16. децембар

ЧЕТРНАЕСТ

Шеснаестог децембра 1918. Џек Демпси је нокаутирао Карла Мориса у четрнаестој секунди прве рунде у Њу Орлеансу. Демпси је рођен двадесет четвртог јуна 1895. године. Професионално се бавио боксом од 1914. до 1927, а практично пола тог интервала, од 1919. до 1926. био је светски шампион у тешкој категорији. Био је врло популаран, па су његове борбе увек биле изузетно гледане.

Тим нокаутом против Карла Мориса, Демпси је започео импресиван низ непрекинутих победа нокаутом. У идућих седам месеци имао је још седам тријумфа нокаутом, пре вероватно најважнијег тријумфа уопште, оног који му је донео светску титулу у тешкој категорији, након што је победио Џеса Виларда у борби одржаној у Толеду, у савезној држави Охајо.

Демпси је био висок 185 сантиметара, а тог јула 1919. био је тежак 84 килограма. Његов противник Вилард био је виши од два метра, а имао је 110 килограма. Ипак, већ у првој рунди Демпси је оборио Виларда на патос чак седам пута.

Након што је освојио титулу, Демпси је у каријери имао још девет мечева, од којих је победио у седам. Изгубио је два пута, оба пута од Џина Танија, који је постао наредни светски шампион. Демпси и Тани касније су се спријатељили. Демпси је чак учествовао у кампањи Танијевог сина Џонија кад се он као кандидат демократа појавио на изборима за сенатора из Калифорније и успешно освојио мандат. Године 1950. Демпси је објавио и једну хваљену књигу о боксу.

Умро је 31. маја 1983. у Њујорку.

17. децембар

НЕСТАНАК

Седамнаестог децембра 1967. нестао је аустралијски премијер Харолд Едвард Холт. То је ваљда једини случај у историји да је нечији мандат председника Владе завршен нестанком.

Холт је рођен петог августа 1905. у месту Стенмору у Новом Јужном Велсу. С породицом се у детињству сели у Мелбурн, где ће студирати на Правном факултету. Већ у младости почиње да се бави политиком, па као двадесетседмогодишњак улази у парламент Аустралије. Четири године касније постаје министар без портфеља у Влади премијера Роберта Мензиса.

У првој половини четрдесетих његова партија прелази у опозицију, али крајем четрдесетих и почетком педесетих Холт се враћа на власт. Седам година био је министар за имиграцију, а после тога још две године министар рада.

У јануару 1966. постао је председник Владе. Холт је био први аустралијски премијер рођен у двадесетом веку. У спољној политици инсистирао је на већем утицају Аустралије на Пацифику и у југоисточној Азији. Повећао је ангажман Аустралије у Вијетнамском рату, те улагао велику енергију у то да односи са Сједињеним Америчким Државама буду што бољи.

Седамнаестог децембра 1967. Холт је пливао у близини плаже Чевиот у Викторији. Том приликом је нестао. Претпоставља се да се утопио, мада његово тело никад није пронађено. Такве околности допринеле су томе да се око његовог нестанка створе и рашире многобројне теорије завере. У аустралијском сленгу фраза „урадити Харија Холта” значи изненада и без објашњења нестати.

18. децембар

НАДВОЈВОДА

Осамнаестог децембра 1863. у Грацу се родио надвојвода Франц Фердинанд. У том тренутку нико није могао очекивати да ће он једанпут постати престолонаследник хабзбуршког престола. Цар Фрањо Јосип већ је имао сина Рудолфа, од кога се очекивало да такође има мушке потомке. Осим тога, цар Фрањо је у то доба био још у раним тридесетим, па се могло очекивати да ће имати још синова.

Стицај историјских околности, међутим, учиниће да се у последњој деценији ствари промене и да постане скоро извесно да ће тај престо једанпут припасти надвојводи. Он је тад већ један од глобално најпожељнијих младожења. Покушали су да му наместе Хелену Орлеанску, једну од најлепших девојака из ондашњег високог европског племства, али им се при првом сусрету испречила језичка баријера. Ћаскали су на француском, надвојвода је правио грешку за грешком, а девојка га је исправљала. Ипак, жена која је била најодлучнија да своју кћерку види на хабзбуршком престолу била је надвојвоткиња Изабела од Аустрије, супруга надвојводе Фридриха, коме је родила осам кћерки и једног сина. Најстарија кћерка се звала Марија Кристина, била је шеснаест година млађа од Франца Фердинанда. Опседнута идејом да је уда за престолонаследника, Изабела је користила сваку прилику да Франца Фердинанда позива у госте да би он проводио време с њеном кћерком. Надвојводу, међутим, није интересовала принцеза тинејџерка, него Изабелина дворска дама, грофица Софија Хотек, једанаест година старија од Марије Кристине.

Тајна романса и преписка претвориће се у морганатски брак. Тај брак неће бити по вољи готово ником на бечком двору. Стога ће врло ретко бити у прилици да заједно путују. Зато су се и радовали могућности да буду скупа у Сарајеву.

19. децембар

МИРАЗ

Деветнаестог децембра 1924. масовни убица Фриц Харман осуђен је на смрт. Он је рођен у Хановеру 25. октобра 1879. Био је шесто и најмлађе дете у браку Олија Хармана и његове супруге Јохане (девојачки Клаудијус). Јохана је била седам година старија од свог мужа, а он се, наводно, оженио њоме само због великог мираза.

Фриц је у раном детињству био тих и повучен, те видно феминизиран. Није волео да се игра с дечацима. Много драже су му биле лутке његових сестара, а волео је и да облачи женску одећу. Као најмлађе дете, мајка га је размазила, а уз њу је заволео и шивење, те кување.

Фриц Харман био је дисциплиновано дете, али лош ученик. Као осмогодишњака, злостављао га је један од његових учитеља. У пубертету се развио у физички снажног мушкарца. Уписао се на војну академију.

Већ као шеснаестогодишњак, Харман је ухваћен у сексуалном злостављању дечака. Због тога је провео неко време у психијатријској болници, одакле је након седам месеци побегао. Наредних година Харман ће бити ситни лопов и преварант. Било је познато да је хомосексуалац, што се у то доба у Немачкој кажњавало. Полиција га, међутим, не хапси јер јој је доушник.

Од 1918. Харман почиње да убија младе мушкарце, углавном дечаке и тинејџере. Убио их је више од двадесет. Ухапшен је у јуну 1924, а пола године касније осуђен на смрт. Погубљен је гиљотином у шест сати ујутро петнаестог априла 1925. Џелат је био Карл Гроплер.

20. децембар

СЛИКАРКА

Двадесетог децембра 1861. у Љубљани је рођена Ивана Кобилца. Она се данас сматра једном од кључних личности словеначке културе и најважнијом словеначком сликарком свих времена. Родитељи су јој били имућни и омогућили су јој солидно образовање. Пре своје шеснаесте године почела је да учи цртање, те француски и италијански. Као шеснаестогодишњакиња, са оцем одлази у Беч, где у галеријама и музејима први пут гледа платна старих мајстора. У осамнаестој години почиње да студира сликарство у Бечу и Минхену.

Са навршених двадесет седам, у Минхену има прву изложбу, коју су позитивно оценили критичари и историчари уметности. Затим се враћа у Љубљану. Наредних година живи, ради и школује се у Загребу, Паризу, Сарајеву, Берлину, Фиренци и, наравно, Љубљани. У формативним годинама развила је специфичан реалистички стил. Сликари њене генерације често су се касније померали ка импресионизму, но она је остала верна сопственом ранијем изразу.

Умрла је шеснаест дана пре свог шездесет петог рођендана, у Љубљани. Некролози широм тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца описују је као најбољу и најважнију југословенску сликарку. Након што је почетком деведесетих година двадесетог века Словенија прогласила независност, Кобилца се нашла на једној од банкнота нове валуте нове државе. Њен лик се налазио на новчаници од пет хиљада толара. Та новчаница користила се од 1993. до 2007. године, тј. до тренутка кад је Република Словенија прихватила евро као своју званичну валуту.

21. децембар

АНАРХИСТКИЊА

Двадесет првог децембра 1921. анархисткиња Ема Голдман депортована је из Америке у Русију. Рођена је двадесет седмог јуна 1869, у граду Каунасу, у данашњој Литванији, а тадашњој царској Русији. Била је Јеврејка. С навршених шеснаест година, емигрира у Сједињене Америчке Државе. Тамо се заинтересовала за анархизам и феминизам, те је постала истакнута активисткиња, списатељица и предавачица.

С љубавником и доживотним пријатељем Александром Беркманом планирала је да убије индустријалца Хенрија Клеја Фрика. Атентат није успео, а Беркман је осуђен на двадесетдвогодишњу робију.

Голдманова је након депортације у Русију најпре подржавала нову совјетску власт, а затим је променила став, и то због грубог гушења дисидентских гласова. Напустила је Совјетски Савез и отишла у Енглеску. Тамо је објавила књигу „Моје разочарање у Русију”. Двадесетих и тридесетих година двадесетог века, осим у Енглеској, живи и у Француској и Канади. У то време пише и аутобиографију „Живећи свој живот” у два тома. Први је објављен 1931, а други 1935. године.

Кад је почео грађански рат у Шпанији, отпутовала је тамо да подржи анархисте. Ипак, у то време била је већ у прилично позним годинама. Четрнаестог маја, месец и по дана пре свог седамдесет првог рођендана, умрла је у Торонту.

За живота, Ему Голдман неки су описивали као „најопаснију жену у Америци”. Појавила се као лик у бројним романима и филмовима, од којих је можда најславнији „Црвени” Ворена Битија.

22. децембар

САТИ

Двадесет другог децембра 1965. Исаија Берлин из Принстона пише Леонарду Волфсону у Лондон:

„Драги Леонарде, зашто дан има само дванаест или шеснаест или двадесет четири сата? Зашто човек не може да ради три или четири ствари у исто време? Зашто ја, факултетски професор, имам тако снажну потребу да радим толико пуно ствари, да видим толико много људи, да будем на толико различитих места? Заиста морам да се дисциплинујем и будем свестан да је живот кратак [...] Ипак, непосредна сврха овог писма јесте да те питам можемо ли се видети у Лондону (претпостављам да ти је пренапорно да дођеш у Оксфорд) да те питам нешто у вези с нечим до чега ми је стало и што има веома личну везу с мојим животом [...] Рећи ћу ти о чему је реч кад се видимо. [...] Твој Исаија.”

Леонард Волфсон, Берлинов кореспондент, био је британски пословни човек, племић и филантроп. Рођен је 1927, а умро 2010. године. Био је члан Конзервативне партије. Имао је четири ћерке.

Биографија Исаије Берлина добро је позната. Рођен је у Риги 1909. године. Данашњи главни град Летоније тада се налазио у царској Русији. Исаија се школовао у Оксфорду. Још у студентским данима његова каријера почиње да се одвија на неуспоредив начин. Другује Берлин с целом генерацијом енглеских интелектуалаца што ће обележити историју двадесетог века, као врло млад човек пише једну од чувенијих и утицајнијих биографија Карла Маркса. Године 1945. одлази у СССР и та је посета постала легендарна. Његови сусрети с Борисом Пастернаком и нарочито с Аном Ахматовом уписаће се не само у историју књижевности него и у велику историју.

23. децембар

БЕРИЈА

Двадесет трећег децембра 1953. погубљен је Лаврентиј Павлович Берија. Тај грузијски бољшевик дуго је био један од најближих Стаљинових сарадника. Сматра се да је он оперативно организовао масовно убиство више од двадесет хиљада пољских официра и државних службеника код Катина 1939. Од 1946. и званично је био члан Политбироа.

Након Стаљинове смрти Берија је постао министар унутрашњих послова, те се скупа с Маленковом и Молотовом кратко налазио на челу Совјетског Савеза као члан владајућег тријумвирата. Хрушчов је од почетка покушавао да Маленкова одвоји од Берије, мада је Маленков испрва био несклон да пристане на то. Кад се, међутим, у јуну 1953. у Источном Берлину десио спонтани устанак против комунистичког режима, Хрушчов је добио бољу прилику да Маленкову оцрни Беријине наводне намере. Он је, наиме, тврдио да ће Берија допустити уједињење Немачке ако заузврат добије финансијску помоћ од Америке, односно да ће бити спреман и да одобри већу и суштинску аутономију Литванији, Летонији и Естонији. На том трагу успео је да убеди Маленкова да се удаљи од Берије.

Берија је ухапшен 26. јуна 1953. На суђењу су га оптужили за велеиздају, тероризам и контрареволуционарну делатност и прогласили га кривим, па је осуђен на смрт. Уочи егзекуције је наводно пао на колена и молио за милост. Узалуд. Генерал Павел Батитски погодио га је метком у чело. Након погубљења, Берији су постхумно званично одузети сви ордени и одликовања који су му ранији додељени.

24. децембар

АИДА

Двадесет четвртог децембра 1871. у Каиру је одржана премијера опере „Аида” Ђузепа Вердија. Опера је настала према либрету Антонија Гизланцонија. Премијерном изведбом дириговао је Ђовани Ботезини.

Опера је од Вердија наручена за 150.000 франака. По урбаној легенди, повод је било отварање Суецког канала. Временски блиско отварање Суецког канала је, међутим, пука коинциденција.

Осмог фебруара наредне године, у миланској Скали одржана је европска премијера те опере. „Аида” је и у Египту и у Италији после премијера дочекана с огромним ентузијазмом. Током 1872. опера је гостовала широм Италије: од Парме преко Венеције и Торина до Болоње.

У идућих петнаестак година опера је постављена у још целом низу земаља: од Аргентине преко САД, Немачке, Аустроугарске, Француске, Велике Британије, Аустралије, Шведске и Француске до Бразила.

Године 1949. једна њујоршка изведба „Аиде” снимљена је за приказивање на телевизији. До дана данашњег „Аида” остаје једна од глобално омиљених опера.

„Аида” је неколико пута коришћена као филмски предложак. Можда најпознатији такав филм јесте онај италијански из 1953. који је режирао Клементе Фракаси. Насловну улогу играла је Софија Лорен. Улога је пре тога нуђена Ренати Тебалди и Ђини Лолобриђиди. То је била прва главна улога Софије Лорен и похвале које је добила засигурно су јој помогле у наставку каријере. Године 1998. постављен је и бродвејски мјузикл „Аида” за који је музику написао Елтон Џон.

25. децембар

ДРОЗД

Двадесет петог децембра 1962. у редовну биоскопску дистрибуцију по Америци пуштен је филм Роберта Малигана „Убити птицу ругалицу”. Две године раније, Харпер Ли је за истоимени роман добила Пулицерову награду. Главну улогу Атикуса Финча тумачио је Грегори Пек, филм је продуцирао Алан Џеј Пакула, а запамћен је и по дебитантској улози Роберта Дувала. Филм је имао буџет од два милиона долара, а зарадио је више од тринаест. Улога Атикуса Финча најпре је понуђена Џејмсу Стјуарту, али он ју је одбио јер му је била одвише контроверзна. Касније је постојала идеја да се улога понуди Року Хадсону, али је Пакула желео већу звезду.

Филм је имао осам номинација за Оскара, а потврдио је три. Оскара је добио Пек за главну мушку улогу, а уз њега су награђени и најбољи адаптирани сценарио и најбоља продукција. Елмер Бернстајн био је номинован за најбољу музику и мада Оскара није добио, данас се његова музика за тај филм сматра једном од најбољих филмских музичких подлога свих времена. Грегори Пек је у једном интервјуу признао да су му људи које је сретао од свих његових филмова најчешће помињали и хвалили управо тај.

Наслов под којим је тај филм познат у Југославији настао је као последица тога што је реч mockingbird преведена на трагу глагола to mock (у значењу „ругати се”). А та птица је заправо дрозд. На трагу тог преводилачког решења, настао је наслов сјајне књиге Бранислава Петровића „Не убити птицу дрозда”. 

26. децембар

ДВОЦИФРЕНИ

Двадесет шести децембар се у Великој Британији традиционално обележава као Дан дарова (Boxing Day). Изворно замишљен као дан када се даривају сиромашни, Дан дарова с временом се претворио у дан за шопинг. Није, међутим, куповина једина ствар карактеристична за двадесет шести децембар. Љубитељи фудбала знају да су за други дан Божића загарантовани фудбалски мечеви у свим нивоима такмичења, без обзира који то дан у недељи био. Играју се мечеви у свим енглеским, шкотским и северноирским фудбалским лигама. Око Дана дарова обично се „ломе” првенства и ко уђе у нову годину на челу табеле има велике шансе да на крају сезоне постане шампион. Ако се гледају статистике, чини се да је у времену пре сурове професионализације фудбала заиста било играча који су за Божић мало превише јели и још више пили, па сутрадан нису били претерано расположени за игру, пошто ниједног другог дана није било толико утакмица с двоцифреним бројем голова за једну страну као за Дан дарова. Ево тек неколико примера.

Двадесет шестог децембра 1896. Дарвен је победио Волсон са 12:0.

Двадесет шестог децембра 1930. Хал Сити је победио Халифакс Таун са 10:0.

Двадесет шестог децембра 1935. Транмир роверси победили су Олдхам атлетик са 13:4.

Двадесет седам година касније, двадесет шестог децембра 1962, Олдхам атлетик побеђује на сличан начин. Играо је, наиме, са Саутпортом и победио са 11:0.

Напослетку, двадесет шестог децембра 1963. Фулхам је победио Ипсвич са 10:1.

27. децембар

БЕЛИЛО

Двадесет седмог децембра 1953. у граду Закопане на југу Пољске умро је песник Јулијан Тувим. Рођен је у Лођу тринаестог септембра 1894. године. Био је најпопуларнији и најутицајнији пољски песник у периоду између два светска рата. Критика каже да је тај блистави версификатор све што је око себе видео и доживео претварао у стихове. Добар пример тога може бити и антологијска песма „Сећање”, која гласи овако:

Имао сам стазу сунчану
И диван бели дом...
Тужно је у мојим сновима,
Тужно је у срцу мом...

И прозор је био на моме дому
У старе добре дане,
А ја сам гледао, гледао
У непознате стране.

Можда сам тамо један дан био,
А можда цео век...
Знам само да је једног јутра
Пао диван бели снег.

У насмејано белило снежно
Цео се мој дом ови.
Тужно је данас моје срце
И стари бели снови...

Потомак јеврејске грађанске породице, у Варшави је студирао на Правном и Филозофском факултету. Ујак му је био чувени пијаниста Артур Рубенштајн. Почетком Другог светског рата, увидевши неизбежност нацистичке окупације, Тувим преко Румуније најпре емигрира у Француску. Кад нацистичка окупација запрети и Француској, песник преко Португалије одлази у Бразил, а затим напослетку у Сједињене Америчке Државе.

Одмах након краја Другог светског рата, Тувим се вратио у домовину, али у тим позним годинама, под комунистичком влашћу, није пуно писао. Осим као песник, Тувим је оставио трага и као истакнути преводилац руске поезије. Нарочито су познати његови преводи Пушкина.

28. децембар

РЕНДГЕН

Двадесет осмог децембра 1895. Вилхелм Рендген објављује рад у ком објашњава своје откриће новог типа радијације која ће касније добити име X-зраци. Рендген се родио 27. марта 1845. године у Ленепу, у Пруској. Отац му је био трговац. Кад је Рендген имао три године, породица се сели у Холандију. Он се стога школовао у Утрехту, али је избачен из средње школе пошто је нацртао карикатуру једног од наставника. Без средњошколске дипломе није могао да студира у Холандији. Због тога факултет уписује у Цириху, где ће га заволети професор Август Кунт.

После завршеног факултета, постаје професор у Стразбуру, а затим најпре прелази у Гизен, а онда у Вурцбург. Тамо ће начинити своје највеће откриће, оно због којег је његово презиме заувек ушло у историју науке.

Године 1901. добио је Нобелову награду за физику. То је била прва година у којој се награда додељивала. Новац од награде поклонио је Универзитету у Вурцбургу. Он никад није имао никакву материјалну корист од својих открића јер то није сматрао етичним.

С Аном Бертом Лудвиг био је у браку четрдесет седам година, све до њене смрти. Пошто је она била старија од њега шест година, Рендгенова породица се испрва противила браку. Првих година након венчања живели су скромно. Нису имали своје деце, али су усвојили шестогодишњу ћерку брата Ане Берте након његове смрти. Рендген је умро четири године после своје супруге. По њему се зову један планински врх на Антарктику и једна минијатурна планета. 

29. децембар

КАТЕДРАЛА

Двадесет деветог децембра 1170. у катедрали у Кентерберију убијен је надбискуп Томас Бекет. Као свеца и мученика поштују га и Католичка и Англиканска црква. О његовој смрти, Т. С. Елиот је написао драмски комад „Убиство у катедрали”.

За кентерберијског надбискупа Бекет је изабран 1162. године. У то време, енглески краљ је већ осам година Хенри II Плантагенет. Пре него што је изабран за надбискупа, Бекет је с краљем био у пријатељским односима, те је овај очекивао да ће се то и наставити. Ускоро, међутим, између њих двојице долази до сукоба. У сукобу Бекет тражи заштиту од папе Александра III, који је у то време у избеглиштву у Француској. Бекет такође одлази у Француску. Због властите незахвалне позиције, Александар III се не ставља у потпуности на Бекетову страну, али га ипак подржава. Папа покушава да пронађе компромис, па успева да убеди краља да позове надбискупа да се врати у земљу.

Након Бекетовог повратка, краљ се, према легенди, једанпут реторички упитао: „Хоће ли ме неко ослободити од оног наметљивог свештеника?” Четворица витезова су ту реплику схватила буквално, заправо као наређење. Одјахали су у Кентербери и убили Бекета.

Легенда о његовој мученичкој смрти почела је да се шири међу верницима по Европи. После мало више од две године, папа Александар III га је канонизовао. Цела прича о убиству у катедрали спада међу најпознатије догађаје из енглеске историје, а осим Елиоту била је инспирација и низу других уметника: од лорда Алфреда Тенисона до Пола Веба. 

30. децембар

КОЊИ

Тридесетог децембра 1946. у Чикагу је рођена Пети Смит. С двадесетак година будућа уметница сели се у Њујорк. Тамо ће упознати свог вршњака рођеног у Квинсу, тадашњег студента који ће се прославити као фотограф: Роберта Меплторпа. Када су почели да живе заједно, Пети се запослила у књижари. Само једном ју је појава неке муштерије збунила. Књигу је купио њен тадашњи идол, а каснији велики пријатељ – Боб Дилан. У то време почиње да се бави театарским радом. Написала је једну драму у коауторству са Семом Шепардом. Године 1972. објављује књигу поезије „Седмо небо”. Наредних година почиње да пева своје стихове да би крајем 1975. објавила свој први албум: „Коњи” (Horses). Чувену фотографију на омоту направио је Роберт Меплторп. Камил Паља ту фотографију прозвала је „једним од пет-шест најважнијих женских портрета после Француске револуције”.

Након тог првог албума, Пети Смит је и даље писала, свирала и певала, те је постала својеврсна феминистичка икона. Удала се (у марту 1980) за гитаристу Фреда Смита, напустила светла рефлектора и посветила се породици, родила двоје деце, да би се након смрти мужа поново вратила наступима.

Међу уметницима који су утицали на Пети Смит били су и Шарл Бодлер и Боб Дилан, и Арто и Шепард, и Рембо и Морисон. И Ками јој је драг. Има једна њена реченица која делује као реплика на Камијев „Мит о Сизифу”, ту расправу о „самоубиству као једином озбиљном филозофском проблему”. Једном приликом упитали су Пети Смит да ли би била кадра да изврши самоубиство, а она је одговорила да се самоубиство не исплати јер се на тај начин пропушта нови албум „Ролинг стоунса”. 

31. децембар

ПЛАНИНА

Тридесет првог децембра 1944. Михај Себастијан у свој дневник записује:

„Пре пола сата сам се вратио с планине. [...] Не могу рећи ни записати ништа; речи ми не помажу. Неколико пута бих застао и посматрао крајолик, са идејом да задржим контуре у својој глави. Али све је много различитије, много комплексније и много мистериозније него што бих могао да упамтим. Мора да сам страшно остарио. Нисам на планини пронашао своје старо одушевљење. Меланхоличан сам, заправо скоро очајан. Осећам стару бригу и свуда наоколо носим своју неизлечиву самоћу. Последњи је дан године. Срамота ме је што сам тужан. Напослетку, ово је година која ми је вратила слободу. С друге стране горчине и патње, с друге стране свих разочарања, ова базична чињеница остаје.”

Михај Себастијан је румунски писац јеврејског порекла рођен осамнаестог октобра 1907. године. Студирао је на Правном факултету у Букурешту, али га је већ као студента привукла витална локална књижевна сцена. Зближио се с Јонеском, Сиораном и Елијадеом. Ипак, као Јеврејин био је понешто изолован у односу на остале писце с којима се дружио.

Током година док је Румунија била савезница Трећег рајха и док су на снази били антисемитски закони, Себастијан је једва преживљавао. У том контексту, он 1944. назива годином која му је вратила слободу. Ипак, средином 1945, тачније двадесет деветог маја, Себастијан гине у саобраћајној несрећи када га је као пешака прегазио руски војни камион који је возио пијани шофер.

1. децембар

СМЕХ

Првог децембра 1935. у Бруклину се родио Ален Стјуарт Кенисберг који ће светску славу стећи под псеудонимом Вуди Ален. Већ као петнаестогодишњак почиње да зарађује као писац кратких шала у хумористичким часописима. Касније почиње да пише скечеве за stand-up комичаре. Испрва се, због стидљивости, није усуђивао да сам изађе на сцену, али након неколико година то се променило. Захваљујући тој промени, почиње да се бави филмом, најпре као глумац, али већ од 1969. и као режисер.

