О реалном и немогућем, слушајући албум Ролингстонса „Aftermath“: Звук ствари које ће доћи

И даље је 40 целзијуса. Са Битлса сам прешао на Ролингтоунсе. Интензивно слушам њихов албум „Aftermath“. Још једна велика плоча из 1966. године. Успут сам схватио да је то „нулта година“ и кад је у питању мој однос према рок музици. Велике плоче из 1966. су дефинисале ту релације.

Док су наши родитељи били на партијским састанцима, зборовима бирача и радних људи и седницама радничких савета, ми – тинејџери и гимназијалци из шездесетих – као она деца у причи „Чаробни фрулаш“, пратили смо рок звуке. Зачарани смо ишли ка Недођији која се крила у мелодијским и ритмичким склоповима песама које смо волели. Музика са албума „Aftermath“ је најбољи музички скор за ту авантуру.

Шездесете

„The Rolling Stones нису рок група – они су начин живота“, написао је једном приликом њихов менаџер Ендру Луг Олдем. Ту изјаву потврђује музика са албума „Aftermath“. Песме које су свирали Стоунси биле су више од музике. Говориле су о новим вредностима, начинима, схватањима, о новом стилу. Њихове песме нису знале за „сапун и воду“, како је написала Лилијана Роксон у својој фабулозној енциклопедији. Биле су прљаве и масне, као да су ишчупане из блата велике делте или покупљене са штрокавих чикашких плочника.

Имиџ Стоунса – питорескна мешавина моде карипских гусара, провинцијских дендија, егзотичних набоба и циркуских артиста – био је изазован колико и њихова музика. Били су то нови костими за ново доба.

Хрватски књижевник Горан Трибусон је у роману „Полагана предаја“ (Знање, 1984), једном од најбољих из ex-Yu књижевности који се бави Стоунсима и шездесетим година прошлог века, овако описао то време:

„Шездесете. Отворене границе и импортна роба. Beatles, Rolling Stones, Dylan, Reed, Doors. Па Кенеди, Че Гевара, Лумумба, Марлон Брандо, Цибулски... Па руски војници који се у августовским врућинама хладе плзењским пивом. Дубчек и Палах који гори. Џинс, дуге косе, беџеви, и дјеца цвијећа. Дрога перорална, интравенозна и рецимо: назална! Па сви смо против рата у Вијетнаму, па живио мртав Мартин Лутер Кинг, па сексуална револуција, Коса, Калкута, па натегни кога можеш... аутостоп. Па онда нова љевица, студентски  покрет, Кон-Бендит, Дучке и Бено Онезорг! Онда још on-the-road филмови, Крамбови дрски стрипови, GEF, IFSK, па андерграунд култура и још сто тисућа заједничких пиздарија!“

Игла и плоча

Кад грамофонска игла падне на плочу „Aftermath“ прво што се зачује је стих: „What a drag it is getting old“. Јован Ристић је, у својој књизи „Песме са црне планете“ (Сумрачна башта Press, 2026), то превео као „Старити је баш гњаважа“.

Ова парола је увод у прву песму „Mother’s Little Helper“. Она говори о суморном и једноличном животу периферијских домаћица. Једина утеха у клоаки у коју им се живот претворио је била „мала жута пилула“ валијума.

„Мик и Кит су певали о стварима које су се дешавале око њих“, рекао је менаџер Ендру Луг Олдем, које био и продуцент албума „Aftermath“. „О свакодневном животу. Њихове песме одражавају свет око њих.“

За разлику од Реја Дејвиса, лидера групе Кинкс, који се бавио истом тематиком и при томе имао разумевање за живот својих родитеља, надајући се да ће њихов свет „малих продавница и порцуланских шоља“ бити сачуван, Стоунси су другачије гледали на ствари. Њихова музика „деструктивног тона, арогантног стила и апокалиптичног извођења“ причала је другу причу. Није ту било романтике ни носталгије. Цинизам, сарказам, подсмех и отворена побуна су доминирали.

Албум „Aftermath“ је прва плоча Стоунса на којој су све песме дело ауторског тандема Џегер/Ричардс. Дијапазон је врло широк. У музичком смислу иде од гаражног блуза („High And Dry“, „Doncha Bother Me“), преко елизабетанских мадригала („Lady Jane“), до одличних поп напева („Out Of Time“, „Take It Or Leave It“) и песама савршене текстуре које спадају у сам врх стваралаштва бенда („Under My Thumb“, „Goin’ Home“).

