Уз Мадонин нови албум на њен 68. рођендан: Феминистичке исповести на плесном подијуму

Мадона Луиза Вероника Чиконе – рођена 16. августа 1958. у маленом градићу Беј Сити у америчкој држави Мичиген – шире позната као Мадона, већ преко четири деценије дословно хара универзумом популарне музике. Злобно проглашавана за баку још са својих тридесет и пет („Calm down, Grandma!“, Smash Hits 1993), ова данас 68-годишња дива најновијим албумом под називом „Confessions II“ (Warner) и даље стаје на црту чак и двоструко млађим колегиницама.

Да ли је Мадона збиља својеврсна „света девица“ новог доба, како њено право име то сугерише, или је реч о пуком маркетиншком трику, али са солидним спиритуалним упориштем у хришћанству, јудаизму, хиндуизму, будизму, исламу и чему год што је проучавала – остаје да се евентуално у будућности разазна. Но, једно је сигурно: у мору новопридошлих претенденткиња на музички престо последњих деценија, Мадона је још увек закон!

Иако је своју каријеру озбиљно започела још 1982, у овом делу планете вероватно сви смо је први пут угледали и постали је и те како свесни тек на Live Aid-у 1985. године.

Тог 13. јула, наступајући на стадиону „ЏФК“ у Филаделфији, приказала нам се као самосвесна и оштроумна девојка са већ поприличном дозом личне озлоглашености, шокантне за оно доба у најмању руку, пошто је – да не заборавимо – Riot grrrl покрет тек требало да се деси, и то много година касније.

Да није плиткоумна поп субрета, доказала је придруживши се истом приликом саставу Thompson Twins у извођењу контроверзне песме Битлса „Revolution“. Но, и без тога, Мадона је на Live Aid-у деловала као неко ко тачно зна шта ради и на сцени и ван ње.

Месец дана касније удала се за тада веома перспективног глумца Шона Пена. Следствено томе, нашла се забележена и у књизи Чарлса Буковског Холивуд, а и приватно су се с њим сретали током Пеновог одушевљеног дружења са славним књижевником, премда изгледа уопште не на превелику Букову радост.

У материјалистичком свету

Вратимо ли се корак унатраг, морамо се данас сложити да је још давне 1984, Мадона јасно и гласно захтевала мушко поштовање за себе и све оне колегинице које ће тек доћи, те самим тим и за сваку другу саборкињу – из њеног родног града уосталом потиче и угледна сифражеткиња Мери Лидија Доу – и то у оквиру већ веома материјалистички предзначене популарне културе и животне свакодневице. Штавише, њена ондашња, по својој бриткости готово па џеклондоновска критика себичног капитализма у песми „Material Girl“, за којег се до тада већ испоставило да никада неће процветати оном слободом, једнакошћу и братством из чувеног поклича Француске револуције – liberté, égalité, fraternité ou la mort! – спојила се са назирућим променама у свету Хладног рата: гласношћу Михаила Горбачова и његовом убрзано стижућом перестројком. А ни Црни понедељак, глобални пад берзе 1987, ни пад Берлинског зида 1989. нису били предалеко.

У улози „материјалисткиње“ из песме, дала је нови оријентир свим младим женама које су дошле након ње – само ако освојимо материјалну сферу, односно средства за производњу, контролисаћемо сопствену судбину – и зато је највећим делом своју каријеру сама водила. Можда је Мадона својим припадањем соју одважне њујоршке отпадничке фауне заиста успевала да нањуши нове ветрове у години Џорџа Орвела, али не само оне непосредно будуће. Јер, не живимо ли сви дефинитивно сада у Мадонином материјалистичком свету? И још горе! 

У патријархалном свету

Субверзивна у основи, али још увек донекле прикривеног радикалног елана, Мадона се тек припремала да постане адвокат свих тинејџерки које се налазе пред темељним животним изазовима. Албум „True Blue“ из 1986. године тако је поново узбудио духове постављајући тему непланиране девојачке трудноће у први план, као и суочавање протагонисткиње са тешком одлуком да се буде искрен са собом и својим телом пред увреженим уверењима заједнице којој припадаш.

Пркосно одбијајући да се стиди због онога што је упропастило многе генерације њених сапатница у прошлости, Мадонина јунакиња промовише став да ће повезаност са истински блиским особама спасити сваку посрнулу девојку од осуде друштва. Побуна против патријархата окончава се у очевом прихватању девојчицине одлуке. Барем у видео-споту за песму „Papa Don't Preach“.

Што се тиче религије која те спутава и плаши свеприсутном кривицом у теби, чак и пре него што било шта згрешиш – пред Мадоном је у том смислу био стварно дуг и мукотрпан пут.

У расистичком свету

Своју битку за једнакост свих људи на овом свету, са специјалном осетљивошћу за оне унапред поражене и одбачене – због боје коже, сексуалне преференције, исповедања мањинске вере, болести и сличних стигми, а заправо пре свега због новчаног оскудевања у свету који се клања искључиво богатима, ма какве биле њихове „стигме“ – Мадона је започела још 1989. на албуму „Like a Prayer“, у чијој је насловној песми једном за свагда проглашен тријумф правде за све „дежурне кривце“.

