Голубови као војнe писмоноше кроз историју: Птичја курирска станица испод Петроварадина

Петроварадинска тврђава, изузетно остварење фортификацијског градитељства 18. века, једно је од најсложенијих, највећих и најбоље очуваних бастионих утврђења у овом делу Европе. Као последње у низу утврђења која су користила све предности изузетног геостратешког положаја Петроварадина, јединствена по стилу и замисли, уједињује у себи склад и монументалност војне архитектуре и природног окружења, доминирајући урбаним пејзажoм. Данас, највећим делом демилитаризована, заштитни је симбол Новог Сада, који свој настанак и успон дугује управо њој.

Велике друштвене промене које су обележиле Европу 18. века захватиле су и овај простор, донеле нова схватања о начину живота и подстакле досељавање становништва, што је било од пресудног значаја и за развој насеља у његовој непосредној околини.

У подграђу Петроварадинске тврђаве, Субурбијуму, тада настају куће барокног стила, које подижу највећи ауторитети војне архитектуре Хабзбуршке монархије. Барокни градић, наспрам којег ће настати и развијати се Нови Сад, вековима је био место сукоба, сусрета и културних укрштања на старој симболичној граници светова – Балкана и остатка Европе.

Субурбијум је данас „заборављени град“ који чини само пар улица, од којих је једна Штросмајерова. У Штросмајеровој 24 постоји кућа за коју зна врло мали број људи.

Једноспратна је и изграђена почетком 20. века (око 1908. године), скривена у шумовитом делу подножја тврђаве и измештена од погледа, дуго је била строго чувана војна тајна, јер се у њој налазила – голубија војна пошта.

Подизање голубијих станица

Око 1900. године, у земунској луци заплењене су две корпе са голубовима писмоношама, који су, према тадашњим прописима, третирани као ратни војни заробљеници. Од тих голубова створена је прва чета голубова писмоноша на овим просторима.

Године 1900. инжењерски поручник Коста Милетић изабран је да оде на школовање у Русији. Боравио је тамо од 13. фебруара 1901. до 12. новембра 1902. године. 

Годину дана провео је у Техничкој ваздухопловној школи на Волковом пољу код Санкт Петербурга, а шест месеци у метеоролошком одељењу и голубијој станици при истој школи, поставши тако први школовани српски ваздухопловац.

Као питомац, Милетић је у септембру 1902. учествовао на великим маневрима руске војске, где је са једним одељењем колског ваздухопловног парка био придодат Кијевској армији. Том приликом први пут је самостално управљао слободним балоном, прелетевши неколико десетина километара и достигавши висину од 1.100 метара. Током маневара слао је и извештаје посредством голубова писмоноша, повезујући тако два тада модерна средства војног извиђања и комуникације – ваздухопловство и голубију пошту.

По његовом повратку у Србију приступило се изради правила голубије поште, планирању мреже станица и њиховој изградњи. После „мајског преврата“ 1903, међутим, пројекат је остао да лежи у војном министарству све до 1905. године, када је на састанцима посебне комисије израђен програм опремања краљевске војске инжењерском спремом.

Према том програму, било је предвиђено оснивање ваздухопловне команде са три балонска одељења, као и голубије поште са једном централном станицом..

Пре него што су реализоване прве ваздухопловне набавке, у време Aнексионе кризе 1908. године, на паробродској станици у Обреновцу је заплењена корпа са 17 голубова писмоноша, коју су аустроугарски шпијуни пренели у Србију. Тадашњи српски министар војни, ђенерал Степа Степановић, упутио је октобра исте године капетана Косту Милетића да преузме ове голубове. Када је утврђено да већина потиче из војних аустроугарских голубијих станица у Петроварадину, Коморану и Пешти, наредио је Милетићу да одштампа већ раније израђена правила о голубијим поштама и да сам реализује пројекат оснивања мреже голубијих станица.

Указом од 26. новембра 1908. године установљена је прва голубија војна пошта у Србији, која је почела са радом 14. децембра у Нишу, под командом инжињеријског поручника Лазара Костића, кога је претходно обученио капетан Коста Милетић.

Из инжињеријског батаљона станици су додељени један поднаредник и три војника, као и кола за превоз голубова са једним коњем за вучу.

За потребе станице подигнута је и посебна зграда.  У приземљу су биле канцеларија, војничка соба, магацин за храну и одељење за болесне голубове, а на спрату су били смештени голубови у три  одељења одвојена жицом. Заплењени аустроугарски голубови су пренети у станицу и служили су само за приплод. Наредне године почела је обука младих голубова.