У првој половини седамдесетих као да пече занат, али од средине те исте деценије па надаље чврсто се позиционира као један од најважнијих филмских аутора уопште. Филмови какви су „Љубав и смрт”, „Ени Хол”, „Менхетн”, „Зелиг”, „Пурпурна ружа Каира”, те „Хана и њене сестре”, несумњиво су антологијски. Потоњи многи сматрају врхунцем Аленовог опуса, а био је такође и велики комерцијални успех. Љубавне игре Аленових протагониста боје се овде све тамнијим бојама, а успркос изврсном хумору атмосфера која влада тим филмом помало је налик на оне Крлежине стихове: самоћа празна јесења, а бива све јесеније.

Наслоњен на величанствену традицију јеврејског хумора, Ален је успео у понешто постмодернистичком маниру да од протагониста налик себи самом, интелектуалаца који су читали Сартра или Спинозу, односно гледали Бергмана или Куросаву, направи филмске јунаке с којима се може идентификовати много шири дијапазон гледалаца. Мада Ален држи до музике, а и сам је музичар, најлепша музика која прати његове филмове јесте смех. 

2. децембар

ДОКТРИНА

Другог децембра 1823. први пут је јавно формулисана и артикулисана такозвана Монроова доктрина. Десило се то приликом обраћања Конгресу америчког председника Џејмса Монроа. Суштина доктрине је у томе да Стари свет и Нови свет треба да буду две раздвојене сфере утицаја. У том смислу, Сједињене Америчке Државе сматраће непријатељским свако мешање европских сила у политичке односе у Северној и Јужној Америци. На истом трагу, у будућим сукобима између европских сила у Европи и другде изван Северне и Јужне Америке, САД се неће мешати и биће неутралне. Временски контекст је битан пошто су у трећој деценији деветнаестог века бивше шпанске колоније у Латинској Америци или већ стекле одређену форму независности или су биле на рубу њеног стицања.

Овакав став у доба његове прве артикулације није још био познат под именом „Монроова доктрина”. То име ће стећи тек тридесетак година касније. Ипак, пре краја деветнаестог века, она ће се сматрати кључним моментом у спољној политици Сједињених Америчких Држава. На њу ће се позивати бројни будући председници: од Теодора Рузвелта преко Кенедија до Регана.

Иако се доктрина зове по Џејмсу Монроу, сматра се да ју је формулисао тадашњи државни секретар, а будући председник САД Џон Квинси Адамс. Сматра се такође да почеци Монроове доктрине сежу практично до периода самог стицања независности Сједињених Америчких Држава, односно да се слични ставови могу пронаћи већ код Александра Хамилтона и Томаса Џеферсона.

3. децембар

РАЈА

Трећи децембар 1990. пао је у понедељак. Тог дана загребачки полониста Здравко Малић у свој дневник записује:

„Умрли су Владимир Дедијер, Берт Ланкестер и композитор Арон Копланд (у деведесетој години живота). Ланкестера ћу највише памтити по улози у филму ’Човјек који је правио кишу’, Дедијера по којечему, али највише по оној његовој причи о повратку у ослобођени Београд и одлазак на састанак са старом рајом... које више нема. Копландова америчка варијанта фолклорног експресионизма никад ме није особито привлачила, али нисам је склон ни омаловажавати. Другоразредни амерички Барток.”

Малић се информише из новина. Владимир Дедијер умро је тридесетог новембра; Берт Ланкастер уопште није умро те године, него тек двадесетог октобра 1994, али занимљиво је да лажна вест о његовој смрти из 1990. забележена у Малићевом дневнику није једини траг те дезинформације у тадашњој југословенској књижевности; напослетку, Арон Копланд умро је другог децембра, дакле дан пре него што вест о његовој смрти Малић бележи у свој дневник.

Дедијер је умро у петак, па је, ето, требало да прође цео викенд да се вест о његовој смрти појави у новинама. Босанско порекло Малићево види се из језичког решења где он београдско Дедијерово друштво назива „рајом”. Његов нијансиран став према Копландовој музици, макар исказан и понешто грубим речима, те уз ефектне афористичне дијагнозе, карактеристичан је за сугестивну Малићеву дијаристику.

4. децембар

ИСПЛОВЉАВАЊЕ

Четвртог децембра 1918, из њујоршке луке ка истоку је испловио брод „Џорџ Вашингтон”. Један од путника звао се Вудроу Вилсон и био је актуелни председник Сједињених Америчких Држава. Он је први председник САД који је за време свог мандата посетио Европу. Путовање до Европе трајало је десет дата. Разлог тог путовања била је Мировна конференција у Версају на којој је требало уредити свет после Великог рата.

Има неке симболике у томе што је у великом делу Европе Вилсон до дана данашњег остао најомиљенији амерички председник. Непосредно након Првог светског рата, Братислава се једно кратко време чак и званично називала Вилсоново Место. Један од главних тргова у Варшави, по неким проценама највећи трг у целој источној Европи, звао се Вилсонов трг све од краја Првог па до почетка Другог светског рата. У социјалистичкој Пољској прозван је Тргом Париске комуне, да би после пада Берлинског зида поново био прозван Вилсоновим тргом. У Познању је још 1931. године свечано отворен споменик Вилсону аутора Гутзона Борглума, чувеног скулптора познатог, између осталог, и по оном фамозном споменику четворици америчких председника уклесаном у „црне планине Јужне Дакоте”, широј публици знаног по Хичкоковом филму „Север, северозапад”. 

И у Краљевини СХС односно Краљевини Југославији, Вилсон је био више него омиљен, а неколико градова (Загреб, Ријека, Сплит, Сарајево, Осијек, Београд) имало је улице, паркове, тргове, шеталишта прозване по њему.

5. децембар

ЛЕПТИР

Петог децембра 1820. у Орловској губернији родио се руски песник Афанасиј Афанасијевич Фет, као син Руса и Немице. У тренутку његовог рођења, његов отац Афанасиј Шеншин има четрдесет четири године, док му мајка има двадесет две. Пре брака с песниковим оцем, његова мајка била је удата за судског службеника из Дармштата Јохана Фета. Дечак се родио као Афанасиј Шеншин, но након што је руски суд пресудио да не признаје брак његових родитеља склопљен у Немачкој, њему је презиме морало да буде службено промењено у Фет. Иако је то за њега било трауматично, неки коментатори касније су тврдили да му је презиме Фет као ретко и необично помогло у књижевном успону.

У историји руске поезије Фет се сматра једним од великих мајстора версификације. Добар пример тога може бити, рецимо, песма „Лептир”, из 1884. године:

У праву си. Самом својом силуетом
Тако сам мио.
Сав сомот мој својим трепетом –
У два се крила слио.

Не питај: откуд се појавих?
Куд журим више?
На лаком се цвету зауставих –
Да се надишем.

А да ли ћу дуго, без циља и сила,
Дисати смети?
Могу ја, часком раширив крила,
Постати зрак што лети.

Осим као песник, Фет је изузетно важан и као књижевни преводилац на руски језик. Преводио је, између осталих, Вергилија, Шекспира и Шопенхауера. Фет је умро трећег децембра 1871. године у Москви. Осим Мандељштам сматрао га је највећим руским песником свих времена, док га је Александар Блок називао својим „великим учитељем”.

6. децембар

ДВОБОЈ

Шести децембар 1968. био је петак. Ричард Бартон тог дана у дневник бележи како се претходних дана дружио с писцем Роменом Гаријем. Каже и како се Гари недавно развео од своје жене, глумице Џин Сиберг, те како се доима доста тужним.

Ромен Гари родио се као Ромен Кацев двадесет првог маја 1914, у Виљнусу, који је тада био део Руског царства. Као четрнаестогодишњак, Гари с мајком долази у Француску, у Ницу. Тамо иде у војну школу, а током Другог светског рата придружује се Де Головим снагама у Великој Британији.

Од 1944. до 1961. Гари је био у браку с британском књижевницом и новинарком Лесли Бланч. Године 1962. оженио се америчком глумицом Џин Сиберг. Кад је чуо да га је жена преварила с Клинтом Иствудом, позвао га је на двобој, али је он одбио. Са Џин Сиберг разишао се 1968, како бележи и Бартон, али се формално развео од ње 1970.

Џин Сиберг рођена је тринаестог новембра 1938. Мајка јој је била учитељица, а отац апотекар. Започела је каријеру као деветнаестогодишњакиња у филму „Јованка Орлеанка” Ота Премингера. Умрла је тридесетог августа 1979, а као разлог смрти полиција је утврдила самоубиство. Ромен Гари сумњао је да ју је на суицид натерала кампања коју је против ње из политичких разлога водио Федерални истражни биро (ФБИ).

Ромен Гари убио се хицем из пиштоља другог децембра 1980. У опроштајном писму је нагласио да његово самоубиство није повезано са самоубиством његове бивше жене годину дана раније.

7. децембар

ПАЖЊА

Седмог децембра 1991. на сами врх Билбордове листе најпродаванијих албума на свету доспева нови албум групе U2 Achtung Baby. Био је то седми студијски албум тог ирског бенда. Објављен је непуне три недеље раније, а сниман углавном у Берлину од октобра 1990. до септембра 1991. године. Продуценти су били Брајан Ино и Данијел Леноа.

Једна од кључних инспирација албума било је уједињење Немачке. Претходна два албума У2 била су надахнута Америком. Ово је био повратак Европи. Видљиво је то већ и из наслова албума – необичног споја једне немачке и једне енглеске речи.

 Achtung Baby један је од најбољих и најуспешнијих албума групе U2 уопште. Као и обично, све текстове потписао је Боно. Кључне теме су љубав, сексуалност, самоћа, вера и издаја, а атмосфера је мрачнија него на ранијим албумима. Албум се отвара песмом Zoo Station, која призива исти онај колодвор који је прославила аутобиографска књига о наркоманији Кристине Ф.

Док се припремао наслов албума и корица носача звука, тражило се неко решење које ће асоцирати на Немачку. Један од инжењера звука који је радио на снимању имао је узречицу Achtung Baby, а тврдио је да је то реплика коју је преузео из филма Мела Брукса „Продуценти”. Такво призивање пажње члановима групе учинило се као идеално име за албум.

„Achtung Baby” је одлично прошао и код публике и код критике. Тих дванаест песама слушају се широм света до дана данашњег. 

8. децембар

ГЛУМИЦЕ

Осмог децембра 1660. на енглеској позоришној сцени први пут у историји појавила се једна – глумица. Дотад су и женске улоге играли мушкарци, а сада је у једној поставци „Отела” Вилијама Шекспира, Дездемону, ето, глумила жена. Колико год то био историјски тренутак, не знамо чак ни која је то глумица била. Знамо, међутим, да је морала бити једна од две: или Маргарета Хјуз или Ана Маршал.

Не зна се тачан рођендан Маргарете Хјуз, али се сматра да се родила 1645. године. Не знамо такође ни рођендан Ане Маршал. Маргарета Хјуз била је позната по својој лепоти. Семјуел Пепис за њу је записао како је „моћно лепа”. Ана Маршал имала је млађу сестру Ребеку која ће касније такође постати глумица. Зна се да су се њих две барем једанпут појавиле заједно на позоришној сцени. Поменути Семјуел Пепис у својим дневницима помиње и сестре Маршал.

За Маргарету Хјуз један савременик казао је како има „тамну валовиту косу, згодан стас и посебно добре ноге”. Приписују јој се везе и афере с многим значајним историјским личностима, па чак и с краљем Чарлсом Другим. Постоји чак и теорија да је с краљем имала ванбрачног сина по имену Артур, али за то нема никаквих доказа. 

Ана Маршал се 1665. удала за глумца Питера Квина, а три године касније престала је да игра у позоришту.

Маргарет Хјуз умрла је првог октобра 1719. О њој је написано неколико романа и драмских текстова. Ана Маршал умрла је много раније, 1682. године.

9. децембар

БАЦАЊА

Деветог децембра 1987, у мечу против Денвер Нагетса који ће његови Бостон Селтикси изгубити са пет поена разлике (124 : 119), Лари Берд ће после педесет девет слободних бацања погођених заредом у тој и неколико претходних утакмица, шездесето напослетку промашити. Сви низови једном дођу до свог краја, па је тако дошао и овај.

Десило се то два дана после Бердовог тридесет првог рођендана, пошто је он рођен седмог децембра 1956, и то у Вест Баден Спрингсу, у савезној држави Индијани. Кошарком је почео да се бави у родној Индијани. Тамо игра и у колеџ конкуренцији, а онда се као двадесетдвогодишњак придружује Бостон Селтиксима, где ће постати једна од највећих легенди клуба свих времена, онај с надимком Лари Легенда.

Са Селтиксима ће освојити три НБА титуле, а са репрезентацијом САД олимпијску златну медаљу у Барселони 1992, кад се једини пут окупио истински „тим снова”. Лари Берд запамћен је као један од најбољих нападача у историји кошарке, играч који је у просеку давао више од двадесет четири поена по утакмици. Нарочито је импресивна његова статистика с линије слободних бацања. У једној сезони успело му је да слободна бацања погађа у више од деведесет посто покушаја. На тренинзима је волео да пуца са дистанце затворених очију и често је погађао. Мада релативно спор играч, истицао се и у одбрамбеним задацима, а нарочито је био вешт кад је реч о украденим лоптама. Након што је завршио играчку каријеру, био је и успешан тренер Индијана Пејсерса.

10. децембар

ШВАЈЦАРСКА

Десетог децембра 1830. рођена је Емили Дикинсон. За живота је била непозната, али њена постхумна слава учинила ју је једном од најважнијих фигура у историји америчке поезије. Рођена је у Амхерсту у Масачусетсу, у угледној породици. Била је на гласу као чудакиња. Није се удавала, а ако је и имала нека дубља пријатељства, она су функционисала једино кроз дописивање.

Била је плодан писац. Написала је око хиљаду осам стотина песама, мада је за живота објавила једва десетак. Читала је Вордсворта и Емерсона, као и Шекспира, мада је у њеном стилу тешко открити икакве снажне утицаје. Писала је необично оригинално. Песме су јој кратке, без наслова, ефектног тона и јаког подтекста. Овако гласи једна од њених чувенијих песама:

Наши су животи – Швајцарска –
Тако тихи – тако хладни –
Док у чудно поподне неко –
Алпи свој вео не размакну
И угледамо – Далеко!

Италија је с оне стране –
Мада ко стражар између –
Алпе свечане –
Алпе сиренске –
Вечито чувају међу!

Као што је Карл Мај замишљао Америку коју никада није видео, Емили Дикинсон од далеке Швајцарске креира страховито моћну поетску метафору. Поезија није проза с кључем, те је значење Швајцарске овде, наравно, вишесмислено, остајући такође у доброј мери скривено завесом магле.

Емили Дикинсон умрла је као педесетпетогодишњакиња, петнаестог маја 1886, у истом граду у којем се и родила. Њена сабрана дела појавила су се тек непуних седамдесет година касније, 1955.

11. децембар

ПОХЛЕПА

Једанаестог децембра 1987. у редовну биоскопску дистрибуцију по Америци пуштен је филм Оливера Стоуна „Волстрит”. Главне улоге у филму тумачили су Мајкл Даглас, Чарли Шин, Дарил Хана и Мартин Шин. Био је то пети филм Оливера Стоуна, понешто личан, пошто га је посветио свом оцу, који је био брокер у време Депресије.

Продуценти су желели да главну улогу Гордона Гека игра Ворен Бити, али он није био заинтересован. С друге стране, сам Оливер Стоун је у тој улози желео да види Ричарда Гира, но и он је одбио. Мајкл Даглас био је трећи избор, али се ту фраза „трећа срећа” показала као сасвим одговарајућа. Даглас је за ту ролу добио Оскара за најбољу главну мушку улогу и она је остала једна од амблематских у целој његовој филмографији.

Реплика Гордона Гека „Похлепа је добра” испоставила се као памтљива лозинка капитализма, а филм „Волстрит” је одлична илустрација духа времена скраја осамдесетих година двадесетог века. Чак је и комерцијална судбина тог филма у том смислу парадигматична. Буџет му је био шеснаест и по милиона долара, а од продатих биоскопских улазница зарадио је скоро четрдесет четири милиона. Само за прва два дана приказивања, у седам стотина тридесет биоскопа, зарадио је више од четири милиона.

Двадесет три године касније, исти режисер снимио је наставак филма под насловом „Волстрит: новац никад не спава”. На премијери током Канског филмског фестивала, филм је добио позитивне критике, комерцијално је добро прошао, мада није досегао култни статус свог претходника. 

12. децембар

ЗАБАВЉАЧ

Дванаестог децембра 1971. румунски тенисер Илије Настасе освојио је Мастерс турнир у Паризу и окончао своју сјајну сезону. Те године био је дошао и до финала Ролан Гароса. Идуће сезоне стигао је да финала Вимблдона, а затим освојио Отворено првенство САД. Ускоро је доспео и на прво место на АТП листи. Године 1973. освојио је Ролан Гарос, као и Вимблдон, али потоњи у конкуренцији парова. Према мишљењу многих, он је можда и најбољи играч који никад није освојио Вимблдон у појединачној конкуренцији. Настасе је један од само десет играча у историји тениса који су освојили више од стотину АТП турнира.

Родио се у Букурешту деветнаестог јула 1946. године. Свој први турнир освојио је као деветнаестогодишњак у Кану. Већ почетком седамдесетих постаје један од пет-шест најбољих тенисера на свету. Према општем мишљењу, он је један од најталентованијих играча који су икада узели рекет. Осим тога, имао је и снажну забављачку црту. Веома је волео да засмејава публику и да ради бизарне ствари.

И изван тениске каријере Настасе је водио узбудљив живот. Женио се пет пута, углавном манекенкама и глумицама. Након што је престао да професионално игра тенис, написао је два романа и аутобиографију. Добитник је француске Легије части и најважнијег румунског ордена. У Румунији је после пада комунизма ушао и у политику. Године 1996. кандидовао се за градоначелника Букурешта, али није успео да победи. Шеснаест година касније, међутим, ушао је у румунски Сенат.

13. децембар

ТАСМАНИЈА

Тринаестог децембра 1642. Абел Тасман пред собом је угледао неко непознато копно. Тог тренутка он је постао први Европљанин који је видео Нови Зеланд.

Непознат је тачан датум Тасмановог рођења, а процењује се да је рођен 1603. године на северу Холандије. Први историјски извор у којем се Тасман помиње датиран је у 1631. годину и тиче се брака који он у то време склапа у Амстердаму. Две године касније, испловљава за Индонезију.

У августу 1642. полази на путовање чији је циљ истраживање дотад непознатих јужних делова планете. У септембру стиже до Маурицијуса. Тамо обнављају залихе хране и воде за брод. Пошто им не одговарају ветрови, на Маурицијусу се задржавају чак четири недеље.

У октобру поново испловљавају, а крајем новембра стижу до дотад непознатог острва које ће касније понети име Тасманија. Тринаестог децембра Тасман открива Нови Зеланд и назива га Статен Ланд у част Холандског парламента. Ускоро се враћа у Индонезију, а затим креће на своје друго велико путовање.

Последње године живота провео је у Индонезији као богати земљопоседник. Умро је десетог октобра 1659. Надживели су га друга жена и ћерка из првог брака. Осим Тасманије, по њему се зове и неколико топонима на Новом Зеланду, укључујући и Тасманово језеро, Тасманову реку, те Тасманову планину.

Његов лик се налази на неколико новозеландских и аустралијских поштанских марака, као и на једној кованици новозеландске валуте. 

14. децембар

КУПУС

Четрнаестог децембра 1972. Ен Пенингтон из Оксфорда пише песнику Васку Попи и његовој супрузи на београдску адресу Булевар револуције 26. У писму, уз остало, стоји:

„Драги Васко, драга Хаша, куцам писмо, извините, јер треба да узмем копију за сваки случај. Надам се да је код вас све у реду, да зима није још сувише хладна и да немате сувише много брига. Овде, као обично, има руже у башти и купус расте; киша пада, али ја се већ не купам у реци. [...] Питер Џеј пише да хоће да штампа ’Усправну земљу’ и без предговора Одена или Хјуза – али пита Хјуз – јер можда би он хтео нешто ново да каже. Ја се спремам да напишем још нешто мало о Св. Сави – јер Оден каже да Енглези ништа о њему не знају, а верујем да је истина – а Питер Џеј предлаже да би фусноте биле боље на крају књиге. Видећемо. Наравно, нећу ништа дефинитивно да штампам а да вам то не покажем, и питаћу Димитрија Оболенског за његово мишљење. [...] Желим, као и увек, све најбоље и свесрдачно вас поздрављам, Ана”.

Ово писмо жене која је најзаслужнија за превођење песама Васка Попе на енглески језик, као и за објављивање књига, њихов графички изглед и промоцију, добро илуструје Попину репутацију у Енглеској и Америци. За његову поезију знају и о њој, јасно је, суперлативно мисле најважнији живући песници енглеског језика. Дирљиви су, међутим, и индикативни и детаљи свакодневице о ружама и купусу у башти. Ен Пенингтон умрла је 1981, а Васко Попа десет година касније.

15. децембар

ТОРАЊ

Петнаестог децембра 2001, после једанаест година, Криви торањ у Пизи поново је отворен за публику и јавност. У том периоду потрошено је двадесет седам милиона долара да се торањ стабилизује и учврсти, а да се тиме не докине његова закривљеност.

Гласовити Криви торањ заправо је звоник катедрале чија је градња почела 1173, а завршена 1372. године. Изградња је текла у три фазе. Иако су Пизу од почетка његове градње погодила барем четири велика земљотреса, торањ се није срушио. На звонику је инсталирано седам звона.

Криви торањ је висок скоро педесет шест метара, тачније педесет пет метара и осамдесет шест сантиметара с ниже стране, односно педесет шест метара и шездесет седам сантиметара с више. До врха торња води две стотине деведесет шест степеница.

Пред крај шеснаестог века, у Пизи је живео Галилео Галилеј. Управо је на Кривом торњу у Пизи изводио експерименте захваљујући којима је успео да формулише своје чувене законе физике. Током Другог светског рата савезничке снаге сматрале су да нацисти користе торањ у војне сврхе, али су због његове лепоте и историјске вредности одустале од идеје да по њему артиљеријски делују.

Године 1987. Унеско је торањ и катедралу сместио на листу светске баштине. Недуго након тога започета је стабилизација торња. Тај подухват завршен је толико успешно да су инжењери и статичари објавили процену да ће торањ остати стабилан барем још две стотине година.

16. новембар

УТАПАЊА

Шеснаестог новембра 1793. у Нанту је утапањем у реци Лоари погубљено деведесет католичких свештеника. Био је то заправо само почетак серије масовних егзекуција у Нанту које су потрајале до фебруара наредне године. Жртве су били сви осумњичени да не подржавају револуцију започету четири године раније, а међу њима и доста свештеника и часних сестара.

Егзекуције је наредио и предводио Жан-Батист Каријер. Њему је у том тренутку тридесет седам година. Један историчар описао га је као „пример инфериорног и насилног духа”. У тој тромесечној оргији насиља убијено је око четири хиљаде људи, укључујући и целе породице са женама и децом. Каријер је те егзекуције цинично прозвао „националном купком”.

Изузев за та утапања, Каријер је одговоран и за стрељања око две хиљаде жртава. Године 1794. позвали су га у Париз да учествује на суђењу Робеспјеру. Након што су из Нанта, међутим, стигле бројне оптужбе против њега, и он је ухапшен, и то трећег септембра 1794, а непуна два месеца касније и оптужен. На суђењу је покушао да се брани тврдњама да ништа не зна о злочинима који му се стављају на терет. Тврдио је да у највећем делу периода током кога су се дешавали злочини он уопште није био у Нанту. Међутим, међу сведоцима су били и многи блиски му сарадници који су недвосмислено сведочили против њега. Једногласном одлуком, Каријер је осуђен на смрт. Погубљен је гиљотином шеснаестог децембра 1794. године.

17. новембар

ПУШКАШ

Седамнаестог новембра 2006. у Будимпешти је умро Ференц Пушкаш, један од најбољих фудбалера свих времена. Неки тврде да је Пушкаш најбољи нападач у историји фудбала, тј. прва права светска фудбалска звезда.

И родио се у Будимпешти, првог априла 1927. И отац му је био фудбалер; и отац му се звао Ференц. Док је играо у Првој лиги Мађарске, четири пута је био најбољи стрелац националног првенства, а једанпут и најбољи стрелац у Европи. Његова статистика у дресу репрезентације Мађарске скоро је невероватно импресивна. У осамдесет пет мечева постигао је осамдесет четири поготка. Године 1952. предводио је репрезентацију до олимпијске златне медаље, а две године касније и до финала Светског првенства.

С Хонведом из Будимпеште, Пушкаш се затекао у Шпанији кад је 1956. почела револуција у Мађарској. Након интервенције Совјетског Савеза, није желео да се врати у домовину. Није дотакао мађарско тло пуних четврт века, све до 1981.

У Шпанији почиње други део његове величанствене каријере, везан првенствено за Реал Мадрид. У Шпанији су га звали Панчо. Иако је имао више од тридесет година, кад је почео да игра за Реал Мадрид, деловало је да проживљава другу фудбалску младост. Већ у првој сезони у Примери постигао је четири хет-трика. Пет пута је освајао првенство Шпаније, као што је раније пет пута освојио титулу у Мађарској.

По њему се у Будимпешти данас зову стадион, улица и станица метроа. Годишњи трофеј који ФИФА додељује за најлепши гол зове се Ференц Пушкаш. 

18. новембар

ЛИПИЦАНЕРИ

Осамнаестог новембра 1959. премијерно је приказан филм Вилијама Вајлера „Бен Хур”. Свечана премијера била је организована у Њујорку, а присутни су, између осталих, били режисер, главни глумци и представници водећих холивудских продуцентских кућа. Епски филм дугачак чак две стотине дванаест минута снимљен је с буџетом од петнаестак милиона долара, а зарадио је чак десет пута више. Филм је имао дванаест номинација за Оскаре, а освојио је чак једанаест. Никад после ниједан филм није престигао тај број, мада је два пута достигнут.

