OKO :: Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/rss.html sr http://oko.rts.rs/img/logo.png OKO :: Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/rss.html Миодраг Мики Стојичић: Ниједна слика на екрану није она која се заправо десила http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085306/miodrag-miki-stojicic-nijedna-slika-na-ekranu-nije-ona-koja-se-zapravo-desila.html О Муамеру ел Гадафију, правим ауторима ратних извештаја Кристијан Аманпур, љубави према Авганистану и последњем лету из Кабула, религији у рату, новинарским јатацима и о свакодневној борби ратног репотера за живот . ]]> „Гадафи ми понуди чај са млеком једном приликом док смо Драган Хавзијевић и ја снимали филм о његовом приватном животу. И да вам кажем, већина гласина, а нарочито оне о некаквим силним женама, то је све било нетачно. Претпоставио сам да је млеко које ми нуди уз чај камиље и одбио сам. Питао ме је зашто не желим камиље млеко. Кажем: ја сам из Лесковца. Мене су отац и мајка једном месечно доводили у Београд и право у зоолошки врт. Ту сам једино видео камиле. То су биле две дртине. Кад сам добио децу, па ја њих водио у зоолошки врт, они су гледали те исте две дртине од камила. Кад је дошао на Самит несврстаних, 1989, ишао сам да се видим с њим. И он ми покаже шест младих камила, које је довео да поклони зоолошком врту. Ено их и сад тамо“, препричава део свог искуства са Муамером ел Гадафијем Миодраг Мики Стојичић, ратни извештач и сниматељ.

У Бермудском троуглу вишедеценијски ратни извештач и сниматељ бројних телевизија, али пре свега италијанског РАИ, говори о италијанској култури медија, о свакодневној борби за живот међу телима страдалих и рушевинама, граници између жеље да се добије добар снимак и недозвољеног ризика, зашто најстрашнијих ратних сцена нема нити ће их бити на екранима и у архивама, преживљавању у екстремно лошим условима, односу са новинарима и другим екипама на ратишту и шта све сниматељ мора да зна пре него што оде у зону рата и природних катастрофа, било у Босни или у Ираку.

„Сваки дан се плашиш за живот, ко се не би плашио. Али плашиш се непознатог. Ако си већ негде био и освојио терен, онда си свој на своме. То значи да имаш искуство с тим тереном. Искуство те научи да имаш и другарство, да имаш своје јатаке у Сирији, Ираку, Либији, Либану, Авганистану. И они ти јављају кад се нешто спрема да дођеш и тамо те добро чувају. Уз то имаш и фиксера, локалца који има добре везе. Али ја сам увек мислио да је мој отац, који је био гинеколог, имао опаснији посао од мене. Јер он, ако данас има два порођаја, одговара за четири живота. Он је сваког дана одговоран за то и да не крене по злу... Ја не знам шта бих радио у Шведској, на пример. Са Арапима је мој амбијент, тамо функционишем одлично. Са њима нађем заједнички језик одмах, барем очима или рукама. Нико од нас није једном ногом овде, а другом у Лондону. Сви моји пријатељи и породица, сви смо ми другом ногом на Истоку.“

Један од ратних репортера са најдужим стажом у историји овог посла тврди да у Украјину данас озбиљни новинари не желе да иду, да је истина и иначе филтрирана кроз објектив камере, да сиромаштво у народима чува најбоље, а богатство буди најгоре, описује атмосферу најекстремнијих несрећа којима је присуствовао и шта је осим талента и рада потребно да се иде с једног на друго ратиште преко 40 година.

„Велико одрицање породице. Седим у биоскопу с породицом, звони ми телефон и ја их само оставим у биоскопу и одем. Жена не зна кад ћу да се вратим и никада не зна, кад звони телефон, да ли је ја зовем или неко да јој саопшти да је ја више нећу звати. Најбоље то илуструје једна ситуација. Породица ме чека на аеродрому и син трчи ка мени, ја паднем на колена и раширим руке за његов загрљај. И он протрчи поред мене. Није ме препознао. Заборавио ме је. Свима је то тада било смешно осим мени.“

]]>
Fri, 15 Mar 2024 15:49:06 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085306/miodrag-miki-stojicic-nijedna-slika-na-ekranu-nije-ona-koja-se-zapravo-desila.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/15/14/41/827/2444137/thumbs/4590353/thumb1.jpg Миодраг Мики Стојичић: Ниједна слика на екрану није она која се заправо десила http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085306/miodrag-miki-stojicic-nijedna-slika-na-ekranu-nije-ona-koja-se-zapravo-desila.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/15/14/41/827/2444137/thumbs/4590353/thumb1.jpg Миодраг Мики Стојичић: Ниједна слика на екрану није она која се заправо десила http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085306/miodrag-miki-stojicic-nijedna-slika-na-ekranu-nije-ona-koja-se-zapravo-desila.html
Нина Колунџија: Забранила бих спортистима да рекламирају кладионице http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085288/nina-kolundzija-zabranila-bih-sportistima-da-reklamiraju-kladionice-.html О женама у спортском новинарству, сукобу Црвене звезде и Партизана, вечитим дербијима, Тијани Бошковић, Николи Јокићу, Роџеру Федереру и Новаку Ђоковићу, спортистима у политици и једном тумору који је променио све. ]]>

„Политичари вапе за медијским простором, они увек хоће да говоре, њима је потребан сваки секунд. Спортистима није и врло често избегавају да говоре, ако не морају. А председници клубова не седе заједно у студију. На Копаоник бизнис форуму, на истој трибини били су Остоја Мијaиловић и Небојша Човић, председници Партизана и Црвене Звезде и то је било чудо. Притом, они нису међусобно разговарали... Напетост је код нас карактеристична за дерби, али нисмо ми усамљени у томе. Исто је у  Атини, кад играју Олимпијакос и Панатeнаикос. Ту су и језиве сцене у Турској. Енглески навијачи, кад их пустиш било где, а да то није острво, праве хаос. Где год се појаве, полиције је више него њих. Спорт у људима изазива неку врсту сирове емоције. Фудбалери и кошаркаши на терену се понашају спортски и са уважавањем.  Али на трибинама, што је већи улог, већа је нетрпељивост. Када је у Евролигу одлазио само један клуб, односно шампион регионалног такмичења, финална серија је била борба на живот и смрт. Играли су тада Звезда и Будућност, а сцене су биле исте“, каже у Бермудском троуглу Нина Колунџија, уредница спортске редакције телевизије Прва.

Колунџија одговара на питања o продору жена у спортско новинарство, притисцима спортских функционера на медије, зашто би у комуникацији спортиста с медијима требало увести правила НБА лиге, зашто је спортским новинарима данас мање важно да ли раде на телевизији са националним покривањем или кабловским каналима, како утакмице постају спектакли, а како се из спектакла претварају у ратна поља на терену и на трибинама.

Саговорница подкаста о медијима објашњава и како је придржавање микрофона утицало на сарадњу спортских редакција иначе завађених медијa, зашто су спортови попут бејзбола „досадни“, а зашто нема жељу да коментарише пренос кошаркашке утакмице иако је реч о њеном омиљеном спорту:

„Зато што ми је и даље тешко да емоције доведем у ред док гледам и можда бих то могла да изведем ако не игра Србија или не игра Партизан. Вероватно бих, иначе, преплакала пола утакмице, нарочито битне. То не бих волела. Размишљала јесам неколико пута, али се не осећам пријатно за том врстом микрофона. А верујем да би било предрасуда и коментара, јер их и овако има и превише чак и за мушке колеге.  Људи некад сметну сa ума да коментатори нису увек на лицу места и да врло често гледаоци имају лагоднију позицију док гледају неке утакмице него сами коментатори. Они буду у коментаторским кабинама, где су они екранчићи, телевизорчићи и наравно да може да се деси грешка. Он је у том тренутку можда погледао статистику, вратио се на екран и није добро видео неку ситуацију. Све је то нормално. Али људи сад воле да коментаришу и критикују.“

]]>
Sun, 10 Mar 2024 15:56:14 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085288/nina-kolundzija-zabranila-bih-sportistima-da-reklamiraju-kladionice-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/9/8/49/838/2415513/thumbs/4517094/thumb1.jpg Нина Колунџија: Забранила бих спортистима да рекламирају кладионице http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085288/nina-kolundzija-zabranila-bih-sportistima-da-reklamiraju-kladionice-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/9/8/49/838/2415513/thumbs/4517094/thumb1.jpg Нина Колунџија: Забранила бих спортистима да рекламирају кладионице http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085288/nina-kolundzija-zabranila-bih-sportistima-da-reklamiraju-kladionice-.html
Зефирино Граси: Забавник је интернет свих младости http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085244/zefirino-grasi-zabavnik-je-internet-svih-mladosti.html О Малом и „великом“ „Забавнику“, како је један текст спасао живот Горици Поповић, а како се мењао „Забавников“ читалац кроз деценије, о Владимиру Булатовићу Вибу, о славним родитељима и о једном спорном антрфилеу о љотићевцима. ]]> „И даље имамо исту формулу из 1939. године – мало поуке, мало забаве, али никад једног више од другог. И стално идемо по црвеној линији између те две приче, а 'Забавник' наставља да се добро продаје и може сам да живи на тржишту без икаквих проблема. Забавник покушава да прати стил, а не моду. То је као што, рецимо, Патек Fилип, врхунски произвођач сатова, који коштају стотине хиљада нечега, никада није уградио батерију, што сви раде. То појефтињује, повећава продају, има многе предности чак и за оне који купе тај сат. Али не, они и даље праве те механизме ручно и све то раде и опстају и јако добро живе. Тако и ми. Нећемо да пратимо моду, него се држимо неких доказаних ствари које су добре и покушавамо то да промовишемо. Па ко се прими, прими“, каже за Бермудски троугао Зефирино Граси, главни и одговорни уредник „Политикиног Забавника“.

На 85. рођендан овог магазина, Граси каже да „Забавник“ уређује 35 година пре свега зато што није било других заинтересованих за тај посао.

„Не умем баш то да објасним најбоље. Мислим да сам превасходно остао ту толико дуго зато што je било мало интересената за то место... То је нека посебна врста уређивачког посла за који није било много заинтересованих. Можда их је било неколико за све ово моје време... Кад није хтео ми повећа плату, Дарко Рибникар ми је баш то рекао – да имам најлепши посао на свету. Стално сам био најслабије плаћени главни уредник у 'Политици'. Уређивао сам два недељника и 'мали', онај 'Микијев забавник' и 'Политикин Забавник', била је и релативно мала редакција, било је ужасно много посла. А неки су уређивали месечнике и имали већу плату од мене. Пошто је Дарко био главни уредник три године, оно кад се вратио са дописничког стажа из Каира, онда сам му ја био заменик. Значи, радили смо заједно и он зна какав је то посао и кад је постао директор, одем код њега и кажем: 'Дарко, ево, чему се ради'. А он ми каже: 'То ти је најлепши посао на свету'.“

Са Грасијем разговарамо о академицима који пишу за „Забавник“, и шестомесечним курсевима о традицији „Политике“ које је морао да пролази да би постао новинар „Политике“, о тиражу, самоодрживости, утицају „Забавника“ на формирање генерација, животним навикама младих и старијих читалаца, прототипу „Забавниковог“ читаоца, о будућности стрипа и страху уредника „Забавника“ да ће да га избаце, о претећим писмима читалаца због промене формата и публици осетљивој на сваку грешку, па чак и двосмисленост.

