У време велике рецесије 2008. године Лагардова је била министарка трговине Француске, а онда је 2012. године постала директорка Међународног монетарног фонда (ММФ). На тој позицији остала је до 2019. године, а ковид кризу 2020. године, и енергетску кризу после почетка рата у Украјини 2022. године, Лагардова је дочекала као председница Европске централне банке (ЕЦБ) током чијег мандата је инфлација у еврозони (крајем 2022. године) достигла врхунац од скоро 10 одсто. Госпођа Криза је растом камата успела да охлади прегрејану европску економију и инфлацију спусти на испод два одсто, колико је износила у фебруару ове године.

У марту су ефекти рата у Ирану већ подигли цене, па Еуростат, званична статистика Европске уније, прогнозира да ће инфлација у марту износити 2,5 одсто. Нови рат и ново пуштање духа из боце, кога су после рата у Украјини централни банкари широм света једва у боцу вратили, оно је што трезни Кристин Лагард и што је у разговору са Зани Минтон Бедоуз диктирало тон интервјуа у коме је директорка ЕЦБ-а тржишту послала упозоравајуће поруке.

У емисији „Инсајдер“, која је прошлог четвртка, 26. марта, објављена на порталу „Економиста“, Лагардова и Минтон Бедоузова су у Франкфурту, у седишту ЕЦБ-а разговарале о економским последицама рата у Ирану, а судећи по ономе што је о томе Лагардова рекла, наш луди свет ускоро би могао да постане још луђи.

Потцењени ризици 

„Ризици од рата у Ирану се потцењују“, рекла је она и додала да су очекивања брзог повратка у нормалу можда превише оптимистична. Америчког министра финансија Скота Бесента Лагардова није споменула, али јасно је да је мислила на његову процену према којој ће последице рата у Персијском заливу бити кратког даха.

Уосталом, у понедељак, 30. марта одржан је видео састанак групе Г7 где је Лагардова, како преноси америчка агенција „Блумберг“, оспорила оптимизам Скота Бесента. „Суочавамо се са правим шоком. Вероватно већим него што то тренутно можемо да замислимо“, рекла је Лагардова за „Економист“.

Технички стручњаци ЕЦБ верују да је „превише тога већ оштећено“, додала је, да „нема начина“ да се изгубљено снабдевање енергијом у Заливу обнови у року од неколико месеци, као и да би прекид могао да траје „годинама“.

Два су проблема када је тренутно о енергетској кризи у Персијском заливу реч. Први је то што је Ормуски мореуз затворен. Саобраћај бродова и танкера кроз мореуз смањен је чак 95 одсто. Француска консултантска кућа „Лазард“ објавила је пре неколико дана да дневно кроз Ормуз прође просечно 4 брода, у поређењу са 125 пре рата. Подаци компаније „Вортекса“ су другачији, по њима је мање бродова пролазило кроз Ормуз, али је и ту јасан тренд који показује пад од 95 одсто протока од почетка рата.

Селективни транзит је настављен јер Иранска револуционарна гарда бродове непријатељских држава не пушта да прођу, па се дневни проток нафте из Персијског залива уместо некадашњих 20 милиона барела спустио на испод 10 милиона барела дневно. Један део нафте пролази преко Саудијске Арабије и нафтовода Исток-Запад, као и преко Фуџеире у Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ).

Оштећена инфраструктура

Уништена енергетска инфраструктура је, ипак, много већи и дуготрајнији проблем. Када је реч о рафинеријама нафте, на списку оштећених постројења који је недавно објавио „Блумберг“ је рафинерија Рувајс у УАЕ. Рафинерија Рас Танура у Саудијској Арабији је привремено обуставила рад највећег постројења за прераду, капацитета 550.000 барела дневно.

Дрон је пао и на рафинерију Самреф у Саудијској Арабији, а у Бахреину је на списку оштећене енергетске инфраструктуре рафинерија Бапко енерџи, постројење капацитета 400.000 барела нафте дневно. У Кувајту је погођена рафинерија Мина ал Ахмади, у Кувајту Мина Абдулах, а у Ираку рафинерија Ланаз.

Највећи проблем ипак је то што је постројење за течни природни гас (ЛНГ) Рас Лафан у Катару погођено иранским ракетама, што је изазвало пожаре који су проузроковали велику штету. „Катар Енерџи“, велики снабдевач гаса, прогласио је вишу силу и отказао уговоре о дугорочном снабдевању.

У Абу Дабију је погођено гасно постројење Хабшан, а у Ирану је Израел гађао Јужни Парс. Станица за регулацију гасног притиска у провинцији Исфахан у Ирану такође је оштећена.

На гасном пољу Шах у Уједињеним Арапским Емиратима је ирански дрон изазвао пожар и оштетио инфраструктуру, а гасно постројење Дас Ајланд за производњу течног нафтног гаса ради на ниском нивоу зато што произведене количине не може да извезе кроз Ормуз. Ово гасно постројење је иначе у власништву АДНОК-а, компаније која би требало да буде партнер мађарском МОЛ-у у преузимању НИС-а.

У Ираку је оштећено и нафтно поље Мајнун, а у Саудијској Арабији – Шајбах. Руска агенција Интерфакс јавила је да се у близини оперативног блока нуклеарне електране Бушехр у Ирану такође догодио напад.

Осим важне енергетске инфраструктуре гађане су и луке којима се транспортују не само енергенти, већ и друга роба која пролази кроз залив. У Саудијској Арабији гађана је лука Јанбу, а у УЕА луке Фуџејра и Џебел Али. И лука Сохар и терминал Мина ал Фахал и Салала у Оману су оштећени, а у Бахреину је оштећен терминал Калифа бин Салман.

Овај списак уништене и оштећене инфраструктуре вероватно је имала на уму Кристин Лагард када је у интервјуу за „Економист“ рекла да последице по глобалну економију стижу са одложеним дејством, али и да је ЕЦБ „спремна да одговори“.

Црни сценарио 

Преведено са језика монетарне политике то значи да би у наставку године, ако се рат у Персијском заливу настави, глобалној економији могао да се догоди раст инфлације, а да би као одговор на то ЕЦБ могла да повећа камате. А у најпесимистичнијем сценарију ЕЦБ рачуна да би, ако прекиди у снабдевању потрају до краја ове године, инфлација у евро-зони могла да стигне и до 6,3%.

А судећи по ономе што је рекла, министри финансија широм Европе ову кризу чекају са мање простора у буџетима него што су имали 2022. године, када је почео рат у Украјини. „Нема толико буџетског простора као 2022. и 2023. године, када су земље потрошиле 2,5 одсто бруто домаћег производа или више да би ублажиле трошкове раста енергената“, изјавила је Лагардова.

„Свака подршка овог пута треба да буде прилагођена, циљана и привремена“, додала је. Креатори фискалне политике требало би да знају колико широко ћебе могу да простру, да помоћ распоређују и фокусирају на домаћинства са ниским приходима.

У том интервјуу занимљив је и тон којим Лагардова говори о улози Америке у овој енергетској кризи. На питање да ли би могло глобално да се одговори на нову кризу, Лагардова је прво лаконски одговорила: „Уверавам вас да ће се централне банке ујединити“, и, како се током разговора испоставило, намерно изоставила министарства финансија.

Током кризе 2008. године Г20 је координисао глобални одговор и глобалне мере. „Можете ли да замислите да се то сада догоди? Г20 је под вођством САД. Нећу рећи ништа више“, рекла је Лагардова, а онда из угла некога ко је био на челу ММФ-а заправо дала и најкритичнију изјаву.

„Стари поредак се распада. Мултилатералним институцијама попут ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације још се може управљати, али се америчка доминација у њима мора смањити“, рекла је Лагардова и тиме заправо дошла на линију онога што годинама, на пример, тражи Кина. А то је да се уважи реалност и да се Кини да већа квота, а самим тим и већи утицај у ММФ-у и Светској банци, а да се америчка квота смањи.

Крај досадашњег финансијског поретка

Овај процес трансформације старог финансијског поретка упоредила је са змијом која мора да одбаци стару кожу. „Могуће је из старе коже извући нову животињу“, рекла је она. На томе годинама инсистирају кинеске власти, али и у Европи, а нарочито у Француској, одакле је Лагардова дошла на чело ММФ-а а затим ЕЦБ-а, има интелектуалаца који сматрају да је време за ресет глобалног финансијском поретка.

Једна од њих је и Аранча Гонзалес, деканица Париске школе за међународне односе, која у контексту реформе глобалног финансијског поретка често цитира писца Марка Твена и реченицу којом је демантовао медијске наводе да је преминуо: „Вест о мојој смрти је тачна, али преурањена.“ Овај цитат из 1897. године она је користила да опише позицију у којој се налази стари финансијски поредак на челу са ММФ-ом и Светском банком.

„Уместо да се фокусирамо на то како да те институције боље функционишу, признајмо себи да су умрле. Институције које смо направили не функционишу. Има много изазова. Треба да осигурамо да организације које смо направили за трговину, климатске промене и финансије могу да раде и да понуде решења за нова изазовна времена. Светска банка и ММФ, али и међународне финансијске институције морају да се промене и признају реалност на терену“, сматра Гонзалесова и подсећа да су се реформе система увек спроводиле после ратова. Уосталом, и ММФ и Светска банка су основане после Другог светског рата на Бретонвудској конференцији у лето 1944. године.

Зато је Гонзалесова сматрала да би после рата у Украјини, који је почео 2022, требало реформисати ове институције. „Хајде да погледамо како је изгледао свет који смо створили после Другог светског рата. Хајде да видимо како изгледају ММФ и Светска банка. Наравно да ћемо схватити да су правила Светске банке и Фонда огледало света какав је био. А свет се променио, ми данас имамо неке друге важне факторе на међународној сцени. И то велике факторе. Ако само погледамо глобалну економију, пре 30 година Кина је, на пример, чинила 2 одсто светске трговине. Сада је удео кинеске економије у глобалној привреди већи од 15 одсто. Али организације и институције се нису прилагодиле промени на терену која се догодила протеклих деценија“, рекла је она на Форуму Европске инвестиционе банке који је пре две године одржан у Луксембургу.

Та промена се, како је тада рекла, догодила током њеног радног века, јер када је почела своју научну каријеру пре више од три деценије, Кина није била значајан економски играч на глобалној привредној сцени.

Криза пред вратима

Хоће ли овај последњи рат у Персијском заливу отворити то питање и признати реалност на терену, видеће се за десетак дана у Вашингтону. Од 13. до 17. априла је редовна Пролећна скупштина ММФ-а и Светске банке. Утицај Ормуза на глобалне пројекције о расту и инфлацији сигурно ће се видети у Извештају о глобалним економским перспективама, где ће стопе раста сигурно бити мање, а стопе инфлације веће.

Хоће ли Ормуз реформисати глобални финансијски поредак? Хоће ли тренутна енергетска криза, коју Међународна агенција за енергетику описује као највећу у историји, учинити да „змија одбаци своју кожу“?

Приликом анализе утицаја ове енергетске кризе често се као репер користи цена нафте, па се тако наводи како је током првог нафтног шока 1973. године цена нафте скочила чак четири пута (са три на 12 долара по барелу), да је историјски рекорд цена нафте типа Брент достигла 2008. године када је ишла и до 147 долара за барел, а да ништа од тога сада нисмо видели.

Али, чини се да никада до сада нисмо видели да у глобалној понуди нафте недостају толике количине. Током претходних нафтних шокова у дневној понуди фалило је од четири до шест милиона барела дневно. Сада дневно недостаје и до 10 милиона барела. То је разлог зашто Међународна агенција за енергетику ово зове највећом енергетском кризом са којом се свет суочио. То је и разлог зашто је из резерви ослободила највеће количине икада (400 милиона барела нафте).

Све и да сутра стане рат, да бродови несметано могу да прођу кроз Ормуз, производња и нафте и гаса биће мања јер је енергетска инфраструктура у Персијском заливу оштећена. Ако амерички министар финансија Скот Бесент рачуна да ће се последице ове кризе отклонити оног тренутка када се одблокира Ормуз, онда је то, што би рекла Кристин Лагард, претерани оптимизам.

Проблем за глобалну економију није тренутно блокираних 33 километара Ормуског мореуза, већ време које ће бити потребно да се уништена енергетска инфраструктура у Персијском заливу обнови. Тај трошак, кад год да стане рат, за овај луди свет, како га зове главна уредница „Економиста“, стиже са одложеним дејством. Само да у међувремену луди свет не постане још луђи.

Људи који ме прате знају да сам велики поштовалац совјетских историчара Роја и Жореса Медведева и да сам прочитао већину њихових књига. Раније сам објаснио зашто њихове радове сматрам посебно драгоценим, упркос томе што  су до касних 1980-их морали да раде у изолацији, изгнанству и са врло ограниченим приступом архивским документима.

У последње две године прочитао сам две књиге Роја Медведева које се баве оним што он назива „непознатим Стаљином“, као и једну посвећену познатим дисидентима (како њиховој идеологији, тако и њима као личностима), међу којима су, наравно, најистакнутији Александар Солжењицин и Андреј Сахаров, које је Рој лично познавао из заједничких дисидентских кругова.

Недавно сам прочитао и књигу његовог брата Жореса о Јурију Андропову. Магловито сам се сећао да сам је већ читао у време када је објављена, па сам проверио своје белешке: и заиста, прочитао сам је 1983. године. Иако су ми многе тезе које Жорес износи биле познате, нисам био сигуран да ли их памтим управо из те књиге или из других извора.

Поновно читање књиге данас, више од четрдесет година касније, и узимајући у обзир оно што се у међувремену догодило у Совјетском Савезу, а потом у Русији и Украјини, буди сасвим другачија осећања и размишљања од оних која сам вероватно имао приликом првог читања.

Књига се може читати као стандардна биографија Јурија Андропова, затим као анализа позног комунистичког режима у његовој брежњевљевској варијанти, али и као имплицитно размишљање о томе шта се могло догодити да је Андропов поживео и владао Совјетским Савезом дуже од годину и по дана.

У Медведевљевом приказу Андропов се појављује као веома проницљив и способан технократа. Његов прва важна функција коју је обављао (након партијског рада у Карелији) била је у Министарству спољних послова и – судбински – место амбасадора Совјетског Савеза у Мађарској током револуције 1956. године и њеног каснијег гушења совјетским тенковима. Управо тада је Андропов упознао Никиту Хрушчова, који је неколико пута тајно долазио у Мађарску како би координисао политичко, а на крају и војно решење кризе.

Након тога Андропов постаје секретар Централног комитета задужен за односе са „братским“ партијама, што је у пракси значило са источноевропским владајућим партијама, али не, колико се може закључити из књиге, и са кинеском Комунистичком партијом.

Године 1967. постављен је за шефа КГБ-а.

Медведев показује да је положај шефа КГБ-а у то време имао неколико озбиљних недостатака. Седам од једанаест Андроповљевих претходника било је погубљено. То је нарочито био случај у време Стаљинове владавине, када су шефови КГБ-а један за другим погубљени (Јагода и Јежов су најпознатији), било зато што су били превише ревносни у репресији па је Стаљин желео да се од њих дистанцира, било због Стаљиновог хира или жеље да улије страх чак и онима чији је посао био да тероришу становништво.

То се наставило и под Хрушчовом, када су ликвидирани Берија, а затим и његов наследник Меркулов. Дакле, то је био посао који је и у мирнијим временима Хрушчова и Брежњева носио одређени ризик.

„Андропов је био једини човек који не само да је преживео ту функцију већ је из ње изашао политички јачи“, пише Медведев. „Такође, успео је да рад у безбедносним структурама учини прихватљивом основом за долазак на чело партије. Штавише, постао је вођа кроз уобичајени процес партијског наслеђивања, а не кроз дуготрајну борбу за власт какву су многи посматрачи предвиђали.“

Друго, та функција се није сматрала нарочито престижном у партијској хијерархији. Била је несумњиво важна, али без велике самосталне моћи и испод нивоа члана Политбироа. Заправо, био је нижи положај од Андроповљевог претходног места секретара Централног комитета, па Медведев претпоставља да је, као својеврсна компензација, Андропов добио статус кандидата за члана Политбироа.

Када је Андропов постављен на место шефа КГБ-а, моћ ове службе проистицала је из Партије и Политбироа. КГБ је био извршилац политике коју су доносили партијски органи. Није имао аутономну улогу. Ово је важно нагласити јер многи данас, можда под утицајем онога што се дешава у данашњој Русији, погрешно претпостављају да је КГБ (или његови претходници ГПУ и НКВД) имао независну улогу у репресијама. Ништа није даље од истине: они су били само пуки извршиоци одлука донетих на политичком нивоу, било од стране Политбироа или једног човека (Стаљина).

Медведев такође истиче да је чак и уобичајени енглески превод КГБ-а као „тајне службе“ погрешан. То је била милитаризована безбедносна организација. Занимљиво је да је непосредно пре Андроповљевог именовања донета одлука да припадници КГБ-а носе униформе. Раније су углавном носили цивилну одећу, а униформе су коришћене само у свечаним приликама, али никада током свакодневног рада. Циљ те одлуке је био да се КГБ представи као дисциплинована војна организација, чија је улога у мирнодопским условима донекле различита од војске, али чија је сврха у крајњој линији иста.

Медведев признаје да му је, као дисиденту кога је КГБ прислушкивао, пратио, затварао и прогонио, тешко да објективно пише о шефу те организације. Ипак, успева у томе.

Године 1982. Андропов је наследио старог и болесног Брежњева. Већи део књиге посвећен је, сасвим разумљиво, управо Брежњевљевом периоду. То је било време стагнације и декаденције елите: људи на власти не само да су имали тенденцију да тамо остану „заувек“, већ и зато што је Брежњев водио рачуна да чак и када би били смењени због корупције или неспособности, добију друге функције како би остали у номенклатури.

То је осигуравало опстанак бирократске класе и Брежњеву обезбеђивало лојалност врха бирократије, али по цену све неефикаснијег економског и политичког управљања, споријег раста и – што је посебно занимљиво – недостатка искуства међу кадровима средњег нивоа.

Разлог за то био је следећи: пошто су људи на врху имали тенденцију да остају на функцијама све до смрти, те позиције, као и оне одмах испод њих, биле су заузете од стране истих људи и по двадесет или тридесет година. Људи на средњем нивоу једноставно нису имали где да напредују. Остајали би годинама заглављени на својим позицијама, што је водило не само ка фрустрацији и незадовољству, већ и ка недостатку прилика да стекну управљачке вештине нити да покажу да ли су способни администратори или нису.

Као што Питер Турчин истиче у сличном контексту, долазило је до „прекомерне производње елите“ и до незадовољства унутар ње. Мало позиција, а много амбициозних кадрова без стварне могућности да се направи разлика између способних и неспособних. Недостатак искуства ишао је руку под руку са фрустрацијом и незадовољством.

Не могу а да се овде не сетим Горбачова, који је 1985. постао генерални секретар партије са релативно мало искуства у управљању државом и економијом. Да је систем под Брежњевом омогућавао мобилност и одлазак у пензију у неком „нормалном“ животном добу, вероватно би Горбачовљев мањак управљачких способности, неискуство и наивност били раније откривени.

Сећам се да ми је један кинески универзитетски професор рекао да особа попут Горбачова никада не би дошла ни близу врхова власти у Кини, јер би се његови недостаци показали на нивоу управљања округом или провинцијом и никада не би напредовао даље од тога. (Истина, Горбачов је био шеф партије у Ставропољској области на југу Русије, али његов успех код московских лидера није проистекао из изванредног економског управљања Ставропољем, већ из повољне локације града, близине чувених бањских лечилишта, где су многи партијски функционери долазили на одмор и ту упознали Михаила и Раису – обоје много шармантније и образованије од просечног партијског руководиоца.)

Да ли ће ова предност кинеског система опстати под више геронтократском владом Си Ђинпинга, наравно, остаје отворено питање.

Стабилност брежњевљевске политичке структуре заснивала се на веома благом опхођењу према неспособним људима на врху, али и дуж целе хијерархије. Такви медиокритети су често припадали такозваним дњепропетровцима (по граду у Украјини где је Брежњев направио своју каријеру).

Сам Брежњев је имао релативно ограничену моћ. Све важне одлуке доносио је Политбиро, где су постојале и бориле се међусобно различите прикривене фракције, типичне за сваку бирократију. Вештина Брежњева била је у одржавању равнотеже и привида јединства, али по цену одлучности. Најбоља политика била је да се не чини ништа.

Нема сумње да је Брежњев имао много мање моћи у спољној политици него што је има амерички председник. Не мислим овде на Трампа, који је очигледно присвојио многа овлашћења која по закону можда не припадају председнику, већ на председнике који су остајали у оквирима конвенционалних граница својих овлашћења. Они су улазили у ратове или наређивали војне акције практично по сопственој вољи, док је тако нешто било немогуће у случају Брежњева и совјетског руководства после Стаљина. Била је то ауторитарна колективна власт са врло ограниченом моћи првог човека. У суштини, била је то олигархија.

Андропов је на власт дошао 1982. године, добрим делом захваљујући чињеници да је дотадашње руководство већ било толико старо и дискредитовано у очима чланова Политбироа и Централног комитета (као и међу становништвом, мада је то било мање важно) да се тражила нека млађа и технократски оријентисана личност. Потреба за економским реформама била је свима очигледна, али нико није имао јасну представу шта тачно треба учинити. Андропов је то добро разумео и покушао је да ствари помери с мртве тачке.

Указујући на совјетске неефикасности, Медведев истиче нешто што се често занемарује у литератури о совјетској економији: огромно расипање добара, нарочито хране и енергије (ово је видљиво и данас свакоме ко путује у Русију).

Такви губици су били последица врло неефикасног транспортног система, а у случају хране и лоше или непостојеће расхладне инфраструктуре. Ако прехрамбени производи данима путују од произвођача до потрошача, велики део ће се неминовно покварити. Део би, наравно, био и украден, поново зато што нико није имао много мотивације да робу током транспорта заштити.

Зато је унапређење инфраструктуре (железница и путева) било међу Андроповљевим приоритетима, па је чак заменио комплетно руководство Министарства саобраћаја.

Овакви губици такође објашњавају несклад између званичних података о производњи и стварности. Проблем није био само у томе што су званичне бројке биле надуване или измишљене, већ и у томе што су се бележиле на месту производње, док значајан део те производње никада није стизао до крајњих потрошача.

Андропов је такође ставио акценат на радну дисциплину и борбу против корупције. Антикорупцијска кампања имала је пуно смисла јер је брежњевљевска клика (а још више различите републичке мафије) била огрезла у корупцији. Док су неки драстични случајеви корупције процесуирани (а и то се дешавало ретко), већина других је једноставно игнорисана.

Андропов је то променио. Али његово инсистирање на дисциплини и већем радном ангажману није могло дати резултате због недостатка подстицаја и врло малих разлика у платама: да ли је неко радио више или мање било је готово свеједно, јер су плате биле мање-више исте. Ово је у супротности са Стаљиновим периодом, када су стахановци и људи који су више радили били знатно боље плаћени, а разлике у зарадама изражене.

Мансур Олсон је чак тврдио да је под стаљинизмом опорезивање плата било регресивно: основне плате биле су ниске, али су се бонуси за додатни рад опорезивани по много нижим стопама. Нема сумње да је током тридесетих година неједнакост плата у Совјетском Савезу вероватно била на врхунцу (о томе говори и Троцки у „Изданој револуцији“, о чему сам писао овде.)

Касније се неједнакост плата постепено смањивала, најпре под Хрушчовом, а још више под Брежњевом. Тако су до осамдесетих уравниловка или егалитаризам постали свеприсутни и ометали било какве покушаје повећања продуктивности.

Медведев зато критикује Андроповљеву склоност ка дисциплини. Он је покушао да строго ограничи „допунске“ и неформалне послове верујући да, ако људи раде више на својим званичним пословима, имају мање времена да раде у сивој економији.

Али, како Медведев истиче, ово је апсурдна идеја све док формални рад доноси тако мало, а зараде остају готово изједначене. Другим речима, управо је совјетска једнакост прихода била један од разлога за ниску продуктивност рада. Парадоксално, ефекат Андроповљевог дисциплинаризма био је супротан од жељеног: смањила се доступност основних услуга које је обезбеђивао неформални сектор, а које је државни сектор по правилу врло лоше пружао. 

Главни правци Андроповљевих реформи били су, дакле, унапређење односа између предузећа и планера, снажан нагласак на унапређење инфраструктуре, као и на подизање радне дисциплине међу запосленима у државним предузећима. Реформама нису уведени тзв. мађарски елементи, који су подразумевали допуштање приватних предузећа у услужном сектору уз ограничен број запослених.

Током свог кратког мандата Андропов није имао у виду Нову економску политику по Лењиновом моделу, већ технократско унапређење ефикасности и пооштравање радне дисциплине.

Упадљиво је да Медведев, када говори о различитим опцијама које су разматрали Андропов и људи око њега, уопште не спомиње Кину. То је чудно, јер је Кина већ до 1983. бележила високе стопе раста и увела систем одговорности који је значајно повећао пољопривредну продуктивност (традиционално слабу тачку совјетске економије). Поред тога, дозволила је развој приватних предузећа у многим областима.

Ипак, чини се да совјетски реформатори ове реформе нису уочили, укључујући и самог Медведева, који је имао посредан или непосредан увид у начин размишљања пост-брежњевљевске елите.

Дакле, да се вратим на питање с почетка, које стоји и у наслову овог текста: тешко да је Андропов могао постати „совјетски Денг“.

На основу онога што данас знамо, одговор је пре негативан. Истина, његова владавина била је кратка, а пошто је био интелигентан и прагматичан човек, није искључено да би с временом увидео да су земљи потребне знатно дубље, системске реформе.

Ипак, занимљиво је и интригантно да је међу совјетским реформистима, чак и касније, у време Горбачова, интересовања за кинески модел готово није било. Зашто? Да ли зато што је Совјетски Савез доживљавао себе као индустријализовану економију која може да учи од развијених капиталистичких земаља, али не и од тада још увек сиромашне и претежно аграрне Кине?

Или је у питању био известан осећај супериорности, будући да су управо Совјети педесетих година саветовали Кину, па им је било незамисливо да сада уче од својих некадашњих ученика?

О томе вероватно нису ни размишљали – на сопствену штету.

Нема земље која је после Другог светског рата чешће од Ирана била мета америчких завера и напада усмерених на обарање режима. Ових дана се одвија други директни напад САД на Иран и најмање трећа завера усмерена на свргавање власти у Техерану.

Чак и земље у Латинској Америци су доживеле по један напад (Панама, Гранада, Куба) и по једну заверу (Гватемала, Чиле). САД су непосредно по једаред напали Авганистан, Сирију, Либију и Ирак. И Србију. Иначе, Американци су прећутно подржавали и Садама Хусеина у рату против Ирана, што би могло да се сврста под нападе.

А све је почело хладноратовском опсесијом Американаца комунизмом. Сматрали су да је сваки левичарски режим као домино коцкица. Ако комунизам победи у једној земљи, срушиће се читав систем земаља зависних од САД.

Трагичан сукоб Ирана са Западом није почео као хладноратовска прича. Све је кренуло од нафте. Године 1951. демократски изабрани ирански премијер Мосадек желео је да национализује иранску нафтну индустрију, коју су контролисали Британци. Мосадек је исто тако настојао да власт припада парламенту, Меџлису, а не шаховом двору.

Мосадекова национализација 

Године 1949. Англо-иранска нафтна компанија је са шахом Мохамадом Резом Пахлавијем постигла уговор који је за њу био још повољнији од оног из 1933. године.

Исте године, шах је покушао да лажира изборе. Започеле су демонстрације из којих је изникао Национални фронт Ирана, организација која је окупљала деветнаест странака и покрета чији је циљ био да се ограничи страно присуство у земљи, а нарочито пословање Англо-иранске нафтне компаније. Треба напоменути да комунистичка партија Тудех није била део Националног фронта.

Као вођа ове организације наметнуо се Мохамад Мосадек. Године 1951. он је постао премијер Ирана и недуго потом потписао закон о национализацији иранске нафтне индустрије.

Британци су одмах кренули на Мосадека. Њихова борба се одвијала на три колосека. На првом колосеку су покушавали да измене закон о национализацији путем међународне арбитраже. На другом колосеку су уводили економске санкције Ирану. Трећи колосек ће постати кобан за Иран.

Наиме, Британци су се спремали да збаце Мосадека са власти. То је требало постићи тајним акцијама. Једна од њих била је подршка пробританским политичарима. Њихов кандидат за премијера је и пре доласка Мосадека на власт био Саид Зиа Табатабаи.

Американци су у почетку подржавали Мосадека и дипломатско решење кризе. Њихова главна брига је била комунистичка партија Тудех. Од 1948. ЦИА је имала тајни програм BEDAMN, што је био кодни назив за психолошко-пропагандну акцију у циљу сузбијања утицаја Совјетског Савеза и слабљење Тудеха. За разбијање комунистичких митинга су чак ангажовали уличне банде.

У оквиру „црне пропаганде“ Американци су настојали да окрену Иранце против Тудеха. „Црна пропаганда“ подразумевала је и спровођење компромитујућих акција у име противника. Агенти провокатори представљали су се као активисти Тудеха и нападали џамије.

Али ЦИА се временом окренула и против Мосадека. У Националном фронту су потплатили неколико вођа да раскину са њим. 

Операција "Ајакс"

У новембру 1952. године, британске дипломате су напустиле Техеран. Американци су преузели иницијативу.

Важну улогу у томе је одиграо долазак Ајзенхауерове администрације у Белу кућу почетком 1953. године. Републиканац Ајзенхауер је своју председничку кампању заснивао на обећањима да ће преокренути млаку политику демократе Трумана према комунистима.

Страх највиших руководилаца ЦИА од иранских комуниста није био оправдан. Специјалисти на терену сматрали су да Тудех нема шансе да преузме власт.

Ипак, три важна човека су се договорила око државног удара који треба организовати у Техерану. То су били Френк Визнер, шеф ЦИА за тајне операције, Ален Далес, будући шеф ЦИА (од 1953), а као Визнеров човек за Средњи исток, организацију пуча је преузео Кермит Рузвелт, унук некадашњег председника САД Теодора Рузвелта.

Започела је „Операција „Ајакс“, с циљем свргавања Мосадека.

ЦИА је у припремама пуча наставила са црном пропагандом. Да би изазвала страх, у Техерану је организовала лажне комунистичке демонстрације. Занимљиво је да су за демонстрације против Мосадека регрутовани и дизачи тегова, што нас подсећа на нека наша искуства.

Последња демократски изабрана влада Ирана збачена је 19. августа 1953. године, и то због комунистичке опасности која није била стварна.

Мосадек је ухапшен и осуђен, провео је три године у затвору, а после тога је држан у кућном притвору у Ахмадабаду до своје смрти 1967. године.

Тријумф и последице

Ален Далес је уживао у романтичној причи о тријумфу ЦИА у Ирану, која се раширила по Вашингтону као шумски пожар, а Кермит Рузвелт је у Белој кући слављен као херој, како је у разговору са Тимом Вајнером сведочио Реј Клајн, један од аналитичара ЦИА.

После пада Мосадека Американци су наставили да подржавају ауторитарни режим шаха Мохамада Резе Пахлавија. Дугорочна последица је била лоша за САД.

Један од највећих стручњака за ову тематику, Марк Гасиоровски, давне 1987. године, дакле пре Ал Каиде и Исламске државе, поставио је следеће питање: „Како се временом разоткривају мрачне последице тог преврата за интересе САД, човек може само да се запита да ли је то вредело на дужу стазу.“

Ово је наравно реторичко питање. Генерације Иранаца су одрасле у уверењу да је ЦИА довела шаха на власт.

Четврт века касније, Хомеинијева Исламска револуција ће задати један од највећих удараца интересима САД. Тако се привидна „победа“ отелотворена у рушењу Мосадековог режима, који није био комунистички а којом се ЦИА отворено хвалила, претворила у велики амерички пораз.

Временом ће се, каже Тим Вајнер у књизи Наслеђе пепела: Историја ЦИА-а, хаос са техеранских улица из 1953. године вратити да прогони САД. 

Шахов режим

Мохамад Реза Пахлави је у земљи спроводио секуларну модернизацију, коју је звао „бела револуција“. И поред великих успеха у модернизацији Ирана, народ га није заволео. Никада му нису опростили то што је на власт враћен уз помоћ САД, државним ударом против демократски изабраног премијера Мосадека. На демонстрацијама у Техерану против његовог режима једна од парола била је: „Смрт америчком шаху“.

Осим тога, Шахов режим је био корумпиран и суров. У земљи која је крајем седамдесетих имала четрдесетак милиона становника, само 4.000 породица је купило кајмак од извоза нафте. То је огорчило и стару и нову средњу класу.

Шахова страшна тајна полиција САВАК терорисала је народ, посебно интелектуалце и медије. Од 1971. године, студенти су организовали урбану герилу, која је нападала полицију и режимске функционере, на шта је САВАК одговорио репресијом. У једном тренутку у Ирану је било више од 10.000 политичких затвореника.

До 1975. године, 90 одсто иранских листова је било затворено, да би се јавност окренула малобројним режимским гласилима. Између осталог, тајна полиција је медијима достављала списак тема о којима је било дозвољено писати.

Од краја 1977. године, побуњеним студентима придружили су се и улема и моћни цех трговаца са техеранског Великог базара, који је својевремено играо значајну улогу и у рушењу Мосадека.

Сакривени имам

За многе шиитске муслимане Махди, „сакривени имам“, је спасилац који долази на Судњи дан. Он је жив, али се крије. Мимо те есхатолошке приче, постојао је један имам, Рухолах Хомеини, који је 1979. оборио иранског шаха, миљеника и највећег савезника САД у средњој Азији и спровео Исламску револуцију.

Исламска револуција у Ирану представљала је новину у светским оквирима. Од 1789. године све револуције су биле углавном левичарске. Све су биле секуларне и усмерене на будућност. Ово је била прва револуција добијена под барјаком верског фундаментализма, са идеалом повратка у прошлост, тачније седми век, време после хиџре. 

Нико није очекивао тај обрт. Чак и на Блиском и Средњем истоку револуционари су пре Хомеинија углавном били марксисти и/или националисти. Све западне земље су подржавале шаха до краја, као и Кина, док је Совјетски Савез био уздржан.

Западне силе, а посебно Американци, у Ирану су показале карактеристичну ароганцију, потцењујући снаге које нису разумели. Скоро цела 1978. година је прошла у оценама да немире у Ирану предводе „мрачњачке муле“ и фанатици. Заборавили су на европску историју где су се мешали слободарство и верски фанатизам.

Главни дописник Монда за Средњи исток Ерик Руло подсећао је читаоце на Фирентинца Савонаролу који је у 15. веку спојио теократију и демократију. Калвин у Женеви и Кромвел у Енглеској су такође комбиновали верски фундаментализам и друштвену револуцију. И борбени ирански свештеници су водили борбу против стране доминације, неправде и деспотизма.