Главну улогу у филму одиграо је Чарлтон Хестон, а сценарио је направљен по роману Луа Валаса из 1880. године. У позадини приче о насловном јунаку прича се прича о Исусу Христу и настанку хришћанства. Изузетно је занимљива прича о сценарију. Једина оскаровска номинација тог филма која није потврђена јесте управо она за адаптирани сценарио, не зато што је овај био лош, него зато што су постојале контроверзе око ауторства. Као главни сценариста радио је Карл Тунберг, но свој незанемарив допринос дали су и Гор Видал, Максвел Андерсон, С. Н. Бехран и Кристофер Фрај.

Неке реплике из овог филма – попут оне која се тиче најважнијег савета за гладијатора и тркача у двоколици, а која гласи „У арени нема закона” – постале су део популарне културе. Коњи који су коришћени за сцене снимања трка двоколицама били су липицанери. Филм је сниман на локацијама у Италији, а коњи су доведени из Југославије. 

19. новембар

КОНТРАОФАНЗИВА

Деветнаестог новембра 1942. Црвена армија је код Стаљинграда покренула контраофанзиву под називом Операција Уранус. Напад је почео пробијањем немачких линија северно од града, а дан касније и на југу. Неки од немачких савезника који су бранили бокове – Румуни, Мађари и Италијани – храбро су се борили; многи су се повукли. Двадесет трећег новембра, два руска крила сусрећу се код Калача на Дону, добрано западно од Стаљинграда. Шеста немачка армија, више од 250.000 људи и колосална количина опреме, сада је била окружена. Хитлер се трудио да некако одговори на ту серију удараца. Двадесет другог новембра наредио је Паулусу да издржи док он не смисли план. Два дана касније, одмах након што је Шеста армија одсечена, Хитлер је Стаљинград прогласио „тврђавом”. Забранио је сваку причу о пробоју, ускративши Паулусу слободу акције. Хитлер се бојао да Шеста армија на степској чистини не буде једноставно уништена. Он је веровао да је много боље укопати се у релативној сигурности града, нарочито зими, и чекати помоћ.

Од самог старта до горког свршетка ове кризе, Фирер је све кључне одлуке о Стаљинграду доносио сам представљајући битку код Стаљинграда као борбу воља и издржљивости. Напади Црвене армије, међутим, константно су сужавали периметар. Људи су се смрзавали; опрема је отказивала. Залиха је понестајало, пошто је авијација могла да достави само мали део армијских потреба. Ипак, по Хитлеровим калкулацијама, док год Паулус држи три стаљинградска аеродрома и док год Шеста армија чува своју кохезију, постоји шанса да се издржи до пролећа.

20. новембар

ЧИКАТИЛО

Двадесетог новембра 1990. ухапшен је Андреј Романович Чикатило, најгори масовни убица у историји Совјетског Савеза, човек који је убио више од педесет жена и деце.

Свој злочиначки поход започео је непуних дванаест година раније, у децембру 1978. Тада је убио деветогодишњу Јелену Закотнову. Чикатило у то време има четрдесет две године. Непуне три године касније, у септембру 1981, убија и седамнаестогодишњу Ларису Ткаченко. Охрабрен чињеницом да га нико није ни осумњичио за два убиства, Чикатило бива све бржи и ефикаснији.

Године 1982. Чикатило ликвидира најмање седам жртава. Сва та убиства дешавају се у Украјини, у околини Ростова. Почетком 1983. полиција долази до закључка да је најмање четири жртве убио исти починилац. Локалној полицији долази помоћ из Москве у лику Михаила Фетисова. Средином исте године, Чикатило поново убија. Следећих четрнаест-петнаест месеци, полиција иде погрешним трагом, а с јесени 1984. први пут обраћа пажњу на Чикатила.

Он тада бива притворен на неколико месеци, али се против њега не подиже оптужница за убиства. У идућих шест година, он наставља несметано да убија. Девет дана након свог другог хапшења, признаје почињене злочине. Осуђен је на смрт. Тадашњи председник Борис Јељцин одбио је да га помилује. Четрнаестог фебруара 1994. је погубљен. Егзекуција је обављена ватреним оружјем.

О Чикатиловим злочинима написано је неколико књига и снимљена су барем три дугометражна играна филма.

21. новембар

НУМЕРОЛОГИЈА

Двадесетог првог новембра године са три седмице, родио се писац Хајнрих фон Клајст. Писац је умро у години са две јединице, 1811.

Ове нумеролошке подударности могу бити занимљиве онима који у такве ствари верују, но и таквима се тешко могу објаснити књижевна генијалност и визионарство Клајстово. Писац који је већи део свог живота проживео у осамнаестом столећу има и те како шта да каже читаоцима у двадесет првом. Фамилију Клајст можемо назвати парадигматичним примером оних пруских војничких породица у којима се мушком детету готово од рођења само једна каријера – и то она војна – намеће и препоручује. Догађај који је обележио његово детињство била је очева смрт. Клајст је у то време имао тек десет година. С навршених шеснаест, започиње војну каријеру службом у Краљевској гарди у Потсдаму, а исте године умире му и мајка. И поред свег могућег војничког дрила, Клајст је имао великих проблема да се прилагоди армијском животу и дисциплини. Као двадесетдвогодишњак тражио је отпуст из војске, а у једном писму то овако објашњава:  „[…] војни позив, којем из срца никад нисам био привржен, будући да је он неспојив са мојим укупним бићем, постао ми је толико омрзнут да ми је све теже да се поистоветим са његовим циљевима. Највећа чуда војне дисциплине, предмет дивљења стручњака, ја из дубине срца презирем; […]”.

У јесен 1811. године Клајст је пронашао партнерку за заједничку смрт: Хенријету Фогл, младу жену оболелу од рака. Двадесет првог новембра најпре је пуцао њој у груди, а затим себи у уста.

22. новембар

ЧЕЖЊА

Двадесет другог новембра 1877. родио се један од највећих мађарских песника свих времена Ендре Ади. У једној од својих најславнијих песама, у „Рођаку смрти” дакле, он пева (у преводу Данила Киша):

Волим болесне руже,
Жене кад од чежње вену,
Волим суморну, тмурну
Маглу јесењу.

Волим куцање тужних сатова,
Њихов самртни, претећи крик:
Велике Смрти, свете Смрти
Нестални лик.

Волим оне који путују,
Који плачу и буде се без воље,
У хладној зори, под ињем
Слеђено поље.

Волим уморно одрицање,
Плач без суза, мир и одморишта,
Мудраца, песника и болесника
Уточишта.

Волим оног ко се обмануо,
Ко је посрнуо, пао и клео,
Који не верује, који је тужан:
Свет овај цео.

Рођен је на подручју тадашње Аустроугарске, а данас његово родно село припада Румунији. Пореклом је из угледне, али осиромашене калвинистичке породице. Био је друго од троје деце својих родитеља. Студирао је право, међутим никад није дипломирао. Након што је напустио факултет, радио је као новинар. Прве песме објављује као двадесетдвогодишњак.

У два наврата је живео у Паризу. Тамо је доста читао Бодлера и Верлена, што се осећа у његовој поезији. Био је слабог здравља, а кад је добио сифилис, стање му се додатно погоршало. После Сарајевског атентата, у његовој непосредној околини ентузијазам за рат је велики. Сам Ади се, међутим, плаши рата. Последњу своју књигу објављује 1918. Дотад га је болест већ сломила. Умире у Будимпешти двадесет седмог јануара 1919. године. 

23. новембар

НАЈЛОШИЈИ

Двадесет трећег новембра 1996. на програму енглеске Премијер лиге била је, између осталих, и утакмица између Саутемптона и Лидса. Грејем Сунес, менаџер Саутемптона, код резултата 0:0, у тридесет другом минуту, у игру је увео своје рецентно појачање, сенегалског нападача по имену Али Дија. То је био његов први наступ у дресу Саутемптона, пошто им се тек придружио, а на препоруку коју је усмено Сунесу у телефонском разговору дао Жорж Веа. Веа му је рекао да је Дија репрезентативац Сенегала који је доскоро играо за Пари Сен Жермен.

Ипак, Сенегалац је играо необично лоше, па га је у другом полувремену Сунес извео из игре, колико год било необично да се из игре изводи фудбалер који је свакако ушао с клупе. Испоставило се ускоро да Веа заправо није препоручио Дију, да се неки његов пријатељ телефоном лажно представљао као Веа, да Дија никад није играо фудбал на високом нивоу. Утакмица с Лидсом, утакмица коју је Саутемптон изгубио са 2:0, биће једини меч који је Дија одиграо за Саутемптон и уопште једини његов у енглеској Премијер лиги.

„Тајмс” га је у једној анкети прогласио најлошијим фудбалером свих времена. Вероватно једини сличан пример у историји фудбала јесте она једна једина утакмица коју је зубар Живко Лукић одиграо у дресу Пари Сен Жермена. Иако је одиграо само једну утакмицу за Б-тим београдског Партизана 1963, седам година касније успео је да убеди стручни штаб Пари Сен Жермена да је озбиљан професионални фудбалер, али је већ у првој утакмици, као и у каснијем случају Дија, превара лако препозната. 

24. новембар

АУТОПСИЈА

Двадесет четвртог новембра 1963. Џек Руби убио је Лија Харвија Освалда, убицу Џона Фицџералда Кенедија. Било је око једанаест сати и двадесет минута пре подне. Руби је Освалду пуцао у стомак.

Освалд је одмах изгубио свест. Пребачен је у болницу, исту ону у којој је два дана раније констатована Кенедијева смрт. У један сат и седам минута, непуна два сата након што је устрељен, Освалд је званично проглашен мртвим. Истог дана, нешто више од сат и по касније, у два сата и четрдесет пет минута, обављена је аутопсија на Освалдовом телу. Обдукција је донела два закључка: да је узрок смрти било крварење након што је жртва погођена метком у абдомен, те да је Освалд иначе био физички здрав мушкарац.

Руби је био власник ноћног клуба у Даласу. Упитан за мотив убиства, рекао је да је желео да олакша ситуацију за госпођу Кенеди, односно да је лиши неугодности да мора да се појави на суђењу. Неки су, међутим, тврдили да је Руби био део завере атентата на Кенедија, те да је на тај начин директни починилац спречен да евентуално разоткрије остале умешане. Према мишљењу других, међутим, Руби је био узнемирен због Кенедијеве смрти, те је хтео да се освети.

На суђењу је Руби најпре био осуђен на смрт. Он је поднео жалбу, па је изворна пресуда поништена. Док је чекао ново суђење, међутим, дијагностикован му је рак плућа. Мање од месец дана након дијагнозе, трећег јануара 1967, умро је од плућне емболије, у истој болници у којој је Освалд умро и у којој је Кенеди проглашен мртвим. 

25. новембар

ВАЛЦЕР

Двадесет петог новембра 1976. бенд звани The Band одржао је свој последњи концерт, и то у Сан Франциску. Специјални гости на концерту били су, између осталих, Нил Јанг, Џони Мичел, Ван Морисон и Ринго Стар. О том концерту је Мартин Скорсезе снимио музички документарац под насловом „Последњи валцер”. Те године двадесет петог новембра био је Дан захвалности. Концерт је интензивно рекламиран као њихов опроштајни наступ. Режирао га је Џон Сајмон, а продуцирао Бил Грејем. „Последњи валцер” сматра се једним од најбољих концертних и документарних филмова свих времена.

Концерт је замишљен и планиран месецима унапред. У организацији и припремама учествовало је око три стотине људи. Као нека врста пролога за концерт одржано је поетско вече на којем је своје стихове читало шест песника, међу којима је био и Лоренс Ферлингети.

Сам концерт почео је око девет увече. Била је то епска ноћ. Један од врхунаца биле су две песме које је извео Ван Морисон. Бис је почео тек око два и петнаест ујутро.

Догађај је сниман са седам тридесетпетмилиметарских камера. Током концерта извођачи су врло интензивно користили кокаин, као, уосталом, и Скорсезе. И публика и критика филмом „Последњи валцер” биле су потпуно одушевљене. Мајкл Вилмингтон прозвао га је засигурно најбољим концертним и вероватно најбољим рокенрол филмом свих времена.

Филм је премијерно приказан у априлу 1978. године.

26. новембар

ТУМАЧЕЊЕ

Двадесет шестог новембра 1923. Сигмунд Фројд пише писмо Оту Ранку. У писму, између осталог, стоји: „Драги докторе, прошло је доста времена откад сте покушали да протумачите један мој сан на необично моћан аналитички начин. Од тада се много шта променило; Ви сте много сазрели и знате толико много о мени, те је резултат стога много друкчији. Ваш рад ми даје прилику да проверим где се Ваша претпоставка веже за једну од мојих асоцијација, те се, напослетку, могу фокусирати на занимљиво питање позиције свог суперега. Не могу да потврдим све што сте написали [...], али такође ту нема ничега чему бих се супротставио. [...] А шта је кључно питање у вези са суперегом? Да ли и суперего делује насилно, показујући тако бруталну вољу за опоравком? Одговор је не, суперего не ради тако. [...] Надам се да ћемо се ускоро видети. Још нисам поново оперисан, немам болова и не пијем никакве лекове. Срдачно Ваш, Фројд”.

Ото Ранк био је један од омиљених Фројдових колега и ученика. Родио се у Бечу 1884. године. Упознао се с Фројдом као двадесетједногодишњак, а Фројд је био толико импресиониран да му је одмах понудио да постане секретар настајућег Бечког психоаналитичког друштва. Двадесетак година касније, кад Ранк објави „Трауму рођења”, Фројд ће се дистанцирати од њега. Након тога од Ранка се дистанцирао и Шандор Ференци, све дотад његов најбољи пријатељ. Ранк је умро у Њујорку, последњег дана октобра 1939, четрдесетак дана након што је у Лондону умро Фројд. 

27. новембар

ВЕЧНОСТ

Двадесет седми новембар 1935. пао је у среду. Тог дана Вирџинија Вулф овако пише у свом дневнику: „Превише дана испуњених личним обавезама – стога не могу да пишем. Ипак, нека ми небо помогне, имам осећај да сам досегла ону ничију земљу коју сам толико дуго тражила; такође могу да прелазим из вањског света у унутрашњи и досегнем вечност. То је чудновато и врло весело осећање, какво нисам имала откад сам завршила прошлу књигу. А такође ово осећање доста дуго траје. Јутрос сам имала нови неуспех: никако нисам могла да започнем ново поглавље. Не капирам шта није у реду. Али не смем да журим. Најважније је да идеје лагано трепере; и да нежно падају. И не треба бити прегласан. Наравно да је тешко стварати нови лик [...] Нећу допустити да ме ишта пожурује. Не.”

Иначе, у време кад ово пише, Вирџинија Вулф има педесет три године. Била је седмо – и претпоследње – дете својих родитеља. Почела је да се бави књижевношћу с навршених осамнаест година. Удала се као тридесетогодишњакиња. Три године касније објавила је свој први роман. Своја најчувенија дела објавила је током друге половине треће деценије двадесетог века.

Целог живота, Вулфову су мучили ментални проблеми и болести. Према модерним анализама њених проблема и симптома, боловала је од биполарног поремећаја. Извршила је самоубиство утопивши се двадесет осмог марта 1941. године. Мужу је оставила опроштајно писмо. Тело јој је пронађено тек осамнаестог априла. 

28. новембар

ПОСЛОВИЦЕ

Двадесет осмог новембра 1757. родио се Вилијам Блејк. Био је сликар и писац, без неке нарочите репутације за живота, док је након смрти препознат као једна од кључних фигура енглеског романтизма. Говорећи о почецима његове постхумне судбине, један англиста бележи: „Вилијам Блејк је умро као готово непознат, сиромашан сликар који је онако за себе писао и некакве стихове, па је као такав убрзо био уредно заборављен. Срећом, не сасвим: Блејкова биографија коју је 1863. године објавио један од његових тада већ сасвим ретких поштовалаца, Александер Гилкрист, покренула је талас обновљеног занимања за главног јунака те приче”.

„Пословице из пакла”, које је написао још крајем осамнаестог века, данас звуче готово запањујуће модерно:

Лисица презире клопку, не себе.

Уживање затрудни. Али патња рађа.

Мушкарцу дајте кожу лава, жени вуну овце.

Гнездо птици, мрежа пауку, човеку пријатељство.

Оно што је данас остварено, јуче је било тек фантазија.

Пацов, миш, лисица, зец чувају корење; лав, тигар, коњ, слон чувају воће.

Једна једина мисао испуњава свемир.

Буди увек спреман на искреност, ниткови ће те избегавати.

Све у шта се може поверовати – једно је лице истине.

Орао не може лошије траћити време него да учи од свраке.

Лисица се брине за себе; али се Бог брине за лава.

Ујутру размишљај. У подне ради. Увече једи. Ноћу спавај.

Онај ко подноси да га вараш, тај те познаје.

Као што плуг крене на пуку реч, тако Бог нагони на молитву.

Тигрови срџбе су мудрији од парипа промишљања.

Од стајаће воде само се отрову надај. 

29. новембар

РИБАРИ

Двадесет деветог новембра 1943. у Јајцу је Иван Рибар председавао Другом заседању Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије. Два дана раније, његов старији син Иво Лола погинуо је на Гламочком пољу пре него што је успео да полети за Каиро, где је требало да оде као шеф војне мисије нове Југославије у Штаб савезничке команде за Блиски исток. Нешто више од месец дана раније, погинуо је и млађи Рибаров син Јурица, али Иван Рибар то није знао. Иво Лола му је написао ту вест у писму које је дао Титу да му преда пре него што је кренуо ка Гламочком пољу. Чувши за Лолину смрт, Тито отвара писмо које је овај оставио оцу. У писму, одмах на почетку, стоји:

„Ријечи су сувишне, драги мој тата, ријечи не могу изразити сву тежину ударца који нас је задесио. Волио бих стотину пута и ради њега који је био бољи од мене, и ради свих нас, да сам ја пао на његову мјесту. Али, ето, догодило се другачије. Никада ова рана неће зацијелити. Ја сам само годину дана послије моје Слободе изгубио брата – два бића која сам толико волио, а која су тек била на прагу живота. Али знам како је тек теби, драги тата, који си изгубио сина, нашег мезимца. Немој плакати, не дај се, тата! Наш Јурица није пао сам – он је за вјечна времена дио оне плејаде синова ове земље који су, давши живот за њу, створили њену чисту славу, њену бесмртност. Његова крв тражи освету. Његова жртва нас обавезује да довршимо дјело! Не ради се више о личној срећи – ради се о обавези према нашим мртвима, о обавези према живима. Извршити ту обавезу, живјети и вршити своју дужност, то је наше.” 

30. новембар

ПИЈАНИСТА

Тридесетог новембра 1813. у Паризу је рођен Шарл-Валентин Алкан. Рођен је у угледној јеврејској породице, као друго од шесторо деце – имао је старију сестру и четворицу млађе браће.

Од раног детињства показивао је изузетан таленат за музику. Био је прави вундеркинд. Свој први виолински концерт одсвирао је већ као седмогодишњак. Ипак, касније ће се прославити првенствено као пијаниста, а затим и композитор. Током четврте и пете деценије деветнаестог века, уз Фредерика Шопена и Франца Листа, био је сматран најбољим пијанистом у Паризу и Европи.

Један савременик пише како је имао карактеристичан физички изглед, налик на рабина или англиканског свештеника, с високим челом мудраца, правилним носом, чулним уснама, те косом и брадом прошараним седим власима. Што се тиче психологије, био је на гласу као особењак, а у двадесетом веку неки су чак износили претпоставке да је патио од Асперберговог синдрома.

За живота је био славан уметник, а осим са Листом и Шопеном, дружио се и са Виктором Игоом, Александром Димом и Жорж Сандовом. Средином деветнаестог века био се повукао из јавног живота, али двадесетак година касније поново почиње да одржава концерте. Умро је у марту 1888. у родном граду, у којем је провео практично читав живот.

Идућих седамдесетак година, његов композиторски рад био је скоро заборављен. Ипак, од шездесетих година двадесетог века његова дела се све чешће изводе. Нарочито велику пажњу поклањао му је енглески пијаниста Роналд Смит.

1. новембар

ПРЕСТО

Првог новембра 1894. Николај II Александрович Романов постао је руски цар, испоставило се последњи. Тог дана је умро његов отац Александар III. Раније те године, дијагностикована му је тешка болест бубрега – нефритис. Његова рођака, грчка краљица Олга, позвала га је на Крф, са идејом да ће му медитеранска клима помоћи да оздрави. Он је заиста кренуо тамо, али када је стигао до Крима, стање му се толико погоршало да није могао да настави путовање. На Криму је и умро. Било му је четрдесет девет година.

Николај II наслеђује престо као двадесетшестогодишњак. Церемонијално је крунисан двадесет шестог маја 1896. Непуних годину дана након крунисања, Русију је посетио цар и краљ Аустроугарске Фрањо Јосиф. Том приликом, две силе су се договориле око задржавања статуса кво на Балкану.

Почетком двадесетог века, Николајеву владавину обележава руско-јапански рат. Ипак, коначну судбину цара и његове породице одредиће почетак Првог светског рата. Царска Русија рат је дочекала неприпремљено. Борбе на Источном фронту биле су мучне и исцрпљујуће.

Ратне невоље утицале су на почетак Фебруарске револуције 1917. У марту исте године Николај абдицира. Желео је да после тога с породицом пође у изгнанство, по могућности у Велику Британију. То се, међутим, није остварило. У јулу наредне године, бољшевици под командом Јакова Јуровског убијају и цара Николаја и целу његову породицу. Тела су им спаљена, а остаци су затим потопљени у киселину и све је бачено у напуштени рудник. 

2. новембар

ОДИСЕЈ

Другог новембра 1911. у Хераклиону на Криту родио се Одисеј Елитис, будући песник и добитник Нобелове награде „за поезију [...] која са сензуалном снагом и интелектуалном далековидошћу описује борбу модерног човека за слободу и креативност”, аутор незаборавног стиха Боже мој, колико плавог расипаш да те не бисмо видели.

Песникова породица потиче са острва Лезбоса, а док је Одисеј још био дечак, преселили су се у Атину. Тамо је он завршио средњу школу, те студирао на Правном факултету.

Осим у Грчкој, у два наврата је по неколико година живео и у Паризу. Много је и путовао: од Сједињених Америчких Држава преко Швајцарске, Енглеске, Италије, Шпаније и Бугарске до СССР-а. Умро је 1996. године у Атини. „Мало зелено море” само је једна од многих његових чудесних песама:

Мало зелено тринаестогодишње море
Хтео бих да те усвојим
Да те пошаљем у Јонију на школе
Да научиш мандарину и пелен
Мало зелено тринаестогодишње море
Да у малој кули светионика тачно у подне
Окренеш сунце и слушаш
Како судбина нестаје и како се
С брда на брдо још увек
Договарају наши далеки рођаци
Који ваздух држе као кипове
Мало зелено тринаестогодишње море
С белим оковратником и траком у коси
Да уђеш кроз прозор у Смирну
И да ми препишеш одблеске с таванице
Од Господи помилуј и Слава тебје
Па да се уз благи северни и благи источни ветар
Талас по талас овамо вратиш
Мало зелено тринаестогодишње море
Да с тобом спавам невенчано
И да дубоко у твом загрљају нађем
Разбијено камење речи богова
Разбијено камење Хераклитове одломке.

3. новембар

ИЗБОРИ

Трећег новембра 1964. одржани су четрдесет пети амерички председнички избори. Кандидат демократа био је Линдон Џонсон, док је кандидат републиканаца био Бери Голдвотер. У тренутку избора, Џонсон је био на месту председника, док је Голдвотер био изазивач. Џонсон, међутим, четири године раније није био изабран за председника, него за потпредседника. Он је постао председник непуних годину дана уочи ових избора, након што је Џон Фицџералд Кенеди убијен у атентату у Даласу, у савезној држави Тексас. Занимљива је коинциденција што је матична Џонсонова држава био управо Тексас. Голдвотеру је то била Аризона.

Џонсон је на изборима победио необично убедљиво. Од укупно 538 електора, он је освојио чак 486, а Голдвотер само 52 гласа. Кад је реч о апсолутном броју гласова, Џонсон је освојио нешто више од 43 милиона, Голдвотер нешто више од 27 милиона. У процентима, то је било око 61 посто за Џонсона, односно око 39 посто за Голдвотера.

Голдвотер је победио само у шест савезних држава: својој матичној Аризони, те Алабами, Џорџији, Луизијани, Јужној Каролини и Мисисипију. Џонсон је с највећом разликом победио у Вашингтону, чији су становници управо те године први пут могли да гласају на председничким изборима. Колико год Голдвотеров пораз био убедљив, има историчара који тврде да је баш он пресудно утицао на будућу „конзервативну ренесансу” у Америци која ће доживети врхунац тријумфом Роналда Регана на председничким изборима 1980. године.

4. новембар

АНЕСТЕЗИЈА

Четвртог новембра 1847. шкотски лекар Џејмс Јанг Симпсон, кога историја медицине памти као револуционара у анестезиологији и акушерству, направио је један експеримент на себи и неколицини својих пријатеља.

Након што је 1842. Роберт Мортимер Гловер описао утицај хлороформа на животиње, најпре није било покушаја да се иста твар употреби и на људима због страха од штетних последица. Тог четвртог новембарског дана пет година касније, Симпсон и његови пријатељи одлучили су да испробају хлороформ на себи. Након удисања хемикалије, расположење им се најпре нагло поправило, па су се веселили и смејали, а затим су изгубили свест и пробудили се тек сутрадан ујутро. Каснија истраживања довела су до закључка да су Симпсон и пријатељи имали много среће, односно да би их мало већа количина хлороформа убила, док их мало мања не би успавала.

