Њено величанство викендица: Када је и како одмор престао да буде луксуз

У периоду смо године када свако ко може одлази на летовање. Колективни годишњи одмори по мањим продавницама, жене на рути фризер-педикир-маникир, мушкарци сређују аутомобиле, тинејџерке се опремају чоколадним путерима за брзо црњење, купују се карте, кофери... Иде се на море.

Они који немају новца заслађују лимун и тврде да је Београд најлепши кад сви оду, не могу они те гужве и малтретирање.

Када је и како почело

Летовање као масовна појава постоји тек осамдесетак година. После Другог светског рата глобални талас модернизације, плаћени годишњи одмори и развој потрошачког друштва постају погодно тло за развој туризма.

У послератној Југославији, социјалистичка власт подржавала је праксу редовног одласка на летовање. Радничка одмаралишта грађена су на Јадранском мору омогућивши радницима тадашњих предузећа да за мале паре опораве душу и тело за нове радне победе. За многе је то био и први сусрет са великом плавом водом.

Још крајем педесетих година, концепт коришћења годишњег одмора у сврху летовања и доколице није био широко распрострањен. Историчар из Пуле Игор Дуда у својој књизи  „У потрази за благостањем“ наводи пример вараждинског текстилног комбината „Вартекс“, који је 1958. имао пет хиљада запослених и радничко одмаралиште на Рабу са 90 кревета. Радници, међутим, нису имали навику да иду на море и нису хтели да иду у одмаралиште, већ би радије остајали код куће. Председник синдиката „Вартекса“ у интервјуу „Вјеснику“ изјављује: „Већина радника је са села. Многи од њих једноставно не осјећају потребу да за вријеме љета оду некуд од куће. За неке је годишњи одмор на мору 'луксуз', нешто што је својствено 'господи' а не раднику. Крива су стара схваћања и навике, против којих би се синдикат требао интензивније борити…“

Изгледа да се синдикат баш изборио – настаје модерно време, купују се аутомобили, телевизори, иде се на летовања. Како примећује Јурица Павичић у „Јутарњем листу“, само десетак година касније „двије културе – она њиве и врта, те она ручника и луфтића – пронаћиће своју јединствену, хрватску/југославенску синтезу. Та синтеза обиљежит ће живот читаве једне генерације домаће горње средње класе, и постати конститутивно искуство наше културе. А та се синтеза зове викендица.“

Златно доба

Председник СФРЈ имао је своју летњу резиденцију на Брионима, као и  своје острво Ванга, где је уживао у чарима викендашког живота. Иако је друг Тито био узор и инспирација, тешко га је у луксузу било имитирати, већ је владала мантра „он треба све да има најбоље“. Почетком шездесетих година реч викендица још није била тако милозвучна, већ је била знак незаконитог богаћења, понајвише због откривене афере приватне градње државним средствима.

Половином шездесетих, у шуми надомак Режевића у Црној Гори, држава омогућава куповину плацева и типских викендица припадницима тадашње елите: политичарима, уметницима, директорима. У студији „Yugoslavias sunny side“ Карин Тејлор исцрпно извештава о овом подухвату. Гради се педесетак кућа на један спрат величине између 50 и 80 квадратних метара, ангажују се инжењери хортикултуре и баштовани да уреде земљиште на стрмој шумовитој падини. Ствара се насеље Перазића До. Доводи се струја у насеље, а све куће су опремљене белом техником.

Седамдесете и осамдесете су Периклово доба викендица и викендаша. Није само елита могла да себи приушти „кућу за одмор и рекреацију“. Захваљујући тадашњим кредитима и инфлацији многи су изградили куће по малим ценама, уз помоћ пријатеља и фамилије.

Магазин „Старт“ организовао је наградну игру 1971. године под називом „Најсретнији Југославен“, а награда је била градилиште на мору, монтажна викендица, аутомобил и глисер на приколици. Часопис „Викенд“ организовао је наградну игру где је премија била – викендица. Кућу је донирало „Дрвно индустријско предузеће“ из Огулина.

Седамдесете су и златно доба сам-свој-мајстор начина живота. Излазе специјализовани часописи за мајсторисање, као што су „САМ“, „Уради сам“, „Сам свој мајстор“.

Викендице су се углавном градиле на три локације: у завичају, надомак места живљења и на мору.

