Као конзервативац и притом својеврсни архинепријатељ Ангеле Меркел, коју од пре четири године многи у Немачкој криве за све проблеме у којима се нашла најјача европска економија, Мерц се својом самоувереношћу и бројним обећањима чинио већини Немаца и коментатора као прави канцелар за тешко време.

Међутим, годину дана касније, убедљива већина Немаца уверена је да је Мерц „погрешан канцелар у погрешно време“, те да ни изблиза није испунио њихова очекивања. Штавише, Мерц је надмашио Шолца у брзини пада популарности, па неколико репрезентативних анкета указује да је радом актуелног савезног канцелара задовољно тек 11 до највише 13 одсто испитаних грађана Немачке, док у просеку њих око 85 одсто није задовољно.

Према анкети Форсе, коју су наручили телевизијски канали РТЛ и НТВ, чак 87 процената испитаника изразило је незадовољство, а само 11 одсто је задовољно радом владајуће коалиције, коју чине Мерцов демохришћански блок ЦДУ-ЦСУ и Социјалдемократска партија СПД вицеканцелара и министра финансија Ларса Клингбајла.

Додуше, овакав стрмоглав пад популарности Мерца и његове владе можда не би ни требало никога да чуди, будући да ће он остати упамћен као вероватно једини немачки канцелар који је успео да прекрши предизборна обећања одмах након одржаних избора, а пре него што је формално и изабран за канцелара. Ипак, после тих почетних политичких преокрета његова влада је имала до јула 2025. године рејтинг одобравања од 38 процената, а не три пута мањи, како је сада случај.

А тренд пада популарности не јењава јер, упркос обећаним реформама и извлачењу Немачке из вишегодишње економске стагнације, Мерцова влада не успева да бирачима испоручи неки резултат. Парадокса ли, чак је и реторички спретан канцелар пре неколико дана био затечен када га је новинарка јавног медијског сервиса у ТВ емисији питала шта је у Немачкој боље сада него пре годину дана, када је влада изабрана. Мерц је безмало замуцао у покушају да смисли конкретан одговор, који уз све напоре на крају заправо није ни дао.

А да ствар по њега буде гора, уочи прве годишњице његове владе доживео је дебакл и у области у којој су чак и многи његови критичари мислили да ипак успева да чврсто држи гиздине – спољној политици.

Трансатлантско партнерство

До скоро је многима у иностранству Мерц деловао сигурнији од Шолца, од Меркелове спремнији за храбре одлуке, и да говори језиком моћи, како по питању одбране и улоге Немачке у ЕУ, тако и по питању односа према Русији. Укратко, Мерц је настојао да покаже да се Немачка више не снебива да преузме улогу вође у ЕУ, али је истовремено настојао да задржи добре односе са америчким председником Доналдом Трампом, оставши један од малобројних лидера ЕУ који је могао да буде мост између Брисела и Вашингтона.

Међутим, само једна Мерцова критика америчко-израелског бомбардовања Ирана довела је до драматичног раскида његове својеврсне романсе са Трампом, који му је протеклих дана јасно показао како јавно бива понижен свако ко гa критикује, што су већ искусиле његове колеге председник Француске Емануел Макрон, премијер Шпаније Педро Санчез, па чак и премијерка Италије Ђорђа Мелони.

До сада је Мерц већ три пута био гост у Белој кући – последњи пут почетком марта, само четири дана након почетка рата са Ираном када је имао само речи хвале за Трампа, истичући да Немачка „подржава САД и Израел да се реше овог ужасног терористичког режима“. Тада га je Трамп још називао „својим пријатељем“ и хвалио га као „снажног политичког лидера“.

Безмало два месеца касније, канцелар се приликом посете једној школи у његовој родној области Зауерланд превише опустио и изјавио да „иранско руководство, посебно такозвана Револуционарна гарда“ у актуелном сукобу „понижава“ САД, те да изгледа да Вашингтон нема јасну стратегију како да изађу из овог рата.

„Иранци су очигледно јачи него што се очекивало, а Американци очигледно немају ни заиста убедљиву стратегију у преговорима“, рекао је Мерц, додавши да је увек проблем са оваквим сукобима то што се не ради само о уласку, него и како изаћи из њих. „То смо веома болно видели у Авганистану током 20 година. Видели смо то и у Ираку. Тренутно не видим какав стратешки излаз ће Американци изабрати, посебно јер Иранци очигледно врло вешто преговарају – или врло вешто не преговарају.“

Како је оценио немачки спољнополитички аналитичар Улрих Шпек, „попут Трампа, Мерц једноставно каже шта тренутно мисли“, али му се сада то врло брзо обило о главу. Можда су Мерцове опаске звучале безопасно у учионици међу немачким ђацима, али су у Вашингтону схваћене као директан напад на Трампа и његову администрација, који су и онако љути на лидере европских чланица НАТО-а јер су претходних недеља истицали да рат са Ираном није њихов рат.

„Немачки канцелар Фридрих Мерц мисли да је у реду да Иран има нуклеарно оружје. Он не зна о чему говори. Кад би Иран имао нуклеарно оружје, цео свет би био њихов талац“, написао је Трамп на друштвеним мрежама, додајући да управо сада са Ираном ради „оно што су друге државе или други председници давно морали да ураде“.

„Није ни чудо да Немачкој иде тако лоше – и економски и иначе,“ додао је он.

Eвропски стуб унутар Алијансе

Узалуд су Мерц и шеф немачке дипломатије Јохан Вадефул уверавали да изјава о понижењу није била усмерена против Американаца већ као „упозорење иранском режиму“. Трампов бес је ескалирао и довео га до тога да казни Немачку и ЕУ повећањем царине на аутомобиле, камионе и ауто-делове из ЕУ на 25 одсто, али и повлачењем 5.000 америчких војника из Немачке, изазвавши нову трансатлантску кризу у којој је поново под знак питања постављена послератна европска безбедносна архитектура заснована на НАТО-у и америчком војном присуству у Европи.

Ови удари, као и Трампове претње да је то само почетак и да ће скроз да повуче америчку војску из Немачке, заправо су означили потпуни крах досад примењиваног Мерцовог рецепта да повлађивањем и ласкањем остане у добрим односима са импулсивним станаром Беле куће. Додуше, очигледно је да у Вашингтону овим намерно желе да међу Европљанима изазову панику, како би их натерали на додатне уступке на пољу трговине, јер знају за европски страх од тога да могу преко ноћи да остану без америчке нуклеарне одбране.

Трамп очигледно очекује понављање прошлогодишњег сценарија у којем се у трговинским преговорима ЕУ предала, како је неопрезно признала главна европска преговарачица Забине Вејанд, не из страха од царина већ из страха од губитка америчког нуклеарног кишобрана и америчке подршке Украјини. Да би се повећао тај страх, из Пентагона је америчким медијима процурео и поверљиви меморандум у којем су изложене разне опције за одмазду против европских земаља због неучествовања у рату у Ирану, попут избацивање Шпаније из НАТО-а и оспоравање британског суверенитета над Фокландским острвима.

Другим речима, иако је канцеларова критика упућена Трампу очигледно део широко распрострањеног европског мишљења, она је била контрапродуктивна и заправо штетна за Немачку и ЕУ. Осим тога, она никако не утиче на Трампа да преиспита своју политику према Ирану.

„Краткорочно гледано, Мерц је можда урадио управо супротно, потврђујући у Трамповом уму колико су европски политичари слаби и незахвални“, истиче спољнополитички колумниста Данијел Депетрис, додајући да ће амерички председник окончати рат и склопити споразум са Ираном „само на основу тога како су тиме погођени новчаници Американаца, а не на основу онога што Европљани кажу или ураде“.

Амерички војници у Европи

Штавише, Мерцов „гаф“ је омогућио Трампу да поново искористи око 70.000 америчких војника распоређених у Европи и чланство САД-а у НАТО-у за уцењивање и понижавање Европљана. У том вазалном односу се налази понајвише Немачка. Иако Мерц позива на „снажан, самоодржив европски стуб унутар Алијансе“, он као и безмало целокупна немачкa политичка елита изузетно страхује од евентуалног наглог ослањања искључиво на сопствене војне снаге, уколико дође до повлачења из Немачке садашњих око 36.400 америчких војника и америчког конвенционалног и нуклеарног наоружања.

Због тога су у Берлину спремни за вазални однос, бар док нису сигурни да су изградили довољно јак Бундесвер. Па чак и то иде уз стриктни надзор Вашингтона. На то указује информација да ће од октобра један амерички пуковник бити у Команди немачке војске и то на кључној улози заменика начелника Одељења за операције, где се планирају мисије и припремају одлуке. Према речима портпарола немачке војске, циљ укључења америчког високог официра у рад генералштаба Бундесвера је да дође до „додатног продубљивања немачко-америчке сарадње и оптимизације заједничких оперативних капацитета унутар НАТО-а“.

И док Немци све раде да спрече повлачење америчких војника, парадокса ли, управо већина америчких војника, наоружања и база у Немачкој, попут ваздухопловне базе Рамштајн, медицинског центра у Ландштулу и седишта европске и афричке команде америчке војске у Штутгарту, служе не за „одбрану Немачке“ већ као стратешки, логистички и командни центри, који омогућавају пројектовање глобалне америчке моћи. И то не само у Европи, већ и на Блиском истоку и у Африци.

Да Американци нису могли без ограничења да користе те базе у Немачкој, као и британске ваздухопловне базе Лејкенхит и Ферфорд, не би ни било америчког бомбардовања Ирана. Чак и сада у време примирја, масовни ваздушни транспорт између САД, британских и немачких база омогућава појачање америчког притиска на Иран и евентуалну обнову напада, при чему ово повлачење 5.000 војника неће направити никакву разлику.

То, међутим, није умањило менталитет вазалне државе присутан у односу немачких елита према Америци, што је протеклих дана било очигледно и из својеврсне опседнутости медија и политичара „Мерцовом кривицом“ јер је наљутио Трампа, али и из тога како су немачки званичници, попут министра одбране Бориса Писторијуса, умањивали значај одлуке о повлачењу војника, уверавајући да је то „било и раније очекивано“.

У сваком случају, после свих ових обрта Мерц више не може да ce похвали тиме да га чак и критичари оцењују као вештог и снажног на спољнополитичком плану. Дилема да ли су Мерцови испади само ствар неспретне комуникације и бржег језика него памети, или се заправо проблеми унутар коалиције у решавању проблема на домаћем терену полако преливају и на његово понашање на међународном плану, чини се излишна. Шта год да је разлог, резултат је исти – ослабљен канцелар на домаћем плану тешко може да звучи јаче на међународном нивоу.

Економска криза

Међутим, велики део незадовољства немачких бирача није због спољнополитичких потеза, већ проблема домаћег порекла. Популарност АфД-а расте, али не због политичке харизме и политичке спретности лидера ове опозиционе странке, већ због тога што ЦДУ-ЦСУ и СПД ни после годину дана нису заиста пронашли заједнички језик око тога како без отворених међусобних спорова спровести велике реформе које Мерц стално обећава.

Обећано смањење пореза на енергију у домаћинствима никада се није материјализовало, нити су се догодиле Мерцове гласно најављене „јесење реформе“ у кључним елементима немачке социјалне државе – пензионом систему, здравству, социјалној заштити и бирократији – које је канцелар прошлог лета најавио за јесен 2025. Мерц може да се похвали једино тиме да је април ове године био месец са најмањим бројем поднетих захтева за добијање азила у Немачкој у последњих десетак година. Додуше, обећане депортације оних којима је одбијен захтев и даље су поприлично ограничене.

Када се све сабере, након годину дана Мерцове владе све веће немачке економске и социјалне тегобе и даље постоје или су још веће, од високих цена енергената, пореза и намета, преко прекомпликоване бирократије и нарастајућег тренда деиндустријализације, до пада животног стандарда и квалитета здравствених и социјалних услуга.

Да ствар по Мерца буде гора, он је зарад решавања ових проблема, одмах након избора у фебруару прошле године, погазио обећања дата својим бирачима и вишедеценијску фискалну политику демохришћана тако што је извршио притисак на одлазећи састав Бундестага да двотрећинском већином измени Устав, како би уклонио „уставну кочницу“ и омогућио рекордно задуживање за трошкове одбране, инфраструктуре и борбе против климатских промена. Овај шамар у лице сопственим бирачима правдан је уверењем да се само узимањем кредита од најмање хиљаду милијарди евра могу поставити темељи за економску прекретницу земље, која је већ шест године у економској стагнацији или благој рецесији.

Међутим, годину дана касније може се рећи да постепено напредује само наоружавање Бундесвера, док је утисак да је економски курс Немачке остао углавном непромењен. Иако је формиран посебан фонд за инфраструктуру и климатску неутралност у износу од 500 милијарди евра намењених за, на пример, проширењу железничке мреже, изградњу и обнову мостова и уопште немачке путне и дигиталне инфраструктуре, прве анализе показују да већина новца заправо одлази у текућу потрошњу регионалних и локалних самоуправа.

Наиме, то што немачки индустријски сектор, нарочито аутомобилска индустрија, месечно отпушта око 15.000 људи и бележи минималне профите, довело је безмало до банкрота поједине немачке градова. Примера ради, деценијама је Инголштат уживао у просперитету пливајући у финансијским успесима произвођача аутомобила „Ауди“, али се прошле јесени овај град у центру немачке покрајине Баварске отворено суочио са финансијском кризом какву није имао у скоријој историји, поставши један од симбола структурне и финансијске кризе целе Немачке. Будући да се профит „Аудија“ сурвао, Инголштат је био принуђен да у овој години смањи свој буџет за око 80 милиона евра јер очекује само 70 милиона евра као приход од корпоративних пореза, за разлику од 2017. године када је приходовао чак 453 милиона евра.

Инголштат је само један у низу градова широм Немачке који су применили оштре мере штедње – од смањења броја запослених, преко драстичног смањења или укидање субвенција за удружења, културне институције и манифестације, до одлагања реновирања или проширења школа и вртића. Чак и волонтерске службе које за свој рад добијају минималну надокнаду суочиле су се са резовима, баш као и многи музеји, позоришта, библиотеке, спортски клубови и музичке школе.

Из угла политичара, не чуди да је лако дошло до преливања новца из специјалног фонда за инфраструктуру у текућу потрошњу државе на свим нивоима, али из угла економиста, ово је пуцањ у сопствене ноге будући да се све финансира из огромног задуживања.

Криза владе

И док је задуживање Немачке све веће и веће, Мерц не успева ни приближно да оствари обећање захваљујући којем је суштински и победио на прошлогодишњим изборима. Обећао је нови почетак, да је супротност Меркеловој која је своју политику прилагођавала левим опцијама, те да је спреман да спроведе истинску конзервативну, протржишну промену курса Немачке.

Немачки медији су тврдили да његова биографија уверава да је он способан да испуни то обећање, али сада се све више и јасније окрећу против њега. Штавише, коментатори га све више посматрају као неког ко није раскид са прошлошћу. За једне, он почиње да подсећа на Меркелову јер се прилагођава политици коалиционих партнера, а друге његова влада подсећа на Шолцову владу социјалдемократа, Зелених и либерала, будући да су све чешће јавне размирице између главних министара – социјалдемократског министра финансија Клингбајла и демохришћанске министарке економије Катерине Рајхе.

Додуше, Меркелини бивши сарадници истичу да бивша канцеларка никада не би дозволила да је коалициони партнери директно ограниче и учине је слабом, као што то све чешће чини Мерц. Меркелова је тежила да своју политику идеолошки прошири улево како би освојила што шире бирачко тело и тако неутралисала коалиционе партнере као конкуренцију. Мерц, пак, све чешће једноставно пристаје на захтеве Клингбајла, упркос томе што се јавно пре тога залагао за нешто сасвим супротно.

Двадесет две године млађи вицеканцелар је очигледно бољи тактичар, који прагматично игра на то што Мерцова власт почива на тесној парламентарној већини, као и на томе да је канцелар очигледно спреман да спречи било какву кризу владе чак и по цену тога да мора да гурне у страну сопствене ставове и ставове министара из редова ЦДУ-ЦСУ.

Осим што су коалициони партнери често као „рогови у врећи“, Мерцу очигледно недостаје и круг „лојалиста“. Откад је дошао на власт из своје непосредне околине је уклонио све оне који су му помогли на путу ка власти, а уместо њих се окружио мноштвом саветника, без правих савезника. Како истиче искусни немачки новинар Марк Феликс Серао, који сада ради за „Политико“, осим лојалног ужег круга, Мерцу и његовој странци недостаје мрежа истомишљеника, издавача и интелектуалаца који би политичаре наоружали аргументима, а то је нешто што његови противници са левице и националистичке деснице имају.

„То је делимично зато што демохришћани себе не виде као идеолошку снагу, већ као широки свеобухватни покрет. Резултат је понављајући образац: канцелар покушава да говори јасно, али без довољно аргументоване прецизности, што га често оставља отвореним за нападе“, истиче Серао, додајући да познаваоци о њему кажу да „има огромно самопоуздање, али је такође запањујуће подложан утицају“

Осим тога, немачки аналитичари сматрају да је Мерцу проблем то што постоји јасан јаз између онога што он најављује као његову политику и онога што се спроводи. Према оцени немачког спољнополитичког аналитичара Улриха Шпека, срж Мерцовог проблема је недостатак стратегије и тима који му помаже да своје идеје и инстинкте претвори у политику.

„Он остаје усамљеник са огромним самопоуздањем, али изгледа да није у стању да спроведе моћ (коју има)“, истиче Шпек.

Мањинска влада?

Тако се, годину дана након избора за савезног канцелара, Мерц нашао у ситуацији да мора у ТВ наступима да брани своју владу, да уверава да не постоји криза владе, као и да одбија предлоге из сопствених страначких редова да СПД избаци из владе. „Црно-црвени савез сасвим сигурно неће трајати четири године“, недавно је приметио посланик ЦДУ-а Кристијан фон Штетен, иначе члан председништва Економског савета странке.

Мерц, међутим, одбија овакве предлоге, а нарочито предлоге о мањинској влади, истичући да не види алтернативу „црно-црвеној“ коалицији, нити себи као канцелару. „И нека нико, молим вас, не почне да сања о новим изборима“, узвикнуо је на једном скупу економског крила његове странке, истичући притом да је протеклих дванаест месеци „био веома стрпљив са нашим социјалдемократским партнером“, те да је демохришћански блок направио „много компромиса“.

„Управо из тог разлога, сада је време за већу флексибилност – за већу спремност на компромис – и на страни СПД-а“, додао је немачки канцелар.

 Канцелар уверава да ће ускоро бити резултата, а медији назнаку тога виде у великој реформи здравствене заштите, коју је влада управо саставила и која предвиђа, између осталог, непопуларне мере повећања доприноса пацијената за лекове и ограничења породичног осигурања. Ипак, реформа здравственог и пензионог система биће најконтроверзнијa темa и сасвим сигурно неће довести до слоге у коалицији.

Према оцени коментатора „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ ова коалиција је осуђена на пропаст, а ако можда и издржи до следећих избора, никада неће осмислити политику потребну за ослобађање земље од АфД-а.

„СПД није способна ни за шта осим за структурно конзервативни приступ усмерен на очување статуса кво. ЦДУ покушава да уради управо супротно: руши умируће структуре како би надокнадила изгубљено време. СПД размишља само о сопственом опстанку, а ЦДУ о томе како да поткопа АфД. Дакле, сви су на ивици“, истиче коментатор Јаспер фон Алтенбокум и додаје да је резултат не мање него више незадовољства, то јест „не мање него више АфД-а“.

И док се поједини аналитичари надају да плес моћи демохришћана са социјалдемократама „до горког краја“ неће бити ватрени аргентински танго већ спори валцер, сви су сагласни да ове некад највеће странке многим својим потезима заправо иду на руку Алтернативи за Немачку, која профитира на томе што су очекивања Немаца једноставно далеко већа од тренутних економских перформанси земље и саме Мерцове владе.

Ипак, оптимисти сматрају да је још рано за коначну пресуду о Мерцу, подсећајући да нас историја учи да су поједини историјски важни канцелари, попут Хелмута Кола или Герхарда Шредера, тек после неколико година на власти успели да искристалишу свој кључни пројекат на домаћем терену. Додуше, они су били на челу странака које су уживале подршку најмање 40, а некад чак и 50 одсто немачких бирача.

Мерц не само да није ни близу тог рејтинга, већ АфД бележи, у зависности од анкете, три до пет процентних поена више од блока ЦДУ-ЦСУ. Ако жели да прелети АфД, Мерцу ће бити потребно много више од пилотског искуства и промене тактике, јер се чини да већина бирача увелико тражи новог пилота који ће земљу поново дићи у вис.

Песме туарешких грипта, путујућих музиканата који попут средњовековних трубадура тумарају од села до села и преносе приче о историји и јединственој култури Туарега, певају се вековима. Говоре о смрти, изгнанству, нади и националним херојима попут Н'Гуне, туарешког ратника кога су Французи убили 1898. у једној од бројних побуна овог народа против колонијалних сила.

Седамдесетих година прошлог века, туарешки музичари су традиционалним четворожичним техердентима додали и звук електричних гитара. У времену између побуна против централних власти у Малију и у годинама проведеним у избегличким камповима у Алжиру и картонским насељима на ободима либијског Триполија, настао је нови музички правац – пустињски блуз.

Музика људи из пустиње

Један од кључних људи који је инаугурисао пустињски блуз био је Туарег по имену Ибрахим аг Алхабиб. Имао је четири године када је у Малију 1963. године, пред његовим очима, погубљен његов отац, један од туарешких побуњеника у тадашњем устанку. После тога је с породицом избегао у Алжир. У избегличком кампу у Алжиру, након што је видео један вестерн у коме каубој свира гитару, Аг Алхабиб је направио своју гитару од пластичне канте за воду, штапа и сајли од бицикла. Или нешто налик том инструменту. И бесомучно по њему ударао.

Широких музичких интересовања, Аг Алхабиб је просто гутао ноте и ритмове бунта из Магреба, египатски поп и пустињски блуз, али и Боба Марлија, Елвиса Прислија и Карлоса Сантану. А онда је 1979. основао групу с којом је наступао на туарешким забавама и венчањима. Назвали су их Kel Tinariven – „Људи пустиње“.