Било како било, ускоро је хлороформ почео да се даје породиљама. Постоји легенда да је прва мајка која се породила под дејством хлороформа својој ћерки дала име Анестезија. Историчари пак кажу да је девојчица добила име Вилхемина, а да јој је надимак Анестезија дао сам Симпсон.  

Увођење анестезије као праксе при порођају није једина ствар због које се Симпсон памти. Он је патентирао и акушерску пинцету која се до дана данашњег назива „Симпсонова клешта”.

Симпсон је умро у Единбургу као педесетосмогодишњак, двадесет три године након овде поменутог експеримента на самом себи.

5. новембар

ЗАВЕРА

Пети новембар 1605. у историји и популарној култури запамћен је као дан „Барутне завере”. Тог дана су енглески католици предвођени Робертом Кејтсбијем покушали убиство краља Џејмса I. Идеја је била да се дигне у ваздух Дом лордова на дан почетка заседања енглеског парламента, тј. управо петог новембра. Након тога је било предвиђено да уследи устанак чији би циљ био да се на престо постави Џејмсова деветогодишња ћерка Елизабета као краљица-католикиња. У претходном периоду католици су се надали да ће Џејмсова владавина донети већу верску толеранцију, а кад се то није остварило, родио се план о атентату.

Власти су, међутим, обавештене о завери већ двадесет шестог октобра, и то анонимним писмом. Захваљујући томе, у ноћи уочи заседања Дома лордова, полиција је пронашла Гаја Фоукса, једног од завереника, како чува тридесет шест буради барута, што је било више него довољно за успешно спровођење плана. Након вести о хапшењу Фоукса, већина завереника побегла је из Лондона. Роберт Кејтсби убијен је у борби са шерифом од Вустера, док су осморица, међу којима је био и Гај Фоукс, осуђени на смрт.

Мало је догађаја у енглеској историји на које је сећање толико свеприсутно. Већ више од четири стотине године, пети новембар се традиционално обележава као Ноћ ватромета или Ноћ Гаја Фоукса. Сматра се да су „Барутна завера” и лик Гаја Фоукса утицали на велики број уметника од Шекспира и Милтона па све до Алана Мора.

6. новембар

ЦРВЕНИ

Шестог новембра 1966, први пут у историји фудбала један холандски играч у утакмици за репрезентацију добио је црвени картон. Није га добио било ко, него нико други до Јохан Кројф. Било му је деветнаест година и то му је био тек други наступ за национални тим. У свом дебију, у утакмици квалификација за Европско првенство с Мађарском, постигао је погодак. Резултат је био 2 : 2.

Кројфов наредни наступ за репрезентацију била је пријатељска утакмица против Чехословачке пред педесет две хиљаде гледалаца на Олимпијском стадиону у Амстердаму тог шестог новембра. Гости су повели у двадесет седмом минуту голом Јана Гелете. Холанђани изједначују у шестом минуту другог полувремена, али Чехословаци већ три минута касније опет долазе у вођство.

Холанђани све карте бацају у напад са жељом да барем изједначе. У седамдесет шестом минуту, међутим, Кројф прави прекршај за који судија процењује да заслужује црвени картон. Коначан резултат остао је 2 : 1 за Чехословачку. Била је то пријатељска утакмица и тај пораз за Холандију није нипошто био трагичан. Кројфа је, међутим, због црвеног картона Холандски фудбалски савез суспендовао на годину дана. Можда је и зато тај играч дубљи траг оставио у клупском него у репрезентативном фудбалу. Да није било те суспензије, по свој прилици за национални тим одиграо би више од четрдесет осам мечева, колико их је овако скупио. Ипак, статистика му је прилично импресивна: у тих четрдесет осам утакмица постигао је тридесет три гола.

7. новембар

ЗОРГЕ

Седмог новембра 1944. у Токију је погубљен Рихард Зорге, вероватно најчувенији шпијун свих времена, речима једног хроничара: шпијун који је променио свет. Најпознатији је по томе што је у Москву најпре доставио информације о Хитлеровом плану инвазије на СССР, а затим и податак да у догледној будућности Јапан не планира да нападне Совјетски Савез. Ухапшен је у Јапану у октобру 1941. и оптужен за шпијунажу. Три године је држан у заточеништву, мучен и понижаван, да би напослетку био обешен. Егзекуција је службено почела у десет сати и двадесет минута ујутро, а Зорге је проглашен мртвим деветнаест минута касније. Тело му је сахрањено у масовној гробници.

Родио се у Азербејџану, као син Немца и Рускиње, 1895. Кад је имао три године, породица се сели у Немачку. Рихард се тамо школује, а током Првог светског рата и бори у војсци Немачке. Борио се на Западном фронту, где се истакао храброшћу, па је и одликован Гвозденим крстом.

Након Првог светског рата придружује се Комунистичкој партији Немачке, а ускоро бива регрутован од шпијунске службе СССР-а. Под кринком обављања новинарских послова, бави се шпијунажом широм Европе. Крајем двадесетих година, добија инструкције да се придружи Националсоцијалистичкој партији, а средином тридесетих одлази у Јапан. Тамо формира свој шпијунски круг чије ће деловање имати велики утицај на ток Другог светског рата.

Двадесет година после смрти, 1964, одликован је Орденом хероја Совјетског Савеза.

8. новембар

ДАХАУ

Осмог новембра 1939, о шеснаестој годишњици пропалог пивничког пуча, Хитлер је за длаку избегао атентат који је на њега планирао да изведе Георг Елзер. Несуђени атентатор сакрио је бомбу унутар једног од стубова у пивници, а сатни механизам требало је да се побрине да она експлодира тачно у време кад би Хитлер држао свој традиционални годишњи комеморативни говор за жртве пропалог пуча из 1923. Те вечери је, међутим, Фирер отишао раније да би посетио Јунити Митфорд у болници. Та промена плана му је спасла живот пошто бомба јесте експлодирала и узроковала велику штету и губитак људских живота (било је осам мртвих и преко шездесет повређених). Упркос чињеници да је Елзер био симпатизер комуниста, Хитлер је био убеђен да иза тог покушаја убиства стоји британска тајна служба. Гебелс је тврдио: „Атентатор се зове Британија.” Историчари данас тврде да не постоји никакав доказ да је постојала веза између британских служби и Елзера, који је, по свој прилици, све радио потпуно сам.

Елзер се родио 1903. у градићу Хермарингену. По професији је био столар. Био је синдикални активиста, али и верник који је након што је донео одлуку да покуша да убије Хитлера све чешће одлазио у цркву.

Пошто је бомба експлодирала, Елзер је ухапшен скоро па случајно, али га је конобарица из пивнице идентификовала као сумњиву муштерију коју је виђала претходних дана. Елзеру никад није суђено, али је остатак живота провео у концентрационим логорима. Убијен је у логору Дахау деветог априла 1945.

9. новембар

ЦЕЉЕ

Деветог новембра 1456. у Београду је убијен гроф Улрих II Цељски. У тренутку смрти било му је педесет година и фактички је био владар Мађарске, као и бан Славоније, Хрватске и Далмације, господар великих делова данашње Аустрије, Словеније и Словачке, те претендент на босански престо.

Био је син Фредерика II Цељског и Елизабете Франкопан. Године 1432. оженио се Катарином Бранковић, ћерком српског деспота Ђурђа Бранковића и сестром Маре Бранковић, супруге турског султана Мурата II. Улрих и Катарина имали су петоро деце, али су сва умрла пре навршених петнаест година живота, тј. пре својих родитеља.

Године 1441. добили су ћерке близнакиње: Катарину и Јелисавету. Катарина је умрла недуго након рођења. Јелисавета је као десетогодишњакиња заручена за Матију Корвина. Ипак, већ с петнаест година, она умире од куге. Тиме је нестала интересна веза између Улриха II и породице Хуњади.

У новембру 1456. године, у Београду се скупила велика крсташка војска с циљем да се спречи дубљи турски продор у Европу. Ту је грофа Улриха убио Ладислав Хуњади. Одсекли су му главу и бацили је са Земунске тврђаве. Тело му је касније враћено у Цеље, где је и сахрањено. Улриховом смрћу угасила се и његова династија, а поседи цељских грофова припали су Хабзбурговцима.

Године 1911. Чича Илија Станојевић је о убиству грофа Улриха II снимио играни филм који је у историји српске кинематографије упамћен као други најстарији филм уопште.

10. новембар

ГАЗДА

Десетог новембра 1986. објављен је троструки живи албум Бруса Спрингстина и И-стрит бенда с најбољим концертним снимцима од 1975. до 1985. године. У прва двадесет четири сата продато је више од милион примерака албума. На албуму је четрдесет песама. Албум је објављен на три касете, три компакт-диска, односно пет ЛП плоча. Албум траје нешто више од две стотине шеснаест минута, тј. отприлике три и по сата.

Пре него што је албум и објављен, на њега се претплатило више од милион и по људи. То је до дана данашњег у историји популарне музике албум који је у највећем броју примерака унапред продат. У првој недељи, албум се већ попео на сам врх топ-листе продаваности у Америци. Осим у САД, био је први и на топ-листама у Канади и Холандији, док је у Шведској био други, у Аустралији трећи, а у Великој Британији четврти. Свеукупно је продато око тридесет три милиона примерака.

Критика је консензусом хвалила албум. У историји Сједињених Америчких Држава то је други најпродаванији живи албум свих времена. Песме су снимљене на концертима, између осталог, у Холивуду, Сан Франциску, Њујорку, Бостону, Њу Џерзију, Тампи итд.

Има критичара који тврде да најбољи моменти на овом албуму заправо и нису музички, истичући нарочито Спрингстинов увод за живу верзију песме Ривер, где описује однос са сопственим оцем.

Пре тог албума, Спрингстин је објавио фамозни Born in the U.S.A., а после њега Tunnel of Love. Наредне концертне албуме објавиће 1993. односно 2001.

11. новембар

БЕДА

Једанаестог новембра 1821. у Москви је рођен Фјодор Михајлович Достојевски. Мада је био племићког порекла, син лекара, Достојевског у животу тешко да је заобишла иједна мука: спознао је беду, робију, смртну казну и неизлечиву болест (епилепсију). Ипак, од свега тога стварао је непролазну лепоту. Ослањање његове књижевности на животне недаће види се већ и из наслова његових романа: „Бедни људи” или „Злочин и казна”. О посебности искуства читања Достојевског лепо је писао Борхес: „Попут открића љубави, попут открића мора, и откриће Достојевског обележава неизбрисив датум у нашим животима. Обично се ово откриће дешава у раној младости; […] Читање Достојевског је као приступ непознатом граду или као упад у сенку велике битке.”

Отац будућег писца сину је препоручивао војну каријеру, али син је желео само да пише, мада је успео да догура до чина поручника. Већ први његов роман, епистоларна проза под називом „Бедни људи”, најавио је таленат какав се збиља ретко рађа. На такав се таленат паметан човек не може оглушити. Као што је Емерсон охрабрио Витмена, тако је Достојевском крила дао Бјелински. Подстакнут успехом „Бедних људи”, Достојевски пише и објављује свој нови роман – „Двојник”, мрачну и авангардну књигу чија је права вредност заправо препозната тек у двадесетом столећу.

После је следила робија, а након робије низ великих романа који су од Достојевског учинили једног од најважнијих писаца свих времена. Умро је деветог фебруара 1881. године.

12. новембар

БАЗЕЛ

Дванаестог новембра 1893. у једним швајцарским новинама објављен је занимљив оглас који је имао трајне последице. Новине „Базлер” су, како им и име каже, излазиле у Базелу, а дванаести новембар те године пао је у недељу. У недељном броју, дакле, објављен је оглас којим су сви заинтересовани позвани да се појаве на оснивачкој скупштини новог фудбалског клуба.

Појавила су се четири човека, Роланд Гелднер, Фердинанд Ишлер, Жан Гридер и Емил Абдерхалден, и тако постала оснивачи Фудбалског клуба Базел. У идуће четири недеље окупило се још десетак чланова, па су били спремни за свој први меч који је одигран десетог децембра исте године. У тој првој екипи био је и Жоан Гампер, који ће касније учествовати и у оснивању Фудбалског клуба Цирих и Фудбалског клуба Барселона.

Базел се укључује у такмичење Швајцарске националне фудбалске лиге у сезони 1898/99. Више од пола века они нису имали неких посебних успеха, тј. нису освојили ниједну титулу. Ипак, 1953. Базел осваја свој први шампионат, а четрнаест година касније у истој сезони „дуплу круну” – и шампионат и национални куп. Уследиле су седамдесете године двадесетог века, златно доба тог клуба, кад је освојио чак пет шампионских титула. У последње две деценије двадесетог столећа, долази до пада, али нови век доноси нови успон, те нових осам титула. Са двадесет шампионских титула, Базел је други најуспешнији фудбалски клуб у Швајцарској, одмах иза Грасхоперса.

13. новембар

ДОКТОРКА

Тринаестог новембра 1715. рођена је Доротеја Еркслебен, прва жена која је у Немачкој завршила Медицински факултет и прва жена у свету којој је лекарска комора дала дозволу да практикује медицину.

Рођена је у Кведлинбургу, малом историјски значајном граду недалеко од Хановера и Лајпцига, у којем је рођен и песник Клопшток. Доротеју је отац подучавао медицини од њеног раног детињства. Надахнута академском каријером Лауре Баси у Италији, она одлучује да покуша да добије дозволу да студира медицину. Дозволу јој је доделио лично Фридрих Велики, па се она уписује на Медицински факултет Универзитета у Халеу, где ће и дипломирати 1754. године, као прва Немица у историји која је завршила медицину.

Нажалост, живела је само осам година након што је стекла диплому. Осим медицином, бавила се и разлозима због којих је женама ускраћено право на високо образовање. Доводила је у питање теолошки и филозофски контекст који је стављао жене у подређен положај. Истакнувши да је за неке жене брига за породицу и домаћинство превише захтевна да би имале додатно време и снагу за стицање образовања, ипак је критиковала и жене за мањак интересовања за школовање. Била је, међутим, свесна да је кључ подређеног положаја жена системска дискриминација. Умрла је у родном граду тринаестог јуна 1762. године. Њен син Јохан Кристијан Поликарп постаће познат научник, те професор физике и ветерине на Универзитету у Гетингену.
14. новембар

ТЕМЕЉИ

Четрнаестог новембра 1878, у Лавову, у Галицији, у тадашњој Аустроугарској, родио се пољски песник Леополд Стаф. Овако је његов значај описао један угледан полониста: „Нико у пољској поезији није тако дуго живео, нико за живота није толико слављен, ниједан песник пољски није од толико поколења био признаван за највећег. И ниједан велики песник није тако брзо почео падати у заборав [...] Крије се у томе тајна једне песничке судбине. [...] Објавио је током свог дугог живота безброј књига поезије, драма, есеја, превода. [...] Најмлађи песници у послератној Пољској гледали су у њему живи лук који је спајао епохе у пољској поезији. Био је најдивнији човек и умео је да буде прави пријатељ”.

За живота је његов углед заиста био огроман. Два пута је добио почасне докторате: у Варшави и у Кракову. Неколико пута кандидован је за Нобелову награду, а пољска култура памти га и као преводиоца неких Ничеових дела.

Стаф је утицао на неколико генерација пољских песника, пошто је живео дуго, па је и сам стварао у различитим историјским периодима. Умро је као седамдесетосмогодишњак, а био је истакнути песник и у време пре Првог светског рата и између два светска рата, те и након Другог светског рата. Ипак, у његовим најбољим песмама има нечег архетипског и ванвременског. Једна од њих се зове „Темељи” и иде овако:

Градио сам на песку
И срушило се.
Градио сам не стени
И срушило се.

Градећи сада почећу
Од дима из димњака.

15. новембар

ТРЕЋИНА

Петнаестог новембра 1983. на северној трећини великог медитеранског острва унилатерално је проглашена Турска Република Северни Кипар. Острво Кипар стекло је независност као целовита и јединствена држава у августу 1960. године, ослободивши се од дотадашње британске владавине. У то време дошло се до компромиса између локалне грчке и турске заједнице тако што су Грци одустали од своје жеље за уједињењем с Грчком, док су Турци одустали од жеље за поделом острва. Део договора је био и начин на који ће две заједнице делити министарска места и парламентарне мандате као и државне функције. Ипак, већ три године касније, међу кипарским Грцима и Турцима почињу да расту тензије.

Године 1963. председник Макариос доноси тринаест амандмана на Устав, које кипарски Турци не желе да прихвате. Уставни суд Кипра донео је одлуку да ти амандмани нису у складу са законом. Макариос је, међутим, већ раније најавио да неће прихватити одлуку Уставног суда каква год да буде. Због таквог Макариосовог става, председник Уставног суда подноси оставку, а то тело затим престаје да постоји.

Крајем 1963. почиње оружани сукоб у којем ће у наредних годину дана живот изгубити три стотине шездесет четворо Турака односно стотину седамдесет четворо Грка. Уследила је размена становништва – масовна селидба Грка са севера на југ, односно Турака с југа на север. Фактичка подела се, дакле, већ десила. Статус кво траје до данашњег дана јер независност Турске Републике Северни Кипар у целом свету признаје само Анкара, али влада у Никозији нема никакву контролу над северном трећином острва. 

15. октобар

ПРОШЊА

Петнаестог октобра 1814. родио се Михаил Јурјевич Љермонтов. Рођен је у Москви, али је одрастао у селу Тархани. Отац му је био шкотског порекла. Као шеснаестогодишњак уписује се на универзитет, но тамо има проблема због недостатака дисциплине. Затим иде у војну школу, а након што је заврши, постаје официр. У то време већ пише поезију, углавном под Пушкиновим утицајем. Његове карактеристичне песме углавном су романтичарске, попут оних о несрећној љубави:

Крај врата манастира света
Тресе се испружена рука.
То просјак вапи, слаб и сетан
Од глади, жеђи и од мука.

За кору хлеба моли јадник,
Око му пију јади пусти;
Ал' неко тада камен хладни
У испружену руку спусти.

Тако ја просих руку твоју,
Док сузе капаху полако;
И ти си светлу наду моју
Обманула заувек тако.

Након Пушкинове погибије у двобоју, Љермонтов цару пише песму у којој тражи одмазду над убицом. У свом једином роману – „Јунак нашег доба“ – као да је наслутио и властиту смрт у двобоју. Кад је у мају 1841. стигао у Ставропољ, Љермонтов одлучује да се у том месту нешто дуже задржи. Тамо се често сусреће с Николајем Мартиновом, кога ужива да провоцира. Овај то више није могао да трпи, па је позвао Љермонтова на двобој.

Љермонтов се одазвао на двобој, али је свима говорио да ће пуцати у ваздух. Међутим, први је пуцао Мартинов и погодио Љермонтова равно у срце. По Љермонтову се данас, између осталог, зову један град и једна мала планета. О двестотој годишњици његовог рођења, подигнут му је споменик у Шкотској, земљи његовог далеког порекла.  

16. октобар

ВЕШАЊЕ

Шеснаестог октобра 1946. погубљена су десеторица нацистичких злочинаца у Нирнбергу осуђених на смрт. Заправо на смрт је осуђено њих дванаест, али Борман је осуђен у одсуству, а Геринг је у ноћи пре заказане егзекуције успео да изврши самоубиство. Погубљени су Ханс Франк, Вилхелм Фрик, Алфред Јодл, Ернст Калтенбрунер, Вилхелм Кајтел, Алфред Розенберг, Фриц Саукел, Артур Сејс-Инкварт, Јулијус Штрајхер и Јоакин фон Рибентроп.

Сви су погубљени вешањем. О самом чину егзекуције убрзо је створено неколико легенди. Према некима, намерно је коришћен кратак конопац да би се осуђени дуже мучили, односно да би умрли због гушења, а не због ломљења врата. Америчка војска је то демантовала, но према неким извештајима, поједини су умирали између петнаест минута и пола сата. Џелат се звао Џон Вудс, а погубљење је извршено на спортском игралишту испред зграде у којој је одржавано суђење.

Развила се и легенда да су – из понешто симболичких разлога – лешеви кремирани у бившем концентрационом логору Дахау. Према званичним подацима, међутим, то се десило у крематоријуму у Минхену. Пепео је просут у реку Исар. Французи су предлагали да официри осуђени на смрт (Кајтел и Јодл) буду стрељани, а не обешени, но Совјети су се томе супротставили, па тај предлог није усвојен.

Притвореници који нису осуђени на смрт, него на робију, ускоро су из Нирнберга пребачени у затвор Шпандау на одслужење казне.  

17. октобар

КАПРА

Седамнаестог октобра 1939. премијерно је приказан филм Франка Капре „Господин Смит иде у Вашингтон“. Реч је о филму који је изазвао негодовање унутар америчког политичког естаблишмента, али је био изузетно популаран и међу критиком и међу широком публиком. Главну улогу одиграо је Џејмс Стјуарт. Иако за ролу Џеферсона Смита није добио Оскара, данас, након што је под његову каријеру подвучена црта, многи сматрају да је то била улога његовог живота.

Прича је понешто архетипска. Млади политичар идеалиста полази у главни град. Старе искусне политичке ајкуле од њега очекују да се понаша као наивац и марионета. Он, међутим, показује да има кичму. Многи се тада окрећу против њега, међу њима и његови доскорашњи покровитељи. Разочаран и згађен, он одлучује да напусти Вашингтон,  но његова секретарица га убеђује да прихвати изазов и бори се за своје идеале. Смит напослетку односи победу.

Начин на који је филм приказао цинизам политичке класе био је толико сугестиван да је чак било и захтева да се филм забрани. Неки су га називали антиамеричким и комунистичким. Добио је једанаест номинација за Оскара, а стекао је статус филма који успркос свему чува искрену веру у демократију. Кад су нацисти у окупираној Француској забранили приказивање енглеских и америчких филмова у биоскопима, онај који су Французи свесно изабрали да буде приказан у последњим данима пре него што забрана ступи на снагу био је управо „Господин Смит иде у Вашингтон“. 

18. октобар

МЕСЕЧАР

Осамнаестог октобра 1872. у Јарославу се родио песник Михаил Алексејевич Кузмин. Био је важна фигура „сребрног доба“ руске поезије, а и у једној од његових најлепших песама симбол сребра има важну улогу:

Месец прстима све дотиче
Устај, месечару, пут те чека.
Твој пут сад светли – од сребра јаче,
Ева од ребра беља и млека,

Звери, птице гамижу сувотом,
Цвеће земаљске груди сише.
Све што си уз свећу сањао суботом,
Видећеш како се на небу њише.

Преграда. Дуга. Молебан.
Сад ковчег склапа стари Ноје,
И дан се прост већ не колеба –
Нова из њега срећа поје.

Новог стварања вест се носи,
Кроз прозор петао ђацима кличе.
О, дух зеленила што сад ниче,
О, рани сусрети у јутра роси!

Осим као песник, Кузмин је био познат и као романсијер и музичар. Студирао је на Музичкој академији, где му је ментор био Римски-Корсаков, али није дипломирао. Између музике и поезије, изабрао је поезију. Његов роман „Крила“ сматра се првим руским романом с хомосексуалном тематиком. И сам је био хомосексуалац, а неке од његових веза део су историје руске књижевности.

Имао је амбивалентан однос с Аном Ахматовом. Написао је изузетно похвалан предговор за њену прву књигу. Она је, међутим, касније развила непријатељство према њему, па јој је чак послужио и као модел за једног од негативаца у „Поеми без јунака“.

Пред крај живота највише се бавио књижевним превођењем, а у руској књижевности високо се цене његови преводи Шекспира. Умро је у Лењинграду првог марта 1936. 

19. октобар

ТРИЈУМФ

Деветнаестог октобра 1993. Норвич Ситију је успело нешто што никад дотад није успело ниједном енглеском фудбалском клубу. Победио је, наиме, екипу моћног Бајерна, како се то каже, усред Минхена, на тамошњем Олимпијском стадиону, у званичном мечу једног европског фудбалског такмичења, у овом случају Купа УЕФА.

Резултат је био 2:1. Норвич је водио са 2:0, а онда је Бајерн успео да смањи предност гостију. Све се десило у првом полувремену. Водећи гол, који је постигао Џереми Гос у дванаестом минуту фантастичним волеј ударцем изван шеснаестерца, сматра се најлепшим голом Норвича свих времена, као што се и та победа сматра највећим успехом тог клуба.

Била је то прва утакмица двомеча и многи су очекивали да ће Бајерн свакако проћи, верујући да се у Минхену радило о лошем дану. Међутим, у реваншу, у Енглеској, резултат је био 1:1, па је Норвич отишао даље укупним резултатом 3:2. Гол за Норвич и на домаћем терену дао је Џереми Гос.

У идућем колу Норвич је изгубио двомеч против миланског Интера, који ће, испоставило се, те сезоне напослетку и освојити Куп УЕФА. Кад је реч о спортској срећи и успесима Норвича и Бајерна те исте сезоне у националним првенствима, ствари су се одвијале добрано друкчије него у њиховом међусобном дуелу. Норвич је у енглеској Премијер лиги завршио на дванаестом месту, док је Бајерн у Бундеслиги освојио шампионску титулу, и то у фото-финишу, освојивши само један бод више од Кајзерслаутерна.

20. октобар

СИДНЕЈ

Двадесетог октобра 1973. свечано је отворена Сиднејска опера. Величанствену зграду пројектовао је дански архитекта Јерн Уцон, а супервизију изградње обављао је тим аустралијских архитеката с Питером Холом на челу. Оперу је свечано отворила краљица Елизабета Друга у присуству великог броја посетилаца. Отварање је директно преношено на телевизији, а део церемоније био је ватромет, као и извођење Бетовенове Девете симфоније.