У време Краљевине Југославије, војска формирала је читаве „голубарске чете“, чије је седиште било у Петроварадину. За њихово организовање доведен је голубарски стручњак из Немачке, који је произведен у чин мајора Југословенске војске.

Голубарске јединице су биле опремљене свим средствима неопходним за превоз и узгој голубова. Приватна лица нису имала право да држе голубове писмоноше без одобрења. Онај код кога би случајно нашли непријављеног голуба писмоношу сматран је шпијуном, и према војном закону му је суђено.

За време немачке окупације Југославије у Другом светском рату, окупаторска војска и жандармерија издавале су специјалне дозволе за држање голубова писмоноша.

Најстарија историја голубарства

Историја голубарства сеже далеко у прошлост. Гајење голубова, или у почетку вероватно држање потомака припитомљеног голуба пећинара, почело је пре више хиљада година. Међу најстаријим сведочанствима о томе налазе се записи и цртежи из древног Египта. На зидним сликама у египатским гробницама могу се видети голубови који кљуцају зрневље. Постоје и сведочанства да се голубије печење налазило у египатском јеловнику још око 3.000 година пре нове ере.

У старој Феникији голуб је света животиња, симбол Астарте, богиње љубави и плодности. Хиљаду година пре нове ере култ голуба као свете птице ширио се Медитераном, о чему сведоче и археолошки налази са Кипра, остаци малих богомоља на којима су били голубарници.

Бројни извори указују да је узгој припитомљених голубова био распрострањен широм Средоземља, да би се из источног Медитерана голубарство ширило преко старе Грчке према западу, али и даље кроз Персију према азијском истоку. Трагови тог кретања могу се препознати и у називима појединих раса голубова, од којих су неки, уз различите језичке промене, сачувани и приликом њиховог ширења према Европи.

Стари Грци употребљавали су различите називе за голубове, међу њима „пелиас“ и „перистера“, прво за голуба пећинара, а друго за домаћег голуба којег су већ у 5. веку п.н.е. у Атини познавали као свету птицу. Херодот помиње да су стари Персијанци, Асирци и Вавилонци белог голуба са кипом богиње доносили у Атину, где се голуб као домаћа животиња већ навелико употребљавао за брзе поштанске гласнике.

Преко Феничана и грчких колонија на Сицилији и југу Апенинског полуострва, узгој голубова проширио се и на римски свет. Назив „колумбос“, који се јавља у грчком језику, добио је свој латински облик columba, одакле потичу и данашњи називи за голуба у бројним европским језицима.

Римски писац Марко Теренције Варон (116-27. п. н. е.) у свом делу De re rustica („О пољопривреди“) оставио је један од најранијих подробних описа организованог узгоја домаћих голубова. Писао је о различитим врстама голубова, њиховом укрштању и начинима држања, али и о великим голубарницима у којима је гајено и по пет хиљаде птица. У трећој свесци  своје књиге пише: „Узгајају се углавном пољски голубови које неки ипак сматрају пећинарима. То су бојажљиви голубови и најрадије живе по торњевима, испод стреха високих кућа.“

О голубовима је опширно писао и Плиније Старији (23-79) у свом природњачком делу Naturalis historia. О одгајивачима голубова пише: „Има много њих који само из љубави према голубовима, као да нису нормални, зидају торњеве за голубове на крововима. За сваког голуба имају доказе одакле потичу и каквог су племенитог порекла...“

Плиније бележи и како су у то време употребљавали голубове као гласнике у хитним случајевима. Један од најпознатијих примера везан је за опсаду Мутине, данашње Модене, 43. године пре нове ере. Римски војсковођа Децим Јуније Брут, опкољен снагама Марка Антонија, везивао је поруке на ноге голубова и тако их слао у табор савезничког конзула тражећи помоћ.

Са ширењем Римског царства читавом Европом проширили су се облици узгоја домаћих голубова, али са падом царства и голубарство у Европи је скоро нестало.

Средњи век

Тек касније, голубови гласници у западној Европи поново су постали постали познати преко витезова крсташа који су се враћали са Истока, а онда и холандских лађара. Служили су за преношење вести између градова и утврђења, али из средњег века о томе је сачувано релативно мало података.

На простору југоисточне и средње Европе домаћи голубови ширили су се и са османским освајањима. Једно од најпознатијих сведочанстава о голубовима гласницима везано је за Битку код Сигета 1566. године, када је хрватско-угарски војсковођа Никола Шубић Зрински предводио је малобројне браниоце сигетске тврђаве против османске војске султана Сулејмана Величанственог.