Следеће, 1980. године, либијски владар Муамер ел Гадафи издао је декрет којим се сви млади Туарези који су илегално живели у Либији позивају да прођу војну обуку, желећи да од младих туарешких бораца формира сахарски пук за операције на јужним ободима земље, према Чаду и Нигеру. Аг Алхабиб и чланови његовог бенда су се одазвали позиву и прошли девет месеци обуке. Током обуке су упознали и друге музичаре, да би 1982. формирали лабаво организован многољудни састав Тинaривен који је почео да пева и о недаћама са којим се туарешки народ суочава.

Један од оних које су тада упознали био је и Ијад аг Гали, тада већ ратни ветеран, који је у кампу надгледао туарешке регруте, у бенду накратко свирао перкусије и за групу писао бунтовне стихове. 

Тинaривен су потом изградили импровизовани студио и почели да снимају музику коју су бесплатно делили, за свакога ко би им донео празну касету, а у међувремену cу наступали у туарешким заједницама у региону. Године 1989, бенд је напустио Либију и преселио се у Мали. Аг Алхабиб се вратио у своје родно село Тесалит први пут после 26 година избеглиштва. Године 1993, менаџер групе постаје Мани Ансар. 

Фестивал у пустињи

Крајем деведесетих, на тепиху простртом по пешчаној дини на отприлике три дана пута од Бамака, главног града Малија, седела су два пријатеља – Мани Ансар, менаџер Тинаривена, и Ијад аг Гали, несуђени перкусиониста Тинаривена и један од вођа туарешке побуне у Малију с почетка деведесетих.

Слушали су песме путујућих певача, гледали плес камила и на концу заједно смиривали једног од туарешких вођа који је сматрао да је оштећен неким од безбројних мировних споразума са владом Малија. Аг Гали му је тада поклонио велику белу камилу. „Била је то најлепша животиња коју сам икада видео“, сећао се Ансар касније.

Било је то време успона world music и све већег интересовања западних издавачких кућа за афричку музику. На концу, два пријатеља смислила су план по коме би годишње окупљање туарешких племена требало да постане светски релевантан музички фестивал, који би истовремено промовисао и мир међу народима и културу Туарега.

Први „Фестивал у пустињи“ (Festival au Désert) одржан је 2001. године у Тин Есаку, у Малију. Био је то догађај који ће убрзо постати међународно препознатљив и, поред осталог, лансирати Тинаривен на светску музичку сцену. 

Почетак пријатељства

Ансар и Аг Гали први пут су се срели јануара 1991. године, у вили Бајеа аг Мохамеда, тадашњег представника Туарега у влади Малија. Аг Гали је у Бамако стигао као вођа побуњеничке групе Народни покрет за ослобођење Азавада, како би присуствовао свечаности потписивања мировног споразума са владом Малија склопљеног у Таманрасету у Алжиру.

Претходно, његова група наоружана бомбама и ножевима заскочила је војну патролу, побила безмало 100 људи и заробила силну војну опрему, укључујући оклопна возила, минобацаче и ручне бацаче. Војска је након напада устукнула, а тадашњи председник земље Муса Траоре био је принуђен да почне преговоре са побуњеницима. Била је то тек последња у дугом низу туарешких побуна које су почеле још крајем 19. века, када су земљу покориле француске колонијалне снаге и створиле територију названу Француски Судан, касније преименовану у Мали.

Ијад аг Гали је тада први пут крочио у јужну престоницу Малија, уверен да Туарези у Бамаку имају статус грађана другог реда, отприлике онакав какав су црнци имали на територијама које су контролисали његови сународници.

Мани Ансар је у то време радио у хуманитарној организацији која је покушавала да изгради бунаре и покрене основне школе широм Малија. У Траореовој вили први пут је уживо видео побуњенике. Описао их је као сунцем опаљене, дугокосе номаде, међу којима се посебно истицала једна особа – високи и бркати Аг Гали.  

Заједно су отишли на вечеру где му је Ансар поклонио касету на којој је била снимљена музика највећих музичара у Малију – Али Фарка Туреа и Салифа Кеите.

Гали му је, пак, говорио о тешкоћама одрастања у његовом родном Кидалу, пустињском граду на северу Малија, о земљаним колибама изграђеним око француског утврђења у којима су живели Туарези и повампиреним међунационалним тензијама после проглашења независности Малија 1960. године.

Причао му је и како су шездесетих Туарези нападали владине снаге које су се, не успевајући да им уђу у траг и узврате, устремиле на цивиле и стоку. Хиљаде људи су побијене, а Галијев отац, водич у војсци Малија, страдао је од руке својих сународника 1963. године. Од тог тренутка Аг Гали је био убеђен да опстанак Туарега зависи од формирања независне државе Азавад, која најмање треба да обухвати регионе на северу Малија, Кидал, Гао и Тимбукту.

Седамдесетих је овај део Африке погодила страшна суша, током које су владине снаге похарале складишта хране и међународне помоћи, што је велики број младих Туарега натерало да напусте Кидал. Међу њима је био и Аг Гали који је, што јашући на камили, што пешке, успео да дође до Либије. У картонским насељима на ободима Триполија први пут је чуо музику којом се славила побуна из 1963. године и певало о слободи и независности Туарега:

„Припадаш пустињи,
где је проливена крв ближњих,
пустиња је наша земља,
и наша будућност.“ 

И Ансара су још као дечака привлачиле бунтовне туарешке песме, које је први пут чуо када је у његово село ушао високи човек одевен у традиционалну одећу „бубу“ и на похабаном техерденту, направљеном од коже и дрвета, певао о историји његовог народа. Касније, док је био на факултету, снимао је путујуће певаче и њихову музику пуштао другим студентима.

У време када је Ансар студирао, Аг Гали је већ увелико био ратник у Исламској легији либијског лидера Моамера ел Гадафија којој се придружио 1975. године, којом је Гадафи покушавао да прошири свој утицај на Блиском истоку. Учествовао је у рату који је Либија водила против Чада 1978. због области богате уранијумом у пограничној зони ове две земље, затим у Либану 1982, у редовима Палестинске ослободилачке организације Јасера Арафата.

Кад год би се са неког од фронтова вратио у Либију, Аг Гали би био смештен у касарни недалеко од Триполија. Ту је срео саборца сличне судбине – Ибрахима аг Алхабиба, чији је отац такође убијен у побуни 1963. године. Тамо, у војном кампу у предграђу Триполија, Аг Гали му је показао своју песму „Bismillah“:

„Побили су старце и тек рођену децу,
Спалили пашњаке и сатрли стоку,
'63. је прошла, али вратиће се опет.“

Ови стихови Ијада аг Галија, објављени на дебитантском албуму Тинaривена „The Radio Tisdas Sessions“ двадесетак година касније, донеће светску славу групи. Додуше без Аг Галија, пустињског песника и несуђеног перкусионисте Тинaривена. 

Деведесете

Почетком деведесетих година Туарези су почели да губе веру у Гадафијева обећања, па се Гали са стотинак сународника сличне судбине вратио на север Малија. Држава је била у паници, а вођа побуњеника је покушавао да смири већ увелико узавреле страсти. „Нисмо бандити, дошли смо по своја права као држављани Малија. Ова права нам ускраћује влада која нас сматра странцима“, наводи се у коминикеу који је Аг Галијева војска објавила по доласку у земљу.

Његова армија је убрзо порасла на око 1.000 бораца, који су због година проведених на различитим ратиштима у редовима Гадафијеве легије били знатно спремнији за борбу него владина војска. Отимали су возила хуманитарних организација и оружје од лоше обучених и још слабије плаћених војника, па су владине снаге убрзо напустиле то подручје.

После више залудних борби, влада Малија је коначно одустала од ратовања и пристала на примирје. Када је дошао у Бамако, Аг Гали је био изненађен чињеницом да неки од Туарега имају добро плаћене послове, те да их већина црног становништа уопште не види као смртне непријатеље које треба побити.

„Мислио сам да је Мали оличење зла... Видео сам другачију стварност“, рекао је Аг Гали и позвао Манија Ансара, кога је тада упознао и с њим се спријатељио, да му помогне у организацији мировне конференције, смишљене да створи предуслове за трајан мир у Малију. Нови председник Малија, Амаду Тумани Траоре, нацији је обећао демократску транзицију и трајан мир, а Запад је упозорио Туареге да се на хватају оружја.

„Национална конференција за мир“ одржана је крајем августа 1991. у Кидалу. Када би пао мрак, учесници су одлазили да слушају локалне певаче по градским кафаницама. Једног поподнева Гали је одвео Ансара до сасушеног корита реке у подножју оближње планине, где су се убрзо појавили стари Аг Галијеви познаници Ибрахим аг Алхабиб и Абдалах аг Алхусеини из Тинaривена, и одсвирали песме које су написали у Либији. Недуго потом Ансар постаје менаџер Тинaривена.

Ансар у почетку организује концерте Тинaривена у земљи, а онда се испоставља да постоји и међународна тражња за туарешком музиком. Чланови бенда 1999. године, под именом „Азавад“ одлазе први пут ван Африке, на музички фестивал у француски Нант.

Већ први наступ им је био спектакуларан, али су критичари сматрали да име Азавад има претерано политички призвук. Име групе је промењено у првобитно – Кел Тинаривен (Људи из пустиње), да би „Кел“ недуго затим просто ишчезло из назива. 

Другачији пут

Аг Гали је кренуо другим путем. Сукоби на северу Малија cу настављени јер је споразум склопљен 1991. у Таманрасету убрзо пропао. Тек неколико година касније, 1996, Гали је успео да убеди локалне лидере да пристану на нови споразум, према којем је надокнађена штета Туарезима, док је део побуњеничких снага прешао у редове регуларне војске.

Туарези су тада, у знак добре воље, ритуално запалили 3.000 „калашњикова“, који су касније уграђени у споменик Пламен мира (Flamme de la Paix) у Тимбуктуу 1996. године, а у граду су исцртани бројни мурали на којима су приказани војници и Туарези како се грле и рукују. По први пут у много година, у Малију је завладао мир.

Аг Гали је нашироко слављен као визионар, миротворац и државник. „Пустињски лав“, како су га звали, постао је саветник председника и преселио се у кућу тик до председничке палате. Носио је „ролекс“, савршена одела и испијао вискије.

„Људе је фасцинирала његова појава. Обасипали су га скупим поклонима. Удаљио се од вере... У то време ја сам био добар муслиман, а он лош“, говорио је Мани Ансар, уверен да његов пријатељ нема никакве везе са бројним злочинима са којима су га повезивали.

„Фестивал у пустињи“, који су заједно осмислили, премијерно је одржан 2001. године и непрекидно је растао. Ансар је убедио Французе, Немце и Американце да га финансијски помогну, објашњавајући им да доноси мир, промовише културу и представља мамац за туристе. И влада Малија, надајући се да ће музика Туарезима скренути мисли са борбе, одвојила је озбиљан новац за фестивал. За безбедност скупа био је на почетку задужен Аг Гали.

Европљани који су се затекли на првом фестивалу били су фасцинирани музичарима на сцени. Тинaривен ускоро објављује први албум за глобално тржиште и постаје светска музичка атракција.

Негде у то време, у Аг Галијево родно место Кидал стигла је група радикалних исламиста из Пакистана, представљајући Туарезима своје виђење ислама. Неки људи из пустиње, укључујући и Галија, прихватили су ново учење.

Када су се Аг Гали и Ансар следећи пут састали, Гали је седео на поду удубљен у читање Курана, одрекао се бљештавих одела, огрнуо се белом одором, јео je само урме и пио млеко. Причао је како је живот попут чекаонице на аеродрому – кратак предах пред право путовање.

„Ролекс“ је поклонио једном од туарешких лидера и наговорио je своју жену да покрије лице (код Туарега жене традиционално не покривају лица, то много чешће раде мушкарци). Молио се двоструко више од осталих, како би окајао грехе из прошлости. Док је међу динама у пустињи уз Тинаривен на фестивалу свирао и певао Роберт Плант, Аг Гали се, губећи полако пријатеље, све више повлачио у себе.

Отмица туриста и пут у Џеду

У пролеће 2003. године група радикалних исламиста из Алжира отела је 14 немачких туриста и нестала у пустињи. Председник Амаду Тумани Траоре позвао је Аг Галија да му помогне. Он је успео да убеди вођу те групе Ел Пару, бившег падобранца, да ослободи туристе, додуше тек када им је немачка влада исплатила пет милиона долара. 

Аг Гали је, напрасно, постао особа од поверења за обе стране – и за владу и за исламисте.

Одмах затим састао се са америчким дипломатама који су били забринути да ће пет милиона долара обезбедити додатно финансирање групама које сматрају терористичким, али су били забринути и јер Аг Гали флертује са исламистичким фундаменталистима.

Мани Ансар, окупиран организацијом „Фестивала у пустињи“, разговарао је 2007. године са групом Туарега која га је упозорила да је формирана нова организација радикалних исламиста по имену „Ал Kаида исламског Магреба“, која његову манифестацију види као супротну исламском учењу и назива је Содомом и Гомором. 

Ал Kаиду исламског Магреба чинили су, махом, исти они људи од којих је Немачка уз посредство Аг Галија четири године раније откупила немачке туристе. Ипак, она ниједном није угрозила музичаре и посетиоце фестивала. Ансар је био убеђен да га штите углед и пријатељство Аг Галија.

Састали су се накратко 2008, када му је Гали рекао да одлази у дипломатску мисију у Џеду, у Саудијској Арабији, тврдећи да жели да буде близу Великој џамији у Меки.

Ансар му је на то рекао да му је Бог дао памет и способност да решава проблеме, те да једноставно нема право да све то остави и оде, али му је Гали објаснио да му је доста натезања са племенима и да му је „мука од политике“.

У Саудијској Арабији Аг Гали је остао мање од годину дана, јер су га тамошње власти протерале због наводних веза са радикалним елементима. Када се вратио у Мали, чинило се да је пријатељству са Ансаром дошао крај. Гали му је пребацивао страст према музици и фестивалу и однос према животи и вери.

Рат у Малију

На таласу Арапског пролећа, 2011. године Аг Гали је са Ал Kаидом исламског Магреба формирао нови покрет, Ансар ал Дин, објављујући рат све док у читавом Малију не буде заведен шеријатски закон. Покушао је да за то придобије све Туареге, али су људи из пустиње радикалне исламисте махом гледали као криминалце, убице и нису желели да с њима имају било шта. Ипак, у новом устанку учествовао је и Национални покрет за ослобођење Азавада, коме је Аг Гали некада припадао.

Четири дана пре почетка Ансаровог фестивала, у јануару 2012. године Аг Галијеви побуњеници су упали у један војни логор на северу Малија и поклали стотинак војника. Овај напад одјекнуо је широм Малија, а у Бамаку су у знак освете спаљене продавнице чији су власници били Туарези. До краја марта те године Аг Галијеве снаге су контролисале север Малија. Oн сам је предводио конвој оклопних возила која су се устремила на Тимбукту.

На мети су се нашли и музичари. Радикални исламисти су претили да ће одсећи прсте једном од ученика Алија Фарке Туреа, рушили и палили продавнице музичких инструмената. У хотелу у којем је не тако давно спавао Роберт Плант, успоставили су шеријатски суд, бичевали жене, секли руке и ноге оптуженима за лоповлук и невенчане парове каменовали до смрти.

Неки чланови Тинаривена затекли су се у то време ван земље, а неки нису могли да напусте Мали због рата и тек касније су избегли. Мани Ансар је, не желећи да дочека колону коју је предводио његов пријатељ, побегао у Буркину Фасо.

Баш на месту на којем је раније одржаван музички „Фестивал у пустињи“ састале су се вође свих група радикалних исламиста и сковали план како да освоје и остатак Малија. То би се и догодило да их бомбама и ракетама нису зауставили француски борбени авиони.

Од тада су информације о Аг Галију спорадичне. Mарта 2017. године, Гали је положио заклетву верности Ајману ал Завахирију, тадашњем вођи Ал Каиде и основао Групу за одбрану ислама и муслимана (Jama'at Nusrat al Islam va al Muslimin-JNIM), савез неколико исламистичких формација који представља регионални огранак Ал Каиде

Последњи јавни наступ имао је у децембру 2023. године, када је објавио видео поруку у којој најављује нову фазу џихада против војних хунти у Малију, Буркини Фасo и Нигеру, као и руских плаћеника из Вагнер групе.

Средином 2024, Међународни кривични суд отпечатио је оптужницу која Аг Галија још од 2017. терети за убиствa заробљених војника, силовања, мучења, сакаћења, сексуално ропство и уништавање објеката од историјског значаја.

Данас

Тинaривен данас има статус једног од најбољих афричких бендова. У једном интервјуу Ибрахим aг Алхабиб, оснивач и гитариста бенда, рекао је да су за њега дани борбе давно завршени:

„Тинaривен је рођен у турбулентној политичкој атмосфери, тако да ни недавна побуна за нас није ништа ново... Данас сам са музиком и у њој. Никада више нећу да знам за борбу. Кроз музику говоримо о нашој ситуацији и о светости нашег живота у пустињи. Ми смо амбасадори свог народа, тражећи начин да разумемо свет.“

Тинаривен је у Србији наступао укупно три пута, први пут на Белефу 2005, потом 2012. у Дому омладине на Тодо Мундо фестивалу, а последњи пут на Егзиту 2016. године.

Када су наступили први пут у Београду 2005, Драган Амброзић је питао Аг Алхабиба кога је све то слушао кад свира гитару са таквим умећем. Ибрахим му је рекао: „Хендрикса… Сантану… Led Zeppelin… Dire Straits… и Boney M.“

На питање: „Boney M? Зашто Boney M?“, одговорио је: „Нисмо баш имали велики избор касета у кампу.“

За албум Tassili, назван по планинској пустињској области у југоисточном Алжиру, у близини границе са Либијом, Нигером и Малијем, која се сматра духовним и културним средиштем туарешке цивилизације, Тинаривен су 2012. освојили Греми награду за најбољи world music албум. Последњи, девети по реду албум, под називом Amatssou („С оне стране страха“), објавили су 2023. године.

У песми „Toumast“ („Народ“) певали су:

„Подељен народ никада неће достићи свој циљ
Никада неће засадити стабло акације с предивним лишћем
Подељен народ ће залутати
Сваки његов део постаће сам себи непријатељ.“ 

Мани Ансар са породицом тренутно живи у Бамаку, главном граду Малија, где се бави развојем соларне енергије и активан је у разним мировним пројектима, укључујући покретни музички фестивал „Caravane culturelle pour la paix“ (Културни караван за мир), у оквиру кога се организују концерти у Малију и Мароку, уз пратеће трибине и изложбе којима се промовише мир, разумевање и културна размена у региону.

Ијад аг Гали се и даље сматра кључном фигуром Ал Каиде у Сахелу, али нових вести о њему нема.

Прича о њиховом пријатељству, сазданог око музике и разваљеног радикалном идеологијом, прича је и о земљи из које су потекли.

Ова визија неподељене Европе никада није у потпуности остварена. Супротстављени погледи на архитектуру европског безбедносног поретка после Хладног рата нису помирени. Русија никада није била потпуно интегрисана у западне безбедносне институције, а аспирације Москве за новом паневропском безбедносном структуром никада нису остварене.

Обарањем украјинског председника Виктора Јануковича 2014. године у „наранџастој револуцији“, потоњим руским заузимањем и анексијом Крима и избијањем рата у Украјини, постхладноратовски поредак дошао је до наглог и насилног краја. Иако су напетости постојале и биле очигледне и пре тога, драматични догађаји из 2014. означили су нову линију поделе у Европи, само сада много даље на истоку него у време Хладног рата.

Крај и нови почетак

Државни секретар Сједињених Држава Ентони Блинкен у администрацији Џозефа Бајдена је у октобру 2023. на предавању у Школи дипломатије Универзитета „Џонс Хопкинс“ рекао да светски поредак, установљен после краја Хладног рата, више не постоји. „Оно што сада доживљавамо је више од теста снаге светског поретка који је настао после Хладног рата. Ово је његов крај“, закључио је тада Блинкен и додао да је почетак руске акције против Украјине, 24. фебруара 2022. довео до потпуног колапса дотадашњег светског поретка.

„Крај хладноратовске ере подстакао је био наду у успостављање стабилности и мира, међународну сарадњу, ширење људских права, политичку либерализацију и економску сарадњу међу земљама“, рекао је Блинкен, напомињући и да је заиста било напретка – неке смртоносне болести су искорењене, више од милијарду људи је извучено из сиромаштва, а сукоби између држава достигли су историјски минимум.

У том периоду било је и озбиљних изазова, признао је државни секретар САД-а: рат у Југославији, геноцид у Руанди, 11. септембар 2001, рат у Ираку, светска финансијска криза 2008, рат у Сирији, пандемија корона вируса...

До колапса светског поретка није дошло тренутно, а разлози његовог слома биће још дуго предмет расправа, сматра Блинкен. Он је приметио да су деценије релативне геополитичке стабилности уступиле место америчком надметању са растућим „ауторитарним и ревизионистичким силама“.

Блинкен је руске акције у Украјини назвао „најнепосреднијом, најакутнијом претњом међународном поретку заснованом на Повељи УН-а“ и њеним кључним принципима територијалног интегритета, суверенитета и универзалних људских права. Уз то, Кина, по Блинкену, представља „најозбиљнији дугорочни изазов“ јер не само да настоји да промени светски поредак, већ има и све већу економску, дипломатску, војну и технолошку моћ да постигне овај циљ.

Сукоб Русије и Украјине показао је да ће „напад на међународни поредак било где наштетити људима свуда“, рекао је Блинкен, додајући да САД имају за циљ да обезбеде да Украјина победи Русију и да из сукоба изађе као „динамична и просперитетна демократија“. 

Блинкен је у свом говору сугерисао да ће САД и даље предводити свет и додао: „Знамо и да ћемо морати да заслужимо поверење бројних земаља и грађана за које стари поредак није испунио многа своја обећања.“ Будући савези ће бити кључни за успех Вашингтона, рекао је државни секретар Сједињених Држава, додајући да је само неколико година након што су способности и релевантност НАТО-а отворено доведени у питање, западни војни блок постао „већи, јачи и уједињенији него икад“.

Померање равнотеже моћи

Светски поредак је фундаментални концепт међународних односа. У својој суштини, он одражава степен до којег постоје широко прихваћена правила о томе како треба да се одржавају међународни односи, и степен до којег постоји равнотежа моћи да се та правила подупиру, тако да они који се не слажу са њима не буду у искушењу да их крше пошто ће вероватно имати значајне штетне последице ако то учине. 