Изградња је помало личила на Скадар на Бојани. Очекивало се да ће зграда бити завршена за четири године, но све је трајало четрнаест година. Прелиминарна цена целог пројекта била је седам милиона долара, а на крају су потрошена стотину два милиона. Лавовски део платила је Лутрија Аустралије. У изградњи је учествовало више од десет хиљада зидара и осталих радника, укључујући и кровопокриваче. Кров Опере је, наиме, покривен са више од милион комада црепова, произведених, иначе, у Шведској.

„Кума“ Опере, краљица Елизабета Друга, посетила је то здање још четири пута. Сваке године у Сиднејску оперу уђе око једанаест милиона људи. У тој згради налазе се највеће оргуље на свету. У њој постоји седам дворана, од којих највећа има близу три хиљаде седишта, а најмања једва нешто више од две стотине. У згради се сваке године замени више од петнаест хиљада сијалица, а укупна дужина електричних каблова унутар зидова целе грађевине износи више од 650 километара.

21. октобар

ЗВОНО

Двадесет првог октобра 1940. објављен је роман Ернеста Хемингвеја „За ким звоно звони“. Роман о Шпанском грађанском рату објављен је непосредно након његовог завршетка. Други светски рат трајао је већ нешто дуже од годину дана, али Хемингвејева родна Америка у рат се још није била укључила.

Хемингвеј је на роману радио у Ајдаху, на Флориди, те на Куби. Завршио је рад на рукопису у јулу 1940, а роман је пуштен у продају поменутог двадесет првог октобра. Тираж првог издања био је седамдесет пет хиљада, а малопродајна цена износила је два долара и седамдесет пет центи.

Наслов се наслања на чувену фразу енглеског метафизичког песника Џона Дона. Роман је у великој мери базиран на властитим ауторовим доживљајима из Шпаније посредованим кроз лик протагонисте Роберта Џордана. Он је амерички добровољац у републиканским трупама који добија задатак да у склопу напада на Сеговију дигне у ваздух један мост. Неки ликови у роману су чиста фикција, а неки су базирани на стварним личностима.

Већ три године након првог издања, роман је постао предложак за холивудску екранизацију с Гаријем Купером и Ингрид Бергман у главним улогама. Режисер је био Сем Вуд. После су уследиле и две високобуџетне телевизијске адаптације.

Утицај тог романа на популарну културу не стаје код екранизације. Био је надахнуће и за неколико песама популарне музике, од којих је можда најпознатија истоимена композиција групе „Металика“.

22. октобар

МОКЕ

Двадесет другог октобра погубљен је седамнаестогодишњи Ги Моке. Нацисти су га стрељали у одмазди због напада француског Покрета отпора на њихове снаге. Ги Моке рођен је у априлу 1924. у париском Осамнаестом арондисману. Као тинејџер придружио се комунистичкој омладини. После нацистичке окупације Париза и успостављања вишијевског режима, неко га је оцинкарио као комунисту, па је ухапшен.

Након што су комунистички чланови Покрета отпора убили високог нацистичког официра Карла Хоца, вишијевска влада Немцима је предала педесет комунистичких затвореника да им послуже као таоци или средство одмазде. Међу њима је био и Моке.

Немци су као средство одмазде изабрали стрељање затвореника. Моке је стрељан последњи јер је био најмлађи. Десило се то у четири сата ујутро. Џелати су му допустили да напише писмо родитељима. Написао је да му је живот био кратак, само седамнаест и по година, али да не жали ни због чега, осим што их, ето, оставља. То дирљиво писмо у Француској је уврштено у обавезну школску лектиру свих ђака који похађају средњошколско образовање.

Начин на који су нацисти окупирали Француску 1940. и брзина којом су то урадили проузроковали су националну трауму која траје већ деценијама. Фигуре налик на Гија Мокеа ретки су примери неке друкчије Француске тог времена. У том смислу, одмах након Другог светског рата, Мокеово име је понела једна париска улица, као и једна станица подземне железнице. Има таквих знакова почасти и у другим местима широм Француске. 

23. октобар

СТВАРАЊЕ

Двадесет трећег октобра 4004. године старе ере, тј. пре Христовог рођења, Бог је створио свет. Тако је барем, помно се консултујући с Библијом, израчунао у седамнаестом веку ирски бискуп по имену Џејмс Ашер.

Тај бискуп рођен је у Даблину, у богатој и угледној породици, четвртог јануара 1581. Његов деда с мајчине стране Џејмс Стенихерст био је председник парламента Ирске. Имао је млађег брата Емброуза, који је био велики стручњак за хебрејски и арапски језик. И сам Џејмс био је ерудита и полиглота. Почео је да похађа Тринити колеџ већ као тринаестогодишњак. Бавио се понајвише теологијом и патристиком. У турбулентним временима у којима је живео, био је високо позициониран у црквеној хијерархији. Све време, ипак, био је усредсређен и на своја истраживања која су се понајвише фокусирала на животе старих црквених отаца и на библијску хронологију.

Служећи се свим могућим временским одредницама у Старом завету, Ашер је рачунао колико је времена прошло од Стварања до Аврама, затим од Аврама до градње Соломоновог храма, те напослетку од Храма до вавилонског сужањства. Тако је одредио временски интервал од Стварања до последњег јудејског краља, а затим је у калкулацију убацио и време Христовог рођења, односно период између последњег јудејског краља и Христовог рођења. Што се тиче времена од Христовог рођења, оно је свакако календарски већ било утврђено.

Џејмс Ашер је умро двадесет првог марта 1656. Сахрањен је у Вестминстерској опатији. 

24. октобар

ХЕРОИН

Двадесет четвртог октобра 1978. на суду у Торонту Кит Ричардс је признао кривицу за поседовање хероина. Ричардс је у то време био већ окорели наркоман, но ово је био први пут да је његова зависност запретила и опстанку чувених Стоунса. Нешто више од годину и по дана раније, у фебруару 1977, полиција је у Ричардсовој хотелској соби пронашла тридесетак грама хероина. Због толике количине био је осумњичен и за намеру препродавања, не само за поседовање. Претила му је дуга затворска казна.

Захваљујући богатству и слави добио је посебну дозволу да напусти Канаду ради експерименталног лечења од зависности. Велико је питање, међутим, колико је њему уопште била намера да се лечи. У октобру идуће године дошло је време и за суђење. Ричардсови адвокати успели су, међутим, да му осигурају добру нагодбу: ако призна поседовање, неће га гонити за намеру препродаје. Ричардс је пристао.

Кад се појавио пред зградом суда, тамо се већ била окупила велика група фанова. Било их је између пет и шест стотина и скандирали су: „Ослободите Кита, ослободите Кита!“ После признања, Ричардс је проглашен кривим за поседовање и осуђен је на годину дана затвора и условно, уз обавезу да са Стоунсима одржи један хуманитарни концерт. Вапај фанова је, дакле, фактички услишен и Ричардс је изишао из суднице као слободан човек. Ричард и Стоунси испунили су своју обавезу и одржали хуманитарни концерт. Био је то концерт с кога је цела добит уплаћена за помоћ слепим особама. 

25. октобар

ЗИНОВЈЕВ

Двадесет петог октобра 1924. лондонски „Дејли мејл“ објавио је наводно писмо Григорија Зиновјева, челника Комунистичке интернационале, лидерима Комунистичке партије Велике Британије. Писмо је позивало комунисте да се не устручавају грађанске непослушности и да раде на радикализацији радничке класе. Тајминг је био врло знаковит. За четири дана су, наиме, били заказани општи избори у Великој Британији.

На изборима су торијевци убедљиво победили. Део одговорности за такав пораз лабуриста носи засигурно и Зиновјевљево писмо. У оно време, већина коментатора је сматрала да је писмо аутентично, а данас се практично сви озбиљни историчари слажу да је реч о фалсификату.

Два дана после објављивања писма, односно два дана уочи избора, Зиновјев је демантовао ауторство, но то није имало претераног одјека. Четрдесетак година након што је писмо објављено, тројица британских аутора – Луис Честер, Стивен Феј и Хуго Јанг – након пажљивог истраживања дошли су до закључка да је писмо написано у Берлину, а да су аутори руски царистички емигранти.

У Зиновјевљевом животу, период у којем је објављено писмо истовремено је и период кад се он скупа са Стаљином и Камењевом супротстављао Лаву Троцком. Генерално су двадесете године двадесетог века време његове највеће политичке моћи. Елиминацијом Троцког, међутим, Стаљин се окренуо против својих дојучерашњих савезника. Уследила су три искључења Зиновјева из партије, да би напослетку био ухапшен и затим (у лето 1936) смакнут.  

26. октобар

ЦРЊАНСКИ

Двадесет шестог октобра 1893. родио се Милош Црњански. Као двадесетпетогодишњак, у Загребу, пише песму о земљи која тек настаје, а која је унапред била и песма о њеном нестанку, који он неће доживети:

Ниједна чаша што се пије,
ниједна тробојка што се вије,
наша није.

Здраво да си ми Загорче црни,
лукави, злослутни, тврдоглави,
ја те волим.

Здраво, ви тамо где је месечина мека,
сваког ћу брата, што засео чека,
да преболим.

Здраво, сви, редом, густих обрва,
мутна ока, тужних песама,
страшна браћа.

Иста је наша псовка прва,
нож и девојка насред села
и стид домаћа.

Здраво, наше обесне жене!
Истом су сузом, болом и страшћу
кошуље и свадбе нам извезене.

А светковина што вино пије,
слава и цркве шта нас се тичу?
Суза са ока још канула није,
још телали место мртвих вичу.

Здраво, на дому мрки погледи,
мржња и свађа.
Здраво, у сраму, покору, беди,
браћа смо, браћа!

У тој тек насталој земљи, Црњански живи као новинар, писац и дипломата. Он, који је био војник поражене, аустроугарске армије, у новој Југославији проналази и метафизички завичај и праву домовину. На начин песнички, он том завичају и тој домовини остаје веран заувек.

Док далеко од своје земље пише „Ламент над Београдом“ (А кад дође час, да ми се срце старо стиша, / твој ће багрем пасти на ме као киша), можда и не слути да ће ипак успети да се врати. Напослетку се враћа у Београд, па ће у Београду и умрети. Био је 30. новембар 1977. године. Била је среда, други нерадни дан државног празника, Дана Републике.  

27. октобар

АМСТЕРДАМ

Двадесет седмог октобра 1275. први пут у историји се у неком писаном документу помиње име Амстердам. Реч је о документу који је издао холандски гроф Флорис Пети.

Амстердам је утемељен као рибарско село на реци Амстел, крај бране која је подигнута да се лакше предупреде поплаве. Реч Амстердам етимолошки и вуче порекло од фразе „брана на Амстелу“.

Већ почетком четрнаестог века, Амстердам и званично постаје слободан град. Тада почиње његов константан цивилизацијски успон. У седамнаестом веку Амстердам досеже своје златно доба када бива најбогатијим градом целог западног света. Из амстердамске луке бродови су ишли ка Северној Америци, Бразилу, Индији и Индонезији.

У осамнаестом и деветнаестом веку, значај града опада, што је донекле било последица холандских ратова против Енглеске и Француске. Ипак, већ крајем деветнаестог века враћа се време просперитета. Отварају се нови музеји и велика железничка станица. Копањем канала, Амстердам добија директну водену везу с реком Рајном, као и краћу везу са Северним морем.

У двадесетом веку, најтрагичнији период је нацистичка окупација у Другом светском рату, током које је јеврејско становништво веома страдало. Око шездесет хиљада амстердамских Јевреја завршило је у концентрационим логорима. Међу њима је била и девојчица која је постала симбол Холокауста – Ана Франк.

Крајем двадесетог и почетком двадесет првог века, Амстердам је првенствено туристичка атракција, како се, уосталом, каже и у песми: „Свуда гужва, фрка и кркљанац / Немаш појма ко је овде странац“. 

28. октобар

РЕЧ

Двадесет осмог октобра 1998. умро је песник Тед Хјуз. Преводио је неке југословенске песнике. Међу њима није био Бранко Миљковић, али једна његова рана песма као да призива онај фамозни Миљковићев стих Уби ме прејака реч. Ово је та песма:

Дођоше вести о речи.
Гавран је видео како реч убија људе.
И добро се најео.
Видео је како реч
Целе градове меље у шљунак.
И поново се најео.
Видео је како њени секрети трују мора.
И поста обазрив.
Видео је како њен дах
Сагорева целе земље у прах.
Одлетео је. Посматрао је.

Реч клизну својим путем, сва од уста,
Без ушију, без очију.
Видео је како сиса градове
Као брадавице крмаче и испија људе,
Редом, до последњег човека,
Свареног желудачним соком речи.

Похотна,
Реч искуша своја голема уста
На земљином испупчењу, похотна,
Као дивовска змијуљица,
Поче да сиса.

Али снага је ослабила.
Није могла да вари ништа осим људи.
Смањила се, згужвала се,
Угњецавила се,
Као посрнула печурка.
На крају,
Усахло слано језеро.
Окончана јој ера.
Све што је остало само је пустиња,
Заслепљујућа од костију
И лобања.

А баш туда Гавран хода и мисли.

Иако велики песник, у савременој популарној култури Хјуз је можда и познатији као муж Силвије Плат и отац њихово двоје деце. Нека тумачења су чак и њега кривила за њено самоубиство, што је оптужба која је добила на тежини након што је и Асја Вевил, његова каснија (невенчана) супруга, такође извршила самоубиство.

Годину дана после њене смрти, Хјуз се оженио медицинском сестром Орчард, с којом је остао у браку све до своје смрти, тј. наредних двадесет осам година.  

29. октобар

ЕГОИСТА

Двадесет деветог октобра 1816. Чарлс Нит пише Бетовену писмо из Лондона: „Драги мој Бетовене, дуго ме ништа није више заболело као твоје писмо сер Џорџу Смарту. Ја заслужујем твоју цензуру и јесам крив, али опет мислим да си судио пребрзо и преоштро о мом понашању. Писмо које сам ти пре неког времена послао, писано је у тренутку кад сам се осећао толико лоше и умно и духовно да сам сигуран, кад би могао бити свестан тога, да би ми сигурно опростио сваки пасус у њему којим си евентуално незадовољан. [...] Ја свакако остајем у својој професији, а моја љубав према Бетовену нипошто неће опасти.“

Чарлс Нит, писац овог писма, био је енглески композитор и пијаниста који је током 1815. и у првом делу 1816. живео у Бечу, где се спријатељио с Бетовеном. Вративши се у Енглеску, био је највећи промотер тог композитора тамо. Један хроничар бележи да је Нит у свему био егоиста, осим у својој љубави према Бетовену.

Сер Џорџ Смарт, кога Нит помиње у писму, такође је био енглески музичар. У детињству је певао у хору, а кад је одрастао, био је сјајан виолиниста и оргуљаш, као и учитељ музике, те диригент. Он није био једини члан своје породице који је оставио дубоког трага у енглеској музичкој традицији. Његов брат Хенри Смарт био је чувени виолиниста, док се Хенријев син, Хенри Смарт Млађи, прославио као композитор.

Прималац писма био је, наравно, Лудвиг ван Бетовен, један од најважнијих композитора свих времена. 

30. октобар

НАВИЈАЊЕ

Тридесетог октобра 2012. на програму енглеског Лига купа била је, између осталих, утакмица између Рединга и Арсенала. Арсенал је био фаворит, мада му то такмичење није било приоритет. Ипак, мало ко је могао да очекује да ће већ у тридесет седмом минуту Рединг водити са чак 4:0. Робертс је дао први гол у дванаестом минуту, осам минута касније вођство удвостручује Кошћелни аутоголом, само два минута касније међу стрелце се уписује и Лајгертвуд, а после седамнаест минута Хант забија за 4:0. Навијачи Арсенала су, међутим, веровали у свој тим, па су колективно скандирали: „Победићемо са 5:4“.

И заиста, већ у зауставном времену првог дела, Волкот смањује на 4:1. Прва половина другог полувремена не делује обећавајуће за Арсенал, али онда у шездесет петом минуту Жиру ипак погађа: 4:2. Минут пре краја регуларног дела, Кошћелни се искупљује за аутогол и овај пут погађа праву мрежу: 4:3. И онда у шестом минуту зауставног времена, кад судија већ увелико гледа на сат, Џенкинсон изједначује: 4:4. Погодак је, заправо, суштински поново био Волкотов, али је Џенкинсон додирнуо лопту кад је већ била на гол-линији. Арсенал се ипак изборио за продужетке.

Пред крај првог продужетка, већ је 5:4 за Арсенал. Остварило се навијачко пророчанство. Пет минута пред крај другог продужетка, поново узбуђење: Рединг изједначује – и сада сви очекују пенале. Ипак, у то мало преосталог времена, Арсенал даје чак два гола. На крају је било 7:5 у мечу с једним од најчудеснијих преокрета у историји енглеског фудбала. 

31. октобар

ИЗОЛАЦИЈА

Тридесет првог октобра 1853. Лав Николајевич Толстој овако пише у свом дневнику: „Прочитао сам Капетанову кћи и, авај!, морам да признам да је Пушкинова проза данас старомодна – чак и не у језику, него у маниру излагања. Сада, како и треба да буде, постоји нова школа књижевности у којој интересовање за детаље осећања заузима место некадашњег интересовања за саме догађаје. Пушкинове приче су ипак понешто голе [...] Немогуће је с властитим рационалним одлукама, а да то буде резултат њихове пуке артикулације. Нужно је користити лукавство против властитих страсти. Чинити добро је сваком пријатно, али страсти чине да то понекад видимо у погрешном светлу. А разум, ако делује директно, немоћан је против страсти; он мора учинити да се једна страст бори против друге. Ту лежи мудрост [...] Шилер је сасвим исправно приметио да се генијалност не може развити у изолацији; неки вањски стимуланс – добра књига о којој се може разговарати – више помаже мишљењу од година и година усамљеничког рада. Идеја се мора родити у друштву, али се њено изражавање и елаборација дешавају у самоћи [...]“.

У то време, Лав Николајевич Толстој има двадесет пет година, те вероватно не очекује да ће некада и сам имати потребу за изолацијом. Један од највећих писаца свих времена, после овде цитираног дневничког записа, живео је још дуже од пола века. Умро је на малој железничкој станици Астапово двадесетог новембра 1910. године.

1. октобар

ХЕНДРИКС

Првог октобра 1970. у Сијетлу, у америчкој савезној држави Вашингтон, сахрањен је Џими Хендрикс. Умро је у Лондону скоро пуне две недеље раније. Око његове смрти било је много контроверзи. Једини сведок његових последњих часова била је Моника Данеман.

Хендриксова смрт је службено проглашена четрдесет пет минута након поднева осамнаестог септембра. Према речима Данеманове, највећи део претходног дана и ноћи провели су скупа. Разговарали су до седам ујутро, кад је она заспала. Пробудила се око једанаест и приметила да је Хендрикс у несвести и да једва дише. Позвала је хитну помоћ, а ови су га одвезли у болницу, где је констатована смрт. Попио је превелику количину таблета за спавање, а кад је у сну почео да повраћа, угушио се садржајем сопственог желуца.

Последњи септембарски дани у Сијетлу су били необично сунчани. Хендриксово тело је стигло у родни град двадесет деветог септембра. Породица је желела малу сахрану. Јавност и публика из Хендриксовог завичаја, а и шире, имали су разумевања за такву жељу породице. Око две стотине људи било је присутно док је можда и најбољи гитариста свих времена сахрањиван на гробљу Гринвуд, где му је покопана и мајка. Ковчег су носили Дејв Андерсон, Џејмс Томас, Стив Филипс, Херберт Прајс, Еди Хауард и Дени Хауел. Прајс је био Хендриксов возач, а остала петорица пријатељи из детињства.

Више од пола века након Хендриксове смрти и сахране, његово музичко наслеђе живље је него икад пре. 

2. октобар

МЕДАВАР

Другог октобра 1987. умро је сер Питер Брајан Медавар, добитник Нобелове награде за медицину, један од најбољих научнопопуларних писаца свих времена и човек који је вероватно најзаслужнији за распрострањеност праксе трансплантације органа.

Родио се у Бразилу 1915. Отац му је био из Либана, а мајка из Велике Британије. Породица се сели у Велику Британију пред крај Првог светског рата. Студирао је зоологију, а током Другог светског рата почиње да се интересује за могућност трансплантације органа.

Као двадесеттрогодишњак оженио се Џин Тејлор. Она је њему изгледала као „најлепша жена у Оксфорду“, а он је њој деловао „благо дијаболично“. Иако се њена породица противила том браку, она је прихватила његову просидбу. Имали су четворо деце: два сина и две ћерке. Неке важне књиге написао је у коауторству са супругом.

Осим стриктно научног рада, Медавар је стекао велику славу и као научнопопуларни писац. Ричард Докинс сматра га „најдуховитијим међу свим писцима који су икад писали о науци“, док га је Стивен Џеј Гоулд описао као „најпаметнијег човека кога је упознао“. Након његове смрти, у некрологу часописа „Њу сајентист“ описан је „као најбољи научнопопуларни писац своје генерације“.

Осим Нобелове награде, добио је још читав низ признања: племићку титулу, почасне докторате, чланство у разним академијама наука, награду „Мајкл Фарадеј“. После његове смрти, три важне награде назване су његовим именом. 

3. октобар

ЈУГОСЛАВИЈА

Трећег октобра 1929. на мапи света се први пут званично и конкретно појавила држава по имену Југославија. Наиме, краљ Александар је тог дана формално променио име дотадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Краљевина Југославија.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана је као Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца првог децембра 1918, у Кући Крсмановића на Теразијама, присаједињењем тадашње Државе Словенаца, Хрвата и Срба Краљевини Србији. Краљевина Црна Гора се још раније присајединила Краљевини Србији.

Од првог дана нова држава била је у кризи. Створена је од територија на којима су живели и победници и поражени у Великом рату. Њихово искуство било је фундаментално другачије. Начин на који је усвојен први устав нове државе није допринео расту међусобног поверења. Напетост између две највеће етничке групе у новој држави, односно између, како се говорило, најмногољуднијих племена, константно је расла све док није дословно експлодирала након атентата који је у самом парламенту извршио Пуниша Рачић, а на штету посланика и руководства Хрватске сељачке странке.

Тај атентат и његове последице навели су краља Александра да шестог јануара 1929. најпре уведе диктатуру, затим земљу административно подели на девет бановина, а напослетку и промени име државе у Краљевина Југославија. Идеја је била да ће ново име подстаћи кохезију унутар земље. Историја ће показати да је краљ у том смислу био преамбициозан. 

4. октобар

БОЕМИЈА

Четвртог октобра 1945. Ајрис Мардок пише писмо Дејвиду Хиксу, с којим ће у једном кратком интервалу бити и верена. У писму, између осталог, стоји:

„Ти ћеш вероватно имати боље искуство из књижевних кафана него што сам ја икада имала. Једна од бројних невоља у томе што си жена у таквом друштву јесте то што је тешко не изгледати било као курва било као плава чарапа. А напослетку ми се чини да је проценат заиста интелигентних разговора у таквом окружењу заправо прилично мали. [...] Што сам старија, од људи, чини ми се, да бих уживала у њиховом друштву, очекујем што је могуће више оксфордско-кембричке јасноће мисли и израза. И колико су мучно ташти многи од тих боема! Неки од њих су ми драги. Рецимо, Тамби је сасвим океј и има лепу косу. Али односи с таквима су увек бурни. Ти људи су толико често детињасти и злобни. Због свега тога сам напослетку одлучила да престанем да губим време, па сам све ређе излазила у кафане, те сам почела да остајем код куће да читам, а кад бих разговарала с мушкарцима из тих боемских серклова, бивала сам све хладнија, за разлику од прилика кад сам ћаскала с више цивилизованим типовима, па сам, све у свему, била доста срећнија.“

За љубитеље романа Ајрис Мардок, њена писма су занимљива јер откривају биографску позадину што заплета, што емотивног подтекста те прозе. Комплексност њених ликова је одраз њене властите комплексности, а читаоци ту комплексност често препознају и у себи самима. 

5. октобар

ТРОЈКА

Петог октобра 1994. НБА доноси одлуку да линију за три поена скрати на удаљеност од шест метара и седамдесет један сантиметар с намером да подстакне нападачку игру, односно утиче на то да се повећа број поена на утакмици. Идеја је имала успеха. Мајкл Џордан, рецимо, у првој сезони „скраћене“ линије за три поена драстично побољшава своју статистику кад је реч о шутевима с дистанце.

Експерименти са идејом да кош постигнут из велике даљине вреди три поена почели су још четрдесетих година двадесетог века на појединим утакмицама играним на колеџима. Прва америчка лига која је увела правило од три поена била је АБА, а разлог је била жеља да се разликује од веће и популарније НБА, односно да привуче публику. Било је то 1961. године.

У сезони 1979/80. НБА усваја правило од три поена, али као експеримент који ће важити само током те сезоне. Дванаестог октобра 1979. Крис Форд из Бостон Селтикса постиже прву тројку у историји НБА. Светска кошаркашка федерација (ФИБА) уводи правило од три поена 1984, а прве Олимпијске игре на којима је кошаркашки турнир игран по новим правилима биле су оне у Сеулу 1988. То што је Совјетски Савез освојио злато у финалу против Југославије у доброј мери било је последица много бољег шута за три поена. Наиме, Совјети су дали пет тројки из петнаест покушаја, а Југословени само две из једанаест. Три тројке за Совјете дао је Марчуљонис, док је обе југословенске постигао Дражен Петровић.  

6. октобар

ГУБЉЕЊЕ

Шестог октобра 1979. песникиња Елизабет Бишоп изгубила је живот. Имала је шездесет осам година. Отац јој је умро пре њеног првог рођендана, а кад јој је било пет година, мајка јој је смештена у душевну болницу. Знала је о чему пише кад је писала о умећу губљења: 

Умеће губљења није тешко научити;
многе ствари као да хоће да нестану,
јер њихов нестанак неће несрећа бити. 