„Нама је, чини ми се, највећа конкуренција самопослуга. Кад дођу мало тежа времена и кад је беспарица, онда људи размишљају шта ће прво да избаце из буџета. Кад морају да бирају између слаткиша који ће купити детету и 'Забавника' изабраће слаткиш, јасно ми је. То се тиче и неких других производа. Самопослугу доживљавам као највећу конкуренцију. Ми немамо другу конкуренцију на киоску.“

 

 

]]>
Fri, 1 Mar 2024 12:53:13 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085244/zefirino-grasi-zabavnik-je-internet-svih-mladosti.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/1/12/57/419/2384467/thumbs/4429225/thumb1.jpg Зефирино Граси: Забавник је интернет свих младости http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085244/zefirino-grasi-zabavnik-je-internet-svih-mladosti.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/1/12/57/419/2384467/thumbs/4429225/thumb1.jpg Зефирино Граси: Забавник је интернет свих младости http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085244/zefirino-grasi-zabavnik-je-internet-svih-mladosti.html
Александар Вујовић: Дигиталне платформе невидљиво цензуришу http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085201/aleksandar-vujovic-digitalne-platforme-nevidljivo-cenzurisu.html О интернет заједници на десници, коме су наклоњени алгоритми друштвених мрежа, а коме државни фондови, манирима деснице у полемици, о Жељку Цвијановићу и једној коментаторској заједници из „Шансе“. ]]> „Били смо блиски пријатељи све до његове смрти и ето, на крају је на мене пала и одговорност и част, и обавеза и привилегија да наставим то животно дело Жељка Цвијановића. 'Нови cтандард' окупља неке људе већ дословно 15 година. То је врло специфична коментаторска заједница, то су људи који на форумима 'Новог стандaрда' пишу о разним темама. Како је играо Ђоковић, шта су данас јели, шаљу песме једни другима, неки текстови имају и по 300-400 коментара. Они се међусобно друже. Њихова окупљања у кафани са Жељком су почела и пре него што сам ја дошао у 'Нови cтандард'. Људима који воле политику а немају с ким да је, народски речено, бистре, треба такво друштво. То су људи који воле да макар једном недељно седну са неким да попричају о политици, и то им прија… Моми Капору су стално говорили да лагано пише, а он се због тога љутио: 'Aко је лагано, хајде ви пишите лагано'. Жељко, заправо, такође није писао лагано. Он ми је рекао једном да је писање копањe. И иако је писао врло дисциплиновано, готово до самог краја живота, никада му то није било лако“, каже гост Бермудског троугла Александар Вујовић, главни и одговорни уредник сајта „Нови  cтандард“.

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо о покушајима „карактерног убиства“ Цвијановића, његовој каријери и њиховом приватном односу, али и о информатичкој револуцији, борби између утицаја и читаности, финансирању медија без европских фондова и помоћи државе, публици и саговорницима са десног идеолошког спектра и садржајима једног „суверенистичког“ медија.

С Вујовићем разговарамо и o суревњивости међу интелектуалцима и утицају Јутјуба на резултат избора, да ли је овај канал заслужан за политички продор Бранимира Несторовића, праву на преношење текстова са других сајтова, алгоритмима који гуше непожељне садржаје, контроли информација на интернету и фактчекерима – занимању које које настаје након Трампове победе на председничким изборима.

„Оно што ми пренесемо и објављујемо на нашем сајту, као фактчекер проверава неко из Босне и Херцеговине, конкрентно из Сарајева. Иако ми имамо потпуно супротстављене националне наративе. Ми не гледамо исто на тај рат, на пример, али они кажу да то што ми пишемо чињенично није тачно. Онда, не ради се само ни о чињеницама. Ево, на пример, скинули су нам текст у коме је професор Ненад Кецмановић, човек који је предавао политичке науке и у Сарајеву и у Бања Луци и у Београду, написао да Кристијан Шмит није легални високи представник. То тврде и Русија и Кина и добар део света. Пазите, човек пише колумну, то је мишљење, opinion piece. Они су то означили као fake (лаже), чак wrong (нетачно) и тражили нам да уклонимо са друштвених мрежа и напишемо извињење. Али, још једна бизарнија ситуација нам се догодила кад је Бајден заспао на састанку са тадашњим израелским премијером. Он је минут држао очи затворене и није их померао. Тада смо још увек имали категорију 'дневне вести', у којој смо прeносили вести са других медија, и у њој смо то објавили. Сви медији су пренели да је Бајден заспао, и амерички. А нама је стигло обавештење из Сарајева да је то нетачно и да није заспао, него је држао очи затворене 60 секунди. Кад се жалимо, Фејcбук одговори да тако процењује raskrinkavanje.ba.“

]]>
Tue, 12 Mar 2024 08:36:26 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085201/aleksandar-vujovic-digitalne-platforme-nevidljivo-cenzurisu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/22/8/42/420/2349747/thumbs/4337515/thumb1.jpg Александар Вујовић: Дигиталне платформе невидљиво цензуришу http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085201/aleksandar-vujovic-digitalne-platforme-nevidljivo-cenzurisu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/22/8/42/420/2349747/thumbs/4337515/thumb1.jpg Александар Вујовић: Дигиталне платформе невидљиво цензуришу http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085201/aleksandar-vujovic-digitalne-platforme-nevidljivo-cenzurisu.html
Весна Дамјанић: Нисам луда за биткоином, страст је у одговорима о њему http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085183/vesna-damjanic-nisam-luda-za-bitkoinom-strast-je-u-odgovorima-o-njemu.html О одласку са РТС и телевизији Блумберг Адриа, о законима медијског тржишта и будућности телевизије, о Олуји и путу од Велике Главе преко Книна и Херцег Новог до Београда. ]]> „Када си на РТС-у, лако је бити утицајан и лако је да те препознају, зато што једну емисију Око гледа милион људи. А овде је поента да се обраћаш људима до којих је тешко доћи. То је пословни свет, бизнис заједница, то су људи који имају мало времена, много новца или довољно новца и јако су пробирљиви у информацијама. Њима треба дати ту вредност и информацију више. То ми је био изазов. То нису рејтинзи, нису шерови, то је утицај и то је вредност. То је доћи до оних људи који обликују економију, а сложићемо се да је економија друга страна медаље када је реч о политици, и да је драж када вам клип има десет хиљада прегледа, а некад је то било милион, али ових десет хиљада је посебна и циљана публика. Наш задатак је да вестима дамо контекст, да одговоримо зашто и да дамо предвидљивост, јер наша публика нема времена да на сто страна тражи образложења и предикције”, каже за Бермудски троугао Весна Дамјанић, главна и одговорна уредница Блумберг Адриа. 

Саговорница ове епизоде подкаста одговара на питања о специјализованом каналу који уређује, његовим интерним правилима и положају на тржишту медија, зашто се Блумберг у региону зове Адриа, а не, на пример, Балкан, телевизијском и економском новинарству и да ли је за уверљивост пред камерама важније шта се прича или како се изгледа, на којим се друштвеним мрежама информише пословни свет Србије и шта кажу светски тржишни трендови о будућности телевизије.

„Сви ми са телевизије смо навикли да урадимо емисију и то је то. Више се тиме не бавимо. Тренд је такав, глобални тренд је такав, да је телевизија место на коме производите садржај, који свој прави живот добија на диџиталу. И то је будућност, а негде већ и садашњост телевизије.”

С Дамјанић разговарамо и о избеглиштву из родног села Велике Главе код Шибеника, па други пут из Кистања код Книна, о томе зашто је одлучила да свој дневник из колоне током Олује објави после 25 година и какав однос данас има према Хрватској, а какво сећање на то страдање.

„То је постојала као чињеница у мом животу, о којој нисам много причала, поготово не јавно и када је дошао момент те велике годишњице, имала сам потребу због свих нас који смо избегли у тој колони, и још више због оних који никад нису преживели, да покажем шта се мени конкретно десило. Моја судбина у поређењу са другим је таква да сам ја ту лако прошла, јер на крају дана ми смо сви живи остали, моја ближа породица...

Цео тај рат који се нама догодио у најлепшим годинама успела сам да преживим захваљујући мојим пријатељима. Покушали смо да имамо привид неког нормалног одрастања, да идемо у гимназију. Немамо струје, немамо воде, немамо превоза, али нема везе, ми идемо у гимназију и учимо, и много учимо, јер морамо уписати факултет у Београду…

Ако имаш снагу воље, опредељен си да постигнеш циљ. Живела сам, кад смо избегли поново, у Херцег Новом и тамо завршила гимназију. Тад сам решила да дефинитивно упишем новинарство. Мој тата је рекао: 'Али, Весна, њих примају само 30 на буџету. Ако ниси на буџету, не можемо да те школујемо'. Ја сам рекла, океј, ја ћу то да пробам, знам да то морам, а и да могу. Ако не успем, вратићу се у Херцег Нови, продаваћу сладолед годину дана на шеталишту, па ћу пробати поново. Јако сам била посвећена томе и била сам прва на листи од тих 30. То ми је био најбољи показатељ за све што се дешавало после тога. Где год да сам данас, та стартна позиција није могла бити гора.”

 

 

]]>
Fri, 1 Mar 2024 22:26:44 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085183/vesna-damjanic-nisam-luda-za-bitkoinom-strast-je-u-odgovorima-o-njemu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/17/20/10/134/2332659/thumbs/4293096/thumb1.jpg Весна Дамјанић: Нисам луда за биткоином, страст је у одговорима о њему http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085183/vesna-damjanic-nisam-luda-za-bitkoinom-strast-je-u-odgovorima-o-njemu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/17/20/10/134/2332659/thumbs/4293096/thumb1.jpg Весна Дамјанић: Нисам луда за биткоином, страст је у одговорима о њему http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085183/vesna-damjanic-nisam-luda-za-bitkoinom-strast-je-u-odgovorima-o-njemu.html
Зоран Секулић: Агенција није поштанско сандуче http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085143/zoran-sekulic-agencija-nije-postansko-sanduce.html О Танjугу и 30 година Фонета, улози власника, директора и уредника у једном човеку, Ћурувији, агенцији у ери у којој истина губи вредност, Олимпијади у Сарајеву и кафани „Пролеће“. ]]> „Директор сам постао принудно. Ништа о пословању нисам знао, а за ових 30 година сам се научио као да сам завршио два економска факултета. Улогу директора сам, пре свега, видео као заштитни механизам, као заштиту споља од евентуалних непријатељских утицаја или преузимања, а изнутра је двострука личност штитила аутономију главног уредника. И та ствар је функционисала. Седам стотина људи је прошло кроз редакцију Фонета, било кога од њих да питате, рећи ће вам да су са Зораном имали овакво и онакво искуство, али да им је туторисао, седео над главом или давао неке инструкције које излазе из оквира професије и кодекса, верујем да нећете наћи ниједног да вам то каже. За мене слобода медија не значи да радиш, пишеш и говориш шта ти неко напаметује. За мене је слобода једнако одговорност. Учен сам, у златним годинама Танjуга, принципу: чињенице су свете, а коментари су слободни“, каже у Бермудском троуглу Зоран Секулић, власник, директор и главни уредник агенције Фонет.

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо и о златним и о мрачним годинама Танjуга, како је на новинаре те агенције утицала кафана „Пролеће“ у којој је, пре 30 година, настала и идеја о стварању Фонета,  како се као појачање спортској редакцији обрео на Бјелашници када је Јуре Франко освојио сребрену медаљу у велеслалому на Олимпијади у Сарајеву, а како у остави СИВ-а из које је јављао о избору председника Председништва СФРЈ, о Осмој седници, чувеном посредовању лорда Карингтонa, како су распадом земље на темељима Танjуга настајале агенције нових држава, а како је основан и преживео Фонет.

„Једном згодом сам кад сам седео у том истом 'Пролећу' са још једним Танjуговим отпадником, који се звао Небојша Магдески, рекао: 'Види, Небојша, ти имаш говорну ману, фрфљаш кад говориш, пола људи не разуме шта ти причаш, а слао си најбоље фоно извештаје из Лондона. И кад би се ти јавио и кренуо с тим извештајем, ми смо сви у кући ћутали, док не чујемо шта имаш да кажеш. Хајде ми да направимо фоноагенцију'. И кажем му, знаш како, много наших колега је са распадом државе отишло из Танjуга, не само унутар Југославије него и они који су се затекли у иностранству. И онда сам помислио да би можда неки од њих пристали да почну да нам се јављају са извештајима из ових центара у свету, у којима се креира политика према нама. И да пробамо да направимо неку алтернативну дописничку мрежу. Али само са фоно извештајима јер ни за то нисмо имали ресурсе, а камоли за нешто више... Сећам се сцене с почетка деведесетих кадa  сам седео у дневној соби, гледао један од ратних дневника, мој млађи син дрља по тепиху неки камион, и у једном тренутку из чиста мира – он врисне. Скочим и питам шта се догађа, а он ми каже: 'Уплашио сам се својих мисли'... Када ме питате, из ове перспективе, одакле ти уопште идеја да се упустиш у ту операцију, ја се уплашим сопствених мисли. Неће ми замерити људи који су ово већ чули: да сам знао шта ме чека правећи Фонет, ја то вероватно ни луд не бих урадио. А да то нисам урадио, себи никад не бих опростио. То је један затворени животни круг.“

Секулић одговара на питања о пројектима, донаторима, кредитима и претплатницима, шта агенција може да понуди у времену у коме истина губи на вредности и у коме њену брзину достижу други, о утицају вештачке интелигенције на рад агенције, о „силовању ексклузивности“ и ПР текстовима, за које тврди да им је потребан „плуг“.