Сваки међународни поредак мора раније или касније да се суочи са учинком две тенденције које су изазов његовој кохезији: или са питањем легитимитета или, пак, са значајним померањем равнотеже моћи.

Прва тенденција догађа се када су вредности на којима почивају међународни аранжмани фундаментално измењене, односно напуштене од стране оних који су задужени за њихово одржавање, или услед натурања неког алтернативног концепта легитимитета. Овакви су били утицај Запада у успону на многе традиционалне поретке ван западног света, утицај ислама у свом почетном таласу експанзије током седмог и осмог века и утицај Француске револуције на европску дипломатију у 18. веку.

Светски поредак непосредно после краја Хладног рата био је тријумфалистички: није било сумње да су САД, европски савезници и НАТО разумели да распад Совјетског Савеза истовремено значи не само победу капиталистичког система, него и доказ да је тај систем универзалан и најбољи на свету. Одступање од заједничких схватања из 1990-их почело је ратовима у Југославији, да би кулминирало бомбардовањем Србије 1999, након чега је повратак ривалства великих сила разбио наде у мултилатерални поредак.

Кина и Русија бране вестфалски модел поретка организован око равнотеже снага, националних суверенитета и поделе сфера утицаја. Они се противе америчком моделу хуманитарних интервенција, промоције демократије, јачања савеза и глобалне сфере утицаја.

У међувремену, Сједињене Државе су се и саме дистанцирале од принципа светског поретка. Још у свом првом председничком мандату Доналд Трамп довео је у питање вредност савезништава Сједињених Држава, наметао трговинске тарифе и пријатељима и непријатељима, напустио подршку људским правима и демократији у иностранству, повукао се из нуклеарног споразума са Ираном, Транспацифичког партнерства (ТПП), Уговора о нуклеарним снагама средњег домета и Париског споразума о климатским променама. Променљиве преференције највеће силе нису биле једини фактор који је допринео пропасти светског поретка.

Ново доба

Неминовност измена светског поретка уочена је још раније. Њујоршки Савет за спољне односе оценио је да су деценију и по након Хладног рата главне „несавезничке силе углавном пристале на међународни поредак предвођен Сједињеним Државама“, а Кина и Русија су одлучиле да се не конфронтирају много са Сједињеним Државама, делом зато што су САД биле превише напредне у „сировој моћи“ (оно што се звало униполарност), а можда и зато што још увек нису биле довољно незадовољне постојећим стањем.

Кина је у и том периоду у великој мери деловала у оквиру параметара поретка, а Американци су веровали, или се барем надали, да ће Кина постати одговорни актер у њему. Русија је била незадовољнија, али је било обећавајућих знакова. Дмитриј Медведев је у време док је био председник државе говорио језиком економских реформи, док су Вашингтон и Москва разговарали о партнерству. Чинило се да су и Бразил и Индија динамичне силе у успону које би могле одговорно да допринесу светском поретку. Но, много тога се променило.

Владимир Путин је више пута говорио о плановима за изградњу новог светског поретка заједно са Кином. Светски поредак, по његовим речима, биће праведнији и демократскији. Руско-украјински, а преко Украјине и руско-западни конфликт, на руској страни често је представљан као акција којој је крајњи циљ да темељно измени досадашње односе у свету и реконфигурише светски поредак, односно односе Америке према другим државама. 

„Без обзира на то како западне и такозване наднационалне елите покушавају да очувају постојећи поредак, наступа нова епоха, нова етапа у светској историји, и само истински суверене државе могу да осигурају високу динамику раста, да постану пример за друге када је реч о стандардима и квалитету живота, заштити традиционалних вредности и високим хуманистичким идеалима – моделима развоја у којима човек није средство, него највиши циљ“, рекао је једном приликом прошле године Путин.

Четири јахача апокалипсе

Односи у свету не зависе само од способности сила да неметну правила и ред, него често и хаос. У последњих 15 година појавила су се „три јахача апокалипсе” – економска криза, пандемија и рат, док се четврти – глад, повремено наслућује.

Економска криза која је стигла са Волстрита 2008. била је први ударац успостављеном поретку. Одмах за њом појављивали су се сигнали глобалне епидемије, која је коначно избила 2020. и почела је у Кини.

Пандемија Ковида-19 представљала је најозбиљнији изазов међународном поретку који предводе САД. Експерти ово називају „тренутком радикалне међународне неизвесности“, који се „догађа у геополитички проблематичном времену, укључујући и повлачење Сједињених Држава из глобалног вођства“.

Пандемија је била важан механизам који је покренуо таласе нестабилности који су преплавили многа друштва широм света. Поткопала је поредак јачањем политика влада, готово до ауторитарности и глобалне дикататуре, поделом друштава, погоршавањем друштвених неједнакости, повећањем тензија између Сједињених Држава и Кине и демонстрирањем огромног јаза између глобалних проблема и способности света да их реши кроз постојеће међународне институције.

А онда је ратом у Украјини дошло и до оружане критике светског поретка, будући да „оружје критике не може да замени критику оружјем“. 

Изазови новог светског поретка

Пошто се постхладноратовски поредак ближи крају, какав нови светски поредак желе САД? Сједињене Државе сада виде Кину као конкурента и изазивача, супротстављајући се и опструирајући све што би могло бити од користи Кини, без обзира како то утиче на саме САД. Овај приступ не само да ствара потешкоће одржавању хегемоније Америке, већ је удаљава од тог правца.

САД су ушле у истовремену конфронтацију са Кином и Русијом. Све то није без ризика, јер ће бити теже упустити се у „нови хладни рат“ него што је то било у случају претходног.

Током 1970-их, амерички БДП је чинио скоро једну трећину укупног глобалног, али сада је само једна његова четвртина. Чланице БРИКС-а чине око 40 одсто светске популације, а према предвиђањима стручњака „петорка великих” (Кина, Русија, Индија, Бразил и Јужноафричка Република) ће 2023. чинити око 31,5 одсто глобалног бруто друштвеног производа према паритету куповне моћи, док ће удео Г7, групе најбогатијих држава света, пасти на 30 одсто. 

Једна невоља никада не долази сама. Велики сукоб у Украјини, који је апсорбовао ресурсе целокупног Запада, оставио је ван фокуса бројне кризне регионе. Сада талас државних удара у Африци још дубље подрива колонијално наслеђе и раскида везе са обрасцима западне демократије.

Обновљени блискоисточни сукоб Израела и Палестинаца, снажнији и озбиљнији него икада раније, прети да уплете већи број регионалних држава, уколико се не оконча довољно брзо. Друге кризе чекају свој ред.

Свет се удаљио од Кисинџеровог стандарда светског поретка, у којем нације делују у оквиру истог скупа ограничења и теже да испуне исти скуп правила, ка моделу у којем многе земље бирају сопствене путеве, без много обзира према ставовима других. Стари поредак уступио је место различитим поретцима, што је у ствари друго име за неред у коме ће се живети наредних деценија, и где су сви изгледи да многа правила која су важила до јуче више неће бити важна.

Истина, поменути принципи били су често „пријатне фикције“, игнорисани када су били неповољни за националне интересе. Па ипак, светски поредак заснован на америчкој безбедности, финансијској архитектури и институцијама за решавање проблема био је предвидљивији и стабилнији практично од било које историјске алтернативе.

Бројни аутори сматрају да ће оно што долази бити много горе. Уна Хатавеј, америчка професорка права на Јејлу и стручњак за међународно право, то описује као „Велики распад“, јер се, за разлику од периода након 1945, свет враћа у време када је рат био легалан и главни начин на који су државе решавале своје спорове. Ен Еплбаум, америчко-пољска новинарка и ауторка, оно што се тренутно дешава описује као „нови светски поремећај“. По њој, можемо сведочити пукој анархији и похлепи, а тренутни рат у Судану, као „најнихилистичкији конфликт на планети“, показује какав ће поредак заменити онај који она зове либерални.

Међународна арена као да се враћа у „Хобсово природно стање“ – где конкурентност и бруталност превладавају. Како то види политолог Ијан Бремер, Трампов приступ није вођен великом стратегијом, већ једноставно законом џунгле. Он сматра да ће Америка једнострано показивати моћ где год Трамп процени да се може да одвојено од норми, бирократских процеса, структура савеза и мултилатералних институција које су некада давале легитимитет америчком вођству, може добити нешто више. Ирански рат, са каскадним ефектима на регионалну стабилност и глобалне цене енергије, изгледа да потврђује тај став.

Три метода МАГА администриције

Спољна политика нове америчке администрације је њена домаћа агенда, само извезена. Трамп, односно МАГА, користе иста три метода код куће и у иностранству: елиминацију, трансформацију и потчињавање. У САД, они настоје да елиминишу „дубоку државу“ и претворе либералну Америку у националистичку. У иностранству настоје да елиминишу савезе и  савезнике трансформишу у вазале – Трамп види Европљане као продужетак његове политичке опозиције код куће, те настоји да елиминише трансантланстске везе, покушавајући да трансформише Европу по свом лику.

Истина, далеко од тога да је све било идеално у „старом свету“. Постојала је међузависност, али су неке земље биле зависније од других, што је омогућавало да се међузависност користи и као оружје. САД су то чиниле прилично слободно, посебно кроз употребу санкција, што је толерисано, истина невољно. Америка је пружала неку врсту осигурања другим земљама, али трошкови тога су били компензовани. Друге земље су инвестирале у САД, отвориле своје економије америчким инвеститорима, јефтино позајмљивале новац САД, учиниле долар глобалном валутом и претвориле америчка тржишта капитала у центар глобалних финансија. Као последица тога, од 1950. до 2020. просечан глобални реални БДП просечног Американца порастао је 4,6 пута. Наметањем огромних царина земљама које су себе сматрале пријатељима Америке, као и обавезама да се инвестира у САД, Трамп почиње да уништава ову „велику погодбу“.

Оно што је за многе изненађујуће је да и „суперсила у настајању“ почиње да игра сличну игру. Док се Америка може посматрати као „естрактивна“ суперсила, Кина је она која покушава да оствари преимућство креирањем зависности. Будући да је Трамп покренуо глобални трговински рат, уводећи царине неселективно и за савезнике и за противнике и „малтретирајући“ дугогодишње партнере, ти потези су многе од њих навели да се окрену Кини као алтернативи.

Понашање Пекинга

Изнанађујуће, Пекинг као да не жури да искористи пукотине у односима са Вашингтоном, и такав приступ се није променио откако је Трамп започео свој други мандат. Наиме, Кина ради оно што је одувек радила: покушава да усклади друге земље са својим интересима користећи шаргарепу и штап, бивајућу готово подједнако трансакциона као и Трампова администрација.

Међутим, оно што издваја Пекинг јесте његова предвидљивост, која земљама пружа јасну слику о томе како би могле да сарађују са Кином, чак и ако је то мање привлачно од онога што САД може да понуди. И уз изненадна погоршања односа са Канадом, Аустралијом или Литванијом, повезана са нарушавањем спољнополитичких приоритета Кине, Пекинг приступа геополитици хладно и рационално, покушавајући да користи подстицаје да утиче на понашање других земаља у своју корист.

Иако све велике силе то раде у извесној мери, Кина је више трансакциона од већине. Како се кинеска економија развијала, користи које Пекинг може да понуди постале су све веће. Може да награди земље за понашање које жели да промовише – признавање једне Кине – великим инфраструктурним пројектима, подстицањем кинеских компанија да оснивају фабрике у другим земљама, куповином више робе, посебно пољопривредних производа или сировина. Пекинг такође може да искористи свој контролни утицај над важним ланцима снабдевања, посебно ретким земним минералима, да би добио оно што жели. Кина је, на пример, користила своје залихе микрочипова да би унапредила своје интересе, што се показало у спору око Нексперије, када је ЕУ била искључена из снабдевања аутомобилским чиповима, што је навело холандску владу да промени курс.

У понечему, такав приступ подсећа на Трампов. Пекинг је трансакционалан, несентименталан, али је за разлику од Трампа веома прилагодљив. Избегава помињање „узвишених вредности“ у корист прагматичног склапања договора. Кључна разлика је у томе што је, за разлику од САД под Трампом, Кина предвидљива. Пекинг јасно ставља до знања шта жели. Кинески званичници понављају исти скуп црвених линија по питањима као што је Тајван. Насупрот томе, када се Трамп буни, његови конкретни захтеви су често нејасни и он је склон да касније „помери“ циљеве.

Кина свету нуди предвидљивост, а не великодушну алтернативу америчком лидерству. Пекинг може да обезбеди америчким савезницима инвестиције, приступ својим тржиштима и помогне у побољшању конкурентности одређених индустрија, као што је производња електричних возила. Ипак, недостатак поверења и заједничких вредности ограничава обим и дубину партнерства Пекинга.

И поред тога, Кина и дугогодишњи савезници САД би реално могли да створе нове мреже трговине и ланца снабдевања које би могле да изоставе Вашингтон. Ипак, Пекинг се не бори да искористи Трампов хаос јер му то није потребно. Може да заузме исти приступ као и увек: сарађује када је то могуће и врши одмазду када процени да је то неопходно.

Три тренда која обликују настајући поредак

Најважнији тренд за разумевање новонастајућег поретка је континуирана прерасподела глобалне моћи међу државама. Након пет векова, када је моћ била концентрисана на западу и северу, она се фактички распршује према истоку и југу. Од 1990. до 2025. удео светског БДП-а по куповној моћи Г7 – Групе седам развијених земаља (Француска, Немачка, Италија, Канада, Јапан, Британија, САД) смањио се са половине на четвртину, док је удео Кине, Индије и Југоисточне Азије порастао са 15% на чак 55%.

Иако америчка војска остаје супериорна, Кина полагано смањује ту предност. У свету где је снага мање функција територијалних поседа него технолошког мајсторства, Кина почиње да се мери са САД или да их престиже у многим стратешким технологијама, од хиперсоничних ракета до биотехнологије и вештачке интелигенције.

Промена расподеле моћи иде даље од успона Кине као суперсиле, будући да њу прати низ средњих сила. На пример, када је почео рат у Украјини 2022, Индија, Бразил, Јужна Африка и неколико других земаља успешно су пркосиле интензивном притиску САД да изолују Москву. Када је Трампова администрација објавила казнене царине Индији због куповине руске нафте, Њу Делхи је изразио негодовање, прилагодио се Пекингу и чекао да се САД повуку, што се убрзо и десило, истина због рата у Ирану.

Све више држава, посебно оних у развоју, почињу да буду део регионалног, па чак и глобалног лидерства. На пример, Турска има трећи по величини „дипломатски отисак“ на свету, док би Пољска могла постати бројчано највећа армија ЕУ. Од бизниса до спорта и дипломатије, „Глобални југ“ постаје све видљивији – и утицајнији – у свакој арени.

Други важан тренд је континуирано померање моћи од држава ка компанијама, невладиним организацијама и другим такозваним недржавним актерима. Њихово богатство, досег и могућности често превазилазе оне националних држава. Приход „Волмарта“ премашује БДП Шведске. Сваког дана више од 3,5 милијарди људи се дружи, прима вести или обавља трговину на „Мета“ апликацијама. Број активних међународних невладиних организација је порастао од 1955. са око 1000 на више од 45.000. Геостратешке технологије попут генеративне вештачке интелигенције, полупроводника и свемирских летелица развија приватни сектор, уз ограничено учешће влада.

Тврдња да моћ ових актера расте у односу на моћ влада је контраинтуитивна у време моћника и државних напада на цивилно друштво. Наиме, Трамп, Моди, Ердоган деле склоност ка третирању компанија као продужетка државе и покушавају да присиле универзитете, медије, чак и адвокатске канцеларије, музеје и друге независне институције да се повинују њиховим преференцијама. Па ипак, владе нису тако успешне у овим напорима и настављају да зависе од недржавних институција како би оствариле циљеве националне безбедности, економске и спољне политике. Ово је све више случај и услед приватизације која се дешавала у доменима образовања до безбедности, све већег притиска на државне буџете и растуће технолошке и финансијске сложености.

Утицај ових актера на глобалне послове је очигледан. Главни извршни директор компаније „Нвидиа“, Јенсен Хуанг, убедио је Трампову администрацију да дозволи извоз моћних Х200 чипова његове компаније у Кину, преокренувши седам година двостраначког политичког консензуса о том питању у Вашингтону. Кинеска комунистичка партија је олабавила узде кинеским технолошким компанијама да се такмиче у трци за преимућство у АI. Практично слом тржишта обвезница приморао је Трампа да ублажи своје царине за „Дан ослобођења“, много пре него што их је Врховни суд укинуо. И можда ниједан пример не илуструје моћ недржавних актера боље од „Старлинка“: Ако мала или средња војска жели поуздане комуникације на бојном пољу, мора да се договори са Илоном Маском.

Трећи базични тренд који обликује свет је све већа глобална повезаност. Супротно увреженим мишљењима, по којима се често проглашава мртвом, глобализација је, чини се, пребродила популизам и пандемију. Чак и са ефективном америчком царинском стопом која је порасла са 2,2% на око 10%, предвиђа се да ће светска трговина расти истим темпом као и током протекле деценије. Стране директне инвестиције порасле су за 14% у 2025. Политичари трубе о националној самодовољности, враћању ланца снабдевања у своје државе и оживљавању домаће индустрије, али подаци не показују значајан помак са међународне на домаћу активност.

Људи су и даље у покрету, а међународне миграције настављају да расту. Далеко од изолације и смањења, владе се међусобно ангажују више него икада раније. Укупно гледано, дипломатске везе се шире и продубљују. Иако је број формалних, на споразумима заснованих међународних организација достигао врхунац крајем 1990-их, дошло је до експлозије неформалних удружења, специјализованих конференција и мањих самита о специфичним питањима.

Ова повећана повезаност доноси многе користи, али је и извор многих светских проблема. Државе међузависност користе као оружје, користећи финансијску архитектуру, трговину и дигиталне мреже као инструменте присиле и напада. Претња старомодног међудржавног рата остаје, али национална безбедност сада укључује и управљање мрачнијим последицама међусобне повезаности: климатским променама, заразним болестима, сајбер нападима, тероризмом.

Средње силе

Током већег дела протеклих 100 година, земље су формирале релативно стабилне блокове засноване на идеологији, политичким системима или култури – на пример, комунизам наспрам капитализма, Запад наспрам остатка света. Многе контрадикције су се криле испод тих етикета, наравно. Али велике поделе су у суштини структурирале највећи део спољних послова. У доба хиперповезаности и дистрибуиране моћи, ове поделе су се распале. Државе, сада са више утицаја и више опција, флуидне су, опортунистичке и контрадикторне у својим односима.

Тако некада комунистички Вијетнам продубљује своје безбедносне везе са САД, демократски Бразил стоји поред Русије и Кине у БРИКС-у, а пре рата Саудијска Арабија се приближавала и Израелу и Ирану. Ниједан безбедносни савез данас не делује чврсто. Трампова претња да ће анектирати Гренланд потресла је НАТО, доводећи у питању гаранцију колективне одбране из Члана 5, да не говоримо о одбијању НАТО-а да учествује у рату против Ирана. Веза између Москве, Пекинга и Пјонгјанга је мање трајна осовина него привремени брак из интереса. Ипак, колико год коментатори проглашавали нови Хладни рат, ривалство између две велике светске силе је компликовано: САД су највећи трговински партнер Кине, Кина је трећи највећи страни кредитор САД.

Новина је да су тзв. средње силе (Канада, Аустралија, Турска, Бразил…) постале важни играчи у овом новом пејзажу. Оне могу деловати као колебљиве државе које мењају равнотежу геополитичке моћи, или теже различитим коалицијама за различита питања заснована на заједничким вредностима и интересима. Иако „повлачење“ САД представља огроман шок за међународну сарадњу какву смо је знали до скора, ширење прекограничних проблема значи да је потражња за њиховим заједничким решавањем већа него икад, а средње силе имају средства да се ангажују. Интензивирање присиле великих сила ствара додатни подстицај за ове земље да удруже снаге.

То значи да би нови светски поредак могао бити кооперативнији и праведнији од свог претходника – барем у одређеним областима. Питања која су културно или идеолошки симболична, попут миграција или људских права, остаће нерешена. Али напредак је вероватнији код проблема техничке природе који се могу лакше решавати у глобалном систему који је децентрализован и умрежен – а не концентрисан у „великој архитектури“ једне силе и институције.

Узмимо трговину. Крута, универзална правила Светске трговинске организације (СТО) била су пристрасна ка циљевима развијених земаља, поткопавала су демократско доношење одлука и доприносила снажним негативним реакцијама унутар друштава. Док је СТО де факто престала да функционише, појављује се мешавина регионалних, билатералних и „минилатералних“ трговинских споразума. Неуређенији, флексибилнији систем преклапајућих чланстава, коалиција истомишљеника и „отворених плурилатералних односа“, ако био био и мање ефикасан економски, био би политички трајнији, и праведнији.

Слично томе, земље стварају нову мрежу регионалних и билатералних споразума за управљање финансијским кризама. ММФ је и даље највећи извор хитне финансијске помоћи, али ови други аранжмани штите појединачне земље и чинећи системску „заразу“ мање вероватном. Транснационални криминал, стандарди АI и свемир – укључујући питања као што је управљање орбиталним отпадом – техничка су питања која ће вероватно бити решавана уз већу сарадњу. Чак ће и акције у вези са климатским променама напредовати, упркос антагонистичком ставу Трампове администрације. Подстакнути тржишним подстицајима, стратешким интересом и вредностима, широк спектар актера – од великих емитера попут Кине до градова, филантропа, креатора тржишта угљеника и приватних инвеститора – тежи глобалној енергетској транзицији.

Ризик светског рата

Столеће у коме живимо извесно је век сложености, барем у геополитици. Реалност је нијансиранија од тога, али попут џунгле која преузима плантажу са једном културом, дивљи, децентрализовани екосистем замењује светски поредак који је био концентрисан у моћи и институцијама САД. Појављују се нови играчи и нове врсте односа.

Међутим, оно што „закон џунгле“ игнорише јесте да је дивљина пуна кооперативног понашања (где организми формирају обострано корисне односе како би расли и напредовали, савладали препреке и ублажили ризике). За проблеме који се могу решити дистрибуираном акцијом, попут трговине, јавног здравља и климатских промена, ово би чак могло да се покаже као побољшање. Ипак, неће сва питања одговарати овом новом, неуреднијем калупу – а пре свега се ради о безбедности.