Сваког дана нешто изгуби. Прихвати
бес што кључева нема, час лоше трошен.
Умеће губљења није тешко научити. 

И вежбај како ћеш више и брже губити:
места, имена и оно куда си наумио
да одеш. То ти несрећу неће донети. 

Изгубих мајчин сат. И, гле! моја последња
или претпоследња од три драге куће, оде.
Није тешко научити умеће губљења. 

Изгубих два вољена града. И, још и више,
нека царства, две реке, па чак и континент.
Недостају ми. Али то несрећа не беше. 

Чак и ти да нестанеш (шаљив глас, покрети
које волим) нећу лагати. Очигледно,
умеће губљења није тешко научити,
а то може (Запиши!) на несрећу личити. 

Најпре су је одгајали баба и деда с мајчине стране, а затим је бригу о њој преузела богата очева породица. Била је музички надарена и испрва желела да буде композитор, али је напослетку ипак студирала енглеску књижевност. Била је перфекциониста кад је реч о поезији. Дуго је дотеривала своје стихове. За живота је написала само стотину једну песму. Боловала је од депресије и алкохолизма. Доста је путовала: од Европе преко северне Африке до Бразила. Умрла је након пуцања анеуризме у мозгу. 

7. октобар

ДУША

Седмог октобра 1849, у предизборно време, у Балтимору је пронађен мртав Едгар Алан По. Не зна се поуздано шта је По радио неколико дана пре него што су га пронашли фатално алкохолизованог, али неки аутори износе бизарне спекулације да су га искористили као „луду“ за потребе гласања, тј. „преоблачили су га у туђу одећу тако да је могао гласати више пута за одређеног кандидата“. Речима једног биографа: „Попут његових приповести, Поова сопствена прича завршила се изненада и без објашњења, оптерећена жигом тајне која никада није, нити ће икада бити разрешена“.

Од самог рођења – 19. јануара 1809. у Бостону – Поа је невоља љута пратила дуж сваког пута. Већ као тинејџер, Едгар Алан По се навукао на алкохол и коцку. („Он није постао пијанац, рођен је као такав“, бележи биограф.) Као осамнаестогодишњак објављује прву збирку песама. У то време већ има турбулентан однос с очухом и већ почиње да води доста неуредан живот. У времену и контексту у коме је то изузетно тешко, он жели само да буде писац. („Био је један од првих истински професионалних писаца у историји америчке књижевности, али се нашао на тржишту на коме нико ништа није куповао. Процењује се да је укупан приход од свих његових књига, током двадесет година, износио приближно триста долара.“) Био је изузетно самосвестан. Чувен је његов коментар на критике према којима је хорор из његових прича чисти „маниризам“, односно угледање на германске узоре. По каже овако: „Ако је у многим мојим творевинама главна тема ужас, сматрам да тај ужас не потиче из Немачке већ из душе.“

8. октобар

ПОШТА

Осмог октобра 1962. Чарлс Буковски пише Ани Бауман писмо, у којем стоји:

„Узео сам тридесетодневно неплаћено одсуство с посла у пошти. Од посла сам хтео да полудим (ако ми допушташ баналност), али сам схватио да и кад овако имам времена да се коцкам и да пијем, то ме такође води у лудило. Шеснаестог августа напунио сам четрдесет две године. То што сам успео да доживим овај дан је истинско чудо. Не могу се надати неком великом броју нових дана. Ухватиће ме. Ухватиће ме у своју крваву мрежу и онда сам готов. Волео бих да је Сакраменто близу, да је ту, одмах иза ћошка. Обично сам – успркос свим сумњама, боцкањима и жаловањима – прилично јак, али вечерас би ми баш пријало да разговарам с тобом. Пошто је то немогуће, ово писмо ће морати да буде довољно – можда сутра – док ћу ја бити снажан као Немац или Пољак који открива смисао живота у пени уз отвор конзерве пива.“ 

Није Буковски изгледа очекивао да ће живети још дуго, а од тренутка кад је написао ово писмо живео је још више од тридесет година. Жена којој пише, Ана Бауман, била је ћерка чувеног уметника Густава Баумана. Мајка јој је била глумица и оперска певачица.

Након тридесетодневног неплаћеног одсуства, Буковски ће напослетку и трајно напустити свој посао у пошти. Тада заправо почиње његова права књижевна каријера. У последњих тридесетак година живота, остварује свој сан да живи као професионални писац. Страх од крваве мреже никад није изгубио, али га је тај страх и водио у борби за слободу.  

9. октобар

ДЕКРЕТ

Деветог октобра 1981. Франсоа Митеран, председник Републике Француске, објавио је декрет којим се фактички укида смртна казна у Француској. Декретом је забрањено судијама да изричу смртну казну, а шесторици осуђеника који су већ били осуђени на смрт, казне су промењене у доживотну робију. Званично је забрана смртне казне уврштена у француски Устав тек у фебруару 2007. године.

Од Француске револуције крајем осамнаестог века, уобичајени начин извршења смртне казне била је употреба гиљотине. Последњи пут гиљотина је на тај начин службено употребљена кад је у септембру 1977. Хамида Ђандуби погубљен у Марсељу. Радило се о двадесетосмогодишњем своднику из Туниса који је три године раније киднаповао, мучио и убио двадесетдвогодишњу Елизабету Буске. Радећи као земљорадник, Ђандуби је несрећним случајем остао без десне потколенице и дела натколенице. Након ампутације, одао се криминалу као сводник који је силом терао девојке на проституцију.

На суђењу је тврдио да је после ампутације почео да има психичке проблеме и да више није исти човек. Осуђен је првостепено на смрт, жалбени суд је потврдио пресуду, а председник Жискар д'Естен није желео да га помилује.

Џелат је био Марсел Шевалије. Укупно је у каријери погубио четрдесетак људи. Погубљењу Ђандубија присуствовао је и Шевалијеов син Ерик, који је требало да га наследи на послу џелата, али је Митеранов декрет поништио потребу за тим радним местом. 10. октобар

ПЛЕБИСЦИТ

Десетог октобра 1920. у већем делу Корушке одржан је плебисцит на којем се становништво изјашњавало о томе да ли жели да територија на којој живи припадне Аустрији или Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Пред крај Првог светског рата, кад је било јасно да се дотадашња Хабзбуршка монархија распада, из Љубљане су артикулисане претензије ка деловима Корушке већински насељеним Словенцима. Покрајински парламент Корушке те је претензије одбацио прогласивши се делом Аустрије. Српска војска је, међутим, успела да стекне контролу над деловима Корушке.

Ради разграничења договорен је плебисцит. Обе стране су водиле кампању међу становништвом. Пошто говорници словеначког јесу били већина, са аустријске стране су им обећавана сва могућа национална права, уз упозорења да ће евентуално припајање Краљевини СХС значити економски и привредни назадак. Таква пропаганда је, чини се, имала успеха пошто су на плебисциту, макар не нарочито убедљиво, победили заговорници припајања Аустрији.

Мада су из Београда испрва стизали сигнали о неприхватању резултата референдума, разграничење у складу с његовим резултатима убрзо је уследило. Једини који се никако нису мирили с таквом судбином, били су становници села Либеличе. Њихово стално рушење ограде постављене на граници, односно непоштовање аустријских закона, навело је две државе на корекцију границе, па је Либеличе Аустрија уступила Краљевини СХС, добивши заузврат два села већински насељена говорницима немачког језика на левој обали Драве.  

11. октобар

ПИЛОТ

Једанаестог октобра 1910. десио се историјски пролог феномена о којем ће деценијама касније Волфганг Питерсен снимити акциони филм. Због велике популарности тог филма, цео свет је ваљда сазнао да председник Сједињених Америчких Држава има сопствени авион и да се овај зове „Ер форс ван“. Та фраза – „Ер форс ван“ – постала је синоним за авионски лет америчког председника.

Први председник САД који се авионом винуо у ваздух био је Теодор Рузвелт. Ствар се десила поменутог једанаестог октобра 1910. на Кинлок Филду код Сент Луиса, а пилот који је Теодора Рузвелта подигао небу под облаке звао се Арчибалд Хокси. У том тренутку четири дана делила су га од двадесет шестог рођендана. Нажалост, после тог лета којим је још једанпут ушао у историју (Хокси је такође и први човек који је уопште пилотирао ноћу), живео је врло кратко. Погинуо је те исте године, њеног последњег дана. Другог јануара 1911. требало је да учествује на великом летачком турниру, а два дана раније погинуо је тренирајући, односно покушавајући да обори дотадашњи светски рекорд у досегнутој висини. Са својим авионом пао је на тло с висине од две хиљаде стотину метара.

За живота је имао велики ривалитет с Ралфом Џонстоном. Медији су њих двојицу прозвали „небеским близанцима“.

Хокси је био запослен у компанији „Браћа Рајт“ као учитељ летења. Браћа Рајт су и платила његову сахрану. Сахрањен је у граду Аткинсону у савезној држави Небраски, крај свога оца.

12. октобар 

ЦИПЕЛА

Дванаестог октобра 1960. десио се један од амблематских догађаја у историји Организације Уједињених нација, као и у политичкој биографији Никите Сергејевича Хрушчова.

По већини извештаја, инцидент је изгледао овако. Шеф делегације Филипина у УН-у Лоренцо Сумулонг држао је говор, а у том говору је, између осталог, рекао и ово: „Народи у Источној Европи и неким другим деловима света лишени су могућности да уживају властита грађанска и политичка права, зато што су, да тако кажем, прогутани од стране Совјетског Савеза“.

Чувши те речи, Хрушчов је полудео. Пришао је говорници, театрално одгурнувши Сумулонга, па је с места на којем је овај доскоро стајао почео да га денунцира и понижава „дркаџију, марионету и лакеја америчког империјализма“. Тражио је од председавајућег, Фредерика Боланда из Ирске, да казни Филипинца. Боланд је заиста упозорио Сумулонга да буде опрезнији у својој реторици, али је такође позвао Хрушчова да одступи и допусти Сумулонгу да настави своје обраћање.

Вративши се на своје место, Хрушчов је слушајући Сумулонга најпре ударио неколико пута шаком о сто, а затим је скинуо ципелу, па је о сто ударао ципелом. Медији су том призору посветили огромну пажњу. Хрушчов је био задовољан, али неки представници источноевропских социјалистичких земаља били су посрамљени. Ипак, Франц Фанон, парадигматични мислилац антиколонијализма, препознао је у Хрушчовљевом гесту поруку коју су западни капиталисти и колонијалисти заслужили.

13. октобар

МАЛЕР

Тринаести октобар 1870. био је четвртак. Тог дана у чешком граду Јихлави одржан је необичан концерт. Јихлава је у Чешкој град на највишој надморској висини, а налази се на граници историјских покрајина Бохемије и Моравске.

У сали градског позоришта, тог дана је концерт одржао десетогодишњи дечак, син локалног јеврејског трговца. Дечаково име било је Густав Малер. Он је тада први пут свирао у јавности. На концерт је стигао велики број посетилаца. Према извештајима, талентовани дечак свирао је одлично, мада клавир није био савршено наштимован. Један посматрач је жалио због тога што концерту није могао да присуствује први дечаков учитељ свирања јер би засигурно био поносан.

Недуго после тог концерта, дечак одлази да се школује на конзерваторијуму у Бечу. Након што је дипломирао, наредних двадесет година радио је у неколико европских оперских кућа. Потом, као врхунац каријере, следи десетак година на челу опере у Бечу. Пред крај живота, кратко време биће и на челу опере у Њујорку.

Управо у Њујорку, у време Божића 1910. године, осетио је прве симптоме болести. Непуна два месеца касније, двадесет првог фебруара, у Карнеги холу ће одржати свој последњи концерт. Нешто више од четрдесет година је, ето, прошло од његовог првог до последњег концерта. Месец и по дана касније, он полази на пут у Европу, где се најпре кратко задржава у Паризу, одакле одлази у Беч. У том граду је умро 18. маја 1911, а тамо је и сахрањен.

14. октобар

АРШИН

Четрнаестог октобра 1964. објављено је да је Мартин Лутер Кинг добио Нобелову награду за мир. Нешто више од годину дана раније одржао је један од својих најчувенијих говора када је, између осталог, казао:

„Сањам да ће једног дана на црвеним брдима Џорџије синови робова и синови робовласника моћи заједно да седе за столом братства. Сањам да ће једног дана држава Мисисипи, пустињска држава што се зноји у жару неправде и притисака, бити претворена у оазу слободе и правде. Сањам да ће четворо моје деце живети једног дана у нацији која их неће мерити аршином боје њихове коже, но аршином њихових карактера. Сањам данас.“

Мартин Лутер Кинг рођен је 15.  јануара 1929. године. Из данашње перспективе тешко је објективно проценити дубину свега што је променио. Има код Итала Калвина добар опис Кинга из времена непосредно пред смрт: „Уравнотежен и способан, смирен и проницљив, не подсећа на свештеника. Личи на Бургибу с брчићима“.

Три и по године након што је добио Нобелову награду, четвртог априла 1968, док је био на балкону хотела „Лорен“ у Мемфису, устрелио га је Џејмс Ерл Реј. 

Онај већ помињани чувени Кингов говор овако се завршава:

„Нека одзвања слобода с планине Лукаут у Тенесију. Нека одзвања слобода са сваког брда и кртичњака Мисисипија. Са сваке планине нека одзвања слобода. И кад слобода стане да одзвања, кад стане да одзвања из сваког села и засеока, из сваког града и државе, моћи ћемо да убрзамо долазак дана кад ће сва Божја деца, белци и црнци, Јевреји и нејевреји, протестанти и католици, здружити своје дланове и певати речи старе црначке духовне песме: Напокон слободни! Напокон слободни! Хвала Богу Свемогућем, напокон смо слободни!“

16. септембар

ПОКОРАВАЊЕ

Шеснаестог септембра 1905. у Прагу је рођен будући песник Владимир Холан. Мада је највећи део детињства и тинејџерских година провео у унутрашњости, родни град остао му је инспирација. Јарослав Сајферт, четири године старији, онај који је 1984. добио Нобелову награду за књижевност, искупио је целу ту генерацију. У наведеном контексту, и следећи Холанови стихови, с обзиром на посвету (Јарославу Сајферту), стичу посебну тежину:

Има таквих које се покоравају пред Богом.
Има таквих које проклињу.
Има таквих које неће опростити.
Има таквих које траже помоћи од
судбине, иако је поближе
нису упознале... Има таквих
које су полуделе... Али нема ипак
ниједне која би
ушла поново у свој живот...

Сипајући зрна голубовима
једна од њих рекла је опоро:
„Ја знам да је мој син већ
давно мртав, али
вечно ми не одговара на писма...”

За разлику од Сајферта, Холан није добио Нобелову награду, но његово име се помиње међу номинованима још од средине шездесетих година двадесетог века. И он и Сајферт имали су размимоилажења с комунистичком естетиком крајем четрдесетих година. Унутар канона чешке књижевности, осим као песник, Холан фигурира и као врхунски преводилац поезије, и то са више језика. Преводио је, између осталих, Рилкеа, Бодлера, Љермонтова и Мицкјевича.

Холан је умро 1980. Сајферт је овенчан Нобелом четири године касније, и то за „свежину, сензуалност и богату имагинацију”. Био је већ слабог здравља, па је награду у његово име преузела његова ћерка.

17. септембар

ОДГОДА

Седамнаестог септембра 1940. Хитлер је донео одлуку да одгоди операцију „Морски лав”, чији је циљ био инвазија на Велику Британију, због незадовољавајућих резултата бомбардовања британских циљева које је интензивно трајало претходних месец и по дана. Други разлог био је долазак јесени. Пошто ће наредне године започети инвазију на СССР, то одлагање у пракси је значило одустајање од покушаја освајања Енглеске.

Хитлер се није заваравао кад је реч о британској снази. За разлику од Пољске или Француске, Белгије и Холандије, сада се суочавао с непријатељом који је, по његовом мишљењу, био расно супериорнији и економски надмоћнији. Британска ратна економија расла је из дана у дан. Британија не само што је имала огромне ресурсе своје империје него је у залеђу имала и САД, мада Америка још формално није учествовала у рату.

Шансе немачке авијације против РАФ-а биле су половичне, али чак и кад би се остварила супериорност у ваздуху, остајало је питање како сломити вишеструко јачу Краљевску морнарицу. А и кад би Вермахт успео да се искрца на британско тло, победа над много бројнијом и све опремљенијом британском копненом војском никако није била извесна.

Ратна симулација на високом нивоу, одржана у Сандхурсту у Војном официрском колеџу 1974, а базирана на документованим немачким и британским плановима, у којој су учествовали бивши високи официри са обе стране, показала је да би инвазија по свој прилици за Вермахт била права катастрофа. 

18. септембар

ТЕРИТОРИЈА

Осамнаестог септембра 1739. у Београду је потписан последњи из трилинга мировних споразума склопљених на територији данашње Србије (Сремски Карловци 1699 – Пожаревац 1718 – Београд 1739) који су у многим аспектима утицали на судбину Балкана до дана данашњег.

Београдским миром Аустрија је Турском царству вратила све територије јужно од Дунава и Саве које је две деценије раније стекла Пожаревачким миром. Тада су Турци морали да се одрекну целог Баната, Срема, Београда, северног дела Србије, као и Семберије и босанске Посавине (Бијељина, Брчко, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Босански Нови). Био је то убедљиво најдубљи продор Запада на Балкан пре 1878. године.

Двадесет година касније, у новом аустријско-турском рату, Турска ће тријумфално вратити Београд и Шабац, те остатак северне Србије и босанску Посавину, што ће бити формално „запечаћено” Београдским миром 1739. Банат и Срем остаће аустријски, док се територија јужно од Саве и Дунава враћа Османском царству.

За време аустријске владавине биле су изграђене и две католичке цркве: фрањевачка 1728. и језуитска 1732. Све џамије су биле срушене. Кад се Турци врате у Београд, обновиће џамије и изградиће једну нову, док ће цркве бити срушене. Поново ће се десити и демографске промене. Освојивши опет Београд, Турци ће у њему затећи само осам Срба и 45 Јевреја. Првих година после Београдског мира, више од 2.000 Турака поново живи у Београду, а по подацима из 1777. године, ту је опет и око 1.200 Срба.

19. септембар

САМОСПАЉИВАЊЕ

Деветнаестог септембра 1970. у Ђенови, на Тргу Матеоти, спалио се двадесетдвогодишњи студент геологије Костас Георгакис, из протеста због диктатуре Георгиоса Пападопулоса у Грчкој.

Георгакис се родио на Крфу. Након завршене средње школе долази у Италију, у Ђенову, на студије. Тамо се заљубио у локалну девојку по имену Розана, с којом се заручио. Због његовог политичког активизма са осталим грчким студентима у Италији, власти у Грчкој почињу да праве проблеме његовој породици на Крфу, а такође индиректно врше притисак на њега отежавајући му да прима новчане дознаке из домовине. Иако је имао право на одлагање војне обавезе због редовног студирања, у једном моменту шаљу му и позив за одслужење војног рока.

Због свега тога Костас је одлучио да покуша да укаже западном јавном мњењу на диктатуру у Грчкој тако што ће жртвовати властити живот. Купио је канистер бензина и написао опроштајна писма оцу и заручници. Сат након поноћи деветнаестог септембра дошао је на трг. Није познато како је провео два последња сата. Према речима сведока, око три ујутро се запалио уз повике: „Живела Грчка”, „Доле тирани”, „Доле фашистички пуковници” и „Радим ово за моју Грчку”.

Пролазници су покушали да га спасу. Био је жив кад су се појавила кола хитне помоћи, али је умро у болници тог истог дана око поднева. Данас се на Крфу, у близини Георгакисове родне куће, налази спомен-плоча њему у част. Спомен-плоча у част овог мученика налази се и на Тргу Матеоти у Ђенови.

20. септембар

НОЈШВАНШТАЈН

Двадесети септембар 1972. на југозападу Баварске био је леп и сунчан дан. Била је среда. На врховима аустријских Алпа видео се снег. Екипа британских комичара позната по серији „Летећи циркус Монтија Пајтона” снимала је свој први дугометражни играни филм „Монти Пајтон и Свети грал” у замку Нојшванштајн, који је 1869. године саградио баварски краљ Лудвиг II. Краљ је у њему живео до краја живота, а недуго након његове смрти, Нојшванштајн је отворен за јавност.

Мајкл Пејлин у свој дневник бележи да су тог дана бацили лутку која је „глумила” Џона Клиза с једне од кула на тло. Групица енглеских туриста који су дошли да посете замак била је пресрећна што је ту наишла на своје омиљене телевизијске звезде. Замак Ноншвајштајн је свакако једна од највећих немачких туристичких атракција, а годишње га посети у просеку више од милион туриста. Снимање у екстеријеру трајало је до једанаест пре подне, а од шест увече снимане су сцене у унутрашњости замка. Једва су добили дозволу за снимање, пошто се Висконтијева екипа која је ту снимала филм о краљу Лудвигу Другом наводно понашала примитивно и неуредно, а неки су чак и „уринирали по лепом вагнеровском ентеријеру”, како каже Пејлин.

Вечерње снимање било је нарочито успешно, пошто је атмосфера била узорно готичка. Благи ветрић је носио ретке облаке, а месец је био пун. Након снимања, екипа се повукла на починак у Хотел „Милер”, где је била смештена. 

21. септембар

ТРУБАДУР

Двадесет првог септембра 1934. у Канади се родио Ленард Коен. Наследник древних трубадура, сабрат њему сличних песника с гитаром с разних крајева света: Боба Дилана, Жака Брела, Булата Окуџаве, па и Арсена Дедића. Коен је култни мајстор овог тајног братства, човек који је своју песничку жицу савршено ускладио с гласним и гитарским жицама. Сасвим трубадурски Коен најчешће пева о љубави. Љубав је ватра, каже Коен. Она сагори свакога / Она разобличи свакога / Она је оправдање света / за његову наказност. Коен такође каже како за љубав нема лека – Ain’t No Cure for Love – но исто као што зна да буде узвишен и скоро патетичан, има и песама пуних ироније. У једној од њих, рецимо, каже:

Нисам знао
док ниси отишла
да имаш савршену задњицу

Опрости ми
што се нисам заљубио
у твоје лице или твој говор.

Ту је још једна песма донекле сличног тона:

Петнаестогодишње девојке
које сам желео у петнаестој

Сада их имам
врло је пријатно
никада није касно

Саветујем вам свима
да постанете богати и славни.

Коен је остварио трубадурске идеале: „Песником се сме назвати онај који на задану мелодију зна саставити речи” односно „Мајстор је онај који зна измислити и напев и речи песме”. Како рече син Едуарда Кона, Коеновог презимењака: „Од митолошког, симболичког јединства поезије и музике (Еутерпа, Амфион, Орфеј), преко синкретизма, до звуковне организације песничког језика (еуфоније), свуда налазимо исту тенденцију: омеђивање двеју сличних уметности или пак покушај њиховог сједињавања”. Дело Ленарда Коена ретко је срећан покушај сједињавања поезије и музике.

22. септембар

ЧЛАНСТВО

Двадесет другог септембра 1950. Фудбалски савез Немачке поново је постао пуноправни члан Светске фудбалске федерације (ФИФА). Фудбалски савез Немачке основан је 1900. године и био је задужен за клупски фудбал (Бундеслига), као и за репрезентацију Немачке. 

Након Другог светског рата, у новембру 1945, ФИФА из чланства искључује фудбалске савезе Немачке и Јапана, забранивши притом наступе клубова и репрезентација тих земаља у међународним такмичењима. Већ 1948. фудбалски савези Енглеске и Швајцарске траже од Светске федерације да поништи ту одлуку, па ФИФА немачким клубовима тада допушта међународне мечеве, али се то не односи на наступе репрезентације. Ипак, две године касније, у лето 1950, Фудбалски савез Швајцарске тражи да се допусти повратак у међународна такмичења репрезентацији Немачке, односно да се Фудбалски савез Немачке врати у пуноправно чланство ФИФА. Двадесет другог септембра тај је предлог прихваћен.

Захваљујући томе, Немачка је могла да наступи на Светском првенству 1954. Захваљујући томе, било је могуће оно чудесно финале између Немачке и Мађарске. У том финалу, код резултата 2:2, Јожеф Божик креће у дриблинг, али губи лопту, а кад је изгубио лопту, ова се одбила до Хелмута Рана. Победоносни гол за Немачку био је, дакле, дело Хелмута Рана, а то је код Божика оставило „рану на срцу”. Има озбиљних људи који тврде да је Немачку као земљу и као друштво спасла светска фудбалска титула из 1954, оно што су за Немачку урадили Турек, Посипал, Либрих, Колмејер, Екел, Мај, Ран, Морлок, Отмар Валтер, Фриц Валтер и Ханс Шафер, предвођени Сепом Хербергером, а што би све било немогуће без одлуке ФИФА из септембра 1950.

23. септембар

РАСТАФАРИЈАНАЦ

Двадесет трећег септембра 1980. Боб Марли је одржао последњи концерт у животу. Било је то у Питсбургу, у Стенли театру. Два дана раније онесвестио се џогирајући по њујоршком Централ парку. У болници је откривено да му је рак метастазирао на мозак, плућа и јетру. Меланом му је дијагностикован још раније у Европи, али је одбио хируршко лечење, односно ампутацију ножног палца на којем је рак био лоциран, јер се то косило с његовим верским – растафаријанским – уверењима.

Марли је био син средовечног белца и црне тинејџерке. Емброуз Бирс у свом „Ђавољем речнику” мелеза дефинише као „дете две расе кога се стиде обе”. Марли је био мање склон цинизму. Његове су речи о расизму остале бесмртне: „Расизам ће одумрети кад боја коже неког човека буде једнако важна као боја његових очију”. 