„Две ствари разликују новинара од записничара. И оне се не уче ни на факултету, ни у књигама, ни у литератури. Оне се стичу комбинацијом образовања, личног искуства и туђег искуства, и доброг и лошег. Прва ствар је oсећај за селекцију, за разликовање битног од небитног. А друга, осећај за композицију. Дакле, прва тема се тиче тога шта ћу са неког догађаја да ставим у текст, а шта нећу. И како ћу ту одлуку да браним професионалним разлозима, а не својим личним афинитетима и анимозитетима. Друга ствар је шта ће да ми буде у првој реченици, шта у другој, а шта у последњој. А да и ту одлуку браним професионалним разлозима... У публици су и навијачи Звезде и навијачи Партизана, а ти си у обавези да и једнима и другима даш информацију.“

 

 

 

 

]]>
Mon, 12 Feb 2024 17:36:49 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085143/zoran-sekulic-agencija-nije-postansko-sanduce.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/10/10/22/382/2302506/thumbs/4213805/thumb1.jpg Зоран Секулић: Агенција није поштанско сандуче http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085143/zoran-sekulic-agencija-nije-postansko-sanduce.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/10/10/22/382/2302506/thumbs/4213805/thumb1.jpg Зоран Секулић: Агенција није поштанско сандуче http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085143/zoran-sekulic-agencija-nije-postansko-sanduce.html
Живана Шапоња Илић: Гледаоце ни у шта не убеђујем http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085061/zivana-saponja-ilic-gledaoce-ni-u-sta-ne-ubedjujem.html О родном Задру, радију, поп култури и музици, како се са ијекавице прелази на екавицу, како је рејтинг мењао телевизију, о ејџизму и о женама у зрелим годинама на телевизији, неприродном акцентовању и лапсусима. ]]> „Док читам вести морам да имам поверење у своје сараднике, да стојим иза оног што изговарам и да верујем у оно што сам прочитала. То нису аксиоми, наравно. Ништа није сто одсто истина. Ни у новинарству. Али нисам била у ситуацији да говорим гледаоцима ствари за које мислим да су погрешне, да су нетачне, да су дезинформација, да су фејк њуз, да раде у нечију корист. Можда некад нисам препознала такву ситуацију, али да сам се у њој нашла, не знам како би се то завршило, да ли бих ушла у тај студио или не. Можда сам имала среће“, каже водитељка Еуроњуза Живана Шапоња Илић.

Саговорница Бермудског троугла, једно од најпознатијих ТВ лица информативних редакција у Србији, говори о прилагођавању телевизије модерној технологији и рејтингу, како се стиче, а како губи поверење публике, о дикцији  и лапсусима, неприродном акцентовању и природном таленту да се буде спикер.

„Људе ни у шта не убеђујем, то је број један. Начин на који ћеш изговорити те вести треба да буде твој начин, дакле да не имитираш никога. Јер када покушаш да подражаваш нечије понашање, то ће људи препознати, то ће изгледати преглумљено... То су ипак вести. Не волим кад видим да неко претерано гестикулира ни када је нешто тужно ни занимљиво. Мислим да треба чувати дозу достојанства, јер било је ситуација да си стварно у ванредном програму и ствари су изузетно драматичне. Ти мораш да смириш људе. Ти мораш да им даш информацију, која можда није баш тако умирујућа, али начин на који ћеш ти то рећи, сложити, изнети, не треба да диже панику. Увек сам морала да будем она која води приредбу, а никад она која глуми у школским драмским комадима, па сам можда остала љубоморна на оне који глуме.“

Шапоња Илић одговара и на питања о слободи водитеља да изгледа како жели, теелевизијском терору младости и ејџизму, дозвољеним и недозвољеним додатним пословима, када је престала да позајмљује глас за рекламе и зашто је немогуће водити вести, а рекламирати Ариел.

„Кад је закон промењен и запослени у информативној и образовној редакцији изгубили могућност да позајмљују глас за рекламе, то су почели да раде глумци, а људи који раде у маркетиншким агенцијама кукали су за нама, јер су говорили да смо ми неупоредиво већи професионалци од глумаца. Та могућност је остала онима који раде у забавним редакцијама. Међутим, ја сам више пута чула људе који раде у информативној редакцији, како позајмљују глас у рекламама. Одлучила сам да не могу да рекламирам Ариел или Нивеу, неки бренд, а да онда имам ауторитет да људима нешто кажем и да ми они верују, јер се све своди на крају на то… Више пута су ме звали да водим страначке скупове. Никада то нисам урадила. Јер нема тих новаца којима може да ти се врати оно што си градио годинама. Друго, ако негде седиш са неким и он ће ти дати некакав хонорар, а после ће тај човек да ти дође у вести, како ћеш с њим да комуницираш? И ти си њему дужан. Ако никоме ниси ништа дужан, онда је све другачије.”

]]>
Mon, 29 Jan 2024 16:02:31 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085061/zivana-saponja-ilic-gledaoce-ni-u-sta-ne-ubedjujem.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/0/29/15/38/188/2255141/thumbs/4090603/thumb1.jpg Живана Шапоња Илић: Гледаоце ни у шта не убеђујем http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085061/zivana-saponja-ilic-gledaoce-ni-u-sta-ne-ubedjujem.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/0/29/15/38/188/2255141/thumbs/4090603/thumb1.jpg Живана Шапоња Илић: Гледаоце ни у шта не убеђујем http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085061/zivana-saponja-ilic-gledaoce-ni-u-sta-ne-ubedjujem.html
Боривој Ердељан: Превише је колумниста, а премало извештаја http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085009/borivoj-erdeljan-previse-je-kolumnista-a-premalo-izvestaja.html О менталитету Палестинаца и Израелаца и рату у Гази, шта о Египту и утицају Блиског истока на свет треба знати, траговима српске историје у Јерусалиму и о тајним викендима које је пар Милошевић – Марковић проводио у Атини. ]]> „На Блиски исток сам први пут крочио 1961. године, и од тада сам се, углавном, највише бавио тим делом света, са великим, великим задовољством и великим опредељењем. Седећи уз шарене столњаке, често у неизбежном „Бермудском троуглу“, пријатељи и колеге су ме питали зашто нисам био дописник у Лондону или Паризу. Мој одговор је био једноставан. За то је довољно отићи, у оно време, у Југотурс и купити пакет путовање, седам до десет дана уживати. Али, моје животно задовољство је било ово.

После шест и по деценија, а мислим да сам најстарији у овој сорти новинара, могу да кажем – имао сам задовољство, које је незаменљиво, да сам био у центрима настанка људских цивилизација. У Каиру, Јерусалиму, Атини као стални дописник и као извештач из читавог региона, из подручја где су настајале цивилизације“, каже у Бермудском троуглу Боривој Ердељан, вишедеценијски спољни дописник, извештач и коментатор.

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо о историјским тренуцима којима је присуствовао. Између осталих, о сусрету египатског председника Анвара ел Садата и израелског премијера Менахема Бегина, Садатовом одласку у Израел, који се пратио „као искрцавање на Месец“ и какве везе са тим има словеначки авио превозник, те о совјетско-америчком самиту 1989, првом сусрету Михаила Горбачова и Џорџа Буша Старијег и како је на крај Хладног рата утицао изузетно јак ветар на Малти тих дана.

Чувени новинар Политике и других штампаних медија и аутор емисије „Свет око нас“ одговара на питања о писању између редова и којим је фразама Миро Радојичић описивао цензуру, а како догађаје о којима је писао, о Предрагу Милојевићу, Драгославу Ранчићу и новинарском сазревању у редакцији великана, о „интервјуима рецитацијама“ и да ли је, као дописник из политички трусних подручја, позиван на разговоре у амбасаде, као и о викендима које је пар Милошевић – Марковић проводио у Атини. 

С Ердељаном разговарамо и о добрим и лошим дипломатама и спољнополитичким потезима, о подељености израелског друштва, како се кроз деценије мењао Египат, а како збивања на Блиском истоку утичу на Србију. 

„Ми не можемо себе да одвојимо од тога. Нисмо средиште, али нисмо ни далека периферија и ту је више ствари које су долазиле одатле, у таласима и утицале на нас, наше обликовање, стварање, нашу историју од када је ми познајемо. Не само на историју, него и културу, уметност, визуелну културу. Ти утицаји су се ширили у више или мање једном или другом правцу, али никад нису престајали и дубоко су овде укорењени.

Осим тога, оно што се у том делу света догађа не само да дотиче нас, него дотиче заправо цео свет, у шта врло често можемо да се уверимо... Морају се, пре свега, дубље, боље и темељније познавати сви ти народи који тамо живе и којима је судбина одредила да ту покушају да нађу своју срећу и своју будућност, и да некако преживе своју прошлост. Без темељног проучавања не може се о томе писати, а кад једном човек уђе у то, не може да се више одбрани. Морате да изучите менталитет, психологију тих народа, па ће све почети да вам бива много јасније, па ћете онда то моћи јасније и да пренесете свом читаоцу, гледаоцу или коме се већ обраћате.“

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

]]>
Sun, 14 Jan 2024 15:51:38 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085009/borivoj-erdeljan-previse-je-kolumnista-a-premalo-izvestaja.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/0/14/13/21/264/2203360/thumbs/3948708/thumb1.jpg Боривој Ердељан: Превише је колумниста, а премало извештаја http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085009/borivoj-erdeljan-previse-je-kolumnista-a-premalo-izvestaja.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/0/14/13/21/264/2203360/thumbs/3948708/thumb1.jpg Боривој Ердељан: Превише је колумниста, а премало извештаја http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5085009/borivoj-erdeljan-previse-je-kolumnista-a-premalo-izvestaja.html
Весна Кнежевић: У политици нема црних и белих решења, сва су сива http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084970/vesna-knezevic-u-politici-nema-crnih-i-belih-resenja-sva-su-siva.html О Николи Миркову и легендама Радио Београда, о уредницима садистима и уредницима громобранима, Вучићу, Ђукановићу, Милошевићу, фекалном вокабулару, европским медијима, „Фералу“ и Викторијанцима, како су је прихватали Хрвати, а како Аустријанци. ]]>

„Кад доживите то што је читава новинарска генерација доживела 1989, 1990. и 1991. онда схватите да постоји само једна слобода, једна велика слобода. Мале слободе заправо нису релевантне. Добро је да постоје, али оне се затворе у моменту. Југославија је била комунистичка диктатура, ауторитарна држава. Била је пуно блажа него што су биле комунистичке диктатуре у Русији, наравно, у ДДР-у или у другим источноевропским земљама, али је ипак била ауторитарна држава. Данас, њене земље наследнице нису диктатуре, шта год ко каже. И ту доста зависи од тога да ли ти, као новинар, узмеш себи слободу да нешто кажеш. То више није оно време где преко ноћи можеш нестати… Постоји контрола, али ово данас се не може уопште поредити ни са оним што је било под Милошевићем“, каже у Бермудском троуглу Весна Кнежевић, дописница РТС-а из Беча.

„Ево, може се говорити и о Зорану Станојевићу, који води те политичке емисије где се практично потуку код њега, не знам како он уопште физички и психички излази на крај са тим, али oпет, њему се ништа не догађа. Он се и супротстави, покушава да буде конструктиван, али то тако не би пролазило осамдесетих година. Ти си имао стриктно написано шта ћеш радити у таквим политичким емисијама, онолико колико их је било, а почеле су тек крајем осамдесетих. Мислим да су данас новинари више уплашени сами него што одозго имају некакав притисак. Сигурно тај притисак постоји, али ако се супротставиш, не верујем да ти се може догодити оно што се догађало онда, о томе се ради. Мало храбрости, знате како се оно каже, 'бој се овна…', да не идем даље. Не можеш читавог живота да се само бојиш.“

Дугогодишња новинарка Радио Београда, Радио Загреба, „Ферал Трибјуна“ и других медија, ауторка је и бројних анализа стања у медијима у Европи, нарочито из немачког говорног подручја. С њом разговарамо о њиховој и нашој слободи медија, како је омаловажавање новинарства утицало на њену мотивацију да заврши три факултета, како је новинарство у тим земљама постало „страховито моћна професија“, каква се квалитативна и структурна промена у медијима догађа и зашто тврди да се аустријска и немачка политика настављају тамо где су стале 1945. године. 