Наиме, иако постоје разлози за оптимизам, питање глобалне безбедности је најпроблематичније. Данас је више земаља у сукобу него у било ком тренутку од 1945. Док траје рат у Украјини, Трампове акције су агресивне и непредвидиве. Додатно, у току је масовно глобално наоружавање, и по први пут током више деценија нуклеарна пролиферација је на столу у више држава.

Оно што је забрињавајуће је да би – судећи по протеклих десет година – историја могла да почне да се понавља, и ако се то деси, последице ће бити катастрофалне. Наиме, док су од 1989. до 2014. смртни случајеви повезани са борбама у прекограничним сукобима у просеку износили мање од 15.000 годишње, али почевши од 2014. просек је порастао на преко 100.000 годишње. Како државе све више занемарују ограничења законите употребе силе, ово би могао бити само почетак смртоносне нове ере сукоба.

Више могућности и више опасности – то је парадокс који дефинише нови светски поредак. Државе и идеологије су се уздизале и падале, али свет никада није видео ове нивое повезаности и сложености. Историја нам не може рећи, односно предвидети, да ли ће превладати сарадња или хаос.

Додуше, осећај језе је овога пута био много јачи, првенствено зато што су 1962. сукобљене стране предводили људи који су, из данашње перспективе, били појам рационалности и промишљања у односу на предводнике данашњих учесника рата на Блиском истоку.

Почетак рата и његови поводи

Напад на Иран је почео је у суботу ујутру 28. фебруара, мање од 24 сата пошто су завршени преговори Вашингтона и Техерана у Оману о иранском нуклеарном програму, за који су обе стране, а и медијатори из Омана, тврдили да су били успешни.

У првим сатима напада убијени су врховни вођа Ирана ајатолах Али Хамнеи и више високих државних и војних руководилаца, гађани су објекти Иранске револуционарне гарде и постројења за производњу и чување ракета. Са више ракета је погођена основна школа за девојчице у Минабу, на југозападу земље, у којој је било 168 жртава, махом девојчица од 7 до 12 година.

Иран је одговорио готово тренутно, ракетним нападима на Израел и америчке базе у свим земљама Персијског залива – Саудијској Арабији, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, Кувајту, Бахреину, и изјавом да ће „за непријатељске бродове“ затворити Ормуски мореуз у Персијском заливу, једну од најважнијих светских рута за превоз нафте, гаса, али и многих других стратешких производа.

Свет је био у шоку – далеко од тога да претходних дана и недеља није било најава Тел Авива и Вашингтона да ће доћи до напада на Иран, Америка је нагомилала силну војну силу у региону у претходном периоду, али сви су се надали да ће до неког решења ипак доћи. Поготово зато што се рационални разлози за напад на Иран нису могли пронаћи.

На страну Израел, који  већ дуго сматра Техеран егзистенцијалном претњом по своје постојање и годинама заговара напад на Иран: Тел Авив је сигурно сматрао да тренутак за то није могао бити бољи, Иран је исцрпљен тешком економском кризом и вишедеценијским санкцијама, унутрашњим немирима и демонстрацијама, као и пуцањем „осовине отпора“ према Израелу коју је деценијама креирао у региону. У претходне две године су Хезболах у Либану, Хамас у Појасу Газе, јеменски Хути и проиранске милиције у Ираку претрпели тешке губитке од стране Израела, пао је режим Башара ел Асада у Сирији и деловало је да је Иран практично без савезника, сам и слаб на ледини.

Последице по свет које би настале нападом на Иран очито у Тел Авиву нису узимане у обзир, Израелу је обезбеђивање сопствене сигурности основни циљ, а та сигурност се постиже слабљењем противника – ако не потпуном сменом режима у Техерану, онда тиме што ако Иран потоне у унутрашњи хаос више неће бити у стању да угрожава Израел.

Но, мотиви Вашингтона нису били никоме јасни, нарочито зато што су се објашњења у објавама Доналда Трампа по друштвеним мрежама и у јавним наступима мењала из сата у сат. Тврдње да се тиме Иран спречава да развије нуклеарно оружје звуче бесмислено у светлу претходних славодобитних изјава да је у прошлогодишњем јунском дванаестодневном нападу Америке и Израела на Иран (отпочетом усред преговора са Техераном о нуклеарном програму) нуклеарни потенцијал Ирана готово уништен. Још горе је стајало са причом о уништењу иранског ракетног програма који угрожава Америку (и за тај ракетни програм је Вашингтон прошле године тврдио да је 90% уништен).

У те приче нису већински поверовали ни Американци, сва истраживања показују да ниједан рат које су водиле САД последњих деценија није имао мању јавну подршку.

И у Трамповом МАГА покрету појавиле су се одмах прве пукотине. Такер Карлсон, Џо Роган и низ других утицајних медијских личности тврдили су да је Трамп издао своја обећања о томе да Америку неће више увлачити у ратове који је се не тичу, а директор америчког Националног центра за борбу против тероризма Џозеф Кент поднео је оставку тврдећи да је Трамп ушао у рат против Ирана под утицајем Израела.

Наставак рата

Како год, америчке тријумфалне изјаве да је Иран обезглављен, да су њeгови војни капацитети (опет) уништени бар 90% и да Техеран моли за мир, реалност је демантовала.

Техеран се очигледно дуго припремао за овакав сценарио. Од почетка је тврдио да убиства високих државних, верских и војних званичника, која су се ређала као на траци, неће учинити да дође до расула у држави и војним снагама, да иза сваког убијеног долази непрегледни низ заменика, што се показало као тачно.

На сваки напад на своју енергетску, војну и индустријску инфраструктуру Техеран је одговарао готово симетричним ударима на сличне мете у земљама Залива – Израел бомбардује гасне инсталације иранског Јужног Парса, Техеран бомбардује гасне инсталације Катара; бомбардују се рафинерије у Техерану, одговара се гађањем рафинерија свуда по Заливу; уништавају се фабрике и челичане у Ирану, слична судбина стиже фабрике код суседа.

Кроз Ормуз је могло да пролази тек нешто мало бродова са енергентима за „пријатељске државе“, у које бродови суседа нису убрајани. Све уз поруку комшијама да не вреди да се жале, јер су легитимна мета зато што се са њихове територије угрожава Иран.

У буквалном преводу: деценијама сте савезници Америке, имате њихове безбројне војне базе, плаћали сте им силне хиљаде милијарди долара јер су вам гарантовали безбедност и стабилност на којој сте градили вашу садашњост и будућност, али тога више неће бити док год ми не будемо имали гаранције да се овако нешто Ирану више неће догодити.

Уз додатак: ми страдамо више од вас, али страдаћемо док год буде потребно, али и ви ћете страдати; и остатак света ће патити, ко више ко мање, али никоме неће бити свеједно.

И напади на Израел су непрекидно трајали, некада мањим некада већим интензитетом, уз ударе на америчке војне базе у региону.

Уједињење под заставом

Од почетка рата пљуштали су несувисли позиви Доналда Трампа и његових сарадника Иранцима да изађу на улице и сами смене режим јер је рат најбоља шанса за то, поново се активирао самозвани престолонаследник Ирана Реза Пахлави поручујући из Вашингтона, где живи скоро 50 година, да је већ спремио тим стручњака који ће с њим на челу предводити демократизацију ослобођене земље, чим његови земљаци похрле на улице и оборе теократски режим.

Десило се једино што је могло да се деси, Иранци су се ујединили као никада пре, свесни да је у питању егзистенцијална борба за опстанак нације и државе, а не Исламске републике. Политичке, верске, етничке разлике и проблеми, који су у Ирану безбројни, нестали су преко ноћи под бомбама које не бирају жртве и одложени за будућност, једном када се рат буде завршио.

Ако постоји тренутак који би симболички могао да одреди почетак тог уједињења, то је сигурно масакр деце у основној школи у Минабу у првим сатима првог дана рата. Минаб је у провинцији Хормозган на југозападу Ирана, национално и верски мешовитој средини у којој живе Персијанци, Арапи, Балочи, потомци многих афричких народа. Балочи, иначе сунити, народ који има јаке сепаратистичке тенденције и у Ирану и у Пакистану, заклели су се после тога на верност новом ајатолаху Мођтаби Хамнеију, сину Алија Хамнеија, што је до тада био незамислив догађај.

Други симболички тренутак уједињења било је бомбардовање резервоара са горивом у Техерану и околини 7. марта, бомбардовање непосредно пре кише која је у апокалиптичном призору пала на земљу црна и токсична, затровавши милионе људи, што је још једном уверило Иранце да је у току егзистенцијални рат против свих њих.

И начин говора државних званичника се променио. Далеко од тога да се вера не помиње у овом рату, али нико не прича о џихаду, од почетка сукоба је појачана реторика која говори о славној историји Персијске империје која раније није занемаривана, али је исламско наслеђе имало јасну предност.

Парадоксално је да „свети рат“ много чешће помиње амерички министар рата Пиг Хегсет, који је више пута изјављивао да се овај рат води у име Исуса Христа и да су амерички авиони над Ираном вођени „божјом промисли“ – и чини се да то озбиљно мисли.

Приметно је и да увек смртно озбиљни челници и службеници Исламске републике све чешће користе хумор на друштвеним мрежама да би исмевали Америку, Израел и Трампа, схвативши ваљда шта председника Америке највише боли. Као и то да су по мрежама са сличним активностима врло активни млади Иранци, по дефиницији противници крутих ограничења које намеће иранска теократија, али и то је очигледно проблем остављен за послератно време.

А што се тиче етничких проблема којих у Ирану не мањка, у првим данима рата по западним медијима провлачиле су се  вести о од стране Америке наоружаним курдским групама које се спремају да из Ирака упадну у Иран (где живи око 9 милиона Курда, не увек у великој љубави са државом), али пошто су готово моментално иранске снаге бомбардовале неке курдске базе у Ираку, а погодиле и рафинерију у Ербилу, у ирачком Курдистану, такве гласине су утихнуле.

„Осовина отпора“

Активирала се и наизглед неповратно оштећена „осовина отпора“. Либански Хезболах је у новембру 2024, после вишемесечног рата, склопио са Израелом примирје које је подразумевало да се Хезболах разоружа а Израел повуче са положаја на либанској територији и престане са нападима. Нити се Хезболах разоружао, нити је Израел престао са нападима на југ Либана, али од тада из Либана нису испаљиване ракете на Израел.

Хезболах је, још пре него што је најновији рат почео, најављивао да се у евентуални сукоб неће укључити уколико рат буде „обичан“, попут прошлогодишњег јунског напада на Иран када је мировао, уколико не буду пређене „црвене линије“. Но када је 1. марта потврђена вест да је убијен Али Хамнеи, а хиљаде људи са заставама Хезболаха и Ирана изашле на улице Дахијеа, јужног дела Бејрута у коме је седиште ове шиитске организације, било је очито да ће се нешто десити и да Либан неће заобићи ни овај рат, чему су се његови становници надали.

Исте вечери Хезболах је испалио прве ракете на Израел и најавио да креће у одсудну битку, на шта је израелска војска почела бомбардовање јужног дела Либана и јужног Бејрута. Из дана у дан је ситуација ескалирала. Са југа земље, из јужног Бејрута и из долине Бека на истоку земље, под израелским претњама бомбардовањем присилно је расељено више од 1,2 милиона људи, што је земљу са 4 милиона становника, у којој већ годинама живи 1,5 милиона сиријских и палестинских избеглица, довело на ивицу хуманитарне катастрофе.

У претходних месец и пo дана у Либану je убијено преко 2.000 људи, махом цивила, од тога више од 300 деце, а хиљаде су рањене. Израел је најавио да ће успоставити тампон зону од границе са Либаном до река Литани и Захрани, око 50 километара северније, наложио да сви становници тог дела Либана морају да оду и да им неће бити дозвољен повратак. На југу Либана се воде тешке борбе између бораца Хезболаха и израелске војске, уз свакодневна бомбардовања.

Либан, неописива мешавина вера и нација, у којој живе шиити, сунити, хришћани свих деноминација, Друзи, на ивици је пуцања. Израел врши стални притисак на владу у Бејруту да сама разоружа Хезболах, а тај притисак вероватно је део плана у коме би Хезболах пострадао у унутрашњим сукобима који би избили.

Влада земље измучене вишегодишњом економском кризом једва се носи са оним што се сада  дешава, издаје саопштења у којима тражи од Хезболаха да оружје положи, свесна да се то неће десити, као и да је либанска војска преслаба да то учини силом и да би било какав унутрашњи оружани сукоб водио ка грађанском рату какав је Либан искусио од 1975. до 1990. Али тензије између етничких и верских група расту.

Од почетка рата са Ираном активирале су се многе шиитске милиције у Ираку блиске Техерану, нападајући америчке базе у Ираку. Јеменски Хути су дуго мировали, да би пре две недеље извели неколико ракетних напада на Израел, најављујући да се тако укључују у рат. Но, за сада није било напада на бродове у Баб ел Мандебу, чиме би и пролаз кроз Црвено море, попут Ормуског мореуза, био блокиран. Тешко је рећи да ли је то део некаквог плана Хута, или се у договору са Техераном блокада Баб ел Мандеба чува као адут у случају даље ескалације.

Досадашњи резиме једноипомесечног рата је поразан за све зараћене стране, али и за остатак света. У Ирану је погинуло више од 3.500 људи, махом цивила, хиљаде је рањених, уз тешка разарања, а трагични биланс у Либану је већ поменут. Број мртвих у Израелу је немерљиво мањи, али хиљаде су рањене, а иранске ракете и ракете Хезболаха су много пута пробиле израелску одбрану и начиниле не тако мало штете.

Има жртава и код америчке војске, мада су информације о томе ограничене као никада до сада; жртава има и у земљама Залива, уз разарања енергетске инфраструктуре за коју ће бити потребни месеци и године да буде санирана. Уз крах туризма, авио саобраћаја и многих других врста бизниса, за које ће се штете тек рачунати.

Цео свет је претрпео тешке последице, цене енергената су отишле у небо, берзе подивљале, инфлација скаче, баук рецесије се надвија над многе државе. О томе колико ће трајати и какве ће све бити последице досадашњег рата, а трајаће дуго, тек почиње да се прича.

Преговори или наставак рата

Прошло је седам дана од проглашења петнаестодневног примирја, три дана од преговора САД-а и Ирана у Пакистану. Хоће ли бити наставка преговора тешко је рећи, мада је крај рата скоро очајнички потребан обема странама.

Иран је тешко пострадао, и људски и материјално, уз Либан највише од свих учесника у рату. Колика је штета начињена, и како ће се то одразити на ионако разорену економију, рачунаће се тек када се рат буде коначно завршио.

Но, неке границе поменуте на почетку овог текста за Иран су пређене, и чини се да је руководство земље свесно да ће, ако не буде трајног редефинисања односа у региону, бити свеједно да ли се рат одмах наставља, уз још гора страдања, или се чека да ли ће се то десити за шест месеци или годину дана.

Парадоксално, иако је Иран највише пострадао и може још више, делује да Техеран има тренутно јаче аргументе у преговорима. Блокадом Ормуза и ударом по суседима показао је да не мора да буде војно надмоћан у судару са Америком и Израелом, као што и није. Ормуз јесте широк 33 километра, али је пловни пут широк свега 5-6 км, и може се блокирати и лаким чамцима пуним експлозива или мина, а то не кошта много. Промене у начину контроле Ормуза Иран се неће одрећи, а таксом може да наплати бар део ратне одштете коју тражи.

А неће се одрећи ни ракетног програма. Показало се да су му ракете неопходне за одбрану, без њих је препуштен на милост и немилост Израелу, а то непријатељство ће, како изгледа после претходних 45 дана, потрајати док је Израела и Ирана. Не морају то чак да буду ракете дугог домета, довољно је да добаце до суседа у Персијском заливу, а то није далеко, да њима, тиме и остатку света, причине немерљиву штету.

Вероватно би се Иран чак најлакше одрекао нуклеарног програма, оног који може да послужи у војне сврхе. Да неће да развија нуклеарно оружје Техеран од почетка тврди, а високо обогаћени уранијум може се транспортовати у Русију, што је и било предлагано. 

Али, тешко ће се Техеран одрећи захтева да мир укључује и прекид рата у Либану. Превише је Хезболах уложио у то да му буде савезник у овом рату, па би одрицање од Божије партије значило потпуни губитак кредибилитета међу ионако ретким савезницима.

Основни проблем је нулти ниво поверења Ирана у односу на Америку, што није чудно. Техеран је много уложио у нуклеарни споразум са Вашингтоном склопљен у време Обамине администрације који је Трамп поцепао 2018, у време свог првог мандата. На крају тог мандата, у јануару 2020, наредио је убиство Касема Солејманија, команданта Кудса, елитне јединице Иранске револуционарне гарде. Убиство без најаве и повода изведено је у Багдаду где је Солејмани, који је са Американцима годинама пре тога сарађивао у борби против Исламске државе, дошао по позиву. Иран је тада реда ради одговорио, бомбардујућу празне касарне америчке војске у Ираку, покушавајући да избегне ескалацију.

Нешто јачи је био одговор, мада и даље симболичан, када се прошле године Америка придружила нападу Израела на Иран, усред преговора, а онда је дошао и овај последњи напад, одмах по завршетку преговора у Оману.

Има још један проблем, који ће имати тешке последице у будућности. Сваки народ памти велике злочине над собом, али велике империје памте много дуже. У Ирану и данас са таквом мржњом причају о Александру Македонском као да је Персеполис, симбол Персијске империје, разорио и до темеља спалио јуче, а не пре 2500 година.

Да ничега другог није било, а било је много тога, покољ девојчица у Минабу Иран ће памтити, ко год буде на власти. На седиштима авиона којим је иранска делегација летела на преговоре у Исламабад биле су слике убијенe децe и предмети који су им припадали.

Америка на ивици

У последњим преговорима у Пакистану са америчке стране учествовали су Џерад Кушнер, по занимању Трампов зет и предузетник, и Стив Виткоф, најпознатији по томе што је Трампов пријатељ са голф терена, који су били главни преговарачи и у Оману, након чега је Америка напала Иран.

Рекло би се не баш репрезентативни представници за тако важан сусрет, и због њиховог претходног међународног искуства и због састанка у Оману, но питање је има ли уопште у самом врху америчке администрације, у најужем Трамповом окружењу било кога са више знања, искуства и квалификација.

Јесте званично најважнији амерички преговарач у Исламабаду био Џеј Ди Венс, Трампов потпредседник, који се упадљиво држао по страни од самог почетка рата у Ирану, али питање је колико су уопште велика његова овлашћења у ситуацији где о свему одлучују Трамп и неколико његових најближих сарадника који не трпе било какво супротно мишљење, чему сведочи и смена неколико високих војних званичника усред рата.

То и јесте највећи проблем са америчке стране. САД су увек имале добру секцију која се бавила Ираном (као, уосталом, у своје време и добре совјетологе и људе који су познавали Кину), али све то је временом разјурено, закључно са почетком другог Трамповог мандата.

Америци је очајнички потребан излаз из овог рата, уз проглашење било какве победе. Само, како прогласити победу у рату за који нико не може јасно да дефинише зашто је почео, и са којим циљевима, осим небулозних дефиниција тих циљева по друштвеним мрежама, који су се мењали на дневној бази?

У том рату је Америка вишеструки губитник, првенствено репутационо. Репутационо најпре као преговарач о било чему, као земља у чија обећања више не верују ни непријатељи ни савезници, а било је основа за то и раније (царине, Гренланд итд).

Затим, репутационо као војна сила, евидентно најјача у свету, али која са свом том силом није успела против вишеструко слабијег Ирана да оствари ниједан од набројаних циљева (не тако давно, 2021, та иста војна сила се после двадесетогодишњег рата са талибанима и утрошених најмање 1,5 хиљада милијарди долара покупила из Авганистана и препустила га у целости талибанима). А онда и репутационо као савезник који гарантује заштиту, безбедност и стабилност – шта сада о томе мисле петро-монархије у Заливу које су то плаћале хиљадама милијарди долара тек ће се видети у наредном периоду.

На крају, и најважније, репутационо као савезник у чију се предвидљивост и урачунљивост, које су основа свега, више не може рачунати.

Од Вашингтона су се у овом рату одмакли баш сви савезници, од оних најближих попут Велике Британије, до Јапана. Баш сви су одбили да се овом рату придруже (НАТО колективно), и да у њему учествују на било који начин. Позив Кини, Јапану, Јужној Кореји, Француској и Великој Британији да учествују у одблокиравању Ормуског мореуза неки су, попут Британије, глатко одбили, Француска и Јужна Кореја су промрсиле да ће размислити и јавити се, Кина нешто формално одговорила док су се њени руководиоци вероватно у самоћи смејали, а најконкретнији је био Јапан који је рекао да је лествица превисоко подигнута и да они не би да у томе учествују.

Ту нису ништа помогли Трампова бука и бес, претње и увреде, његове и Хегсетове објаве како је ово била величанствена победа, објаве којима се у Техерану подсмевају, а због којих у савезничким престоницама нелагодно гледају у земљу. А када се једном таква врста поверења изгуби, тешко се враћа.

А и гунђање код куће је све јаче, како због пораста цена бензина и инфлације, тако и због прекршених обећања да Америка више неће учествовати у ратовима који је се не тичу.

Како ће се из такве ситуације извући онај (они) који најмање противљење и најрационалније примедбе доживљавају као личну увреду, после које следе неконтролисани напади беса и неконтролисани поступци, онај (они) који домаћу и светску политику која се тиче милијарди људи креира на дневној бази, на основу тренутног расположења и оскудног (никаквог) знања о било чему, најмање о свету, и при томе у најближем прстену окружен истим таквим људима, тешко је рећи.

У најбољем случају, завршиће се бар на неко време, повлачењем уз шкргутање зуба, мада вреди размишљати о томе да је истекло тек 15 месеци Трамповог мандата. У најгорем случају после тренутног затишја наставиће се тамо где се стало, а то је сценарио о коме је боље не размишљати.