Хомеини се прославио још 1964. године, нападајући шаха због кршења Устава, као и потчињености Американцима. Године 1971, у време грандиозне прославе 2.500 година персијске државе, на којој се и наш Тито одлично провео, Хомеини, који је од 1965. био у егзилу у Наџафу у Ираку, критиковао је породицу Пахлави због претераног луксуза, непоштовања ислама, служења Западу и ауторитарности. Ширио је своје проповеди путем једног западњачког изума, магнетофонских трака.

Сурови САВАК, који је онолико притискао новинаре и медије, није имао решење за Хомеинијеве нападе са трака. То је био још један пример неспособности тајних полиција да се суоче са правим изазовима.

ЦИА је, по обичају, потпуно оманула у обавештајној процени. Немири у светом шиитском месту Кому, покренути поводом вређања Хомеинија у режимским медијима, избили су јануара 1978. године и проширили се убрзо и на друге иранске градове, а у августу 1977. године ЦИА је предвиђала да у скорој будућности неће бити радикалне промене у иранском политичком понашању.

Још у августу следеће, 1978. године, ЦИА је сматрала да Иран није у предреволуционарној ситуацији. Амерички војни аташеи у Техерану бавили су се трговином оружјем уместо сакупљањем података.

Два и по месеца пред тријумфални повратак Хомеинија у Иран чартер летом „Ер Франса“ из Париза 1. фебруара 1979. године, ЦИА шаље извештај у коме тврди да Хомеини неће моћи да се стабилизује и да ће га заменити неки левичарски режим или војна диктатура. Једино је била тачна последња реченица у овом извештају: „Нема преседана у иранској историји за оно што Хомеини жели.“

Што се тиче прогноза за будућност, омашили су најмање 45. година.

 „Орлова канџа“ и „Канадска хитрост“

Четвртог новембра 1979. године исламистички студенти су запосели америчку амбасаду у Техерану и за таоце узели 52 америчка службеника које су држали у заточеништву 444 дана.

Априла 1980, америчка влада је покренула Операцију „Орлова канџа“ у циљу спасавања таоца, која се завршила катастрофално. Ово понижење додатно је ослабило Џимија Картера уочи председничких избора у новембру те године.

Талачка криза је трајала до 20. јануара 1981, када су, након инаугурације Роналда Регана таоци пуштени на слободу у замену за одмрзавање милијарди долара које је Иран држао у америчким банкама.

Једина колико-толико успешна акција Сједињених Држава у Ирану у време талачке кризе било је спасавање групе дипломата из канадске амбасаде. Наиме, на дан када су исламистички студенти и милитанти упали у америчку амбасаду, шест службеника је успело да умакне и склони се у амбасаду Канаде у Техерану.

Тада је на сцену ступио Тони Мендез, „редак примерак интуитивног генија у ЦИА“, како га је описао Тим Вајнер. Овај специјалиста службе за фалсификовање и прерушавање је, као у филму Немогућа мисија, правио тако добре маске да је белце претварао у црнце, Арапе или Кинезе.

Мандез је осмислио и водио операцију спасавања америчких дипломата из Канадске амбасаде, познату као „Канaдска хитрост“ (Canadian Caper).

За ту сврху направио је продукцијску кућу у Холивуду под називом „Studio Six Productions“, а у свим филмским часописима најавио научно-фантастични филм Арго који ће се снимати у Ирану.

Јануара 1980. отишао је у Техеран поневши са собом лажне пасоше и маске које је требало да прикрију идентитет шесторице америчких дипломата у Канадској амбасади, како би их представио као чланове филмске екипе измишљеног филма. Операција је успела и они су заједно авионом напустили Иран 27. јануара 1980. 

Документи службе о овој операцији су декласификовани 2007, да би пет година касније на ову тему био снимљен и играни филм Арго у продукцији Џорџа Клунија и у режији Бена Афлека, који је 2012. добио три „Оскара“.

Као што су филмови о Џејмсу Бонду побољшали имиџ МI6, тако је Арго требало да поправи слику ЦИА у јавности – ЦИА спасава животе, а непријатеља побеђује помоћу маште и домишљатости. Џорџ Буш Старији је овај филм неколико пута одгледао.

Арго је најуспешнији производ „офанзиве шарма“ (charm offensive) коју је ЦИА покренула средином деведесетих година. Тада је кao „официр за везу“ између ЦИА и Холивуда ангажован Чејс Брендон, рођак Томија Ли Џонса. Брандон је обучавао филмске људе о раду Агенције и подстицао их да праве филмове о успесима ЦИА.

Уметност је, што каже пословица, већа од живота. Сага о Агенту 007 је позлатила слику британске тајне службе. А ако у будућности ико буде размишљао о улози ЦИА у Иранској револуцији, прва слика на памети ће му бити авантура око лажног филма Арго.

Нажалост, тренутна трагедија иранског народа неће имати срећан филмски крај. Једино питање је колике ће бити размере несреће ове, уз кинеску, најстарије цивилизације на свету. 

Али у овом кратком есеју нећу се бавити бројевима. О њима се расправља у хиљадама публикација, укључујући и прво поглавље моје књиге Велика глобална трансформација (The Great Global Transformation, Penguin, новембар 2025; америчко издање у издању Чикаго Јуниверсити Преса излази за две недеље). Покушаћу овде да сагледам шта то значи из другачије, идеолошке перспективе дугог историјског трајања. Другим речима, како би кинески случај могао да изгледа људима удаљеним од нас један или више векова.

Заиста, када погледамо велике историјске догађаје попут визиготске инвазије на Западну Европу, арапског освајања Северне Африке и Иберијског полуострва, пада Цариграда или европске колонизације Африке и Азије, не видимо само политичку и економску страну таквих догађаја који су мењали свет. Видимо и њихов идеолошки значај. Визиготска инвазија створила је латино-германску мешавину и ујединило хришћанство на Западу. Арапска освајања омогућила су Западу да се поново повеже са грчким учењем које је било заборављено и нестало. Пад Византије био је претеча, фактор који је омогућио ренесансу, јер су многи уметници и интелектуалци напустили Цариград и уточиште пронашли у Италији. Европска освајања донела су остатку света западну идеологију, укључујући и марксизам, о коме ћу више говорити. Чак и ако се неко не слаже са овим поједностављеним сажетком идеолошких последица великих геополитичких промена, не може се порећи да су таква „преуређења“ света, поред својих очигледних политичких ефеката, имала и велике идеолошке импликације.

Ако на кинески успех погледамо из исте перспективе, шта нам се указује? Чини ми се да ће се као најзначајнији идеолошки исход кинеског успеха показати кретање ка идеолошкој, или можда чак и културној, фузији на великом евроазијском простору. То заснивам на следећем размишљању.

Кинески економски и цивилизацијски успех постигнут је на несумњивој основи једне европске идеологије – марксизма, који је био производ европског просветитељства, немачке класичне филозофије и енглеске политичке економије („тријаде“ коју је Лењин вешто сажeо).

Али то само по себи није било довољно да изнедри кинески успех. Свако ко би покушао да га објасни искључиво тим „увезеним“ елементима, погрешио би. Они су поставили темељ за успех. Можда јесу били неопходни, али не дају потпуно објашњење тог успеха.

Без Комунистичке партије Кина, несумњиво, не би постала богата земља. А Партија је на власт дошла ослањајући се на западну идеологију, коју је умешно прилагодила кинеским приликама. Ипак, да би била делотворна и да би у протеклих четрдесет година извршила тако дубоку трансформацију, Партија је морала да те суштински стране елементе споји са домаћим идеологијама – прво онима које су изведене из традиционалног легализма, а потом и конфуцијанства. Спојила је дакле изразито европске и кинеске идеолошке традиције у једну целину која је довела до економског раста и побољшала животе милиона људи.

Не могу да проценим колики је удео марксизма а колики кинеских идеолошких традиција (пола-пола?) у тренутном размишљању Комунистичке партије Кине, онако како се оно огледа у документима највиших партијски органа и у говорима Си Ђинпинга. Али ми је сасвим јасно да су ту оба елемента присутна.

Поједине формулације које се могу чути потичу из марксистичке „клавијатуре“ (међузависност производних снага и производних односа, дијалектика, материјалистичко схватање историје, коначни тријумф социјализма), док друге – којих су препуни говори и анегдоте Си Ђинпинга (о којима сам писао овде) – долазе из сасвим другачије традиције, конфуцијанства: понашање у складу с врлинама, прихватање хијерархије засноване на моралним вредностима, самоодрицање и дисциплина.

Понекад та два тока изгледају као да се не уклапају сасвим један у други. Мени је та комбинација тешка. За некога ко је образован у марксистичкој традицији, идеја да индивидуалне моралне вредности могу бити покретач историје звучи помало необично: марксистичка филозофија се бави индивидуалним интересима углавном у мери у којој их обликују историјске силе које су саме по себи ван његове непосредне. Штавише, успостављање вишег економског и политичког поретка не може се постићи само унапређењем личне моралности. Напротив – тек када се такав поредак изгради, могуће је и морално уздизање појединаца.

Марксова чувена мисао (коју је записао још у младости) гласи: „Људи стварају своју историју, али је не стварају по сопственој вољи; не стварају је под околностима које су сами изабрали, већ у околностима које су затекли, које су им дате и наслеђене из прошлости.“

У документима Комунистичке партије Кине, међутим, често се управо моралне врлине – односно делатност самих људи – истичу као предуслов за постизање супериорног друштвеног система.

Приметио сам ову нелагодну супротстављеност када сам упоредио сопствено тумачење докумената Комунистичке партије Кине са тумачењем људи који су упућенији у традиционалну кинеску културу и идеологију. Марксистичке елементе сам лако препознавао и разумео, али ми је њихов однос према кинеском наслеђу остајао нејасан. Други су, пак, без тешкоћа препознавали и наглашено се позивали на кинеске вредности, док су марксистичку терминологију сматрали споредном или умањивали њен значај.

Позиви на „синификацију марксизма“, сада званични идеолошки став КПК, изазивају недоумице код обе стране. „Синификација марксизма“ делује као настојање да се споје две суштински супротстављене идеологије: једна превасходно „макро“ оријентисана (усмерена на друштво као целину), друга оријентисана „микро“ (усредсређена на појединца).

Џијанг Шигонг (представник такозване школе кинеских „конзервативних социјалиста“) уочава ту разлику, али не само што је не сматра проблематичном, већ две стране види као међусобно допуњујуће:

„Кина се доследно суочава са питањем синификације марксизма. Као универзална филозофска истина, марксизам не само да мора бити интегрисан у конкретну праксу кинеске историје, већ се мора спојити са традиционалном кинеском културом. Мисао Си Ђинпинга о социјализму с кинеским карактеристикама за ново доба ослања се на традиционално кинеско „учење срца“ (心学) како би се удахнула нова снага комунистичким идејама... а тиме се изграђује и додатно учвршћује духовна снага читаве Партије и народа.“ (Open Times, јануар 2018).

Упркос настојањима да се то заташка, интелектуална нелагода је, чини се, увек присутна када се рађају нове синкретичке идеологије. Тиме се бавио и Самир Амин, који је био посебно осетљив на глобалне импликације успеха Кине и њен сложени однос према марксизму и „реално постојећем“ капитализму:

„Мора се признати да оно што су најважније друштвене и политичке борбе двадесетог века покушавале да оспоре није био толико капитализам као такав, већ перманентна империјалистичка димензија реално постојећег капитализма. Питање је, дакле, да ли ово померање тежишта борбе нужно доводи капитализам у питање. („Путања историјског капитализма“ у Само људи стварају своју историју, стр. 95).

Синификација марксизма није само показала своју вредност у пракси (што би сигурно обрадовало Маркса), већ је довела до стапања две различите идеолошке традиције. Она је приближила европски, односно западни, и кинески идеолошки „простор“. На исти начин као што је европски успон својевремено пренео западне идеје у Кину, тако ће синификовани марксизам, ослоњен на кинески економски и технолошки успех, вршити утицај на Запад и друге делове света. Путем обрнуте узрочности, могао би утицати на западно мишљење (укључујући у њега елементе кинеске филозофије), а нови кинеско-западни амалгам могао би да постане узор и да се прошири у другим деловима света.

Шта год да се деси с Кином у будућности – а у то нико није сигуран – једна чињеница ће остати неспорна: највећи економски успех у модерној историји постигнут је системом који је у политичкој сфери комбиновао домаћу културу са марксизмом-лењинизмом, а у економији прихватио отворени капитализам.

Дугорочно гледано, идеолошки утицај кинеског економског и технолошког успеха могао би да доведе до већег приближавања ставова широм света – мада не нужно и потпуне сагласности – о томе шта би могли бити састојци најбољег могућег система.

Макронова коалиција центриста је у повлачењу и борба између левице и деснице је поново главни мотор политичког живота Француске. Највећу победу Макронове коалиције однео је бивши премијер Едуар Филип, лидер либерално-конзервативне партије Хоризонти, који је поново изабран за градоначелника Авра, лучког града у Нормандији на северозападу Француске, што је претходно поставио као услов да се кандидује на председничким изборима наредне године.

Макронисти су преузели Бордо у изједначеној трци са градоначелником из редова зелених, што се поновило у Поатијеу. Задржали су и Арл, али су изгубили Лион и По у којима је победила левица, а Франсоа Бајру, бивши премијер у Макроновој влади и дугогодишњи лидер центриста у Француској, поражен је након што је провео дванаест година на челу града.

Упркос појединачних стратешких победа, Макронов блок, који нема развијену локалну мрежу, није успео да се пробије у највећим градовима. На слабије резултате него на претходним изборима 2020. није без утицаја непопуларност председника коме је остало још годину дана до краја другог (и последњег) мандата.

Левица, десница, централно

Снажнијој политичкој поларизацији доприноси нови успон партија са јаснијим идеолошким усмерењем – крајње леве Непокорене Француске и крајње десног Националног окупљања – које заоштравају идеолошку борбу левице и деснице и мењају однос снага у градовима и мањим местима широм Француске. Избори су показали и да се традиционална левица и традиционална десница – Социјалистичка партија и Републиканци – одржала у великом броју градова.

Социјалисти су остали на челу највећих градова, али су изгубили нека важна упоришта. Тако је Брест након 37 година владавине социјалиста пао у руке деснице, као и Безансон и Клермон-Феран где су Републиканци однели симболичне победе. И поред неизвесне трке леве снаге нису успеле да промене однос снага у Тулузу и Лиможу, градовима који су остали у рукама деснице.

Томе су допринели унутрашњи сукоби на левици који су обележили предизборну кампању. Њихова неслога је помогла десници, а позиви на уједињење између два круга стигли су прекасно. „Још увек смо главна локална политичка снага у Француској“, поручио је Бруно Ретаијо, председник Републиканаца.

Једини град који су леве снаге преузеле је Ним на југу Француске, који ће водити Комунистичка партија Француске (ПЦФ) након што је победила кандидата крајње деснице. Комунистичка партија, која углавном наступа као део левих коалиција, задржала је своје главне бастионе, посебно у париским предграђима, који се због историјске укорењености комуниста називају „црвени појас“, упркос конкуренцији других левих партија у радничким срединама.

У Паризу је нови градоначелник, социјалиста Емануел Грегоар, након проглашења победе сео на бицикл који је део градског превоза и са екипом отпедлао на ново радно место.

„Париз је одлучио да остане одан својој историји. Париз никада неће бити град крајње деснице“, поручио је наследник Ан Идалго, социјалисткиње која је у два мандата претворила Париз у једну од бициклистичких престоница Европе, смањила број аутомобила на улицама, проширила зелене и пешачке зоне и урбани простор учинила приступачнијим његовим становницима.

У Марсеју је кандидат уједињених партија левице након неизвесне трке победио кандидата Националног окупљања. Формације блиске крајњој десници победиле су пак у Ници, где је Ерик Сиоти потиснуо некадашњег блиског сарадника из редова Републиканаца, Кристијана Естрозија, дугогодишњег градоначелника овог града на југу Француске, који се приближио Макроновим центристима.

Овај део медитеранске обале, од Тулона до Нице, све до границе са Италијом, иначе важи за упориште деснице. Сиоти је био председник Републиканаца све до 2024, када је избачен због покушаја да направи савез са Националним окупљањем Марин ле Пен, и затим основао своју партију „Савез деснице за Републику“ (УДР), која наступа у истом табору са крајњом десницом.

Сукоб ове двојице кандидата сведочи о распаду традиционалне деснице на два табора. Републиканци су остали у процепу између Националног окупљања и централног блока који се урушава, са изузетком либерално-конзервативних Хоризоната.

Лабораторија изборних стратегија

Локални избори су лабораторија изборних стратегија које служе као поука за изборе на националном нивоу. Ове изборе су обележили непринципијелни савези између деснице и крајње деснице, упркос супротним упутствима из врха Републиканаца, као и сукоб између леве Социјалистичке партије и крајње леве Непокорене Француске (ЛФИ) Жан Лик Меланшона.

Непокорени су позвали на „техничке савезе“ са другим левим партијама у градовима у којима је борба између кандидата са левице и деснице била неизвесна, али то углавном није помогло да се промени однос снага у другом кругу. „Технички савез“ значи да партије немају исти програм и да се не слажу око главних питања, али да су се ујединили да би спречили другу страну да победи. Стратегија блаћења дојучерашњих коалиционих партнера, коју је уочи избора нарочито спроводила Социјалистичка партија, као и инсистирање на различитим политичким визијама – при чему је рат у Гази био предмет најжешћих окршаја – код бирача су створили утисак непремостивих разлика.

Полемика око интерпретације рата који Израелци воде против Палестинаца, као и оптужбе против Меланшона и његових следбеника за антисемитизам и екстремизам, претиле су да његову партију избаце из строја на локалним изборима, поготово што су се мејнстрим медији укључили у кампању. 

Одлука ЛФИ-а је била да на изборе изађу самостално и да се концентришу на метрополе и радничка предграђа, где су изашли са предлозима који се тичу социјалне правде, борбе против неједнакости, доступности јавних услуга и заступљености друштвених група искључених из институционалне политике. Ова стратегија је довела до победе у десетак градова, од којих су најзначајније оне у Рубеу на северу земље, и у париском предграђу Сен Дени. „Историјски успех“, били су зачуђени коментари у француским медијима.

Пробој ЛФИ-а дубље у политичку арену је потврда да француска левица пролази кроз трансформацију у којој ова партија има све значајнију улогу. Левицу коју оличава Непокорена Француска не предводе интелектуални кругови из кафеа у кварту Сен Жермен де Пре, као у време Сартра и Симон де Бовоар. Није то ни левица ратоборних „нових филозофа“ из грађанске елите, тзв. „кавијар левица“ која се здушно залагала за „хуманитарне“ војне интервенције које су служиле као плашт за западни интервенционизам у свету.

Блиски исток у Паризу

Пробој на француску политичку сцену ЛФИ дугује пре свега Меланшоновој харизми, која иритира већину политичког естаблишмента. Час га оптужују да је догмата који је све подредио председничкој амбицији, час да је популиста са екстремним ставовима који нису по републиканском бонтону, као када масакре израелске војске у Гази назива геноцидом, или када НАТО описује као инструмент у рукама западног, пре свега америчког империјализма.

Док су Непокорени оштрицу критике усмерили на израелску владу, упирући прстом на злочине израелске војске, Социјалисти су били уздржани. Иступање Непокорене Француске остало је усамљени чин на француској политичкој сцени, на којој су се тумачења рата у Гази кретала од опрезне осуде израелских војних акција против Палестинаца до подршке Израелу.

Подршка Израелу је стигла и од Националног окупљања Марин ле Пен, партије чији је оснивач, Жан-Мари ле Пен (партија се тада звала Национални фронт), више пута осуђиван због антисемитских иступа (као, на пример, када је инсистирао на томе да су гасне коморе „детаљ историје Другог светског рата“). Марин ле Пен је дуго морала да ради на брисању антисемитских трагова свог оца из представе о партији којој је са том намером променила име и пребацила фокус са антисемитизма на „борбу против исламизма“.

Времена су се променила, па се они који истичу антифашизам у свом програму проглашавају антисемитима зато што критикују Израел, а партије крајње деснице које се труде да замуте своје идеолошке изворе постају прихватљиве. То иде дотле да су улоге, понекад, потпуно замењене.

У једном од многих коментара који су могли да се чују у медијима у власништву индустријалца и милијардера Венсана Болореа, бастионима крајње деснице (Cnews, Europe 1...), један публициста, који је чест гост телевизијских студија, овако је реаговао на победу ЛФИ-ја у Рубеу : „Не бих волео да сам данас Јеврејин у Рубеу. (...) Вероватно ће бити принуђени да напусте град.“

Захваљујући добром делу француске медијске и политичке елите и Болореовој медијској империји, крајња десница напредује на изборима, што се показало и овај пут, када је странка Национално окупљање забележила нови продор, иако нису успели да освоје веће градове.

Савез десних снага

Социолошки профил гласача је другачији у великим урбаним центрима од мањих градова и руралних средина у којима Ле Пенова има подршку. Французи у великим градовима гласају за традиционалну левицу или десницу, у радничким и имигрантским предграђима често за Социјалистичку или Комунистичку партију, све чешће и за Непокорену Француску, док се Национално окупљање колеба између тактике преузимања гласова са левице, уз привлачење гласачког тела Републиканаца, односно традиционалне деснице.

„Ми нисмо ни лево ни десно“, изјавила је између два круга Марин ле Пен. На различиту стратегију у врху партије указује изјава председника њене странке Жордана Барделе, који позива на савез десних снага како би између Републиканаца и Националног окупљања „сви зидови пали“ у перспективи председничких избора 2027, на којима би могао да буде кандидат, уколико суд дефинитивно онемогући Марин ле Пен да се кандидује због проневера у Европском парламенту.

„Републикански фронт“, који означава брану крајњој десници тако што се леве и десне партије солидаришу на изборима када прети опасност од продора кандидата са крајње деснице, полако попушта. Таквој еволуцији француског политичког живота није одмогло ни Макроново изједначавање левих и десних „екстрема“ – Непокорене Француске и Националног окупљања, које брише разлике између ове две партије дијаметрално супротне по вредностима које заступају – једне која баштини антиколонијалну традицију и друге која баштини колонијалну и вишијевску традицију.

Макрон пак настоји да убеди гласаче да његове политичке формације нуде стабилност наспрам хаоса који им спремају леве и десне партије анти-естаблишмента. Међутим, многи у Француској сматрају да је управо француски председник узрочник хаоса на унутрашњој политичкој сцени и слабљења француског утицаја на међународној.

Пробој снага анти-естаблишмента говори о жељи да дође до смене политичких елита које остављају утисак да су затечене развојем ситуације и да немају решење за бројне проблеме са којима се земља суочава.

Иако управо завршени локални избори не потврђују визију у којој се сукобљавају два фронта, леви и десни, идеолошки јаз се продубљује. Свима су у мислима председнички избори наредне године, који би могли да донесу преокрет на француској политичкој сцени не само у односу на поредак последњих година, већ од краја Другог светског рата.

На то је алудирао Мануел Бомпар из Непокорених у једном од последњих обраћања присталицама: „Суочени са макронизмом у одумирању, избор у ком се налази земља је између екстремне деснице и нас. Спремни смо да водимо ову битку свим снагама како бисмо отворили нову страницу у историји Француске.“

„Битка за Француску је започела“, каже с друге стране, са наглашеним патосом, Рафаел Гликсман, један од лидера левице из естаблишмента који, попут Макрона, не види разлику између Меланшона и Ле Пенове.

Пошто је рат затворио Ормуски мореуз, виталну артерију код иранске обале кроз коју пролази око петине светске сирове нафте, сирова нафта марке Брент нагло је скочила за 9% – на 79 долара по барелу. У Европи, природни гас је скочио за чак 38%, што је највећи пораст од августа 2023. године.

Раст цена енергената ствара забринутост да би последична бржа инфлација могла негативно да утиче на глобалну економију, па се главне светске берзе налазе у паду.

С тим повезано, како инвеститори покушавају да умање ризик, повећана је тражња за тзв. сигурном имовином. Злато се приближило цени од 5.400 долара по унци, долар је апресирао за 0,6%, а повећани су и приноси на трезорске обвезнице САД.

Порасле су и цене акција енергетског и одбрамбеног сектора (корпорације Exxon Mobil за 4,5%), док су акције British Airways-а опале за 5%, услед прекинутог режима летова на Блиском истоку.

У међувремену, Aramco је обуставио рад највеће рафинерије у Саудијској Арабији након напада дроном у том подручју, док је QatarEnergy обуставио производњу течног природног гаса након напада на свој комплекс Рас Лафан.

Колико би сирова нафта могле да поскупи?

Док у „магли рата“ тржишта имају тенденцију да тргују вероватноћама уместо фактима, већина геополитичких догађаја има ограничен дугорочни утицај на тржишта имовине. 

Иначе, рат у Ирану само је додатак на листу неповољних фактора за тржишта, као што су страхови од поремећаја изазваних вештачком интелигенцијом, на пример. Инвеститори су сада фокусирани на то колико ће дуго трајати сукоб и колико далеко би се непријатељства могла проширити, након што је Трамп рекао да би кампања могла да траје недељама. 

Амерички председник је позвао иранске лидере на капитулацију, али је шеф безбедности Исламске Републике рекао је да нема намеру да преговара са Сједињеним Државама.

На почетку године многи аналитичари су очекивали да ће „превише засићености“ нафтом, узроковане растућом понудом у Заливу и другде, услед слабе тражње спустити цене на 55 долара по барелу, а међународна агенција за енергију предвиђала је за 2026. вишак понуде од просечно 3,7 милиона барела дневно.

Али растуће тензије у Заливу, заједно са строжим западним санкцијама, ове године су већ довеле до раста цена за око 20%.

Глобална тржишта нафте и пре почетка конфликта су била нервозна. Још у петак је нафта типа Брент продавана за 73 долара по барелу – око 10 долара изнад онога што би оправдали фундаментални показатељи понуде и потражње – да би се у понедељак цена  попела на 79 долара по барелу.

Дуготрајнији регионални сукоб и, посебно, блокада Ормуског мореуза, кроз који пролази око 15 милиона барела нафте дневно – што је отприлике трећина светске нафте која се допрема морским путем – могли би да подигну цену нафте на 100 долара по барелу. 

А продужен сукоб, са ценама нафте изнад 100 долара по барелу, значајно би утицао на глобалну економију.

Трамп је већ саопштио да ће се бомбардовање Ирана наставити колико год је потребно да се постигне циљ. За разлику од сукоба у јуну прошле године, иранска одмазда је овог пута много озбиљнија, са великим бројем пројектила којим је засула Израел, арапске суседе и америчке базе у региону.

Три нафтна фактора

Колико ће трговци нафтом бити у паници и колико дуго, зависиће од три фактора.

Први је шта ће Иран следеће циљати у Заливу. У почетку су његови удари били самоодбрамбени и усмерени само на америчку војну имовину. Затим су ирански пројектили стигли и до лука, аеродрома и цивилне инфраструктуре широм региона. Неколико нафтних поља у Саудијској Арабији, Уједињеним Арапcким Емиратима и Кувајту налази се у домету иранских ракета и дронова, врло су пространа и тешко их је бранити.

Ормуски мореуз никада није био затворен за поморски саобраћај, чак ни током иранско-ирачког рата 1980-их. Његово затварање би, поред осталог, антагонизовало Кину, која купује скоро сву иранску нафту, а 37% свог увоза сирове нафте добија путем кроз Ормуски мореуз. Упркос томе, чини се да је Техеран спреман да пресече овај пролаз.

Истина, пресецање Ормуза ће бити тешко јер би америчке снаге вероватно демонтирале сваку блокаду у року од неколико сати. Свеједно, Ормуз је ионако постао неплован. Ометање сателита омета сигнале бродова, повећавајући ризик од судара, а Иран би могао и да постави мине како би пловидбу учинио још опаснијом. Првог марта, танкер под заставом Палауа, који је на црној листи Америке, погођен је ракетом код обале Омана.

Осигуравајућа друштва повећавају цене транспорта или потпуно отказују полисе за бродове који покушавају да путују. Већ високе цене превоза могле би додатно порасти.

Алтернативне руте имају ограничен капацитет. Саудијска Арабија може преусмерити бареле преко свог цевовода Исток-Запад, а и Емирати имају мањи цевовод који заобилази Ормуски мореуз. Међутим, чак и при пуном капацитету ових рута, око 8-10 милиона барела дневно, или чак око 10% укупних светских потреба, било би немогуће изнети на тржиште.

Шта ће се десити са ценама нафте на дужи рок зависи од тога да ли Трамп може да промени режим у Техерану. Ако би се то десило, комбинација растућег иранског извоза и опадајућег геополитичког ризика могла би да појача залихе и сирову нафту учини још јефтинијом. Али ако ирански режим остане на власти, да би сачувао унутрашњу подршку биће приморан да покаже силу држећи Ормуз затвореним и сејући хаос у Заливу. Иранска производња, нарочито извоз нафте, могао би снажно да опадне, а премија ризика од 8-12 долара по барелу могла би да остане на неодређено време, подижући глобалне цене сирове нафте. 

Ирански контраудари показују да Техеран за сада одржава капацитете командовања и контроле и да је одлучан да испуни обећање да рат који је Америка започела прошири на регион. Како САД и Израел имају ваздушну надмоћ, Иран користи своје офанзивне ресурсе пре него што их кампања бомбардовања исцрпи.

Техеран вероватно жели да повећа трошкове за САД и Израел – рачунајући и на политички притисак арапских земаља Залива – како би их приморао да се повуку пре него што дестабилизују режим. Међутим, како ствари стоје, брз крај рата изгледа мало вероватан. 

За САД ово би могао да буде почетак новог дугог сукоба на Блиском истоку, који би могао да изазове и грађански рат унутар Ирана. 

Европски страхови

Ескалација рата могла би да изазове значајне безбедносне, економске и миграционе последице и за Европљане, који су за сада упадљиво стидљиви у реакцијама на кризу. Француска, Немачка и Британија су у заједничком саопштењу рекле да ће „предузети кораке да бране националне интересе и интересе својих савезника у региону, а како би се уништила способност Ирана да испаљује ракете и дронове“. Не потенцирајући ко је почео сукоб, нагласили су да ће „сарађивати са САД и савезницима у региону по овом питању“.

Након што је 27 европских министара спољних послова одржало двоипочасовни видео састанак, ЕУ је објавила пажљиво избалансирано саопштење којим позива на „пуно поштовање међународног права“, апелује на Иран да „престане са развојем свог ракетног програма“, и наглашава потребу за обнављањем регионалне безбедности уз подршку „основним слободама иранског народа“.

Ипак, европски лидери су подељени. Шпански премијер Педро Санчез осудио је америчко-израелске нападе, упозоравајући да ризикују да доведу до „неизвеснијег и непријатељскијег међународног поретка“, након чега је шпански министар спољних послова Хозе Мануел Албарес изјавио да Шпанија неће дозволити да се за нападе на Иран користе војне базе под њеним суверенитетом, којима заједнички управља са САД.

Насупрот томе, Мерц је у недељу рекао да „није време да држимо предавања нашим партнерима и савезницима“. „Делимо многе њихове циљеве, иако нисмо у могућности да их сами остваримо“, додао је Мерц.

Са ракетама које падају широм Блиског истока и због страхова од претње Кипру, Европска унија је прешла на кризни режим, сазвавши хитне недељне седнице и планирајући низ ванредних састанака, поред осталог у Никозији у уторак.

Бриселска администрација се суочава са тешким задатком да састави кохерентан спољнополитички одговор на кризу у региону у коме нема значајан утицај, док се истовремено суочава са изазовима на неколико фронтова код куће и у иностранству.

Европа и енергенти

Уз то, ЕУ се спрема за нагли раст цена енергије који би могао да изврши додатни притисак на иначе посрнулу економију Уније. Пошиљке нафте и гаса су током викенда углавном престале да стижу из Персијског залива, након што је иранска војска упозорила танкере и друге бродове да не пролазе кроз Ормуски мореуз.

Истина, то неће имати непосредни утицај на Европу, јер већина нафте и гаса који пролазе кроз Ормуски мореуз одлази у Азију. Ипак, ограничавање понуде ће подићи глобалне цене, што ће директно утицати и на Европу.

Наиме, цене и нафта и течног природног гаса се формирају на глобалним тржиштама: сваки поремећај у Ормуском мореузу изазива тренутни скок цена који погађа европске земље, без обзира на то што оне не увозе пуно овом рутом.

Ризик од затварања Ормуског мореуза од стране Ирана разматран је на састанцима дипломата ЕУ у Бриселу у недељу. Сукоб од неколико дана, како је речено, „убризгао би геополитичку премију ризика на тржишта нафте и гаса“, али „дуготрајни поремећај током неколико недеља, насупрот томе, почео би да еродира залихе, ограничава логистику, опасно заоштравајући глобални биланс нафте и гаса – са много тежим ефектима на цене енергије“.

ЕУ тренутно већину своје нафте увози из САД, Норвешке, Казахстана и Либије. Само око 5-7% европског увоза нафте је из Саудијске Арабије и Ирака, који извозе кроз Ормуз.

С друге стране, 60% течног природног гаса ЕУ добија из САД, а следе га Алжир и Русија. Катар, други највећи извозника ЛНГ-а на свету, у трећем тромесечју 2025. у европском увозу ЛНГ-а учествовао је са само око 6%.

Иначе, ОПЕК+, картел земаља произвођача и извозница нафте, саопштио је 1. марта да ће у априлу повећати производњу нафте за 206 хиљада барела дневно, што ће допринети ублажавању скока цена. Ситуација је другачија у односу на 2022, када је дошло до снажног скока цена, будући да земље ЕУ имају резерве нафте за око 90 дана. Ризик од затварања Ормуског мореуза од стране Ирана разматран је и на састанцима дипломата ЕУ у Бриселу у недељу.

Сукоб од неколико дана, како се наводи, „убризгао би геополитичку премију ризика на тржишта нафте и гаса“, али „дуготрајни поремећај током неколико недеља, насупрот томе, почео би да еродира залихе, ограничава логистику, опасно заоштравајући глобални биланс нафте и гаса – са много тежим ефектима на цене енергије“.

А када је на Светском економском форуму у Давосу постало очигледно да је Трампова реторика о америчкој визији светских односа дијаметрално супротна у односу на ставове канадског премијера, француског председника и немачког канцелара, бројне анализе су се завршавале закључком да „овај пут Европа мора да се припреми за постамерички свет“.

Штавише, и потези и говори европских лидера указују да и они верују не само да је концепт „Pax Americana“ прошлост и да САД више неће доминирати светом и бринути о безбедности Европе и њеним извозним тржиштима, већ и да озбиљно страхују да ће Америка војно оставити на цедилу Европу, повлачећи своје системе нуклеарне одбране, конвенционално наоружање и око 100.000 војника из америчких база на Старом континенту. И све то у тренутку када се страхује да је руски напад на неку чланицу Европске уније могућ чим дође до прекида ватре у Украјини.