Саговорница подкаста о медијима, иако би волела да је у тој улози, не мисли да је она сама део феномена о коме пише – „алфа“ новинар – ни онда  када јој председник Србије јавно похвали текстове. С њом разговарамо и томе да ли текстове пише са спознајом да они утичу на доносиоце одлука, како се рађају политичке агенде, ко је својата, а ко критикује и мрзи, о примерима који дају морално право да се из њих извлаче закључци и износи став, базама података и о посебном новинарском кругу који назива „викторијанцима“.  

„'Ферал' су, барем у оно време кад сам ја радила у њима, биле добре новине. Биле су дрскије него сви други медији, али пре свега професионални. Виктор (Иванчић) није био ово што је данас. Он је изврстан писац и био је добар уредник. Трансформација коју је доживео када су му затворили лист, када је изгубио и егзистенцију, мислим да га је та горчина променила. Сада је у ствари само неко ко покушава да вида властите ране. Али су постали политички фактор, деструктивни политички фактор. Зато што уносе тон, којим не бих могла да пишем ни да говори са људима. Ту врсту језика, фекалног, ја не могу да употребљавам. Мислим да треба да постоји достојанство. Наравно, треба рећи ствари, али увек има начин да се каже нешто директно, без псовки, без таквог речника. Употребила сам тај термин зато што то више нису фераловци, него је, заправо, један феномен који се развио из тог ужасног искуства које су имали неки новинари у „Фералу“. И који су то своје лично уверење превели после у један став, став према стварности, према друштву, према животу, према политици.“

С Весном Кнежевић разговарамо и о утицају културе на политику, како европске институције преливају заборав преко највећих достигнућа, зашто је кад дође смак света најбоље живети у Аустрији, религији, загребачким „Новостима“ и Косову и Метохији.

 

 

 

]]>
Sun, 31 Dec 2023 08:56:03 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084970/vesna-knezevic-u-politici-nema-crnih-i-belih-resenja-sva-su-siva.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/29/9/30/425/2156790/thumbs/3822696/thumb1.jpg Весна Кнежевић: У политици нема црних и белих решења, сва су сива http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084970/vesna-knezevic-u-politici-nema-crnih-i-belih-resenja-sva-su-siva.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/29/9/30/425/2156790/thumbs/3822696/thumb1.jpg Весна Кнежевић: У политици нема црних и белих решења, сва су сива http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084970/vesna-knezevic-u-politici-nema-crnih-i-belih-resenja-sva-su-siva.html
Иван Илић: Да је било до холандских медија, Вилдерс би победио раније http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084949/ivan-ilic-da-je-bilo-do-holandskih-medija-vilders-bi-pobedio-ranije.html О Оливеру Вархељију, Владимиру Билчику, Герту Вилдерсу, еуроговору, Орбановој кафи, балканским новинарима у европским центрима и бриселским трачевима за "Бермудски троугао" говори ЕУ дописник РТВ. ]]> „Холандски медији су директни, новинари питају врло директно, али остављају гледаоцима могућност да закључују. Вилдерсу су се увек давале велике шансе уочи холандских избора, али се холандско друштво увек мобилисало да до тога не дође. Овај пут се победа остварила и чини ми се да је то огледало тренутног стања у друштву. Али, опет, да се разумемо, брод не тоне и ништа се значајно неће променити“, каже у "Бермудском троуглу" Иван Илић, дописник Радио-телевизије Војводине из институција Европске уније и становник Хага. 

С Илићем разговарамо о томе како информације круже центрима европске бирократије, како цуре са затворених састанака, какву улогу у томе имају друштвене мреже, а какву гурање микрофона саговорнику у лице, где је мађарски председник Виктор Орбан пио најскупљу кафу у историји и зашто се догодио преседан у коме европски званичници нису давали изјаве новинарима нити одговарали на њихова питања.

Дугогодишњи дописник покрајинског јавног сервиса из Брисела говори о томе како је учио о слојевима рогобатног бриселског система, а како такозвани „еуроговор“, језик европских званичника, преводи гледаоцима, зашто је извештавање из Брисела утицало на његов став о Европској унији, а зашто је и сам био туристичка атракција пред камером.

Саговорник подкаста о медијима тврди да су избори за Европски парламент узбудљивији од избора за Народну скупштину, прогнозира њихов исход, прљаву кампању и који комесари неће бити поново изабрани. Илић каже да је рад мањинских редакција РТВ-а утицао на третман мањинског питања у Србији код европских парламентараца које интервјуише на њиховим матерњим језицима.

„Владимира Билчика, на пример, питам да ли може некако да сажме и то што ми је рекао на енглеском понови на словачком. Моје колеге из словачке редакције то онда користе у свом програму. Тако, рецимо, урадимо пет интервјуа са румунским европарламентарцима. И користимо их данима. То је мултиупотребљив програм и притом може да се емитује и за радио. Идеја ми је била да све то радим интегрисано, јер сам дописник Радио-телевизије Војводине. Радим за радио, за телевизију, за специјалне емисије, уживо укључења, телевизијске пакете, радијске пакете и мањинске редакције“, објашњава саговорник подкаста. 

 

]]>
Sat, 23 Dec 2023 18:37:52 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084949/ivan-ilic-da-je-bilo-do-holandskih-medija-vilders-bi-pobedio-ranije.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/23/7/15/719/2136067/thumbs/3769956/thumb1.jpg Иван Илић: Да је било до холандских медија, Вилдерс би победио раније http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084949/ivan-ilic-da-je-bilo-do-holandskih-medija-vilders-bi-pobedio-ranije.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/23/7/15/719/2136067/thumbs/3769956/thumb1.jpg Иван Илић: Да је било до холандских медија, Вилдерс би победио раније http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084949/ivan-ilic-da-je-bilo-do-holandskih-medija-vilders-bi-pobedio-ranije.html
Марио Рељановић: Новинари се брину о туђим радним правима, а своја не познају уопште http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084927/mario-reljanovic-novinari-se-brinu-o-tudjim-radnim-pravima-a-svoja-ne-poznaju-uopste.html          О забрани синдикалног организовања и другим новинарским заблудама, правима хонорараца, лажној самозапослености и запошљавању преко агенција, новом законском институту „приправности“, како сачувати професионализам када је у сукобу са пословним интересима власника. ]]> „Током година сам чуо практично све од новинара и гледао сам врло чудне уговоре са очигледно незаконитим клаузулама. Ту су биле клаузуле да новинар не може да да отказ, да има право на годишњи одмор који је испод законског минимума, да му се не плаћа прековремени рад, да практично нема право на дневни и недељни одмор. Али још нисам наилазио на клаузулу да му је забрањено синдикално удруживање. Претпостављам зато што је то кривично дело“, одговара на питање о једној од многих новинарских заблуда о њиховом радном статусу др Марио Рељановић, директор Центра за достојанствен рад и сарадник Института за упоредно право.

У Бермудском троуглу овај стручњак за радно право одговара и на друге недоумице запослених у медијима које се убрзано множе са појавом нових прекарних облика запошљавања – шта новинару припада анексом уговора о раду уколико ради од куће и зашто је, без измене уговора, такав рад нелегалан, да ли су специфичности новинарског посла постале масован изговор послодавцу да не плати прековремени рад, на шта „хонорарац“ има право ако нема право ни на боловање, отказни рок, минималну зараду, штрајк ни плаћени одмор и како се одбранити од надничарења, односно рада на норму.

Рељановић описује како се позвати на приправност, институт који дефинише нови Закон о јавном информисању, који запосленима у медијима, у пракси, омогућава мерење и накнаду прековремених радних сати и даје им право да искључе мобилни телефон. С њим разговарамо и о постојећим правима којих се новинари масовно одричу поступајући супротно закону и Кодексу новинара, као што је утицај пословних интереса власника на извештавање медија.

Саговорник Бермудског троугла објашњава и зашто је „лажна самозапосленост“ која се, у Србији, први пут појављује баш међу новинарима, опасна пракса која од медијских радника ангажованих уговорима о пословној сарадњи прави екстремно рањиву категорију, одговара на питања шта су права и обавезе медијских радника који све чешће у договору са послодавцем отварају предузетничке радње, који су ризици таквог договора и како доскочити притиску послодавца да се у тај статус пређе.

Из искуства тврди да судови веома ефикасно одлучују да је реч о радном односу, а не ауторском делу или привременим и повременим пословима,  у случајевима новинара који свакодневно обављају посао, а дуже су време ангажовани, као и у случајевима доказивања злостављања на раду, којих се медијски радници ретко лате.

 

 

 

 

 

 

]]>
Fri, 29 Dec 2023 23:20:07 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084927/mario-reljanovic-novinari-se-brinu-o-tudjim-radnim-pravima-a-svoja-ne-poznaju-uopste.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/13/18/22/86/2106919/thumbs/3690791/thumb1.jpg Марио Рељановић: Новинари се брину о туђим радним правима, а своја не познају уопште http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084927/mario-reljanovic-novinari-se-brinu-o-tudjim-radnim-pravima-a-svoja-ne-poznaju-uopste.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/13/18/22/86/2106919/thumbs/3690791/thumb1.jpg Марио Рељановић: Новинари се брину о туђим радним правима, а своја не познају уопште http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084927/mario-reljanovic-novinari-se-brinu-o-tudjim-radnim-pravima-a-svoja-ne-poznaju-uopste.html
Слободан Рељић: Друштво се обнавља на гарду какав је Ђоковићев http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084871/slobodan-reljic-drustvo-se-obnavlja-na-gardu-kakav-je-djokovicev.html О наслеђу НИН-а и наслеђу Вечерњих новости, купљеним новинарима и пропасти демократије, како се разочарао у западне вредности и медије, о власницима медија и функцији побуњеног грађанина говори некадашњи главни и одговорни уредник НИН-а Слободан Рељић. ]]> „Врло важно је да новинар буде образован и да буде свјестан шта је његов улог. И да буде свјестан да то што попушта и мисли да му то доноси добит, да је то лажно. Уопште не доноси добит. Заправо ти тако наносиш штету себи и другима. Дакле, што нас више буде било у гарду, то су веће могућности да то што је новинарство постоји. А што дуже постојиш, то све више нешто значиш“, каже у разговору за Бермудски троугао Слободан Рељић, један од најдуговечнијих, али и последњи главни уредник оног што се жаргонски данас назива „стари НИН“.

О томе како је функционисала редакција у којој је узгајана особена култура пажљивог чак и према спољним сарадницима, али и зашто сматра да данашње друштво није у стању да „изнесе“ озбиљан медиј, о систему који јавност претвара у гомилу, медијима без гласа народа и хипнократији говори новинар који је, и након што је постао професор социологије на Учитељском факултету у Београду, наставио да изучава улогу медија у савременом друштву.  

Рељић одговара и на питања о томе зашто је, док се социјалистички систем распадао, а демократски уводио, било могуће што више није - не зависити од оглашивача, каква је улога новинарске интерпретације у политици, а каква теорије завере у затрпавању догађаја, зашто се узда у медијску писменост појединца и како су новинари најважнијих светских медија долазили у НИН да пишу унапред написане текстове.

Саговорник подкаста описује шта је видео у Шпиглу, шта чуо у Билду, а шта сазнао из књиге „Купљени новинари“, својеврсног личног сведочанства немачког новинара Удоа Улфкотеа, те како се професионално мере компромиси које новинар сме са онима које не сме да направи.