Сваки досадашњи наставак кризе око Ирана почињао је тамо где је претходни стао. У априлу 2024. године, у знак одмазде због израелског напада на ирански конзулат у Дамаску, Иран је испалио ракете и дронове на територију Израела, први пут у историји. Тел Авив је одговорио неколико дана касније, али није било жртава ни много штете ни на једној страни. Напади су очигледно били обострано тако креирани. Међусобни напади су поновљени у октобру исте године, опет дозирани, али много жешћи, да би у јуну 2025. Израел, потом и САД, напали Иран, а Техеран одговорио масивним ракетирањем Израела. Рат је био жесток, али кратак, „свега“ 12 дана. Овог 7. априла рат је застао на самој ивици провалије.

Фактор Израел

Поред иранских и америчких званичника, преговори у Исламабаду имали су и трећег актера – Израел, који није био за столом, али јесте лебдео изнад стола. Шта заиста мисли о примирју које су касно ноћу договорили Вашингтон и Техеран, а са којим се Тел Авив сложио, Израел је показао већ сутрадан, 8. априла.

У поподневним сатима изведен је најжешћи удар на Либан од почетка рата, посебно на Бејрут. Без најаве и упозорења гађани су, неселективно, и делови града који су раније важили као „сигурне“ зоне. Убијено је најмање 357 људи (жртве се још увек извлаче испод рушевина), од тога најмање 35 деце, а хиљаде су рањене.

Тел Авив је рекао да изјаве после преговора у Исламабаду да примирје важи и за Либан нису тачне и да ће Израел наставити рат на територији Либана до коначног уништења Хезболаха, као и да ће проширити „сигурносну зону“ до реке Захрани у Либану, педесетак километара северно од границе. Израел је више пута поновио и да рат у Ирану није завршио, и да је спреман на његов наставак.

Опозиција у Израелу, а и неки чланови владајуће коалиције, жестоко су критиковали Нетанијахуа што је уопште пристао на било какво примирје.

Најављени су директни преговори Либана и Израела у Вашингтону 14. априла, мада није јасно о чему ће уопште преговарати. Израел инсистира да либанска влада разоружа Хезболах, што ова зна да не може – и зато што је либанска војска слабија од Хезболаха, и због тога јер зна да би тиме највероватније гурнула земљу у грађански рат. С друге стране, Израел преговоре са Хезболахом не жели, нити Хезболах са Израелом. Једини уступак који је, за сада, Израел направио јесте да је на наговор Вашингтона у последњих неколико дана престао да бомбардује Бејрут, али су жестока бомбардовања и борбе настављени на југу земље.

Гидеон Леви, колумниста израелског „Хареца“ пише да је Израел по први пут од свог оснивања у ситуацији да можда потпуно изгуби подршку било које земље у свету, чак и Америке. Разлог је једноставан: док је трајао разарајући рат у Појасу Газе, уз све ужасе, већи део западног света је нелагодно ћутао или у пола гласа говорио како би то требало да се заустави, али тај рат није непосредно угрожавао њихове економије. У случају Ирана ситуација је потпуно другачија, због тог рата читавом свету прети темпирана економска бомба, па је одмицање од Израела гласније и уочљивије.

Леви каже да би Трампу, таквом какав је, један од начина изласка из рата могaо да буде пребацивање кривице за све на Израел, а и све већи број припадника МАГА покрета, неки и утицајни, почињу да питају зашто Американци морају да плаћају због рата Израела са Ираном када Иран није претња Сједињеним Државама.

У сваком случају, Нетанијаху, Бен Гвир, Смотрич, а и већи део становништва Израела који по анкетама подржава рат против Ирана и у Либану, на примедбе се не обазире, док Доналд Трамп најављује тоталну блокаду Ормуског мореуза, без обзира на последице. Све три зараћене стране тврде да „држе прст на обарачу“, а Блиски исток и свет са много страха и мало наде чекају даљи развој догађаја.

Бранко Милановић је докторирао економију 1987. на Универзитету у Београду, са дисертацијом о неједнакости дохотка у Југославији. Радио је као водећи економиста у Истраживачком одељењу Светске банке скоро 20 година, након чега је написао књигу „Oдвојени светови“ (2005). Био је виши сарадник у Карнегијевој фондацији за међународни мир и предаваo je на Универзитету у Мериленду. Тренутно је професор истраживач на Центру за постдипломске студије Универзитета Њујорка (CUNY) .

Милановићево главно подручје рада је неједнакост у приходима, како унутар земаља тако и глобално. Објављивао је бројне радове у водећим часописима. Његова књига „Богаташи и сиромаси“ (2011) проглашена је књигом године од стране часописа „Глобалист“, а „Глобална неједнакост“ (2016) добила је значајне међународне награде. Његова нова књига, „Велика глобална трансформација“, објављена је 2025. године и проглашена је за књигу године часописа „Фајненшел тајмс“.

АЛИС ЛИУ: Професоре Милановић, у вашој новој књизи истичете две кључне економске промене нашег доба. Kоје су то промене и како су међусобно повезане?

БРАНКО МИЛАНОВИЋ: Те две кључне промене уочљиве су на различитим нивоима анализе. Прва кључна промена јесте растући значај Азије и Пацифика и премештање глобалне економске активности ка том региону. Ако бисте упоредили слику светске економије од пре 30-40 година са данашњом сликом, видели бисте да је економска активност сада много већа у земљама попут Кине, Индије, Индонезије и Тајланда него што је била пре 40 година. Такође, знатно већи је удео Азије у укупној глобалној производњи добара и услуга.

Кина је, наравно, најчешћи пример јер је претекла Сједињене Државе као највећа светска економија на свету према паритету куповне моћи. Кинеска економија тренутно производи 22% глобалног БДП-а, док америчка економија производи 16%. Али још један пример те промене јесте и чињеница да, на пример, Индија тренутно производи 9% глобалне производње а Велика Британија 2%, док су пре 30 година обе земље производиле по око 3%.

Друга велика промена је последица ове прве, али се дешава на нивоу индивидуалних прихода. Како је Кина као држава постајала све богатија и Кинези су постајали богатији. Напредовали су у глобалној расподели прихода и почели да претичу ниже класе у богатијим земљама. То значи, на пример, да људи који су били у нижој средњој класи у САД, Немачкој или Италији, по први пут у последњих 200 година сада заостају иза значајног броја људи из Азије. Наравно, ви често не схватате да ли сте на глобалној лествици испред или иза некога, али постоји одређена роба и производи чије су цене међународно одређене, а које можда више нећете моћи да приуштите. То, у комбинацији са чињеницом да су се земље на врху ранг листе (као што су САД) много боље прошле од средње и радничке класе у њима, створило је додатне политичке потресе.

Дакле, постоје две велике промене на два различита нивоа. На нивоу националних држава имали смо помак ка много већем значају Азије у економији и политици, док на нивоу личних прихода видимо опадање западне средње класе.

Како је успон Азије обликовао глобалну економију и расподелу прихода, и шта ову промену чини историјски јединственом а не само још једном фазом глобалних економских промена? Зашто би требалo да на то обратимо пажњу?

Требало би да обратимо пажњу пре свега јер је реч о великој промени. Ако узмете само Индију и Кину – које заједно имају 2,8 милијарди становника, односно око 40% светске популације – јасно је да се ова промена не може игнорисати због саме величине ових земаља. Али ова промена је драматична и због своје историјске јединствености.

Ако се вратите у 1300. или 1500. годину, или у 16. век, и погледате каква је тада била расподела економске активности на евроазијском континенту, видећете да је ниво прихода људи у развијенијим деловима Европе, попут Холандије или италијанских градова-држава, био сличан нивоу развоја у развијенијим деловима Кине. По данашњим стандардима сви су били сиромашни, али разлика у приходима између ова два дела Евроазије није била велика.

То се променило са Индустријском револуцијом. Индустријска револуција је била изузетно важна не само због повећања светског БДП-а, већ и зато што је људе у земљама које су предводиле индустријализацију – у Великој Британији, Француској, Северној Европи, затим Сједињеним Државама и коначно Јапану – учинила много богатијим од оних у другим земљама. Будући богатији, били су и технолошки напреднији и војно јачи.

У последњих 40 година први пут смо се суочили са озбиљним изазовом том поретку. Земље у Азији сада не само да сустижу, већ у неким случајевима чак и технолошки претичу западне земље. Као што сам већ рекао, становништво тих земаља такође напредује у глобалној расподели дохотка. Зато је ова промена историјски значајна – она у одређеној мери поништава последице Индустријске револуције тако што Азију поново ставља на исти ниво са Европом.

Кад смо већ код историјских аналогија, много се говори о новом Хладном рату између Кине и политичког Запада. По чему се овај Хладни рат разликује од претходног?

Мислим да је реч о другачијем Хладном рату, пре свега зато што не знамо како ће се одвијати. Али дозволите ми да скицирам његове главне карактеристике.

Претходни Хладни рат између САД и СССР-а био је заснован на идеолошком надметању. Позивам се овде на Ремона Арона, који је шездесетих написао веома важну књигу под називом „Мир и рат“. Арон говори о два хегемона, САД и СССР, али систем назива хетерогеним, што значи да је основа легитимитета совјетског и америчког система била различита. Па ипак, истовремено, у ова два система постојали су људи који су били присталице оног другог. Француска и Италија, на пример, имале су веома јаке комунистичке партије које су биле идеолошки повезане са Совјетским Савезом. С друге стране, у земљама источне Европе и Совјетском Савезу неки људи су, иако не тако отворено и слободно, били либерално оријентисани и идеолошки повезани са Западом.

Данас не видим такву идеолошку конкуренцију између Кине и Сједињених Држава. Ривалство је сада много више економско, јер је Кина економски снажнија него што је Совјетски Савез икада био. Али идеолошки, Кина није успела да понуди модел политичко-економског система који би се лако могао пресликати негде другде. Док је Совјетски Савез то могао.

Дакле, сугеришете да Кини недостаје идеолошка привлачност какву је имао Совјетски Савезо?

У суштини, да – Кини недостаје идеолошка привлачност. Не треба заборавити да је Совјетски Савез извозио своју идеологију практично широм света. Ако узмете не само успешне револуције попут кубанске, која је на крају постала комунистичка, већ и земље попут Индије у којој је уведено планско управљање, или Анголу, Алжир, Египат, Индонезију пре Сухарта, па и Латинску Америку, утицај СССР-а је био веома снажан. То није било само зато што су људи мислили да је совјетска економија јака, већ зато што је нудила идеологију ослобођења, социјализма и једнакости.

У поређењу с тим, није ми јасно шта данашња Кина може да „извезе“ као своју идеологију. Мислим да је то делимично зато што је кинески успех резултат мноштва одлука донетих под веома сложеним и специфичним околностима. Стога је тешко формулисати скуп правила која би друге земље могле да преузму.

На пример, економски успех Кине изграђен је на маоистичком наслеђу, али је у великој мери зависио и од конкретних потеза и околности, попут увођења посебних економских зона и развоја општинских и сеоских предузећа. Док је СССР подучавао земље да национализују сва своја предузећа, уведу централно планирање и централним планерима препусте одлуке шта треба да се производи, кинеско искуство је много теже „дестиловати“ и применити га на земље попут, на пример, Замбије или Аргентине, јер су услови веома различити.

Пређимо на однос Сједињених Држава и Кине. С једне стране, сугеришете да кинеска економија убрзано расте, али сте такође приметили да је кинески БДП по глави становника и даље знатно нижи од америчког. Да ли вас то чини скептичним према наративима о опадању САД? Да ли ће бити потребан дуг период да Кина у потпуности сустигне САД?

То је веома сложено питање. Покушаћу да га разложим. Пре свега, кинески приход по глави становника је и даље знатно испод америчког нивоа, чак и ако се рачуна по паритету куповне моћи, а још више ако се мери по реалним девизним курсевима. Задржимо се на паритету куповне моћи, јер он одражава стварни животни стандард.

Говоримо о економској разлици која је у односу од 3 према 1 до 3,5 према 1 у корист САД. Али ако Кина настави са својим садашњим стопама раста, очигледно је да ће се ова разлика смањивати. Не треба заборавити притом да је разлика пре 40 година била 20 према 1, док је сада је 3 према 1. Дошло је, дакле, до огромне промене. Ако Кина настави са стопама раста 2 или 3% вишим од америчких, у року од једне, а највише две генерације, имаћете у Кини исти број људи који су изнад америчког средњег прихода као и Американаца.

Сада бисте могли да додатно питате: када ће кинески БДП по глави становника достићи амерички? То ће се вероватно десити за 50 до 70 година. Али до тада, ако се постигне паритет, чињеница да су Кинези четири пута бројнији од Американаца учинила би Кину толико моћнијом да поређење у овом смислу више не би било сасвим адекватно.

Дакле, ако неко мисли да је прави знак „сустизања“ тренутак када Кина постане једнако богата по глави становника као Сједињене Државе – за то ће бити потребно много времена. Међутим, и пре него што се то деси, Кина као држава ће бити много моћнија од Сједињених Држава једноставно зато што је много већа.

Да ли трговина између Сједињених Држава и Кине смањује или повећава ризике од рата и сукоба?

Друго поглавље своје књиге посветио сам управо том питању, односно начину на који су га различити аутори тумачили. Око тога не постоји научни консензус.

Француски филозоф Монтескје је око 1750. године био велики присталица идеје да трговина и размена чине људе међусобно зависним. Сугерисао је да ако желимо да вам продамо нешто што ви желите да купите онда смо међусобно зависни и обазривије се понашамо једни према другима пошто желимо да очувамо однос продавац-купац. У суштини, сматрао је да трговина не само да води ка миру већ и ка пристојнијем понашању. Дакле, то је једна крајност.

Друга крајност биле су теорије које су се појавиле крајем 19. века код енглеског економисте Џона Хобсона, а касније су их преузели комунистички револуционари Роза Луксембург и Лењин. Они су тврдили да велике капиталистичке земље располажу огромним капиталом, али пате од недостатка тражње јер је становништво релативно сиромашно, а неједнакости су велике. Дакле, државе и њихове компаније морају да се шире ван својих граница и да у сиромашнијим земљама траже ресурсе, нова тржишта и веома јефтину радну снагу. Пошто више капиталистичких држава то чини истовремено, оне почињу да се надмећу за контролу над мање развијеним деловима света. Тако долази до империјалних ратова. У овом случају, трговина води у сукоб. Први светски рат је савршено остварење Хобсонове логике.

Средњи став, који сматрам веома занимљивим и који се не цитира често, налазимо код Адама Смита. Адам Смит је 1776. године писао да је Европа до тада била толико технолошки и војно надмоћнија да је могла да осваја и чини много неправде широм света. Али ако би Европа наставила да тргује с другим деловима света, ови региони ће кроз ту размену учити од Европе и временом је сустизати технолошки и војно. Пошто би две стране временом постајале приближно једнаке по снази, обе би се плашиле да започну рат. Равнотежа снага би у том случају одржавала мир.

Дакле, овде имамо три теорије које можемо применити на однос САД и Кине: оптимистична теорија претпоставља да међусобна трговина води ка миру, Адам Смит верује да трговина води равнотежи моћи која одржава мир, док теорија Хобсон-Луксембург-Лењин тврди да ће се велике силе борити за контролу над остатком света што ће их довести до рата. У књизи сам покушао да све три теорије применим на еволуцију односа између САД и Кине од 1970-их наовамо.

Која од три теорије је, по вашем мишљењу, најприменљивија на односе САД и Кине?

Не можемо да тврдимо да је нека од њих применљива независно од околности. Заправо, све три су присутне у односима САД и Кине.

Из америчке перспективе, током 1970-их и 1980-их међусобна трговина и односи САД са Кином били су добри из два разлога. Прво, за САД је било важно да имају Кину у свом табору насупрот Совјетском Савезу, па се у том светлу политички гледало на отварање Кине. Друго, америчке компаније су тада желеле да инвестирају у Кини, да добију приступ огромном тржишту и да користе тамошњу релативно јефтину радну снагу. За Кину је пак то било sine qua non: без америчког тржишта и америчке технологије Кина заиста не би могла да оствари економски напредак. Дакле, америчко-кинеска трговинска размена у овом периоду је заиста водила ка међузависности и сарадњи, како је говорио Монтескје.

Али ако погледамо из садашње перспективе, и теорија Адама Смита такође важи. Јер данас, када је технолошка моћ Кине и САД веома слична, мир се одржава зaхваљујући нечему што бисмо могли назвати узајамним страхом, јер обе стране верују да би рат за сваку од њих био погубан.

И теорија Хобсон-Луксембург-Лењин је очигледна у зачетку међународног надметања у Африци, где се Кина и САД такмиче за тамошња тржишта и ресурсе.

Ипак, ниједна појединачна теорија не обухвата целу истину, свака од њих важи за различите периоде или аспекте кинеско-америчких односа.

Укратко смо описали оно што сте назвали великим „преслагивањем“ глобалних доходака. Хајде да се детаљније позабавимо тиме. Ко је добио, а ко изгубио од ове промене и зашто?

Најкраће речено, глобализација је у великој мери била од користи вишим класама у богатим земљама, а огромну корист донела је практично свима у Азији, у државама попут Кине, Вијетнама, Индије и Индонезије.

Тешко је рећи ко је изгубио, јер у стварним приходима готово да нико није назадовао. Али у релативном смислу, у неповољнијем положају нашле су се средње и радничке класе у развијеним земљама. Они су изгубили у релативном смислу, у поређењу са својим најбогатијим сународницима који чине 1% или 5% популације, јер су њихови приходи расли знатно спорије од прихода оних на врху.

Истовремено, они су заостајали и у поређењу са азијским средњим класама. Дакле, није реч о томе да су осиромашиле у апсолутном смислу, већ је реч о релативном губитку: њихов раст једноставно није пратио динамику раста азијских средњих слојева нити слоја најбогатијих у својим земљама.

Написали сте да је нова глобална елита убрзо постала мета политичког незадовољства, чак и у земљама у којима је укупно богатство расло. Зашто су ове нове елите тако брзо изгубиле легитимитет? Зашто су толико изложене нападима?

Оно што се догодило у богатим земљама јесте да су велики делови становништва, попут радничке и средње класе, имали релативно скроман раст. Током три деценије њихови приходи расли су по стопи од 1% годишње. То није оно што је глобализација требало да донесе. Када су западни лидери, укључујући Регана и Маргарет Тачер, промовисали глобализацију, полазили су од претпоставке да ће средња класа у богатим земљама значајно напредовати. Нису глобализацију „продавали“ уз тврдњу да ће Кина у њој најбоље проћи.

Средње класе у богатим земљама (САД, Велика Британија, Француска, Италија и Немачка) прошла су релативно лоше. Уз то, виделе су да се људи који су већ били много богатији од њих додатно богате. То их је навело на помисао да нове елите заправо нe маре за њих. Нове елите су биле спремне да изместе фабрике из Сједињених Држава, преселе их, рецимо, у Бурму и тамо запосле јефтину радну снагу. Није их била брига за локалне заједнице.

Завршило се општим разочарањем: уверењем да су они који имају користи од глобализације равнодушни према својим сународницима који се осећају ускраћеним, који губе послове, нису у стању да одрже свој животни стандард или да га довољно побољшају. То је економска страна, али постоји и културна и морална димензија, којa је, по мом мишљењу, додатно појачана уверењем елита да су оне меритократске и да заслужују да буду на врху. Међутим, многи који нису у врху најбогатијих не прихватају ту тврдњу. То је заиста довело до великог раскорака између различитих делова западних друштава.

Поред тога, у многим европским земљама и питање имиграције је постало проблем. За оне на врху, имиграција је корисна јер обезбеђује јефтинију радну снагу. Али ако сте француски радник и морате да се такмичите са имигрантским радником из Африке, то није нужно пријатно.

Рекли сте да је Кина имала користи од глобалног неолиберализма, али и да је допринела његовом крају. Како је могуће да је Кина истовремено производ једног система и његов рушитељ? 

Изгледа парадоксално, али мислим да је то тачно. Кина је имала огромне користи од глобализације: отварање америчког тржишта, приступ технологијама са Запада, могућност извоза и могућност значајно повећање животног стандарда свог становништва.

С друге стране, управо зато што је толико велика и што је толико профитирала, Кина је почела да се доживљава као претња Сједињеним Државама. Из геополитичких разлога, САД и шири Запад почели су да пружају отпор глобализацији. У томе је иронија: глобализација је била веома успешна, нарочито за азијске земље, а посебно за Кину, али управо је тај успех створио геополитички сукоб између Кине и Сједињених Држава. Кина је имала огромне користи и тиме практично учинила неизбежним крај ове фазе глобализације. Постала је превелика да би се лако уклопила у геополитички систем којим доминирају Сједињене Државе.

Уводите у својој новој књизи појам „националног тржишног либерализма“, за који тврдите да је заменио неолиберализам. Како би то превели на једноставан језик? По чему се он у пракси разликује од неолиберализма?

То је широк појам. Понекад користим и израз „национални либерализам“ да бих га скратио. Али да објасним врло једноставно. Ако либералне или неолибералне принципе поделите на два дела, имате један који се односи на унутрашњу политику и други који се односи на међународни ниво.

На међународном плану, то су флексибилни девизни курсеви, ниске царине и потпуна слобода кретања капитала, технологије, робе и, донекле, радне снаге. Унутрашња страна неолиберализма подразумева ниже порезе за богате, ниже опорезивање капитала у односу на рад, дерегулацију, приватизацију и приватизоване системе социјалног осигурања.

Оно што се данас дешава у свету јесте да је међународна компонента неолиберализма одбачена, и то не само од стране Трампа већ чак и од стране Европске уније. Уводе се царине, постављају снажне препреке за кретање радне снаге, а економска принуда користи се готово свуда. Међународни неолиберализам се напушта и замењује меркантилистичким политикама.

Али на унутрашњем плану, у Сједињеним Државама неолиберални принципи остају веома живи. Трампова администрација донела је још већу дерегулацију него раније, ниже порезе за богате и повољнији третман капитала у односу на рад. Дакле, неолиберализам и даље постоји, али само на националном нивоу. Добијамо верзију неолиберализма лишену своје међународне компоненте.

Да ли мислите да ће национални тржишни либерализам дуго опстати? Или је то само прелазна фаза?

Не мислим да ће нестати за три или пет година. Он одражава дубоку структурну прерасподелу економске и политичке моћи на глобалном нивоу, уз идеолошки помак од слободне трговине ка логици нулте суме (да је добитак за једну страну губитак за другу). То су крупне промене.

