Револверске шале Ленона и Макартнија: Шездесет година ова плоча се врти

Већ данима, на плус 40 целзијуса, слушам албум Битлса „Revolver“. Шездесет је година од његовог објављивања. Изашао је 5. августа 1966. године. Могао бих као Галилео Галилеј да узвикнем: „Eppur si muove!“ И даље се окреће!

Мислим да тај узвик, који је иначе у складу са правим значење наслова који носи албум – реч „револвер“ не односи се на ватрено оружје већ на чињеницу да пластична плоча мора да се врти да би емитовала музику – најбоље одражава ванвременску природу овог дела.

Нови звучни свет

Чупавци из Ливерпула су на лонгплејки „Revolver“ – реч „албум“ је ушла у употребу тек крајем шездесетих – представили нови звучни свет. Сви поп параметри су на овој плочи померени. Аудио техника и манипулација њоме постали су важни конституенти нове музике, на исти начин као што су то мелодија, добра песма, лепо певање. Студио у коме се снима постао је легитимни „члан“ бенда.

За само 33 месеца Битлси су се преметнули од „yeah yeah yeah“ бeнда из песме „She Loves You“ у соничне Прометеје који су у популарну музику донели нов звук. Није их више занимала „студијска симулација живих наступа“. Уместо тога стварали су ново звучно окружење.

„Једва да постоји покоји тон који би могао да се одсвира уживо“, написао је апропо музике и песама са албума „Revolver“ Ијан Макдоналд у књизи „Револуција у глави – песме Битлса и шездесете“ (Clio, 2012).

Одувек сам се питао како се то догодило? Колико су у тој метаморфози учестовали сами чланови бенда? Колико је то „заслуга“ студијског особља: инжењера, техничара, сниматеља и целе екипе из Еби роуд студија?

Дуго сам мислио да су Битлси до новог звука на албуму „Revolver“ дошли захваљујући продуценту Џорџу Мартину (видети текст „Пети Битлс“ на овом порталу) и тинејџеру Џефу Емерику који је радио као аудио инжењер на снимању албума.

Међутим, да би се разумела сонична метаморфоза Битлса мора да се уведе још једна персона драматис. То је Ијан Сомервил.

Beat Hotel

Педесетих година прошлог века на адреси 9 Rue Git-le-Couer у париској Латинској четврти налазио се безимени, трећеразредни, јефтин хотел. Амерички битници су открили то место. Користили су га као своје париско боравиште.

У њему су становали Ален Гинзберг, Грегори Корсо, Брајон Гајсин, Џек Керуак, Питер Орловски. У њему је живео и Вилијам Бароуз заједно са својим љубавником Ијаном Сомервилом.

Грегори Корсо је тај објект назвао Beat Hotel. Под тим именом остао је упамћен до данас. Хотел је срушен 1963. године и на његовом месту је изграђено модерно здање Relais Hotel du Vieux Paris. У његовом ентеријеру чува се успомена на славну битничку прошлост.

Вилијам Бароуз је у том здању, уз помоћ Брајона Гајсина – „Брајон Гајсин је једини човек кога ценим“, говорио је Бароуз – развио своју „cut-up“ технику књижевног деловања. Под тим поступком се подразумевала пракса да се један или више текстова исеку маказама на много делова па се онда ти делови насумично поново склапају. На тај начин се разбија логика приповедања и остварују чудне везе између речи.

Бароузов геј партнер Ијан Сомервил је дошао на идеју да „cut-up“ продукте пребаци у аудио формат. Помоћу два „Ухер“ магнетофона, Сомервил и Бароуз су реализовали ту замисао. Могућности су биле бескрајне. Користили су снимке уличне буке, саобраћаја, случајних разговора, пуштали магнетофонску траку у контра смеру, убрзано и успорено. То су комбиновали са Бароузовим читањем „cut-up“ текстова.

После много година заједничког живота у Паризу и Тангеру, Бароуз и Сомервил су се разишли. Средином шездесетих година Сомервил се уселио у кућу коју је у Лондону изнајмио Ринго Стар. Ту је направио свој аудио студио.

Лондон

Пол Макартни и Вилијам Бароуз су били једини корисници тог простора: Бароуз преко дана, а Макартни током ноћи. Понекад су се преклапали. У једном интервју 1995. године Бароуз се сећа тог времена и сусрета са Полом Макартнијем.

„Нас тројица (Бароуз, Макартни и Сомервил) проводили смо много времена у разговору о могућностима које нуди магнетофон. У то време Пол је радио на својој песми ’Eleanor Rigby’. Ијан би га снимао. Видео сам и чуо како песма настаје“, причао је аутор „Голог ручка“.

