О европском лицемерју и хушкању на рат: За чији рачун треба напасти Русију

Када је Русија извршила инвазију на Украјину у фебруару 2022. године, светске реакције су биле предвидљиве. Најоштрија реакција дошла је од Сједињених Држава, које су себе виделе као чувара старог поретка, и можда и као гаранта евентуалног чланства Украјине у НАТО-у. Реакција Европе била је за неколико октава тиша, као што је углавном била и током Хладног рата. Остатак света, иако је углавном осуђивао Русију због очигледног кршења међународног права и правила УН, није показивао претерану забринутост.

Ствари су се у међувремену промениле. Промене су почеле још за време Бајдена, који је, упркос веома оштром ставу према Русији и увођењу најрадикалнијих санкција икада (укључујући заплену приватне имовине и имовине државе с којом Сједињене Државе нису биле у рату), ипак поштовао нека правила из Хладног рата. Пре свега, настојао је да избегне непотребну ескалацију са нуклеарном силом. То се јасно видело у његовој политици забране напада на територију Русије. Али чак и под Бајденом та политика је постепено напуштана и САД су de facto ушле у рат тиме што су почеле да бирају и непосредно одређују мете на територији Русије.

Током протекле две године, ситуација се додатно развила. САД су наставиле с политиком у којој су de facto учесник у рату, али су истовремено показале жељу да се сукоб, на овај или онај начин, некако оконча. Оно што је међутим изненађујуће, јесте да је жеђ за ратом постала готово незасита у неколико европских земаља, пре свега у нордијским и балтичким државама, а у последње време и у Немачкој, као и у Великој Британији – у њеном случају из дубљих историјских разлога који сежу до XVIII века.

Улога малих земаља – које својом геополитичком неодговорношћу могу нанети огромну штету читавом свету – обично пролази испод радара. Нордијско-балтичка коалиција у суштини позива на рат са Русијом, позивајући се на сопствене страхове и трауме из времена руске, односно совјетске власти и окупације. Остављајући по страни дискусију о потпуној једностраности таквих тврдњи (зар Руси не би могли да тврде да су летонски стрелци играли кључну улогу у руској револуцији?), ова врста ратоборства од стране малих народа је крајње лицемерна. Оно почива на идеји да се може заговарати рат, а да се притом не сносе његове последице. Настоји се да се интереси малих земаља што чвршће испреплету с интересима великих сила, како би ове потом ратовале међу собом и милиони људи гинули, док би мале земље, по окончању тог општег рата, оствариле сопствене циљеве.

Такав став је већ сам по себи довољно лош – али још је горе то што у Источној Европи и на Блиском истоку постоје очигледни историјски преседани сличних политика које су доводиле до глобалних катастрофа. Србија је уочи Првог светског рата играла на карту Русије. Пољска и Мађарска учествовале су у комадању Чехословачке, чиме је нацистичкој Немачкој отворен пут за наставак агресије. Израел већ деценијама настоји да увуче Сједињене Државе у своје сукобе на Блиском истоку, а то је најочигледније управо сада, када су САД ушле у рат против Ирана – на веома сличан начин као што је Русија ушла у рат против Украјине – не знајући ни зашто, ни који су политички циљеви тог рата. Али такав исход одговара Израелу, јер слаби још једну блискоисточну силу и продубљује хаос у региону.

Свет се сада суочава са сличном ситуацијом, у којој неколико земаља, чији укупан број становника једва достиже број житеља једног кинеског града другог ранга, жели да, лечећи сопствене фрустрације и трауме, гурне читав свет у катастрофу која би могла, мање-више, да означи крај цивилизације. То је крајње неодговорна политика. Она је уједно и лицемерна, јер почива на претпоставци да ће неко други – у овом случају Сједињене Државе – ратовати уместо њих. Јер, ако толико желе рат и ако су уверене у његову моралну оправданост, зашто саме не уђу у њега? Зашто непосредно не нападну Русију па да виде шта ће се догодити? Било би то лудило, али бар не би било неодговорно нити лицемерно према остатку света.

Наравно, аргумент у прилог рату (који би водио неко други) гласи да би пристанак на разговоре о прекиду ватре дуж садашњих линија фронта ишао на руку агресору. Али, према тој логици, сваки рат би требало водити до самог краја, све док једна страна не буде потпуно уништена. Никада не би требало да буде никаквих преговора. Дипломатија не би требало ни да постоји. Корејски рат би онда и даље требало да траје – заправо, вероватно не би, јер да се тада поступало у складу с политиком какву данас заговара нордијско-балтички савез (односно оно што је Макартур желео), ми се никада не бисмо ни родили, а наши родитељи, или бабе и деде, одавно би били мртви.

Нордијско-балтички савез такође заборавља да би, уколико би прекид ватре био успостављен дуж садашњих линија контроле, територија Донбаса и других области заиста остала под контролом Русије, али да то ниједна земља на свету не би званично признала. Зар нису приметили да то није учинила ниједна држава Заједнице независних држава? Зар нису приметили да то не признаје чак ни Белорусија? Такав, несумњиво крхки мир, не само што би окончао данашње крвопролиће већ би оставио отвореном могућност за неко будуће, трајније решење између Русије и Украјине. Ни Путин, ни Зеленски, нити друштвене снаге које стоје иза њих, нису вечни. Ствари ће се мењати и у Русији и у Украјини. Преговори могу да се наставе за десет или двадесет година – али ће бар људи који би у међувремену погинули бити живи.

Они упозоравају да би то довело до „замрзнутог сукоба“. Али да ли је замрзнути сукоб гори oд рата који бесни? Да ли је одсуство погибија горе од наставка крвопролића? Постоје десетине замрзнутих сукоба широм света, од Кипра преко Косова и Западне Сахаре до Малвина и Кашмира. Да ли треба да их све поново одмрзнемо?

На ова морална питања они нерадо одговарају, јер је у њиховој рачуници подразумевана вредност коју придају украјинским животима једнака нули, док смрт Руса за њих има позитивну вредност. Према томе, са њихове тачке гледишта, бесконачан сукоб је игра с позитивним збиром.

Идеја о бесконачном рату не само да је неморална већ са собом носи и огроман ризик од нуклеарне ескалације. Током Хладног рата две велике силе су тај ризик схватале веома озбиљно. Зато су имале четири обавезујућа нуклеарна споразума, од којих данас ниједан више није на снази. Данас се, међутим, људи понашају као да нуклеарно оружје не постоји. Таква претпоставка нема никаквог основа, али чак и када би вероватноћа избијања нуклеарног рата износила само један према милион, његове последице биле би толико страшне – јер се такав рат, једном започет, не може контролисати – да би сваки рационалан човек морао да закључи да треба учинити све како би се он избегао.

Ратно хушкање нордијско-балтичких земаља у садашњим околностима стога је: (1) неодговорно, (2) лицемерно, (3) неморално и (4) представља опасно поигравање с катастрофом несагледивих размера.