Велики фудбалери које су мундијали мимоишли: Како и зашто им се није дало

Минули Мундијал у САД, Канади и Мексику, 26. по реду, био је један од ређих на којима су наступиле све највеће фудбалске звезде времена у ком је одржан. На овом шампионату љубитељи најпопуларније игре имали су прилику да непосредно, са трибина стадиона или посредством телевизије, виде на делу играчки „крем планете“ – Лионела Месија, Кристијана Роналда, Усмана Дембелеа, Килијана Мбапеа, Харија Кејна, Ерлинга Халанда, Ламина Јамала, Винисијуса Жуниора, Нејмара... Уз њих су стигли и они које стручњаци већ сматрају њиховим наследницима.

Разлози изостанка неких фудбалских великана на ранијим Мундијалима били су врло различити: изненадна смрт, то што се њихове репрезентације нису пласирале на СП, повреде, казне, „заборављеност“ од селектора, национална правила, сукоби са репрезентативним колегама... Догодило се тако да неки од највећих асова у историји фудбала никада нису наступили на Мундијалима. Ту судбину поделили су, између осталих, Валентино Мацола, Алфредо ди Стефано, Ладислав Кубала, Гунар Нордал, Џорџ Бест, Ерик Кантона, Жорж Веа, Рајан Гигс, Ијан Раш, Бернд Шустер...

Зла судбина Валентина Мацоле…

После Другог светског рата у првенству Италије доминирао је клуб Торино, а у његовим  редовима прва звезда био је свестрани Валентино Мацола, сјајан везиста и неумољиви голгетер, за ког се и данас говори да је најбољи фудбалер свих времена међу онима који су рођени на Апенинском полуострву. Италија је 1934. и 1938. освојила титулу светског првака, а наставак тог низа очекивала је и на наредним Мундијалима, јер је на фудбалску сцену ступила сјајна генерација младих играча предвођена  управо Мацолом, који је рођен 1919. године.

Тај план им је покварио Други светски рат због ког светска првенства нису одржана ни 1942. ни 1946. За Мацолу, ком се дивила не само Италија, него и читав свет, велика прилика за освајање најзначајнијег трофеја било је прво послератно светско првенство у Бразилу 1950. Није је дочекао, јер је са целим тимом и руководством Торина страдао 1949. године у авионској несрећи на повратку из Лисабона где је италијански великан, називан „Гранде Торино“, играо против Бенфике.

Иза Валентина су остала два сина, Феручио и Александро Сандро Мацола, такође запажени фудбалери. Успешнији од њих, Сандро, офанзивни везиста као и његов отац, са Интером је, осим домаћих титула, освојио два Купа европских шампиона, док је са репрезентацијом Италије био шампион Европе. Играо је и у финалу Мундијала 1970. чиме је, бар донекле, „исправио“ оно што његов отац никада није достигао.

... и Енглеза Данкана Едвардса

И Данкана Едвардса, једног од највећих талената у Енглеској, смрт је спречила да заигра на Мундијалу: као и Мацола, страдао је у авионској несрећи. Било је то у зиму 1958. када се његов Манчестер јунајтед враћао кући из Београда, где је одиграо четвртфинални меч Купа европских шампиона ca Црвеном звездом. До удеса је дошло на аеродрому у Минхену, а међу 23 погинуле особе било је осам играча „Црвених ђавола“, укључујући и 21-годишњег Едвардса.Иако прилично млад, већ је је „у ногама“ имао 177 утакмица за Манчестер јунајтед и 18 за државни тим, у којима је шест пута био стрелац. Био је виђен као сигуран путник на СП у Шведској 1958, а веровало се да ће ослонац „Гордог Албиона“ бити бар на још два-три Мундијала. Играо је у халф линији, а према савременој терминологији био је задњи везни. Одликовали су га ретка физичка снага, добра техника и снажан ауторитет на терену.

Велики Боби Чарлтон, његов саиграч у клубу и репрезентацији, говорио је за Eдвардса да је фудбалер какви се ретко рађају.

Државна забрана за Нордала

Посебно је занимљив случај Швеђанина Гунара Нордала (1921- 1995), једног од најславнијих светских голгетера у првој деценији после Другог светског рата, ког је његова држава, иако јој је био најбољи фудбалер, спречила да заигра на Мундијалу.

Швеђани су, наиме, 1949. усвојили пропис по ком професионални играчи нису могли да наступају за национални тим на међународним такмичењима и то је спречило Нордала да заигра на СП у Бразилу 1950. Не би га било ни на Мундијалу одржаном четири године касније у Швајцарској, да се његова земља пласирала на тај турнир, јер је поменути пропис укинут тек пред светски шампионат у Шведској 1958, када је Нордал већ био окачио копачке о клин.