Градња викендица у завичајним селима био је облик повратка родној груди, али у викенд издању. Клинци које су родитељи измештали сваког викенда су другарима саопштавали да иду „на ранч“, што је је звучало далеко више кул него ићи на село.

Викендица ван града било је разних – од склепаних брвнара до озбиљних грађевина, намењеним пензионерским данима и уступању станова у граду деци. Ипак, суштина постојања многих викендица није била економска, већ бег од градске стресне свакодневице. Група Ужичана, на пример, саградила је низ једноставних брвнара на самом крају Златарског језера. Материјал су допремали скелом, а и данас је до ових српских фјордова где нема струје могуће доћи само чамцем.

Викендица на мору

Викендица на мору је била често скок у непознато и невиђена авантура. Далеко од дома, људи су се усуђивали да у нецивилизованим деловима обале граде своја уточишта. Требало је припитомити стеновите пределе зарасле у макију, насути тоне земље и камења и направити каскаде, саградити прилазе до мора. Колико је само садница купљено и одгајано у баштама насутим земљом у сред крша не би ли деценијама касније од тога постало робусно дрвеће, оријентири: „Кад се спустиш стани код првог бора – е ту смо ми.“

Многи су бежали од ужурбаности градова, а понеки и од брачне монотоније, разочаравајућих догађаја и слично. Било је и оних који се никада нису навикли да летују у којекаквим смештајима и једва су дочекали прилику да направе нешто своје.

Често су то били скромни објекти, грађени од плата или кредита, у фазама, са различитим естетским успехом. Било је ту свакаквих експеримента, самосталног пројектовања и изградње. За амбициозније пројекте радници су довођени из завичаја.

Виша средња класа задовољавала се удобним  типским кућама са једноставним распоредом и скромним окућницама. Неки нису одолели па су поред мора градили куће у моравском или алпском стилу, било је ту и замкова и здања инспирисаних манастирским конацима. Гастарбајтери и њихова здања  су доносили посебан шмек: комбинација квалитетних материјала, кича и естетике земаља у којима се аргатује.

Просечна југо викендица била је скромно опремљена, склопљена од непотребних комада намештаја донесених од куће. Кухиње су биле импровизоване, често није било струје ни текуће воде, па су се викендаши сналазили, градили цистерне за воду, чували намирнице старинским методама.

Викендашки менталитет

Викендаш зна све форе као и  мештани – где је најбоље месо, која је продавница најјефтинија, у ком ресторану служе товљену рибу, када је најбоље време да се оде у пошту, и остале детаље неопходне за животно функционисање. Знају и који хотел пушта канализацију и у које време, на ком извору је вода добра а на ком није. Знају да се не купују смрзнуте лигње, јер су прешле пут од Индије до Медитерана.

Има викендаша који не силазе у море и наклоњенији су јагњеће-телећој опцији, има опет оних који се из мора не ваде, професионалних ронилаца, еколога...

Они викендаши који су се упознали са мештанима и ишли понекад напиће, или на било који начин се спријатељили, имаће сву помоћ ако затреба који мајстор. Ако сте викендаш који не познаје никог домаћег, нећете мајци успети да дођете до мајстора ни по какву цену. Не знају вас и не занима их.

Постоји и подврста придружених викендаша – то су шира породица, кумови и људи који су се просто запатили на једном месту. Свиђа им се ту и рентирају од викендаша сваке године. Словеначко истраживање из седамдесетих година прошлог века већ региструје „придружене“ – четири посто испитаника има викендице, а додатних 16 посто летује у викендицама код рођака. Придружени викендаши такође знају све финесе сналажења у окружењу, заобилазе туризам, знају где се једе, где се купа, где је свеже месо и томе слично.

Данас су многа викенд-насеља окована огромним хотелима који мало по мало откидају по парче неба и погледа. Нико више не зида викендице, већ зграде са апартманима. Потомци социјалистичких викендаша сваке сезоне вагају исплати им се да и даље плаћају порезе и одржавају куће у амбијенту где више нема мира и тишине. „Јер, толико има других места...“, стални је жал друге генерације викендаша која је, ето, судбински везана за то једно место. Ипак, како гране сунце и пролеће, сви се некако ипак упуте ка мору, да се мало одморе, да поправе нешто, офарбају. То је тај менталитет – на свом си, а опет ниси код куће, домаћи си ал' си странац.