Стога је дошло о новог таласа расправа о „европском НАТО-у“, „стратешкој аутономији ЕУ“, па чак и стварању европског нуклеарног штита који би заменио амерички. Штавише, када је генерални секретар НАТО-а Марк Руте европским политичарима поручио да могу само да сањају да Европа може да се брани сама без подршке Америке, то је подигло још већу прашину у европским политичким, безбедносним и медијским круговима. У истим оним круговима који већ годинама различитим поводима увек изнова дебатују о томе да је време да Европа узме своју безбедност у своје руке, иако свих тих година нису учинили ниједан значајнији корак ка остварења сна о европској војсци и стратешкој аутономији Европске уније.

Када се на то додају оцене да је Трамп непредвидљив и да, како сам често истиче, поступа искључиво у складу са својим „осећајем из утробе“, то јест „интуицијом која му говори више него што му било чији други мозак икада може рећи“, онда су многи посматрачи дошли до закључка о распаду НАТО-а као „хладноратовске творевине која је изгубила своју сврху“. Међутим, парадокса ли, то све је у потпуном несагласју са оним што се догађа на терену.

Иако потези Трампа и његове администрације делују непромишљено и без икакве стратегије, оно што је појединим геостратезима и стручњацима за геополитику сасвим јасно јесте да званични Вашингтон итекако има стратегију, те да су царине, војне претње па чак и отмица председника Венецуеле Николаса Мадура заправо Трампови алати за одбрану америчких стратешких интереса у актуелној ери Другог хладног рата у којем се свет економски и безбедносно рачва на два дела – англоамерички и кинеско-руски. Штавише, да у тој новој врсти хладноратовске атмосфере САД не напуштају Европу већ да на европском тлу увелико постављају темеље нове „гвоздене завесе“ према Русији и Кини.

Хладноратовски загрљај змаја и медведа

Оно што је прошле године постало јасно чак и лаицима јесте да савез Кине и Русије није тактички за кратке стазе, већ стратешки и дугорочан. То је постало очигледно и у оквиру рата у Украјини, будући да се у последње време све чешће сазнаје обим кинеске помоћи руским војним напорима у Украјини, попут кинеске технолошке помоћи за руску производњу војних дронова. Додуше, овај чврст загрљај кинеског змаја и руског медведа је пажљивим посматрачима био јасан још пре две године, када се кинески председник Си Ђинпинг на крају тродневне посете Москви опраштао од свог домаћина председника Русије Владимира Путина.

„Сада се дешавају промене које се нису десиле 100 година. Када смо заједно, ми покрећемо те промене“, рекао је Си на растанку пред вратима Кремља, са чим се Путин сагласио а Си му додао: „Чувај се, драги пријатељу.“

Ово Сијево неуобичајено изражавања блискости са неким лидером, сва је прилика, европски лидери нису схватили озбиљно па су донедавно били уверени да ће моћи да утичу на Пекинг да изврши утицај на Москву по питању престанка рата у Украјини. Сви они који су мислили да је кинеско-руски савез једнократна тактика, били су у потпуности у заблуди. Након неколико прошлогодишњих неуспешних покушаја да предлозима о америчко-руској сарадњи на Арктику и на пољу енергетике извуче Путина из Сијевог загрљаја, чак је и Трампу постало јасно да је за сада то немогућа мисија, те да Вашингтону предстоји стратешко надметање и са Пекингом и са Москвом.

Обамин заокрет, а Трампова стратегија

А надметање је подстакнуто тиме да је Америка схватила да више не профитира од деиндустријализације сопствене привреде и пребацивања производње у Кину. Штавише, да јој прети пад економске, трговинске и политичке моћи на глобалном нивоу те да јој је за задржавање бар дела глобалне доминације неопходно да победи у борби око тога ко ће преузети стратешку предност у новој индустријској револуцији заснованој на вештачкој интелигенцији. А ту се пресудне битке не воде толико око тржишта, колико о томе како заокружити ефикасан систем производње супер-чипова неопходних за вештачку интелигенцију (AI), али и обезбедити довољно енергената, критичних сировина и поуздане ланце снабдевања за развој AI и дата центре.

Због тога разлози већине актуелних турбулентних геополитичких дешавања леже у сенци ове нове хладноратовске борбе, упркос томе што су многи критичари Трампових поступака убеђени да он води Америку као „аутократски нарцис који Путина ставља изнад свега осталог“, и да га воде „само три опсесије: богаћење, кажњавање људи које доживљава као непријатеље и свакодневна доминација у насловима“.

Иако су многи Трампови потези према Кини, Русији, Европи и остатку света најблаже речено неконвенционални, стручњаци за геостратегију указују да се они итекако уклапају у америчку стратегију засновану на начелима реалполитике, а са циљем да Кину као свог главног стратешког ривала претекне у трци око развоја AI и заокруживања поузданог ланца допремања стратешких сировина, роба и енергије за AI.

А то није почело са Трампом већ још у другом председничком мандату Барака Обаме, када је најављен такозвани заокрет према Азији. Тада је било јасно да Европа више није економски и безбедносни приоритет Вашингтона, што у европским елитама није схваћено озбиљно чак и када их је Обама убеђивао да ће морати много више да издвајају за сопствену одбрану, баш као и сви амерички председници од Двајта Ајзенхауера до данас.

Парадоксално, једини председник САД који је то заиста и успео јесте управо Доналд Трамп, и то баш својим неконвенционалним потезима. А да многи од тих потеза нису последица само карактера њујоршког милијардера већ и део геоекономске стратегије прецизно састављене још пре његовог повратка у Белу кућу, доказује документ под помало прозаичним називом „Водич за реструктурирање глобалног трговинског система“, објављен још у новембру 2024. године.

Овај документ, који је саставио архитекта Трампове трговинске политике Стивен Миран, суштински јасно излаже све што се догодило прошле године и шта би тек требало да се догоди у настојањима САД да изврши реиндустријализацију, реши проблем фискалног и трговинског дефицита, као и да задржи економску доминацију на глобалном нивоу. Овај доктор економских наука са Харварда, који је најпре председавао Трамповим Саветом економских саветника да би потом био именован у Борд гувернера Федералних резерви, детаљно је описао потезе – од девалвације долара као примарног средства за исправљање трговинских неравнотежа, преко увођења високих царина као полуге трговинске, економске али и спољне политике, до повезивања трговине са војном заштитом савезника америчким „безбедносним кишобраном“.
Управо ово последње највише боли Европљане, али Мирану је тај део изузетно важан део стратегије како би се избегла „егзистенцијална претња Америци“ да због слабљења америчке производне привреде то поткопа и статус долара као светске резервне валуте, што би могло да доведе до колапса доларског система, самим тим и  светске доминације САД.

„Како глобални БДП расте, за Сједињене Државе постаје све теже да финансирају обезбеђивање резервних средстава и одбрамбени кишобран, јер производни и трговински сектори сносе највећи терет трошкова“, наводи Миран и истиче неопходност универзалних царина као алата, којим ће не само трговински партнери бити приморани да бирају између Кине и Америке, већ ће америчку помоћ у одбрани морати да финансирају кроз давање трговинских уступака Америци. „Земље које желе да буду унутар (америчког) одбрамбеног кишобрана морају бити и унутар кишобрана фер трговине“.

То што Миран приступ америчком тржишту види као алат спољне политике, заправо у најбољем описује разлоге за већину Трампових потеза према Европи али и за оно што ће се тек догађати, од Гренланда, Панаме и Венецуеле, преко Тајвана и Корејског полуострва, до саме Европе.

Зашто је Гренланд важан

Баш у контексту заштите свог „геополитичког дворишта“ и обезбеђивањa стратешке предности у односу на двојац Кина-Русија, сагледавају се узроци Трамповог својатања Канаде и Гренланда, који су наљутили америчке савезнике у НАТО-у. А да ће се Трампов притисак наставити све док то не доведе до резултата који одговара Вашингтону сведоче и најновије вести из Панаме, где су панамске власти напрасно поништиле уговоре о концесији којима је управљање над две кључне луке са ове стране стратешки важног Панамског канала дато кинеској компанији из Хонг Конга.

Привремено управљање лукама предато је једном данском бродарском гиганту и једној швајцарској компанији, чиме су Сједињене Државе оствариле победу у настојању да блокирају кинески утицај на ову глобалну трговинску артерију.

Слична мотивација је један од разлога зашто је Арктик једно од главних попришта велике геополитичке игре између САД и двојца Кина-Русија, који у овом региону изводи војне вежбе и развија нову поморску трговачко-војну путању названу Северни морски пут. Уз легендарни Северозападни пролаз, који између Канаде и Арктика везује Атлантик и Пацифик, овај Северни морски пут би могао да убрза глобалну трговину и створи пречицу између Азије и Европе, што је нешто што Кина већ дуго жели, па је још 2018. године покренула пројекат „Поларни пут свиле“.

Пекинг је већ најавио планове за проширење трансарктичког саобраћаја до Русије као коридора за увоз течног природног гаса. То поприлично забрињава Американце, не само због трговине и економије, већ и због тога што Москва одржава базе нуклеарног оружја и подморнице на Арктику, који је велесилама посебно важан и као локација за контролу свемирског програма.

Процењује се и да на Гренланду постоје велика налазишта 25 од 30 критичних сировина, а трка за експлоатацијом ових ресурса пре него што Пекинг дође до њих је нешто што Вашингтон не може себи приуштити да изгуби, будући да Кина тренутно на својој територији вади 60 процената свих светских расположивих ретких елемената. Ово је кинеска конкурентска предност, за коју Бела кућа верује да може делимично да надокнади стицањем Гренланда, иако стручњаци процењују да је ова арктичка територија изузетно тешко подручје за експлоатацију.

Све то појачава потенцијалну улогу Гренланда као стратешког контролора овог коридора и целог Арктика, али и као територију пресудну за глобалне ланце снабдевања, сировине и ретке минерале, трговину, одбрану и свемир.  Због тога је Вашингтону важно не толико да анектира Гренланд, колико да има војну контролу над њим.

Нова европска улога у НАТО

Када су на самиту НАТО-а у Хагу прошлог јуна Европљани пристали да повећају издвајања за одбрану на пет одсто бруто друштвеног производа (БДП), мислили су да су напокон одахнули и да су успели да одобровоље Трампа да САД остану посвећене вођству у алијанси и заштити европских савезника.

Међутим, уследили су нови шокови: Самит председника САД и Русије на Аљасци, Трампова претња војним освајањем Гренланда и нова америчка Стратегија националне безбедности у којој Европа више није сагледана као безбедносно-политички партнер у стабилности већ као континент којем прети „цивилизацијско брисање“ ако не преокрене миграционе трендове, обнови суверене националне државе, одустане од регулаторних овлашћења и преузме пуну одговорност за сопствену одбрану.

Безмало истовремено новинска агенција Ројтерс је објавила ексклузивно откриће да је Трампова администрација поручила европским дипломатама у Вашингтону да САД очекују од Европе да до 2027. године преузме већину конвенционалних одбрамбених капацитета алијансе на европском тлу, од обавештајних података, преко трупа, до ненуклеарних ракета.

Ови геополитички шамари дошли су у тренутку када су европски лидери, попут француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Фридриха Мерца, упозоравали украјинског председнике Володимира Зеленског да постоји могућност да их САД „изда“ у мировним преговорима са Русијом. Свеукупно то је подигло температуру у европским престоницама и по ко зна који пут покренуло дебате о европској војсци, „стратешкој аутономији“ Европске уније, стварању „европског стуба“ НАТО-а па чак и европске нуклеарне одбране.

Медијско-политичка прашина се само мало смирила када је у Давосу Трамп повукао претње војном акцијом и царинама против Европе, али се поново усковитлала када је генерални секретар алијансе Марк Руте у обраћању на заједничком састанку Одбора за спољне послове и Одбора за безбедности и одбрану Европског парламента у Бриселу одбацио позиве неких европских лидера на оснивање посебне европске војске.

„Ако ико овде мисли да Европска унија, или Европа у целини, може да се брани без САД-а – само сањајте. Не можете. Ми не можемо. Требамо једни другима“, рекао је Руте инсистирајући на међусобној зависности савезника у НАТО-у, као и да се Сједињене Државе ослањају на НАТО како би осигурале властиту сигурнос:. „Ако заиста желите сами, ви који се за то залажете, заборавите – никада не можете стићи тамо где сте наумили са пет одсто (БДП-а намењених за одбрану), биће 10 одсто".

Шеф НАТО-а је европским политичарима рекао да је за самосталну одбрану неопходно изградити властите нуклеарне капацитете који коштају милијарде и милијарде еура, али да ће у том сценарију изгубити „крајњег гаранта наше слободе, а то је амерички нуклеарни кишобран“. Према његовим речима, неопходна је блиска координација између НАТО-а и ЕУ јер „Европи су потребне САД и САД-у је потребан НАТО“.

Стратешка аутономија Европе остаје пусти сан, сматрају и коментатори пољског листа „Интерија“, истичући да је Руте у праву у једној ствари, а то је да би висока цена стратешке аутономије за Европу била политички неприхватљива, нарочито у земљама попут Немачке или Француске.

„Скок са око 2 на 10 процената (БДП-а за одбрану) почистио би сваку политичку странку која би предложила такво решење бирачима у мирнодопско време“, истиче пољски коментатор Јарослав Кујиж, додајући да је висока потрошња на одбрану у земљама попут Пољске и Естоније, међутим, „директно повезана са осећајем претње (од Русије) који не постоји у Западној Европи“.

И док се Французи љуте на Рутеове коментаре и истичу да „Европљани могу и морају да преузму одговорност за сопствену безбедност“ и желе да створе „европски стуб НАТО-а", на Минхенској конференцији о безбедности се из изјава кључних људи у Трамповој администрацији, између редова, могло чути да управо то Вашингтон и очекује, те да својим критикама само истиче чињеницу да Европа није довољно појачала своје одбрамбене капацитете од почетка руске инвазије на Украјину 2022. године до данас.

Европски страх од америчког повлачења

У овим тектонским променама, где чак и Немци више немају превише поуздања да ће их Американци бранити, геостратези указују како је европска политичка елита вероватно по први пут са истинском колективном хитношћу јавно саопштила да се досадашњи свет бесповратно променио те да морају да мењају своју безбедносну политику.

„Годинама је одговор на амерички притисак да Европа повећа издатке за одбрану био комбинација реторичког попуштања и структурне неактивности. Европски лидери би признали потребу да се учини више, обавезали се на временске рокове, а затим дозволили да домаћа политичка ограничења – коалициона политика, буџетска правила, противљење јавности војним издацима – апсорбују обавезу пре него што је произвела стварне капацитете. Јаз између изреченог и спроведеног био је кључна карактеристика европске безбедносне политике“, истиче аустријско-бугарска експерткиња за геополитику Велина Чакарова. „Европа која не може да гарантује сопствену безбедност, финансира сопствену индустријску базу и доноси сопствене стратешке одлуке није партнер у конфронтацији САД и двојца Русија-Кина. Она је њен објекат“.

И док Европа жели да се припреми за будућност у којој је америчко ангажовање условно, непостојеће или само по систему „ја теби, ти мени“, ЕУ истовремено настоји да задржи Сједињене Државе да буду укључене у безбедносну архитектуру Украјине, али и да се из Европе не повуче нагло.

Према оцени бившег команданта америчке војске у Европи, пензионисаног генерала Марка Херлинга, НАТО може да „скрене са пута“, али да историја алијансе показује да „када се стварност умеша – као што се увек дешава – земље НАТО-а се поново уједињују“. Он истиче да разуме европски страх од распада алијансе, али да зна да се у историји НАТО-а „иста мелодија чула више пута раније“.

„Амерички замор од савеза некима делује рационално, али оно што недостаје у већем делу данашњих коментара је институционално памћење“, каже Марка Херлинг. „НАТО није савез који се може проценити на основу једног изборног циклуса или једног стратешког документа. Мора се разумети у контексту деценија“, сматра овај пензионисани амерички генерал, подсећајући на времена када је Шарл де Гол повукао Француску из интегрисане војне команде НАТО-а, или када се алијанса поделила око бомбардовања Ирака: „Постоји и једна реалност која се често превиђа у данашњој паници: САД се не могу потпуно повући из НАТО-а само хиром извршне власти. Конгрес контролише финансирање, овлашћења за расподелу снага и законску архитектуру која окружује обавезе савеза“.

Нова америчка улога у НАТО

Међутим, шта Вашингтон жели и како види трансатлантски савез у будућности? Одговори на та питања могли су да се чују на Минхенској безбедносној конференцији, као и дан раније у седишту НАТО-а у Бриселу, и то у иступима државног секретара Марка Рубија, али и подсекретара за одбрану Елбриџа Колбија, који је један од главних архитеката политике Пентагона и уопште одбрамбене америчке стратегије.

Рубио је трансатлантски савез представио не као безбедносно партнерство дефинисано преклапајућим националним интересима и уговорним обавезама, већ као цивилизацијско наслеђе – везано оним што је описао као „векове заједничке историје, хришћанске вере, културе, наслеђа, језика, порекла и жртава које су наши преци заједно поднели за заједничку цивилизацију чији смо наследници“. Он је постхладноратовски мултилатерални оквир назвао „опасном заблудом“. Иако се Рубиов говор у суштинској поруци Европљанима није много разликовао од прошлогодишњег говора потпредседника САД Џеј Ди Ванса, кључна разлика је била у томе што то није била придика или држање лекције, већ позив на сарадњу.

„Не желимо да раздвојимо, већ да оживимо старо пријатељство и обновимо највећу цивилизацију у људској историји“, рекао је Рубио, изазвавши овације међу европским лидерима, који су упадљиво пренебрегнули да се осврну на његове коментаре о миграцијама и либералним вредностима.

Рубио није поменуо Русију, безбедност Украјине или притисак на Гренланд који је данска премијерка описала као „потпуно неприхватљив“. Није по имену поменуо ни Кину, премда је све време јасно ставио до знања да је „највећи амерички стратешки конкурент несразмерно профитирао од деиндустријализације и трговинске политике“. Штавише, није отворено саопштио ни америчке стратешке приоритете, премда је пажљивим посматрачима једна реченица била кључна.

„Ми у Америци немамо интереса да будемо љубазни и уредни чувари управљаног пада Запада“, рекао је Рубио, што су поједини аналитичари оценили као јасан знак да ће Америка ће остати ангажована, али само са Европом која је спремна да предузме трансформацију коју Вашингтон жели.

Много јаснији је био Колби, који је у Бриселу на затвореном састанку министрима одбране НАТО-а рекао да „Европа мора да преузме примарну одговорност за сопствену конвенционалну одбрану“, док ће амерички нуклеарни кишобран остати над Старим континентом.

„Наставићемо да пружамо продужено америчко нуклеарно одвраћање. Али Европа би требало да осети премоћ снага потребних за одвраћање и, ако је потребно, порази конвенционалну агресију у Европи“, рекао је Колби, додајући да САД тренутно обезбеђује скоро половину војног особља НАТО-а а да је амерички циљ да тај удео падне на мање од једне трећине у року од приближно пет година.

Овај одбрамбени стратег Трампове администрација поручио је савезницима да ће САД дати приоритет сопственим границама, западној хемисфери и, пре свега, Кини, чије је војно гомилање више пута описао као кључни изазов ере. У самом Минхену, Колби је ову нову верзију алијансе назвао „НАТО 3.0“.

„НАТО 3.0 се заснива на партнерству, а не на зависности“, рекао је он, при чему је наговестио да Вашингтон можда делом одустане од деценијама јаког скептицизма према европској куповини европског а не америчког наоружања, експлицитно подржавши европске напоре да подстакне сопствену производњу одбрамбене опреме. „Ако земље троше 3,5 или 5 одсто на одбрану, разумемо да ће велики део те производње морати да прилагоде својим потребама. У супротном, људи у Немачкој или Пољској, или где год, рећи ће: 'Зашто шаљемо новац само преко Атлантика?'“

Ову изјаву бивша директорка Аустријског института за европску и безбедносну политику Велина Чакарова оцењује као значајан помак у америчкој политици и прагматично прерачунавање: „САД желе савезнике који су заиста способни, а не савезнике који су зависни. Ово друго ствара одговорност. Прво ствара полугу другачије врсте“, истиче Чакарова, додајући да ове промене у алијанси нису подела терета у традиционалном смислу. „Ово је фундаментално ребалансирање улога, спроведено по компресованом временском оквиру, вођено стратешким заокретом Америке који Индо-Пацифик поставља (у приоритетима) изнад евроатлантског“.

Уосталом, сам Колби је врло конкретно рекао да иако Вашингтон жели „стабилан и поштован“ однос са Пекингом и настоји да избегне сукоб, то се може постићи само са „позиције снаге“, економске и војне, са фокусом на сарадњи са савезницима у „колективној снази“ острвског ланца који се протеже од Јапана преко Тајвана до Филипина. То је оперативно поприште које је Колби идентификовао као одлучујући фронт америчко-кинеског такмичења.

Где се диже нова Гвоздена завеса

Овакве поруке суштински значе да Американци намеравају да повуку нешто мање од половине својих трупа у Европи, којих сада има око 100.000, те да их преусмере ка Пацифику. Тандем Рубио-Колби заправо је до сада најсвеобухватније представио стратегију Трампове администрације. Један је рекао Европљанима да је Америци дубоко стало до Европе, а други колико та дубока брига сада кошта.

Међутим, када се саберу све Трампове и Вансове претње, Рубиове дипломатским речником упаковане поруке и Колбијеве конкретне бројке са оним што се дешава на терену, на подручју земаља НАТО-а, стиче се јак утисак да су сви ови притисци заправо намењени готово искључиво западноевропским земљама. Док од Немачке, Француске, Италије и Велике Британије захтева да преузму конвенционалну одбрану Европе, САД упоредо раде на подизању нове гвоздене завесе дуж источног крила НАТО-а, то јест од Арктика преко Скандинавије, балтичких земаља, Пољске, Румуније и Бугарске, до Турске и Израела.

„Циљ НАТО-а на источном крилу више није симболично одвраћање, већ оперативно одбијање: прекидање непријатељског напредовања од првих сати (агресије). Распоређене снаге, унапред позиционирано оружје и муниција, интегрисана противваздушна и ракетна одбрана, дронови, сензори и планови брзог појачања, имају за циљ да зауставе нападача на првој линији, а не након могућег територијалног губитка“, објашњава Велина Чакарова, истичући да је ово одлучна доктринарна промена, и додаје да „Гвоздена завеса 2.0 није идеолошка“: „Она је војна, логистичка и технолошка, и сада се гради уз учешће САД.“

За разлику од прве Гвоздене завесе коју је подизала Москва пре скоро осам деценија, ову данашњу уз америчку помоћ подиже Европа да би спречила руски упад. Дуж хиљада километара источног крила алијансе увелико се учвршћују границе – подижу се ограде и зидови, копају бункери и противтенковски ровови, постављају минска поља и масивни бетонски блокови дизајнирани да зауставе оклопна возила, и дуж пограничног подручја распоређује се „зид дронова“.

То се дешава чак и у Финској, која дели границу са Русијом од 1.350 километара, па сада креће у изградњу утврђеног зида дуж око 18 одсто те границе, улажући више од 400 милиона евра са циљем да овај пројекат заврши следеће године. Осим тога, подигнуто је осам утврђених граничних прелаза, укључујући и северно од Арктичког круга, са додатним препрекама концентрисаним у јужним регионима земље. Чак се и слабо насељена подручја јачају, што сигнализира да Хелсинки не третира границу више као периферну бригу већ као линију фронта.

Прошле године, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска предложиле су огроман нови одбрамбени зид који се протеже око 795 километара, по цени од скоро 3 милијарде евра, док истовремено ојачавају постојеће одбрамбене линије дуж границе са Русијом и Белорусијом, градећи више од 1.000 бункера, подземних складишта муниције и склоништа за снабдевање пројектованих да издрже артиљеријске ударе. Истовремено, све ове земље желе да се повуку из међународних споразума којим се забрањују противпешадијске мине и касетна муниција.

Тврђава Трамп

Али да нову Гвоздену завесу не праве саме источноевропске државе кроз колективна решења и дељење обавештајних података, технологију и инфраструктуру, сведоче и потези америчке војске који не указују на повлачење из Европе. Напротив. На инсистирање Варшаве и Букурешта, Вашингтон увелико повећава своје војно присуство дуж нове Гвоздене завесе, иако то није високо у медијским извештајима.

Пољска увелико појачава напоре да обезбеди стално војно присуство америчке војске на својој територији, оживљавајући дискусије о дуго помињаном пројекту „Тврђава Трамп“, као делу шире стратегије за јачање источног крила НАТО-а. Овај пројекат је помињан још пре неколико година, али је током протеклих месеци већ почео рад на успостављању велике америчке базе у Пољској која би сместила хиљаде америчких војника, заједно са командним, логистичким и објектима за обуку.

Пољски министар одбране Владислав Косињак-Камиш је нагласио да његова земља остаје један од најпосвећенијих савезника Вашингтона, указујући на рекордне нивое издатака за одбрану и континуирана улагања у војну инфраструктуру.

„Верујем да ће се све завршити добро и да ће бити донете рационалне одлуке“, рекао је Косињак-Камиш истичући да би оваква америчка база значајно побољшала одвраћање у региону, истовремено ојачавајући трансатлантске везе.

Пољске власти су већ кренуле да проширују постојеће објекте које користе америчке снаге, уз истицање да су спремни да сносе значајан део трошкова повезаних са сталном базом.

Пројекат „Тврђава Трамп“ већ је у изградњи у једном од најзападнијих градова Пољске – Болеславјецу, недалеко од Кракова, али и на постојећем аеродрому у Вроцлаву, где америчко ратно ваздухопловство гради нову писту и војни логистички центар неопходне за транспорт трупа и терета. Процењује се да је то тек део инвестиција од више од 500 милиона долара одобрених почетком 2026. године.

И док Пољаци граде „Тврђаву Трамп“ и убрзано набављају и изнајмљују америчку војну опрему, попут борбених хеликоптера „апач“, Румунија се изборила да америчка војска не само да не смањује своје присуство на њеној територији, већ и да појача бројност и квалитет војне опреме.

„У наредном периоду у Румунији ће бити распоређен један одред америчких војника опремљен тенковима 'абрамс“, рекао је за „ТВР Инфо“ генерал Георги Влад, начелник Генералштаба одбране румунске војске, која је у процесу куповине 54 оваквих тенкова америчке производње који се сматрају једним од најнапреднијих на свету.

И сарадња и хладни рат

Упркос томе што већина западних медија портретише Трампа као „Путиновог човека“ који је спреман да са Русијом постигне договор науштрб интереса Украјине и Европске уније, подизање нове Гвоздене завесе у ситуацији Другог хладног рата указује да америчко-руски односи нису тако црно-бели и да се разликују у односу на време Хладног рата пре шездесет година.

То што Путинову Русију радује када Трампова Америка критикује либералне елите и отворено подржава суверенистичке и крајње десничарске политичке снаге у ЕУ, не значи да Трамп и Путин не воде хладни рат. Напротив, само је његова динамика сасвим другачија, јер није у сенци идеолошке борбе за глобалну моћ, већ економско-технолошке борбе за глобалну доминацију, то јест у стратешкој трци ко ће победити у примени вештачке интелигенције у четвртој индустријској револуцији.

У том контексту, не чуди када Трамп с једне стране предлаже заједничке америчко-руске енергетске пројекте на Арктику (јер амерички енергетски гиганти немају довољно искуства у тим условима рада), док с друге стране, све чини да спречи јачање руског и кинеског утицаја у овом региону, пре свега због нове поморске трговачке руте која би дала додатну предност роби из Кине. Трампова администрација итекако примећује усклађивање руских и кинеских интереса против САД тако да у складу са тим и поступа у оквиру новог Хладног рата.

Па тако упркос попустљивости према Путину и критикама на рачун Европљана, Трампова администрација увелико ради на истискивању руских енергетских и кинеских стратешко-трговачких интереса из Европе, коју сматра делом свог англоамеричког света у тој хладноратовској подели света. У том контексту нова гвоздена завеса се подиже не само за евентуални руски војни упад, већ и за улазак руских енергената, што се протеклих годину дана види, између осталог, и у америчком инсистирању да Руси изађу из власништва Нафтне индустрије Србије, као и европских огранака Лукоила.

Оно по чему је овај Други хладни рат другачији другачији у односу на први јесте то да су сада сукобљене стране спремне да се договоре и чак сарађују око ствари које не ремете стратешку трку у производњи супер-чипова и обезбеђивању довољно енергената, критичних сировина и поузданих ланаца снабдевања за развој AI и дата центара.

Према речима руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова, приликом његовог првог сусрета са америчким државним секретаром Марком Рубиом у Ријаду, фебруара 2025. године, Рубио му је филозофију спољне политике Трампове администрације изложио на необично јасан начин.

„Рекао је да је спољна политика САД под председником Трампом заснована на националним интересима и здравом разуму. А то значи да САД признају да и друге велике силе имају своје националне интересе. Не свака земља на свету, већ кључни играчи, главни амерички партнери“, рекао је Лавров, истичући да је Рубио додао да се национални интереси земаља попут САД и Русије неће увек поклапати. „Већином неће. Али када се преклапају, била би грешка, озбиљна грешка, не искористити тај тренутак да се договоримо о практичним и обострано корисним пројектима у економији, трговини, инвестицијама и тако даље.“

Према речима Лаврова, Рубио је онда додао да када се интереси САД и Русије не поклапају, било би криминално дозволити да то неслагање прерасте у конфронтацију, поготово у директан, „врућ“ сукоб.

Лавров је тада истакао да је у потпуности сагласан с том логиком, а у протеклих годину дана је очигледно да се две силе држе тог приступа који би могао да се опише синтагмом „и хладни рат и сарадња“.

Хоризонт се свео на усијану пругу. Пруга је попримила боју жеравице и наранџе.

Рекао сам: „То је жуманце првобитног јајета из кога је настао свет.“

Затим је осветљена магла шибала поред прозора. 

Аеродром у Буенос Ајресу чинио ми се мањим али живљим него онај у Рију. Вртлог кофера се окретао на тракама. Трупла говеда су се продавала у фри-шопу. Жене су биле боље обучене него у Рију, и то у бундице јер је овде била зима.

„Погледај Бразилке“, упозорио ме је Витор. „Оне све дођу овде да купе чизме. После се врате у Бразил и немају где да их носе. Следећи пут их носе кад дођу опет у Аргентину.“

Возач таксија је говорио оштро, у аргентинском маниру. Возили смо се кроз нека предграђа која су најпре изгледала као Нови Београд, а касније као Квинс.

Ускрсли Лазар полако је отварао врата нашег хотела.

У хотелу нас је дочекао Фабијан. Тај мали човек је за време хунте морао да бежи из Аргентине. Да није побегао, његово име би се придружило именима у Парку жртава терора. Лице му је било мирно. Избегавао је директан поглед. Некада је имао фабрику ципела, али је она пропала и од тада се није искобељао из дугова.

Фабијан нас је возио кроз град својим колима са затамњеним стаклима. Ноћни Буенос Ајрес сам видео као кроз наочаре за сунце.

Показао ми је Авенију Деветог јула, прављену по угледу на Шанзелизе: Обелиск, Театро Колон, зграда на чијим прозорима је био златни портрет Евите Перон. 

Била је ноћ. И зграде су биле високе. И возили смо се између њих. И нисам имао однос према огромности града. На једном позоришту слова од сијалица трептала су: ТАНГО! Ветар је ломатао листове палме. Захладило је.

„На Авенији Коријентес“, сетно је рекао Фабијан, „књижаре су некад радиле целу ноћ.“

Пролазили смо четврт с малим кућама, заборављену у прашини и полусветлу. Калдрма се сребрила као срделе. Висока курва са грудима као балкон издвојила се из ноћи. Некаква сиротиња у капуљачама чекала је аутобус који није долазио.

„Како се зове овај део града?“, питао сам Фабијана.

„Конститусион.“

Дошли смо у старинску кафану, која је могла бити и на Чубури. Под тендом су зрачили грејачи. Столови су били покривени флашама црњака и сифонима. Почели су да стижу колутови грилованог сира с мирисом на ћумур, кобасице, па ћоризо – који овде није био кобасица него говедина, неки flank steak, и најзад ребра. Зидови кафана су били окречени. Тоалет је воњао на урин. На зиду су висиле Ван Гогова „Кафана на плочнику“ и старе рекламе за кока-колу. Порције су биле огромне. Срби мисле да могу да поједу много меса. Ни близу као Аргентинци. Пили смо киселу воду „Villavicencio“. Пили смо вино „Luigi Bosca Malbec“.

Роштиљ смо заливали сосом „chimichurri“. Открио сам код себе способност да заволим ствари за које до малочас нисам знао. То није прошло без последица. Пробудио сам се у три сата, дрхтурећи. Био је то шок од меса. Уплашио сам се да се никад више у животу нећу радовати. Стварно ми је позлило од толике говедине. Ниједна идеја није имала никаквог смисла.

„Је ли могуће“, прошапутао сам, „да мисли људске имају смисла само кад си здрав?“

Рука ми је почивала на стомаку. У једном тренутку ме је прожела топлота. Рекао сам: „Оздрављење је најлепша ствар на свету.“

Роштиљ је у Буенос Ајресу добар, али је тешко наћи нешто друго.  Иако је половина емиграције у Аргентини италијанска, нисам седео у добром италијанском ресторану. Не кажем да га нема. Кажем да га ја нисам видео. Десет дана сам јео говедину и овчетину на жару.

Сваког јутра сам излазио на улице и покушавао да се повежем са градом. Из улице би искочила зграда и усправила се са својих осам спратова и три реда мансарди. Аргентинци су у Буенос Ајрес довели француске градитеље, од архитеката до радника. Тако су настале неке од тих француских палата, насуканих на прешироке булеваре.

Шетао сам Авенијом Деветог јула. Галебови су летели изнад обелиска. Типови на штулама су регулисали саобраћај и показивали рекламе. Кловн је звиждукао птичјим језиком.

На постеру је била насликана жена. Панталоне су јој пале око листова. Била је везана. Монструозне мушке плаве ноге биле су на њеним раменима.

На Улици Парагвај човек је прошао и помиловао смеће у корпи на бандери. Ни тај призор нећу заборавити.

На углу Улице Флорида певао је реинкарнирани Карлос Гардел. Носио је смеђе панталоне и сиви сако. Било му је хладно. Изгледао је мамурно. Певао је чврстим гласом. Чим би завршио песму, у руци би му се створила цигарета. Он би одбио дим, уштинуо прстима корен носа, прибрао се и наставио своје распевано кукање.

Човек је спавао поред контејнера као да су и њега бацили са смећем.

Пред ружичастом Председничком палатом, на Мајском тргу, некад су се скупљале мајке „Несталих“, носећи њихове слике. На муралу су били насликани гневно сунце и гневна жена.