Гунар Нордал се прославио у италијанском Милану где је, током пет година, освојио два Скудета и пет пута био најбољи стрелац серије А. Од 1942. до 1949. био је репрезентативац Шведске, са којом му је највећи успех био освајање златне олимпијске медаље 1948. Швеђани су тада у финалу победили Југославију са 3:1, а два гола за победнике постигао је управо Гунар Нордал.

„Киксеви“ Алфреда Ди Стефана

Готово невероватно звучи податак да Алфредо ди Стефано (1926-2014),  средином прошлог века најбољи фудбалер света, никада није заиграо на неком од Мундијала, иако је наступао за чак три репрезентације – Аргентине (у којој је рођен), Колумбије и Шпаније. Прославио се у дресу Реала из Мадрида комe је, као најбољи у моћном тиму, „донео“ пет титула европског првака.

За Аргентину је играо 1947. и на шест утакмица постигао шест голова. Две године касније носио је дрес Колумбије (четири пута), а од 1957, након што је добио шпанско држављанство, био је стандардан у саставу „Црвене фурије“.

Прву шансу да заигра на највећој светској сцени имао је 1958, када је Мундијал одржан у Шведској. „Фурија“ је имала врло јак тим и било је очекивано да ће, предвођена Ди Стефаном, бити виђена на северу Европе. Тај сценарио Шпанцима је покварила репрезентација Шкотске која је у квалификационој групи била боља од њих, што је значило да у Шведску одлазе доста слабији Шкоти.

Четири године касније, Шпанци су обезбедили пласман на СП чији је домаћин био Чиле. Ди Стефано је, наравно, био у саставу „Фурије“, али му се, ипак, није дало да се појави ни на том Мундијалу – непосредно пред полазак репрезентације у Јужну Америку доживео је тежу повреду.

Бразилац Пеле, често проглашаван „фудбалским краљем“, једном је рекао да је та титула требало да припадне плавокосом Ди Стефану чији је надимак био „Плава стрела“.  

И Кубала без Мундијала  

И славни Ладислав Кубала (1927-2002) је, попут Ди Стефана, играо за три националне селекције, али упркос томе ни он није успео да се упише међу учеснике светских шампионата. Наступао је за Чехословачку, Мађарску и Шпанију, где је остао упамћен као један од највећих асова Барселоне икада.

Постоји још нешто заједничко за њега и Ди Стефана: и Кубала је требало игра за Шпанију на СП 1962. године, али је и он изостао због повреде. Читава Шпанија је тада била дубоко разочарана, јер се веровало да би „Фурија“ са Ди Стефаном и Кубалом могла да се укључи у борбу за трофеј. Шпанија је до тог циља први пут стигла тек 2010, а тај успех поновила је на првенству света овог лета.

Испред Барселониног Стадиона Камп Ноу налази се биста Ладислава Кубале кога многи навијачи славног каталонског клуба, али и стручњаци,  сматрају највећим у његовом постојању. А за Барсу су, да подсетимо, играли и Кочиш, Кројф, Марадона, Роналдињо... Част свима, али споменик само Кубали, одлучили су Каталонци.

Разочарења Џорџа Беста

Џорџу Бесту (1946-2005), звезди Манчестер јунајтеда, „фудбалском уметнику“ и освајачу „Златне лопте“, препрека за одлазак на Мундијал био је, говорило се, слаб квалитет репрезентације Северне Ирске за коју је наступао 13 година.

Можда би све било друкчије да је Џорџ био више посвећен спортском уместо боемском животу, са пуно алкохола, кафанских провода и жена. Нико му није оспоравао фудбалско знање, али је, почесто, било очигледно да у клубу и репрезентацији, због робовања пороцима, пружа много мање него што је могао.

У Енглеској је био општи љубимац, због надахнуте игре и непредвидивих дриблинга, док је у домовини уздигнут у статус божанства. Када је умро, на сахрани у родном Белфасту било је око 100.000 људи иако је целог дана падала киша. У знак сећања на Џорџа Беста, међународни аеродром у Белфасту понео је његово име.

Занимљиво је да је, након Бестовог напуштања државног тима 1977, наводно због тога што није више могао да подноси неуспехе у квалификацијама за највећа такмичења, Северна Ирска отишла на прво наредно светско првенство у Аргентини 1978, а онда и на следеће у Шпанији 1982.