Због тога је погрешно посматрати га само као нешто привремено, као прелазну фазу, посебно зато што још не знамо ка чему тачно води. Али је такође тешко предвидети који ће модел ускочити да га замени. Овај систем не зависи од једног лидера. Он има своју унутрашњу логику и могао би да опстане деценијама – напросто, не знамо колико ће трајати.

Тврдите да Си, Трамп и Путин у суштини нуде различите одговоре на исте структурне напетости. Шта под тим мислите? Која је заједничка логика која повезује ове, наизглед супротстављене, лидере?

Хтео сам да кажем да су сва тројица дошла на власт уз подршку група разочараних последицама, односно крајностима, неолибералне глобализације. Трамп се ослонио на незадовољство великог дела средње и радничке класе, која се осећала запостављеном након деценија глобализације, посебно након кризе 2007–2008. године. Зато је за њега гласало 77 милиона Американаца.

У Кини, подршка Си Ђинпингу дошла је пре свега изнутра, из Комунистичке партије, нарочито од оних који су видели да је њихов политички ауторитет угрожен успоном богатих елита. Суочен са новим милијардерима и милионерима у Кини, Си је заступао идеју да политика треба да буде одвојена од новца. Сматрао је да политика треба да остане у рукама људи из партије. Приметите како је Си дошао на власт снажно промовишући политику везану за борбу против корупције.

У случају Русије, Путин се лако може разумети као реакција на хаос деведесетих. Приватизација коју је спровео Јељцин створила је олигархијски систем који је земљу довео на ивицу грађанског рата. Путинов режим је толерисао економске елите све док нису доводиле у питање политичку власт.

Сва тројица лидера су понудила одговоре на крајности неолибералне глобализације, и управо на томе изградили сопствени политички легитимитет.

Веома занимљиво. То нас води ка следећем питању: ко су данас политичке и економске елите у Кини? Да ли се оне донекле разликују од својих америчких пандана?

Када сам анализирао податке из анкета о домаћинствима, посматрао сам најбогатијих 5% урбаног становништва у Кини у периоду од 1988. до 2023. године. Године 1988. ту групу су углавном чинили људи запослени у државним предузећима – инжењери, директори, као и државни службеници и функционери Комунистичке партије. Професионално-менаџерска класа имала је врло мали удео, док мали и велики капиталисти готово да нису постојали у 5% најбогатијих.

У 2023. ситуација је потпуно другачија. Око две трећине најбогатијих остварује приходе из приватног сектора. Неки од њих су крупни капиталисти, други мањи, а има и самозапослених или оних који раде у приватном сектору. Поред тога, значајан део припада професионално-менаџерској класи, углавном запосленој у великим приватним предузећима, као што су фабрике и инвестиционе банке. Преостала трећина је даље везана за државу, кроз запослење у државним предузећима, владиним институцијама и Партији.

Дакле, дошло је до велике трансформације, како у економији тако и у друштвеној структури елите. По мом тумачењу, ако то посматрате из перспективе политичког лидера, таква елита може деловати као потенцијална претња: тих најбогатијих 5%, сада у великој мери ослоњених на приватни сектор, могли би да траже већи утицај на избор политичких лидера и креирање политика.

Али ако не желите да богати диктирају политику на начин на који то чине у Сједињеним Државама, онда је решење раздвајање економске од политичке моћи. То је у суштини оно што је Си урадио. Порука је: ви, богати, можете да наставите да се богатите и имате економску моћ, али нећете имати и политички утицај. Политичке одлуке, чак и економске, доносе се по по критеријумима који треба да буду у корист Кине као целине, а не нужно у корист економских елита.

Шта политички Запад погрешно разуме када је реч о последицама успона Азије и Кине?

Политички Запад је у почетку подржао отварање Кине, пре свега из геополитичких разлога – како би супротставио Кину Совјетском Савезу и раскол између њих учинио неповратним. Истовремено су постојали и економски интереси, попут приступа огромном кинеском тржишту.

Гледано уназад, у светлу данашњег разочарања оним што се догодило у Кини, политички Запад тврди да је ушао у глобализацију у нади да ће се Кина демократизовати. По мом мишљењу, то заиста нема много смисла. Тврдња да су разочарани глобализацијом зато што Кина није постала демократија делује као накнадно оправдање. И прилично је неискрено.

Право неразумевање било је структурне природе. Западни доносиоци одлука нису схватили да ће успех глобализације значајно променити расподелу економске моћи у свету. Другим речима, нису предвидели да ће систем који су сами промовисали довести до слабљења њихове релативне доминације.

За крај, гледајући унапред, какав нови светски поредак очекујете? Да ли идемо ка већој фрагментацији, сарадњи или нечем трећем?

Очигледно је да данас имамо глобални неред. Као и у многим историјским периодима, то је привремени политички поремећај који ће, надам се не после великог рата, довести до новог поретка који боље одражава однос снага међу државама.

Мислим да се крећемо ка мултиполарном свету. Под тим не мислим само на неколико приближно једнаких полова, већ на међународни поредак – можда са реформисаним Уједињеним нацијама или с неком новом институцијом – који ће боље одражавати данашњу реалност него систем створен после Другог светског рата. Данашњи систем има много нелогичности: мале европске земље имају већа гласачка права у ММФ-у него земље попут Индије или Индонезије, што нема много смисла с обзиром на њихову величину и економску снагу. Нови систем би морао да одражава садашњу расподелу моћи.

У том смислу, најпре ћемо вероватно ићи ка мултиполарном свету са више полова, поред Европе и Сједињених Држава с земљама попут Кине, Индије, Бразила, Јужне Африке и Русије. На дуже стазе, надам се да ће се изградити праведнији међународни поредак у којем ће велике силе имати већи удео него што га имају данас.

У време велике рецесије 2008. године Лагардова је била министарка трговине Француске, а онда је 2012. године постала директорка Међународног монетарног фонда (ММФ). На тој позицији остала је до 2019. године, а ковид кризу 2020. године, и енергетску кризу после почетка рата у Украјини 2022. године, Лагардова је дочекала као председница Европске централне банке (ЕЦБ) током чијег мандата је инфлација у еврозони (крајем 2022. године) достигла врхунац од скоро 10 одсто. Госпођа Криза је растом камата успела да охлади прегрејану европску економију и инфлацију спусти на испод два одсто, колико је износила у фебруару ове године.

У марту су ефекти рата у Ирану већ подигли цене, па Еуростат, званична статистика Европске уније, прогнозира да ће инфлација у марту износити 2,5 одсто. Нови рат и ново пуштање духа из боце, кога су после рата у Украјини централни банкари широм света једва у боцу вратили, оно је што трезни Кристин Лагард и што је у разговору са Зани Минтон Бедоуз диктирало тон интервјуа у коме је директорка ЕЦБ-а тржишту послала упозоравајуће поруке.

У емисији „Инсајдер“, која је прошлог четвртка, 26. марта, објављена на порталу „Економиста“, Лагардова и Минтон Бедоузова су у Франкфурту, у седишту ЕЦБ-а разговарале о економским последицама рата у Ирану, а судећи по ономе што је о томе Лагардова рекла, наш луди свет ускоро би могао да постане још луђи.

Потцењени ризици 

„Ризици од рата у Ирану се потцењују“, рекла је она и додала да су очекивања брзог повратка у нормалу можда превише оптимистична. Америчког министра финансија Скота Бесента Лагардова није споменула, али јасно је да је мислила на његову процену према којој ће последице рата у Персијском заливу бити кратког даха.

Уосталом, у понедељак, 30. марта одржан је видео састанак групе Г7 где је Лагардова, како преноси америчка агенција „Блумберг“, оспорила оптимизам Скота Бесента. „Суочавамо се са правим шоком. Вероватно већим него што то тренутно можемо да замислимо“, рекла је Лагардова за „Економист“.

Технички стручњаци ЕЦБ верују да је „превише тога већ оштећено“, додала је, да „нема начина“ да се изгубљено снабдевање енергијом у Заливу обнови у року од неколико месеци, као и да би прекид могао да траје „годинама“.

Два су проблема када је тренутно о енергетској кризи у Персијском заливу реч. Први је то што је Ормуски мореуз затворен. Саобраћај бродова и танкера кроз мореуз смањен је чак 95 одсто. Француска консултантска кућа „Лазард“ објавила је пре неколико дана да дневно кроз Ормуз прође просечно 4 брода, у поређењу са 125 пре рата. Подаци компаније „Вортекса“ су другачији, по њима је мање бродова пролазило кроз Ормуз, али је и ту јасан тренд који показује пад од 95 одсто протока од почетка рата.

Селективни транзит је настављен јер Иранска револуционарна гарда бродове непријатељских држава не пушта да прођу, па се дневни проток нафте из Персијског залива уместо некадашњих 20 милиона барела спустио на испод 10 милиона барела дневно. Један део нафте пролази преко Саудијске Арабије и нафтовода Исток-Запад, као и преко Фуџеире у Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ).

Оштећена инфраструктура

Уништена енергетска инфраструктура је, ипак, много већи и дуготрајнији проблем. Када је реч о рафинеријама нафте, на списку оштећених постројења који је недавно објавио „Блумберг“ је рафинерија Рувајс у УАЕ. Рафинерија Рас Танура у Саудијској Арабији је привремено обуставила рад највећег постројења за прераду, капацитета 550.000 барела дневно.

Дрон је пао и на рафинерију Самреф у Саудијској Арабији, а у Бахреину је на списку оштећене енергетске инфраструктуре рафинерија Бапко енерџи, постројење капацитета 400.000 барела нафте дневно. У Кувајту је погођена рафинерија Мина ал Ахмади, у Кувајту Мина Абдулах, а у Ираку рафинерија Ланаз.

Највећи проблем ипак је то што је постројење за течни природни гас (ЛНГ) Рас Лафан у Катару погођено иранским ракетама, што је изазвало пожаре који су проузроковали велику штету. „Катар Енерџи“, велики снабдевач гаса, прогласио је вишу силу и отказао уговоре о дугорочном снабдевању.

У Абу Дабију је погођено гасно постројење Хабшан, а у Ирану је Израел гађао Јужни Парс. Станица за регулацију гасног притиска у провинцији Исфахан у Ирану такође је оштећена.

На гасном пољу Шах у Уједињеним Арапским Емиратима је ирански дрон изазвао пожар и оштетио инфраструктуру, а гасно постројење Дас Ајланд за производњу течног нафтног гаса ради на ниском нивоу зато што произведене количине не може да извезе кроз Ормуз. Ово гасно постројење је иначе у власништву АДНОК-а, компаније која би требало да буде партнер мађарском МОЛ-у у преузимању НИС-а.

У Ираку је оштећено и нафтно поље Мајнун, а у Саудијској Арабији – Шајбах. Руска агенција Интерфакс јавила је да се у близини оперативног блока нуклеарне електране Бушехр у Ирану такође догодио напад.

Осим важне енергетске инфраструктуре гађане су и луке којима се транспортују не само енергенти, већ и друга роба која пролази кроз залив. У Саудијској Арабији гађана је лука Јанбу, а у УЕА луке Фуџејра и Џебел Али. И лука Сохар и терминал Мина ал Фахал и Салала у Оману су оштећени, а у Бахреину је оштећен терминал Калифа бин Салман.

Овај списак уништене и оштећене инфраструктуре вероватно је имала на уму Кристин Лагард када је у интервјуу за „Економист“ рекла да последице по глобалну економију стижу са одложеним дејством, али и да је ЕЦБ „спремна да одговори“.

Црни сценарио 

Преведено са језика монетарне политике то значи да би у наставку године, ако се рат у Персијском заливу настави, глобалној економији могао да се догоди раст инфлације, а да би као одговор на то ЕЦБ могла да повећа камате. А у најпесимистичнијем сценарију ЕЦБ рачуна да би, ако прекиди у снабдевању потрају до краја ове године, инфлација у евро-зони могла да стигне и до 6,3%.

А судећи по ономе што је рекла, министри финансија широм Европе ову кризу чекају са мање простора у буџетима него што су имали 2022. године, када је почео рат у Украјини. „Нема толико буџетског простора као 2022. и 2023. године, када су земље потрошиле 2,5 одсто бруто домаћег производа или више да би ублажиле трошкове раста енергената“, изјавила је Лагардова.

„Свака подршка овог пута треба да буде прилагођена, циљана и привремена“, додала је. Креатори фискалне политике требало би да знају колико широко ћебе могу да простру, да помоћ распоређују и фокусирају на домаћинства са ниским приходима.

У том интервјуу занимљив је и тон којим Лагардова говори о улози Америке у овој енергетској кризи. На питање да ли би могло глобално да се одговори на нову кризу, Лагардова је прво лаконски одговорила: „Уверавам вас да ће се централне банке ујединити“, и, како се током разговора испоставило, намерно изоставила министарства финансија.

Током кризе 2008. године Г20 је координисао глобални одговор и глобалне мере. „Можете ли да замислите да се то сада догоди? Г20 је под вођством САД. Нећу рећи ништа више“, рекла је Лагардова, а онда из угла некога ко је био на челу ММФ-а заправо дала и најкритичнију изјаву.

„Стари поредак се распада. Мултилатералним институцијама попут ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације још се може управљати, али се америчка доминација у њима мора смањити“, рекла је Лагардова и тиме заправо дошла на линију онога што годинама, на пример, тражи Кина. А то је да се уважи реалност и да се Кини да већа квота, а самим тим и већи утицај у ММФ-у и Светској банци, а да се америчка квота смањи.

Крај досадашњег финансијског поретка

Овај процес трансформације старог финансијског поретка упоредила је са змијом која мора да одбаци стару кожу. „Могуће је из старе коже извући нову животињу“, рекла је она. На томе годинама инсистирају кинеске власти, али и у Европи, а нарочито у Француској, одакле је Лагардова дошла на чело ММФ-а а затим ЕЦБ-а, има интелектуалаца који сматрају да је време за ресет глобалног финансијском поретка.

Једна од њих је и Аранча Гонзалес, деканица Париске школе за међународне односе, која у контексту реформе глобалног финансијског поретка често цитира писца Марка Твена и реченицу којом је демантовао медијске наводе да је преминуо: „Вест о мојој смрти је тачна, али преурањена.“ Овај цитат из 1897. године она је користила да опише позицију у којој се налази стари финансијски поредак на челу са ММФ-ом и Светском банком.

„Уместо да се фокусирамо на то како да те институције боље функционишу, признајмо себи да су умрле. Институције које смо направили не функционишу. Има много изазова. Треба да осигурамо да организације које смо направили за трговину, климатске промене и финансије могу да раде и да понуде решења за нова изазовна времена. Светска банка и ММФ, али и међународне финансијске институције морају да се промене и признају реалност на терену“, сматра Гонзалесова и подсећа да су се реформе система увек спроводиле после ратова. Уосталом, и ММФ и Светска банка су основане после Другог светског рата на Бретонвудској конференцији у лето 1944. године.

Зато је Гонзалесова сматрала да би после рата у Украјини, који је почео 2022, требало реформисати ове институције. „Хајде да погледамо како је изгледао свет који смо створили после Другог светског рата. Хајде да видимо како изгледају ММФ и Светска банка. Наравно да ћемо схватити да су правила Светске банке и Фонда огледало света какав је био. А свет се променио, ми данас имамо неке друге важне факторе на међународној сцени. И то велике факторе. Ако само погледамо глобалну економију, пре 30 година Кина је, на пример, чинила 2 одсто светске трговине. Сада је удео кинеске економије у глобалној привреди већи од 15 одсто. Али организације и институције се нису прилагодиле промени на терену која се догодила протеклих деценија“, рекла је она на Форуму Европске инвестиционе банке који је пре две године одржан у Луксембургу.

Та промена се, како је тада рекла, догодила током њеног радног века, јер када је почела своју научну каријеру пре више од три деценије, Кина није била значајан економски играч на глобалној привредној сцени.

Криза пред вратима

Хоће ли овај последњи рат у Персијском заливу отворити то питање и признати реалност на терену, видеће се за десетак дана у Вашингтону. Од 13. до 17. априла је редовна Пролећна скупштина ММФ-а и Светске банке. Утицај Ормуза на глобалне пројекције о расту и инфлацији сигурно ће се видети у Извештају о глобалним економским перспективама, где ће стопе раста сигурно бити мање, а стопе инфлације веће.

Хоће ли Ормуз реформисати глобални финансијски поредак? Хоће ли тренутна енергетска криза, коју Међународна агенција за енергетику описује као највећу у историји, учинити да „змија одбаци своју кожу“?

Приликом анализе утицаја ове енергетске кризе често се као репер користи цена нафте, па се тако наводи како је током првог нафтног шока 1973. године цена нафте скочила чак четири пута (са три на 12 долара по барелу), да је историјски рекорд цена нафте типа Брент достигла 2008. године када је ишла и до 147 долара за барел, а да ништа од тога сада нисмо видели.

Али, чини се да никада до сада нисмо видели да у глобалној понуди нафте недостају толике количине. Током претходних нафтних шокова у дневној понуди фалило је од четири до шест милиона барела дневно. Сада дневно недостаје и до 10 милиона барела. То је разлог зашто Међународна агенција за енергетику ово зове највећом енергетском кризом са којом се свет суочио. То је и разлог зашто је из резерви ослободила највеће количине икада (400 милиона барела нафте).

Све и да сутра стане рат, да бродови несметано могу да прођу кроз Ормуз, производња и нафте и гаса биће мања јер је енергетска инфраструктура у Персијском заливу оштећена. Ако амерички министар финансија Скот Бесент рачуна да ће се последице ове кризе отклонити оног тренутка када се одблокира Ормуз, онда је то, што би рекла Кристин Лагард, претерани оптимизам.

Проблем за глобалну економију није тренутно блокираних 33 километара Ормуског мореуза, већ време које ће бити потребно да се уништена енергетска инфраструктура у Персијском заливу обнови. Тај трошак, кад год да стане рат, за овај луди свет, како га зове главна уредница „Економиста“, стиже са одложеним дејством. Само да у међувремену луди свет не постане још луђи.

Људи који ме прате знају да сам велики поштовалац совјетских историчара Роја и Жореса Медведева и да сам прочитао већину њихових књига. Раније сам објаснио зашто њихове радове сматрам посебно драгоценим, упркос томе што  су до касних 1980-их морали да раде у изолацији, изгнанству и са врло ограниченим приступом архивским документима.

У последње две године прочитао сам две књиге Роја Медведева које се баве оним што он назива „непознатим Стаљином“, као и једну посвећену познатим дисидентима (како њиховој идеологији, тако и њима као личностима), међу којима су, наравно, најистакнутији Александар Солжењицин и Андреј Сахаров, које је Рој лично познавао из заједничких дисидентских кругова.

Недавно сам прочитао и књигу његовог брата Жореса о Јурију Андропову. Магловито сам се сећао да сам је већ читао у време када је објављена, па сам проверио своје белешке: и заиста, прочитао сам је 1983. године. Иако су ми многе тезе које Жорес износи биле познате, нисам био сигуран да ли их памтим управо из те књиге или из других извора.

Поновно читање књиге данас, више од четрдесет година касније, и узимајући у обзир оно што се у међувремену догодило у Совјетском Савезу, а потом у Русији и Украјини, буди сасвим другачија осећања и размишљања од оних која сам вероватно имао приликом првог читања.

Књига се може читати као стандардна биографија Јурија Андропова, затим као анализа позног комунистичког режима у његовој брежњевљевској варијанти, али и као имплицитно размишљање о томе шта се могло догодити да је Андропов поживео и владао Совјетским Савезом дуже од годину и по дана.

У Медведевљевом приказу Андропов се појављује као веома проницљив и способан технократа. Његов прва важна функција коју је обављао (након партијског рада у Карелији) била је у Министарству спољних послова и – судбински – место амбасадора Совјетског Савеза у Мађарској током револуције 1956. године и њеног каснијег гушења совјетским тенковима. Управо тада је Андропов упознао Никиту Хрушчова, који је неколико пута тајно долазио у Мађарску како би координисао политичко, а на крају и војно решење кризе.

Након тога Андропов постаје секретар Централног комитета задужен за односе са „братским“ партијама, што је у пракси значило са источноевропским владајућим партијама, али не, колико се може закључити из књиге, и са кинеском Комунистичком партијом.

Године 1967. постављен је за шефа КГБ-а.

Медведев показује да је положај шефа КГБ-а у то време имао неколико озбиљних недостатака. Седам од једанаест Андроповљевих претходника било је погубљено. То је нарочито био случај у време Стаљинове владавине, када су шефови КГБ-а један за другим погубљени (Јагода и Јежов су најпознатији), било зато што су били превише ревносни у репресији па је Стаљин желео да се од њих дистанцира, било због Стаљиновог хира или жеље да улије страх чак и онима чији је посао био да тероришу становништво.

То се наставило и под Хрушчовом, када су ликвидирани Берија, а затим и његов наследник Меркулов. Дакле, то је био посао који је и у мирнијим временима Хрушчова и Брежњева носио одређени ризик.

„Андропов је био једини човек који не само да је преживео ту функцију већ је из ње изашао политички јачи“, пише Медведев. „Такође, успео је да рад у безбедносним структурама учини прихватљивом основом за долазак на чело партије. Штавише, постао је вођа кроз уобичајени процес партијског наслеђивања, а не кроз дуготрајну борбу за власт какву су многи посматрачи предвиђали.“

Друго, та функција се није сматрала нарочито престижном у партијској хијерархији. Била је несумњиво важна, али без велике самосталне моћи и испод нивоа члана Политбироа. Заправо, био је нижи положај од Андроповљевог претходног места секретара Централног комитета, па Медведев претпоставља да је, као својеврсна компензација, Андропов добио статус кандидата за члана Политбироа.

Када је Андропов постављен на место шефа КГБ-а, моћ ове службе проистицала је из Партије и Политбироа. КГБ је био извршилац политике коју су доносили партијски органи. Није имао аутономну улогу. Ово је важно нагласити јер многи данас, можда под утицајем онога што се дешава у данашњој Русији, погрешно претпостављају да је КГБ (или његови претходници ГПУ и НКВД) имао независну улогу у репресијама. Ништа није даље од истине: они су били само пуки извршиоци одлука донетих на политичком нивоу, било од стране Политбироа или једног човека (Стаљина).