Марли је пропевао 1961. Почиње да живи између Јамајке и САД. До 1973. његова популарност је ипак релативно ограничена, а те године постаје светска звезда. Његов статус међу становницима Трећег света, нарочито међу његовим Јамајчанима, несумњиво је иконичан. Његови успеси били су душевна храна милионима обесправљених.

Марли умире у мају 1981. Имао је тридесет шест година, као и Лорд Бајрон у време своје смрти. Није смрт у истом добу њихова једина сличност. Обојица су се борили за понижене земље свог времена: Бајрон за Грчку, Марли за Јамајку. Обојицу су уштогљени пуританци сматрали разузданим дивљацима. Обојица су писали политичке песме, а бесмртни су постали због љубавних.

24. септембар

ТРАНСФЕР

Двадесет четвртог септембра 1991. Фудбалски клуб Арсенал потрошио је највећу суму новца на једног играча у својој дотадашњој историји. За два и по милиона фунти купио је Ијана Рајта, нападача Кристал паласа. У том тренутку, Рајт је четрдесетак дана удаљен од свог двадесет осмог рођендана. Управо због његових година, многи критичари су тврдили да је то претерано велики износ.

Рајт је у претходних шест сезона, наступајући за Кристал палас, у двестотинак утакмица постигао близу стотину голова. Чим је обукао црвени дрес Арсенала, критичарима је зачепио уста. Прву утакмицу одиграо је у Лига купу против Лестера и одмах је постигао погодак. Кад је пак реч о дебију у Премијер лиги, то је тек био почетак из снова. У мечу против Саутемптона је, наиме, постигао три гола – хет-трик, што ће рећи. У шест сезона у Арсеналу био је најбољи стрелац свог клуба. Догурао је, дакле, практично до средине својих тридесетих као кључни Арсеналов голгетер. На 288 наступа за Арсенал, дао је 185 голова. Био је то клупски рекорд, све док га није срушио Тјери Анри.

Ијан Рајт није отишао у играчку пензију из Арсенала. После је играо још за Вест Хем, Нотингем Форест, Селтик, те напослетку Бернли. За фудбалску репрезентацију Енглеске одиграо је 33 утакмице и постигао девет погодака.

Након завршетка активне играчке каријере, није отишао у тренере, него у новинаре. Спортски је коментатор на телевизијама ITV и BBC спорт. Има четири сина и четири ћерке, а двојица синова су се професионално бавили фудбалом.

25. септембар

ПАСИЈАНС

Родио се двадесет петог септембра 1906. у Петрограду. Једна од животних страсти био му је пасијанс. Према сведочењу властите ћерке, био је очигледно опсесивно-компулзиван, што се нарочито огледало у правој манији за сваком врстом чистоће. Свакодневно је подешавао сатове у свом стану, а често је сам себи слао писма да би проверио поузданост поштанске службе.

Дмитрија Дмитријевича Шостаковича, јер о њему је овде реч, не памтимо због тих ставки његовог карактера, него због музике коју је створио. Био је један од најзначајнијих композитора двадесетог века. Вероватно никад у историји музике није објављена по композитора опаснија критика од оне штампане у „Правди” 1936. године поводом једне Шостаковичеве опере. Текст је објављен под насловом „Збрка уместо музике”, а у њему је, уз остало, стајало:

„Од првог тренутка слушаоца у опери запањује нарочито нескладна, извитоперена бујица звукова. Одломци мелодије, зачеци музичке фразе тону, експлодирају, поново нестају у треску, шкргуту и цики. […] Музика гаче, хуче, дахће, како би што природније биле приказане љубавне сцене. И љубав је размазана по целој опери на највулгарнији начин. […] Ова музика намерно је направљена наопачке, како ништа не би подсећало на класичну музику, да нема ничег заједничког са звуцима симфонија, са обичним приступачним музичким говором.”

Сматрало се да иза текста стоји лично Стаљин, чак и ако га сам није написао.

Шостакович је преживео оно што многи не би и притом створио музику коју нико други није био у стању да створи. 

26. септембар

ПИВО

Двадесет шестог септембра 1980. десио се највећи терористички акт у Немачкој након Другог светског рата. Догађај је запамћен као бомбашки напад на Октоберфесту. Убијено је дванаест невиних људи, а и сам починилац је смртно страдао. Рањених је било више од две стотине.

Бомба је експлодирала на главном улазу Октоберфеста у Минхену. Шеснаестодневни фестивал пива на отвореном традиционално почиње крајем септембра и наставља се у октобру. Починилац је, по свој прилици, страдао зато јер је бомба експлодирала раније него што је планирао.

Иза напада је стајао студент геологије Гундолф Келер. Познаници су га описали као емотивно нестабилну особу, по политичким ставовима блиску радикалној десници и неонацистима. Изнад кревета је држао портрет Адолфа Хитлера.

Иницијална истрага утврдила је да је Келер деловао сам, из личних разлога, те да није имао саучеснике. Ипак, постоје бројне сумње у поузданост таквог закључка. Скоро четврт века касније, због притиска породица жртава, активиста, политичара, правника и новинара, истрага је поново отворена. Сада су у Келеровом злочину ипак препознати политички мотиви, попут жеље да својом акцијом утиче на резултате савезних избора те године (избори су били на програму само десет дана након напада, петог октобра). У сваком случају, бомбашки напад на Октоберфесту оставио је трага у немачкој колективној имагинацији, послуживши и као надахнуће за неке популарне романе и филмове.

27. септембар

МИКРОФОН

Двадесет седмог септембра 1904. родио се Едвард Коцбек, песник и политичар. У песми „Микрофон на зиду” он пише: 

Моје ћутање отвара књиге
и опасне рукописе,
речнике и пророке,
старе истине и законе,
приче о верности и мукама
не можеш починути,
гутати мораш, грозно прождиреш,
све се више гушиш,
ухо ти је све уморније
а ипак ме не можеш прекинути
и ништа ми не можеш одговорити,
долази мој час,
ружим те и псујем,
јатаче, варалицо, тровачу,
скрнавитељу, робе, сатано,
машино, смрти, смрти,
прождиреш своју срамоту
и не можеш престати
ни одговорити ми
јер си неман,
јер само уши имаш
и само издајнички трбух
а немаш ни језика ни истине,
не можеш ми рећи: силеџијо,
не можеш изговорити: милост, очај,
не можеш викнути: престани,
сав пуцаш од ропскога беса,
здраво да си богаљасто биће,
кажем ти, добро је што си ту,
неизрециво ми је драго
што си и ноћу и дању у зиду,
проклети уде,
презрено ухо Велике Сумње,
трбуху нељудске снаге,
што се даноноћно од немоћи тресе,
сад си пробудио моју моћ,
моју јединствену и недељиву моћ,
не могу ти потурити
ништа друго до самога себе,
јесам што сам,
немир и трагање,
отвореност и бол,
истост и увек истост,
вера, нада, љубав,
твоја велика противсумња,
јесам што сам,
не можеш ме поделити
и створити ми двојника,
никада ме нећеш ухватити
у лажи или рачуну,
никада нећеш бити џелат моје савести,
једнако ћеш прождирати моју радост,
ту и тамо моју тугу
што си ми непријатељ,
мој јалови ближњи,
тако потпуно стран и нечовечан
да се не можеш отргнути с ланца
ни полудети ни починити самоубиство.

Има у овим стиховима нечег од амбиваленције карактеристичне за његову биографију.

28. септембар

ЛИМОЖ

Двадесет осмог септембра Александар Тишма из Лиможа, где се тренутно налази, пише писмо супрузи Соњи у Нови Сад. Као и у већини његових писама, и овде кроз мрежу конкретних информација које се тичу њиховог приватног живота и његових професионалних планова те прикљученија, провирују и чисто литерарни моменти, попут овог скоро путописног фрагмента:  „Лимож је доста велики град, колико сам могао видети за пола дана, не баш леп, расут, али станица, на пример, сазидана на месту Бенедиктинског манастира – па се тако и зове ’Limoges Benedictin’ – врло је лепа, велика. Близу ње је центар фестивала на који сам позван, тамо све врви од младог света, с много црнаца, црнкиња, јер је ово франкофонски фестивал, за све који у свету говоре и пишу и глуме француски, па су се у шаренилу и скупили. Стигао је и Лазин из Париза. Сад ми се јавио телефоном, то је онај редитељ из Новог Сада о коме сам ти већ писао, посетио ме је и у Ниору. Попићемо заједно кафу у ½ 11, кад ћу уједно покушати да ти јавим телефоном да Стевановка стиже који дан касније. Затим ће те потражити Рада Тикмаyер. Она добро зна Илију, радила је у Музичкој омладини.”

Боравећи у првој половини последње деценије двадесетог века често у Француској, Тишма је написао много писама из градова попут Ниора, Монпељеа, Бланкфора и Булоња. Ово је, међутим, једино његово писмо из Лиможа, града који је осим по истоименом кошаркашком клубу познати и по порцелану и храстовим бачвама за производњу коњака.

29. септембар

ТУТАНКАМОН

Двадесет деветог септембра 1978. у Њујорку је одржана светска премијера филма Џона Филермина „Смрт на Нилу”. Истог дана филм је пуштен у биоскопску дистрибуцију по Сједињеним Америчким Државама. Иако је филм британски и изворно је било предвиђено да се премијера догоди у Лондону, одлука је промењена јер је у исто време у Њујорку почела продаја карата за велику изложбу „Тутанкамоново благо”, па су се продуценти очито надали синергијском ефекту.

Филм је снимљен према истоименом роману Агате Кристи, а на трагу успеха филма „Убиство у Оријент експресу” неколико година раније. Ипак, Алберт Фини одбио је да поново одигра улогу Поароа, пошто му се чинило да би на египатској врућини снимање улоге која захтева пуно шминке и компликован костим било пренапорно. На његово место дошао је Питер Јустинов, који се показао као одлично решење.

На трагу успеха „Смрти на Нилу”, три године касније Јустинов је поново одглумио Поароа у филму „Зло под сунцем”. Оно што је Роџер Еберт тада написао применљиво је на већину екранизација дела Агате Кристи. Приметио је, наиме, да у филмовима снимљеним по делима Кристијеве, недостаје страсти, а да су на њеном месту дух и стил, да нико не мари за жртве злочина, односно да убијени ником не недостају, те да је суштина у скоро математичкој вештини остављања трагова, односно у фамозном епилогу где Поаро окупи све ликове на једном месту и објасни им шта се заправо десило да би на самом крају прстом показао на убицу.

30. септембар

КАРИКАТУРА

Тридесетог септембра 1918. Роза Луксембург из Вроцлава пише писмо Јулијану Марчлевском, и то на пољском језику. Марчлевски је био пољски комуниста, револуционар и публициста. Био је познат по псеудонимима Карски и Кујавјак. Пуних четврт века пре тог писма, Марчлевски и Роза Луксембург скупа су основали Социјалдемократску партију Пољске и Литваније.

У писму, између осталог, стоји:

„Твоја ситуација, онаква какву је описујеш, јесте нешто што, чини ми се, могу сасвим добро да разумем, чак и из даљине. То је катастрофална ситуација. Јасно је да под таквом условима, тј. бити у маказицама између империјалистичких сила са свих страна, ни социјализам нити диктатура пролетаријата не могу постати стварност, евентуално у стварности може да се појави карикатура и једног и другог. Бојим се, међутим, да је јасноћа те ситуације разумљива само теби, мени и још неколицини. [...] Све је то за мене симптом уврнуте ситуације у којој се нашла бољшевичка влада након мира у Брест Литовску. Мени се чини да је њихова спољна политика након мира у Брест Литовску радикално двосмислена. [...] П. С. Шта је са Адолфом Варским? Где је он? Јесте ли у контакту?”

Након овог писма, Роза Луксембург је живела једва још стотинак дана. Убијена је 15. јануара 1919. Њен кореспондент Марчлевски ју је надживео за нешто више од шест година. Варски из пост скриптума писма живео је до 1937, кад је погубљен у Москви током стаљинистичких чистки.

1. септембар

РЕЈКЈАВИК

Првог септембра 1972. Боби Фишер је постао светски шаховски шампион, након што је Борис Спаски предао последњу, двадесет прву партију, прекинуту претходног дана. Коначан резултат био је 12,5:8,5 за Фишера.

Уочи меча се створила атмосфера у којој је шаховски дуел представљао синегдоху за Хладни рат. Унапред је договорено да се играју највише двадесет четири партије, но да се шампионат обустави и раније ако неки од актера освоји дванаест и по бодова.

У првој партији су оба играча наступила опрезно и калкулантски и све је слутило на реми, док Фишер пред крај није направио велику грешку, те је Спаски тријумфовао. Фишер је затим тражио да се уклоне све камере, пошто је тврдио да оне производе звук који га омета. Организатори су одбили, па се Фишер није ни појавио на другој партији, тако да је победа по аутоматизму приписана Спаском. Било је, дакле, 2:0 и чинило се да је све готово. Фишер, међутим, није тако мислио. Победио је у трећој партији, а затим је до краја изгубио само једну. У свим осталим је или победио или извукао реми.

Тријумф је од Фишера у тренутку направио једну од најславнијих личности тог времена. Ипак, он није био задовољан форматом шампионата и тражио је да брани титулу у мечу у коме би се играло до десет победа, а ремији били одбацивани. У случају нерешеног резултата 9:9, бранилац би сачувао титулу. Пошто његови захтеви нису усвојени, Фишер није желео да брани свој статус светског шампиона, па га је без борбе преузео Анатолиј Карпов.

2. септембар

ОРСОН

Другог септембра 1949. у редовну биоскопску дистрибуцију у Великој Британији пуштен је филм Керола Рида „Трећи човек”, снимљен по сценарију Грејама Грина. Писци обично прво напишу роман, па према том романескном предлошку настане сценарио; код „Трећег човека” ствар је била супротна: Грин је прво написао сценарио, а након огромног успеха филма, према сценарију је настао истоимени роман.

Главне улоге у филму, улоге с највећом минутажом, тумачили су Џозеф Котен и Алида Вали. Кључни лик, међутим, фамозни трећи човек из наслова, Хари Лајм, био је креација Орсона Велса. Чак је и најчувенији филмски монолог, онај у којем Лајм људску патњу тумачи као нужну позадину великих историјских епоха које се памте по величанственој уметности, Велс импровизовао, а да текста у изворном сценарију није ни било.

„Трећи човек” био је најгледанији филм у британским биоскопима 1949. године. Не постоји уметничко дело у коме је тако сугестивно приказан град Беч непосредно након Другог светског рата. Музика Антона Караса постала је једна од најчувенијих филмских музичких подлога у историји седме уметности.

Крајем двадесетог века, Британски филмски институт прогласио је „Трећег човека” најбољим британским филмом свих времена. Десетак година касније, у анкети у којој је учествовало стотину педесет глумаца, режисера, критичара и продуцената, а која је такође бирала најбољи британски филм свих времена, „Трећи човек” је био други, иза филма „Не гледај сада” Николаса Роуга из 1973. године.

3. септембар

ГОСПОСКА

Трећег септембра 1869. у Љубљани, у данашњој Госпоској улици, родио се Фредерик (Фриц) Прегл, будући хемичар и добитник Нобелове награде. Матерњи језик његовог оца био је словеначки, а матерњи мајчин – немачки.

Након што је у родној Љубљани завршио гимназију, Прегл је студирао медицину у Грацу, где је и почео да се бави хемијом. Дипломирао је 1894, а затим био асистент Александра Ролета, чувеног физиолога и хистолога који се бавио и политиком, што као посланик у парламенту Штајерске, што као већник у градском већу Граца. Прегл је био један од оних научника што се темељито и систематски целог живота опсесивно баве експериментима. Захваљујући томе, као педесетчетворогодишњак, 1923. овенчан је Нобеловом наградом за хемију. Његове Аустроугарске више није било. Његова родна Љубљана била је део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а његов Грац, у коме је провео практично цео одрасли живот налазио се у Републици Аустрији.

Прегл је умро стотинак дана након свог шездесет првог рођендана, тринаестог децембра 1930, у Грацу. На његову баштину данас се симболички позивају и Аустрија и Словенија. У највећим и најважнијим аустријским градовима – Бечу, Грацу, Инзбруку и Клагенфурту – постоје улице које носе име по Фрицу Преглу. И један љубљански трг, међутим, зове се по нобеловцу рођеном у том граду. И Словенија и Аустрија су своје годишње награде за науку прозвале по овом хемичару.

4. септембар

ДУПЛИРАЊЕ

Четвртог септембра 1976. у (тадашњој) Другој енглеској фудбалској лиги, на мечу између Фулхама и Бристол роверса појавило се 21.127 гледалаца, дупло више него на претходном мечу кад је Фулхам био домаћин. Није да је домаће навијаче посебно привукао противнички тим; разлог је био то што је у том мечу свој први наступ у дресу Фулхама остварио – Џорџ Бест.

У то време, Бест је већ био добрано угазио у своју тридесет прву годину. Његово „златно доба” у дресу Манчестер јунајтеда било је већ иза њега. Ипак, трагови генијалности још су несумњиво били ту. Зарад тога се нико од гледалаца и није покајао што је дошао на утакмицу. Управо је Бест, већ у седамдесет првој секунди меча, постигао први и једини гол у том дуелу. Остало је 1:0 за Фулхам против Бристола.

Укупно је Бест у дресу Фулхама одиграо четрдесет две утакмице и постигао осам згодитака. Идућих десетак година играо је у Америци, Шкотској, Азији и Аустралији. Сматра се једним од најбољих фудбалера свих времена. За репрезентацију Северне Ирске одиграо је тек тридесет седам утакмица, али је упркос релативно скромном броју наступа запамћен као најбољи играч те репрезентације свих времена. У репрезентативном дресу је постигао укупно девет голова. Није остао упамћен само као велики спортиста него и по екстравагантном животном стилу. Био је познат као алкохоличар и женскарош. Умро је око шест месеци пре свог шездесетог рођендана.

5. септембар

ШИФРАНТ

Други светски рат једва да се завршио, био је пети септембар 1945. године, кад се Игор Сергејевич Гузенко, службеник и шифрант Амбасаде СССР-а у Канади, смештене у Отави, предао тамошњим властима, са стотину девет докумената који су потврђивали шпијунске акције СССР-а на Западу. Афера „Гузенко” сматра се једним од повода за отпочињање Хладног рата. Према речима једног историчара, „Хладни рат је за широку публику почео због афере Гузенко”, док је извесни новинар устврдио како је „Хладни рат почео у Торонту”.

Гузенко се родио 1919. као најмлађи од троје деце у својој породици. Студирао је архитектуру у Москви. Током студија је упознао своју будућу супругу Светлану. Кад је почео Други светски рат, бива обучен за шпијуна. Затим је послат на Запад. Сматра се да је одлучио да промени страну када је добио информацију да с породицом треба да се врати у СССР.

Канадска влада је Гузенку и његовој породици осигурала алтернативни идентитет. До краја живота, бивши совјетски шпијун живео је под именом Џорџ Браун. Са супругом је живео у Кларксону, предграђу Торонта. Имали су осморо деце, а Гузенко је написао и две књиге.

Гузенко је умро 1982. године, од срчаног удара, а супруга му је умрла скоро две деценије касније. Сахрањени су једно до другог. Гузенко је остао запамћен не само у историји Хладног рата, него и у глобалној популарној култури. Појављује се као лик у чувеном филму „Гвоздена завеса” из 1948, као и у филму „Операција лов на људе” шест година после. 

6. септембар

ХАЗАРД

Шестог септембра 1983. објављен је сингл Синди Лопер под насловом „Девојке само желе да се добро забављају”. Био је то први сингл с њеног деби албума и први сингл који је објавила у соло каријери. Песма је добила статус популарне феминистичке химне и постала амблематска за Лоперову, али ауторски није њена. Још четири године раније написао ју је Роберт Хазард.

Скоро сви важни медији посвећени популарној култури ту песму и пропратни спот сврстали су међу најбоље песме и спотове осамдесетих година двадесетог века. Хазард је оригиналну верзију писао из мушке перспективе, а обрада Синди Лопер учинила је да песма добије ново значење. О свакој новој јубиларној годишњици њеног објављивања, придаван јој је све већи културни значај.

„Девојке само желе да се добро забављају” је песма која је била велики хит у двадесет пет земаља, не само у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама. Међу тим земљама су били и Аустралија, Бразил, Канада, Ирска, Јапан, Нови Зеланд и Норвешка.

Роберт Хазард рођен је 21. августа 1948, а умро шеснаест дана пре свог шездесетог рођендана. Имао је озбиљан музички педигре: отац му је био оперски певач. Био је дугогодишњи страствени пушач, а умро је од рака панкреаса.

Синди Лопер је пет година млађа од Хазарда. Осим као певачица, позната је и као глумица, те активисткиња. Шеснаест пута је номинована за награду Греми, коју је освојила два пута.

7. септембар

МАРЦИПАН

Седмог септембра 1914. у Прагу је рођена глумица која ће се уочи Другог светског рата прославити као једна од највећих звезда немачке кинематографије. Звала се Лида Барова. Више него и по једној филмској улози, међутим, историја ће је упамтити по једној животној: отприлике две године била је љубавница нацистичког министра пропаганде Јозефа Гебелса. Поредећи је са својим омиљеним слаткишем, Гебелс је Лиду волео да зове „лутком од марципана”.

Након што је веза с Лидом озбиљно запретила стабилности Гебелсовог брака, па се његова жена Магда пожалила лично Хитлеру, овај је наредио Гебелсу да везу прекине. То се десило непосредно уочи нацистичког напада на Чехословачку. Барова се враћа у Праг, где не бива дочекана с претераном добродошлицом. Током Другог светског рата, највише снима у Италији.

После рата је у Чехословачкој ухапшена због колаборације. С робије је спасава комунистички функционер који се заљубљује у њу. Крајем четрдесетих година двадесетог века обоје беже на Запад. Тамо Лида Барова поново снима неколико запажених филмова, од којих један и с младим Фелинијем, а после развода почиње да живи у Салцбургу, где игра у позоришту. Тамо се поново удала, овај пут за имућног лекара, који је умро већ после три године. Последњих тридесетак година живела је повучено и врло лагодно. Умрла је у јесен 2000. године у Салцбургу, а сахрањена је у родном граду.

8. септембар

ПЕТАК

Осми септембар 1978. по иранском календару био је 17. шахривар 1737. У Ирану је запамћен као „црни петак”. Тог дана су снаге шаха Пахлавија, на техеранском Тргу Јалех, убиле неколико десетина људи који су протестовали. По већини процена убијена су 64 протестанта, али и 30 припадника снага безбедности. У сваком случају, било је више од две стотине повређених.

Тај догађај сматра се кључним тренутком Иранске исламске револуције, односно моментом од кога је постао немогућ компромис између режима и протестног покрета. Дан после „црног петка”, оставку је поднео министар правде, а ускоро је уследио и генерални штрајк у земљи. Све то скупа је, према већини тумачења, запечатило шахову судбину.

Након вишемесечних протеста, који су трајали током пролећа и лета 1978, седмог септембра проглашено је ванредно стање. Упркос томе, сутрадан су се на Тргу Јалех окупиле хиљаде људи. Војска је на њих отворила паљбу, а према првим проценама западних медија, било је чак петнаест хиљада мртвих и рањених. Иако се чинило да су те процене претеране, радикализацију протеста више није било могуће избећи. Огромна већина убијених били су мушкарци, али су међу жртвама биле и две жене: једна средњих година и једна сасвим млада девојка.

У Исламској Републици Ирану сећање на тај дан редовно се обележава с великим поштовањем. После револуције, Тргу Јалех је промењено име и отад се зове Трг шехида.

9. септембар

ДИСТРИКТ

Деветог септембра 1791, око петнаест месеци након што је одлучено да се на обалама реке Потомак оснује нови град, град који ће бити федерална престоница настајућег савеза америчких држава, тај град је добио име. Прозван је Вашингтон, по Џорџу Вашингтону. Истог дана припадајући округ – дистрикт – добија име Колумбија, по женској форми имена Колумбо, што је у то време била уобичајена поетска формулација за Америку. Мање од десет година касније, седамнаестог новембра 1800, у Вашингтону је Конгрес одржао своје прво заседање.

Вашингтон је град направљен, како се то каже, с предумишљајем. Мисија креације новог града поверена је француском архитекти Пјеру Шарлу Ленфану. Као узори за Вашингтон послужили су му Париз, Амстердам, Милано и Карлсруе. Има нечег симболичног у чињеници да је главни град Новог света замишљен по узору на по један велики француски, холандски, италијански и немачки град.

И мада се у првих стотинак година углавном развијао у складу с Ленфановом визијом, већ почетком двадесетог века град се практично спојио с предграђима која су се развијала много анархичније. У време одржавања прве седнице Конгреса, град је имао око осам хиљада становника, док их је данас скоро стотину пута више. И мада у централним деловима чува сећање на своју генезу, главни град Сједињених Америчких Држава данас је – с архитектонске и урбанистичке тачке гледишта – изузетно разнолик и неједноличан.

10. септембар

ХЛАДНОЋА

Десетог септембра 1955, једва два месеца пре своје смрти, песник Тин Ујевић пише писмо Марији Шуштић, тајници загребачког Друштва хрватских књижевника: „Маријо, купите ми пиџаму дебљу и дужу (у глежњима) од прве, јер је захладило. Новац код мене. Ако не разумијете добро, посјетите ме одмах (јер је хитно).”

Док умире, Ујевића плаши хладноћа. Четрдесет година раније, светом је беснео рат, он је био млади песник, у Лондону, а у њујоршком часопису „Свјетлост” објављује песму која се зове „Прогнаник” и која иде овако:

Сиво је небо у туђини,
на мозак пада дим Лондона,
љубав је моја у даљини,
и пјесма птица, слава звона.

Седам је међа до мога краја
и седам стража мојој кући,
и чека змај пред двери раја,
и можда ће ми срце пући.

Ал’ ником нећу рећи зиму
у груди, открит срце јадно,
потужит ћу се тек на климу
и рећи да је овдје хладно.