Током сусрета са Сомервилом Пол се посебно интересовао за справу коју су звали „Dreamachine“. То је нека врста собног стробоскопа који је производио ејдетске визуелне стимулусе. Многи су искуства с том машином поредили са ЛСД доживљајима.

Док је Пол са високо подигнутим антенама урањао у лондонски артистички и интелектуални свет спреман да учи, напредује и мења се, његов креативни ортак Џон Ленон је имао сасвим другу путању. Био је подозрив према лондонском интелектуално-уметничком кружоку. „Све су то јебени интелектуалци и факултетлије“, говорио је. Имао је негативан став према радикалним уметничким праксама. Позната је његова изјава „Авангарда је француска реч за срање“.

Са високо подигнутим баријерама према спољњем свету, затворен у свом новом лондонском апартману, Џон Ленон је кренуо на унутрашње путовање. Уз помоћ ЛСД пилула залазио је иза лица, у унутрашње пределе, откривао неке светове за које није ни знао да постоје, долазио до необичних сазнања и неочекиваних увида. Читао је Ничеа, чије име није знао да изговори, како сведочи књижар који му је продао прву књигу овог филозофа. Књига „Психоделично искуство“ Тимотија Лирија и Ричарда Алперта, „психолога-одметника с Харварда“, била му је водич кроз лизергичне трипове. „Тибетанска књига мртвих“ такође.

Лична и уметничка комплементарност Ленона и Макартнија доживела је пуну афирмацију на албуму „Revolver“. С једне стране је био Пол Макартни, суперталентовани музичар који зна шта је лепа мелодија и добра песма. С друге Џон Ленон, нервозни, цинични, намћорасти лик који је персонификовао нови „доживљаја света“ и „себе-у-свету“. Не само да је оличавао, већ је те своје назоре умео да претвори у незаборавне песме.

Пол је, дружећи се са Сомервилом, овладао новом техником студијског деловања у процесу снимања звука. Његова нова вештина била је у складу са Леноновом психоделично-аргонаутском авантуром. Унутрашња путовања и одговарајућа открића водила се га ка новој музици и новој врсти песме којој је требало пронаћи звук.

Празнина

„Иза немирног струјања животне енергије налази се крајња стварност – Празнина“ („Beyond the restless flowing electricity of life is the ultimate reality – The Void“). Ова реченица из Лиријеве књиге нас коначно доводи до албума „Revolver“.

Битлси су 6. априла 1966. године у Еби роуд студију започели снимање албума. Почетак је обележио рад на песми „Void“. Ова нумера ће променити име у „Tomorrow Never Knows“, којом се завршава „Revolver“. То је уједно и најзначајнија песма на овом албуму. Музика је претворена у соничну палету најразличитијих звукова, иначе неуобичајени у дотадашњој музичкој пракси.

Професор Александар С. Јанковић са ФДУ је у књизи „Дуг и кривудав пут – Битлси као културни артефакт“ (Red Box, 2009) написао да је нумера „Tomorrow Never Knows“ претежно Ленонова песма за чију je текстуру, која је чини јединственом, најзаслужнији Пол Макартни. Макартни је, у складу са праксом из Сомервиловог студија, користио разноразне иновације као што су лупови, семплови, пуштање траке уназад, убрзано и успорено. Ленонова жеља да се у студио доведу тибетански свештеници и да он звучи као далај лама који на врху планине чита молитву, испуњена је тако што је његов глас пропуштен кроз „Лесли“ појачало. Тако је добијен ротирајући вокални ефекат.

Недавни гост Београда Вејн Којн, лидер састава Flaming Lips, рекао je за ову песму да је „чудно небеско брујање“ („strange heavenly rumble“). Кад би је разложили на појединачне звукове од којих је направљена, схватили би да то није уобичајени музички материјал.

Карактеристичан звук бубњева у овој песми добијен је захваљујући младалачком ентузијазму деветнаестогодишњег сниматеља Џефа Емерика. Он је у Рингов бас бубањ угурао стари вунени џемпер, а микрофоне око бубњарског комплета разместио на другачији начин од оног прописаног у Еби роуд студију. Тако добијен звук је компримовао. Никад више, мада су многи покушавали, није добијен такав звук бубњева.

Могло би се рећи, мада има више кандидата, да је „Tomorrow Never Knows“, како би рекао Пол Велер, најпсиходеличнија песма икад снимљена. Колекционари ретких рок снимака још увек трагају за митском, двадесет минута дугом, првом верзијом ове песме под именом „The Void“. То је психоделични Свети Грал. Траже га по опскурним продавницама ретких снимака, полицама давно затворених студија, на бувљим пијацама широм планете, у добро чуваним приватним колекцијама.

14 песама

На албуму „Revolver“ налази се укупно 14 песама. Дијапазон је изузетно велики. Почев од снажне наративне нумере као што је „Eleanor Rigby“, која је у тематском смислу потпуна новост у Макартнијевом опусу.