Жорж Веа, шеф државе, али без Мундијала

Сјајни црнопути нападач Жорж Веа, освајач „Златне лопте“ која се додељује најбољем на планети, носилац три титуле првог играча Африке, звезда Милана, ПСЖ-а, Челсија, био је и председник своје Либерије, а једино што није успео, упркос великој жељи, био је одлазак на Мундијал. Светско првенство као играч није видео јер је његова домовина, како је једном написао лондонски „Гардијан“, у фудбалском смислу била „ситна риба“.

Веа је 1986, као двадесетогодишњак, дебитовао у најбољој селекцији Либерије за коју је, током две деценије, одиграо 75 мечева и постигао 18 голова. Упркос његовом великом играчком квалитету, силном личном хтењу и изгарању на терену, репрезентација Либерије никада није успела да се домогне Мундијала, а значајније успехе нису имали ни на шампионатима „Црног континента“.

После фудбала, Веа се окренуо политици. За шефа државе први пут се кандидовао 2005, а у председничку палату успео је да уђе након убедљиве победе на изборима 2017, и „издржи“ шестогодишњи мандат.

Деценију и по након окончања фудбалске каријере, Веа је, у 52. години, тада већ као председник државе, одиграо опроштајни меч за Либерију против Нигерије (1:2). По завршетку утакмице његов дрес са бројем 14 је заувек повучен из употребе.

Мундијал само сан за Кантону и Жинолу

Француз Ерик Кантона, најпознатији као „икона“ Манчестер јунајтеда са којим је освојио четири Премијер лиге, истакао се и као репрезентативац своје земље у периоду од 1992. до 1997. Одликовао се голгетерским умећем, али и пргавом нарави, што није сметало његовим многобројним фановима у Енглеској, Француској и широм света.

Лично је био веома задовољан својом каријером, а „минусом“ је сматрао само неодлазак на светско првенство. Једину шансу да то оствари имао је 1994, али Француска, на опште изненађење, није успела да се пласира на шампионат одржан у САД. Боља од ње у одлучујућем мечу на париском „Парку принчева“ била је Бугарска, која је победила са 2:1, иако је домаћинима за пут преко Атлантика био довољан и бод.

Французи су повели голом Кантоне, али су Бугари успели да преокрену у задњем минуту и заслужено оду на СП. За тај шокантни исход кривац је, по општем мишљењу, био француски нападач Давид Жинола који је, неопрезно изгубљеном лоптом, дао прилику Бугарину Костадинову да својој селекцији донесе „златну“ победу.

Тај пораз је и Жинолу коштао одласка на Мундијал, а нову прилику, иако је дуго био један од најбољих „триколора“, није добио јер му је кикс против Бугара умањио рејтинг код селектора. Заједничко Кантони и Жиноли је да су се највише истакли у енглеским клубовима и да су каријере касније градили и у филмској и телевизијској продукцији, и то као глумци и водитељи.

Шустер због свађа без СП  

Немац Бернд Шустер (1959) је, захваљујући врхунским играма, рано осигурао место у репрезентацији „Панцера“, али и у шпанским великанима Реалу, Барселони и мадридском Атлетику. Каријера му, ипак, није била блистава колико се очекивала, јер је одиграо само 21 меч за државни тим, а при томе ниједан на светским првенствима. Разлози за тај „пад“ корпулентног везисте су многобројни.

Најинтригантнији је тврдња да му је успон пресекла супруга Габи, некадашња старлета, која је себи приграбила и улогу његовог менаџера, што га је посвађало са доста саиграча и делом навијача који су му „пришили“ надимак „Папучар“, што га је јако иритирало.

Када је 1980, као 24-годишњак, са Западном Немачком освојио Европско првенство и био изабран у идеалан тим тог такмичења, говорило се да је пред њим још неколико шампионата Старог континента, али и Мундијала. За СП у Шпанији 1982. био је „програмиран“ за једног од лидера националне селекције, али тамо није ни отишао због свађа са саиграчима и других ексцеса, због чега га је селектор Јуп Дервал одстранио из изабраног тима, уз оптужбу да је сувише под утицајем своје хировите супруге. Посебно су биле жестоке свађе Шустера са Карлом Хајнцом Руменигеом и Паулом Брајтнером.  

Шустер се накратко вратио у државни тим пред ЕП 1984, али га је убрзо самовољно напустио, без објашњења. Немци су покушали да га врате у репрезентацију за Мундијал 1994, али се он није дао „сломити“. Тако је своју играчку каријеру завршио без иједног учешћа на светским првенствима.