Упорно сам се трудио да зграбим умом Борхесов град. И нисам успевао. Било је то као да покушавам да се попнем уз  клизав зид. Возио сам се непрестано, ишао свуда, али ми град је измицао.

Требало ми је неколико дана да схватим да Буенос Ајрес није писмо адресирано на мене. Није ми било јасно како да га гледам? Како да га читам? У кључу Палерма? У кључу Њујорка? У кључу Париза? Нисам схватао колико је велик док нисам посетио Музеј декоративних уметности.

Ходао сам кроз музеј упетљан у имагинарне љубавне афере са женама с музејских слика као што је „Adela Atucha, condesa de Cuevas de Vera, de Hermenegildo Anglada Camarasa“. Помоћ уметности је била нужна.

Бескрај пампе на сликама помогао ми је да схватим размере Буенос Ајреса. Била је то непрегледна низија са сенкама облака. Пампа није као Панонија, већ пре као руска степа. Једно од обележја овог града била је – пустош. Друго је била моћ. Буенос Ајрес је морао да прогута огроман простор. И мени се чини да га никад није сасвим покрио. Много пустоши је остало у граду. Авенија Дел Либертадор дуга је 25 километара.

Аргентинска престоница је огромна, равна, дезоријентишућа. Као да се неко превише одмакао од тебе па не можеш да причаш с њим.

Бане Анђић ми је рекао да су мафију у Розарију двадесетих година започели Срби, Хрвати и Јевреји.

Питао сам се како су Аргентинци успели да упропасте толику моћ земље? Мислим да су је упропастили не гледајући куда иду. Током мојих шетњи пролазници су ме пет-шест пута мунули у раме. Три пута су ми нагазили на пету.

Габријел Гарсија Маркес је налазио да је Буенос Ајрес опресиван. Марио Варгас Љоса је мрзео овдашњу ароганцију.

„Аргентинци су гости у свом идентитету“, причао ми је Бане Анђић. „Говоре о себи у трећем лицу. Имају смисла за хумор, за разлику од Чилеанаца. Генији су за музику и театар. Сјајни су говорници, ведрији од Црногораца. Само та њихова вербозност некад иде против живота. Бриљантни у психологији, не могу да се уздрже да не попују. Књижевници су, наравно. Пишу сјајне приче, немарне романе.“

Давно, давно, ми смо на острву Зларин код Шибеника слушали две касете. На једној су чланови групе „Nueva Compagnia di Canto Populare“ певали наполитанске песме. Друга је била музика из Аргентине и Уругваја. Трипут сам је губио. Трипут су ми је снимали. Најзад смо изгубили оригинал, али делове тих песама заувек сам понео са собом. Једну сам певушио по изласку из буеносајреске чураскерије. Другу сам чуо у обојеној сиротињској Улици Каминито, где су емигранти правили куће од лимова који су довлачили из бродоградилишта.

„Шта је ово?“, упитао сам Пепеа.

„Чекај“, наћулио је уши ћелави професор и играч танга. „То је измењена верзија песме 'Los ejes de mi caretta'.“

Застао сам и слушао. Шта је то било у тој песми? Рањивост? Вечност? Страст?

На раскрсници Мајске авеније и Авеније Деветог јула стајао је споменик Дон Кихоту. На вриштећој Росинанти витез се отимао из блока камена. Уперио је бодеж у страну.

Дон Кихот је био најпопуларнија скулптура коњаника на свету. Био је важнији од свих краљева. Он је био херој унутрашњег света. Био је краљ.

„Тежак је двеста тона“, рекао сам Витору.

„Шта ме брига“, одговорио је он. „Нећу га на к. носити.“

Поред Дон Кихота осетио сам се као сопствени Санчо Панса.

Посетили смо тржни центар „Пацифико“. Грађен је по угледу на старе тржне центре Париза и Милана – Бенјаминове аркаде. Купио сам оковану тиквицу – шољу за мате. Купио сам сицилијански качкет. У њему сам и у црној јакници изгледао као шанер.

После сам купио и шал и постао „културно неодредив“. Седео сам и миловао мокар качкет као мачку.

Сунце је грануло. Кола су пролазила. Шине су блистале.

Возили смо се ноћу кроз Парк Розадо. Чудно је било у фаровима гледати обнажене људе у сјени егзотичних трава. Курве и трансвестити су ширили бунде. Показивали су се богу зиме.

Виршле „Duke“ је правио „Dukcevic“. „Quilmes“ је било грозно пиво. На путничкој агенцији је писало: „Туристички свет доживљаја.“ Un turist mundo di sensaciones.

Махала су ми школска деца из аутобуса. И ја њима.

Ишао сам траговима Кортасарових школица и препознавао на женским лицима ону лудакињу из Сабатовог романа О јунацима и гробовима.

Хуго Прат је волео Буенос Ајрес. Лоренс Дарел није. Не сећам се ко је имао нервни слом у Буенос Ајресу, он или његова прва жена. Дарел је мислио да ће му ослобођење сексуалности ослободити ум. Империја је била оброк који је сервирао другима. Сам то не би јео. У Бразилу је написао песму о кокосовом ораху и мајмунима. Није волео Индусе, Словене и Арапе. Буенос Ајрес је назвао моралном клоаком.

Да посетим град у коме нисам био способан нешто да заволим? То бих сматрао поразом. Заволео сам старе кафее, као сто су „Hippopotamus“ i „Gato Negro“ (шампањац пристојан, коњак лош) и нарочито „Las Violetas“ i „Grand Café Tortoni“ – који је у сопственој категорији. Потапшао сам Борхеса по рамену. Ту је долазио и Пирандело. Људи са шпанским именима и италијанским презименима потписали су се на црно-белим разгледницама.

Пепе је рекао: „Половина су Италијани. Седи у угао и гледај их. Видећеш да као Сицилијанци говоре рукама."

Борхес је осећао носталгију за Буенос Ајресом и док је живео у њему.

Стари лавабои, писоари, водокотлићи. Већ ми недостајете.

Заволео сам обојену сиротињу Каминита. Заволео сам бескрајни једноспратни Палермо. Заволео сам гробље на Реколети које је загробни град скулптура.

„Од ствари сам крхке створен, од загонетног времена“, рецитовао сам на том гробљу. На њему није било Борхеса, али ту је почивао његов пријатељ Биој Кесарес. Под куполама и анђеоским крилима били су сахрањени господари града, снабдевачи енглеске армије говедином, који су у Буенос Ајрес преносили зграде из Париза.

Голубови су пили из зеленог тањира. Клепетале су разваљене плочице као нануле. Анђео је седео у облим крилима као у столици за љуљање. Жена је држала за раме одлазећег Римљанина. Архитекта је развио свитак планова за загробни живот.

Мачке су биле пуне ауторитета.

Овде је Енеја из подземља изашао на белокосну капију лажних снова.

Христ је носио крст. Мислилац клепсидру. Човек-сунце је згазио змију. Грк је убијао сфингу. Наклониле су нам се две слутње с паучином испод кукуљице. Анђео је изгледао као да сеје цвеће.

Музе, уцвељене и застрте, нагнуле су се над генералским брадицама. Лепота је оплакивала живот.

На Реколети је почивао доктор Франческо Кесада Пачего из Научног друштва Аргентина и Гиљермо Оадија, председник Трговачког одбора. Ту је нашао вечни починак адмирал Гиљермо Браун, организатор Сан Мартинове флоте. Адолфо Алсун је био театралан у белом мермеру. Луис Ангел Фирпа представљен је у спортском огртачу. Бронзани војник је чувао гроб генерала Хуана Лаваља. Женска глава је стављала прст ћутања преко усана. Гроб Емилије Ноел Рамос Отеро је био велик као катедрала. Маријана Сааведра је седела на две прекрштене кости, а на бронзи је исписан списак њених пријатеља и поштовалаца. На Реколети се одмарао и доктор дон Торибо де Ахерза. Његов споменик је представљао „доказ пријатељства и захвалности његових пријатеља“. Testimonio de Amistad y gratitude de sus amigos. Руфина Камбасерес се са оклевањем машила врата гроба и још зурила у свет. 

Био је то загробни буржоаски реализам. Ту су лежали достојанствени људи из улепшаног света.

Заволео сам Палату Бароло и Палату Текућих вода.

Пред Палатом Бароло и Палатом Текућих вода сетио сам изгубљене цивилизације Пал-ул-дон из стрипова о Тарзану. Палата Бароло је из Пал-ул-дона пренесена у Рио. То је био небодер из доба „Титаника“. С гроздовима еркера тај небодер је изгледао индонежански.

Борхес је за Аргентину и Уругвај говорио „моје две домовине“. Слична је палата постојала на ружичастом граниту Монтевидеа и звала се Палата Салво. И једну и другу је подигао италијански емигрант Марио Паланти. Ова друга, Палата Салво, подигнута је на месту где је компонован танго „La Cumpersita“. Под стубовима су представљена полуизмишљена бића, јастози, хоботнице, рибе од бронзе, морски коњићи, бубе, гроздови, ананаси, све чиме рађа природа. Саламандри су били рогати. Саламандри су се бечили. Саламандри су били исплажени. Саламандри су извирали из ничега.

У Буенос Ајресу сам заволео пусте улице. Њихов ружичасти сутон.

Заволео сам бандонеон.

Заволео сам човека који је помиловао смеће.

Заволео сам барове, заволео сам шалове.

Заволео сам наранџасту пругу из које извире живот.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга.

Заволео сам Конфетерију „Идеал“.

Стопе на путу живота 

Енглеска реч „serendipity“ значи срећан случајан налаз.

Ишао сам насумице кроз Буенос Ајрес. Нашао сам салу за танго.

„Добро“, рекао сам. „Дајте ми могућност да заволим ствари које до малопре нисам знао.“

„Confiteria La Ideal“ је била избледела.

Као Хотел „Гелерт“ у Будимпешти.

Као да се налазим у Хавани.

У време кад је мој деда био дечак изградио ју је шпански трговац Мануел Росандо Фернандез. Имала је лифт у облику руске цркве. Завијеним степеницама попео сам се на спрат.

На спрату је стајао круг људи. Изгледали су као да изводе розенкројцерски обред. У средини је човек говорио шпански и енглески. Учио их је тангу. Једна жена је покретала ногу у страну. Била је у хеланкама. Имала је савршену фигуру.

Доња сала је била плавкаста, са сатом изнад шанка. Лустери су се растопили у блеску.

У тој сали за танго двоје су били једно. Деда је играо са средовечном женом, огроман дебели човек са бабом. Човек са брадицом, у пругастом оделу, скакутао је као коњић. Његова играчица је обмотала боу. Старац је изгледао као октопод. Старичина рука је притискала место између његових лопатица. Показали су ми да танго никад не престаје.

Музика ми је бесрамно дирала душу.

Сутрадан увече крошња се ковитлала у ноћи и светлу. Адреса је била „300 Calle Suipacha“, близу угла на Авенији Коријентес. Дошао сам на представу и рекао: „Као други свет. Као носталгија за младошћу мојих родитеља.“

Две кугле су биле окренуте надоле, једна нагоре. Под је био углачан. Шанк у загробном мраку. На њему је сребрио медаљон огледала. Човек је махнуо руком. Сала се затамнила.

Чекали смо да нешто почне.

Коначно...

Појавила су се два старца с црвеним краватама.

Тапкали су погребним ципелама и цупкали бандонеоне.

Онда је изникао окопрчни ћелавац и запевао с режећом страшћу..

Појавио се тип у оделу од љубичасте пластике. У коси су му се видели трагови чешља. Ципела жене је миловала под. Вукли су ноге по минском пољу страсти.

Светлост их је мењала.

Изашао је нов пар.

Мушкарац је носио црну кошуљу, белу кравату, пругасте панталоне, црвени сако. Девојка је била сјајно грађена, у хаљини вилинске краљице. Трзнула је ногом уназад у жељи да дотакне потиљак. Уклапали су ципеле као да играју брзопотезни шах. Он је постао осовина и чинио да она лети кроз ваздух. Музика је била плачна и вртоглава.

Четири главна елемента танга су: личност, елеганција, ритам и финале.

Сменио их је следећи пар. Играч је био у оделу боје беле кафе. Играчица у мрачно љубичастој хаљини. Светлост се променила. Они су позеленели. Она се само образом држала за њега. Он је патио играјући. Стално је био на граници да заплаче. Њена нога је сукнула уназад као шкорпијин реп.

Упалили су свеће.

Чула се штрецајућа хармоника.

Видео сам пицикато брзих ногу.

Плесали су стилизована мужевност и женственост.

Смењивале су се двобојне и црвене ципеле.

Танго се мењао од кловновског до суптилног.

Пар је наслонио чело на чело.

Он на петама. Она на прстима.

Танго је ритуал постајања Аргентинцем.

Настао у кризи, храњен кризом.

Створили су га емигранти: ово радимо боље него ико.

У почетку поштене жене нису играле.

Коврџави клинци, Сицилијанци у Каминиту, вежбали су један с другим.

Борделски плес, инсистирао је Борхес, био је чеднији него танго високог друштва.

Шуњање је прелазило у вртлог а покрет у непомичност.

Парови би поклекли и кренули напред. Повлачили су се у осеци.

Окретали су ногом.

Цртали су круг врхом ципеле.

Присутни су били људи из Србије, Чилеа, Мексика, Бразила, Боцване, Шпаније.

Представили су нас од стола до стола.

Изашао је дебео човек с држањем старог мајстора. Његово лице је некад било лепо. Саиграчица га је волела и поштовала. Дебељко није грешио ни гледао. Цура је раширених очију пратила сваки покрет.

Дугокоси гаучо и гауча играли су с марамама. Он је плесао с трзајима корака боле. Држао их је у зубима и вртео главом. Тукао је њима о под. Боле би могле да се откаче и да убију човека. Кад нисам ономад настрадао на Корчули, где су с мачевима играли „морешку“, нећу ни од овога.

Заљубио сам се у прашњаву и полуосветљену Kонфитерију „Идеал“, сличну Трувиловој „Заносној сали“. У њој је дуго играчка звезда био један гробар. Дању је гробар сахрањивао људе – можда баш на гробљу Реколета – а ноћу долазио да одигра идеални танго. Тај човек се звао Герардо Порталеа.

„Радим на гробљу“, говорио је. „И кад време дође остаћу тамо.“

Неки кажу да се гробар звао Пупи Кастело. Кад је завршио у болници, учио је сестре и докторе тангу.

Страст сахрањених на Реколети оживљавала је сваке ноћи у бедрима њихових унука – у Конфитерији „Идеал“!

Оцењивали су се загрљај. Ход. Осећај.

Постајање. Прихватање. Видљивост. Вољеност.

„Да ли би могао живети без танга?“, питали су једног од милонгероса.

„Као без ноге.“

„Волим да водим жену грудима“, рекао је један портењо. „Никад јој не стављам руку на леђа. Стално је ослушкујем на језику танга.“

„Радио сам у луци“, додао је други. „Често сам ишао на посао без спавања. Најважнија ствар је била играти танго.“

Трећи играч је признао:

„Пар пута сам се скоро оженио. А онда би се нешто десило, као да је нестало светла.“

Њихове ципеле биле су лептири који не слећу.

„Како сте се вас двоје заљубили?“, питали су старца и старицу.

„Играјући танго. То је било пре педесет година.“

Луиса Валенсуела је приметила: „Чекајући испред неког шалтера тешим се мишљу да бих у том тренутку могла да играм танго.“

Танго није једна ствар, он је много ствари. Завођење, пријатељство, туга, жудња.

Кажу да су милонгероси усамљени људи.

Танго је бол.

Танго је сан.

Сном су се Аргентинци борили, против државе, против банака, корупције, војске.

Била је то песма пркоса и сексуалне туге, немогућности сједињења, чежње.

Плесни израз жудње и блискости. И врхунца. И одвајања.

Сва бића су тужна после коитуса.

И пре.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга. Образ уз образ, две девојке, две старије жене, возач трамваја и његова супруга, покрај дугог реда, вежбали су плес. Није ту било некрофилског савршенства Последњег танга у Паризу. Ово је било приснија игра. Разнежили су ме детаљи: играч зажмури притискајући чело на чело играчице; нежни грч њене шаке на његовом потиљку.

На улицама Буенос Ајреса открио сам нешто слично сарајевским стопама Гаврила Принципа. Само што су овде угравиране у плочник биле – стопе танга. Запамтио сам понос девојчице која, под очевим вођством, први пут ступа у те стопе.

Шведска детективско-криминалистичка литература или „декаре“, како то Швеђани зову, већ деценијама добацује далеко ван граница Шведске. Инспектори Бек и Валандер, а поготово Лизбет Саландер и Микаел Блумквист, постали су глобално препознатљиви, као што су то некад били Мис Марпл и Хектор Поаро.

У новије време „светски хит“ су и скандинавске ТВ серије – „Мост“ (Broen, 2011) и „Убиство“ (Forbrydelsen, 2011) су пробили лед; за њима је следио читав талас. Нови жанр назван је „нордик-ноар“. Колико год да су тематски различите, нордик-ноар серије одигравају се у сличним северњачким амбијентима, атмосфера им је камерна, дијалози су сведени, директни и прецизни, а приче су морално комплексне (нема само добрих и лоших момака).

Нетфликсова мини-серија „Мало вероватни убица“ (Den osannolika mördaren, 2021) о атентату на шведског премијера Улофа Палмеа, наслања се на традицију декареа и нордик-ноара. Реч је о озбиљној продукцији, играју врхунски глумци, тема је велика... Али, није то ни декаре, ни нордик-ноар. 

„Серија је заснована на неразјашњеном злочину“, пише на почетку сваке епизоде. А на крају стоји: „Није доказано да је Стиг Енгстром убио Улофа Палмеа. То је једна од бројних теорија, али полиција и тужилаштво га сумњиче.“

Серија, дакле, није фикција. У исто време, читав њен заплет гради се на хипотетичкој конструкцији и недоказаним (и недоказивим) спекулацијама. У пет епизода као убица Улофа Палмеа представља се човек чија кривица ничим није доказана, а који је већ више од 20 година мртав и без породице, па нити може нити има ко да га брани.

Не само што је тако нешто само по себи дубиозно и крајње неетично, већ је пре и после свега – контрадикторно. Али, дубиозна и контрадикторна серија вероватно је једини могући логичан исход начина на који је Шведска водила и окончала тридесетчетворогодишњи „процес“.   

Последњи дан живота Улофа Палмеа

У петак, 28. фебруара 1986. Палме је пре посла, као и обично, играо тенис са блиским пријатељем и сарадником Харијем Шеином. Касније је у свом кабинету примио неколико дипломата. Најдуже се задржао са ирачким амбасадором. (Поред свега осталог, Палме је у то време био и посредник УН у рату између Ирака и Ирана.) Одлазећи са посла рекао је да му те вечери услуге телохранитеља неће бити потребне.

Увече је са супругом Лизбет метроом отишао на пројекцију комедије Браћа Мозарт у биоскоп „Гранд“, који се налази преко пута централе Социјадемократске партије. У биоскопу су се нашли са сином Мортеном и његовом девојком.

После филма неко време су стајали испред биоскопа и разговарали. Кад су се раздвојили Мортен и девојка су отишли на метро, а Улоф и Лизбет су кренули пешке. Ходали су дуж улице Свеаваген, и прошли покрај зграде АБФ-а (Радничког образовног удружења), која је још један важан социјдемократски топоним у граду.

Ходали су још два блока и на месту где улица Тунелгатан сече Свеаваген, надомак степеница које воде ка метроу, са леђа су им испаљена два хица.

Један је убио Улофа, други је само окрзнуо Лизбет.

Убица је са места злочина отрчао великим степеницама и нестао у зимској ноћи. 

Улоф Палме у детективској причи

Истрага атентата на Улофа Палмеа од самог почетка била је конфузна, траљава и више него проблематична. Као да циљ и није био да се случај разреши, већ управо супротно. 

У разрешавање мистерије укључиће се зато велики број „приватних истраживача“ (како су на шведском назвали незваничне и аматерске „детективе“), на хиљаде њих. Временом је тако створен и сасвим нови жанр у коме се мешају стварност, фантазија, фикција, теорија завере...

Коначан резултат није било разјашњење, већ пре какофонија, замагљивање и релативизација озбиљних истраживачких напора, којих је било.

„Ова бесконачна детективска прича писала је саму себе, бивала све сложенија и на жалост није следила ниједно од правила жанра: није било коначног окупљања осумњичених у трпезарији, лабаве нити нису увезане, кривци нису раскринкани и није било признања“, написао је својевремено писац Пер Улов Енквист.

Када је Палме убијен био сам још основац. Запамтио сам да је ожаљен као „пријатељ Југославије“, мада можда не тако близак као Индира Ганди.

Иако сам тада много више марио за неке друге ствари, слике церемоније у стокхолмској Градској већници остале су ми урезане у сећање. Али, Шведска ми је била далека, нисам се удубљивао. Тек неколико живота касније, кад сам у Шведску почео редовно да одлазим, а онда и да живим у њој, „случај Палме“ почео је да ми улази у „радарско поље“. Стварао је шум.

Швеђани су педантни. Систем је још педантнији од појединаца. Реченица почиње великим словом, завршава се тачком. Зна се шта ко ради и ко је за шта одговоран. Где је почетак и где је крај. Мак на конац истерује се за ситнице. Како је могуће да за толике године не буде сувислог одговора на питање ко је и зашто убио Улофа Палмеа?

Извештај тужиоца Петешона

Тужилац Кристер Петешон, који је неколико последњих година био на челу „Палме групе“, истражног тима који је имао мандат да се бави решавањем вишедеценијског случаја, заказао је за 10. јун 2020. године конференцију за новинаре. После 34 године јалових покушаја да се случај реши, очекивања јавности од његовог обраћања нису била превелика.

„Нешто“ се ипак очекивало. „Нешто“ се и добило.

Равног, безизражајног лица Петешон је саопштио како верује да постоји основана сумња да је Палмеа убио Стиг Енгстром, чудак који је у шведској јавности познат као Skandiaman. Не искључује се да је био део шире завере, али ништа у том смислу није доказано.

Енгстром је радио у згради осигуравајуће куће „Скандија“ која се налази у непосредној близини места атентата и медији су му зато наденули надимак Скандијаман. Од самог почетка фигурирао је као сведок, али пошто је често мењао исказе, почео је да изазива сумњу. Ипак, и истрага и медији су га у једном тренутку прецртали као неуравнотеженог и неозбиљног.

Основана сумња против њега не значи баш много у смислу стварног разрешења случаја. Неће бити ни подизања оптужнице, ни суђења. Човек је одавно мртав.

Свима који иоле прате „случај Палме“, а таквих у Шведској није мало, приметили су да „наратив“ тужиоца Кристера Петешона „неодољиво подсећа“ на тезе из књиге новинара Томаса Петешона Мало вероватни убица из 2018, по којој је и поменута Нетфликсова серија снимљена. Тужилац сличност није негирао, али није ни експлицитно потврдио да су сазнања из те књиге утицала на његов суд; признао је само да постоје подударности.

Новинари који су виртуелно присуствовали тој назови конференији за новинаре могли су на крају тужиочевог слова да поставе једно „скајп-питање“. За потпитања или додатна разјашњења није било “техничких“ могућности.

И то је било то.

Крај приче. Мистерија решена. Случај затворен. 

Простор за спекулације

Данијел Сухонен, „социјалдемократа-јеретик“, један је од ретких ликова на шведској јавној сцени који се не либи да “пиша уз ветар“. О „случају Палме“ Сухонен својевремено рече како је решење по правилу тражено и налажено „споља“ – у чудацима, Курдима и сл. И ово најновије решење је у том духу.

Зашто је тако?

Писац Пер Улов Енквист још пре безмало 30 година дао је веома логично објашњење: „Само замислите да је нека страна земља починила ово политичко убиство користећи велику организацију против једне особе. То би постало ужасно компликовано за Шведску. Шта бисмо радили? Да ли бисмо ишли на међународни суд? Гротескно. Очигледно је да сви желе јасну (clear-cut), усамљену, по могућности луду особу“.

Оптимистичнији сценарио каже да је случај било неопходно затворити да би бројни документи, сведочења и сведочанства, који су били под ембаргом, постали јавни. Тиме се можда отвори могућност да неки истраживач у будућности заиста нађе излаз из лавиринта.

Потенцијалних објашњења има још. Простор за спекулације је огроман. 

Тридесет пет година касније

Тридесетпета годишњица атентата на Палмеа 28. фебруара 2021. године била је прва пошто је тужилац изрекао шта је изрекао. Први пут годишњица атентата, уз то јубиларна, није била чак ни мала вест у главном дневнику Шведске телевизије (SVT).

У исто време, истог дана, на дебатној страни дневног листа „Дагенс нихетер“ објављено је отворено писмо 19 личности – бивших дипломата и државних званичника, новинара, полицајаца и других – у коме се захтева поновно покретање званичне истраге.

Суштина аргументације веома је лапидарна: „Ништа није доказано!“ Поред тога, потписници сматрају да је идентификовањем мртвог Скандијамана као осумњиченог злочинца направљена озбиљна „техничка грешка“, јер није испоштовано оно што зову „правна сигурност“. 

„Лоше је да се сва средства која су уложена и сва прикупљена сазнања о предмету коначно протраће одлуком која делује само као лажно решење“, речено је у писму. „Гигантска истрага је сада дигитализована и зато је знатно ефикасније радити с њом него икада пре. Предлози са којима треба кренути напред су прилично јасни. Убиство није застарело.“

Као посебна тачка, деветнаесторо потписника захтева да се званичници у органима власти као што су Сапо (тајна полиција) и војне тајне службе ослободе обавезе чувања поверљивости и да се новој истрази омогући приступ архивама ових установа.

Нема индиција да ће захтеву потписника тог текста бити удовољено.

За поновно отварање истраге требало би да постоји и политичка воља, а не би се рекло да ње има. У ствари, пре би могло да се каже да је одлука тужиоца да случај затвори резултат политичке воље и широког консензуса. 

Политичка оставшина Улофа Палмеа

Швеђани су, као ниједан други народ на кугли земаљској, обликовани социјалдемократијом. 

Лукави Пер Албин Хансон (1885-1946) на социјалдемократски барјак истакао је идеју државе као „народне куће“ – протестантску „до коске“. Под тим барјаком ће 1932. године постати премијер. „Народна кућа“ постаће „народни“ и „национални“ концепт „социјалне државе“. Социјалдемократија ће деценијама опстојавати као народни, и национални, покрет.

Станари у своју „народну кућу“ имају поверења као нико други на кугли земаљској. Поверење Швеђана у државу и институције система је задивљујуће. И у задивљујућим достигнућима буде понекад понешто застрашујуће.

Књига Енглеза Роланда Хантфорда Нови тоталитарци (The new totalitarians, 1971) једна је од најпоганијих критика шведског система и шведског менталитета. Хантфордове критике неретко су претеране и (идеолошки) острашћене. Књига зато може да се тумачи и као део идеолошког рата који је против Шведске континуирано вођен деценијама. Упркос томе, неке Хантфордове опсервације стоје. На пример – да су Швеђани држави иманентни. Један мој пријатељ у шали каже да је држава Швеђанима први родитељ.

Дубока вера у „народну кућу“ темељ је „шведског модела“, односно поретка какав је био, и какав још увек у одређеној мери јесте. Уз дубоку веру иду дубока лојалност, поистовећивање... 

Већ у уводу своје књиге Нико не може да побегне од Улофа Палмеа (Ingen kommer undan Olof Palme, 2011), Јоран Грејдер, новинар, полемичар и један од водећих интелектуалаца социјалдемократске оријентације (који је често веома критичан према Социјалдемократској партији) констатује како је политичка заоставштина Улофа Палмеа дуго остала у сенци убиства.

Запажа Грејдер и нешто што би могло да се назове прекрајањем историје и историјског контекста – у разним биографским књигама и писанијима, каже, креира се представа о „усамљеном“ Улофу Палмеу. „То ме је иритирало. Он се ампутира од друштвеног покрета који га је учинио могућим“, пише он. „Улофа Палмеа претварају у државника, и на крају га пакују у фиоку 'премијер'. А оно што је било контроверзно код њега се заборавља, пре свега демократски социјализам.“ 

Грејдер истиче како га никад није привлачило да се упушта у одгонетање тајне убиства; много важније је, по њему, да се реконструише друштвени миље у коме је постало могуће, и „нормално“, да се неко из више класе, попут Палмеа, добровољно лиши привилегија, стави у службу покрета који је превесходно окупљао радништво... и да га тај покрет прихвати.

Када је реч о односу према Улофу Палмеу и његовој заоставштини, годишња обележавања његове смрти су у том смислу веома парадигматична.

Социјалдемократски прваци примерно однесу цвеће на гроб, одају пошту, постоје који тренутак и иду даље. Новине по милионити пут распредају где се дену никад пронађени пиштољ којим је атентат извршен. Телевизија репризира неки пригодни програм.

Као да једино Чилеанци на Палмеов гроб долазе као на ходочашће. Из године у годину, 28. фебруара на Палмеовом гробу уз црвене руже буде и маса чилеанских заставица. И чује се шпански.

„Швеђани чилеанског порекла“, којима је Палме дао политички азил после Пиночеовог пуча 11. септембра 1973, када је убијен демократски изабрани председник, демократски социјалиста Салвадор Аљенде, памте и не заборављају. 

Прекретница европске историје

Шума рефлексије о Палмеовој заоставштини и „великој прекретници у шведској историји“ која је наступила његовим нестанком често се не види од дрвећа тривијалија везаних за никад разјашњени атентат.

Социолог Јохан Галтунг одавно је, у само неколико речи, описао каква прекретница је наступила: „Палме је створио нови концепт Шведске као велике силе, заснован на држави благостања и неутралности... Његово убиство означило је лансирање Шведске на ЕУ-НАТО колосек. Паралелно са тим ишло је и еродирање тековина државе благостања.“

Ричард Барт, бивши помоћник министра иностраних послова САД, дошао је до сличног закључка (додуше следећи мало другачије премисе): „Без Палмеа, Шведска је постала нормалнија земља, што ће рећи да касније владе нису тежиле томе да промене остатак света. Уместо тога шведске владе су почеле да раде што и друге владе, да се фокусирају на питања која се тичу локалног. После Палмеа није било више шведске глобалне политике.“

Документарни филм Палме (2012) Кристине Линдстром и Мауда Никандера кроз мноштво архивских снимака и изјава пријатеља, сарадника и чланова породице осветљава и „слави“ живот Улофа Палмеа. Атентат и смрт филм заобилази као киша Крагујевац.

Само једна једина изјава из филма посредно асоцира на Палмеов крај. Присећајући се Конгреса Социјалдемократске партије 1969. године, када је Палме изабран за председседника, дипломата Пјер Шори рекао је како је то дочекао са неверицом: „Иако сам као и други млади социјалдемократи прижељкивао избор Палмеа, изгледало ми је немогуће да човек који тако критички говори о Вијетнаму и Јужној Африци може да постане председник владајуће и највеће партије у једној западној земљи. Прошло ми је кроз главу да ли нешто може да му се догоди, мислећи наравно на Кенедија и Мартина Лутера Кинга...“ 

Случај Ане Линд

„Могу да убију човека, не могу да убију идеју... Она наставља да живи кроз нас“, лајтмотив је говора који је на Палмеовом испраћају одржала Ана Линд, као председница Социјалдемократске омладине. Палмеова „идеја“ био је демократски социјализам – друштво солидарности, социјалне правде, равноправности...

Када је Ана Линд 1998. постала министарка спољних послова у влади Јорана Пешона, предвиђало се да ће га она наследити – и на челу партије и као премијерка. Она је 12. марта 2003. године била у Београду. У три поподне требало је да се сретне са Зораном Ђинђићем.

Ружица Ђинђић је у једном документарцу споменула како је Зоран тог дана ставио неку „посебну“ кравату „јер је долазила шведска министарска...“

„Осећај потпуне немоћи који сам добила после убиства Палмеа сада се вратио. У Београду сам видела људе располућене између наде и очаја, и нисам ништа могла да учиним“, рекла је тог дана новинару „Афтонбладета“ Волфгангу Хансону. „Шокирана сам. Запрепашћена. Убиство премијера увек је страшно. Када је уз то реч о особи коју сам више пута сретала, осећај је још гори.“

Шест месеци касније, 10. септембра 2003, кад је за време паузе за ручак отишла до робне куће „Nordiska kompaniet“ у центру Стокхолма, да купи гардеробу за наступ у тв-дебати те вечери, више пута је избодена ножем. Пребачена је у болницу, оперисана, у једном тренутку изгледало је да има шансе... Наредног јутра је издахнула.

Њено убиство, рекло би се, подсећа на Леноново. Марк Чепмен у овом случају зове се Мијаило Мијаиловић са надимком Мике. Он је осуђен на доживотну казну и (колико знам) налази се на психијатријском одељењу затвора Кумла. Мотив никад није разјашњен, бар не тако да има смисла.

Ана Линд сахрањена је на малом гробљу у окриљу Катарина цркве на Содермалму у Стокхолму. Њен гроб је у делу који је нека врста „алеје заслужних грађана“ тог краја. Поред ње су Корнелис Вресвијк, први шведски сингерсонграјтер (холандског порекла) и глумац Мика Никвист, који је играо Микаела Блумквиста у шведској верзији трилогије Миленијум...

Једанаестог септембра 2013, на десетогодишњицу њене смрти, један паркић у југоисточном делу Содермалма понео је њено име. 

Улоф Палме је сахрањен у порти цркве Адолф Фредрик, која се налази између биоскопа „Гранд“ (у коме је последње ноћи свог живота гледао филм) и места где је убијен.

У књизи Успон и пад политичких вођа (The Fall and Rise of Political Leaders, 2012), Лесли Д. Ерфлер скреће пажњу на симболику Палмеове сахране коју није организовала држава него Социјалдемократска партија.

Главни говорници били су Ингвар Карлсон, који је Палмеа наследио као премијер и председник партије, и министар иностраних послова Стен Андешон, док је краљ Шведске седео на крају реда са званицама и морао да чека свој ред за обраћање.

„У позадини ковчега налазио се амблем УН-а, а застава УН-а и две црвене партијске заставе вијориле су се на челу процесије, са једном усамљеном плаво-жутом шведском заставом“, пише Лесли Ерфлер. „Генерални секретар УН-а био је један од говорника, после њега Раџив Ганди и председник Социјалистичке интернационале Вили Брант. Симболика није могала да буде јаснија: убијеног премијера до гроба су однели његова партија, Социјалистичка интернационала, УН и Трећи свет. Краљ и национална држава били су секундарни.“  

Недавно је гроб Улофа Палмеа још једном, по не зна се који пут, оскрнављен – на стену у којој је уклесано његово име просута је фарба, а јапанско дрво, симбол мира, које је расло поред стене – посечено је. 