Екскурс I: Брајаново житије

Док слушам албум „Aftermath“ пада ми на памет мисао да јe на тој плочи Брајан Џонс остварио велики утицај на звук бенда.

Поред Џегера, Ричардса, Вотса и Вајмена, Брајан Џонс је био члан оригиналне поставе Стоунса. На његов оглас 2. маја 1962. године у музичким новинама „Jazz News“ та екипа се и окупила.

Дејвид Мичел је у роману „Utopia Avenue“ (Лагуна, 2021) овако описао Брајана Џонса: „Kацига жуте косе, кошуља боје лимете и љубичаста кравата.“

Џонсов имиџ, који је сам створио, дефинисао je многе модне трендове тих година. Зоран Мишчевић, најреспектабилнији српски рокер из тог периода, био је пука Џонсова реплика. Знам то из прве руке. Два пута сам био на свиркама бенда Силуете. Мишчевић је био њихов фронтмен.

Џонс је био мултиинструменталиста и блуз пуриста. Био је незгодан тип. Искључив, свадљив, киван и огорчен. Нарцистичке црте су доминирале његовим карактером. „He was far too fucked up in his mind“, изјавио је Мик Џегер за покојног Брајана Џонса.

Пол Џонс, Брајанов интимус из пионирских рокерских дана и потоњи певач у бенду Manfred Mann (он је отпевао њихов Nо.1 хит „Pretty Flamingo“), је рекао: „Брајан је патио од једноумља и искључивости, Али је знао да свира. У то време нико није боље свирао од њега.“

Од првог јавног наступа Стоунса 21. јула 1962. године у Марки клубу у Лондону па до албума „Aftermath“, и даље све до „Let It Bleed“ (1969), јаз између Брајана и осталих чланова бенда био је све дубљи и шири. Песме које је стварао тандем Џегер-Ричардс нису биле по укусу Брајана Џонса.

На концерту у Минхену 1965. године Брајан је изненада, током извођења нумере „Satisfaction“, почео да свира тему из цртаних филмова о морнару Попају. На тај начин је хтео да изрази свој презир према тој песми и музичкој оријентацији коју су наметнули Џегер и Ричардс.

Анита Паленберг, немачка глумица, која је две године била у вези са Брајаном Џонсом, после једног физичког обрачуна током боравка у Мароку утеху је потрaжила у загрљају Кита Ричардса. Тај инцидент је још више покварио односе у бенду. Брајан је био изолован, а његов музички утицај маргинализован.

Почетком јуна 1969. године Џегер, Ричардс и Вотс посећују Брајана Џонса у његовој кући у Кочфорду. Том приликом му саопштавају да га не желе више у бенду. Узгред, та сеоска кућа је у прошлости припадала А.А. Милну, творцу Вини Пуа. Непотребна информација, мада никад се не зна.

Сутрадан, 9. јуна 1969, Брајан Џонс је објавио да више није члан бенда The Rolling Stones. Као разлог наводи чињеницу да су им се „музички путеви“ разишли.

Неколико недеља касније, у ноћи између 2. и 3. јула 1969. године, Брајан Џонс је нађен мртав на дну базена у својој сеоској кући. Дежурни мртвозорник је, на основу обдукционог налаза који је говорио o великој присутности алкохола и дроге у телу покојника, прогласио смрт за несрећни случај.

Много година касније Френк Торогуд, грађевински предузимач чија екипа је изводила радове на Брајановом котиџу, на самртној постељи изјавио је да је он убио (удавио) Брајна Џонса.

Филм редитеља Стивена Вулија „Stoned“ из 2005. године прати ту причу. Има сцена у којој Торогуд дави Брајана у базену. Остали чланови Стоунса никад нису поверовали у причу о убиству. Њихов став је отприлике: „Зашто би неко уопште убио Брајана. Он је био таква будала.“

Џегер, Ричардс, Вотс и Вајмен му никад нису опростили што је на почетку каријере тајно узимао хонорар већи за пет фунти. Брајан се, наиме, у то време представљао и као менаџер бенда.

На крају филма „Stoned“ има сцена у којој Том Килок – познат и као Том Кистоун, фактотум (возач, телохранитељ, дилер, фиксер за све проблеме) у екипи која је опслуживала „највећи рокенрол бенд на свету“ – и Брајан Џонс разговарају. Том каже Брајану: „Твој проблем, Брајане, је што никад ниси срећан.“

Брајан му одговори: „Срећан сам ја Томе. Само срећа је... тако досадна.“

Екскурс II: Концерт у Хајд парку

У међувремену су Стоунси најавили велики бесплатни концерт у Хајд парку за 5. јул 1969. године. Хтели су публици да представе свог новог гитаристу. Двадесетогодишњи Мик Тејлор, који је претходно свирао у бенду Џона Мејла, одабран је као замена за Брајана Џонса.