]]>
Wed, 29 Nov 2023 07:49:41 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084871/slobodan-reljic-drustvo-se-obnavlja-na-gardu-kakav-je-djokovicev.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/27/14/31/174/2054048/thumbs/3549300/thumb1.jpg Слободан Рељић: Друштво се обнавља на гарду какав је Ђоковићев http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084871/slobodan-reljic-drustvo-se-obnavlja-na-gardu-kakav-je-djokovicev.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/27/14/31/174/2054048/thumbs/3549300/thumb1.jpg Слободан Рељић: Друштво се обнавља на гарду какав је Ђоковићев http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084871/slobodan-reljic-drustvo-se-obnavlja-na-gardu-kakav-je-djokovicev.html
Звездан Манчић: Фотографије генерисане вештачком интелигенцијом већа су претња истини него фотографима http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084910/zvezdan-mancic-fotografije-generisane-vestackom-inteligencijom-veca-su-pretnja-istini-nego-fotografima-.html Зашто нам је неопходна фотографија која реално приказује нашу стварност, може ли се спречити масовна манипулација истином коју ће нам донети вештачка интелигенција, шта је улога фотографа у друштву у медијима тема је разговора за председником Центра за развој фотографије. ]]> „Ако се као друштво одлучимо да нам фотографија више није потребна, да желимо промптове са својих путовања, венчања или политичких догађаја, и ја ћу се бавити нечим другим. Промптографија ће сигурно освојити један део тржишта фотографије. Али ако то заиста уђе у документарну фотографију и нека друга поља, упитна постаје и стварност. То је, дакле, питање да ли нам је стварност уопште потребна или ћемо сви само да направимо свог аватара“, каже у Бермудском троуглу Звездан Манчић, фотограф, фоторепортер и председник Центра за развој фотографије.

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо и о улози визуелне у медијској писмености, зашто се залаже да фотографија постане део ликовног образовања у школама, где је нестао фоторепортер и шта  је фотоновинар, да ли је новинар потребан фотографу и обрнуто и о два актуелна аспекта статуса фотографије данас. Један је дилема о томе ко све може бити фотограф у ери у којој су сви сликају својим телефонима, а други је утицај вештачке интелигенције на фотографију, њено тржиште, медије и јавност.

Он одговара на питања о томе какве су могућности манипулације фотографијом, како се њоме дезинформише, како публика може да препозна фотографију генерисану вештачком интелигенцијом, може ли се десити да јавност више не верује ни фотографији.

С Манчићем, који је и директор међународног фестивала фотографије "Визуализатор", разговарамо о фотографским преварама века које су тежиле да алармирају јавност о продору промпта - књизи Јонаса Бендиксена који је месецима чекао да неко примети да су све „фотографије“ у њој генерисане вештачком интелигенцијом и престижној Сони награди чији жири није уочио ВИ уљеза у конкуренцији и доделио је награду аутору Борису Елдагсену.

]]>
Mon, 18 Dec 2023 21:37:31 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084910/zvezdan-mancic-fotografije-generisane-vestackom-inteligencijom-veca-su-pretnja-istini-nego-fotografima-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/9/6/33/455/2092952/thumbs/3654245/thumb1.jpg Звездан Манчић: Фотографије генерисане вештачком интелигенцијом већа су претња истини него фотографима http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084910/zvezdan-mancic-fotografije-generisane-vestackom-inteligencijom-veca-su-pretnja-istini-nego-fotografima-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/9/6/33/455/2092952/thumbs/3654245/thumb1.jpg Звездан Манчић: Фотографије генерисане вештачком интелигенцијом већа су претња истини него фотографима http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084910/zvezdan-mancic-fotografije-generisane-vestackom-inteligencijom-veca-su-pretnja-istini-nego-fotografima-.html
Милица Кулић: Нормирала бих понашање свих новинара, не треба да будeмо ничија пиштаљка http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084843/milica-kulic-normirala-bih-ponasanje-svih-novinara-ne-treba-da-budemo-nicija-pistaljka.html О утицају једног ужичког солитера на српско новинарство, студентима који одлазе у ријалити шоу програме, колегама – Џозефу Пулицеру, Џулијену Асанжу и другима, и једном акту солидарности од пре седам година. ]]> Да ли новинару ускраћујемо грађанска права ако му забранимо да иде на протест? О овом питању много се расправљало у новинарским круговима последњих година. Саговорница „Бермудског троугла”, која јe ванредни професор новинарства на београдском ФПН-у и новинарка редакције „Око” на РТС-у, мисли да новинар има много јачи глас у оквиру своје професије.

„Утицај новинара је немерљив и допринеси друштву више него да он носи пиштаљку. А зашто мислим да је недопустиво да носи пиштаљку иако је  јерес да то кажем? Учешће новинара на протесту експлицитно није дозвољено ни у једном од оних медија са западне хемисфере на које смо се, у теорији и пракси, угледали... Нормирала бих и понашање новинара РТС. Јер, знате, понашање новинара је нормирано у многим медијским кућама у Србији. У свим овим лиценцираним медијима новинари су потписивали те врсте уговорне обавезе, па зашто онда на РТС-у мора да буде тако да то не може да се уведе у ред, с објашњењем да ће да се сузе слободе новинара... Ово је, ипак, професија, а не занимање.”  

Саговорница подкаста о медијима одговара на питања о избору да неке апеле академске заједнице потпише, а друге не, поларизацији и мањку сучељавања ставова, објашњава зашто диверзитет не значи „минут Хитлеру, минут Јеврејима“, шта је, онда, фер, а шта балансирано, зашто је уверена да ће подела на новинарске жанрове опстати, зашто у својим радовима једну групу медија именује провладиним, а друге критички оријентисаним, а не ни независним ни проопозиционим, шта је то „информативни злочин“ и да ли би, седам година касније, поновила молбу тадашњем премијеру Александру Вучићу да не дели колеге, присутне на догађају, на њихове, наше и ваше.

„То је део моје идеологије и урадила бих то поново, јер ја то живим. Сматрам да однос према новинарима не треба да буде такав, без обзира што ме је хиљаду ситуација демантовало у међувремену. То што се догодило и да новинарима других медија не дозвољавају да уђу на конференције за штампу опозиционих странака, такође ми је неприхватљиво. Мислим да није у реду да је носиоцима функција дозвољено такво опхођење. Са те позиције моћи ви сте дужни да служите, да поштујете и сервис сте и тих новинара. Хајде да се расправљамо на линији онога што сте написали или нисте написали на један цивилизован начин. Не треба да их сврставате што год мислили о њима. Против тога ја устајем, а како ће новинари с овог или оног пола да се понашају у будућности, на то не могу да утичем. Сад је у реду да новинар сеири када неко тамо некога кињи, или да новинар има лични став према председнику, па се улази у врсту личне расправе и са личним багажом...”  

Ауторка књиге „Савремено новинарство – од идеологије професије до новинарских жанрова“ и других радова о савременим изазовима медија, одговара и на питања о идеолошком оквиру најважније институције за образовање новинара у земљи, да ли на Факултету политичких наука постоји мејнстрим став у односу на који је свако искакање маргина, као и на критике, много пута поновљене у Бермудском троуглу, да се новинарству студенти ФПН-а уче тек у редакцијама.

„Сваки практичан посао се научи, на крају, кроз радну рутину. Али то није поента. По мом мишљењу, заиста није поента да ми студенте научимо неким једноставним радњама и основним вештинама, јер им за то не треба факултет. Ми постављамо једну базу знања која ће новинару бити потребна да разуме све што се дешава око њега. Како да стави наочаре за новинарство и како да посматра ствари. Факултет служи да студент научи шта је новинарски принцип рада, шта је размишљање, шта образовање о политичком систему, о друштву у ком живи и да пропитује ту стварност. А да ли ће да снима интервју диктафоном или камером, или неком новом техником, ми то не можемо да пратимо. Помало је лицемерно да се од факултета очекује да студенти у редакције уђу као готови новинари. Знате, ја сам дипломски рад снимила на флопију, мастер рад на ЦД-у, докторску дисертацију на УСБ-у и сад то немам где да утакнем.“

]]>
Mon, 20 Nov 2023 14:15:28 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084843/milica-kulic-normirala-bih-ponasanje-svih-novinara-ne-treba-da-budemo-nicija-pistaljka.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/20/11/32/121/2027939/thumbs/3484598/thumb1.jpg Милица Кулић: Нормирала бих понашање свих новинара, не треба да будeмо ничија пиштаљка http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084843/milica-kulic-normirala-bih-ponasanje-svih-novinara-ne-treba-da-budemo-nicija-pistaljka.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/20/11/32/121/2027939/thumbs/3484598/thumb1.jpg Милица Кулић: Нормирала бих понашање свих новинара, не треба да будeмо ничија пиштаљка http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084843/milica-kulic-normirala-bih-ponasanje-svih-novinara-ne-treba-da-budemo-nicija-pistaljka.html
Бранка Оташевић: Свако има право на критику телевизијског програма http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084791/branka-otasevic-svako-ima-pravo-na-kritiku-televizijskog-programa.html У чему је тајна успеха квиза "Слагалица", а у чему ријалити програма, о трансформацији телевизије кроз деценије, како је рејтинг победио ТВ критику, а како је Кућа цвећа добила име, у подкасту "Бермудски троугао" говори ТВ критичарка Бранка Оташевић. ]]>

„У генерацији моје деце, кад је била велика доминација латиноамеричких серија,  многе су девојчице проговориле шпански. А како ћете брже и лакше направити утицај него преко језика? Ако знају шпански све им остало, из тог дела света, постаје пријемчивије, Телевизија је, наравно, не само мека моћ, него је у информативним програмима и тврда моћ, мада нисам чула такав израз, али, ево, ја га употребљавам. Нема сумње да је то огромна моћ која иде линијом политичког утицаја и уопште формирања одређене јавности, колективне свести. А ово је ствар безазленија. Кад је утицај у сфери културе, онда је то увек, наравно, плодотворније и бенигније и племенитије“, каже у Бермудском троуглу бивша новинарка и чувена ТВ критичарка „Политике“ и других медија Бранка Оташевић.

Гошћа подкаста о медијима, у чијој је критици програма забележен и највећи део историје телевизије у Србији, говори о преломним фазама њеног развоја, омиљеним форматима, зашто не воли скупштинске преносе и зашто је после извесног времена у својим критикама у „Политици“ почела да прећуткује ријалити програме. У ери највеће бројности телевизијских канала и широке јавне критике њихових програма, Оташевић говори и о недостацима данашњих садржаја, култним емисијама Кино око Драгана Бабића и НТВ Лиле Радоњић, шта очекује од јавног сервиса, у којим тренуцима је поново засврбе прсти и вечитој дилеми - да ли телевизија обликује друштво или је обрнуто.

„Процес је апсолутно двосмеран. С једне стране, колико телевизија може да измишља, да креира неку, у ствари, лажну стварност, да шаље лажне вести, она ипак у својој основи мора да почива на реалном животу. Већина њеног програма је заснована на ономе што у друштву и у свету заиста постоји, али да је процес и обрнут то, апсолутно, може да потврдити свако. Она утиче на моделе понашања, на говор, на изражајне моћи, на одевање, на искуство, можда и на породичне меније… На сваку сферу живота и отуда је њена одговорност огромна.“

Са саговорницом Бермудског троугла разговарамо и о томе да ли и она прати информативне канале различитих телевизија да би била довољно информисана, има ли на телевизији гласа народа, зашто сматра да су из „Студента“ излазили школованији новинари од многих који су у редакције улазили са дипломама новинарских факултета и како је Кућа цвећа, преко њеног извештаја са сахране Јосипа Броза Тита, како верује, добила трајно име.

„Оволике су ми биле отворене очи на тој сахрани да ухватим што више детаља. Тада су нас први пут провели кроз оно што се после назвало Кућа цвећа. Да видимо како изгледају те собе, те збирке Титових поклона и тако даље. И сећам се, тим поводом, нама су рекли да се та зграда зове 'цвећара' и да је Тито тако зове. У том великом извештају са сахране сам тако и написала. А онда је неко од уредника 'Политике' помислио како 'цвећара' звучи помало банално и да баш није прикладно. И лепо ју је прекрстио у Кућа цвећа. Мислим и сад да је тај уредник био кум садашњем имену.“

 

]]>
Tue, 21 Nov 2023 20:50:30 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084791/branka-otasevic-svako-ima-pravo-na-kritiku-televizijskog-programa.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/3/10/53/138/1970833/thumbs/3336297/thumb1.jpg Бранка Оташевић: Свако има право на критику телевизијског програма http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084791/branka-otasevic-svako-ima-pravo-na-kritiku-televizijskog-programa.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/3/10/53/138/1970833/thumbs/3336297/thumb1.jpg Бранка Оташевић: Свако има право на критику телевизијског програма http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084791/branka-otasevic-svako-ima-pravo-na-kritiku-televizijskog-programa.html
Александра Никшић: Интервјуисала сам Младића пред Сребреницу, био је то другачији човек него пре http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084764/aleksandra-niksic-intervjuisala-sam-mladica-pred-srebrenicu-bio-je-to-drugaciji-covek-nego-pre.html О Вуковару, Сребреници и Жепи, Би-би-си-ју и АФП-у, о интервјуима с Ратком Младићем, случају Гари Линекер и британском јавном сервису на друштвеним мрежама. ]]> Саговорница подкаста о медијима одговара на питања о правилима по којима ради британски јавни сервис и његова одељења у свету, како се финансира Светски сервис и чиме обавезује у извештавању, како се извештава за стране медије у кризним временима за сопствену земљу и за оне који су „далеко од непристрасности“, о бројним ратиштима на којима је била и интервјуу који је за „Тајм“ радила са Ратком Младићем непосредно пре злочина у Сребреници.