Мадона је и овде храбро искорачила пре свих, као бела жена која своје обожавање Бога и у исто време афроамеричког младића, уводи у сферу сензуалности, не устручавајући се да обзнани истину, чак и када је за њу потребно још много више личне смелости од признавања тинејџерске трудноће. Религиозна екстаза повезана је овде са огољавањем женске сексуалности, што у црквеном ентеријеру видео-спота данас не делује вулгарно, већ врхунски рањиво.

Није црни светац из спота толико узбудио душебрижнике, нити Мадонин деколте, односно алузије на одређене љубавне технике, већ разоткривање сазнања да глупе и бездушне забране доводе до празних живота, у којима више не поседујеш своје људско достојанство као најмању загарантовану вредност дату самим рођењем. О томе је говорила Мадона, а не о тек пукој међурасној романси и још једном подметању злочина црнчуги који се згодно задесио на лицу места. Птица ругалица друштва још једном је објавила своје присуство, на ужасавање лажних чистунаца.

У мизогином свету

Чак и када нам се чинило да је само јурила своју фасцинираност Мерилин Монро, Мадона је сведочила огромном болу у свету обичних људи из којег је и сама потекла. Сугестија да се треба препустити сопственој машти и да ће снови отворити нова врата на плесном подијуму, где није важно да ли си црн или бео, дечак или девојчица, јер у сваком случају постајеш звезда властитог живота – учинили су вероватно више добра него било који приручник самопомоћи.

Мадонина револуционарна фаза свакако није исцрпљена кроз неколико наведених примера, али је можда и најимпресивнија јер сеже у време када обнаженост, секс, странпутице девојаштва уз игнорисање контроле рађања, као и проглашавање женског задовољства централном тачком односа двоје људи, али и универзума у исти мах – најблаже речено нису били прихватљиви.

Бијући сама своје битке, са супружницима или без њих, Мадона и дан-данас доказује како жена уме, може и зна да мисли и одлучује, подиже децу, ради пуно радно време, а да и даље скреће на себе пожудне погледе.

То је можда уврнута врста феминизма, са којим можете да се слажете или не, да се њиме безгранично опијате или га баш напротив одбацујете као увредљив и површан, али се питања која Мадона сваки пут покреће на тај начин отварају и допиру до кругова и генерација до којих можда не успевају да стигну ни најокорелији политичари.

Исповести са плесног подијума

Ма колико је славили или блатили, Мадона – постоји. На вашем и њеном приватном плесном подијуму. И најновији албум „Confessions II“ – познат такође као „Confessions on a Dance Floor: Part II“ – доноси топле исповести ове обичне необичне девојке, чији је романтични партнер једном давно био и Жан-Мишел Баскијат, али која је волела Лу Рида, Најла Роџерса и Дејвида Бирна, те старе добре Њујорчане њене младости, за чијом галаксијом је пловило њено уметничко надахнуће, отргавши се током те јединствене одисеје у правцу сопствене стваралачке звезде.

Мадона потврђује да њена наводна опсценост с почетака каријере никада није изгубила на човекољубљу. Нова плоча, са својим старинским електро-зовом у дискотеку, уводи вас изнова у свет где ћете искусити исту ону чулност, очараност бојама и ритмовима, префињену еротичност и заносно ослобођење као у исконским данима заједничке људске игре.

Ниједна Лејди Гага, Сабрина Карпентер, Били Ајлиш, Тејлор Свифт, Лорд или Росалија, не би постојале без своје претходнице Мадоне, а свакако јој Рошин Марфи, па и Кајли Миног, дугују и званично и незванично несумњиво много.

Мадонина музика на новом албуму враћа нас на ону стару дилему која се тиче дефинисања људскости у актуелним временима: да ли оруђа могу да еволуирају до равноправног партнера и чак се покажу супериорнијим у односу на људски род; да ли су жене упорније и издржљивије, будући да на себи однекуд носе кривицу и стид због самог свог постојања; треба ли да одбацимо напредак у име својих успомена на онај природнији, сировији свет, свеједно пун наде усред хаоса који се претећи надвијао; налазимо ли своје уточиште коначно увек у љубави?

Премда Мадона не изговара наглас ове недоумице, њен „Confessions II“ протиче као уснули солилоквијум Моли Блум из завршнице Џојсовог „Уликса“. Тај Молин низ рефлексија једнако оглашава тријумф женства над бесмисленим мушким ратовањем колико и Мадонине красне песме. Оне су модерне, али и чудновато анахроне. Пролазе колонама стварних људи, које је Мадона познавала, волела, изгубила, поново пронашла у новостеченој мудрости зреле даме и опростила се с њима памтећи их заувек, налик ономе када њен бивши супруг Шон Пен – на врхунцу филма „Дрво живота“ Теренса Малика – хода неком надреалном плажом, сусрећући у болном разумевању људе из своје прошлости, укључујући и себе самог.

Сјајна си Мадона, срећан рођендан Мадона.