Ова песма о усамљености, болести и смрти карактеристична је и по томе што је Битлси нису одсвирали. Гудачки октет који је ангажовао Џорџ Мартин је то урадио. Битлси су певали: Пол главни вокал, а Џон и Џорџ пратеће вокале. Аранжман је урађен под снажним утицајем филмских скорова Бернарда Хермана које је радио за филмове „Психо“ Алфреда Хичкока и „Фаренхајт 451“ Франсоа Трифоа.

Не репертоару су биле и три песме Џорџа Харисона – „Taxman“, „Love You To“ и „I Want To Tell You“.

Ова прва је такозвана „протестна“ песма, која је говорила о великим порезима које је тадашња лабуристичка влада на челу са премијером Харолдом Вилсоном увела музичарима. У тексту ове песме своје место је нашао и лидер конзервативаца Едвард Хит. Најзанимљивији податак је да је познату соло деоницу на гитари одсвирао Пол Макартни.

Песма „Love You To“ представила је Харисона као великог љубитеља и доброг зналца индијске музике. Да би се добио прави, одговарајући звук били су ангажовани свирачи из Азијског музичког круга из северног Лондона.

Марго Прајс – Лусинда Вилијамс за 21. век – рекла је да је, кад је први пут чула ову песму, доживела „трансцедентално искуство“. Била је пребачена у другу димензију. Источњачки, индијски музички склопови су постали оруђе за пребирање по подсвести једне WASP девојчице.

Посебно месту на албуму „Revolver“ заузима песма „Yellow Submarine“. То је песма која „пршти иновативношћу и коју је немогуће не волети“. Веселог, клиначког угођаја, она међу тешким, комплексним песмама у којима се пева о смрти, делује као весели интермецо.

Професор Јанковић је, у већ споменутој књизи, избројао чак пет песама са албума „Revolver“ које за тему имају смрт: „Eleanor Rigby“, „Love You To“, „She Said She Said“, „Taxman“ и „Tomorrow Never Knows“.

И „For No One“, обележена фабулозним солом Алана Сивила на француском рогу, уз неке еуфемизме инклинира ка тој теми.

Рецепција

Албум „Revolver“ је сјајно прихваћен од стране рок критике. У „Mелоди мејкеру“ је писало да је то плоча која је преокренула правац у коме се кретала популарна музика. Други су говорили да је то „запањујућа колекција песама“ која се не може класификовати јер нема претходника. Никад тако нешто раније није постојало.

Рецензија у „Гардијану“ имала је наслов „Thinkig Pop“, што би се могло превести као „Поп који мисли“. Аутор текста је тврдио да су Битлси показали да поп музика може бити у исто време „популарна, непосредна и уметничко-интелектуално амбициозна“.

Ипак, у мору панегирика, са ове и оне стране Атлантика, издвојио се један значајан негативан глас. Реј Дејвис, лидер бенд The Kinks, уз Ленона и Макартнија вероватно најталентованији енглески аутор рок песама, у тексту који је објавио у то време популарни музички часопис „Disc And Music Echo“, рекао да је албум „Revolver“ потпуни промашај. Наслов текста је гласио „То је, стварно, гомила ђубрета“ („Really, it’s a load of rubbish“). Текст је објављен 30. јула 1966, неколико дана пре официјелног изласка албума.

Дејвис је правио разлику између старих Битлса, које је волео, и нових експерименталних са албума „Revolver“, који нису били по његовом укусу.

За песму „Yellow Submarine“ је написао да је „гомила ђубрета“, за „And Your Bird Can Sing“ да уопште не личи на Битлсе. Није има милости ни за главне песме на албуму. За „Eleanor Rigby“ је рекао да Битлси звуче као клинци који желе да удовоље својој наставници музичког, а за „Tomorow Never Knows“ је саркастично претпоставио да је „продуцент Џорџ Мартин био везан за тотем“ и онеспособљен за деловање током њеног снимања.

По Дејвисовом укусу су само три песме: „I’m Only Sleeping“, „Good Day Sunshine“ i „Here, There and Everywhere“.

За ову прву каже да је „најбоља песма на албуму“, и то зато што подсећа на старе Битлсе. Занимљиво је рећи да је Макдугал у својој књизи написао да је ова Ленонова песма, иначе обележена иновативном соло деоницом на гитари пуштеном уназад, била „под утицајем“ Дејвисових песама „Well-Respected Man“ и „Dedicated Follower Of Fashion“. Макдугал, такође, претпоставља да су на Ленона имале утицај и две лондонске позоришне представе рађене по роману „Обломов“ руског писца Гончарова.