„Радила сам много интервјуа с њим, али то је био разговор који је био најупечатљивији због начина на који је разговарао и говорио. Он није речју поменуо шта ће се догодити, али је то био човек, у том тренутку, који је био најмање 30 посто другачији од човека с којим сам разговарала четири или пет месеци пре тога. Тако да је, кад се осврнем са овом памећу, са овим искуством и са знањем, требало да ми буде јасно да се нешто велико спрема...“

Александра Никшић каже да су за разлику од већине политичара и војника у Босни на свим странама, у то доба, Караџић и Младић волели да причају и да преносе своје виђење свега што се дешава и зашто се то дешава.

„Караџић је то радио на другачији начин,  забављачко-изазован да тако кажем, провоцирао је да се укључиш у дискусију, да се свађаш са њим и размишљаш, док је Младић био врло стриктан и јасан и врло ретко је хтео да претпоставља, и моја сва искуства разговора са њима, први је био у Книну, била су да је он баш војник - тако је како је и готово“.

„Видљив је био његов прелаз из југословенства и апсолутне посвећености  петокраки на шапки у исту врсту опсесије, само нацијом, а трећа промена је однос према људима око њега. Деловао је као неко ко никоме не верује, данас би то можда рекли - ко воли да микроменаџује, дакле, инсистирао је да зна апсолутно сваку црту, сваку тачку, сваку коту...“

„И коначно, била је видљива опседнутост завршавањем и окончавањем онога што је он сматрао да је битка за спас српског народа и са ове и са оне стране Дрине. И опет говорим, то је мој утисак и моје неко виђење, могло је да се осети да се просто иде до краја у чему год..."

„Ратко Младић је човек који је, чини ми се бар по искуствима и разговорима са другим људима током ратова на Балкану, доживео највећу негативну трансформацију, јер се врло добро сећам људи који су са њим дошли из Книна и били спремни да иду са њим до последњег даха, метка, чега год, а којих се он решио на врло ружан начин, јер нису испуњавали нешто што је њему касније постало битно... Није једини који се променио, то су просто другачији услови живота и размишљања и свега, и опсесија постаје свеприсутна. Сад, који су разлози психолози и психијатри могу боље да објасне.“

Прво озбиљније искуство у раду за стране медије имала је на самом почетку грађанског рата у СФРЈ.

„Нисмо имали појма шта су фиксери и стрингери и сећам се Дејана Анастасијевића, кога је звао неки немачки магазин да им буде фиксер, како пита: 'шта им то значи фиксер, човече, шта треба, да им фиксирам нешто?' Ми смо само знали једну фразу, шта је ритејнер, а то нам је свима био сан зато што је то значило нешто а ла посао на одређено време. Дакле, сигуран си да ћеш и следећег месеца, и оног после, имати некакав посао, за то ћеш добијати неку релативно малу суму, али је бар сигурно“, описује у Бермудском троуглу прва искуства српских новинара са страним медијима Александра Никшић, уредница сервиса Би-би-си-ја на српском.

„У прво време је било на прсте руке да избројиш у Београду нас неколико који смо били спремни то да радимо. Слично је било и у Сарајеву, Загребу, који су се, додуше, мало касније укључили у рад за стране медије. Људи нису били спремни да жртвују стални посао и условно речено нормалан, породични живот, путовања, шта год већ је коме било битно, и да просто преселе и себе и каријеру на нека места која су помало рискантна. Е, у сваком случају, нас су родитељи све малтретирали да морамо да уплаћујемо пензионо и здравствено. Тако да је тај ритејнер  значио и да сад имам да платим пензионо и здравствено и да неће мајка више да ме малтретира...

Ту сам научила да је мој став, оно што ја мислим у другом, ако не и у десетом плану. Оно што је битно и за посао који радим и за уреднике, новинаре, кога год, с ким год сарађујем је да апсолутно прецизно, јасно и детаљно пренесем оно што видим и оно што чујем. И то је нешто чега се и данас придржавам и мислим да ми је то једино правило од кога никада нисам одустала, нити сам покушала да га избегнем, јер заиста мислим да кад неко жели да се бави новинарством, то је прва ствар које би требало да се придржава.“

Са Александром Никшић разговарамо и о повратку публике дугачким и темељним текстовима на сервису који води, како је ковид криза мењала укус публике, о последњим потресима у Би-би-си-ју попут притиска јавности и одбијања уредништва да Хамас назову терористичком организацијом, у којим се ситуацијама то чини и какав је  био третман ОВК, али и о суспензији звезде Гарија Линекера због твита и означавању медија на овој друштвеној мрежи.

„У оном тренутку када почнеш да радиш као Би-би-си новинар саветује се да на друштвеним мрежама не напишеш ништа што не би у јавности рекао, у тексту написао, на радију, на телевизији изговорио... Ја сам много конзервативна када су друштвене мреже у питању и немам никакав проблем са самоконтролом, то је нешто што ме научило претходно искуство. Али ако ја, рецимо, подржим Црвену звезду и напишем 'живела Звезда' после јучерашње утакмице, коју је Звезда изгубила, и напишем на мом налогу 'Звезда ће увек бити најбоља на свету', а следећег дана треба да идем да интервјуишем Жељка Обрадовића, он има некакав однос према мени. Просто то је једна огромна трач партија на све стране, дакле, да ли ће он бити према мени једнако отворен и пристати уопште да разговара са мном? Дајем карикатуралан пример, али то је суштина.“

О томе да ли новинари треба да износе своје ставове на друштверним мрежама још каже:

„Моје мишљење, како да кажем, је да сам дивна и паметна и красна, али кога занима моје мишљење о било чему и зашто би оно требало да буде камен спотицања ако желим нешто друго да урадим у животу или да дођем до нечега? Имамо примере великог броја новинара Би-би-си-ја који су износили разноразне ставове које нису били у складу са оним што би требало да прати све те стандарде. Једна новинарка је искочила на прес конференције Зеленског и рекла 'ја морам да вас пољубим', и закачила то на њен Твитер налог. Дешава се па се дешава, али мени је то потпуно несхватљиво. Мени је срцу драго што се Редит враћа у живот и све наде полажем у то да ће нестати све те друштвене мреже, и да ће се вратити форуми... Последњих годину дана Редит за већину медија постаје веома битан. Постоје групе које расправљају о текстовима који то деле и шерују. Ја видим врло често колико нам људи одатле долази. То ми говори да постоји и да можда чак и расте број људи који је заинтересован за темељну дискусију, а не само одговарање. И то ми даје наду да се људи склањају од острашћености.“

]]>
Wed, 15 Nov 2023 20:22:35 +0100 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084764/aleksandra-niksic-intervjuisala-sam-mladica-pred-srebrenicu-bio-je-to-drugaciji-covek-nego-pre.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/9/30/10/37/501/1954893/thumbs/3294001/thumb1.jpg Александра Никшић: Интервјуисала сам Младића пред Сребреницу, био је то другачији човек него пре http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084764/aleksandra-niksic-intervjuisala-sam-mladica-pred-srebrenicu-bio-je-to-drugaciji-covek-nego-pre.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/9/30/10/37/501/1954893/thumbs/3294001/thumb1.jpg Александра Никшић: Интервјуисала сам Младића пред Сребреницу, био је то другачији човек него пре http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084764/aleksandra-niksic-intervjuisala-sam-mladica-pred-srebrenicu-bio-je-to-drugaciji-covek-nego-pre.html
Ружа Ћирковић: Где има професионалног задовољства, биће и плате http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084740/ruza-cirkovic-gde-ima-profesionalnog-zadovoljstva-bice-i-plate-.html О тајкунима који су је се плашили, продаји Мобтела и Телекому, сукобу са Милком Форцан и Александром Тијанићем, хрватским, црногорским, немачким и руским телевизијама, политици, спонзорима и изазовима пред економским новинарима. ]]> „Имала сам склоност да радим само оно што ја хоћу. Ако не радим оно што хоћу, ја нисам могла да радим ништа друго и због тога сам имала проблеме.... Не може свако тако да се понаша, то је истина. Постоје разне околности, али је битно како се поставиш када уђеш у новинарство, тог истог дана како се поставиш. Мој колега је говорио - како те колевка заљуља, тако те живот дочека и нема више поправке велике.

Мораш да држиш до себе. Људи се боје да не остану без посла, али ако те неко не цени, не плаћа, не даје ти посао који ти сматраш да ти је одговарајући, то се неће никад поправити...

Често сам мењала посао, али никада због пара. То ми никада није био мотив. Једном сам прешла с једног радног места на друго за плату мању за трећину, али никада нисам прешла на професионално горе место. О томе сам строго водила рачуна.

Али, и то исто морам да посаветујем младе новинаре. На послу на коме имате професионалне бенефите, временом се створе и финансијски и обратно. Где немате професионалне бенефите, на крају то буде рад за џабе. Дакле, о томе треба строго водити рачуна и то имати у виду.

Неки моји пријатељи који се не баве новинарством, мисле да ја мењам посао кад год ми неко понуди више пара. То би било јако глупо. Кад су ми нудили да пређем у неки лист за дупло већу плату, па тродупло већу, па су рекли колико год хоћеш, знала сам, и треба свако да зна, да су професионални ризици велики тамо где је неко спреман да ти плати колико хоћеш“, каже у Бермудском троуглу новинарка Ружа Ћирковић.

Са бившом новинарком и уредницом „Политике“, Бете, НИН-а и „Данаса“ разговарамо о борби за права новинара и солидарности редакције, како се води непрофитни сајт Економске вести из пензије, да ли је „тезга“ прихватљива ствар за економског новинара, ко је опаснији по независност - политика или спонзор.

„После много година у новинарству, могу да кажем да је много лакше кад притисак на новине врше политичари него ти спонзори. И да је то много транспарентније. Увек сам имала овакав став: кад мене, рецимо, притиска неки министар, иза њега стоје паре буџетске, јер то је оно на шта се, у ствари, власт ослања, а то су и моје паре. И онда ја са њим расправљам као неко ко, такође, полаже право на те паре. А шта да кажем приватном спонзору?

Сад видим да се доносе ови нови медијски закони, да је ту једна од кључних тема да се реши питање финансирања и да ту углавном улогу игра питање финансија које обезбеђује Телеком. И то је дугогодишњи проблем. Телеком  финансира скоро све медије. Онај медиј који не финансира држава не може да опстане данас.

И било би јако добро да се у Скупштини одржи јавно слушање о томе коликим средствима и како Телеком финансира медије. То би било јако интересантно. Кад су једном приликом хтели да приватизују Телеком, у једном позоришту, где сам отишла неким пословним поводом, били су у потпуној паници и рекли су ми да ако приватизују Телеком не знају од чега би живели.

Дакле, ја, као грађанин Србије, за то се мени мој син подсмева, услуге купујем од Телекома. Иако имам свој спор са њима и напустила би их, не чиним то само зато што они финансирају позоришта, медије, спортске клубове, школе и ја ту остајем као патриота...“

Ћирковић говори и о томе како је с Батићем Бачевићем, кога сматра најбољим уредником у животу, правила прву листу најутицајнијих бизнисмена у Србији у време када се већина излистаних због тога љутила, како су је потом звали да јој правдају своје богатство, о имиџу новинара кога се тајкуни плаше,  о „расизму“ према Србима на црногорској телевизији и ирелевантним саговорницима из Србије на хрватској, шта се све може научити у возу Београд-Бар и о томе зашто верује да је Сека Алексић требало да буде амбасадор Србије у Хрватској.

Одговара на питања о приватизацији медија, противљењу да се угаси Танјуг и изласку државе из локалних медија, да ли је тачно да је то европска пракса или не и да ли има смисла да државе изађе из власништва, а у медијима и даље остану државне паре, зашто као пасионирани гледалац телевизије, ипак, није остала на телевизији иако је у ТВ Политици имала ауторску емисију.