Два дана пре концерта стигла је вест о Брајановој смрти. Планирани догађај добио је нови смисао. Уместо промоције новог гитаристе, концерт је постао опроштај од Брајана. Пре почетка музичког дела Мик Џегер је прочитао две строфе, 39. и 52, из Шелијеве поеме „Адонис“. Шели је ову елегију написао поводом смрти песника Џона Китса.

У преводу професорке Ранке Куић (П. Б. Шели, „Поезија“, Завод за издавање уџбеника, 1964) ове строфе гласе:

39.

Он није премин’о, он више не спава –
из сна о животу сад се лако буди –
не мучи се више; то нас мучи страва,
у визије бурне дух нам настран блуди;
нашег ума стреле, све уз занос луди,
бацамо на многе утваре без крви. –
Као леш у гробу, нама труну груди:
бол нас грчи, троши, а рој нада врви
у живом нам телу баш као и црви.

52.

Остаје тек Једно, а Много је сена; -
вечито је сунце а сенке не трају;
животно је кубе к’о стакла шарена
што вечности белој многу боју дају,
све док Смрт их косом не смрска на крају. –

Последње стихове из 52. строфе Мик није прочитао. Кад је завршио читање, пуштено је 3.500 белих лептира који су одлетели у „невидљиви ваздух“ у потрази за изгубљеном душом Брајана Џонса.

The Rolling Stones су своју свирку започели обрадом песме Џонија Винтера „I’m Yours And I’m Hers“. Занимљиво је објашњење за тај чин. Неки кажу да су то урадили из поштовања према Брајану Џонсу. Та Винтерова ствар је била његова омиљена песма последњих дана.

Други кажу да је то била Џегерова идеја. Том песмом, карактеристичног наслова, он се, како кажу, обратио својим двема девојкама: манекенки Џин Шримптон и певачици Марши Хант. Мик је увек био вицкаст у таквим стварима.

Концерту у Хајд парку присуствовало је око пола милиона људи. Поред Стоунса наступили су и састави Third Ear Band, Family, Alexis Korner’s New Church, The Battered Ornaments и други.

Најважније је, међутим, да је то био први велик наступ бенда King Crimson. Први албум овог бенда, „In The Court Of Crimson King“, изаћи ће тек неколико месеци касније, у октобру 1969.

Роберт Фрип и његова екипа из King Crimson су тад извели песме које ће касније имати култни статус у свету рок музике – „21st Century Schizoid Man“, „Epitaph“, „I Talk To The Wind“ и друге – и које ће им донети репутацију највећег и најбољег бенда такозваног прогресивног рока.

На путу ка Гимназији

Албум „Aftermath“ је оставио снажан утисак на мене и екипу с којом сам се дружио. Били смо гимназијалци. Наслов албума била је лозинка по којој смо се препознавали и разликовали од других.

Мени су се нарочито допале три песме: „Under My Thumb“, „Lady Jane“ и „Out Of Time“. Пут од Улице Авијатичара Петровића до Гимназије прелазио сам са њима у глави. Да ме је неко зауставио и питао: „Шта радиш?“, рекао бих му: „Слушам Стоунсе“.

Квалитети песме „Under My Thumb“, која спада у сам врх Џегер/Ричардс стваралаштва, врло често се превиђају. Мизогинија и мушки шовинизам који доминирају текстом преузимају примат. И песма „Stupid Girl“ са истог албума је сличног садржаја. Џегер је својевремено рекао да су текстови за ове песме његова реакција на низ лоших и погрешних веза кроз које пролазио у то време.

У музичком смислу песма „Under My Thumb“ је ремек-дело. Неко је за њу написао: „То је уметничко дело, а не политички програм.“

Брајан Џонс је, свирајући маримбу, обојио песму неочекиваним бојама и релаксирао звук бенда. Као контрапункт Џегеровом рокерском браваду, да не кажем курчењу, то је увећало заводљивост ове нумере.

Мик Џегер је једном рекао да је Брајан Џонс био „колориста“ у бенду. Необичним звуцима на разним инструментима учинио је да базично блузерски звук бенда добије нове нијансе. Кит Ричардс је једном изјавио да је Џонс могао на било којем инструменту који му допадне шака у року од 10-15 минута да одсвира нешто лепо и сувисло.