Медведев такође истиче да је чак и уобичајени енглески превод КГБ-а као „тајне службе“ погрешан. То је била милитаризована безбедносна организација. Занимљиво је да је непосредно пре Андроповљевог именовања донета одлука да припадници КГБ-а носе униформе. Раније су углавном носили цивилну одећу, а униформе су коришћене само у свечаним приликама, али никада током свакодневног рада. Циљ те одлуке је био да се КГБ представи као дисциплинована војна организација, чија је улога у мирнодопским условима донекле различита од војске, али чија је сврха у крајњој линији иста.

Медведев признаје да му је, као дисиденту кога је КГБ прислушкивао, пратио, затварао и прогонио, тешко да објективно пише о шефу те организације. Ипак, успева у томе.

Године 1982. Андропов је наследио старог и болесног Брежњева. Већи део књиге посвећен је, сасвим разумљиво, управо Брежњевљевом периоду. То је било време стагнације и декаденције елите: људи на власти не само да су имали тенденцију да тамо остану „заувек“, већ и зато што је Брежњев водио рачуна да чак и када би били смењени због корупције или неспособности, добију друге функције како би остали у номенклатури.

То је осигуравало опстанак бирократске класе и Брежњеву обезбеђивало лојалност врха бирократије, али по цену све неефикаснијег економског и политичког управљања, споријег раста и – што је посебно занимљиво – недостатка искуства међу кадровима средњег нивоа.

Разлог за то био је следећи: пошто су људи на врху имали тенденцију да остају на функцијама све до смрти, те позиције, као и оне одмах испод њих, биле су заузете од стране истих људи и по двадесет или тридесет година. Људи на средњем нивоу једноставно нису имали где да напредују. Остајали би годинама заглављени на својим позицијама, што је водило не само ка фрустрацији и незадовољству, већ и ка недостатку прилика да стекну управљачке вештине нити да покажу да ли су способни администратори или нису.

Као што Питер Турчин истиче у сличном контексту, долазило је до „прекомерне производње елите“ и до незадовољства унутар ње. Мало позиција, а много амбициозних кадрова без стварне могућности да се направи разлика између способних и неспособних. Недостатак искуства ишао је руку под руку са фрустрацијом и незадовољством.

Не могу а да се овде не сетим Горбачова, који је 1985. постао генерални секретар партије са релативно мало искуства у управљању државом и економијом. Да је систем под Брежњевом омогућавао мобилност и одлазак у пензију у неком „нормалном“ животном добу, вероватно би Горбачовљев мањак управљачких способности, неискуство и наивност били раније откривени.

Сећам се да ми је један кинески универзитетски професор рекао да особа попут Горбачова никада не би дошла ни близу врхова власти у Кини, јер би се његови недостаци показали на нивоу управљања округом или провинцијом и никада не би напредовао даље од тога. (Истина, Горбачов је био шеф партије у Ставропољској области на југу Русије, али његов успех код московских лидера није проистекао из изванредног економског управљања Ставропољем, већ из повољне локације града, близине чувених бањских лечилишта, где су многи партијски функционери долазили на одмор и ту упознали Михаила и Раису – обоје много шармантније и образованије од просечног партијског руководиоца.)

Да ли ће ова предност кинеског система опстати под више геронтократском владом Си Ђинпинга, наравно, остаје отворено питање.

Стабилност брежњевљевске политичке структуре заснивала се на веома благом опхођењу према неспособним људима на врху, али и дуж целе хијерархије. Такви медиокритети су често припадали такозваним дњепропетровцима (по граду у Украјини где је Брежњев направио своју каријеру).

Сам Брежњев је имао релативно ограничену моћ. Све важне одлуке доносио је Политбиро, где су постојале и бориле се међусобно различите прикривене фракције, типичне за сваку бирократију. Вештина Брежњева била је у одржавању равнотеже и привида јединства, али по цену одлучности. Најбоља политика била је да се не чини ништа.

Нема сумње да је Брежњев имао много мање моћи у спољној политици него што је има амерички председник. Не мислим овде на Трампа, који је очигледно присвојио многа овлашћења која по закону можда не припадају председнику, већ на председнике који су остајали у оквирима конвенционалних граница својих овлашћења. Они су улазили у ратове или наређивали војне акције практично по сопственој вољи, док је тако нешто било немогуће у случају Брежњева и совјетског руководства после Стаљина. Била је то ауторитарна колективна власт са врло ограниченом моћи првог човека. У суштини, била је то олигархија.

Андропов је на власт дошао 1982. године, добрим делом захваљујући чињеници да је дотадашње руководство већ било толико старо и дискредитовано у очима чланова Политбироа и Централног комитета (као и међу становништвом, мада је то било мање важно) да се тражила нека млађа и технократски оријентисана личност. Потреба за економским реформама била је свима очигледна, али нико није имао јасну представу шта тачно треба учинити. Андропов је то добро разумео и покушао је да ствари помери с мртве тачке.

Указујући на совјетске неефикасности, Медведев истиче нешто што се често занемарује у литератури о совјетској економији: огромно расипање добара, нарочито хране и енергије (ово је видљиво и данас свакоме ко путује у Русију).

Такви губици су били последица врло неефикасног транспортног система, а у случају хране и лоше или непостојеће расхладне инфраструктуре. Ако прехрамбени производи данима путују од произвођача до потрошача, велики део ће се неминовно покварити. Део би, наравно, био и украден, поново зато што нико није имао много мотивације да робу током транспорта заштити.

Зато је унапређење инфраструктуре (железница и путева) било међу Андроповљевим приоритетима, па је чак заменио комплетно руководство Министарства саобраћаја.

Овакви губици такође објашњавају несклад између званичних података о производњи и стварности. Проблем није био само у томе што су званичне бројке биле надуване или измишљене, већ и у томе што су се бележиле на месту производње, док значајан део те производње никада није стизао до крајњих потрошача.

Андропов је такође ставио акценат на радну дисциплину и борбу против корупције. Антикорупцијска кампања имала је пуно смисла јер је брежњевљевска клика (а још више различите републичке мафије) била огрезла у корупцији. Док су неки драстични случајеви корупције процесуирани (а и то се дешавало ретко), већина других је једноставно игнорисана.

Андропов је то променио. Али његово инсистирање на дисциплини и већем радном ангажману није могло дати резултате због недостатка подстицаја и врло малих разлика у платама: да ли је неко радио више или мање било је готово свеједно, јер су плате биле мање-више исте. Ово је у супротности са Стаљиновим периодом, када су стахановци и људи који су више радили били знатно боље плаћени, а разлике у зарадама изражене.

Мансур Олсон је чак тврдио да је под стаљинизмом опорезивање плата било регресивно: основне плате биле су ниске, али су се бонуси за додатни рад опорезивани по много нижим стопама. Нема сумње да је током тридесетих година неједнакост плата у Совјетском Савезу вероватно била на врхунцу (о томе говори и Троцки у „Изданој револуцији“, о чему сам писао овде.)

Касније се неједнакост плата постепено смањивала, најпре под Хрушчовом, а још више под Брежњевом. Тако су до осамдесетих уравниловка или егалитаризам постали свеприсутни и ометали било какве покушаје повећања продуктивности.

Медведев зато критикује Андроповљеву склоност ка дисциплини. Он је покушао да строго ограничи „допунске“ и неформалне послове верујући да, ако људи раде више на својим званичним пословима, имају мање времена да раде у сивој економији.

Али, како Медведев истиче, ово је апсурдна идеја све док формални рад доноси тако мало, а зараде остају готово изједначене. Другим речима, управо је совјетска једнакост прихода била један од разлога за ниску продуктивност рада. Парадоксално, ефекат Андроповљевог дисциплинаризма био је супротан од жељеног: смањила се доступност основних услуга које је обезбеђивао неформални сектор, а које је државни сектор по правилу врло лоше пружао. 

Главни правци Андроповљевих реформи били су, дакле, унапређење односа између предузећа и планера, снажан нагласак на унапређење инфраструктуре, као и на подизање радне дисциплине међу запосленима у државним предузећима. Реформама нису уведени тзв. мађарски елементи, који су подразумевали допуштање приватних предузећа у услужном сектору уз ограничен број запослених.

Током свог кратког мандата Андропов није имао у виду Нову економску политику по Лењиновом моделу, већ технократско унапређење ефикасности и пооштравање радне дисциплине.

Упадљиво је да Медведев, када говори о различитим опцијама које су разматрали Андропов и људи око њега, уопште не спомиње Кину. То је чудно, јер је Кина већ до 1983. бележила високе стопе раста и увела систем одговорности који је значајно повећао пољопривредну продуктивност (традиционално слабу тачку совјетске економије). Поред тога, дозволила је развој приватних предузећа у многим областима.

Ипак, чини се да совјетски реформатори ове реформе нису уочили, укључујући и самог Медведева, који је имао посредан или непосредан увид у начин размишљања пост-брежњевљевске елите.

Дакле, да се вратим на питање с почетка, које стоји и у наслову овог текста: тешко да је Андропов могао постати „совјетски Денг“.

На основу онога што данас знамо, одговор је пре негативан. Истина, његова владавина била је кратка, а пошто је био интелигентан и прагматичан човек, није искључено да би с временом увидео да су земљи потребне знатно дубље, системске реформе.

Ипак, занимљиво је и интригантно да је међу совјетским реформистима, чак и касније, у време Горбачова, интересовања за кинески модел готово није било. Зашто? Да ли зато што је Совјетски Савез доживљавао себе као индустријализовану економију која може да учи од развијених капиталистичких земаља, али не и од тада још увек сиромашне и претежно аграрне Кине?

Или је у питању био известан осећај супериорности, будући да су управо Совјети педесетих година саветовали Кину, па им је било незамисливо да сада уче од својих некадашњих ученика?

О томе вероватно нису ни размишљали – на сопствену штету.

Нема земље која је после Другог светског рата чешће од Ирана била мета америчких завера и напада усмерених на обарање режима. Ових дана се одвија други директни напад САД на Иран и најмање трећа завера усмерена на свргавање власти у Техерану.

Чак и земље у Латинској Америци су доживеле по један напад (Панама, Гранада, Куба) и по једну заверу (Гватемала, Чиле). САД су непосредно по једаред напали Авганистан, Сирију, Либију и Ирак. И Србију. Иначе, Американци су прећутно подржавали и Садама Хусеина у рату против Ирана, што би могло да се сврста под нападе.

А све је почело хладноратовском опсесијом Американаца комунизмом. Сматрали су да је сваки левичарски режим као домино коцкица. Ако комунизам победи у једној земљи, срушиће се читав систем земаља зависних од САД.

Трагичан сукоб Ирана са Западом није почео као хладноратовска прича. Све је кренуло од нафте. Године 1951. демократски изабрани ирански премијер Мосадек желео је да национализује иранску нафтну индустрију, коју су контролисали Британци. Мосадек је исто тако настојао да власт припада парламенту, Меџлису, а не шаховом двору.

Мосадекова национализација 

Године 1949. Англо-иранска нафтна компанија је са шахом Мохамадом Резом Пахлавијем постигла уговор који је за њу био још повољнији од оног из 1933. године.

Исте године, шах је покушао да лажира изборе. Започеле су демонстрације из којих је изникао Национални фронт Ирана, организација која је окупљала деветнаест странака и покрета чији је циљ био да се ограничи страно присуство у земљи, а нарочито пословање Англо-иранске нафтне компаније. Треба напоменути да комунистичка партија Тудех није била део Националног фронта.

Као вођа ове организације наметнуо се Мохамад Мосадек. Године 1951. он је постао премијер Ирана и недуго потом потписао закон о национализацији иранске нафтне индустрије.

Британци су одмах кренули на Мосадека. Њихова борба се одвијала на три колосека. На првом колосеку су покушавали да измене закон о национализацији путем међународне арбитраже. На другом колосеку су уводили економске санкције Ирану. Трећи колосек ће постати кобан за Иран.

Наиме, Британци су се спремали да збаце Мосадека са власти. То је требало постићи тајним акцијама. Једна од њих била је подршка пробританским политичарима. Њихов кандидат за премијера је и пре доласка Мосадека на власт био Саид Зиа Табатабаи.

Американци су у почетку подржавали Мосадека и дипломатско решење кризе. Њихова главна брига је била комунистичка партија Тудех. Од 1948. ЦИА је имала тајни програм BEDAMN, што је био кодни назив за психолошко-пропагандну акцију у циљу сузбијања утицаја Совјетског Савеза и слабљење Тудеха. За разбијање комунистичких митинга су чак ангажовали уличне банде.

У оквиру „црне пропаганде“ Американци су настојали да окрену Иранце против Тудеха. „Црна пропаганда“ подразумевала је и спровођење компромитујућих акција у име противника. Агенти провокатори представљали су се као активисти Тудеха и нападали џамије.

Али ЦИА се временом окренула и против Мосадека. У Националном фронту су потплатили неколико вођа да раскину са њим. 

Операција "Ајакс"

У новембру 1952. године, британске дипломате су напустиле Техеран. Американци су преузели иницијативу.

Важну улогу у томе је одиграо долазак Ајзенхауерове администрације у Белу кућу почетком 1953. године. Републиканац Ајзенхауер је своју председничку кампању заснивао на обећањима да ће преокренути млаку политику демократе Трумана према комунистима.

Страх највиших руководилаца ЦИА од иранских комуниста није био оправдан. Специјалисти на терену сматрали су да Тудех нема шансе да преузме власт.

Ипак, три важна човека су се договорила око државног удара који треба организовати у Техерану. То су били Френк Визнер, шеф ЦИА за тајне операције, Ален Далес, будући шеф ЦИА (од 1953), а као Визнеров човек за Средњи исток, организацију пуча је преузео Кермит Рузвелт, унук некадашњег председника САД Теодора Рузвелта.

Започела је „Операција „Ајакс“, с циљем свргавања Мосадека.

ЦИА је у припремама пуча наставила са црном пропагандом. Да би изазвала страх, у Техерану је организовала лажне комунистичке демонстрације. Занимљиво је да су за демонстрације против Мосадека регрутовани и дизачи тегова, што нас подсећа на нека наша искуства.

Последња демократски изабрана влада Ирана збачена је 19. августа 1953. године, и то због комунистичке опасности која није била стварна.

Мосадек је ухапшен и осуђен, провео је три године у затвору, а после тога је држан у кућном притвору у Ахмадабаду до своје смрти 1967. године.

Тријумф и последице

Ален Далес је уживао у романтичној причи о тријумфу ЦИА у Ирану, која се раширила по Вашингтону као шумски пожар, а Кермит Рузвелт је у Белој кући слављен као херој, како је у разговору са Тимом Вајнером сведочио Реј Клајн, један од аналитичара ЦИА.

После пада Мосадека Американци су наставили да подржавају ауторитарни режим шаха Мохамада Резе Пахлавија. Дугорочна последица је била лоша за САД.

Један од највећих стручњака за ову тематику, Марк Гасиоровски, давне 1987. године, дакле пре Ал Каиде и Исламске државе, поставио је следеће питање: „Како се временом разоткривају мрачне последице тог преврата за интересе САД, човек може само да се запита да ли је то вредело на дужу стазу.“

Ово је наравно реторичко питање. Генерације Иранаца су одрасле у уверењу да је ЦИА довела шаха на власт.

Четврт века касније, Хомеинијева Исламска револуција ће задати један од највећих удараца интересима САД. Тако се привидна „победа“ отелотворена у рушењу Мосадековог режима, који није био комунистички а којом се ЦИА отворено хвалила, претворила у велики амерички пораз.

Временом ће се, каже Тим Вајнер у књизи Наслеђе пепела: Историја ЦИА-а, хаос са техеранских улица из 1953. године вратити да прогони САД. 

Шахов режим

Мохамад Реза Пахлави је у земљи спроводио секуларну модернизацију, коју је звао „бела револуција“. И поред великих успеха у модернизацији Ирана, народ га није заволео. Никада му нису опростили то што је на власт враћен уз помоћ САД, државним ударом против демократски изабраног премијера Мосадека. На демонстрацијама у Техерану против његовог режима једна од парола била је: „Смрт америчком шаху“.

Осим тога, Шахов режим је био корумпиран и суров. У земљи која је крајем седамдесетих имала четрдесетак милиона становника, само 4.000 породица је купило кајмак од извоза нафте. То је огорчило и стару и нову средњу класу.

Шахова страшна тајна полиција САВАК терорисала је народ, посебно интелектуалце и медије. Од 1971. године, студенти су организовали урбану герилу, која је нападала полицију и режимске функционере, на шта је САВАК одговорио репресијом. У једном тренутку у Ирану је било више од 10.000 политичких затвореника.

До 1975. године, 90 одсто иранских листова је било затворено, да би се јавност окренула малобројним режимским гласилима. Између осталог, тајна полиција је медијима достављала списак тема о којима је било дозвољено писати.

Од краја 1977. године, побуњеним студентима придружили су се и улема и моћни цех трговаца са техеранског Великог базара, који је својевремено играо значајну улогу и у рушењу Мосадека.

Сакривени имам

За многе шиитске муслимане Махди, „сакривени имам“, је спасилац који долази на Судњи дан. Он је жив, али се крије. Мимо те есхатолошке приче, постојао је један имам, Рухолах Хомеини, који је 1979. оборио иранског шаха, миљеника и највећег савезника САД у средњој Азији и спровео Исламску револуцију.

Исламска револуција у Ирану представљала је новину у светским оквирима. Од 1789. године све револуције су биле углавном левичарске. Све су биле секуларне и усмерене на будућност. Ово је била прва револуција добијена под барјаком верског фундаментализма, са идеалом повратка у прошлост, тачније седми век, време после хиџре. 

Нико није очекивао тај обрт. Чак и на Блиском и Средњем истоку револуционари су пре Хомеинија углавном били марксисти и/или националисти. Све западне земље су подржавале шаха до краја, као и Кина, док је Совјетски Савез био уздржан.

Западне силе, а посебно Американци, у Ирану су показале карактеристичну ароганцију, потцењујући снаге које нису разумели. Скоро цела 1978. година је прошла у оценама да немире у Ирану предводе „мрачњачке муле“ и фанатици. Заборавили су на европску историју где су се мешали слободарство и верски фанатизам.

Главни дописник Монда за Средњи исток Ерик Руло подсећао је читаоце на Фирентинца Савонаролу који је у 15. веку спојио теократију и демократију. Калвин у Женеви и Кромвел у Енглеској су такође комбиновали верски фундаментализам и друштвену револуцију. И борбени ирански свештеници су водили борбу против стране доминације, неправде и деспотизма.

Хомеини се прославио још 1964. године, нападајући шаха због кршења Устава, као и потчињености Американцима. Године 1971, у време грандиозне прославе 2.500 година персијске државе, на којој се и наш Тито одлично провео, Хомеини, који је од 1965. био у егзилу у Наџафу у Ираку, критиковао је породицу Пахлави због претераног луксуза, непоштовања ислама, служења Западу и ауторитарности. Ширио је своје проповеди путем једног западњачког изума, магнетофонских трака.

Сурови САВАК, који је онолико притискао новинаре и медије, није имао решење за Хомеинијеве нападе са трака. То је био још један пример неспособности тајних полиција да се суоче са правим изазовима.

ЦИА је, по обичају, потпуно оманула у обавештајној процени. Немири у светом шиитском месту Кому, покренути поводом вређања Хомеинија у режимским медијима, избили су јануара 1978. године и проширили се убрзо и на друге иранске градове, а у августу 1977. године ЦИА је предвиђала да у скорој будућности неће бити радикалне промене у иранском политичком понашању.

Још у августу следеће, 1978. године, ЦИА је сматрала да Иран није у предреволуционарној ситуацији. Амерички војни аташеи у Техерану бавили су се трговином оружјем уместо сакупљањем података.

Два и по месеца пред тријумфални повратак Хомеинија у Иран чартер летом „Ер Франса“ из Париза 1. фебруара 1979. године, ЦИА шаље извештај у коме тврди да Хомеини неће моћи да се стабилизује и да ће га заменити неки левичарски режим или војна диктатура. Једино је била тачна последња реченица у овом извештају: „Нема преседана у иранској историји за оно што Хомеини жели.“

Што се тиче прогноза за будућност, омашили су најмање 45. година.

 „Орлова канџа“ и „Канадска хитрост“

Четвртог новембра 1979. године исламистички студенти су запосели америчку амбасаду у Техерану и за таоце узели 52 америчка службеника које су држали у заточеништву 444 дана.

Априла 1980, америчка влада је покренула Операцију „Орлова канџа“ у циљу спасавања таоца, која се завршила катастрофално. Ово понижење додатно је ослабило Џимија Картера уочи председничких избора у новембру те године.

Талачка криза је трајала до 20. јануара 1981, када су, након инаугурације Роналда Регана таоци пуштени на слободу у замену за одмрзавање милијарди долара које је Иран држао у америчким банкама.

Једина колико-толико успешна акција Сједињених Држава у Ирану у време талачке кризе било је спасавање групе дипломата из канадске амбасаде. Наиме, на дан када су исламистички студенти и милитанти упали у америчку амбасаду, шест службеника је успело да умакне и склони се у амбасаду Канаде у Техерану.

Тада је на сцену ступио Тони Мендез, „редак примерак интуитивног генија у ЦИА“, како га је описао Тим Вајнер. Овај специјалиста службе за фалсификовање и прерушавање је, као у филму Немогућа мисија, правио тако добре маске да је белце претварао у црнце, Арапе или Кинезе.

Мандез је осмислио и водио операцију спасавања америчких дипломата из Канадске амбасаде, познату као „Канaдска хитрост“ (Canadian Caper).

За ту сврху направио је продукцијску кућу у Холивуду под називом „Studio Six Productions“, а у свим филмским часописима најавио научно-фантастични филм Арго који ће се снимати у Ирану.

Јануара 1980. отишао је у Техеран поневши са собом лажне пасоше и маске које је требало да прикрију идентитет шесторице америчких дипломата у Канадској амбасади, како би их представио као чланове филмске екипе измишљеног филма. Операција је успела и они су заједно авионом напустили Иран 27. јануара 1980. 

Документи службе о овој операцији су декласификовани 2007, да би пет година касније на ову тему био снимљен и играни филм Арго у продукцији Џорџа Клунија и у режији Бена Афлека, који је 2012. добио три „Оскара“.

Као што су филмови о Џејмсу Бонду побољшали имиџ МI6, тако је Арго требало да поправи слику ЦИА у јавности – ЦИА спасава животе, а непријатеља побеђује помоћу маште и домишљатости. Џорџ Буш Старији је овај филм неколико пута одгледао.