„Мој професор Сергије Лукач је имао две погрешне процене о мени. Једна је била да треба да радим на телевизији. Послао ме је на телевизију Београд на праксу. То је била огромна грешка због тога што је телевизија тимски рад, а ја у животу ни са ким нисам била ни 'ми', а камоли тим. Ја сам разорна за тим. Тако да то није могуће, ја то не могу да поднесем.

Александар Тијанић и ја смо стално били у сукобу. Пошто је он рекао да му ја рушим уређивачку политику на ТВ Политика, ја сам била стално суспендована. И кад је он отишао, који год је дошао, прво би мене суспендовао.

А моји пријатељи који не раде на телевизији приговарали су ми да се 'расписујем'. Пошто сам писала велике текстове, који нису могли да стану у програм,  а ја могу да говорим брзином која се не може замислити, тако сам покушавала да угурам велике текстове у програм да би стало све што ја хоћу да кажем.  И онда су гледаоци звали и протестовали да не могу да прате шта причам.“ 

Саговорница Бермудског троугла на питање да ли економски новинар сме да не познаје политику одговара да је управо обрнуто и да светом владају интереси, да је новац у центру свега, а остало минорно, те да је за економске, као и друге новинаре погубно да преносе вести и изјаве о важним стварима без доказа.

„То што је очигледно мени и мојим очима, то није доказ.  Ево, пре неки дан сам прочитала реченицу: мало је вероватно да је то легално стекао. Шта то значи 'мало је вероватно'? И онда они читаоци који желе да верују, они ће у то да верују. Можеш да им говориш шта год хоћеш. А они који не желе, они не верују, а доказа нема.

Али, ја мислим да се класични медији све више морају разликовати од друштвених мрежа по томе што ће писати оно што је проверено. По томе ће се разликовати, по томе што се специјализују и по томе што имају информацију у коју читаоци могу да верују...

Немачка телевизија, то је чиста пропаганда. Руска телевизија исто. Али, немачки јавни сервис има сајт који преноси друштвене мреже и после сваке вести има један прозорчић у коме пише: ову вест нисмо могли да проверимо из независних извора. Па чекај, шта ће он мени? Па, ја могу на друштвене мреже и сама да одем.

И морам да кажем, пошто је актуелан тај фејк њуз, да сматрам да је то трансформисана политичка коректност, а заправо прикривена цензура. Шта то значи фејк њуз? Не смеш да лажеш, можеш да одговараш пред законом? Ретко сам нашла да неко у фејк њуз рубрикама аргументима побија неку вест. То чине политичким ставом.

Недавно нам је долазио Џејмс Рубин да нам о томе држи предавање, а он је, иначе, учествовао у највећем фејк њузу у мојој каријери, у мом животу. Tо је била измишљотина на основу које су Американци преорали Ирак, где је око 300.000 људи погинуло, а остале последице по свет су биле катастрофалне.“

]]>
Sun, 22 Oct 2023 13:19:27 +0200 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084740/ruza-cirkovic-gde-ima-profesionalnog-zadovoljstva-bice-i-plate-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/9/22/7/9/630/1928355/thumbs/3224779/thumb1.jpg Ружа Ћирковић: Где има професионалног задовољства, биће и плате http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084740/ruza-cirkovic-gde-ima-profesionalnog-zadovoljstva-bice-i-plate-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/9/22/7/9/630/1928355/thumbs/3224779/thumb1.jpg Ружа Ћирковић: Где има професионалног задовољства, биће и плате http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084740/ruza-cirkovic-gde-ima-profesionalnog-zadovoljstva-bice-i-plate-.html
Вељко Ђуровић: Рањен сам у Сарајеву, избегао сам смрт у Багдаду и Камбоџи, рат није више за мене http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084719/veljko-djurovic-ranjen-sam-u-sarajevu-izbegao-sam-smrt-u-bagdadu-i-kambodzi-rat-nije-vise-za-mene-.html О Израелу и Гази и још око 30 ратова из којих је извештавао, о рањавању на Илиџи и „пријатељском гранатирању“ хотела „Палестина“ у Багдаду, о томе како га је и Драгослав Шекуларац спасавао из Хондураса и Салвадора, о репортерима који лажирају борбену зону у телевизијских укључењима и ризику ратног извештавања, за подкаст „Бермудски троугао“ говори Вељко Ђуровић, бивши ратни сниматељ и репортер Скај њуза и других страних и домаћих медија. ]]>

„Не постоји време као што је ратно када се истина толико злоупотребљава, пошто се мора добити подршка своје и међународне јавности, а то се постиже медијима“, каже за „Бермудски троугао“ Вељко Ђуровић, бивши ратни сниматељ и репортер Скај њуза и других страних и домаћих медија. „Рат и медији су природни савезници. Медији не могу без рата, јер рат је највећа прича, највећи догађај, највећи бизнис. Рат не може без медија, јер се тако добија подршка, подиже свест грађана, морал војника, одзив на мобилизацију и, наравно, успут се клевета непријатељ. Међутим, ова два савезника су као рогови у врећи, јер то су две институције које функционишу на различите начине. Војска је организована по принципу субординације, заснована на тимском раду, оданости, лојалности, тајности. У медијима је обрнуто, они су хетерогени. Чак и у оквиру једне редакције два новинара ће имати различит став према украјинском или израелском рату.“

Са саговорником подкаста о медијима, који је извештавао са преко тридесет ратишта у Африци, Азији, Европи, Јужној Америци, разговарамо о првом „телевизијском рату“ у Ираку 1991, али и о ратовима у којима није било новинара, затим о колегама које су снимиле сопствену смрт, о његовом првом и потоњим одласцима у Газу, о масакру у Либану и рањеним Палестинцима који су се лечили на Бањици, о томе како га је из Хондураса спасавао Драгослав Шекуларац и о високом официру ЦИА Вилијему Вокеру у Салвадору. 

„Често ме питају да ли бих сада ишао у Украјину“, прича Ђуровић. „За тај посао човек мора бити пуно окретнији, ја више нисам у тој животној доби. Ирак ми је био последњи рат. У једном тренутку ми се учинило да мене метак неће. У Камбоџи ми се пуно лоших ствари догађало на фронту, на срећу не и најгорих. Тамо, кад смо ишли са Кмерима на положај према Вијетнамцима, упао сам у замку са бамбусовим шиљцима, али сам имао срећу, пао сам између шиљака и дочекао се на ноге. У Хондурасу и Салвадору су нас хапсили, јер смо илегално ушли.... Али рат у Босни је био прекретница, јер су по први пут новинари и медијски радници постали циљане мете. Први пут смо почели да носимо заштитне шлемове и прслуке, и да улазимо у блиндирана кола. Након тога су отворени кампови за обуку новинара у Британији и Немачкој – два, сад мислим да их има и три. Обука траје недељу дана. Мени то није пуно помогло, јер сам и раније пролазио много стресније ситуације, али згодно је за почетнике који немају искуства, тек да се навикну на детонације и паљбу и науче како да реагују на околности које су могуће, као на киднаповање или снајперску ватру. Два су предуслова да би се човек, па и медијски извештач, уопште могао бавити преживљавањем у ратним околностима. Један је да буде ментално стабилна личност и да може да доноси одлуке у стресним ситуацијама. Тада људи најчешће погрешно реагују. Прво што помисле јесте да је најбоље да сачувају присутност духа и одсутност тела. Али не, најбоље је само лећи, јер се тада као мета смањујеш. Ако се затекнеш у непосредној ватри често не значи да си ти мета. Ако има неке војске око тебе, гледаш како се они понашају, а ако си сам, тражиш неки први заклон. Други предуслов је да имаш дар, способност за предвиђање. Да би био добар тореадор, мораш да размишљаш као бик. Мораш да мислиш корак унапред: шта ћу да радим у сваком тренутку када се нађем у критичној зони и шта може да ми се деси, снајпер, минобацачи, минско поље... Наравно, пре тога треба урадити процену ризика колико је то могуће. Јер мораш да имаш у виду да ризик у који се упушташ треба да буде сразмеран циљу који желиш да постигнеш. У противном, тај ризик нема смисла.“

Ђуровић одговара и на питања онастанку ратне пропаганде, о томе да ли су сви ратови уназад пола века, како тврди Џулијен Асанж, почињали лажним вестима, шта се догоди ако сниматељ и сам наседне на њих, а шта када се спријатељи с војском која потом учини злочине, и како из угла искусног сниматеља изгледају два актуелна рата.

„Када је реч о Украјини, први утисак је да су медији данас дистанцирани из борбених зона и да доминантно гледамо или војне снимке или снимке телевизија из оних држава које су донирале помоћ Украјини, попут Велике Британије и Сједињених Држава, или пак снимке руских телевизија. Али доминантно гледамо војне снимке, и са једне и са друге стране. Деведесет одсто новинара који извештавају из Украјине су базирани или у Кијеву или у руском прес центру.  У пракси већина ратних извештача не види рат који покрива. То може звучати чудно, али је тачно. Традиционално, медији нису пожељни у борбеним зонама, из два кључна разлога. Један је да би се избегао одлив информација које могу бити од користи за непријатеља, пошто медији умеју, свесно или несвесно, да објаве нешто што може да нашкоди. Други разлог, који може бити и важнији, јесте што ниједна војска у рату не поштује Женевску конвенцију, међународно хуманитарно право и обичаје ратовања. То се пре свега односи на однос према цивилима и заробљеницима, шт су најчешћи ратни злочини. И зато нас избегавају. Чак и ако добијемо дозволу за приступ борбеним зонама, имаћемо пратњу која ће да нас води да не би дошло до непотребне слободе медија, и да нам се укаже на оно што они мисле да ми треба да забележимо.“

У „Бермудском троуглу“ Ђуровић говори и о извештавању о НАТО бомбардовању СР Југославије, о колеги, познатом британском новинару Тим Маршалу, о такозваном патриотском новинарству, непристрасности и дилеми да ли новинар треба да носи оружје.

„Више пута су нам давали оружје кад се иде у неку акцију“, прича Ђуровић. „То су оне специјалне формације и акције у којима нема заробљених. Ако преживимо – преживимо. Питао сам једанпут шта ћу са тим пиштољем који су ми дали? Кажу, то је за тебе, да пуцаш у себе. Срећом, нисам га користио, али давали су нам, из истих разлога, пар пута и бомбе. Иначе сам против тога, јер по протоколу Уједињених нација статус ратних извештача је такав да ми уколико немамо оружје, не носимо униформу, војну опрему и уколико се не понашамо борбено, имамо статус цивила. Борбено понашање подразумева и да војнику поред себе кажеш: аха, ено га – Руси или Украјинци су тамо. То не смеш да радиш, али има безброј примера новинара распоређених по трупама. У Ирачком рату, када су Американци кренули из Кувајта, било их је 700. Највише су се истицали новинари 'Фокса', који су управо то радили – не само да су указивали, него су говорили: 'Данас смо заробили, данас смо освојили или убили...' Они су се идентификовали са америчком војском.“

Ђуровић објашњава зашто сматра да последња акција Хамаса није била тероризам, прича где је још сведочио убијању чак и особља Уједињених нација, о извештавању из ратова који никога нису занимали и како је преживео тзв. „пријатељску ватру“ у Багдаду, на 14. спрату хотела „Палестина“:

„Неколико пута ми се десило да када се пробудим ујутру и гледам у плафон, размишљам где сам, у ком сам хотелу, у којем сам граду, у којој држави. Па, изађем на прозор да погледам и онда видим неки ирачки бункер испред хотела, реку Тигар и схватим: ово је Ирак... Тада, у Багдаду, били смо под великом контролом: док траје ваздушни напад нема снимања и нема коришћења сателитских телефона. Телефоне су нам одузели, али ми смо носили по више телефона, па им предамо један. Више новинара су због тога ухватили и протерали, а мислим да је било око 180 новинара, и можда тридесетак телевизија... Снимали смо свако вече, јер ко би нормалан седео скрштених руку кад се испред њега догађа рат. Небо је горело. Када су Американци ушли у Багдад, сто новинара је напустило град исте вечери. И од нас десет, седам је отишло... Kад су Американци почели уличне борбе, био је 8. април, сећам се, километар и по од нас био је неки мост, и на њему два америчка тенка. Један је нас гађао. Хотел се заљуљао, погодили су пар соба даље од наше, баш у собе колега из 'Ројтерса' и из шпанске телевизије, двојицу су убили, четворицу ранили...“