Његов праунук, војсковођа и песник Никола VII Зрински, односно Миклош Зрињи, у спеву Опсада Сигета (Szigeti veszedelem) описујући битку помиње и покушај бранилаца да помоћу голуба пошаљу поруку из опкољене тврђаве. Међутим, Османлије су голуба писмоношу пресреле помоћу својих ловачких соколова и тако дошле до поруке причвршћене под његово крило.

Године 1613. шпански писац Херонимо Кортес у свом делу о животињама Animales terrestres y volátiles помиње голубове у служби гласника и описује начин њихове употребе. 

Ново доба

У новије доба, до почетка 19. века узгој домаћих голубова проширио се на готово све делове света. Преко Арапа уз реку Конго голубови доспевају у дубину Африке, преко европских колонизатора и досељеника стижу у Северну и Јужну Америку, а потом и у Аустралију, где се голубарство током 19. века нарочито брзо развијало.

Ново раздобље у историји голубова писмоноша почиње у Белгији у првој половини 19. века, и то првенствено у околини Лубека и Антверпена. Укрштањем физички издржљивог голуба пољака и голубова галебића створена је основа за нову расу голубова писмоноша. Из Белгије се узгој брзо проширио у суседне земље. У Немачкој, нарочито у околини Ахена и Келна, голубови писмоноше коришћени су за спортска такмичења, али и као курири.

Колико је брз пренос информација могао бити драгоцен показује и чувена прича о Натану Ротшилду и бици код Ватерлоа 1815. године. Према легенди, захваљујући Ротшилдовој изврсно организованој голубарској „курирској“ служби Лондон је први на свету добио вест о Наполеоновом поразу, па су Ротшилди берзанским шпекулацијама створили велико богатство.

Голубови су, међутим, несумњиво имали место у пословној комуникацији 19. века.

У првој половини 19 века банке и трговачке куће користиле су голубове за брзо преношење берзанских цена и других информација између Париза и Брисела. Најпознатији пример везан је за Паула Јулијуса Ројтера, оснивача будуће новинске агенције „Reuters“. Он је 1850. организовао редовну поштанску „курирску“ службу помоћу голубова писмоноша између Ахена и Брисела, у време када на тој линији још није била изграђена телеграфска линија. 

Голубови као курири у рату

Мада су кроз историју голубови били коришћени у ратовима, прекретницу у њиховој модерној војној употреби донео је Француско-пруски рат (1870-1871). Током опсаде Париза голубови писмоноше поново су постали важан део курирске службе, као у старим временима. Балонима су из опкољеног града изношени голубови, који су потом пуштани са порукама и драгоценим обавештењима и враћали се у Париз. На тај начин из француске престонице изнета су 534 голуба, од којих су многи успели да се врате кроз непријатељске линије.

После тога, и друге европске земље оснивају своје војне голубарнике. Према документима Историјског архива у Бечу, Аустроугарска је 1875. године започела организовано увођење голубова писмоноша широм своје територије. Већ наредне године војне голубије станице успостављене су и у Мостару и Сарајеву, а голубови су били намењени искључиво за војну сврху.

У Русији 1874. године почиње одгој, и то у Москви, са шездесет голубова пореклом из Белгије.

Са развојем модерних средстава комуникације чинило се да ће голубови као курири постати непотребни. Но, када су на бојиштима услед оштећења и прекида затајили телеграфи, телефони и остали  уређаји, голубови писмоноше остајали су једно од поузданих средстава за преношење порука.

Поруке су се стављале у мале футроле или специјалне торбице причвршћене на ноге или на прса голубова, и на тај начин се слали важни и поверљиви извештаји. У немачким војним архивама, где се описују битке из Првог светског рата, могу се читати детаљни описи како су се голубови писмоноше употребљавали са обе стране фронта као гласници и за разне врсте шпијунирања. Током рата голубију пошту користиле су практично све велике зараћене армије, као писмоноше или обавештајце.

У једном немачком војном извештају из Првог светског рата пише: „... 5. армија са 31 покретном станицом од oкo 3500 голубова, 7. армија са 250 покретних станица и око 22.000 голубова, борбена група 'Ц' са 35 покретних станица и око 5000 голубова…“

Крајем 1916. године на западном фронту било је 450 покретних станица са око 100.000 голубова писмоноша ангажованих за војне сврхе.

Употреба голубова на западном фронту показала се толико нужном и важном, да су током 1917. године ради одржавања веза били додељени свим јединицама, од главних штабова надаље, нарочито артиљеријие.

Ниједан авион није полетео, а да није носио голубове писмоноше, као резервно средство комуникације у случају прекида других веза. Исто тако, ниједан брод, а нарочито подморнице, нису могле испловити а да нису понели обавезне голубове писмоноше, и много је оних који су за спасене животе могли да се захвале управо овим птицама.