Као младићу било му је хладно у Лондону, у туђини, сада му је било хладно и у домовини, у његовом Загребу. Свет му није постао домовина, али му домовина јесте постала туђина. Двадесетак дана касније, од исте жене, Марије Шуштић, тајнице Друштва хрватских књижевника, тражиће да му донесе капу. Хладно му је по глави, а и непријатно му је да на лекарске прегледе иде без шешира. Док се живот песника ближи крају, док се смирује играчка ветрова, као да се однекуд, из велике даљине, помешани са звуцима хармонике, чују стихови: 

Нужно, нетко фали, кад нас пјесма смами.
Гледамо се блиједи. Фалимо си сами.

11. септембар

АВИОНИ

Једанаестог септембра 1968. код Нице се срушио авион компаније „Ер Франс” на лету 1611. Погинуло је 95 људи, 89 путника и шест чланова посаде. Једанаестог септембра, пет година касније, 1973, авион Југословенског аеротранспорта на лету 769 срушио се прилазећи Титограду. Погинуло је 35 путника и шест чланова посаде. Једанаестог септембра наредне године, код Шарлота у Северној Каролини руши се авион „Истерн ерлајнса” на лету 212. Погинуло је 69 путника и двоје чланова посаде. Једанаестог септембра 1991, авион компаније „Континентал експрес” на лету 2574, пао је у округу Колорадо, код језера Игл, што је за последицу имало погибију једанаест путника и троје чланова посаде. 

Толики број тешких авионских несрећа с људским жртвама што су се десиле у распону од само двадесет три године, увек на исти дан, призива неку врсту проклетства и сујеверја. Кад су 2001. стигле прве вести о авиону који је ударио у једну од кула Светског трговинског центра, неко је евентуално могао помислити да је сага у дану ирационално баксузном за авио-компаније добила још једну епизоду. Ускоро је, међутим, постало јасно да није реч о немару, небризи и тенденциозности, него о терористичким нападима. У њима је страдало више људи него и збирно у наведеним несрећама: скоро три хиљаде, тачније 2.977 невиних жртава и деветнаест терориста. После 2001. на исти дан, једанаести септембар, десиле су се још две велике несреће, као и један терористички напад.

12. септембар

ПИЖАМА

Дванаестог септембра 1905. у Лондону се родила Флоренс Линда Плат. Судбина јој неће бити наклоњена. Трагично ће умрети млада, пре навршене тридесете, а историја ће је упамтити као „девојку у пижами”.

До деветнаесте године живела је у Енглеској. Затим прелази на Нови Зеланд, бежећи наводно на други крај света због несрећне љубави. Тамо проводи три године, а затим се сели у Сиднеј, у Аустралију. Радила је у биоскопу, много је излазила и пила, те према неким изворима, живела изразито промискуитетно. Напослетку се удала за Антонија Агостина, младића две године старијег од ње, италијанског порекла. Желећи да одвоји своју жену од кружока сиднејских пријатеља за које је држао да на њу имају лош утицај, Агостино одлучује да се њих двоје преселе у Мелбурн.

Нестанак Линде Агостино пријављен је крајем августа 1934, а недељу дана касније, у некој пустари, пронађено је тело младе жене у пижами од жуте свиле са извезеним змајем. На телу се биле бројне опекотине, а глава је била замотана у пешкир.

Пуних десет година тело није било идентификовано, а затим је према снимцима зуба с великом вероватноћом утврђено да се ради о Линди Агостино. За убиство је оптужен њен муж. Ослобођен је оптужбе за убиство с предумишљајем, али је осуђен на шест година за убиство на мах. Након одслужене казне депортован је у Италију. Тамо је и умро 1969.

До дана данашњег појављују се теорије по којима идентификација није била исправна, те да „девојка у пижами” заправо није била Линда Агостино. 

13. септембар

РИВАЛИ

Тог тринаестог септембра 1981. у финалу US Openа, у њиховом четрнаестом званичном мечу, Бјерн Борг је против Џона Мекинроа освојио укупно петнаест гемова. Његов опонент освојио је двадесет два. На почетку меча, међутим, није деловало да га Мекинро контролише. Наиме, први сет је изгубио са 6:4. Будући да се намучио у полуфиналу, кад је Витаса Герулатиса једва победио са 3:2, док је Борг у свом полуфиналу помео Џимија Конорса са 3:0, помало је изгледало и као да умор узима своје.

Утисак је био погрешан. Наредна три сета Мекинро сигурно узима (6:2, 6:4, 6:3) осигуравши тако своју трећу узастопну титулу на овом турниру. Имао је двадесет две године, а те је године освојио и Вимблдон. Тенис је, дакле, имао новог краља.

Борг је био само три године старији, али је већ наредне године практично престао да игра. У његовој колекцији Гренд слем титула недостаје само она са US Openа, а последњи пут јој је био близу тог тринаестог септембра 1981, кад је у финалу заправо и водио са 1:0 у сетовима. Стога је ваљда и био толико бесан, па је напустио терен пре званичног почетка церемоније проглашења победника.

Сам Мекинро је 1984. освојио још један US Open, свој четврти и последњи. Та сезона му је била најбоља у каријери. Први пут је дошао до финала Ролан Гароса, освојивши чак два сета у финалу, али је на крају ипак изгубио од Ивана Лендла. Вимблдон је, међутим, освојио на незаборавно доминантан начин, пошто је на целом турниру изгубио само један сет. У финалу US Openа те године победио је Лендла са 3:0.

О ривалитету између Борга и Мекинроа 2017. снимљен је играни филм у режији Јануса Меца Педерсена. 

14. септембар

ТОРТА

Четрнаестог септембра 1984, први пут у историји, телевизијски канал МТВ доделио је своје награде. Церемонија је одржана у Њујорку, а запамћена је првенствено по Мадонином извођењу песме Like A Virgin. Појавила се на сцени изронивши из огромне свадбене торте, а тај „иконични” и „незаборавни” наступ по општем мишљењу улази у историју популарне културе.

Међу награђенима те вечери били су, између осталих, Мајкл Џексон, Дејвид Боуви, Херби Хенкок, „Јуритмикс”, „ZZ топ” и Полис. За најбољи видео-спот мушког извођача проглађен је Боувијев China Girl, а награду је у његово име преузео Иги Поп. Било је у томе неке више симболике, пошто су поменуту песму свакако написали заједно док су обојица живели у Берлину. Песма је премијерно објављена на албуму Игија Попа „Idiot”, али у тој верзији није привукла онолику глобалну пажњу какву јесте у Боувијевој изведби.

Иначе, надахнуће за песму била је заљубљеност Игија Попа у Вијетнамку по имену Куелан Нгујен. У самом награђеном споту главну улогу игра новозеландска манекенка Гилинг Нг, а режирао га је Дејвид Малет, аутор неких од најчувенијих спотова свих времена: од White Wedding  Билија Ајдола до I Want To Break Free групе „Квин”. Боувију је било стало да спот има ангажовану ноту, односно да се из њега може ишчитати врло експлицитна критика расизма. У том смислу спот се наставља на ранији Боувијев који је такође режирао Дејвид Малет, онај за песму Let’s Dance.

15. септембар

АГАТА

Петнаестог септембра 1890. у Торквеју се родила жена чије су књиге читале стотине милиона људи. Родила се као Агата Милер, но прославиће се по презимену које је преузела од првог мужа. Брак с Арчибалдом Кристијем трајао је четрнаест година, од 1914. до 1928. Две године после развода, удала се за Макса Малована. С њим је била у браку све до смрти, 1976, преко четрдесет пет година, што ће рећи више од три пута дуже него с првим мужем, но, ето, презиме Кристи уз њу у историји књижевности ипак боље пристаје.

Агата Кристи је најславнија по криминалистичким романима у којима се појављују Херкул Поаро и госпођица Џејн Марпл. О Поароу је написала чак тридесет три романа, од којих је први објављен 1920. Госпођица Џејн Марпл се пак појављује у дванаест романа. Осим тих четрдесет пет, написала је још неколико десетина романа, углавном такође из криминалистичког жанра.

Ова „краљица кримића” званично је најпревођенији аутор у историји књижевности. Њене најпопуларније књиге досад су се појединачно продале у више од стотину милиона примерака. Огроман је број телевизијских и филмских адаптација њених романа и прича. Њен позоришни комад „Мишоловка” у само једном лондонском театру игран је скоро 28.000 пута. Континуирани низ извођења који је трајао више од шездесет пет година, прекинуо је почетак пандемије Цовида-19. У анкети у којој је учествовало око шест стотина писаца криминалистичке прозе за најбољи роман у историји жанра изабрано је Агатино „Убиство Роџера Акројда”.

Тридесет првог августа 1973, умро је човек који се родио као Џон Мартин Фини, али је у историју ушао под уметничким именом Џон Форд. Он је био један од највећих филмских режисера свих времена, добитник шест Оскара свеукупно, укључујући и рекордна четири Оскара за најбољег режисера. Каријера му је трајала више од пола столећа и снимио је око стотину и четрдесет филмова, мада је навећи део његовог опуса из ере немог филма изгубљен. Међу његовим филмовима су и такви класици попут „Поштанске кочије", „Трагача" те „Човека који је убио Либертија Валанса".

Форд се родио 1894, а већ као двадесетогодишњак почиње да се бави режијом. Практично је историја седме уметности неодвојива од његове филмографије. Ингмар Бергман је за Форда рекао да је „најбољи режисер на свету", док га је Франк Капра прозвао „краљем свих режисера", а Орсон Велс је на питање о филмским „старим мајсторима" рекао да постоје тројица: „Џон Форд, Џон Форд и Џон Форд".

Роџер Еберт је приметио да су највећи део митологије дивљег Запада створили два човека: Џон Форд и Џон Вејн. У највећим Фордовим филмовима по правилу глуми Џон Вејн. Поменути Еберт прецизно примећује да је чистота можда и најважнији елемент Фордове композиције. За њега су и величанствени пејзажи увек место радње, а не пука путописна кулиса. Постоји људи који су поједини жанр дотад скоро презрен подигли на ниво велике уметности. Једна од парадигматичних илустрација тога су вестерн и Џон Форд.  

Тридесетог августа 1974. око десет сати и четрдесет минута увече на источном улазу у загребачки Главни колодвор десила се једна од највећих железничких несрећа за време постојања Југославије. Наиме, експресни путнички воз на линији Атина-Београд-Загреб-Дортмунд искочио је из шина  седамстотињак метара од уласка у колодвор. У возу се налазило око четири стотине путника, углавном гастарбајтера који су се након летњег одмора у домовини враћали у Немачку.

Максимална дозвољена брзина уласка у колодвор била је 50 километара на час, а овај воз је ушао у колодвор више него дупло брже: брзином од 104 километра на час. Затим се десило превртање и стотину и шездесет седморо путника је погинуло. Чак четрдесет и једна жртва није идентификована па су сви они сахрањени у заједничкој гробници на Мирогоју. Одлуком председника Јосипа Броза Тита, сутрашњи дан после несреће проглашен је Даном жалости на целој територији Југославије.

Испрва се претпостављало да су за несрећу криве неке техничке мањкавости, али касније се као вероватнија опција показала да су за несрећу ипак криви машиновођа Никола Кнежевић и његов заменик Стјепан Варга. Стога је машиновођа осуђен за петнаест година затвора, а његов заменик на осам. Није се никада неупитно утврдило да ли су они били под утицајем алкохола или су једноставно били само преморени. Локомотива злосрећне композиције данас се чува у Хрватском железничком музеју.

Тако почиње „Рана", можда и најпознатија песма песника Тома Гана рођеног двадесет деветог августа 1929. И отац и мајка су му били новинари. Имао је десет година кад су му се родитељи развели, а недуго затим његова мајка је извршила самоубиство. Мајка је била особа која је од детињства потицала његову љубав према књижевности.

У младости је био близак са Тедом Хјузом и Филипом Ларкином. Као двадесетпетогодишњак, Ган из Британије прелази у Америку. Тамо почиње да предаје на Стенфорд универзитету. Ускоро његова поезија почиње да бива примећена понајвише због храброг третмана контроверзних тема попут наркоманије и хомосексуалности. Од краја двадесетог века, доста је писао о AIDS-у, мада сам никад није био ХИВ позитиван.

Умро је у априлу месецу 2004. у Сан Франциску.

Двадесет осмог августа 1986, Тина Тарнер је добила своју звезду на холивудском Булевару славних. Славна певачица је рођена у америчкој савезној држави Тенеси 26. новембра 1939. Право име јој је Ана Меј Булок. Најмлађа је ћерка Флојда Ричарда Булока и Зелме Булок (девојачко презиме Кири). Музичку каријеру започиње са деветнаест година, а четири године касније се удала за Ајка Тарнера те постаје позната као Тина Тарнер. Брак је бурно развргнут после шеснаест година.

Њена слава почиње да расте од почетка шездесетих година двадесетог века, а већ од средине шездесетих стиче широку популарност. Након развода, од друге половине седамдесетих, бива још славнија као соло певачица. Осим као певачица, Тина Тарнер се истакла и као глумица. Њена можда и најважнија улога је она из филма „Побеснели Макс 3" Џорџа Милера из 1985. године. Незабораван је начин на који је одиграла гламурозну Амазонку.

Након што је обележила педесет година каријере, Тина Тарнер се тријумфално пензионисала 2009. окончавши једну од најуспешнијих музичких турнеја у историји популарне музике. Пошто је продала више од стотину милиона носача звука, Тина Тарнер је свакако једна од најуспешнијих музичарки свих времена.

Године 1988. продала је стотину осамдесет хиљада улазница за концерт, што је у то време био највећи број проданих улазница за било који концерт соло извођача. Освојила је дванаест Греми награда. Консензусом је препозната и као „краљица рокенрола" и једна од набољих певачица свих времена.

Двадесет седмог августа 1964, у Лос Анђелесу је одржана премијера мјузикла „Мери Попинс" који је режирао Роберт Стивенсон, а продуцирао Волт Дизни. Насловну улогу одиграла је Џули Ендрјус. Филм је био финансијски најуспешније остварење те године, као и најуспешнији филм који је Дизнијева компанија дотад направила. Имао је тринаест номинација за Оскара - што је рекорд који ниједан каснији филм продуциран од Дизнијеве компаније није успео да обори - освојивши напослетку пет златних кипића. То је такође био највећи успех код Америчке филмске академије до ког је Дизни доспео за живота, јер је „Мери Попинс" једини његов филм који је завредeо номинацију у категорији најбољег филма.

У лику саме Мери Попинс, сценаристи су се доста удаљили од истоимене јунакиње из књига Памеле Линдон Траверс. Такође, Џули Ендрјус је, како се показало, била савршен кастинг за улогу харизматичне дадиље. Око врхунског квалитета филма врло се брзо створио консензус критике. Већ у првим месецима приказивања, филм је само у САД и Канади зарадио тридесет и један милион долара. Девет година касније, кад је поводом педесете годишњице оснивања Дизнијеве компаније поново пуштен у дистрибуцију, зарадио је додатних девет милиона.

Више од пола века касније, снимљен је наставак под насловом „Повратак Мери Попинс" где насловну јунакињу уместо Џули Ендрјус утеловљује Емили Блант. Филм је режирао Роб Маршал. Мада је у поређењима с првим делом већим делом извлачио дебљи крај, критичари су га углавном хвалили, а имао је и четири номинације за Оскара и добру зараду. 

Двадесет шести август 1981. био је посебан дан за канадску престоницу. Градоначелник Отаве је, наиме, тај дан прогласио „даном Пола Енке" желећи се тиме на достојан начин одужити уметнику који је те године обележавао двадесет пет година рада. Тог истог дана, једва три недеље након свог четрдесетог рођендана, Пол Енка је у родном граду добио улицу са својим именом. Понеко, ето, ипак бива и пословични „пророк у свом селу".

Рођен је у Отави 1941, а у родној граду је као четрнаестогодишњак објавио први сингл. Годину дана касније, са само сто долара које је добио од ујака, купује карту за Њујорк у једном правцу. Тамо ће се убрзо прославити.

Можда и најдубљи траг у култури двадесетог века, Енка ће направити пишући енглески текст на мелодију француске песме Клода Франсое и Жака Ревоа. Није то превод, јер он уопште није обраћао пажњу на изворни текст. Само је на постојећу мелодију написао речи које ће постати заштитни знак Френка Синатре и једна од најславнијих песама двадесетог века, она у којој човек пред крај свог испуњеног живота признаје да је ишао многим цестама и био свакој чорби зачин, али да је од тога много важније што је све то радио на свој начин.

„Мy Wаy" је песма која се - како је показала статистика - најчешће од свих пјесама пушта на сахранама у Великој Британији. У време кад је написао тај текст, Енка је имао двадесет и осам година, али је очито успео песнички наслутити с каквим емоцијама људи желе да се опросте од овог света.

Двадесет петог августа 1875, капетан Метју Веб је препливао канал Ламанш, од Довера до Калеа. За тај подвиг требала су му непуна двадесет и два сата - тачније, двадесет и један сат и четрдесет минута. Највећи проблем су му правили уједи медуза и јаке струје. Управо због струја, није пливао право него цик-цак. Накнадном анализом испоставило се да је његова рута била дуга скоро шездесет и шест километара.

Метју Веб је први човјек коме је успело да преплива Ламанш. Имао је двадесет и седам година. Претходних петнаест година је био морнар, преваливши пут од дванаестогодишњег „малог од палубе" до капетана брода.

Након овог подухвата, Веб постаје професионални пливач и велика медијска звезда. Објавио је књигу „Уметност пливања". Пет година након што је препливао Ламанш се оженио. Убрзо је добио двоје деце: сина и ћерку.

И мада је већ ушао у историју, адреналинска криза је била јача. Одлучио је да покуша да направи још нешто што није направио нико пре њега - да преплива цео кањон Нијагаре и све оне силне вирове испод легендарног водопада. Сви су му говорили да је то равно самоубиству, али Веб није марио. Дана 24. јуна 1883. године кренуо је да плива кроз кањон, али није стигао до циља. Утопио се у једном вртлогу. Сахрањен је на гробљу крај Нијагариних водопада.

По легенди, физички изглед и имиџ легендарног инспектора Клузоа кога је у филмовима Блејка Едвардса глумио Питер Селерс базиран је на портрету капетана Метјуа Веба.

Двадесет четвртог августа 1770, убио се ваљда и најмлађи самоубица светске књижевности - британски песник Томас Четертон; непуна три месеца су га делила од осамнаестог рођендана.

Родио се као посрмче; отац му је умро петнаестак недеља пре његовог рођења. Отац му је био свестран и еклектичан: био је песник, музичар и нумизматичар. Мали Томас се већ у раном детињству почиње страствено интересовати за књижевност. Почео је озбиљно да пише још пре свог дванаестог рођендана.

Четертон је живео у родном Бристолу све до последњег пролећа свог живота. Тада прелази у Лондон. Ако је судити по писмима које је из Лондона слао мајци и сестри, био је одушевљен великим градом и приликама које му се отварају. Своје прве лондонске хонораре је и потрошио на поклоне мајци и сестри. Ипак, живот у великом граду је скуп и макар је писао много није довољно зарађивао. Испоставило се и да су његови уредници били много дарежљивији у вербалним комплиментима него у чврстој валути.

Три дана пре своје преране смрти, шетао се с пријатељем по гробљу. Четертон је био толико задубљен у мисли да је пао у отворен гроб. Пријатељ му је пружио руку нашаливши се да му је част да учествује у ускрснућу једног генија. Четертон је одговорио да се он већ неко време бори са гробом. Пријатељ је то схватио као рутински одговор на његову досетку. После три дана, међутим, млади песник је извршио самоубиство. Како то често бива, величина његовог дара препозната је тек постхумно.

Двадесет трећег августа 1939, Молотов и Рибентроп су у Кремљу потписали Пакт о ненападању у трајању од десет година. Тајни анекс скицирао је зоне интереса сваке од страна: Хитлер је добио Литванију и западни део Пољске, а Стаљин Финску, Естонију и Летонију, као и део Пољске источно од река Нарев, Вистула и Сан. Кад је у Оберсалцбергу примио ове вести, Хитлер је поскочио од радости узвикнувши: „Победио сам". Неки нацисти су према Совјетском Савезу свакако осећали револуционарни афинитет - Рибентроп је рекао да се у Москви осећао као међу старим друговима - али у овом тренутку Хитлеров интерес за пакт био је чисто стратешки. Антагонизам са Западом учинио је привремени аранжман неизбежним.

Дан пре, кад је било јасно да је Руско-немачки пакт пред потписом, Чемберлен је писао Хитлеру понављајући да је гаранција Британије Пољацима валидна. Сутрадан је председник Рузвелт послао телеграм Хитлеру у коме стоји упозорење да је „катастрофа" општег рата „на помолу". Врло је јасно ставио до знања да је „амерички народ јединствен у опозицији политици војног освајања и доминације". Важност ових речи била је потпуно јасна.

Наредно јутро донело је још лоших вести. Мусолини је јавио да је одлучио да остане неутралан, макар засад. Италија, рекао је, једноставно није спремна за рат толико раније него што су испрва замишљали. Напад на Пољску, заказан за 26. аугуст, је одгођен. Наредних неколико дана протекли су у невероватно напетом расположњу, са експлозијама темперамента у Берлину, нарочито Хитлеровог, јер је беснео против војске, Министарства спољних послова, Италије и сваког ко би му се нашао на путу.

Послао ми је тек цвет, од првог сусрета, тог дана важна.
Нашавши тако гласника који му највише пружа;
Дошла је дубоко из срца, чиста, од капи роса влажна -
Једна савршена ружа. 

Ја добро познајем језик цвећа;
„Ове су латице," то значи, „попут срца будућег мужа."
За вечну љубав симбол и добра јој срећа
Једна савршена ружа. 

Како још ником није пало на памет да ми пошаље
Савршену лимузину, да буде од шлепа моје хаљине дужа?
Али не, оно је од чега мени судбина не иде даље
Једна савршена ружа. 

Овако у преводу звучи можда и најпознатија песма Дороти Паркер, рођене двадесет другог августа 1893, под насловом „Једна савршена ружа". Ова песникиња спада међу парадигматичне фигуре америчке културе у двадесетом веку. Писала је за Њујоркер, била холивудска сценаристкиња два пута номинована за Оскара, а око стоте годишњице рођења њеној успомени је одата почаст тиме што јој се лик појавио и на поштанској марки. Била је позната по прогресивним политичким ставовима те по хедонистичком животном стилу. 

Књига песама Дороти Паркер у којој је премијерно објављена „Једна савршена ружа" штампана је једва годину дана након што је Френсис Скот Фицџералд публиковао свог Великог Гетсбија. И као што нам Фицџералдов роман из данашње перспективе делује страшно савремено јер говори о послератном тајкуну који верује да новцем може купити све, сличну емоцију нам призива и ова песма Паркерове. Готово да бисмо рекли да је то песмa једне - спонзоруше.

Двадесет првог августа 1940. преминуо је Лав Троцки, од последица атентата извршеног дан раније у његовој кући у Мексико Ситију. Убио га је агент НКВД-а рођен у Шпанији по имену Рамон Меркадер. Као оружје је искористио шиљак за лед. Није успео да га убије на лицу места јер му се Троцки, мада већ у поодмаклим годинама, жестоко супроставио. Кад су чули буку, у собу су упали телохранитељи Троцког. Вероватно би и убили Меркадера на лицу места да им Троцки није рекао да га оставе у животу како би полиција могла да га испита.

Троцки је од последица повреда преминуо, а његов убица је осуђен на двадесет година робије. Последње речи творца идеје о „перманентној револуцији" биле су: „Нећу преживети. Стаљину је напокон успело да оствари оно што је толико пута покушавао".

И заиста, Стаљин је већ много пута покушао да га убије, али све дотад узалуд. Наравно, овог пута тврдио је да он са нападом нема ништа и да је Троцког убио неки опасан - троцкиста.

Испрва, Совјетски Савез није одао никакву признање Меркадору, мада су одликовали његову мајку Мерцедес за њено учешће у завери која је довела до убиства Троцког. Међутим, кад је после двадесет година Меркадер изишао из мексичког затвора, он одлази у СССР где му актуелни шеф КГБ-а лично уручује три највећа совјетска одликовања. Сам Троцки у Совјетском Савезу никад није рехабилитован, чак ни на врхунцу процеса дестаљинизације. Његова формална рехабилитација десила се тек 2001. године. 

Двадесетог августа 1882, премијерно је изведена чувена увертира Пјотра Иљича Чајковског „1812". Седамдесета годишњица тријумфалне одбране Русије пред невиђеном Наполеоновом силом био је изврстан повод. Премијера је одржана у непосредној близини још увек не до краја завршеног Храма Христа спаситеља у Москви, који је грађен четрдесет и четири године освештан је у мају 1883. Дириговао је Иполит Алтани. Комад је и настао по наруџби и идеји Николаја Рубинштајна у контексту обележавања неколико важних годишњица у Русији, a читаво дело Чајковски је написао за шест недеља. Надежди фон Мек је признао да по његовом мишљењу „1812" нема уметничку вредност јер ју је написао без топлине и без љубави. Ипак, управо ће овим делом Чајковски зарадити највише новца у животу и оно до данашњег дана остаје један од амблематских примера његове музике.

Кад је увертира извођена у тек отвореном Карнеги Холу у Њујорку, дириговао је Чајковски лично. Има нечег у тој музици очито јако блиског доминантном америчком укусу, пошто је постао обичај да „1812" буде музичка пратња уз ватромет на Дан независности. Патриотска химничност увертире многима је узвишена, али је другима тек претекст за иронију. Примера ради, енглески композитор Малколм Арнолд аутор је „Једне велике велике увертире" која је очита пародија на „1812". Да иронија буде већа, ову своју увертиру композитор је посветио - америчком председнику Хуверу.