]]>
Sun, 15 Oct 2023 10:50:48 +0200 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084719/veljko-djurovic-ranjen-sam-u-sarajevu-izbegao-sam-smrt-u-bagdadu-i-kambodzi-rat-nije-vise-za-mene-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/9/13/10/54/737/1899972/thumbs/3149627/thumb1.jpg Вељко Ђуровић: Рањен сам у Сарајеву, избегао сам смрт у Багдаду и Камбоџи, рат није више за мене http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084719/veljko-djurovic-ranjen-sam-u-sarajevu-izbegao-sam-smrt-u-bagdadu-i-kambodzi-rat-nije-vise-za-mene-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/9/13/10/54/737/1899972/thumbs/3149627/thumb1.jpg Вељко Ђуровић: Рањен сам у Сарајеву, избегао сам смрт у Багдаду и Камбоџи, рат није више за мене http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084719/veljko-djurovic-ranjen-sam-u-sarajevu-izbegao-sam-smrt-u-bagdadu-i-kambodzi-rat-nije-vise-za-mene-.html
Александар Тимофејев: Новинарима треба Уставом забранити да буду чланови политичких странака http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084577/aleksandar-timofejev-novinarima-treba-ustavom-zabraniti-da-budu-clanovi-politickih-stranaka.html О два Студија Б у којима је радио, о трачевима који су водили до истине, како су у кафанама настајале култне емисије, а како први ток шоу, о искуству лутајућег репортера, демонстрацијама 9. марта и утицају политике на медије којима је руководио или их уређивао, за подкаст „Бермудски троугао“ говори Александар Тимофејев, некадашњи новинар и уредник Б92 и Студија Б. ]]>

„Међу телевизијским новинарима и интервјуерима постоје они којима је основни циљ да саговорника направе на ништа. Други пол су људи који се тим послом баве не би ли нам сутрашњи дан био бољи од данашњег. Између постоји цела палета“, каже у разговору за подкаст „Бермудски троугао“ Александар Тимофејев, поред осталог и аутор првог ток шоу програма у Србији са бендом и публиком у студију . „Никада нисам био присталица тога што зову хард ток, па се после изљубимо и одемо у кафану. Много тога се из дана у дан мења у медијима... Шта би био добар ток шоу данас тешко је проценити, али је суштина у томе да ако си ми занимљив, гледаћу те. А нећу сигурно ако с неким урлаш у студију. Штавише, онај коме је то занимљиво, пребациће на Задругу, јер тамо се још и туку… Студентима сам увек говорио да се истини мора остати веран. Разни други компромиси су могући, али – нема лагања.“ 

Бивши новинар и уредник Б92 и два Студија Б, једног у коме је радио деведесетих и другог којим је руководио двехиљадитих, одговара на питања о томе како су се стварале неке од култних емисија попут „Утиска недеље“ или „Од трача до истине“, како би та емисија изгледала у ери лажних вести и дезинформација, али и у друштвеним околностима сличним ондашњим када је много тога могуће рећи без одговорности, као и који су „трачеви“ водили до истине и да ли би поново радио дуел у присуству публике попут оног у биоскопу „Рекс“ између Зорана Ђинђића и Војислава Шешеља. 

„Они су обојица пристали одмах, а онда смо схватили да је интересовање превелико“, сећа се Тимофејев. „Из странака су нас звали да доштампавамо карте, а ове које смо ми делили кроз програм су се препродавале. Огроман број људи је био, атмосфера на ивици инцидента, а ми не смемо да зовемо полицију, јер смо Б92. Договорили смо се да страначка обезбеђења буду ту, јер кад се они договоре, онда не буде фрке. Релативно скоро сам овај дуел поново гледао на Јутјубу. Могао бих да поновим то, али мислим да тренутно не би било толико занимљивих саговорника да се такав дуел понови.“

Саговорник подкаста о медијима одговара на питања о својој смени са места директора Студија Б 2014. године, о утицају тадашњег градоначелника на уређивање тог медија, да ли је одлука да Студио Б буде комунална телевизија заправо био пут да се заобиђе могућност критике градске власти.

„Волим што је та реченица – политика ме довела, политика ме сменила – остала упамћена, али то има и свој наставак“, каже Александар Тимофејев. „Рекао сам 'политика ме довела, политика ме сменила', иако ја нисам био политичка личност и иако Студио Б није била политичка него комунална телевизија. Прихватио сам тај посао под тим својим условима. Оног дана када је Ђилас смењен, понудио сам своју оставку Горану Весићу. Он је рекао да остајем ту док се другачије не одлучи. И у тих годину дана нико ме није звао, наставили смо да радимо док није дошло до неких понуда које нисам прихватио… И дан данас мислим да би Уставом требало забранити да новинар може да буде члан странке. Или си новинар или ниси. Кад ниси члан странке, можеш и да правиш компромисе или да не их правиш, али то је твоја одлука. Кад си члан, ти си војник. Тада сам казао да немам везе с политиком. И добио одговор: ти прави од тога добру градску телевизију и радио, и нико ти се неће мешати. Критиковали су нас што не преносимо страначке конференције за новинаре и саопштења, а ја бих тада одговарао да смо комунална телевизија која се бави политиком само у време кампања и поводом седница Скупштине града…Постојало је много телевизија које су се бавиле политичким програмом, ово је био комунални програм, онај који ћеш да позовеш и питаш зашто 23-ојка данас не вози своју линију. Да би неко гледао Студио Б мора се наћи разлог за то, разлог постојања, разлог да укључи баш тај програм. У том моменту имамо седам националних телевизија са политичким програмима. Ако из Брисела РТС има уживо извештај, ја немам могућност да се с тим такмичим. Као разлог да неко укључи Студио Б морала је да буде она температура у ћошку екрана, на пример.“

С Тимофејевим разговарамо и о томе зашто се противио изласку државе из медија, о балансирању између јавног интереса и реклама и разликама између покрајинског, „градског јавног сервиса“ који је водио и немачког покрајинског за који деценијама ради програм за мањину из бивше Југославије, затим о времену када је полиција упозоравале новинаре пендреком, а касете се с терена трком носиле у редакцију, о одлуци Студија Б да преноси демонстрације 9. марта 1991. после чега тај медиј постаје важан, и како тумачи данашњу дилему о преносима протеста уживо. 

„Људима је данас тешко да замисле да је тада, пре три деценије, било пет или шест телевизија, а да ми је сателитска антена била најлепши поклон кад сам се женио. Одлука је била да се прате демонстрације, најбоље што умемо и техником коју имамо, а техника је била мање-више аматерска…Покушај да се ставиш у главу онога ко те гледа и слуша и види шта је то што је њему занимљиво, а не нарушава основне моралне и професионалне норме. Дакле, свашта не бих преносио уживо. А кад говоримо о грађанским протестима треба само да се размишља о томе када је то важно и знаковито за ширу атмосферу и друштво, и за оне који гледају. Чак и ако преносите догађај у коме учествује један човек, у реду је ако је то нешто што је у том смислу важно.“

]]>
Mon, 18 Sep 2023 18:09:16 +0200 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084577/aleksandar-timofejev-novinarima-treba-ustavom-zabraniti-da-budu-clanovi-politickih-stranaka.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/8/8/15/41/127/1786246/thumbs/2846578/thumb1.jpg Александар Тимофејев: Новинарима треба Уставом забранити да буду чланови политичких странака http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084577/aleksandar-timofejev-novinarima-treba-ustavom-zabraniti-da-budu-clanovi-politickih-stranaka.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/8/8/15/41/127/1786246/thumbs/2846578/thumb1.jpg Александар Тимофејев: Новинарима треба Уставом забранити да буду чланови политичких странака http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084577/aleksandar-timofejev-novinarima-treba-ustavom-zabraniti-da-budu-clanovi-politickih-stranaka.html
Владимир Банић: Телевизијско новинарство је вештина површности http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084573/vladimir-banic-televizijsko-novinarstvo-je-vestina-povrsnosti.html О путовањима „фантастичном“ планетом, Гази, Авганистану, извештавању из првих црвених зона, мигрантској кризи, једној свађи на Твитеру, како је почео да ради за странце, словеначким медијима, поезији за децу и како се извештава за више телевизија истовремено ]]>

„Догађај у Рибникару ме је променио, као оца, човека и новинара, који је морао да извештава и контактира родитеље за Ен-би-си“, каже за подкаст „Бермудски троугао“ новинар Владимир Банић.

„Уз сву пристојност и новинарску пажњу, осетио сам да не желим то више да радим. Није ме изненадило њихово интересовање за ту тему, јер то тамо више није вест, а овде је цела земља стала, у шоку. Људи су изашли на улицe, а Влада реаговала забраном и потпуним повлачењем оружја. Изненађујућа вест за леву Америку је била да после два таква догађаја нека држава тако реагује. Говорим о десетинама хиљада људи који су долазили да запале свеће и оним који су остављали пиштоље, пушке, зоље, бомбе, шта све не - шмајсере из Другог светског рата - јер нису желели имају ништа више с тим. У Америци није таква клима.“ 

У „Бермудском троуглу“ аутор серијала „Фантастична планета” одговара на питања о разлици између репортерског посла и стварања документарца, како је завршио у изузетно „експлоатисаној илустрацији“ породичног насиља, зашто одустаје од дневних вести. Банић одговара и на питања о теренском раду, животно опасним ситуацијама, како се прича мења у лету када се превали дугачак пут, како се истовремено извештава за више медија и да ли америчке телевизије за које ради од њега очекују пристрасност.

„Кад извештавам за америчке медије апсолутно причам оно што видим“, каже Банић. „Чак и када је била реч о Авганистану пошто су га преузели талибани. Штавише, нешто је ишло и на штету америчке званичне политике. На пример да се људи тамо сада осећају безбедније, јер нема локалних банди које су биле увезане са судијама и полицајцима тако да ако човек кога пресретну на улици код себе нема 30-40 долара да им да, убијају га на лицу места, нико им ништа није могао за време инсталиране демократије. За време талибана влада шеријатски закон и док сам био тамо десет дана то се није догађало.  Али исто тако сам био једини човек који носи фармерке, јер су у страху од талибана сви почели да носе традиционалну ношњу и да пуштају браду. Мој извештај за Си-ен-ен је био балансиран. За њих сам мало радио, али за Ен-би-си много више и никада ми се није тражило да пратим неку политичку линију.“

Са саговорником подкаста о медијима разговарамо и о томе како је одлучио да се одсели из Србије у Словенију и стални посао на РТС-ов замени хонорарним дописничким, зашто се о том аранжману свађао на Твитеру, зашто мисли да је телевизија површан медиј, зашто бира да се обраћа млађој публици, затим о шведској телевизији, данским документарцима и подели у словеначким медијима:

„Ми смо и даље телевизија деведесетих и не водимо рачуна о томе како се нешто каже. Имамо много младих колега који почињу да раде другачије и то је добро. Прича се опширно и споро, укључења су малокрвна и не чује се оно што хоћеш да кажеш у мору речи које изговориш. Најбитније у лајву је запамтити неколико кључних речи… Веома је важно данас гледати и друге формате. Све се мења и дешава у амплитудама. Можда ће и новинарство чији се садржај данас скраћује и сабија отићи у смеру дужих садржаја, али се бојим да се то неће десити. Бојим се да ћемо сви наш посао пребацити на мање мониторе и да телевизија каква је данас неће постојати, да ће људи уместо кабловског оператера бирати пакет и у њему парцијалне садржаје, за њих неколико публика ће плаћати по два евра. А ми ћемо радити свако за своју публику.“

 

]]>
Sun, 17 Sep 2023 20:31:09 +0200 Бермудски троугао http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084573/vladimir-banic-televizijsko-novinarstvo-je-vestina-povrsnosti.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/8/7/14/13/666/1783375/thumbs/2838566/thumb1.jpg Владимир Банић: Телевизијско новинарство је вештина површности http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084573/vladimir-banic-televizijsko-novinarstvo-je-vestina-povrsnosti.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/8/7/14/13/666/1783375/thumbs/2838566/thumb1.jpg Владимир Банић: Телевизијско новинарство је вештина површности http://oko.rts.rs/bermudski-trougao/5084573/vladimir-banic-televizijsko-novinarstvo-je-vestina-povrsnosti.html