Голубови хероји

Значајну улогу у Првом светском рату је имао француски голуб назван „Храбри“ („Le Vaillant“), који се нарочито прославио у Бици код Вердена. Наиме, почетком јуна 1916. немачке снаге покренуле су концентрисани напад на тврђаву Во, једно од кључних упоришта у систему одбране Вердена, који су на смену освајали час Немци, час Французи. Пре коначног напада на Верден, Немци су снажним артиљеријским нападом разбили све околне положаје и инсталације, чак и ровове око тврђаве, тако да ни авиони нису могли да је надлећу због концентрације дима и отровних гасова.

Браниоци тврђаве, исцрпљени вишедневним борбама и готово потпуно одсечени од француских линија, нису успевали да успоставе везу са командом. Командант тврђаве, мајор Силвен Ежен Рејнал, послао је тада последњег голуба писмоношу који му је остао – Храброг (Le Vaillant) – са поруком о драматичном положају гарнизона и молбом за хитну помоћ. Голуб је, упркос артиљеријској ватри и бојним гасовима, успео да стигне до француских положаја и пренесе Рејналову поруку. Помоћ, међутим, није успела да пробије немачки обруч. Оставши без воде и могућности за даљи отпор, Рејнал је 7. јуна 1916. предао тврђаву. Храбри је преживео своју последњу мисију и постао један од најпознатијих голубова писмоноша Првог светског рата.

Храбри је за своју последњу мисију одликован француским Ратним крстом (Croix de Guerre). После смрти је препариран и сачуван као сведочанство о храбрости и пожртвованости голубова писмоноша у Првом светском рату. Остао је упамћен и као „голуб poilu“ – по надимку poilu („длакави“, „чупави“), којим су од милоште називани обични француски војници, нарочито пешадинци Великог рата.

Свака војска је имала своје хероје међу голубовима писмоношама. Код Немаца, највеће подвиге и успехе голубови су имали током немачке Пролећне офанзиве 1918. године. У време брзог померања фронта, када је одржавање редовних комуникационих веза било изузетно тешко, немачки штабови су посредством голубова добијали и по 300 извештаја и скица положаја дневно. Голубове су (везаних крила) авионима допремали до положаја и спуштали у посебним контејнерима помоћу специјалних падобрана на одређена места, омогућавајући тако главном штабу да у сваком часу добија информације о променама положаја јединица и стању на различитим секторима бојишта.

Британски голуб писмоноша са кодним бројем 2709 послат је у октобру 1917. године са прве линије фронта код Менин Роуда, током Треће битке код Ипра, да пренесе извештај оперативном штабу удаљеном око 15 километара. Убрзо по полетању био је рањен и пао иза борбених положаја, на месту до којег војници нису могли да допру. Ту је, по јакој киши, провео читаву ноћ. У раним јутарњим сатима успео је поново да полети и настави пут. Стигао је до одредишта, али је од последица рањавања и исцрпљености угинуо непосредно по доласку, пре него што је дежурни официр успео да скине поруку коју је носио. За свој подвиг постхумно је одликован, а његово препарирано тело касније је изложено у музеју „Royal United Service Institution“ у Лондону.

Ипак, најчувенији голуб Првог светског рата је британски голуб писмоноша који је носио број 888, и за своју ратну службу добио многа одликовања. После рата повучен је из службе и симболично „пензионисан“ – до краја живота био под посебном бригом, а када је угинуо, сахрањен је уз војне почасти.

Британски краљевски двор је иначе имао дугу традицију војног голубарства. Голубови из краљевских голубарника коришћени су током оба светска рата, а поједини су за своје ратне мисије добили висока одликовања.

И америчка војска је током Првог светског рата на француском фронту користила велики број голубова писмоноша. Међу њима се прославила Шер Ами (Cher Ami), много пута рањена голубица која је пренела 12 важних порука и постала један од најпознатијих птичјих хероја Великог рата. Француска је овог голуба одликовала Ратним крстом са палмом (Croix de Guerre avec palme).

Данас, голубови писмоноше задржали су се пре свега у спортском голубарству, али и као подсећање на време када су имали незаменљиву улогу у преношењу порука. Просечна брзина њиховог лета износи око 60 километара на час, могу да достигну и 90, а уз повољан ветар и више од 120 километара на час.

У Штросмајеровој 24 данас пак живе социјално угрожени становници, као и у добром делу петроварадинског Подграђа, углавном не знајући какву прошлост крије њихова адреса. Некадашња војна голубија станица тако је остала готово неприметан траг једног времена у којем су са овог места полетали голубови носећи поруке које су некада могле значити разлику између живота и смрти.