Овај Дејвисов текст говори о генерацијском и естетском сукобу унутар британског рока. Такође и о чињеници да један тако талентован и музикалан човек као што је лидер Кинкса може потпуно погрешно да чује неке ствари. Експерименти Битлса са електроником, индијском музиком, новим звуком и студијом су били велики изазов за многе.

Омот

У складу са музиком забележеном на лонгплејки „Revolver“ био је и омот плоче. Њега је, на позив Џона Ленона, урадио стари пријатељ Битлса из хамбуршких дана Клаус Вурман.

Клаус је био школовани сликар-графичар и талентовани басиста. Захваљујући познанству са Битлсима уметничку срећу је потражио у Енглеској. Једне вечери почетком лета 1966. године, док је седео у кади у свом лондонском стану, зазвонио је телефон. Његова девојка Кристина се јавила на телефон и принела му слушалицу. „Тражи те неки Џон“, рекла је.

„Можеш ли да урадиш омот за наш следећи албум, Клаусе?“, био је директан Ленон. Вурман, који се у то време бавио музиком – свирао је бас гитару у бенду Manfred Mann – био је запоставио своје сликарске активности. Ипак је пристао. Не можеш да одбијеш Џона Ленона, зар не?

Сутрадан се нашао у Еби роуд студију. Преслушавао је песме са новог албума. Био је фасциниран новим звуком својих ортака које је упознао у Хамбургу, у четврти Ст. Паули, стецишту проститутки, гангстера и морнара. „Били су потпуно авангардни“, присећао се Вурман у једном интервју из 2006. године. „Мислио сам да и омот мора да буде такав, да дизајн буде у складу са музиком.“

Вурман се латио туша и пера и нацртао портрете чланова Битлса по сећању. Највише проблема је имао са ликом Џорџа Харисона. Његово лице је био најтеже нацртати. „Због тога сам исекао очи и уста из новина и налепио их преко цртежа.“

На папиру формата А2 Клаус је своје цртеже спојио са фотографијама Битлса. Минуциозно, у графичком смислу, нацртана коса чланова бенда је била интегративни фактор. Она је све делова колажа спојила у целину. Клаус Вурман је и своју фотографију убацио на омот. Види се као вири из косе Џорџа Харисона.

Тај рад је однео у офис Џорџа Мартина. Поред Мартина и чланова бенда био је присутан и Брајен Епстајн, менаџер Битлса. Клаус је развио папир. Присутни су гледали и ћутали. Први је проговорио Макартни. Њему се свидела фотографија на којој седи на клозетској шољи. Развила се дискусија. Мартин је био против те фотографије. Сматрао је да јој није место на омоту плоче. Његово мишљење је уважено.

У једном тренутку је проговорио Епстајн, са сузама у очима: „Клаусе, ово је тачно оно што нам треба. Хвала ти.“ Наставак ове приче је легенда.

У споменутом интервју Клаус Вурман је рекао да се дуго није знало где се налази његов оригинални рад на А2 формату. Каже да је у међувремену сазнао где је. Није хтео да открије локацију, али је рекао да се рад налази на сигурном месту и да је добро чуван. „Срећан сам због тога“, закључио је.

Омот за албум „Revolver“ је аутентично ликовно ремек-дело. У складу је са ставом да је ликовна уметност, захваљујући омотима грамофонских плоча, изашла из галерија, музеја и приватних колекција у јавни простор и постала доступна најширим масама.

У великој галерији психоделичних LP омота ово дело Клаус Вурмана заузима посебно место. Тевтонска прецизност и дисциплина, у комбинацији са европским рафинманом, ово дело, које подсећа на графике Обрија Бирдзлија, учиниле су јединственим. Оно стоји као антипод свим оним психоделичним творевинама које су обележени јаким и богатим колоритом, фантастичним призорима и необичним визуелним модификацијама.

Вурман је свирао бас гитару на највећим хитовима бенда Manfred Mann – чак и на „Mighty Quinn“, No.1 хиту из 1968. године и вероватно најбољој обради Диланове песме у историји рок музике. Свирао је и на Концерту за Бангладеш и на Леноновој епохалној песми „Imagine“. Ипак, место у рок историји је обезбедио омотом који је урадио за албум „Revolver“.

***

У рок свету, који је славио „истоветност свих ствари“, албум „Revolver“ се појавио као магична музичка кутија чији звуци су отворили мистериозну „девету капију“ иза које се налазио непознати музички универзум. Ко је једном закорачио у тај свет више није могао да се врати. И данас, 60 година касније, „Revolver“ фасцинира квалитетом понуђене музике, оригиналношћу идеја, лепотом песама и авантуристичким духом. „Револверске шале“ чупаваца из Ливерпула успоставиле су нове стандарде који одређују правце и трендове којима се популарна и рок музика крећу.