Био ми је потребан тренутак да освестим на шта се њене речи односе. У полифоном „Гранде Бабилону “, где се на сваком кораку чује други језик и „улази“ у њега, много једноставних дијалога – у згради, на улици, у превозу, продавници, кафеу – одвија се малтене несвесно. „Добар дан“, „како сте, шта има“, „хвала“, „довиђења“, „лаку ноћ“ изговара мождани ауто-пилот. Интересантна ствар у Барселони је што је и тај ауто-пилот вишејезичан.

Каталонски и шпански

Шпанско „ола“ (hola) најчешће је „ћао“, „здраво“, „воздра“... Скоро по дифолту иде у пару са „ке тал“ (que tal) – „шта има“, „како је“, „што с’ чини“... Уобичајно је и „буенас“, што је колоквијална скраћеница за „buenas tardes“, „buenas noches“, „buenas dias“...

„Бон диа“ је каталонски. Слично је португалском „бом диа“, с тим да у Бразилу то „д“ изговарају кaо „ђ“, а Каталонци изговарају „по Вуку“ – као што пише. „Бон диа“ је релативно често, чује се у „одабраним“ приликама и на „одабраним“ местима, као у овом случају са учитељицом. Приближно је нашем „добар дан“, али има још који контекст приде.

У главном и највећем граду Каталоније каталонски није најфреквентнији у свакодневном језичком саобраћају. Званично је „први језик“, главни је административно, али није и практично. Не би било (политички) коректно назвати га мањинским. Није ни већински.

Језичка слика је комплексна, као што је и етничка, културна, политичка... Град је велик, шарен, осебујан, са масом нелинеарности и противречности, и непрестано се мења. Мноштво је стварности, свашта се испреплетало и преплиће. Нешто је било паралелно и хтело би паралелно да остане – тачка или мали (ексклузивни) скуп изван равни...

Статистике кажу да се око 56 посто Барселонаца свакодневно служи шпанским, а око 35 каталонским. Већина их зна и један и други. Двојезични су на сличан начин као што се ми служимо ћирилицом и латиницом; једним од тих језика више говоре, други више „разумеју“.

Демографски трендови

„Барселона расте... и стари“, наслов је из дневног листа „La Vanguardia“ (од пре неки дан). Текст је о демографским трендовима: „Пројекције показују благи пораст становништва. Иде се ка сценарију где ће четвртина становника бити старија од 65 година. Процене указују и на одређени опоравак дечије популације у средњорочном периоду. Имиграција ће компензовати природни биланс који ће у наредних 20 година бити негативан.“

Да је у граду од око милион и осамсто хиљада становника четвртина странаца (рођених ван Шпаније), стара је вест. Ново је да је на нивоу читаве Шпаније број „рођених у иностранству“ прешао 10 милиона. Историјски рекорд по броју не-Иберијаца у Барселони постављен је још пре две, три године.

Други статистички податак каже да је трећина данашњих Барселонаца рођена изван Каталоније. Колико је тачно „интерних“ дођоша, оних из других делова Шпаније, и њихових потомака, тешко је више егзактно утврдити. Ка Каталонији и Барселони од давнина су се сливали печалбари са југа и из других „печалбарских крајева“ земље. Протутњао је затим грађански рат, масовно се бежало у избеглиштво, Франкова вендета одужила се као кошмар без јутра... Тумбања беше тушта и тма.

На „глобалистичком“ колосеку

У новијој градској историји, Олимпијада 1992. јасна је прекретница. Измрцвареном, оронулом и пољуљаном граду удахнут је нови живот, и нова идеја постојања. Направљен је урбанистички „скок у даљ“, а „ликови из барија“ (градских четврти) – Пикасо, Миро, Гауди, Орвел, Жене... – истакнути су на градски барјак као амблем и заштитини знак.

Подупирући се на најбоље из своје баштине и историјског „себства“, Барселона је саму себе поставила на „глобалистички“ колосек. Каталонски, шпански, иберијско-медитерански лучки град освануо је као „глобална звезда“ постхладноратовског доба великих ружичастих илузија и очекивања.

Утопијска идеја слободарског, боемско-анархистичког, отвореног града (и даље) привлачи безбројне туристе са разних страна света, али и друге који ту долазе да остану – краће, дуже, заувек... Кад сам пре 17, 18 година у Барселону крочио први пут, сећам се да ме је – под утиском Шведске – фасцинирало што ту видим „задовољне имигранте“. Деловало ми је да се бројни Аргентинци, Чилеанци, Еквадоријанци... и разни други јужноамерички дођоши ту осећају лагодније него они што су завршили на „развијеном северу Европе“. Поред свега осталог и зато што „имају језик“. А језик је – научи свако ко омирише (дијаспорско) расејање – кључ укључивања и прихваћености у било којој новој средини.

У међувремену су (масовно) пристизали Руси, Украјинци, Мароканци, Кинези, Пакистанци, Турци... Италијани и Французи ту су константно, као код своје (друге) куће. У граду се данас много више „говори енглески“ него раних двехиљадитих. Са (глобалним) „технолошким променама“, са „старт-аповима“„ аутсорсинзима“ и „радом на даљину“, ту су се „на дуже“ посадили бројни Енглези, Немци, Скандинавци, Американци... који сунце и лежернији ритам живота претпостављају монетарној баснословности Лондона, Њујорка или Силиконске долине.

Са собом су донели и своју „енергију“ и филозофију живота, комуникације и међуљудских односа која много више заједничког има са Зукербергом, Маском и Безосом него са Хемингвејем или Хенри Милером. Са њима је, на пример, стигло форестгамповско трчање кроз град у групи и слични „модерни“ начини дружења и забаве које осмишљавају и диктирају „апови“. Многи од њих нису део „локалне економије“, и подједнако их није брига ни за шпански ни за каталонски, па као да у исто време и јесу и нису присутни.

Несумњиво је да су захваљујући њима знатно скочиле ионако високе ренте станова (слично као у Београду по масовном доласку Руса), па би могло да се каже да је њихов највећи културни допринос даља џентрификација, односно егзодус из града многих који у њему живе „од памтивека“, али сад себи више не могу да приуште тај луксуз.

Полифонија књижара у Барселони

Књижаре на свој начин говоре и о језичкој, али и о идејној, интелектуалној и културној полифонији града. У Барселони их је доста, различитих. Највеће су део (националног) ланца „La Central“. Ту је једино белетристика подељена по језицима и уз шпански и каталонски, постоје још одељци на „narrativom“ на енглеском, француском и италијанском. Књиге из свих других области (есејистика, уметност, архитектура, музика, фотографија, историја, антропологија, филозофија итд) стоје заједно независно од језика.

Највише их је, наравно, на шпанском и каталонском, али их има доста и на енглеском, понешто и на француском и италијанском. У граду је више енглеских књижара, има бар једна француска (second-hand), држи се и анархистичка, постоје и арапска, хришћанска... Сваки мало већи музеј (Макба, ЦЦЦБ, Историјски, Мироов, Пикасов итд) има своју веома „профилисану“ књижару или већи одељак са књигама у оквиру сувенирнице.

У културном центру у Борну постоји књижара специјализована за сву могућу литературу о граду. „Алтаир“ је огромна књижара са невероватним избором „путничке“ литературе. Ту има свега, од широког избора путописне прозе до практичних бедекера и минуциозних мапа за пешачења, планинарења и бициклирања по буквално свим деловима света.

 „Обележавање територије“ језиком

Гледе језика, са дођошима из хиспанских земаља, а и са већином других, ствар је једноставна – шпански говоре, каталонским се „служе“. Са овим другим сусрели су се тек кад су се у Барселони и Каталонији обрели. Временом су каталонски савладали (ко мање, ко више), али причају (скоро искључиво) шпански. Ем им је лакше, ем их више људи тако разуме.

Код Каталонаца, чешћи је случај да својим матерњим језиком, кад им се може, „обележавају територију“ и потцртавају своју националну самосвест и политички став. Иако је њихов „престони“ град постао космополитски и „свачији“, ипак је – пре и после свега – њихов. Мора то, кад год је могуће, бар дискретно да се да до знања. Опет, колико год да су „главни“, Каталонцима у Барселони није једноставно. Сваки дан сведоци су све више плиме којој су они све плића осека.

У „Музеју савремене уметности“ (Moderna museet) у Стокхолму својевремено ме је „померио“ видео рад „Зашто не говорим српски“ ирског уметника Фила Колинса. Неколико Албанаца и једна Српкиња удата за Албанца чијег су сина убили српски полицајци ту на српском говоре о томе зашто српски не користе, иако њим (очигледно) одлично владају.

Каталонци, поготово они старији, могли би доста да кажу о свом доживљају шпанског. Чак ни за време Милошевића албански на Косову није био званично забрањен. У доба генералисимуса, каталонски је деценијама био прогнан из сваке јавне комуникације – из вртића и школа, из медија, државних установа... Ни на отвореном није њиме смело гласно да се прича.

„Барса“ некад и сад

„Причајте хришћански“, била је, кажу, једна од карактеристичних покора кад би наставници ђаке чули да између себе причају каталонски. Прича како је „Барсин“ стадион био једино јавно место где је без зазора могло гласно да се разговара и галами на каталонском временом је прерасла у мит. И из тог разлога „Барса“ ужива неупитни статус „национално-идентитеске“ установе од непроцењиве важности.

Ово данас више није ни налик оном од јуче, а камоли нечему од пре пола века. „Барса“ је већ поодавно комодификована и претворена у „глобални бренд“. Скупе улазнице за њене међународне утакмице масовно се продају (и) на Рамбли, најпознатијој пешачкој улици, којом данас превасходно ходе „масовни туристи“ (локалци је због гужве заобилазе у широком луку).

Иако се труди да подгрева спону са „национално-романтичном“ прошлошћу, „Барса“ уопште није више ни (тако) народска. Фудбалски свет којем и она припада одлетео је у неки други свемир. И у „Барсиној“ свлачионици данас се прича (првенствено) шпански; чуо сам то из прве руке од дечка који игра у „Барси Б“.

Каталонски за „државне послове“

Кад је после Франкове смрти и демократизације земље каталонски поново постао „легалан“ и званичан, на видело је испливало да већина његових говорника на свом матерњем језику не зна правилно да пише. Стварност је била сурово парадоксална – кад би писали, и „велики Каталонци“ мешали су матерњи са језиком „угњетача“. Чињен је у међувремену континуирани напор да се то коригује и промени. Каталонски није постао само обавезан предмет, него и прописани језик комуникације од вртића па надаље. Има ефекта, (про)диване га и деца школског узраста страног порекла.

Интересантно је посматрати те клинце од осам, девет година како међусобно комуницирају, и како се – (скоро) несвесно и као кроз игру – пребацују са језика на језик. Ако су им родитељи од негде другде, деца каталонски причају много боље од мама и тата, па им он тако служи и као нека врста интерног „тајног“ језика.

Не бих рекао да су деца свесна „политичке димензије“ језичког питања. Не могу то јасно ни да осете, јер та „политичка димензија“ и није јасна и транспарентна. Пуно је скривених значења, мимикрије, изгубљеног у преводима...

Иако и одрасли дођоши бивају „охрабривани“ да (на)уче каталонски, у погледу пожељног нивоа њихове језичке флуентности постоји (неисказана) двосмисленост. За почетни течај добиће се и нека „субвенција“ и подршка, али ће то копнети што се у савладавању језика буде даље одмицало, да би на највишим нивоима било чак и опструкције.

У одређеним случајевима, наиме, каталонски се користи као „разликовни ексклузивизам“, односно недостижни услов који „рођене у иностранству“ системски спречава да дођу до неких бољих послова, чак и кад каталонски одлично говоре и пишу. У преводу, пожељно је да странац савлада „конобарски“ или „шоферски“ каталонски, али не на пример „бирократски“ (и архиварски) који квалификује за „државни посао“.

Тај принцип је карактеристика сваке интеграције „рођених у иностранству“ у неку нову средину, није то каталонски специјалитет. Специфичност Каталоније је да је и у Барселони шпански језик, који многи Каталонци третирају као „језик угњетача“, за „рођене у иностранству“ интегративнији од каталонског, односно да је „шпанска“ Барселона суштински отворенија од каталонске.

На јавном нивоу симбиотички однос шпанског и каталонског подсећа на однос сијамских близанаца. Међусобно раде једни другима о глави, једни друге „политички“ нервирају, али су се толико испреплитали и запетљали да бог отац то сад не би лако расплео. Каталонски „сијамац“ стално се (пућдемонски) „куробеца“ и прети како ће се одфикарити од већег и јачег „брата“. Можда би фикарење и преживео, али сигурно би доста искрварио. Каталонска елита, она која се, попут шпанске, обогатила захваљујући робовласништву и која је касније и са Франком била у талу из интереса, воли да игра на сигурно.

На својим „Олимпима“ изнад града та елита има привилегију да се са плебсом не меша и да комуницира искључиво на каталонском. Сви остали шетајући градом шетају из језика у језик. Сваки барио, а у старом делу града и свака улица, има своју микро-климу и своје „главне језике“. Буде у току дана и „хола“, и „бон диа“, и „салам алејкум“, и „ здравствуйте“, а и „бок“ и „добар дан“...

Шетајући кроз Барселону често у мислима разговарам са енглеским културним историчарем Мајклом Јудом, чије су ми фантастичне књиге биле прва лектира о Барселони и Каталонији. Јуд у Барселони живи већ четрдесетак година, ожењен је Каталонком и ризница је знања о Каталонији и Шпанији – и књишког и практичног. Више пута смо се дописивали, да бисмо се претпрошле године коначно срели и испричали уз кафу.

Једна његова реченица изречена тада урезала ми се у памћење: „I like to be estranjero here“ (у слободном преводу: „Лепо ми је као странцу овде.“) Спомeнуо сам Јуда, наш разговор и ту реченицу италијанској познаници (која живи у Барселони десетак година) и рекао како и сам имам сличан доживљај. „Да“, рекла је она, „стварно је лепо... ако ниси црнац.“ Што по урбаној легенди Милевин отац рече младом Ајнштајну: „Све је то релативно, мој Алберте.“

Већи део текста састоји се од списка – могло би се чак рећи литаније – грешака антиимперијалистичке левице из ауторове младости. 

Свако ко има више од педесет година, а поготово старији, савршено добро памти све те догађаје. Ја се заправо сећам свих који су наведени у чланку, неких можда чак боље него догађаја који су се збили пре неколико месеци.

Реч је о критици левице која, како Молина пише, почиње читањем Лењиновог дела „Империјализам као највиши стадијум капитализма“ и Маове „Црвене књижице“, а потом се све више фокусира само на критику америчког империјализма. Левица је занемарила, игнорисала или подржавала, а у најбољим случајевима била недовољно критична према катастрофама које је сама изазвала, попут масовног егзодуса становништва Јужног Вијетнама након победе Северног Вијетнама и Вијетконга; игнорисала је совјетску инвазију на Чехословачку или није заузела јасан антихомеинијевски став током Исламске револуције. Још горе, левичари су подржавали репресивне режиме у било којој земљи Трећег света (при чему се овде, корисно, цитира Варгас Љоса), било да је реч о Куби, Зимбабвеу или Кини.

Ово су уобичајене либералне критике левице и тешко да су нове. Оне су практично остале непромењене још од 1917. године, само се број догађаја на које се могу применити повећао. Ипак, да не би испало да је потпуно слеп за збивања из последњих тридесет година, Молина донекле млако – чини се – проширује критику и на недовољно јасно одбацивање неолибералних олигархија у Јужној Америци од стране демократске левице, олигархија које у својим земљама живе у строго чуваним комплексима, а након куповине скупих вила у Мајамију и Мадриду уживају у чарима егалитарнијих и богатијих друштава. (Можда је у том контексту могао бити поменут и маркиз де Варгас Љоса.) Не заборављају се ни екцеси посткомунистичке приватизације, која је највише користи донела управо комунистичким кадровима.

Ипак, читалац се пита: која је сврха чланка, осим пуког набрајања грешака, или „грешака“? Да ли левица која је, наводно, током педесетак година била у сталној заблуди, сада, када је свет поново постао империјалистички, треба да се врати вредностима своје младости? Лењиновом делу „Империјализам као последњи стадијум…“? Није јасно да ли је то заправо порука овог чланка, али сумњам да јесте.

Али једина друга порука која се може ишчитати јесте да се треба склонити у оно што би се могло назвати интелектуалним нарцизмом, где је човек увек политички у праву, али је истовремено и наиван и ирелевантан. Да ли је ова комбинација сујете и наивности заправо пожељна?

С тим на уму, критике које Молина тако слободно дели почињу да губе на снази. Узмимо пример Вијетнама. Да ли левица није требало да подржи вијетнамске комунисте у њиховој борби против америчког империјализма зато што им демократија није била нарочито важна? Или да ли је требало да игнорише Хомеинијеву теократију? Одговор увек може бити „да“, али проблем је у томе што је у стварном свету, за разлику од света интелектуалних снова, и међународни контекст важан.

Ту је и питање мањег зла. Одређене борбе заслужују подршку или зато што се страна која се подржава сматра мањим злом од оне друге, или зато што се те борбе морају сагледавати у ширем, глобалном контексту. На пример: рат између СССР-а и Немачке 1941-45. може се – и треба – посматрати искључиво у међународном контексту. Нема смисла проглашавати неутралност зато што је Стаљинов режим у неким случајевима био једнако репресиван, а у многим чак и репресивнији од Хитлеровог. То није основа на којој одлучујемо коју од две стране треба да подржимо. Одлука се мора донети у глобалном контексту, односно имајући у виду шта би победа једне или друге стране значила за свет.

Подједнако је бесмислено критиковати људе зато што нису подржали политике или идеологије које уопште нису биле могуће. Опција коју бисмо највише желели можда уопште не постоји. Није на менију. Ако бисмо се затекли у Техерану у јануару 1979. године, избор је био наставак компрадорске диктатуре сујетног аутократе, теократска владавина, преузимање власти од стране комуниста или успостављање екстремно левичарског режима Трећег света. Либерална демократија није била на менију. Молина би можда желео да је била, али једноставно није била. Човек има избор: или да настави да живи у свету фантазије и заувек остане доследан и „исправан“ – а самим тим и ирелевантан; или да изабере оно што у датом тренутку сматра мањим злом.

Заправо, сваки пример који Молина наводи мора се разматрати у свом контексту. Узмимо Црвене Кмере. Они су дошли на власт након свргавања диктатуре Лон Нола, инсталиране уз америчку подршку. Али Лон Нол је дошао на власт зато што су Американци одлучили да изврше инвазију на Камбоџу како би зауставили доток оружја које је дуж „Хо Ши Минововог пута“ стизало у Северни Вијетнам. Дакле, одлука да се подржи Северни Вијетнам, или Камбоџа, или Сиханук не доноси се на основу предвиђања о последицама, већ искључиво на основу услова који су тада постојали. Долазак Црвених Кмера на власт не поништава исправност одлуке да се подржи Камбоџа у снабдевању Вијетконга оружјем. Пуко набрајање грешака губи историјски смисао. (Поред тога, пример који Молина наводи технички није сасвим тачан, јер су владу Црвених Кмера касније, након што су их Вијетнамци збацили с власти, подржавале САД, а не „антиимперијалистичка“ левица.)

Такво набрајање је и бескорисно. Када данас одлучујемо о најбољем приступу, ми можемо да оптужујемо Трампа и Путина за амерички, односно руски империјализам, а Си Ђинпинга за непоштовање људских права. Али у свету какав јесте, морамо да доносимо одлуке на основу историјског контекста и принципа мањег зла. Рат у Украјини мора да се заврши. Русија ће контролисати територију коју нико у свету неће признати и то ће потрајати неодређено дуго. Трамп (као и Бајден) су померили Америку ка политици која чвршће успоставља њену доминацију над западном хемисфером и фокусира се на супротстављање Кини на глобалном плану.

Говорити о отмици Мадура и претњама Гренланду као да представљају потпуну новину у понашању Сједињених Држава једноставно је погрешно. Пре него што је Мадуро отет, исто тако отет је био и Норијега – и то уз много више жртава и с ангажовањем 20.000 америчких војника који су напали земљу без одобрења ниједног од међународних тела. Пре него што је запрећено Гренланду, тако је било и са Ираком, и опет уз много више жртава.

Оно што у чланку „Contra el imperio“ из „Ел Паиса“ изгледа као ново, заправо уопште није ново. Током читавог прошлог века суочавали смо се са различитим облицима империјализма. Понекад су неки од њих били подржавани јер су (по мишљењу левице) били бољи за свет или зато што су унутар земље међу опцијама на располагању представљали мање зло. Данашња ситуација није другачија. Империје су постојале и током неолибералне ере. Нису измишљене јуче.

Извор: Global Inequality and More 3.0

Али с друге стране, желим да вам укажем да друге земље, нарочито средње силе попут Канаде, нису немоћне. Оне имају капацитет да изграде нови поредак који ће оличавати наше вредности – као што су поштовање људских права, одрживи развој, солидарност, суверенитет и територијални интегритет држава.

Снага мање моћних почиње искреношћу.

Чини се да нас сваки дан подсећа да живимо у ери ривалства великих сила. Да поредак заснован на правилима бледи. Да снажни чине оно што могу, а слаби трпе оно што морају.

Овај Тукидидов афоризам испоставља се као неизбежан – као природна логика међународних односа која се поново намеће. А суочене са том логиком, државе имају снажну склоност да се повинују како би опстале. Да се прилагоде. Да избегну невоље. Да се надају се да ће им послушност купити безбедност.

Неће.

Дакле, које су наше опције?

Године 1978. чешки дисидент Вацлав Хавел написао је есеј под насловом „Моћ немоћних“. У њему је поставио једноставно питање: како је комунистички систем успевао да се одржи?

Његов одговор почиње с једним бакалином. Сваког јутра, овај трговац у свој излог је поставља таблу с натписом: „Пролетери свих земаља, уједините се!“ Он у то није веровао. Нико у то не верује. Али ипак је стављао тај натпис – да би избегао проблеме, да би показао послушност, да би се прилагодио. И пошто сваки бакалин у свакој улици чини исто, систем опстаје.

Не опстаје само кроз насиље, већ кроз учешће обичних људи у ритуалима за које у себу знају да су лажни.

Хавел је то назвао „живљењем у лажи“. Моћ система не произлази из његове истине, већ из спремности свих да се понашају као да је истинит. А његова крхкост потиче из истог извора: када само једна особа престане да учествује у њему – када бакалин уклони свој натпис – илузија почиње да пуца.

Време је да компаније и државе уклоне своје натписе.

Деценијама су земље попут Канаде напредовале у оквиру онога што смо називали међународним поретком утемељеном на правилима. Приступали смо његовим институцијама, хвалили његова начела и користили његову предвидљивост. Под његовом заштитом могли смо водимо спољну политику засновану на вредностима.

Знали смо да је прича о међународном поретку утемељеном на правилима делом лажна. Да ће се најјачи изузети из њега када им то одговара. Да се трговинска правила примењују асиметрично. Знали смо и да се међународно право примењује са различитим степеном строгости, у зависности од тога ко је оптужени, а ко жртва.

Ова фикција је била корисна. Америчка хегемонија је, посебно, помогла да се обезбеде нека јавна добра: отворени поморски путеви, стабилан финансијски систем, колективна безбедност и подршка оквирима за решавање спорова.

Зато смо ставили натпис у излог. Учествовали смо у ритуалима. И углавном смо избегавали да указујемо на јаз између реторике и стварности.

Тај договор више не функционише.

Да будем директан: налазимо се усред слома, а не транзиције.

Током протекле две деценије, низ криза – финансијских, здравствених, енергетских и геополитичких – оголио је ризике екстремне глобалне интеграције.

Али у новије време велике силе почеле су да користе економску интеграцију као оружје. Царине као средство притиска. Финансијску инфраструктуру као инструмент принудe. Ланце снабдевања као тачке рањивости које треба искористити.

Не можете „живети у лажи“ о узајамној користи од интеграција онда када сама интеграција постане извор ваше подређености.

Мултилатералне институције на које су се средње силе ослањале – Светска трговинска организација, Уједињене нације, Конвенција о климатским променама – као и сама архитектура колективног решавања проблема, угрожени су.

Из тога многе земље изводе исте закључке – да морају да развију већу стратешку аутономију: у енергетици, храни, кључним минералима, финансијама и ланцима снабдевања.

Тај импулс је разумљив. Земља која не може да прехрани себе, да се снабде енергијом или да се одбрани, има мало опција. Када вас правила више не штите, морате се заштитити сами.

Али будимо јасни у погледу тога куда то води. Свет тврђава биће сиромашнији, крхкији и мање одржив.

Постоји још једна истина: ако велике силе одустану чак и од претварања да поштују правила и вредности ради неометаног спровођења сопствене моћи и остваривања интереса, добити од такозваног „трансакционализма“ постајаће све теже одрживе. Хегемони не могу непрестано да монетизују своје односе.

Савезници ће раскинути савезништва како би се заштитили од неизвесности. Куповаће гаранције, проширивати опције како би обновили суверенитет – суверенитет који је некада био заснован на правилима, али ће све више зависити од способности одупирања притиску.

Овде сви знају да је то класично управљање ризицима – а управљање ризицима има своју цену. Цена стратешке аутономије – суверенитета – може се и делити. Колективна улагања у отпорност јефтинија су него да свако гради сопствену тврђаву. Заједнички стандарди смањују фрагментацију, а комплементарности доносе корист за све.

Питање за средње силе, попут Канаде, није треба ли да се прилагоде овој новој стварности. Морамо. Питање је да ли ћемо се прилагодити тако што ћемо само подизати више зидове – или можемо да учинимо и нешто амбициозније.

Канада је била међу првима који су чули позив на буђење, што нас је навело да суштински променимо свој стратешки став.

Канађани знају да наше старе, удобне претпоставке – да нам географија и чланство у савезима аутоматски доносе просперитет и безбедност – више не важе.

Наш нови приступ почива на ономе што је Александар Стуб назвао „реализам заснован на вредностима“ – или, другачије речено, ми настојимо да будемо и принципијелни и прагматични.

Принципијелни у нашој посвећености темељним вредностима: суверенитету и територијалном интегритету, забрани употребе силе, осим у складу са Повељом Уједињених нација, и поштовању људских права.

Прагматични у признавању да је напредак често постепен, да се интереси разилазе и да неће сваки партнер делити наше вредности. Зато се ангажујемо на широкој основи и стратешки, отворених очију. Активно се суочавамо са светом онаквим какав јесте, а не чекамо свет какав бисмо желели да буде.

Подешавамо своје односе тако да њихова дубина одражава наше вредности. И дајемо приоритет широком ангажовању како бисмо максимизовали свој утицај, имајући у виду флуидност светског поретка, ризике које то носи и значај онога што следи.

И више се не ослањамо само на снагу својих вредности, већ и на вредност своје снаге.

Ту снагу градимо код куће.

Откако је моја влада ступила на дужност, смањили смо порезе на доходак, на капиталну добит и инвестиције. Уклонили смо све савезне препреке унутрашњој трговини. Убрзано реализујемо улагања у вредности од хиљаду милијарди долара у енергетику, вештачку интелигенцију, критичне минерале, нове трговинске коридоре и шире.

До краја ове деценије удвостручићемо издвајања за одбрану, и то на начине који јачају наше домаће индустрије.

Истовремено, убрзано диверзификујемо своје спољне односе. Постигли смо свеобухватно стратешко партнерство са Европском унијом, укључујући и приступање програму Европске безбедносне акције (SAFE), систему ЕУ за заједничку набавку одбрамбене опреме.

За шест месеци потписали смо још дванаест трговинских и безбедносних споразума на четири континента.

Током протеклих неколико дана закључили смо нова стратешка партнерства са Кином и Катаром.

Преговарамо о споразумима о слободној трговини са Индијом, АСЕАН-ом, Тајландом, Филипинима и МЕРКОСУР-ом.

Радимо и још нешто: како бисмо помогли у решавању глобалних проблема примењујемо приступ „варијабилне геометрије“ – односно укључивање у различите коалиције по различитим питањима, које су засноване на заједничким вредностима и интересима.

Тако смо, када је реч о Украјини, кључни члан „коалиције вољних“ и један од највећих донатора њене одбране и безбедности по глави становника.

Када је реч о суверенитету на Арктику, чврсто стојимо уз Гренланд и Данску и у потпуности подржавамо њихово јединствено право да сами одлучују о будућности Гренланда.

Наша посвећеност Члану 5 Повеље НАТО-а, непоколебљива је.

Зато сарађујемо са нашим савезницима у НАТО-у – укључујући и Нордијско-балтичку осморку – како бисмо додатно обезбедили северно и западно крило Алијансе, између осталог и кроз канадска улагања без преседана у надхоризонтске радаре, подморнице, ваздухоплове и снаге на терену.

Канада се снажно противи увођењу царина у вези са Гренландом и позива на конкретне разговоре ради остваривања наших заједничких циљева безбедности и просперитета на Арктику.

Када је реч о селективној мултилатералној трговини, залажемо се за напоре да се изгради мост између Транспацифичког партнерства и Европске уније, чиме би се створио нови трговински блок од 1,5 милијарди људи.

У области критичних минерала формирамо „клубове купаца“ ослоњене на Г7, како би свет могао да диверзификује снабдевање и смањи зависност од концентрисаних извора.

А у области вештачке интелигенције сарађујемо са демократијама сличних ставова како бисмо осигурали да на крају не будемо приморани да бирамо између хегемона и технолошких гиганата.

Ово није наивни мултилатерализам. Нити је ослањање на институције по себи. Реч је о изградњи коалиција које функционишу – од питања до питања – са партнерима који деле довољно заједничких интереса да могу заједно да делују. У неким случајевима, то ће бити огромна већина држава.

Оно што се тиме постиже јесте стварање густе мреже веза у области трговине, инвестиција и културе, на коју се можемо ослонити у будућим изазовима и приликама.

Средње силе морају да делују заједно, јер ако нисте за столом – онда сте на јеловнику.

Али додао бих и ово: велике силе за сада могу себи да приуште да саме делују. Имају величину тржишта, војни капацитет и полугу моћи да диктирају услове. Средње силе то немају. А када преговарамо искључиво билатерално са хегемоном, преговарамо из позиције слабости. Прихватамо оно што нам се понуди. Такмичимо се међусобно ко ће бити попустљивији.

То није суверенитет. То је симулација суверенитета – уз прихватање потчињености.

У свету ривалства великих сила, државе између њих имају избор: да се међусобно надмећу за наклоност моћних или да се удруже и створе трећи пут са стварним утицајем.

Не смемо дозволити да нас успон тврде моћи заслепи пред чињеницом да ће моћ легитимитета, интегритета и правила остати снажна – ако одлучимо да је заједно користимо.

И ту се враћам Хавелу.

Шта би за средње силе значило „живети у истини“?

То значи именовати стварност. Престати да призивамо „поредак заснован на правилима“ као да он и даље функционише онако како је представљен. Назовимо ствари правим именом: то је систем све интензивнијег ривалства великих сила, у којем најмоћнији своје интересе спроводе користећи економску интеграцију као средство принуде.

То значи деловати доследно, примењивати исте стандарде и на савезнике и на противнике. Када средње силе критикују економску уцену која долази из једног правца, а ћуте када долази из другог, ми и даље држимо ону таблу у излогу – али без робе у радњи.

То значи и градити оно у шта тврдимо да верујемо. Уместо да чекамо да се стари поредак обнови, треба да стварамо институције и споразуме који заиста функционишу онако како их описујемо.

То значи смањивати полугу моћи која омогућава присилу. Изградња снажне домаће економије увек мора бити непосредни приоритет сваке владе. Међународна диверзификација није само економска разборитост – она је материјални темељ искрене спољне политике. Јер државе право на принципијелне ставове стичу тако што смањују сопствену рањивост на одмазду.

Канада поседује оно што свету треба. Ми смо енергетска суперсила. Располажемо огромним резервама критичних минерала. Имамо најобразованије становништво на свету. Наши пензиони фондови спадају међу највеће и најсофистицираније инвеститоре на свету. Другим речима, имамо капитал, имамо таленат, а имамо и владу са изузетним фискалним капацитетом да делује одлучно.

И имамо вредности којима многи други теже.

Канада је плуралистичко друштво које функционише. Наш јавни простор је гласан, разнолик и слободан. Канађани остају посвећени одрживости.

Ми смо стабилан и поуздан партнер у свету који је све само не стабилан. Партнер који гради и негује односе на дуги рок.

И имамо још нешто. Имамо свест о томе шта се дешава и одлучност да у складу с тим делујемо.

Разумемо да овај лом захтева више од прилагођавања. Захтева искреност према свету онаквом какав јесте.

Ми склањамо таблу из излога.

Знамо да се стари поредак неће вратити. Не треба да га жалимо. Носталгија није стратегија.

Али верујемо да из овог слома можемо да изградимо нешто боље, снажније и праведније.

То је задатак средњих сила – земаља које имају највише да изгубе у свету тврђава и највише да добију од истинске сарадње.

Моћни имају своју моћ. Али и ми имамо нешто: способност да престанемо да се претварамо, да именујемо стварност, да изградимо снагу код куће и да делујемо заједно.

То је пут Канаде. Бирамо га отворено и самоуверено.

И то је пут који је широм отворен за сваку земљу која је вољна да са нама заједно њим крене.

„Мир нације која више није под окупацијом трећег света“, натпис је изнад слике нетакнуте пешчане плаже преко које се прелама савршен талас. У хладу палме паркиран је „шеви импала“, икона америчке ауто-индустрије и звезда филмова и серија, од „Добрих момака“ до „Ловаца на натприродно“ (Supernatural).

Ова сцена из снова, слика јапанског уметника Хирошија Нагаија, представља визију савршене Америке каква ће бити када из ње, једном, буде протерано 100 милиона људи. Тако бар сматра администрација председника Доналда Трампа, одлучна да земљу очисти од имиграната, чији се број у САД процењује на око 53 милиона.

На који начин ће америчко Министарство унутрашњих послова, или „Homeland Security“, што је његов званични назив, добацити до пројектованог броја од 100 милиона протераних, протекле седмице најбоље су осетила четворица припадника индијанског племена Сијукс, које су припадници Агенције за имиграцију и царину (The United States Immigration and Customs Enforcement – ICE), у колоквијалном говору Ајс, без прегледа докумената потрпали у комби и послали у притвор у Минесоти. У који тачно, ни после неколико дана није било познато.

„Грађанин сам нације Оглала Лакота… и с обзиром да сам држављанин САД-а и припадник племена Сијукса, Ајс нема право да ме приведе“, наводно су биле последње речи једног од ове четворице бескућника пре него што су завршили иза решетака у америчкој држави која је име добила по индијанској речи за воду – Минесота.

Слична судбина задесила је и двадесетогодишњег Хозеа Роберта Рамиреза, још једног америчког држављанина „погрешне“ боје коже, којег су федерални агенти извукли из аутомобила у предграђу Минеаполиса, такође у Минесоти, и пребацили у притвор из којег га је после силних перипетија извукла мајка која је донела крштеницу.

