Необичан случај разлике у потрошњи у кинеским градовима и селима: Зашто богати Кинези не троше?

Реални раст кинеског БДП-а по становнику (коригован за инфлацију) између 2018. и 2024. године, према званичним подацима који се наводе у статистикама Светске банке и ММФ-а, износио је 34 одсто (што одговара просечној стопи раста од готово 5 одсто годишње).

Када погледамо кинеске анкете о приходима домаћинстава, чији се оскудни подаци – становништво је подељено у пет квинтила и за сваки се наводи просечан приход – објављују у кинеским статистичким годишњацима, видимо готово идентични раст: реални приход по становнику је 2024. године био за 35 одсто већи него 2018. Неједнакост која се може израчунати на основу тако ограничених података практично се није мењала и током свих ових година Џинијев коефицијент кретао се између 39 и 40 поена.

Ни неједнакост у градовима није се битније променила, док је на селу порасла, пре свега због снажног раста прихода најбогатије петине сеоског становништва. С друге стране, пошто су приходи на селу расли брже него у градовима, тај раст је неутралисао повећање неједнакости у корист богатијих у руралним подручјима, па је укупна неједнакост остала практично непромењена.

Према томе, слика коју дају национални рачуни (подаци о БДП-у) и она која се добија из анкета домаћинстава (подаци о приходима), прилично се поклапају.

(Вреди напоменути да „непромењени“ ниво неједнакости који добијамо на основу објављених података даје Џинијев коефицијент од 39-40 поена. Званични кинески Џинијев коефицијент, заснован на истим анкетама и који је, по свој прилици, израчунат на основу свих микроподатака, виши је и износи 46-47 поена. Али ни он се није мењао током шестогодишњег периода који овде разматрамо.)

Слика се, међутим, потпуно мења када погледамо податке о потрошњи, који такође потичу из великих званичних анкета домаћинстава.

Ти подаци су знатно детаљнији, захваљујући томе што их кинеска влада сваке године доставља Светској банци разврстане по перцентилима – дакле, у 100 тачака – посебно за сеоско и градско становништво, као и за Кину у целини.

За сада су ти подаци доступни само до 2022. године, али, као што ћу показати, када посматрамо период од 2018. до 2022, подаци о потрошњи дају сасвим другачију слику од података о приходима.

Поређење је приказано у табелама испод.

Потрошња у градовима драстично је пала између 2018. и 2022. године: и по медијани и по просеку била је за 16 одсто нижа него 2018. године.

С друге стране, потрошња на селу доживела је снажан раст, повећавши се за више од 50 одсто. Тиме се разлика између града и села, израчуната на основу података о потрошњи, смањила са 2,7 на око 1,5. Укупни Џини коефицијент потрошње тако је опао за готово 5 поена, што представља огромно смањење неједнакости. Међутим, оваква слика промена у потпуној је супротности са оним што показују подаци о приходима, како за читав период 2018-2024, тако и за потпериод 2018-2022. (приказан у табелама).

Према подацима о приходима, реални приход по становнику у градовима порастао је за 17 одсто, уместо да падне за 16 одсто (као што показују подаци о потрошњи). Раст прихода на селу био је знатно умеренији него што би се могло закључити на основу података о потрошњи, јаз између града и села смањио се тек незнатно, док је укупни Џини коефицијент остао непромењен.

Сажмимо сада ове велике разлике између два скупа података.

Како помирити ове наизглед противречне резултате?

Чини се да је током ковид година дошло до огромног померања потрошње из градских у рурална подручја. Ако посматрамо само градове, приходи су наставили да расту, док је потрошња нагло опала. Да ли зато што је током ковида било теже трошити, или зато што су приходи и даље евидентирани у градовима, док су се људи враћали на село и тамо трошили? Или су, можда, становници градова једноставно одлучили да штеде више него раније?

Сва три објашњења су могућа – не само свако за себе него и сва заједно.

Ипак, пребацивање потрошње у рурална подручја није у потпуности надокнадило пад градске потрошње: укупно повећање потрошње у Кини између 2018. и 2022. износило је мизерних 1,2 одсто – другим речима, потрошња по становнику практично је стагнирала. Али приходи по становнику, као што смо видели, нису стагнирали: они су наставили да расту.

Погледајмо потрошњу најбогатијег перцентила градског становништва (озлоглашених један одсто најбогатијих). Она је 2022. године, у реалним износима (кориговано за инфлацију), била нижа него било које године после 2015.

Другим речима, потрошња најбогатијег једног процента градског становништва вратила се 2022. на реални ниво од пре седам година. У односу на врхунац достигнут пре пандемије, била је мања за 20 одсто.

Иста прича важи и за читаву најбогатију десетину градског становништва. Људи су трошили мање, а пошто им приходи, по свему судећи, нису опали, морали су да штеде знатно више. Најбогатија десетина градског становништва је 2018. године остваривала готово трећину укупне потрошње у кинеским градовима. Према националним рачунима, удео потрошње у БДП-у тада је износио око 40 одсто.

Такође, знамо да се 80 одсто укупне потрошње у Кини остварује у градовима. То значи да је на градско становништво отпадала потрошња у вредности од 32 одсто кинеског БДП-а (0,8×0,4), а најбогатија десетина остваривала је трећину те потрошње.

Можемо, дакле, рећи да је најбогатијих 10 одсто градског становништва трошило износ који је одговарао приближно 10-11 одсто кинеског БДП-а. Пошто је потрошња најбогатијег децила 2022. била за петину нижа него 2018, то значи да су богати трошили око два процентна поена БДП-а мање него што бисмо очекивали.

Да из ове помало замршене рачунице пређемо на суштину: да ли је могуће да значајан део кинеске „компресије потрошње или зарада“, коју видимо у макроекономским подацима, заправо потиче од знатно веће штедње градске елите?

Другим речима, можда иза „потиснуте“, односно ниске потрошње, не стоје толико ниски социјални трансфери или велика корпоративна штедња државног сектора, колико одлука елите да мање троши, а више штеди.

Чини се да та одлука није последица споријег раста прихода међу богатим градским становништвом. Иако подаци о приходима показују да њихови приходи расту спорије него код многих других група (укључујући и богате на селу), то се ни приближно не може упоредити са оним што видимо у њиховом понашању када је реч о потрошњи: ту је забележен веома значајан реални пад.

Зашто више штеде? Да ли је реч о штедњи из предострожности, већој доступности различитих домаћих финансијских инструмената, старењу становништва, пребацивању новца у иностранство (што смањује потрошњу у земљи), или можда о нечем другом – на пример, о прецењеним подацима о приходима, у ком случају би смањена потрошња могла једноставно бити одраз нижих стварних прихода градске елите?

P. S. Извори за овај текст су троструки: званични кинески подаци о расподели објављени у различитим издањима Статистичког годишњака, подаци о расподели из базе Светске банке Poverty and Inequality Platform и национални рачуни.