Тај Џонсов талент дошао је до изражаја на албуму „Aftermath“. У песми „Lady Jane“, која представља изненађујући излет у свет елизабетанске музике, Брајан Џонс је свирао дулчимер. Неки кажу да му је тај инструмент поклонио Ричард Фарина (видети део о Фарини у тексту о Ријан Гиденс на овом порталу). Звук дулчимера, заједно са харпсикордом који је свирао Џек Ниче, у комбинацији са чосеровским енглеским који је у тој песми рабио Џегер, подигли су месмеричка својства те нумере.

Док смо омађијани слушали „Lady Jane“, ту фантастичну химну у којој су сједињени прошлост, садашњост и будућност популарне музике, нисмо знали шта се дешава и којим путем треба кренути даље. Слатка конфузија нас је прожела. Елизабетанска претенциозност, психоделична заводљивост и адолесцентна анксиозност, како је једном рекао Мајкл Ђира из Swansa, помешани су у правим размерама у овој нумери.

Свака песма са албума „Aftermath“ је прича за себе. Али причати о песмама је као „плесати о архитектури“. Узалудан посао. Ипак морам да споменем још 2-3 песме са ове лонгплејке.

„Out Of Time“ је мени можда и најдража. Постоје људи који су некако „изван времена“. Као да су дошли из прошлости, будућности, из других временских зона. Често себе доживљавам тако. Често сам и неким девојкама говорио: „Baby, baby you’re out of time.“ Постоје три верзије ове песме. Прва, па самим тим и оригинална, она је са албума „Aftermath“.

Ову песму је у исто време кад се појавио албум „Aftermath“ снимио и познати енглески певач Крис Фарлоу. Продуцент је био Џегер. Песма је у Крисовој верзији постигла леп успех. Догурала је до Nо. 1 позиције 28. јула 1966. године. И дан-данас важи за једну од најбољих обрада Џегер/Ричардс композиција.

У црно обојено

Америчко издање албума „Aftermath“ се поприлично разликује од енглеског. „Paint It Black“, једна од најпознатијих и најбољих песма из читавог Стоунс опуса, отвара то издање. Кит Ричардс је у једном интервју у магазину „Uncut“ рекао да је то „циганска песма“, да има мађарско-румунско-бугарски призвук.

Стоунси нису знали како да поступају са овом нумером све док једном приликом Бил Вајмен није одсвирао одговарајућу бас фигуру на педалама студијске органе. Добро погођени темпо, који у анализи ове песме посебно наглашава Буч Виг, и употреба ситара од стране Брајана Џонса, учинили су да песма оживи.

Источњачки филинг, мрачан Џегеров текст и пропулзивни рад на бубњевима Чарлија Вотса били су у складу са, у то време актуелним, занимањем за Далеки Исток и тамошњу филозофију. Многи сматрају да је „Paint It Black“ најмрачнија песма која се нашла на врховима топ листа.

На крају овог делимичног приказа песма са албума „Aftermath“ треба споменути и нумеру „Goin’ Down“. То је најдужа песма у читавој дискографији Стоунса. Траје 11 минута и 35 секунди. Ради се о блуз фантазмагорији коју у то време нико није снимио. Можда, евентуално, Butterfield Blues Band. Овом нумером су Стоунси срушили све баријере и сва правила у свету популарне музике. Небо је било једина граница за „највећи рокенрол банд на свету“.

***

„Кад сам први пут чуо Битлсе купио сам перику. Кад сам први пут чуо The Rolling Stones, почео сам да се дрогирам“, рекао је Мајкл Ђира. Ова изјава, која је у складу са ауторовим предилекцијама, одлично илуструје разлику између свеопштих миљеника Битлса и дрских Стоунса.

Абразивна мешавина блуза, ритам-и-блуза, соула, уличне филозофије, дрских опаски, мизогиније, мангупског шарма, рокерске ургентности и отворених сексуалних алузија, у комбинацији са до тада невиђеном сценском презентацијом којом су доминирали Џегеров неуморни „мајмунски плес“, Китова дијаболична кореографија и Брајанова романтичарска загонетност, чинили су музичко-сценску понуду која је наговештавала ново време и дефинитивну промоцију генерације чија парола је била: „Будимо реални, захтевајмо немогуће“.

А онда је дошла ’68. година и песме „Street Fighting Man“ и „Sympathy For The Devil“, као коначни саундтрек за оно што се дешавало на улицама Париза, Београда, Прага.

Контракултурна, шездесетосмашка „гибања“, која су се разбила о хриди малограђанске ускогрудости и капиталистичке префриганости, била су наговештена музиком са албума „Aftermath“. Тако ми се чини.