„Много је страха после ових ситуација. Испитују нас јер имамо тамнију боју коже. Без дилеме – то је расизам“, рекао је Сем Стронг, лидер једне од организација које окупљају староседеоце Новог континента.

Убиство Рене Никол Гуд

Четири потомка људи који су у Америци живели много пре него што су се на овај континент доселили белци, ухапшени су 8. јануара, свега дан после најконтроверзнијег догађаја од оснивања агенције ICE. Тада је један од њених агената у Минеаполису упуцао Рене Гуд и покренуо талас протеста против имиграционе политике председника Доналда Трампа и постепеног пребацивања полицијских послова у руке паравојних формација и приватних компанија, ангажованих како би широм САД-а ловили имигранте.

Случај Рене Никол Гуд (37), мајке троје деце и америчке држављанке, иначе беле боје коже, коју је агент Ајса Џонатан Рос убио током протеста против полицијске акције, и потом прилично арогантно настојање власти да жртву прогласе за кривца, додатно су поделили Америку, и иначе подељену на неколико табора, безнадежно посвађаних око низа суштинских питања – од расних до спољнополитичких.

Непосредно после пуцњаве, председник Доналд Трамп и његов заменик Џеј Ди Венс скочили су у помоћ Џонатану Росу и Гудову прогласили за „домаћег терористу“ и „агресивног агитатора“, како су то претходно већ у неколико наврата учинили приликом пуцњава у другим америчким градовима.

Прегледом снимка, међутим, може се прилично лако утврдити да је Рос, пошто је одложио мобилни телефон, без претераних емоција испалио неколико хитаца у жену која је возила аутомобил, а затим лаганим кораком пратио њено возило. На снимку који је непосредно пре пуцњаве начинио Рос, чује се и мушки глас који изговара: „Јебена кучка.“

Росова породица, која је становала стотињак метара од Рене Гуд, иселила се из куће два дана после инцидента.

„Ја сам градоначелник Минеаполиса и Трамп вас лаже“, речи су Џејкоба Фреја које је „Њујорк тајмс“ у наслов текста дан после пуцњаве, оптужујући Белу кућу да у свеопштем прогону имиграната покушава да оцрни све који се овој акцији противе.

Шта је ICE

Спајање неколико федералних агенција у министарство унутрашњих послова названо „Одељење домовинске сигурности“ (U.S. Department of Homeland Security, DHS), формирано одмах после напада 11. септембра 2001. године, већ од самог почетка није слутило на добро. „Њујорк тајмс“, „Њујоркер“, па и десно настројени „Вол стрит џорнал“, већ тада су упозорили да реч „Homeland“ (домовина, отаџбина) у називу новог министарства неодољиво подсећа на нека друга времена у једној другој земљи, где је посебно министарство контролисало унутрашњу безбедност, полицију и надзор грађана, односно на концепт који су становници Америке оставили за собом одлучивши да у „Новом свету“ граде државу у којој владају слобода, индивидуална права и ограничена власт.

Две године касније, на таласу проглашеног свеопштег Рата против тероризма, унутар овог министарства формирана је 2003. посебна служба названа Агенција за имиграцију и царину (Immigration and Customs Enforcement, ICE). Ова агенција већ годинама „гута“ лавовски део буџета Одељења домовинске сигурности и полако клизи ка статусу какав су у бројним државама имале тајне полиције.

Првобитно, Ајс је замишљен као америчка верзија француске Жандармерије или италијанских Карабињера, чија је улога у безбедносним снагама тих држава прецизно одређена законом и које деценијама нису биле предмет било каквих озбиљнијих контроверзи.

У новој имиграционој служби, суштински, сабране су активности које су раније обављали царина, гранична служба и служба за имиграцију. Иако је првобитна идеја била да се све ове функције усмере ка борби против тероризма, временом је мандат Ајса, услед политичких притисака, пребачен на имиграциону политику. За разлику од граничне службе (Border Patrol), чија је јурисдикција ограничена на појас од 150 километара од границе, Ајс може да прогони илегалне имигранте било где у САД.

У време када је у Белој кући седео Барак Обама, Ајс је протерао више људи него било када раније у америчкој историји, али је акција била махом усмерена против тек пристиглих досељеника. Током осам година Обаминог мандата, његова администрација протерала је три милиона људи. Пре тога, Џорџ Буш Млађи протерао је око 870.000, Бил Клинтон два милиона, а Доналд Трамп током првог мандата (2016-2020) око 1,2 милиона људи.

Амерички либерали су годинама упозоравали да ће, пре или касније, проблеми настати уколико се Ајсу, као гигантској полицијској организацији, дају неограничене надлежности и огроман буџет.

Лов на имигранте

Чим се јануара прошле године поново уселио у Белу кућу, Трамп је на чело лова на имигранте поставио свог саветника за безбедност Стивена Милера. Он је на улице америчких градова пустио до зуба наоружане, маскиране агенте Ајса, који су јурили нелегалне имигранте и сукобљавали се са Американцима којима се њихово делање није допадало.

Пошто је Трамп најавио да ће до истека свог другог мандата протеривати по милион људи сваке године, Конгрес је „Предивним великим законом“ (The One Big Beautiful Bill Act) подигао буџет Ајса на 170 милијарди долара за четири године, што је много више него што је добила било која савезна полицијска агенција у историји Сједињених Држава.

Лидери Ајса су одмах упумпали 30 милијарди долара у кампању за запошљавање нових агената, па је број запослених за релативно кратко време удвостручен. Још 45 милијарди долара одвојено за изградњу и одржавање притворских јединица намењених ухваћеним имигрантима.

„Желите ли да са својим момцима протерујете илегалне имигранте?“, писало је у објави Министарства унутрашњих послова на Иксу, којом се позивало на запошљавање нових агената Ајса. За ову кампању коришћене су посебне технологије, а „таргетирани“ су Американци у војним базама, на тркама Наскара (NASCAR races), у колеџима и на сајмовима наоружања.

Сумануте суме су уплаћиване десничарским инфлуенсерима за рекламирање ICE-a, док је свим новозапосленима у агенцији, приликом потписивања уговора, уплаћиван и посебан бонус од 50.000 долара.

„Светлост ће победити таму“, објаснио је Стивен Милер, најављујући да ће се сва моћ којом власти располажу сручити на главу оних који су се дрзнули да поремете идиличну америчку пасторалу.

Жртве Ајса

После годину дана агресивних акција Ајса, тачан број пуцњава у којима су учествовали њени агенти немогуће је тачно утврдити. „Њујорк тајмс“ их је избројао девет, „Вол стрит џорнал“ 13, „Тајм“ магазин 16. У овим инцидентима рањено је најмање девет особа, од којих су пет држављани САД-a. Најмање две особе, укључујући Рене Гуд, су убијене. Амерички портал Трејс тврди да је стваран број жртава Ајса двоструко већи.

Пре Рене Гуд, у Чикагу је у септембру 2025. убијен Силверио Виљегас Гонзалес, у кога је пуцао агент Ајса. Министарство унутрашњих послова је тада тврдило да је агент претходно био озбиљно повређен, али је сам агент непосредно после инцидента рекао да „није ништа страшно“.

У прилично контроверзним објектима које америчка влада назива притворским јединицама ICE-a, током прошле године умрле су 32 особе.

За америчку јавност био је шокантан и случај рањавања Маримар Мартинез у Чикагу у октобру 2025. Ова легална америчка држављанка је комшије упозоравала да су у околини федерални агенти. Један од њих јој је рекао: „Уради нешто кучко“, пре него што је ранио хицима из аутоматске пушке. Против агента Чарлса Егзума није покренут поступак, иако су у међувремену у јавност доспеле поруке у којима се хвалио како је „испалио пет метака и направио седам рупа“. „Запамтите овај случај, дечаци“, написао је Егзум.

У још 13 инцидената агенти Ајса су пуцали „мање убитачним средствима“ попут гумених метака и „бибер куглица“. Министарство унутрашњих послова је саопштило да су агенти Ајса у свих 13 случајева с правом отворили ватру јер су на њих јурили аутомобилима.

„Већ је постало редовно да насилни агитатори возила користе као оружје у нападима на наше службенике. Забележен је раст од 3.200 одсто напада возилима. Агенти Ајса су увежбани да се одбране од таквих напада“, навела је званичница Mинистарства Трисија Меклафлин.

У најмање три наврата пуцано је на припаднике Ајса. У Даласу је у септембру непозната особа пуцала из снајперске пушке на једну од канцеларија ове агенције. Пуцач је промашио агенте, али је убио двојицу притвореника. Пуцано је и у Калифорнији и Чикагу.

Милитаризација полиције

Опасан изглед и ратничка опрема агената који по америчким улицама плаше грађане, нису само производ Трампове стратегије застрашивања, већ и део „Програма 1033“, иницијално успостављен још средином деведесетих, према којем војска део вишкова наоружања и опреме мање или више бесплатно већ деценијама препушта полицијским и другим безбедносним службама.

Пре Трампа, убитачним али непотребним оружјем полицију опремао је и Барак Обама, па су полицајци добили десетине хиљада јуришних пушака, око 200.000 шаржера, камуфлажне униформе, опрему за ноћно осматрање, пригушиваче и авионе.

У арсенал чувара Универзитета Централна Флорида је 2008. године, уз 23 аутоматске пушке, доспео и модификовани бацач граната, а Државни универзитет у Охају је, према истом програму, 2013. године добио војно возило MRAP посебно оклопљено да издржи удар импровизованих бомби какве су побуњеници постављали дуж друмова у Ираку.

Од 2001. године до данас, полицијским јединицама пребачена је војна опрема вредна 34 милијарде долара.

Прошле године агентима Ајса су на располагање стављени и хеликоптери „блек хок“, коришћени у рацијама у Чикагу, као и беспилотне летелице „предатор“, а агенција је током 2025. купила стрељачко наоружање вредно 71,5 милиона долара, односно 636 одсто више него претходне године.

Унутрашњи ратови

Војно наоружање, међутим, није једини проблем са којим се суочава Америка у процесу јурњаве за нелегалним имигрантима. Суштински, еволуција полиције према ратнички настројеним формацијама корене вуче још од свеопште друштвене кризе шездесетих година прошлог века, када је локалним полицијама дозвољено да формирају специјалне одреде, какви су се први пут појавили у Лос Анђелесу 1960. године. Данас такве јединице, такозвани SWAT тимови, има 90 одсто америчких градова у којима живи више од 50.000 становника.

Након тога уследиле су серије унутрашњих ратова које су од седамдесетих година објављивале администрације разних америчких председника – рат дрогама, сиромаштву, тероризму и, на концу, имигрантима.

„Рат против дроге“ (War on Drugs), који је осмислио Ричард Никсон а у стварност пренео Роналд Реган, полицију довео у положај да је добар део грађана САД-а види као непријатеље, када се процес уместо на хапшење дилера свео на искорењивање корисника. Претходно се „Рат против сиромаштва“ (War on Poverty), који је прогласио Линдон Б. Џонсон, сплетом околности временом претворио у рат против сиромашних, што је додатно одвојило снаге безбедности од америчког друштва, да би коначан ударац нормалности задале мере у склопу „Ратa против тероризма“ (War on Terror), који је Џорџ Буш Млађи објавио после 11. септембра 2001. године.

Све то је временом довело и до промене менталитета припадника снага безбедности који су у међувремену, махом без своје воље, опремљени средствима примеренијим ратиштима него урбаним срединама. На улицама су почела  да се појављују оклопна возила, а на рекама гумени чамци „зодијак“ са сонарима и другим скенерима.

Полиција се одједном претворила у војску, коју су у бројним америчким градовима становници почели да доживљавају као агресора. У сукобима са снагама реда у САД су само прошле године убијене 1.134 особе.

Део актуелне агресивности владе и владиних агенција лежи и у чињеници да је Трамп обећао безмало 3.000 хапшења дневно, па се притисак из Беле куће прелио на улице америчких градова, и то на најгори могући начин.

Приватизација лова на људе

Прва администрација Доналда Трампа је, како би негде сместила имигрантe пре него буду протерани, издвојила 45 милијарди долара за притворске јединице, махом приватне објекте које је, после серије контроверзи, затворио Џозеф Бајден.

Највећи такав затвор био је Норт Лејк у Мичигену, који је у јуну прошле године поново отворен пошто је „Гео групација“, која се бави приватним затворима, потписала уговор са Министарством унутрашњих послова о привременом смештању ухапшених имиграната.

У депортације имиграната умешан је и Ерик Принс, оснивач „Блеквотера“, пошто је наводно био кључна спона у преговорима Вашингтона и владе Ел Салвадора око прихвата ових људи. Главна идеја целог подухвата била је да се „опасни људи одведу што је даље могуће од Америке“, а у Ел Салвадору би се сместило бар 100.000 „најгорих криминалаца“.

Принсовој фирми је већ исплаћено око милијарду и по долара за услуге „проналажења“ 1,5 милиона имиграната које траже власти у Вашингтону. Плаћеницима се, за сада, активности ограничавају на проналажење ових „бегунаца“ и пријављивање њихових боравишта агентима Ајса (skip tracing). Уколико Вашингтон буде задовољан резутатом, Принсова компанија ће, по истеку уговора крајем следеће године, добити и бонус вредан 121 милион долара.

Историјски, овакав лов на људе последњи пут је организован још крајем 18. века, када је Конгрес овластио робовласнике и њихове плаћенике да хватају робове одбегле у северне државе.  Плаћеници су добијали пет долара ако се испостави да су ухватили некон од "слободних" Афроамериканаца и двоструко више уколико су заиста заробили одбеглог роба.

Принсова компанија понудила се да преузме део терета и од судова пред којима се одређује судбина имиграната. Како су одмах приметили скептици у САД, са приватизованом полицијом, затворима и судовима пропаст је готово загарантована.

Почетком јануара број имиграната које је Ајс држао у притвору достигао је рекордну цифру од око 69.000. Током последњих годину дана, према неким проценама, преко 600.000 људи је депортовано из земље, што је још увек далеко мање од броја који је Трампова администрација одредила да мора бити ухапшен и протеран пре него што се преостали Американци одвезу до савршене плаже с почетка овог текста на којој ће, у хладовини палми, дочекати наредне изборе.

Уколико се ове слике уопште буду сећали, јер је њен аутор, Јапанац Хироши Нагаи, тужио америчко Министарство унутрашњих послова за крађу и затражио да је хитно уклони са својих налога.

Прва последица на коју се многи усредсређују јесте дугорочни прекид политичких и економских односа између Европе и Русије. То је заиста велики губитак за обе стране јер су, због различитих економских структура и ресурса којима располажу, оне природни економски партнери. Оба ова дела евроазијског континента имала су користи од економске сарадње. То није био тек стандардни случај рикардијанске компаративне предности, већ чак и убедљивији случај смитовске апсолутне предности: у производњи неких примарних добара Русија је била апсолутно ефикаснија од Европске уније, док је, с друге стране, у индустријским гранама и у појединим облицима напредне технологије (авионска електроника, брзи возови, фармацеутика) Европа поседовала апсолутну предност. Трговина заснована на гасу и нафти, с једне стране, и индустријским производима с друге била би – и заиста јесте била – узајамно корисна. Та трговина се, међутим, у догледној будућности неће обновити, а свакако не у обиму који је постојао пре рата.

Културна блискост између Русије и Европе, која је постојала најмање три стотине година, биће знатно ослабљена. То ће имати цену пре свега за Русију, јер ће је искључити из европских интелектуалних токова. Истина је да је Русија велика земља и да има сопствену интелектуалну традицију, али данас се не може интелектуално развијати гледајући само оно што се дешава у сопственом дворишту. Русија је, барем од Петра Великог, била идеолошки под утицајем европских интелектуалних мода и моралних норми; увек је била спремна да учи, а потом и да то примењује на нов и јединствен начин. Управо из тога су настали писци, композитори, филозофи, сликари и научници светског формата. Али губитак ће бити и европски. Европа без Чехова, Достојевског, Прокофјева и Мендељејева није иста Европа. Исто тако, неки нови Достојевски, и њему слични, због прекида политичких, академских, културних и спортских (нимало небитних) односа, много теже ће постати познати у Европи да би на њу утицали. И овде су обе стране на губитку.

Међутим, не бих прецењивао економски и политички губитак (за разлику од интелектуалног), јер иако је тачно да је Русија под Горбачовом и Јељцином тежила да постане саставни део Европе или да учествује у ономе што је Горбачов називао „јединственим европским домом“ који би се протезао од Атлантика до Урала и даље, та идеја се увек више допадала Русима него Европљанима. Под Горбачовом су се Европљани претварали да су тиме одушевљени, углавном да би извукли више уступака од Совјетског Савеза и угодили Горбачову (као што данас покушавају да ласкају Трампу) – али само да би ту идеју касније одбацили.

Економски губитак је, такође, мањи него што на први поглед изгледа, због релативног економског опадања Европе. Присилно окретање Русије ка Истоку и Југу можда неће бити толико штетно по њену економију као што би било да Азија не постаје средиште глобалне економске активности. Русија може имати – и већ има – тесну економску сарадњу не само са Кином, већ и са Индијом, Вијетнамом, Тајландом, Малезијом и Индонезијом. У оквиру троугла Кина–Индија–Русија, Русија чак има предност у томе што има боље односе са оба партнера него што их они имају међусобно. То Русију доводи у политички повољнију позицију. Стога присилна преоријентација ка Југу и Истоку за Русију неће бити тако тешка и скупа како то верују неки критичари Путинове политике.

Други губитак је сасвим очигледан и тиче се ширења НАТО-а до руских граница. Пре рата у Украјини, Русија на својим границама није имала ниједну земљу чланицу НАТО-а, изузев држава које окружују калињинградску ексклаву (територијално издвојени део Руске Федерације) и врло малог контакта с Норвешком у Арктику. Штавише, Норвешка се званично обавезала да неће распоређивати оружане снаге у близини те границе. То се драматично променило уласком Финске и Шведске у НАТО, као и много израженијом русофобном и ратоборном улогом коју je преузеo остатак Европе, укључујући и Швајцарску. Ова потоња је, супротно својој традиционалној неутралности (коју је строго одржавала чак и у Европи под нацистима), одлучила да заплени званичну и приватну руску имовину. Ова замрзнута средства – укључујући и руску имовину заплењену на другим местима – износе око 600 милијарди долара (што је отприлике једнако годишњем буџету Пентагона) и представљају за Русију још један велики губитак који никада неће бити надокнађен. Тај новац биће коришћен као формална репарација за Украјину, или, што је вероватније, за плаћање западних компанија које инвестирају у Украјини или западних консултаната који саветују украјинску владу. Лако је замислити да ће велики део тог новца, номинално назван „помоћ Украјини“, завршити у џеповима лондонских консултантских фирми.

Када би Русија имала независног тужиоца, овакво бескорисно расипање националног богатства могло би да послужи и за јаку оптужницу против Путина због занемаривања дужности – наиме, због тога што је рат исхитрено започео, не узевши озбиљно у обзир положај руске имовине у иностранству, и тим немаром нанео огромну штету добробити земље. Нико не почиње рат док му се сва његова имовина налази у џеповима непријатеља. Опрезнији политички лидер не би дозволио да се тако нешто догоди.

Трећи губитак за Русију произлази од дугорочног утицаја рата на украјинско-руске односе. Сасвим је јасно да сведочимо рату за украјинску независност и државност и да ће он, као такав, бити слављен све док Украјина постоји, као што је случај са сваком земљом која је била у сличној ситуацији. Тај рат биће представљан јавним песмама и споменицима, о њему ће се опширно и у хвалоспевима писати у уџбеницима, књигама и мемоарима. Споменици ће се подизати на трговима у селима, варошима и градовима. Ко год је видео колико споменика постоји у бившем Совјетском Савезу у знак сећања на Велики отаџбински рат, не треба дa се чуди ако слични споменици ускоро почну да красе многа места у Украјини. Улице ће добијати имена по погинулима у рату; школе, вртићи и државни празници славиће војнике који су умрли за Украјину. Рат ће постати – или већ јесте – конститутивни тренутак украјинске државности. Штавише, рат је током четири године трајања изложио цивиле свим могућим облицима злостављања и патњама, уз ваздушна бомбардовања која онемогућавају нормалан живот. Рат ће постати део породичног предања: годинама ће чланови породица једни другима причати како су бежали од бомбардовања или како су усред зиме две недеље провели без воде и грејања. (Иста врста породичних предања каква Путин радо прича о својим родитељима и брату током опсаде Лењинграда.) Те породичне приче ће се преносити кроз генерације и одзвањаће мржњом према освајачу.

Често размишљам како су само три месеца НАТО бомбардовања Србије, које је уништавало инфраструктуру, остала тако дубоко урезана у српску психу. Бомбардовање Украјине, које је по трајању сада вероватно десет пута дуже, не може да не остави сразмерно јаче последице по украјински однос према Русији. Овом дугорочном мржњом господин Путин ће постићи управо оно што је тврдио да жели да спречи – да Украјина постане антируска. У стварности, исход овог рата јасно показује да ће Украјина, у било ком облику буде постојала, бити анти-Русија.

Неки верују да ова мржња не мора бити трајна и да ће временом ослабити. То је сасвим могуће, јер се исти интензитет мржње не може преносити кроз генерације које имају различита искуства. Али, као што видимо у данашњем свету (Кина против Јапана; Алжир против Француске), такве мржње могу с временом да постану чак и јаче. Зато морамо бити опрезни. Пример спуштања нивоа непријатељства јесте француско-немачко помирење. Заиста, Први светски рат је по броју жртава био далеко крвавији за Француску и Немачку него што је садашњи рат за Украјину и Русију. Али не треба заборавити да су између француских и немачких елита постојале веома јаке интелектуалне везе. Француски студенти и водећи интелектуалци изучавали су и дивили се немачкој филозофији, модерној уметности и књижевности; Немци су, са своје стране, одувек имали поштовање према француском интелектуалном и политичком генију. То, међутим, није случај са украјинским и руским елитама. Ове друге не маре много за украјинске интелектуалне доприносе и склоне су да презиру украјински језик и уметничка дела створена на том језику. С друге стране, Украјинци, који су пре рата углавном били русофони, тежиће систематском смањењу утицаја руског језика (између осталог и спаљивањем књига на руском), и његовој замени енглеским језиком у административној употреби, како то сада покушава администрација Зеленског. А интелектуална елита ће се радо окренути Западу, који је интелектуално изазовнији и занимљивији од Русије.

Други пример помирења након рата је однос између Вијетнама и Сједињених Држава. Вијетнамски рат је био, на безброј начина, много бруталнији од садашњег сукоба између Украјине и Русије. Довољно је сетити се бомбардовања напалмом или намерног убијања цивила у градовима као што су Ханој и Хаифонг. Помирење је у овом случају било могуће јер је Вијетнам имао веома висок раст становништва, тако да су током педесет година од завршетка рата стасале три нове генерације. Са брзим растом становништва, разлике у искуству између различитих генерација постају велике, а првобитна мржња везана за старију генерацију може постепено дa бледи. Поред тога, данашњи односи Вијетнама и САД-a су сараднички јер деле исти циљ обуздавања све већег утицаја Кине. То би теоретски могло да се догоди и у случају Русије и Украјине, ако би се појавила сила која би угрожавала обе земље. Тада би, упркос међусобном неповерењу и компликованој историји, биле принуђене да сарађују, бар имплицитно ако не и отворено. Иако тако нешто није немогуће, тренутно се не види таква сила на хоризонту и стога се помирење чини мање вероватним него у случају Вијетнама и Сједињених Држава.

У закључку, три су велика геополитичка губитка која је господин Путин нанео Русији: економски, политички и идеолошки губитак односа са Европом; смањена национална безбедност услед присуства НАТО-а на руским границама и намерно занемаривање националног богатства; и, коначно, стварање Украјине која ће, по самој својој конструкцији, дуго остати анти-Русија. Иако је рат био оправдаван тврдњом да ће побољшати геополитички положај Русије, постигао је управо супротно. 

Убијено је 60 војника, међу њима 32 Кубанца, доведена како би поставили последњу линију одбране између палате Николаса Мадура и остатка света.

Тек покоји бљесак експлозија и ватре били су те ноћи једино светло у престоници државе чијег су председника и његову жену амерички специјалци стрпали у хеликоптер и одвели на један од ратних бродова укотвљених у Карипском мору.

Неколико сати касније, амерички председник Доналд Трамп је објавио на свом налогу на друштвеној мрежи  „Truth Social“ фотографију ухапшеног Мадура и у обраћању јавности, славећи преузимање власти над Венецуелом, тачно 20 пута поменуо нафту.

Био је то удар најмоћније државе планете изведен на сличан начин на који је Џорџ Буш Старији 26 година раније послао трупе у Панаму да би лидера државе генерала Мануела Норијегу, бившег америчког протежеа, ухапсио и послао га у затвор у којем је 28 година касније панамски диктатор и скончао. Норијега је ухапшен на исти дан када и Мадуро, 3. јануара 1990. године. 

Ујутру 3. јануара 2026. тек неколико возила прешло је мост преко реке Тачира који спаја Венецуелу и Колумбију, назван по Симону Боливару, револуционару и ослободиоцу Венецуеле, Колумбије, Еквадора, Перуа, Панаме и Боливије, у чију част је Уго Чавез 1999. променио име своје државе у Боливарска Република Венецуела. Док је Мадуро америчким војним бродом „Иво Џима“ пловио ка Њујорку, на овом мосту нагужвали су се многобројни репортери и полиција очекујући талас венецуеланских избеглица – које се нису појавиле.

За сваки случај, Колумбијци су око своје границе распоредили 30.000 војника, страхујући да би председник Густаво Петро могао бити следећи латиноамерички лидер киднапован и одведен пут америчких судница, баш како је Трамп најавио. 

Оптужбе за наркотероризам

„Ја сам Николас Мадуро, председник Венецуеле… Невин сам, нисам крив“, рекао је Мадуро пред судом на Менхетну, где му је у понедељак, 5. јануара почело суђење због серије оптужби везаних за шверц дроге и оружја у САД. Амерички медији наводе да оптужница садржи снимке разговора Мадурових сарадника и шверцера кокаина о начинима на који ће дрога бити прокријумчарена у Америку, доказе да су авиони товарени наркотицима у председничком хангару на аеродрому у Каракасу, те да су шефови нарко-мафије добијали венецуеланске дипломатске пасоше.

Трампова администрација тврди да је Мадуро планирао да Америку преплави кокаином слабог квалитета, али су скептици одмах подсетили да је амерички председник оригиналног творца те реченице, бившег председника Хондураса Хуана Орланда Ернандеза, неколико седмица раније пустио на слободу, иако је због шверца 400 тона кокаина био осуђен на 45 година затвора. „Напунићу грингосима носеве кокаином“, говорио је раније Ернандез. Ипак, приликом ослобађања Трамп и амерички званичници називали су га „сјајним момком“ и „великим пријатељем“.

„Ернандез је осуђен због учешћа у завери којом је 400 тона кокаина прошверцовано у САД и он ће бити помилован, док су у исто време непознате особе које би могле бити рибари или шверцери дроге, не знамо, убијане на отвореном мору – таква политика није конзистентна и жестоко је незаконита“, оценио је Томи Вијетор, некадашњи члан администрације Барака Обаме.

Под великим знаком питања је и америчка тврдња да је Мадуро повезан са тајновитим „Картелом сунца“ (Cartel de los Soles), наводно одговорним за велики део шверца кокаина у Америку. Неколико јужноамеричких обавештајних служби тврди да ова организација уопште не постоји, већ да се нови мега-картел у стварности зове „Нова хунта за трговину дрогом“ (Nueva Junta de Narcotráfico). Овим поводом огласио се и председник Колумбије Густаво Петро, машући извештајем обавештајаца у којем се наводи да се на челу новог картела налази Хулио Лозано, кога су агенти Федералног истражног бироа још пре 15 година ухапсили у Панами и послали на одслужење шестогодишње казне затвора.

Поред тврдњи о „Картелу сунца“, амерички званичници су се последњих месеци усредсредили и на картел „Воз из Арагве“ (Tren de Aragua), који је крајем јуна прошле године уписан на листу терористичких организација. Стејт департмент је понудио три милиона долара за информације о лидеру овог картела Ђованију Винсентеу Москери Серану, оптужујући га да руководи финансијским делом ове организације

Најпознатији случај у који је биo умешан овај картел догодио се у фебруару прошле године, када је у Чилеу отет и касније убијен венецуелански дисидент Роналд Охеда. Овај некадашњи поручник венецуеланске војске, оптужен за побуну и издају, био је у бегу након масовних антивладиних протеста 2017, које је Мадуро оценио као покушај државног удара. Као један од организатора Охединог убиства оптуживан је и Мадуров министар полиције Дисодадо Кабељо. Због оптужби за трговину дрогом и наркотероризам, Стејт департмент је 2020. године расписао потерницу за Кабељом и понудио награду од најпре 10, а онда 25 милиона долара за информације које би довеле до његовог хапшења.

Нафта гушћа од крви

„Америка ће преузети контролу над венецуеланском нафтом“, објаснио је Доналд Трамп, најављујући да ће америчке компаније „ући“ у ту државу како би поправиле инфраструктуру и омогућиле извоз сирове нафте. На тај начин, тврди Трамп, Американцима ће бити надокнађена штета за венецуеланску нафту коју су власти у Каракасу пре пола века „украле од индустрије коју су, капиталом, технологијом и знањем, успоставили управо Американци“.

Национализацију венецуеланске нафтне компаније ПДВСА (Petróleos de Venezuela, S.A), која је изведена пре пола века, августа 1976. године, у време венецуеланског председника Карлоса Андреса Переза, амерички председник назвао је крађом:

„Ми смо изградили венецуелску нафтну индустрију америчким талентом, напором и вештином. А социјалистички режим нам је то украо… То је представљало једну од највећих крађа америчке имовине у историји наше земље… Узели су сва наша енергетска права. Узели су сву нашу нафту и ми то желимо назад.“

Истина о национализацији нафтне индустрије у Венецуели се ипак разликује од Трампових тврдњи о отимачини, јер је Венецуела тада компанијама Ексон, Шел и Мобајл исплатила око милијарду долара обештећења, док су стручњаци ових компанија махом остали у овој земљи као техничка подршка. Америчке компаније су, до национализације, у развој венецуеланске нафтне индустрије уложиле око пет милијарди долара.

Током деведесетих je удео америчких компанија у ПДВСА повећан на 60 одсто, да би Уго Чавез 2007. године поновном национализацијом ограничио учешће страног капитала у нафтним компанијама на 30 одсто, а приходе од нафте преусмерио на социјалне програме. Међутим, након тога je производња нафте у Венецуели почела да опада, да би са три милиона барела дневно у првим данима 2026. пала на једва милион барела.

Сигнали у ноћи

Сигнали о томе шта ће се десити у Каракасу били су јасни месецима пре него што је Мадуро у букагијама одведен у Бруклин. Најпре је Нобелов комитет, под очигледним снажним притиском администрације у Вашингтону, почетком октобра прошле године Нобелову награду за мир доделио Марији Корини Мачадо, опозиционарки из Венецуеле, која је по добијању награде призивала америчку интервенцију у својој земљи. Одмах затим, Американци су почели да пројектилима засипају глисере којима је наводно кокаин пребациван из Венецуеле у САД, да би ситуација достигла врхунац објављивањем нове Националне безбедносне стратегије САД-a и заустављањем танкера којима је нафта превожена из Венецуеле.

Трампова администрација је у више наврата избегавала да информише Конгрес о намерама у Венецуели, након чега је један број политичара оптужио државног секретара Марка Рубија да је отворено лагао нацију. Рубија и његовог шефа, такође, и у самим САД оптужују да овим чином обнављају већ заборављену праксу обарања јужноамеричких лидера како би се њихове земље обликовале према америчком укусу, иако за више од 100 година трајања таквих покушаја, ниједан од државних удара није произвео макар краткорочни успех, нити су уклањања диктаторских режима претвориле те земље у демократије.

Американци се надају да је Трамп, пре него што је наредио упад у Венецуелу, рачунао на све могуће последице овог чина, и да је зато на Мадурово место поставио његову заменицу Делси Родригез, која је после првих оштрих изјава ублажила тон и најавила сарадњу са Вашингтоном. Чини се да је амерички председник оваквим потезом покушао да избегне хаос који је настао у Ираку 2003. године после свргавања режима Садама Хусеина, када су Американци његовим присталицама забранили учешће у новим институцијама. Ирак је тада склизнуо у хаос, јер напросто није било људи довољно способних да на било који начин преузму управљање државом.

Ипак, оваквим Трамповим избором остали су затечени дојучерашњи најжешћи Мадурови противници, пре свих Марија Корина Мачадо, која је акцију америчких специјалаца у Каракасу назвала „часом слободе“. Амерички председник јој је саветовао да остане по страни јер у својој земљи „не би била баш најбољи лидер“. „Она је веома фина жена, али је народ не поштује“, рекао је Трамп.

Иако нема дилеме да је Мадуро био диктатор који је систематски кршио људска права, оптужбе Трампове администрације неће вити лако потврдити доказима. За прање образа Америке од оваквог потеза ће бити потребан изузетно храбар суд, који ће потврдити да Мадуро има имунитет на који се Трамп непрестано позива, те да хапшење венецуеланског председника представља кршење међународног права. Или, како је то својевремено потписнику ових редова незванично објаснио један високи званичник Стејт департмента: „Међународно право је једноставно, оно еволуира, а ми смо ти који га стварамо.“

Овакву еволуцију међународног права, чини се,  у овом тренутку најревносније прате власти у Техерану које последњих седмица, осим због озбиљних унутрашњих потреса, Вашингтон често помиња и као кориснике магловитих мрежа у којима се у водама око Венецуеле мешају политика, дрога, нафта и оружје.

Сједињене Државе Јужне Америке

Трамп жељу за упадањем у друге државе и присвајање тамошњих стратешких ресурса објашњава васкрсавањем Монроове доктрине из 19. века и старог слогана „Америка Американцима“. „Монроова доктрина јесте веома важна, али сада смо је далеко превазишли, сада је зову 'Донроова доктрина'“, поручио је Трамп. „Монроова доктрина јесте била веома важна, али смо је занемарили. Сада је више не заборављамо. Према нашој новој Стратегији националне безбедности, доминација САД-a на западној хемисфери никада више неће бити доведена у питање. То се неће десити.“

Од када је амерички председник Џејмс Монро 1823. године прогласио ову доктрину, позивајући се на њу Американци су свргнули око 40 латиноамеричких лидера. Последњи пут Норијегу у Панами 1989. године.

Поред Латинске Америке, амерички председник сада је додао да је Сједињеним Државама „апсолутно потребан“ и Гренланд, остављајући другима да одлуче шта за највеће острво на планети, које припада Данској, значи војна акција у Венецуели. Премијер Гренланда Јенс Фредерик Нилсен рекао је да је „доста претњи“, што је, истим тоном, поручила и шефица данске владе Мете Фредериксен, додајући да би војна инвазија на Гренланд означила крај НАТО-а.

Кондор 2.0

Васкрсење Монроове доктрине, зачињено пуцњавом и експлозијама у Каракасу, подигло је међу Латиноамериканцима стрепњу да се, у нешто измењеном облику, обнавља пројекат који су пре пола века инспирисали Американци и који је од 1975. до 1980. године у том делу света однео десетине хиљада живота, а без одговора о крајњој судбини оставио породице 30.000 несталих.

„Операција Кондор“ смишљена је када је шеф чилеанске тајне службе Мануел Контрерас у Сантијаго де Чилеу окупио педесетак челника обавештајних служби Аргентине, Боливије, Бразила, Чилеа, Парагваја и Уругваја с циљем удруженог подухвата у рату против латиноамеричких левичара. Скуп је организовао чилеански диктатор Аугусто Пиноче, лични пријатељ моћног Хенрија Кисинџера и кључни савезник Вашингтона у борби против комунизма у Латинској Америци. Пиноче је, иначе, на власт у Чилеу дошао пучем који је помогла ЦИА 1973. године.

Циљ „Операције Кондор“ било је и ширење дезинформација, дискредитовање, праћење и лоцирање личности оптужених за симпатије за комунизам („психополитички рат“, како га је назвао Рамон Контерас), те на концу њихово хватање и елиминација без обзира у којој се од тих шест држава налазиле.  У ту сврху је створен заједнички обавештајни центар по угледу на Интерпол, у који су се сливале информације о левичарима и њиховим организацијама. Много година касније, шеф Пиночеових шпијуна је тврдио да су податке из ове базе користили ЦИА и ФБИ.  Уследила је тајна и сурова операција у којој су левичари и њихови симпатизери отимани, мучени и убијани. Како је временом скидана ознака тајности са докумената ЦИА, постало је јасно да су у свему учествовали и амерички агенти и званичници.

Посебну улогу у овом пројекту играли су и одбегли нацисти, па су у неким од логора у којима су држани левичари преко разгласа били пуштани Хитлерови говори, док су за затворенике јеврејског порекла постојали посебни програми мучења. Међу најпознатијим нацистима укљученим у „Операцију Кондор“ био је Клаус Барби, који се после бега из Немачке склонио у Боливију.

Добитник Нобелове награде за мир 1980. године, Аргентинац Адолфо Перез Ескивел, хапшен и мучен у аргентинским затворима у време бруталне војне хунте (1976-1983) током које је нестало око 30.000 људи, од пре десетак година тврди да слична операција, „Кондор 2.0“, како ју је назвао, потреса Латинску  Америку и представља главни извор нестабилности на овом  континенту. У том светлу, представљање Венецуеле као „континенталне претње“ само је епизода у непрестаном трагању за правдање војних акција и обнављање заборављених доктрина.

„Данас морамо да говоримо о операцији Кондор 2.0, која се овог пута обавља тајним ратом преко правосуђа (lawfare)“, сматра Ескивел, тврдећи да се правни инструменти користе како би се „укротили“ и институционално уклонили непожељни латиноамерички левичарски лидери, без војних пучева.

Сличан поглед на развој догађаја имао је и амерички историчар Џеј Секстон, који је поредећи амбиције републиканских претендената на место шефа Беле куће, приметио да листом сви виде Латинску Америку као извор моћи и богатства.

Латиноамериканци као прву жртву операције „Кондор 2.0“ виде Мануела Зелају, свргнутог у државном удару у Хондурасу 2009. године. За њим је три године касније следило рушење председника Парагваја Фернанда Лугоа, смена бразилске председнице Дилме Русеф и кривично гоњење бившег бразилског председника Луиза Ињасија да Силве, бивше председнице Аргентине Кристини Фернандез, бившег председника Еквадора Рафаела Кореа у Еквадору и бившег председника Боливије Ева Моралеса.

Ко је следећи?

Такозвани „ружичасти талас“, током којег су у првој деценији 20. века у већини јужноамеричких држава на власти били левичарски режими, у последњих десетак година је прошао. Поред Венецуеле, левичари су на власти само у Мексику, Колумбији и Бразилу. И, наравно, Куби.

А откако је Николас Мадуро у њујоршком затвору, многи се питају ко је следећи на реду.

Трамп је, славећи пад режима у Каракасу, оценио да су дани комунистичке власти на Куби одбројани: „Изгледа да је Куба спремна да падне“, рекао је новинарима

Председника Колумбије Густава Петра Доналд Трамп је назвао „болесним човеком који воли да производи кокаин и продаје га Сједињеним Америчким Државама“, додајући да „неће још дуго трајати“.

Си-Ен-Ен је затим у понедељак накратко прекинуо програм како би пустио директан пренос Трампове тираде и против мексичке председнице Клаудије Шејнбаум. „Њеном земљом владају нарко-картели“, рекао је Трамп. Мексико је, наводно, био први избор за војну интервенцију САД-а, али је овакву судбину за сада избегао због сложеног склопа политичких и економских, а помало и  фудбалских утицаја. Председница Мексика је, јасно осуђујући упад у Венецуелу, рекла да је Вашингтон од ње 14 пута тражио да амерички војници интервенишу унутар Мексика, али да је то сваки пут одбила тврдећи да би то била повреда суверенитета државе, као и да за тако нешто нема никакве потребе.

Избори у Бразилу одржаће се у октобру ове године.

А данас, 6. јануара, главни саветник америчког председника Доналда Трампа, Стивен Милер, изјавио је да Гренланд с правом припада Сједињеним Државама и да Трампова администрација може да заплени ову полуаутономну данску територију ако жели. Он је за Си-Ен-Ен изјавио да се томе војно нико неће супротставити: „Живимо у свету, у стварном свету којим влада снага, којим влада сила, којим влада моћ. То су челични закони света од почетка времена“, рекао је Милер.

Али чим полицајци из станице прођу поред плаката и изађу на улицу, ступају на територију једног од најмоћнијих нарко-организација у Мексику, названу Kартел нове генерације Халиско (Cártel de Jalisco Nueva Generación, CJNG). Ел Менчо је њен неприкосновени лидер.

Као и добар део Гвадалахаре, и ова полицијска станица је синула захваљујући неколико слојева свеже фарбе и опремe вреднe 400.000 долара добијене зарад безбедности три милиона посетилаца који се очекују на утакмицама Светског првенства kоје ће бити одигране у Мексику, поред друга два домаћина Мундијала, САД и Канаде.

Нашминкан је и релативно нови стадион Акрон, на којем ће се играти четири утакмице на предстојећем мундијалу, укључујући меч домаћина са Јужном Корејом и дерби између Шпаније и Уругваја.

Карте за ове утакмице су већ практично распродате, а једног броја карата, пише мексички дневник „Миленио“, дочепао се и шеф Картела који их је одмах проследио највернијим политичарима и савезницима из пословног света.

Средином октобра на стадиону Акрон одиграна је пријатељска утакмица између Мексика и Еквадора, која је суштински послужила да се обаве прве безбедносне провере пред Мундијал. Дуга колона навијача пролазила је кроз бројне баријере, изнад њих су летели дронови, а понеке су њушкали пси посебно увежбани за проналажење експлозива. Свуда унаоколо стражарили су озбиљно наоружани полицајци.

„Осмислили смо план који укључује све нивое власти. Наш циљ је да се утакмице светског првенства одрже у окружењу које ће бити безбедно за све“, рекла је Габријела Куевас, која ће у наредним месецима бити шеф тима за безбедност Мундијала, од којег само Гвадалахара очекује милијарду долара профита.

Лешеви око стадиона

Недалеко од места на којем се шефица безбедности хвалила миром и благостањем које Гвадалахару очекује током и после лоптања, група волонтера разгртала је жбуње и земљу, тражећи плитке рупе у којима су биле скривене црне вреће за ђубре. До краја потраге, на неколико локација, од којих су неке биле сасвим близу стадиону Акрон, ископано је 456 врећа у којима су чланови породица несталих током четврт века дугог рата картела и власти, пронашли делове тела најмање 93 жртве дивљања Ел Менчовог картела.

„До сада смо пронашли 456 врећа и то све око стадиона Акрон, на којем ће се играти утакмице Светског првенства. Нажалост, Светско првенство ће бити одржано на месту на којем су се десиле ужасне ствари“, рекао је локалним новинама Сервин Гарсија, један од волонтера који је учествовао у потрази за несталима.

Сервин је пре седам година, организовао групу волонтера покушавајући да сазна шта се десило са његовим сином Раулом који је у априлу 2018. године нестао код места Тлахомулко де Зунига. Од тренутка када је покренуо потрагу за Раулом, пронашао је још на стотине других тела, од којих огромна већина никада није идентификована.

Црне пластичне кесе, нетом ископане из црвенкасте земље, скоро одмах, преузели су истражитељи и полиција и, уз гласне протесте волонтера и породица несталих, предали их патолозима у локалним мртвачницама. 

Локални медији су пренели да је гнев усмерен против гувернера државе Халиско Пабла Навара и градоначелницe Гвадалахаре Вероникe Гарсијa, које оптужују да траже обустављање даљих потрага како би град, када дођу навијачи и фудбалери, изгледао „нормално“.

Истовремено, председница Мексика Клаудија Шејнбаум рекла је да Мексико има довољно снаге да гарантује безбедност током Светског првенства, те да туристи, фудбалери и сви остали немају разлога за бригу.

Статистика

Председница тврди и да је број убистава драматично опао откако је oнa у  септембру 2024. преузела вођење државе. Статистички подаци показују да је од јануара до новембра 2025. пријављено 21.743 убистава, али и да је у септембру прошле године у Мексику убијано 87 људи дневнo, док је у новембру oвe године тај број пао на „свега“ 55. 

Скептични мексички стручњаци за безбедност сматрају да статистичари у обзир нису узели једнако значајан раст броја отмица, тврдећи да је број убијених вероватно једнак као и раније, али да лешеви, још увек, једноставно нису пронађени.

Сервин и активисти који траже нестале сматрају да порука председнице нема претерано упориште у стварности, те да власти, претпостављајући економију интересима грађана, покушавају да умање размере кризе.

Само у Халиску, региону за који је „одговоран“ Картел нове генерације, нестало је око 15.000 људи, док је за деценију и по рата око територија, новца и утицаја између бројних банди и владе нестало више од 137.000 Мексиканаца. Страхује се да је овај број и знатно већи, али да породице из страха од освете картела добар део отмица једноставно не пријављују.

Упркос овим поражавајућим бројкама, локалне власти су последњих месеци уложиле силне напоре не би ли могуће госте и туристе убедили да је ситуација у Гвадалахари стабилна, те да картели не представљају стварну опасност.

„Чак склањају наше памфлете како посетиоци не би видели колике су размере проблема“, рекао је Сервин локалним новинама у Гвадалахари.

Повремено са тараба и бандера у близини једне од главних раскрсница у граду, како се намерници не би узнемиравали, власти или неко други склањају фотографије несталих и молбе за помоћ које остављају чланови њихових породица. У Мексико Cитију, неколико месеци раније, четири велика транспарента са сликама несталих уклонила је војна полиција.

Рат војске и картела

Брига за безбедност посетилаца Мундијала успела је да пређе Рио Гранде, па је Вашингтон, додуше невољно, пристао да услиши молбу Клаудије Шејнбаум дa, док траје лоптање, не предузима било какве агресивне акције против Ел Менча и његових убица.

Захтев из Мексико Cитија није претерано топло дочекан у Белој кући, али су Американци, без пуно ентузијазма, пристали да на неко време одустану од потере за „Сељачином“, како у преводу гласи Сервантесов надимак, у замену за чврсто обећање да ће мексичке власти појачати акције против лидера других картела.

Молба Клаудије Шејнбаум, суштински, представља последицу страха да би реакције картела на покушај хапшења неког од њихових вођа могле довести до нереда и тиме угрозити безбедност странаца који одлуче да уживо гледају утакмице у Мексику.

Порекло тог страха најбоље описује мексички термин „кулиаканазо“, или „кулиаканизација“, настaо после нереда у граду Кулиакан октобра 2019. године и експлозије насиља после хапшења Овидија Гузмана, сина шефа картела Синалоа, Хоакина eл Чапа Гузмана.

Полицију је тада напало око 700 припадника нарко-банди познатих по имену „сикарио“, који су их засули паљбом из свакојаког наоружања, укључујући ручне бацаче и тешке митраљезе. Гузманов син је ослобођен пошто су „сикариоси“ отели више од 40 људи и претили да ће их побити уколико „Ћапито“ не буде пуштен. До краја онога што је потом названо „Битка за Кулиакан” убијено је најмање 15 особа.

Сличан догађај поновио се и пре две године, када је најмање 30 војника и припадника нарко-банди убијено у 12 часова дугим борбама које су уследиле после још једног хапшења Овидија Гузмана. Запаљено је 250 возила, а војска је у акцијама употребила борбене хеликоптере и авионе. Погођене су најмање две летелице, али је млађи Гузман, на концу, ипак завршио иза решетака.

Тешко наоружане банде

Уклањање плаката са ликовима несталих, апели да се зауставе даље потраге за жртвама и молба Американцима да се, бар на неко време, уздрже од потере са мафијашима, део cу настојања власти да се улице мексичких градова не разликују од призора које ће посетиоци имати прилике да виде у градовима Канаде и САД-a, где ће се играти већина мечева Мундијала.

Сличан став има и светска фудбалска федерација. „Ови епски стадиони су савршена сценографија за догађаје који обећавају узбудљиве утакмице, испуњене страшћу, драмом и узбуђењима“, рекао је недавно шеф ФИФА Ђани Инфантино.

Крваве драме су, пак, део мексичке свакодневице већ скоро две деценије, откако су власти одлучиле да зауздају нарко-картеле, који са мање или више успеха контролишу велики део финансијских, безбедносних и друштвених токова ове државе.

Од тада, у рату је страдало око 120.000 људи, док се 137.000 воде као нестали. Само током 2020. године убијено је 34.600 људи и забележено 604 милиона крађа. 

Амерички председник Доналд Трамп је, од уласка у Белу кућу, тврдио да су мексички нарко-картели највећи непријатељи САД-a, поткрепљујући то податком да је у претходне три године од последица дроге фентанил страдало 225.000 Американаца. Бела кућа је зато ангажовала и посебну агенцију која је, после пар месеци истраге, обзнанила да су припадници мексичких картела „озбиљно простудирали“ ратове у Појасу Газе, Сирији и Украјини, након чега су набавили значајан број дронова способних да носе експлозив.

Осим дронова, око 170.000 припадника различитих банди у Мексику има на располагању и неколико врста оклопних возила наоружаних тешким митраљезима, модерно пешадијско наоружање и снајпере. Један од картела се својевремено хвалио како је са украјинског ратишта набавио противтенковске пројектиле „џавелин“.

После дроге, шверц имиграната је други најуноснији извор прихода за мексичке мафијаше, јер цена преласка у САД варира између 8.000 долара, колико износи за Мексиканце и остале Латиноамериканце, до 20.000, колико улазак у САД кошта нелегалне имигранте из Кине и азијских земаља.

Финале у „Хофином рају“

Нешто више од 4.000 километара северно од Гвадалахаре, на спектакуларном, 1,2 милијарде долара вредном стадиону у Њу Џерсију, играће се финале Светског првенства у фудбалу. Једна од најтрајнијих урбаних легенди у Њујорку говори како је тело својевремено најмоћнијег синдикалног лидера Џимија Хофе, киднапованог и вероватно убијеног од стране мафије средином седамдесетих, закопано испод „енд зоне“ стадиона Џајантса у Џерсију, на чијем је некадашњем паркингу изграђен стадион Метлајф.

Годинама су тренери, играчи и коментатори нападе својих екипа називали по човеку који је на мистериозан начин нестао 1975. године. Тренер Џајантса Бил Парселс се једном приликом издрао на кикера свог тима, рекавши му да „кратко шутне лопту, а не да гађа Хофу“.

Део стадиона, испод којег је Хофа наводно сахрањен, незванично је преименован у „Хофин рај“.

Место на којем је, наводно, сахрањен Џими Хофа истраживао је Мартин Скорсезе у свом филму „Ирaц“, а нешто мање озбиљно и „Симпсонови“. Та мистерија донекле је решена када „Митбастерси“, током рушења стадиона 2010. године, нису пронашли никакве остатке људских тела.

У роману „Шагринска кожа“ Оноре де Балзак писао је о младићу који је, да би се решио беде, одлучио да себи одузме живот. Лутајући улицама Париза, наишао је на антикварницу са необичном робом из свих крајева света. За последњи новчић с ликом Наполеона купио је шагринску кожу (chagrin је на француском нештављена магарећа кожа, али и реч за тугу). Уз магични предмет дошло је и упозорење: сваки пут када власнику испуни жељу, кожа ће се смањити, заједно са његовом животном снагом. Немоћан да обузда сопствене жудње, јунак је непрестано „скраћивао губер“, док га, на крају, то није довело до – смрти у сиромаштву.

За том параболом посегао је руски председник Владимир Путин да опише како, по његовом мишљењу, копни снага политичко-економске елите окупљене у Групи 7 (САД, Британија, Француска, Немачка, Канада, Јапан, Италија). У интервјуу за „Индија тудеј“ 5. децембра је рекао:

„Г7 је и даље важна платформа: они раде, о нечему расправљају, доносе одлуке. Желим им све најбоље, али Русија не тежи да се врати у Г7… Удео Г7 у светској економији из године у годину се смањује – као шагринска кожа.“

Путин се вероватно није случајно сетио шагринске коже баш пред свој одлазак у Њу Делхи, јер је порука на кожи, о испуњењу жеља уз откидање од живота, исписана на санскриту, древном језику Индије.

Посета индијском премијеру Нарендри Модију 4. и 5. децембра истовремено је слала поруку да се Русија стратешки ослања на шири евроазијски поредак, као и када је у августу, убрзо после самита са Трампом на Аљасци, Путин најпре одлетео у кинески Тјeнђин, на самит Шангајске организације за сарадњу, па затим и на војну параду у Пекингу поводом 80. годишњице завршетка Другог светског рата.

Баш као што је и у Индију руски председник отпутовао само два дана пошто је из Москве испратио главног Трамповог „миротворца“, њујоршког бизнисмена Стива Виткофа, и Џареда Кушнера, зета америчког председника. Са Путинове стране стола, током петочасовног састанка, седели су саветник председника Јуриј Ушаков и главни економски емисар Кирил Дмитријев. На столу је био нацрт мировног плана за Украјину.

План у 27 тачака и четири пакета

Американци су у Кремљ донели предлог од 27 тачака и, по речима руског председника, „разбили их у четири пакета и предложили да се о њима разговара, aли суштински, то је и даље оних истих старих 27 тачака“.

После састанка, Путинов помоћник Ушаков новинарима је, уз констатацију да нису дошли до компромиса већ су се задржали на анализи докумената, члан по члан, рекао: „Конкретно смо разговарали о територијалним питањима, без којих се, по нашем мишљењу, ова криза не може решити.“

У каснијем интервјуу за индијску телевизију Путин није откривао кључне детаље поверљивог разговора са Виткофом и Кушнером, али се у одговору на питање који је руски крајњи циљ у Украјини најпре вратио на почетак рата у Донбасу 2014. од када је све до, како каже, „специјалне војне операције“, Запад куповао време да јача украјинску војску, док је Русија осам година преговарала, пре него што је кренула у „заштиту становништва, језика, Цркве и својих интереса на том простору“.

„Или ћемо ми те територије преузети силом, или ће се украјинске трупе на крају повући“, изјавио је руски председник.

„Прерано је рећи шта нам тачно не одговара или око чега бисмо могли да се сложимо, јер би то могло да наруши сам формат рада који председник Трамп покушава да успостави. То је 'шатл дипломатија'. Разговарали су са украјинским представницима, затим са Европљанима, дошли овде, па опет имали састанке са Украјинцима и Европљанима. Мислим да би требало да учествујемо у тим напорима, а не да им правимо препреке“, додао је Путин.

„Спирала мира“ или трка у лавиринту

„Украјина неће одустати од своје територије. Према нашим законима, према међународном праву и према моралном закону, немамо право да било шта поклањамо. Управо за то се боримо“, тако је украјински председник Володомир Зеленски прокоментарисао једно од питања на коме се ових дана ломи мировна понуда Доналда Трампа.

Све то, као и да Кијев неће попустити под притисцима Москве и очекивањима Вашингтона, Зеленски је рекао новинарима 8. децембра на лету од Лондона до Брисела, док је путовао са састанка на састанак – од европске тројке, премијера Британије, Француске и Немачке, до шефа НАТО-а Марка Рутеа и водећих људи Европске уније, Урсуле фон дер Лајен и Антонија Коште.

Састанци Зеленског са Европљанима уследили су после два дана раније завршене рунде преговора на Флориди, на којој је тим Стива Виткофа разговарао са украјинском делегацијом коју је предводио Рустем Умеров. Заменик министра спољних послова Украјине Сергиј Кислица тада је оптимистично оценио: „Можда изгледа као да се вртимо у круг, али вртимо се навише. Назовимо то спиралом мира.“

Коначно, Кијев је преломио да Вашингтону испостави, за украјинску страну прихватљиву, мировну понуду у 20 тачака, па је све наново заличило на трку у лавиринту.

Ако Украјина не одустаје од Донбаса, а Русија не иде испод својих црвених линија, међу којима су територије кључно питање, да ли мировна иницијатива америчког председника Доналда Трампа пада у воду после шест рунди преговора у протекле две недеље? Речима Доналда Трампа Јуниора, изговорених недавно на Форуму у Дохи, могуће је да се амерички председник једноставно удаљи од Украјине и посвети Латинској Америци и супарништву са Кином.

Трампова доктрина

Бела кућа је 5. децембра објавила нову Националну безбедносну стратегију, документ који даје оквир спољне политике актуелне администрације. Трамп га је дефинисао као сопствени додатак Монроовој доктрини из 19. века, по угледу на председника Теодора Рузвелта, који је исто учинио почетком 20. века.

Трампови претходници дефинисали су да је мешање Европе у послове на Западној хемисфери неприхватљиво, а да, са друге стране, Америка с правом обликује политику Латинске Америке, свог „задњег дворишта“. Трамп је, наравно, посвећен супарништву са Кином, у ком Америка стоји уз Тајван не више због одбране демократских вредности, већ сада нескривено због интереса оличених у полупроводницима и несметаном протоку робе у Јужном кинеском мору.

Чини се да Трампов фокус на Западној хемисфери дели логику сфера утицаја са руском политиком „блиског суседства“, према којој Москва има посебна права и безбедносне интересе у постсовјетском простору: велике силе у свом географском окружењу не трпе „туђе заставе“. Док Вашингтон у новој Стратегији националне безбедности отворено каже да Западна хемисфера мора да остане простор у којем Америка има преимућство и право вета на присуство ривала (посебно не толерише кинеску контролу над стратешким ресурсима), Москва слично говори о Украјини, Белорусији и Кавказу, као о зони својих виталних интереса.

У коментару који је пренео руски „Комерсант“ Максим Суцков, директор Института за међународне студије при МГИМО универзитету у Москви, након што нотира да је текст нове америчке Националне стратегије стилом ближи Трамповом митингу у Охају него класичном државном документу, пише да амерички председник улогу САД-а у свету своди на два принципа – прихватљиво је све што служи суштинским америчким интересима, а ако баш и не служи, други принцип је – може ли од тога да се заради, па ако нема ни профита, одлази на „ђубриште историје“.

Сучков је тексту дао наслов „Трампова Америка је љута и сабрана“, парафразирајући писмо које је министар спољних послова царске Русије Александар Горчаков, после пораза Русије у Кримском рату 1856, послао у европске престонице: „Русија се не љути, Русија се сабира“, којим је најавио период руског повлачења и концентрације на сопствене интересе.

На ту формулу је више пута подсећао и Сергеј Лавров када је описивао спољну политику под Путином, а Сучков је сада пребацује на Вашингтон, сугеришући да Трампова Америка више не глуми чувара поретка, већ да се сабира око „голих“ интереса.

Избори и корупција

„Фајненшел тајмс“ je 9. децембра објавио да су Трампови изасланици дали Зеленском „неколико дана“ да одговори на предложени мировни споразум, а Трамп је изјавио да би украјински председник требало да се „сабере и прихвати ствари“, и позвао га да организује изборе у Украјини.

Амерички мировни план за Украјину, иначе, предвиђа да се председнички и парламентарни избори у Украјини одрже у року од сто дана од потписивања споразума. Володимиру Зеленском је петогодишњи мандат истекао 2024, као и Врховној ради, такође изабраној 2019, али су избори, како украјински Устав налаже, одложени због ратног стања. 

Владимир Путин већ две године говори да „кијевски режим“ нема легитимитет, што тврде и МАГА републиканци у Вашингтону. А Зеленски ових дана поручује да је спреман на изборе, али уз услов да му Доналд Трамп помогне да обезбеди да Украјинци не гласају „под дроновима и ракетама“.

Усред рата и препуцавања о условима мира, у Кијеву откуцава и друга темпирана бомба – корупција, која је већ коштала функције бар два министра. Истрага у државној компанији „Енергоатом“, у оквиру „Операције Мида“, сугерише да су приватни извођачи плаћали 10-15 одсто „провизије“ на велике уговоре, а кроз систем је, према истражитељима, опрано око 100 милиона долара.

Ток истраге довео је до претреса стана Андрија Јермака, „неизабраног потпредседника“ Украјине, шефа председничке администрације и главног човека за преговоре са Американцима и Русима, који је под притиском истраге и протеста поднео оставку на све функције, па и „главног преговарача“, где га је заменио Рустам Умеров. Због афере у енергетици и осећаја да „ратни милиони“ цуре кроз провизије, демонстранти су поново пунили Мајдан. 

Све скупља цена мира за Украјину

„Проблем са овим, као и са свим другим мировним плановима последњих година, није у добрим или лошим условима, већ у томе што ће следећи план бити гори“, писао је на свом Фејсбук налогу Николај Капитоњенко, професор међународних односа из Кијева и редовни саговорник РТС-а током извештавања из ратне Украјине претходне три године, када је 21. новембра тек објављен мировни план за Украјину, представљен као понуда америчког председника Доналда Трампа.

„Са истом дилемом се суочавају исти људи изнова, и сваки пут је решавају на исти начин. Политичарима је тешко да поступају другачије: најчешће постају таоци сопствене прошле реторике или донетих одлука. Могао бих готово да саосећам са њима, али у овој земљи има превише људи којима је емпатија потребнија него гомили демагога који прецењују сопствено знање, вештине и снагу“, додао је Капитоњенко.

Тада тек објављени нацрт у 28 тачака, већ на први поглед подсећао је на детаље о којима се говорило после августовског самита Трампа и Путина на Аљасци, који су касније названи „платформа из Енкориџа“: Украјина би се одрекла целог Донбаса, и чврстих упоришта око Славјанска и Краматорска које Руси још не успевају да освоје; трајно би одустала од уласка у НАТО и ограничила број војника; безбедност би јој била гарантована по узору на члан 5 НАТО споразума што би, по угледу на Појас Газе, надгледао Савет за мир, са Трампом на челу; Русија би, уз територије, добила постепено укидање санкција и повратак у глобалну економију… 

Укратко, нити би се Украјина вратила на границе из 1991, нити би Русија остварила све циљеве с почетка рата.

Година пропуштених шанси

Када је у Кијев, три месеца пред четврту годишњицу почетка рата, под сталним ваздушним ударима ноћу и са свега пет сати струје на дан, стигла поменута америчко-руска мировна понуда, Капитоњенко је писао и о 2019. као години пропуштених шанси: „Било је то време у којем је цена мира за Украјину изгледала сасвим другачије и када су верници у НАТО морали да поставе питање шта би било када би Украјина из Устава избрисала неизбежност евроатлантског курса.“

По чему се та 2019. разликовала од претходних пет ратних година у Украјини? У Донбасу су и тада гинуле хиљаде људи, са артиљеријом у рововима дуж 400 километара дуге линије фронта, Крим је већ пет година био у саставу Русије. Председник Петро Порошенко завршавао је петогодишњи мандат, освојен у мају 2014. на револуционарном таласу Евромајдана, када је протестима на главном тргу у Кијеву, уз бројне жртве и хаос на улицама, из земље најурен проруски председник Виктор Јанукович, после чега су уследиле руска анексија Крима и рат у Донбасу.

Порошенко је земљу повео „евроатлантским курсом“, па је пред силазак са власти 2019. НАТО аспирације уписао у Устав. Изнутра је Порошенко, уз помоћ савезника са Запада, јачао војску, помогао аутокефалност Православне цркве Украјине, као идентитетски отклон од руског утицаја оличеног у Цркви под окриљем Московске патријаршије; увео је законе који у школама, институцијама и уопште у јавној сфери признају једино украјински језик; Кијев је у Донбасу водио антитерористичку операцију, а Москва је слала оружје и добровољце у самопроглашене републике Доњецка и Луганска. Са тог простора се милион и по људи раселило у друге делове земље и у пограничне делове Русије.

Председнички избори

Те 2019. већини Украјинаца ипак је важније било чишћење државе од корупције него идентитетска политика, од које се не живи од првог до првог у месецу. На председничким изборима Украјинци су гласали за Володимира Зеленског, комичара који је у серији „Слуга народа“ глумио обичног човека „случајно изабраног“ за председника, а у кампањи је обећавао да ће корупцију напасти у стварном животу. У другом кругу освојио је више од 70 одсто гласова, а његова странка, названа „Слуга народа“ по серији, освојила је самосталну већину у Врховној ради.

Имао је довољно политичке снаге да може да преиспита комплетно наслеђе претходника Порошенка. Уместо тога, само је евроатлантски курс остао нетакнут. „Нормандијски формат“, који је поново изнедрио изневерене Минске споразуме из 2014. и 2015. који је требало да окончају грађански рат на истоку Украјине, те 2019. на кратко је оживео у Паризу, где су се први и за сада једини пут састали Володимир Зеленски и Владимир Путин.

Зашто је, по мишљењу професора Капитоњенка, 2019. година пропуштених шанси? „Одговор је у овом или оном облику гласио да бисмо тада (у случају брисања уставног амандмана о евроатлантском курсу, прим.нов) имали 'недоследну' спољну политику, што је наводно штетно. Данас разговор о штети, и о томе шта је добро а шта лоше, изгледа потпуно другачије, као и недоследност спољне политике. Заправо, чини ми се да би тешко личности попут Ришељеа, Талерана или Бизмарка сматрале доследност и предвидљивост спољне политике неком посебном врлином. Али, добро, нека је и тако. За шест година је бар постало мање-више јасно колико је Запад заиста спреман да плати нашу 'доследност'“, сматра он.

Капитоњенкова горчина долази из искуства човека који се сећа претходно изневерених безбедносних гаранција и јалових мировних преговора, почев од Будимпештанског меморандума из 1994, када је Украјина одустала од трећег највећег нуклеарног арсенала на свету у замену за безбедносне гаранције Русије, САД и Британије, преко каснијих руско-украјинских споразума о Црноморској флоти, дугова за гас крајем деведесетих и тзв. „гасних ратова“ раних двехиљадитих.

Од почетка рата у Донбасу 2014, свака нова рунда преговора у Нормандијском формату губила је дах брже него што се потроши артиљеријска муниција на линији фронта. Украјина, растрзана између „прозападних“ и „проруских“ елита, доживљавана и као тампон-зона између геополитичких тектонских плоча, тонула је у таласе сиромаштва и корупције, наслагане деценијама.

Последњи састанци у нормандијском формату на нивоу делегата, после девет сати разговора, закључени су без резултата две недеље пре него што је Русија 24. фебруара 2022. кренула на Украјину са севера, југа и истока. Већ у првим данима рата делегације Русије и Украјине су се састајале, додуше на техничком нивоу, у резиденцијама председника Александра Лукашенка у Белорусији.

Непотписана Декларација из Истанбула

У пролеће 2022. године преговори су се преселили у Турску. Док је свет још бројао ратне дане, трљајући очи од чуда што се у Европи опет ратује, Русија и Украјина су се, парадоксално, нашле најближе мировном споразуму.

Руски званичници сматрају да су ти преговори пропали због директног наређења са Запада, када је тадашњи британски премијер Борис Џонсон дошао у Кијев и охрабрио Зеленског да, уз широку помоћ, може до победе. Украјинци су говорили да се повлаче из преговора на првом месту због мањкавости безбедносних гаранција, које су управо током истанбулских рунди дефинисали као дугорочни аранжман. Анализа објављена у „Форин аферсу“ реконструисала је тај процес.

У Декларацији из Истанбула, Украјина се обавезала да би прихватила статус неутралне, ненуклеарне државе, без уласка у војне савезе, без страних база и трупа на својој територији. Заузврат, био је предвиђен систем мултилатералних безбедносних гаранција, иза којих би стајало пет сталних чланица Савета безбедности УН, укључујући Русију, плус неколико кључних европских и регионалних актера, који би у случају нове агресије реаговали конкретним корацима, попут испоруке наоружања, забраном летова, па чак и директном војном интервенцијом гарантора. Питање Крима би се решавало за 15 година, а судбина осталих територија под руском контролом остала би отворена до поновног сусрета Зеленског и Путина. Русија се у нацрту обавезала да „олакша“ пут Украјине ка чланству у ЕУ.

Међутим, убрзо су се појавиле пукотине. У каснијим верзијама Москва је тражила да интервенција гарантора буде могућа само ако све државе постигну консензус, чиме би, како су тумачили Кијев и украјински савезници, добила право вета на сопствену будућу агресију. Уз додатке о забрани пропагирања „фашизма, нацизма и агресивног национализма“, које је украјинска страна наводила као повод за одбијање даљих преговора.

„Форин аферс“ је писао да су и западни савезници били хладни према идеји гаранција које би могле да их доведу до директног сукоба са Русијом. Истовремено, тадашње руско повлачење са делова фронта, украјински војни успеси и обећања масивнијег прилива оружја са Запада, уливали су Кијеву нову наду да може добити више на бојном пољу него за преговарачким столом.

До маја 2022, после суморних вести о злочинима у Бучи и Ирпињу, кључни људи у Украјини су говорили да споразум са Русијом није могућ, једино је пожељна руска капитулација.

Од Дана достојанства до Дана захвалности

Било је у мају ове године састанака представника Русије, Украјине, Америке и Турске у Истанбулу, али на „на ниском нивоу“ и без великих одлука, мада је разговора заинтересованих страна ван ока јавности сигурно било и после тога. Онда су, према писању „Аксиоса“, на састанку 18. новембра ове године потпредседник САД-а Џ. Д. Венс и државни секретар Марко Рубио сигнализирали председнику Трампу да је ветар повољан да се покрене нови талас преговора.

Све је остало на шпекулацијама до 21. новембра, датума који се у Украјини обележава као Дан достојанства и слободе, у сећање на две побуне без којих савремена украјинска политика не може да се разуме. Прво, на Наранџасту револуцију 2004, када су грађани, уверени у изборну крађу, недељама пунили кијевски Мајдан, изборили поништавање другог круга избора и коначну победу проевропског кандидата Виктора Јушченка.

Друго, на Евромајдан девет година касније, када је протестима на главном Тргу у Кијеву, уз бројне жртве и хаос на улицама, из земље најурен проруски председник Виктор Јанукович, после чега су уследиле руска анексија Крима и рат у Донбасу.

Истовремено, свет је слушао и снимак пресретнутог телефонског разговора у којем помоћница америчког државног секретара Викторија Нуланд, фрустрирана недовољно оштрим европским приступом украјинској кризи, практично псује Европску унију („Fuck the EU“) – реченица која је остала као подсетник ко заправо вуче конце.

Баш на украјински Дан достојанства и слободе, у четвртој години рата, Трамп је Кијеву дао рок да прихвати мировни план до америчког Дана захвалности, 27. новембра, уз јасно упозорење да ће, у супротном, остати без америчке подршке. И Москва и Брисел су у први мах оценили план као добру основу за преговоре.

Дрон дипломатија Денијела Дрискола

После неколико дана буре у медијима, у Кијеву је јавно наступио амерички војни ауторитет. Предлог у 28 тачака у Украјину је донео Денијел Дрискол, амерички секретар за војску, заљубљеник у најмодерније наоружање, због чега је добио надимак „господин дрон“. Новинари су Дрискола, од слетања у ратни Кијев, прозвали Трамповим „изненадним изаслаником“. Актуелни, генерал Кит Келог, на тој функцији ће бити још само месец-два, до почетка 2026. Келог је у двојцу са Трамповим главним миротворцем Стивом Виткофом важио за „доброг полицајца“.

Сложена ситуација, представљана и као последња шанса за мир, налагала је да та улога буде поверена Дрисколу, колеги са Јејла америчког потпредседника Џ. Д. Венса који је, као и Венс, био у рату у Ираку. „Фајненшел тајмсу“ је детаље са напетог састанка пренео неко од присутних западних званичника. По описима, све је подсећало на разговор Трампа и Венса са Зеленским у Овалном кабинету Беле куће крајем фебруара ове године, када су украјинског председника први и други човек Америке наизменично оптуживали за незахвалност, неуспех и немоћ.

Девет месеци касније, Ден Дрискол је иза затворених врата Зеленском, наводно уз псовку, рекао: „Морамо ово да окончамо“.

„Састанак из ноћне море“, тако је британски „Гардијан“ оценио „процуреле“ разговоре.

Суштински, оно што је Дрискол у Кијеву ставио на сто у медијима се већ увелико анализирало. Свих 28 тачака на „Иксу“ је већ био објавио Олексиј Гончаренко, украјински посланик опозиционе Европске солидарности, партије некадашњег председника Петра Порошенка.

Зеленски се огласио дилемом: „Украјина је пред тешким избором између достојанства и губитка кључног партнера, без ког следи најтежа зима.“

Гаранције из Мајамија на платформи из Енкориџа

План у 28 тачака је покушај да се на папир стави и тренутни мир и безбедносни и политички поредак после рата. У Мајамију, на Трамповој Флориди, крајем октобра су га са америчке стране састављали Стив Виткоф и Трампов зет Џаред Кушнер, а са руске Кирил Дмитријев. Сви са педигреом по Трамповом укусу – без класичне дипломатске биографије, али са смислом за склапање бизнис-дилова.

Кирил Дмитријев је рођен у Кијеву 1975, школовао се у Америци (Станфорд, Харвард), а каријерно је везан и за Америку и за Русију (радио је у Мекинзију и Голдман Саксу, пре него што се вратио у Москву). Од 2011. је шеф Руског фонда директних инвестиција од најмање 10 милијарди долара, преко којег се повезивао са заливским монархијама, Кином и другим партнерима.

Од почетка рата у Украјини 2022. и он и Фонд су под америчким санкцијама. Путин га је 2025. и формално поставио за специјалног изасланика за страна улагања и економску сарадњу. Укратко, човек у Путиновом најужем кругу. Ожењен је Наталијом Поповом, блиском пријатељицом и сарадницом млађе Путинове ћерке Катерине Тихонове. Још у првом Трамповом мандату имао је контакте са људима најближим америчком председнику, попут Џареда Кушнера.

Пре састанака на Флориди, Дмитријев је у интервјуу за Телевизију Фокс дефинисао кључне тачке преговора – територије, неширење НАТО-а, али и безбедносне гаранције.

Ремонт у Женеви

Британски, француски и немачки представници су 23. новембра у Женеви разговарали о предлозима са америчким државним секретаром Марком Рубиом. После Кијева, у Женеву је дошао и „изненадни изасланик“ Ден Дрискол. Украјинску страну представљао је Андриј Јермак, тада још увек на месту шефа кабинета Зеленског, главни украјински делегат у преговорима са Русијом још од Нормандијског формата 2014.

Док је састанак трајао, Доналд Трамп се на друштвених мрежама оглашавао о украјинској незахвалности: „Или ће план прихватити или ће се борити до краја снагом свог малог срца.“ Када се састанак завршио, Марко Рубио је говорио о видним помацима и никад садржајнијим разговорима.

Од вечерњег састанка до следећег дана, амерички мировни план, коригован европским и украјинским захтевима, сведен је на 19 тачака. Избрисани и преформулисани редови крију главне разлике између првобитне руско-америчке верзије и онога што је Кијев прихватио и пре него што је истекао рок, на амерички Дан захвалности, наводно већ на састанку у Женеви – нема одустајања ни од територија ни од чланства у НАТО-у, са корекцијама по питању безбедносних гаранција, тако да Бела кућа не буде једина која може да укључи прекидач украјинске безбедности.

Укратко, Трампов план је у Женеви ремонтован на меру кључних европских актера, оличених у европској тројци Немачка-Француска-Велика Британија. Или, речима председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен, ЕУ мора имати „централну улогу“ у обезбеђивању мира у Украјини, јер само то гарантује „праведан и трајан мир и суверенитет Украјине“.

Руски званичници говоре и пишу о „европској саботажи америчког мировног плана“. A сага о преговорима се наставља.

Европски лидери су, готово одмах по објављивању Cтратегије, побеснели доводећи у прилично незгодан положај масу америчких дипломата, несигурних у сопствену будућност због најезде нових „људи који решавају проблеме“, попут Трамповог партера за голф, милијардера из Мајамија Стива Виткофа. И Џареда Кушнера, Трамповог зета и пословног човека одлучног да управо његови багери и камиони буду окосница будућих обнова у Гази, Украјини или где већ.

„У свему што радимо, Америку стављамо на прво место. Ово је путоказ ка свету у којем ће Америка остати највећа и најуспешнија нација у људској историји“, написао је Трамп у предговору нове националне стратегије, којом се Вашингтон, између осталог, оштро противи даљем приливу имиграната у Европу, једнако жестоко критикује Европску унију и, уздржавајући се од именовања будућих савезника, подржава патриотске партије.

Криза америчке дипломатије

„Профит пре политике“, како гро Американаца види Трампов путоказ у будућност, мораће да спроводи дипломатија која је, током последње деценије, у сталном паду. Стејт департмент је, у неколико последњих година, изгубио примат најраширеније дипломатске мреже на свету јер је водеће место на том пољу, систематским деловањем, преузела Кина. Снажна дипломатија, која је у протеклим деценијама спроводила политике Трампових претходника, полако се топи исцрпљена недостатком новца, мотива и одливом истински школованих дипломата.

И док се и Индија и Турска опасно приближавају некадашњој апсолутној дипломатској доминацији Вашингтона, дипломатија је, одлуком Доналда Трампа, остала без једног од најубедљивијих спољнополитичких аргумената – милијарди долара којима је US Aid широм света деценијама ширио и промовисао „амерички сан“.

На дубоку кризу у којој се налази дипломатcка служба упозорило је почетком децембра Америчко удружење дипломата (American Foreign Service Association), наводећи да је Стејт департмент оптерећен силним недаћама, унутрашњим трвењима и недостатком новца. Нешто више од 2.000 активних дипломата сматра да ће цену оваквог пада Америка плаћати у деценијама које долазе, што ће, уз стални раст утицаја спољних политика ривалa, драматично угрозити међународни престиж Трампове „највеће и најуспешније државе у људској историји“.

Дипломате тврде да та нова Трампова Америка не жели да чује гласове који одударају од председникових ставова. „Ова администрација реорганизовала је цео Стејт департмент како би они у првим линијама могли несметано да спроводе политику. Оно што нећемо толерисати је да људи подривају политику ваљано изабраног председника“, објаснио је портпарол Стејт департмента Томи Пигот.

Успон Кине

СAД су, деценијама, имале најраширенију дипломатску мрежу на свету, што је на много начина представљало и показатељ економског, војног и политичког примата ове државе. Последњих година, пак, водеће место у свету дипломатије преузела је Кина што би, бар теоретски, могло представљати прекретницу у трци између великих сила. Нова кинеска мрежа нема само ширину, него и дубину. И док су Пекинг и Вашингтон раме уз раме по броју амбасада, Кина нема премца по броју конзулата – 91 наспрам 83 америчка.

Амбасаде, сматрају дипломате, суштински рефлектују политичку моћ држава, док конзулати представљају показатељ економске снаге. Задржавајући слоган Денга Сјаопинга да „крије снагу и чека прилику“, Пекинг је уложио озбиљне напоре и далекосежну дипломатију и чини се све заинтересованијим да употреби своју глобалну дипломатску снагу.

Кинески скок на врх је био брз. Према Глобалном индексу дипломатије Лови института (The Lowy Institute's Global Diplomacy Index tracks), Пекинг је 2011. године имао 23 дипломатска представништва мање од САД и Француске. Пет година касније, заостајао је свега осам. Годинe 2017. Пекинг се нашао на другом месту, прескачући Француску, да би убрзо затим преузео примат, који држи и данас. Последње објављени индекс дипломатије показује да је Кина на првом месту на свету, испред 65 дипломатских мрежа других земаља, које су обухваћене овом анализом.

Пекинг је, рецимо, од 2014. до 2017. године отворио пет нових амбасада: у Буркини Фасо, Доминиканској Републици, Ел Салвадору, Гамбији и Сао Томе и Принципеу. Иако делује шаролико, овај списак није нимало насумичан и део је кампање назване „дипломатија по ставкама“, којом је Пекинг успео да издвоји шачицу преосталих дипломатских партнера Тајвана. Убрзо затим, дипломатске односе са Тајваном прекинуле су и две државе у региону пацифичких острва – Кирибати и Соломонска острва. Од тада je број држава које признају Тајван пао са 22 на свега 12.

За Пекинг, таква стратегија је истовремено продубила политичку изолацију Тајвана и ојачала кинеску способност да материјализује економске и стратешке интересе. Укратко, за Кину је то била победничка формула.

Дипломатија на друштвеним мрежама

Американци су се, пак, према мишљењу бројних дипломата повукли у „декаденцију“, готово до мере да joj ce у последњих осам година партнери и ривали подсмевају. Након што је 2018. године затворен конзулат у Санкт Петерcбургу, због погоршаних односа са Кремљом, и без отварања нових после тога, Вашингтон је број дипломатских представништава свео на 271.

Америчке дипломате као пример политике која више нема претерано пуно смисла наводе земљотрес у којем је у марту у Мијанмару погинуло више од 5.000 људи. Америка је, тада већ без US Aid-a, успела да испоручи помоћ од једва 9 милиона долара. Кинези су у ту државу упутили помоћ вредну 137 милиона долара.

Истовремено, Стејт департмент је „избушен изнутра“. Током првог Трамповог мандата, према подацима „Вашингтон поста“, попуњено је било свега 73 одсто дипломатских позиција. Од тада су изостали покушаји, а самим тим и успех да ce ситуација поправи. Заправо, стање је укидањем бројних канала помоћи кроз агенције за међународни развој додатно погоршано, па не чуди утисак бесциљности који америчка дипломатија оставља на друге државе. Хиљаде Трампових објава на друштвеним мрежама, од којих бар половина представља нападе на некога или нешто, ни у ком случају не представља замену за ваљану мрежу дипломатских представништава.

Америчка дипломатија, ипак, не заостаје на свим фронтовима. Дипломатски утицај није само производ успостављања снажног присуства у иностранству, већ снага лежи и у угошћавању страних мисија. САД су, без премца, најпопуларније место на свету за стране амбасаде и конзулате. Ту се налазе 342 амбасаде и конзулати 61 државе које обухвата Глобални индекс дипломататије. Уколико се у те бројеве урачунају и мисије при међународним организацијама чије је седиште у Вашингтону или Њујорку, попут Уједињених нација, снага Америке додатно расте.

Кина, у којој се налази 265 дипломатских представништава, је на другом месту. 

Дипломатске мреже

Стране владе, пак, све чешће отварају представништва у мањим кинеским центрима, што је феномен на који у будућности ваља обратити пажњу. Ипак, за потпуни преокрет у корист Кине био би потребан и озбиљан заокрет у светском дипломатском поретку.

Стога се Кина усредсредила на јачање конзуларних споразума преко ширења интереса помоћу економске сарадње радије него преко традиционалне дипломатије. Од укупно 96 кинеских конзулата, 41 се налази у Азији и 28 у Европи, што се поклапа са кинеском иницијативом „Појас и пут“, инфраструктурном пројекту вредном милијарде долара којим Кина покушава да ојача везе са осталим регионима.

Уз прерасподелу дипломатског утицаја између САД-a и Кине, други глобални феномени изазвали су промене у дипломатских активностима осталих држава. Брегзит је, на пример, навео бројне европске владе да направе промене. Ирска је, у светлу доласка и проласка бројних крајњих датума за Брегзит, отворила осам нових дипломатских представништава и за пар година успела да се попне неколико места на глобалним индексима.

Сличним путем кренула је и Холандија са седам нових дипломатских представништава. Велика Британија је, пак, од 2016. године затворила 11 конзулата и дипломатских канцеларија. Обећање o „глобалнoj Британији“ донекле је испуњено у наредним годинама, па се Лондон попео на седмо место ранг листе по броју дипломатских представништава у свету.

Избор државе или региона на који ће се ширити дипломатски утицај никада није случајан. Јапан је тако доспео на четврто место ранг листе по броју дипломатских представништава у свету и претекао Русију и Француску, али све три државе гледају у леђа растућој снази дипломатије Реџепа Тајипа Ердогана.

Експанзија турске дипломатије почела је 2017. године, у складу са амбициозном спољном политиком и настојањима да прошири утицај и ван граница НАТО-а. Са шестог места 2017. године, Турска се у наредних осам година попела до трећег понајвише захваљујући Ердогановој политици „новог откривања Азије“. Са изузетком релативно нове амбасаде у Лаосу, турска дипломатска експанзија нагиње ка Латинској Америци и Африци.

Избор неке државе за отварање нове амбасаде или конзулата увек је производ калкулација – приоритети представљају показатељ позиција на којима би те државе желеле да се нађу у будућности. Кинески дипломатски узлет има, притом, посебно значење. Под председником Си Ђипингом Пекинг наставља да крњи примат САД-a преузимајући челно место Америке на низу поља, при чему је дипломатско присуство само једно од њих. Примат у дипломатији представља, у најмању руку симболичку победу за Кину. Иако дипломатске мреже не показују пуну истину о далекосежном утицају неке државе, свакако представљају барометар њихових амбиција.

У таквој ситуацији, Стејт департмент на чијем се челу налази Марко Рубио постаје све више политички, a све мање релевантан. До мере да дојучерашњи највернији амерички савезници све чешће цитирају Марка Твена: „Било је предивно пронаћи Америку, али би било још боље да су је промашили.“

Кључни разлог таквој промени најбоље је дефинисан новом америчком стратегијом, према којој остатак света за Трампову Белу кућу не представља ништа више од списка места из којих ће у Вашингтон сливати свеж новац.

Њујорк је највећи, најскупљи, најгламурознији и истовремено најпрљавији град у Америци, чије је становнике практично немогуће шокирати, уколико не продајете паркинг место по цени од милион долара, како је то недавно понудила једна локална компанија.

Долазак новог градоначелника

После шест година непрекидне стагнације у сваком могућем погледу, око милион бирача одабрало је мало познатог Зохрана Мамданија за новог градоначелника – на радост сиромашних и згражавање богатих. Од тренутка када се са дочека Нове године на Тајмс скверу разиђе милион људи, Мамдани ће контролисати буџет од 116 милијарди долара, управљати службама са око 300.000 запослених и полицијом тек трунчицу малобројнијом од белоруске армије, њих 50.000.

Његов избор прати политичко одушевљење које није виђено још од када је, 2008. године, Барак Обама постао први Афроамериканац на челу Америке. Готово нико, међутим, не помиње чињеницу да, осим у једном случају у историји, Њујорчани изабранике убрзо одбаце као неспособне да ову свеопшту лудницу приведу каквом реду. Уколико тако нешто уопште неко и пожели.

„Њујорк ће остати град имиграната, који су га и изградили, од којих црпи снагу и на чијем се челу, од вечерас, налази имигрант“, рекао је Зохран Мамдани непосредно пошто је, 4. новембра, победом на изборима за градоначелника највећег америчког града изазвао земљотрес на америчкој политичкој сцени.

Обраћао се радницима чији су прсти израњављени тешким кутијама, достављачима жуљевитих дланова, куварима опрљене коже. „То су руке у којима никада није била власт, али су се, ипак, током претходних 12 месеци одважиле да посегну за нечим већим“, рекао је Мамдани. Одмах је упутио и поруку председнику Америке, Доналду Трампу: „Знам да гледаш. Имам за тебе пар речи: Појачај тон.“

И богати плачу

„Анархија“, завапио је Џон Катсиматидис, њујоршки милијардер и власник два огромна ланца самопослуга након што је Мамдани изабран за 111. градоначелника Њујорка. Мамдани је, иначе, обећао да ће у Њујорку увести државне самопослуге, да обезбеди контролисане цене за суграђане са нижим приходима.

Човек са смешком Фидела Кастра, како су га прозвали политички ривали, у делу америчке јавности слови за модел нове генерације америчких демократа, која је скренула са пута који су, својевремено, зацртали лидери партије попут Била Клинтона и Барака Обаме и окренула се ка идеалима „комунисте“ Бернија Сандерса. Његови ривали су гласаче плашили комунизмом, лудилом и анархијом, надајући се да би бирачима из дубине мозга могли да извуку сећања на деценије антикомунистичке пропаганде и младог члана демократских социјалиста Америке некако избаце из трке.

У покушају да спрече избор Мамданија, милијардер Џеф Блау и његова једнако успешна супруга Лиза организовали су почетком октобра „доручак богатих“, упозоравајући остале милионере да би финансијска престоница света, уколико не успеју да се мобилишу, колико у новембру могла пасти у руке социјалиста. „Не можемо и нећемо дозволити да се то догоди“, било је написано на позивници. Неки од позваних, злу не требало, обновили су намештај по викендицама, претварајући их у потенцијални резервни положај у случају да Мамдани победи.

Мамдани је, ипак, одувао противкандидата Ендрјуа Куома, полудемократу контроверзне прошлости и на згражање богатих, успешних и донедавно најутицајнијих Њујорчана постао градоначелник. Јутро по објављивању резултата, таблоид „Њујорк пост“ је, на насловној страници необично налик соцреалистичким постерима из совјетског времена, објавио Мамданијеву слику уз велики наслов „Црвена јабука“.

Како је победио Мамдани

Упркос плашењу бирача и милионима долара који су се сливали на рачуне његовог ривала, победа Зохрана Мамданија лако је објашњива већ пуким погледом на економске билансе његових претходника. Од десет највећих америчких градова, једино је у Њујорку просечна плата припадника средње и ниже класе константно падала у последњих шест година.

Напредовали су само најбогатији, па је људима који су зарађивали више од 310.000 долара плата за то време порасла 35 одсто. То је довело до готово парадоксалне ситуације да је паровима потребно најмање 100.000 долара да би били у стању да плате основне трошкове, односно три пута више да би без проблема издржавале стравичне трошкове здравствене заштите и обданишта за једно дете.

Током читаве кампање знатно је боље стајао у деловима града у којима становници зарађују између 50.000 и 150.000 долара годишње, односно у насељима Бруклина и Квинса, која су због наклоности Мамданијевим идејама прозвана „Комунистички коридор“. Сви ти елементи део су сложене слагалице у којој је било могуће да Зохран Мамдани буде изабран за првог човека овог града. Мамданијева победа, суштински, представља резултат рада око 90.000 волонтера који су, временом радије него новцем, помогли кампању и деценије нагомиланог незадовољства у скоро сваком сегменту живота у овом граду претворили у политичку победу.

Имигрантски фактор

У марту, када је представљао план за Њујорк, Мамданијеву конференцију пратила је једва шачица новинара, убеђених да ће човек који је у том тренутку озбиљно заостајао за Ендрјуом Комом остати на месту на којем се тада налазио, те да ће га систем и дубоко укорењени односи на политичкој сцени једноставно одбацити као какво страно тело.

Како су седмице пролазиле број људи који су га пратили значајно се повећавао, да би у последњим данима пред изборе и активисти противкандидата тражили да им се придружи на заједничким фотографијама. Од присталица није тражио новац, већ да се активно укључе у кампању и куцајући на врата Њујорчана покушају да докуче шта у ствари највише мучи становнике највећег града у Америци.

Њујорчани, традиционално скептични да ли је овим градом уопште могуће ваљано управљати, помињали су Мајкла Блумберга, Рудија Ђулијанија, Била де Бласија као политичаре од којих се на уласку у већницу очекивало много, да би на концу једва чекали да им види леђа. Историјски, изузетак је представљао једино Фјорело ла Гвардија, који је градом управљао у време док су му се у касу сливали потоци новца у склопу „Њу дила“. Остали су, без обзира на обећања и очекивања, некако пропадали у муљ претерано сложене ситуације и од звезда, временом, постајали предмет гађења. Или, како је то својевремено описао Мајкл Блумберг, посао им се временом свео на избор једне од више лоших идеја.

Мамдани је у трку ушао у тренутку када је градоначелник Ерик Адамс, махом како би се спасао корупционашких афера, пристао да учествује у програму депортације нелегалних усељеника, којим је председник Доналд Трамп претио свим продемократским градовима, укључујући и Њујорк, Чикаго и Лос Анђелос. У таквој ситуацији, Мамдани је кампању водио на премисама супротним од политике Вашингтона, па је Њујорк представио као светионик слободе за све имигранте, групе којој и сам припада.

Његов отац Махмуд Мамдани, професор на Универзитету Колумбија, је индијски муслиман рођен и одрастао у Уганди, где је рођен и Зохран; мајка му је чувена индијско-америчка режисерка Мира Наир. Супруга Рама Дуваџи, политички ангажована уметница која је, по Зохрановим речима, дала немерљив допринос његовој кампањи, рођена је 1997. у Хјустону, али њени родитељи су се доселили у Америку из Сирије, а она за себе каже да је „илустраторка из Дамаска“.Демократе на раскрсници

Наједном, до јуче утицајне демократе нашле су се пред егзистенцијалним питањем – да ли ће политички преживети новонастали развој ситуације, па је расправа о будућности странке прерасла у борбу за опстанак на власти. Елита која већ деценијама ведри и облачи америчком политиком престрављена је због могућности да се Мамданијев успех из Њујорка прошири на остатак САД-а.

Растом подршке и серијом политичких успеха Мамдани је у кампањи почео да привлачи и сиве еминенције међу демократама, жељних било каквог успеха после таласа јада насталог после Трампове победе на председничким изборима. Први се јавио бивши председник Барак Обама, а следили су гувернерка Кејти Хочул и, на концу, свештеник Ал Шарптон. „Имао је најбољи упад у политичке воде који сам видео у животу“, тврдио је Шарптон, који званично није подржао ниједног кандидата.

Утицајне демократе, попут Чака Шумера и Хакима Џефриса, су некако избегли да га подрже, махом због критичких ставова спрам израелске акције у Појасу Газе, али му је у помоћ убрзо стигао Патрик Гаспар, који га је описао као „политичара нове генерације, израслог из покрета за права Палестинаца“. „Он је први који је стигао до обале, али се на хоризонту виде бројни бродови“, сматра Гаспар, некадашњи званичник Обамине администрације и бивши председник Центра за напредак Америке.

Политици је Мамданија привукла кандидатура Бернија Сандерса 2016. године, али веома ретко говори о себи, већ сваки скуп претвара у расправу о контролисаним ценама најма станова, бржем и јефтинијем превозу и стварима које живот Њујорчана могу учинити једноставнијим. Воли да цитира Нелсона Менделу, Френклина Делана Рузвелта и Аристотела и обраћа се директно људима на чију подршку рачуна – муслиманима, десељеницима из јужне Азије, људима који живе у изнајмљеним становима, младима и демократама који се противе рату у Појасу Газе.

„Не плашим се сопствених идеја. Мислим да смо предуго покушавали да не изгубимо. Сада је можда време да смислимо како да победимо“, рекао је „Њујоркеру“ пре избора.

Модификовање ставова

Како је се датум избора приближавао, Мамдани је модификовао ставове према неким од питања која су кључна за нормално функционисање града. У јеку протеста који су захватили Америку после убиства Џорџа Флојда 2020. године, он је тражио да се укину средства за финансирање њујоршке полиције, тврдећи да није потребна никаква мудрост како би се приметило да су те снаге „расистичке, наклоњене насиљу против хомосексуалаца и отворена претња јавном реду и миру“.

Током кампање, пак, тврдио је да ће на напретку Њујорка радити раме уз раме са полицијом, те да су „њујоршки плавци“ кључни део свеобухватне јавне безбедности. Узгред, најавио је формирање Одсека за јавну безбедност, чији смисао до објављивања исхода избора није најјасније дефинисан, док се полицији прилично дискретно извинио за ранија писанија, тврдећи да је „путем научио неке лекције“.

Лекције је научио и када је говорио о Израелу, избегавајући директне критике усмерене ка израелским оружанима снагама и радије се усресређујући на тезе о хуманости. Међу великане које је цитирао уврстио је историчара Амоса Голдберга и некадашњег премијера Израела Ехуда Олмерта. Гласачима је обећао и да ће ухапсити израелског премијера Бењамина Нетанјахуа ако се усуди да дође у Њујорк, што је суштински и једина озбиљна политичка порука коју је упутио током кампање.

Од почетка рата често је подржавао интифаду, објашњавајући да та реч на арапском значи „отпор“, али су његови ставови, како је време одмицало, прилично смекшали, посебно када се испоставило да га подржава велики број младих Јевреја.

Победа као изазов

Ставови нетипични за америчку политичку сцену коштали су га десетина озбиљних претњи током предизборне кампање. Мамданијеве присталице страхују и од реакција када, ускоро, положи руку на Куран и званично постане први муслиман на челу Њујорка.

За разлику од Бернија Сандерса кога је, те 2016. године, моћна и утицајна Хилари Клинтон одувала из председничке трке тврдећи да симпатише комунисте, таква анатема није деловала на Мамданија махом због чињенице да су се за девет година времена у великој мери променила, те да је једносмерни приступ демократа партију коштао серије пораза на изборима.

Победа ће, ипак, представљати прави изазов за младог градоначелника и његов тим, јер ће разочарани ривали помно пратити сваки његов потез. Присталице се надају да ће на месту градоначелника бити успешнији него што је „Господин Кардамом“, како му је гласило уметничко име, био у хип-хоп музици.

Или, како то кажу Њујорчани: „Ко преживи сумрак, преживеће и ноћ.“

Век мандата владе је сваки пут све краћи, што је производ институционалне кризе коју производе околности у којима председник Емануел Макрон, који је изгубио легитимитет, бира премијера. Уместо да прихвати политичку реалност у којој су његове снаге одавно изгубиле већину у парламенту – већ на изборима 2022. председничка коалиција је на парламентарним изборима добила релативну, а не апсолутну већину – Макрон се прошлог лета одлучио на хазардерски потез када је распустио парламент и расписао превремене изборе, незадовољан исходом европских избора на којима је продор направила крајња десница Марин Ле Пен.

Серија промашаја

Резултат је била нова композиција парламента која је потврдила слабљење његових снага и јачање опозиције, како са левице тако и са деснице. Иако нико није добио већину, као највећа политичка снага која му је супротстављена издвојила се коалиција левих партија Нови народни фронт са 193 посланика – 71 из редова Непокорене Француске Жан Лик Меланшона, 68 из Социјалистичке партије и 38 из Еколошке странке. Најјача самостална политичка формација у парламенту је десничарско Национално окупљање са 123 посланика, на чијем челу су Жордан Бардела и Марин Ле Пен.

Игноришући ове резултате, Макрон је за премијера изабрао Мишела Барнијеа из редова партије Републиканци, коалиционог партнера са деснице који је на изборима добио око 6 одсто гласова, а потом Франсоа Бајруа из центристичке партије Модем, која такође учествује у председничкој коалицији са 5 одсто освојених гласова.

Бајру је поднео оставку 9. септембра, дан уочи великих демонстрација које су организоване у знак незадовољства владином политиком и буџетским мерама које је премијер предложио. На том месту га је заменио Лекорни, уз обећање да ће радити на проналажењу компромиса око буџета, у чему није успео за време првог мандата, што је био разлог да и он поднесе оставку.

Макронов политички експеримент који му је донео победу у првом мандату био је да традиционалне полове политичког живота у земљи, левицу и десницу, утопи у велики центристички покрет под његовом контролом. Две године пре истека другог мандата, његов блок се љуља као пијани брод на узбурканом мору француске политике, са капетаном чија посада отказује послушност.

За политичку кризу сви криве Макрона, чак и његови блиски сарадници. Бивши премијер и генерални секретар Макронове политичке формације Ренесанса, Габријел Атал, изазвао је пометњу у свом табору када је изјавио да му више није јасно шта председник ради, позивајући га да „не ствара утисак да се грчевито држи контроле над свиме“ поново постављајући на чело владе једног од својих лојалиста. Он је критиковао Макронову „сурову методу“ именовања премијера без претходно постигнутог споразума са водећим политичким снагама у парламенту, што је једини начин да се превазиђе криза.

Буџет као камен спотицања

Узрок пада прве Лакорнијеве владе биле су несугласице око буџета за 2026. годину, које су продубиле политички јаз између левице и деснице. За Макронов блок у коме су снажне десне снаге, циљ је да се дефицит од скоро 6 одсто смањи на испод 5 одсто у наредној години, што значи „уштеду“ од око 44 милијарде евра. Да би се то постигло предлажу сечење кесе јавним службама и мере штедње које се односе на смањење јавних трошкова и социјалних давања и увећање пореза.

За левицу је недопустиво да се мере штедње примењују на средње и ниже слојеве, док најбогатији слој становништва користи све механизме да избегне плаћање пореза. Предлог да се опорезују најбогатији индустријалци применом такозваног „Зикмановог пореза“, по француском економисти Габријелу Зикману који га је предложио, наишао је на опозицију у Сенату иако је усвојен почетком године у Скупштини. Ова мера пореза од 2 одсто на богатство од преко 100 милиона евра, која се односи на око 1.800 Француза, требало би да донесе између 5 и 25 милијарди евра, према различитим проценама.

Макрон, који од почетка свог председничког мандата има подршку индустријалаца и најбогатијег слоја друштва, не жели да им се замери.

Неки од њих, попут директора „Реноа“, помињани су као могући премијери у случају „техничке владе“. Међу индустријалцима у орбити шефа државе је и Бернар Арно, директор текстилне империје „Луј Витон“, један од најбогатијих људи на свету, који је близак председниковој супрузи Брижит Макрон, а све му је ближи и Венсан Болоре, на челу медијске империје која промовише идеје крајње деснице, који сања да кумује савезу између традиционалне, републиканске деснице и тврде католичке деснице.

Реформа пензионог система

Други велики камен раздора у влади је реформа пензионог система, једна од окосница политичке борбе у Француској последњих година. Реформа је усвојена 2023. тако што је тадашња премијерка из редова деснице, Елизабет Борн, прибегла члану 49.3 Устава, који омогућава влади да усвоји закон без гласања парламента, уколико не прође предлог за изгласавање неповерења, што се сматра гажењем парламентарне дебате.

Закон предвиђа да се старосна граница за одлазак у пензију постепено помера са 64 на 67 година, што отвара нови јаз међу запосленима. Неке од најчешћих критика овог закона које долазе са левице тичу се неправедног односа по класама и полу, када се узме у обзир да радници на тешким физичким пословима и они са нижим приходима живе краће, као и да жене које често прекидају каријеру због породице или раде скраћено радно време не успевају да сакупе довољно година стажа.

Продужавање радног века погађа и оне који раде у тешким и штетним условима који могу да изазову последице по здравље, као и старије од 55 година које посебно погађа незапосленост на тржишту рада у Француској, што може додатно да ослаби њихове шансе и повећа социјалне трошкове.

Захтев да се реформа укине поново је истакнут на демонстрацијама 10. септембра и на протестима које су осам дана касније  организовали синдикати широм земље. За укидање закона је и Непокорена Француска која је тражила да се тек формираној влади изгласа неповерење, чему се прикључило и Национално окупљање. Истовремено, партија конзервативне оријентације Хоризонт, коју је основао Едуар Филип, бивши Макронов премијер који је виђен за председничког кандидата, поручила је да неће учествовати у Влади уколико се буде дирало у „срж“ реформе закона из 2023.

Влада ороченог трајања

Рат на десници је обесмислио председничку коалицију која је практично престала да постоји. Макрон, који је одбио да именује премијера из редова левице, игноришући распад свог центристичког блока и прекид односа са Републиканцима, био је принуђен да понуди компромис како би избегао нови пад владе и расписивање избора. Пошто су му Републиканци окренули леђа, уступак је направио социјалистима који су тражили хитну суспензију закона. Председник Владе је најавио да ће његова примена бити обустављена до следећих избора за две године, што није умањило оштрицу напада из табора левице који се поделио. Лакорни је овај пут добио поверење парламента, али нико не очекује да ће оно потрајати. 

Садашња ситуација је за велики број политичких партија неодржива, а пре свега за Непокорену Француску и Национално окупљање који траже распуштање Владе и организовање нових избора. Свима су амбиције усмерене ка времену после Макрона и нико не жели да се везује за брод који тоне.

Из овог „хаоса“ на политичкој сцени највише користи ипак може да извуче политичка формација Марин Ле Пен. У Европи, у којој је Макрон један од најискуснијих лидера, влада страх да ће кормило Француске да преузме екстремна десница. Француски председник губи терен и на Блиском истоку, где је његова иницијатива за решавање сукоба у Гази остала у сенци плана Доналда Трампа.

Док једни у француском политичком водвиљу виде „најдубљу демократску кризу од (времена) Де Гола“ (лондонски „Тајмс“), која клизи у „театар апсурда“ („Политико“), други је тумаче као крај једног дугог председничког циклуса који најављује нови.