Арго је најуспешнији производ „офанзиве шарма“ (charm offensive) коју је ЦИА покренула средином деведесетих година. Тада је кao „официр за везу“ између ЦИА и Холивуда ангажован Чејс Брендон, рођак Томија Ли Џонса. Брандон је обучавао филмске људе о раду Агенције и подстицао их да праве филмове о успесима ЦИА.

Уметност је, што каже пословица, већа од живота. Сага о Агенту 007 је позлатила слику британске тајне службе. А ако у будућности ико буде размишљао о улози ЦИА у Иранској револуцији, прва слика на памети ће му бити авантура око лажног филма Арго.

Нажалост, тренутна трагедија иранског народа неће имати срећан филмски крај. Једино питање је колике ће бити размере несреће ове, уз кинеску, најстарије цивилизације на свету. 

Али у овом кратком есеју нећу се бавити бројевима. О њима се расправља у хиљадама публикација, укључујући и прво поглавље моје књиге Велика глобална трансформација (The Great Global Transformation, Penguin, новембар 2025; америчко издање у издању Чикаго Јуниверсити Преса излази за две недеље). Покушаћу овде да сагледам шта то значи из другачије, идеолошке перспективе дугог историјског трајања. Другим речима, како би кинески случај могао да изгледа људима удаљеним од нас један или више векова.

Заиста, када погледамо велике историјске догађаје попут визиготске инвазије на Западну Европу, арапског освајања Северне Африке и Иберијског полуострва, пада Цариграда или европске колонизације Африке и Азије, не видимо само политичку и економску страну таквих догађаја који су мењали свет. Видимо и њихов идеолошки значај. Визиготска инвазија створила је латино-германску мешавину и ујединило хришћанство на Западу. Арапска освајања омогућила су Западу да се поново повеже са грчким учењем које је било заборављено и нестало. Пад Византије био је претеча, фактор који је омогућио ренесансу, јер су многи уметници и интелектуалци напустили Цариград и уточиште пронашли у Италији. Европска освајања донела су остатку света западну идеологију, укључујући и марксизам, о коме ћу више говорити. Чак и ако се неко не слаже са овим поједностављеним сажетком идеолошких последица великих геополитичких промена, не може се порећи да су таква „преуређења“ света, поред својих очигледних политичких ефеката, имала и велике идеолошке импликације.

Ако на кинески успех погледамо из исте перспективе, шта нам се указује? Чини ми се да ће се као најзначајнији идеолошки исход кинеског успеха показати кретање ка идеолошкој, или можда чак и културној, фузији на великом евроазијском простору. То заснивам на следећем размишљању.

Кинески економски и цивилизацијски успех постигнут је на несумњивој основи једне европске идеологије – марксизма, који је био производ европског просветитељства, немачке класичне филозофије и енглеске политичке економије („тријаде“ коју је Лењин вешто сажeо).

Али то само по себи није било довољно да изнедри кинески успех. Свако ко би покушао да га објасни искључиво тим „увезеним“ елементима, погрешио би. Они су поставили темељ за успех. Можда јесу били неопходни, али не дају потпуно објашњење тог успеха.

Без Комунистичке партије Кина, несумњиво, не би постала богата земља. А Партија је на власт дошла ослањајући се на западну идеологију, коју је умешно прилагодила кинеским приликама. Ипак, да би била делотворна и да би у протеклих четрдесет година извршила тако дубоку трансформацију, Партија је морала да те суштински стране елементе споји са домаћим идеологијама – прво онима које су изведене из традиционалног легализма, а потом и конфуцијанства. Спојила је дакле изразито европске и кинеске идеолошке традиције у једну целину која је довела до економског раста и побољшала животе милиона људи.

Не могу да проценим колики је удео марксизма а колики кинеских идеолошких традиција (пола-пола?) у тренутном размишљању Комунистичке партије Кине, онако како се оно огледа у документима највиших партијски органа и у говорима Си Ђинпинга. Али ми је сасвим јасно да су ту оба елемента присутна.

Поједине формулације које се могу чути потичу из марксистичке „клавијатуре“ (међузависност производних снага и производних односа, дијалектика, материјалистичко схватање историје, коначни тријумф социјализма), док друге – којих су препуни говори и анегдоте Си Ђинпинга (о којима сам писао овде) – долазе из сасвим другачије традиције, конфуцијанства: понашање у складу с врлинама, прихватање хијерархије засноване на моралним вредностима, самоодрицање и дисциплина.

Понекад та два тока изгледају као да се не уклапају сасвим један у други. Мени је та комбинација тешка. За некога ко је образован у марксистичкој традицији, идеја да индивидуалне моралне вредности могу бити покретач историје звучи помало необично: марксистичка филозофија се бави индивидуалним интересима углавном у мери у којој их обликују историјске силе које су саме по себи ван његове непосредне. Штавише, успостављање вишег економског и политичког поретка не може се постићи само унапређењем личне моралности. Напротив – тек када се такав поредак изгради, могуће је и морално уздизање појединаца.

Марксова чувена мисао (коју је записао још у младости) гласи: „Људи стварају своју историју, али је не стварају по сопственој вољи; не стварају је под околностима које су сами изабрали, већ у околностима које су затекли, које су им дате и наслеђене из прошлости.“

У документима Комунистичке партије Кине, међутим, често се управо моралне врлине – односно делатност самих људи – истичу као предуслов за постизање супериорног друштвеног система.

Приметио сам ову нелагодну супротстављеност када сам упоредио сопствено тумачење докумената Комунистичке партије Кине са тумачењем људи који су упућенији у традиционалну кинеску културу и идеологију. Марксистичке елементе сам лако препознавао и разумео, али ми је њихов однос према кинеском наслеђу остајао нејасан. Други су, пак, без тешкоћа препознавали и наглашено се позивали на кинеске вредности, док су марксистичку терминологију сматрали споредном или умањивали њен значај.

Позиви на „синификацију марксизма“, сада званични идеолошки став КПК, изазивају недоумице код обе стране. „Синификација марксизма“ делује као настојање да се споје две суштински супротстављене идеологије: једна превасходно „макро“ оријентисана (усмерена на друштво као целину), друга оријентисана „микро“ (усредсређена на појединца).

Џијанг Шигонг (представник такозване школе кинеских „конзервативних социјалиста“) уочава ту разлику, али не само што је не сматра проблематичном, већ две стране види као међусобно допуњујуће:

„Кина се доследно суочава са питањем синификације марксизма. Као универзална филозофска истина, марксизам не само да мора бити интегрисан у конкретну праксу кинеске историје, већ се мора спојити са традиционалном кинеском културом. Мисао Си Ђинпинга о социјализму с кинеским карактеристикама за ново доба ослања се на традиционално кинеско „учење срца“ (心学) како би се удахнула нова снага комунистичким идејама... а тиме се изграђује и додатно учвршћује духовна снага читаве Партије и народа.“ (Open Times, јануар 2018).

Упркос настојањима да се то заташка, интелектуална нелагода је, чини се, увек присутна када се рађају нове синкретичке идеологије. Тиме се бавио и Самир Амин, који је био посебно осетљив на глобалне импликације успеха Кине и њен сложени однос према марксизму и „реално постојећем“ капитализму:

„Мора се признати да оно што су најважније друштвене и политичке борбе двадесетог века покушавале да оспоре није био толико капитализам као такав, већ перманентна империјалистичка димензија реално постојећег капитализма. Питање је, дакле, да ли ово померање тежишта борбе нужно доводи капитализам у питање. („Путања историјског капитализма“ у Само људи стварају своју историју, стр. 95).

Синификација марксизма није само показала своју вредност у пракси (што би сигурно обрадовало Маркса), већ је довела до стапања две различите идеолошке традиције. Она је приближила европски, односно западни, и кинески идеолошки „простор“. На исти начин као што је европски успон својевремено пренео западне идеје у Кину, тако ће синификовани марксизам, ослоњен на кинески економски и технолошки успех, вршити утицај на Запад и друге делове света. Путем обрнуте узрочности, могао би утицати на западно мишљење (укључујући у њега елементе кинеске филозофије), а нови кинеско-западни амалгам могао би да постане узор и да се прошири у другим деловима света.

Шта год да се деси с Кином у будућности – а у то нико није сигуран – једна чињеница ће остати неспорна: највећи економски успех у модерној историји постигнут је системом који је у политичкој сфери комбиновао домаћу културу са марксизмом-лењинизмом, а у економији прихватио отворени капитализам.

Дугорочно гледано, идеолошки утицај кинеског економског и технолошког успеха могао би да доведе до већег приближавања ставова широм света – мада не нужно и потпуне сагласности – о томе шта би могли бити састојци најбољег могућег система.

Макронова коалиција центриста је у повлачењу и борба између левице и деснице је поново главни мотор политичког живота Француске. Највећу победу Макронове коалиције однео је бивши премијер Едуар Филип, лидер либерално-конзервативне партије Хоризонти, који је поново изабран за градоначелника Авра, лучког града у Нормандији на северозападу Француске, што је претходно поставио као услов да се кандидује на председничким изборима наредне године.

Макронисти су преузели Бордо у изједначеној трци са градоначелником из редова зелених, што се поновило у Поатијеу. Задржали су и Арл, али су изгубили Лион и По у којима је победила левица, а Франсоа Бајру, бивши премијер у Макроновој влади и дугогодишњи лидер центриста у Француској, поражен је након што је провео дванаест година на челу града.

Упркос појединачних стратешких победа, Макронов блок, који нема развијену локалну мрежу, није успео да се пробије у највећим градовима. На слабије резултате него на претходним изборима 2020. није без утицаја непопуларност председника коме је остало још годину дана до краја другог (и последњег) мандата.

Левица, десница, централно

Снажнијој политичкој поларизацији доприноси нови успон партија са јаснијим идеолошким усмерењем – крајње леве Непокорене Француске и крајње десног Националног окупљања – које заоштравају идеолошку борбу левице и деснице и мењају однос снага у градовима и мањим местима широм Француске. Избори су показали и да се традиционална левица и традиционална десница – Социјалистичка партија и Републиканци – одржала у великом броју градова.

Социјалисти су остали на челу највећих градова, али су изгубили нека важна упоришта. Тако је Брест након 37 година владавине социјалиста пао у руке деснице, као и Безансон и Клермон-Феран где су Републиканци однели симболичне победе. И поред неизвесне трке леве снаге нису успеле да промене однос снага у Тулузу и Лиможу, градовима који су остали у рукама деснице.

Томе су допринели унутрашњи сукоби на левици који су обележили предизборну кампању. Њихова неслога је помогла десници, а позиви на уједињење између два круга стигли су прекасно. „Још увек смо главна локална политичка снага у Француској“, поручио је Бруно Ретаијо, председник Републиканаца.

Једини град који су леве снаге преузеле је Ним на југу Француске, који ће водити Комунистичка партија Француске (ПЦФ) након што је победила кандидата крајње деснице. Комунистичка партија, која углавном наступа као део левих коалиција, задржала је своје главне бастионе, посебно у париским предграђима, који се због историјске укорењености комуниста називају „црвени појас“, упркос конкуренцији других левих партија у радничким срединама.

У Паризу је нови градоначелник, социјалиста Емануел Грегоар, након проглашења победе сео на бицикл који је део градског превоза и са екипом отпедлао на ново радно место.

„Париз је одлучио да остане одан својој историји. Париз никада неће бити град крајње деснице“, поручио је наследник Ан Идалго, социјалисткиње која је у два мандата претворила Париз у једну од бициклистичких престоница Европе, смањила број аутомобила на улицама, проширила зелене и пешачке зоне и урбани простор учинила приступачнијим његовим становницима.

У Марсеју је кандидат уједињених партија левице након неизвесне трке победио кандидата Националног окупљања. Формације блиске крајњој десници победиле су пак у Ници, где је Ерик Сиоти потиснуо некадашњег блиског сарадника из редова Републиканаца, Кристијана Естрозија, дугогодишњег градоначелника овог града на југу Француске, који се приближио Макроновим центристима.

Овај део медитеранске обале, од Тулона до Нице, све до границе са Италијом, иначе важи за упориште деснице. Сиоти је био председник Републиканаца све до 2024, када је избачен због покушаја да направи савез са Националним окупљањем Марин ле Пен, и затим основао своју партију „Савез деснице за Републику“ (УДР), која наступа у истом табору са крајњом десницом.

Сукоб ове двојице кандидата сведочи о распаду традиционалне деснице на два табора. Републиканци су остали у процепу између Националног окупљања и централног блока који се урушава, са изузетком либерално-конзервативних Хоризоната.

Лабораторија изборних стратегија

Локални избори су лабораторија изборних стратегија које служе као поука за изборе на националном нивоу. Ове изборе су обележили непринципијелни савези између деснице и крајње деснице, упркос супротним упутствима из врха Републиканаца, као и сукоб између леве Социјалистичке партије и крајње леве Непокорене Француске (ЛФИ) Жан Лик Меланшона.

Непокорени су позвали на „техничке савезе“ са другим левим партијама у градовима у којима је борба између кандидата са левице и деснице била неизвесна, али то углавном није помогло да се промени однос снага у другом кругу. „Технички савез“ значи да партије немају исти програм и да се не слажу око главних питања, али да су се ујединили да би спречили другу страну да победи. Стратегија блаћења дојучерашњих коалиционих партнера, коју је уочи избора нарочито спроводила Социјалистичка партија, као и инсистирање на различитим политичким визијама – при чему је рат у Гази био предмет најжешћих окршаја – код бирача су створили утисак непремостивих разлика.

Полемика око интерпретације рата који Израелци воде против Палестинаца, као и оптужбе против Меланшона и његових следбеника за антисемитизам и екстремизам, претиле су да његову партију избаце из строја на локалним изборима, поготово што су се мејнстрим медији укључили у кампању. 

Одлука ЛФИ-а је била да на изборе изађу самостално и да се концентришу на метрополе и радничка предграђа, где су изашли са предлозима који се тичу социјалне правде, борбе против неједнакости, доступности јавних услуга и заступљености друштвених група искључених из институционалне политике. Ова стратегија је довела до победе у десетак градова, од којих су најзначајније оне у Рубеу на северу земље, и у париском предграђу Сен Дени. „Историјски успех“, били су зачуђени коментари у француским медијима.

Пробој ЛФИ-а дубље у политичку арену је потврда да француска левица пролази кроз трансформацију у којој ова партија има све значајнију улогу. Левицу коју оличава Непокорена Француска не предводе интелектуални кругови из кафеа у кварту Сен Жермен де Пре, као у време Сартра и Симон де Бовоар. Није то ни левица ратоборних „нових филозофа“ из грађанске елите, тзв. „кавијар левица“ која се здушно залагала за „хуманитарне“ војне интервенције које су служиле као плашт за западни интервенционизам у свету.

Блиски исток у Паризу

Пробој на француску политичку сцену ЛФИ дугује пре свега Меланшоновој харизми, која иритира већину политичког естаблишмента. Час га оптужују да је догмата који је све подредио председничкој амбицији, час да је популиста са екстремним ставовима који нису по републиканском бонтону, као када масакре израелске војске у Гази назива геноцидом, или када НАТО описује као инструмент у рукама западног, пре свега америчког империјализма.

Док су Непокорени оштрицу критике усмерили на израелску владу, упирући прстом на злочине израелске војске, Социјалисти су били уздржани. Иступање Непокорене Француске остало је усамљени чин на француској политичкој сцени, на којој су се тумачења рата у Гази кретала од опрезне осуде израелских војних акција против Палестинаца до подршке Израелу.

Подршка Израелу је стигла и од Националног окупљања Марин ле Пен, партије чији је оснивач, Жан-Мари ле Пен (партија се тада звала Национални фронт), више пута осуђиван због антисемитских иступа (као, на пример, када је инсистирао на томе да су гасне коморе „детаљ историје Другог светског рата“). Марин ле Пен је дуго морала да ради на брисању антисемитских трагова свог оца из представе о партији којој је са том намером променила име и пребацила фокус са антисемитизма на „борбу против исламизма“.

Времена су се променила, па се они који истичу антифашизам у свом програму проглашавају антисемитима зато што критикују Израел, а партије крајње деснице које се труде да замуте своје идеолошке изворе постају прихватљиве. То иде дотле да су улоге, понекад, потпуно замењене.

У једном од многих коментара који су могли да се чују у медијима у власништву индустријалца и милијардера Венсана Болореа, бастионима крајње деснице (Cnews, Europe 1...), један публициста, који је чест гост телевизијских студија, овако је реаговао на победу ЛФИ-ја у Рубеу : „Не бих волео да сам данас Јеврејин у Рубеу. (...) Вероватно ће бити принуђени да напусте град.“

Захваљујући добром делу француске медијске и политичке елите и Болореовој медијској империји, крајња десница напредује на изборима, што се показало и овај пут, када је странка Национално окупљање забележила нови продор, иако нису успели да освоје веће градове.

Савез десних снага

Социолошки профил гласача је другачији у великим урбаним центрима од мањих градова и руралних средина у којима Ле Пенова има подршку. Французи у великим градовима гласају за традиционалну левицу или десницу, у радничким и имигрантским предграђима често за Социјалистичку или Комунистичку партију, све чешће и за Непокорену Француску, док се Национално окупљање колеба између тактике преузимања гласова са левице, уз привлачење гласачког тела Републиканаца, односно традиционалне деснице.

„Ми нисмо ни лево ни десно“, изјавила је између два круга Марин ле Пен. На различиту стратегију у врху партије указује изјава председника њене странке Жордана Барделе, који позива на савез десних снага како би између Републиканаца и Националног окупљања „сви зидови пали“ у перспективи председничких избора 2027, на којима би могао да буде кандидат, уколико суд дефинитивно онемогући Марин ле Пен да се кандидује због проневера у Европском парламенту.

„Републикански фронт“, који означава брану крајњој десници тако што се леве и десне партије солидаришу на изборима када прети опасност од продора кандидата са крајње деснице, полако попушта. Таквој еволуцији француског политичког живота није одмогло ни Макроново изједначавање левих и десних „екстрема“ – Непокорене Француске и Националног окупљања, које брише разлике између ове две партије дијаметрално супротне по вредностима које заступају – једне која баштини антиколонијалну традицију и друге која баштини колонијалну и вишијевску традицију.

Макрон пак настоји да убеди гласаче да његове политичке формације нуде стабилност наспрам хаоса који им спремају леве и десне партије анти-естаблишмента. Међутим, многи у Француској сматрају да је управо француски председник узрочник хаоса на унутрашњој политичкој сцени и слабљења француског утицаја на међународној.

Пробој снага анти-естаблишмента говори о жељи да дође до смене политичких елита које остављају утисак да су затечене развојем ситуације и да немају решење за бројне проблеме са којима се земља суочава.

Иако управо завршени локални избори не потврђују визију у којој се сукобљавају два фронта, леви и десни, идеолошки јаз се продубљује. Свима су у мислима председнички избори наредне године, који би могли да донесу преокрет на француској политичкој сцени не само у односу на поредак последњих година, већ од краја Другог светског рата.

На то је алудирао Мануел Бомпар из Непокорених у једном од последњих обраћања присталицама: „Суочени са макронизмом у одумирању, избор у ком се налази земља је између екстремне деснице и нас. Спремни смо да водимо ову битку свим снагама како бисмо отворили нову страницу у историји Француске.“

„Битка за Француску је започела“, каже с друге стране, са наглашеним патосом, Рафаел Гликсман, један од лидера левице из естаблишмента који, попут Макрона, не види разлику између Меланшона и Ле Пенове.

Пошто је рат затворио Ормуски мореуз, виталну артерију код иранске обале кроз коју пролази око петине светске сирове нафте, сирова нафта марке Брент нагло је скочила за 9% – на 79 долара по барелу. У Европи, природни гас је скочио за чак 38%, што је највећи пораст од августа 2023. године.

Раст цена енергената ствара забринутост да би последична бржа инфлација могла негативно да утиче на глобалну економију, па се главне светске берзе налазе у паду.

С тим повезано, како инвеститори покушавају да умање ризик, повећана је тражња за тзв. сигурном имовином. Злато се приближило цени од 5.400 долара по унци, долар је апресирао за 0,6%, а повећани су и приноси на трезорске обвезнице САД.

Порасле су и цене акција енергетског и одбрамбеног сектора (корпорације Exxon Mobil за 4,5%), док су акције British Airways-а опале за 5%, услед прекинутог режима летова на Блиском истоку.

У међувремену, Aramco је обуставио рад највеће рафинерије у Саудијској Арабији након напада дроном у том подручју, док је QatarEnergy обуставио производњу течног природног гаса након напада на свој комплекс Рас Лафан.

Колико би сирова нафта могле да поскупи?

Док у „магли рата“ тржишта имају тенденцију да тргују вероватноћама уместо фактима, већина геополитичких догађаја има ограничен дугорочни утицај на тржишта имовине. 

Иначе, рат у Ирану само је додатак на листу неповољних фактора за тржишта, као што су страхови од поремећаја изазваних вештачком интелигенцијом, на пример. Инвеститори су сада фокусирани на то колико ће дуго трајати сукоб и колико далеко би се непријатељства могла проширити, након што је Трамп рекао да би кампања могла да траје недељама. 

Амерички председник је позвао иранске лидере на капитулацију, али је шеф безбедности Исламске Републике рекао је да нема намеру да преговара са Сједињеним Државама.

На почетку године многи аналитичари су очекивали да ће „превише засићености“ нафтом, узроковане растућом понудом у Заливу и другде, услед слабе тражње спустити цене на 55 долара по барелу, а међународна агенција за енергију предвиђала је за 2026. вишак понуде од просечно 3,7 милиона барела дневно.

Али растуће тензије у Заливу, заједно са строжим западним санкцијама, ове године су већ довеле до раста цена за око 20%.

Глобална тржишта нафте и пре почетка конфликта су била нервозна. Још у петак је нафта типа Брент продавана за 73 долара по барелу – око 10 долара изнад онога што би оправдали фундаментални показатељи понуде и потражње – да би се у понедељак цена  попела на 79 долара по барелу.

Дуготрајнији регионални сукоб и, посебно, блокада Ормуског мореуза, кроз који пролази око 15 милиона барела нафте дневно – што је отприлике трећина светске нафте која се допрема морским путем – могли би да подигну цену нафте на 100 долара по барелу. 

А продужен сукоб, са ценама нафте изнад 100 долара по барелу, значајно би утицао на глобалну економију.

Трамп је већ саопштио да ће се бомбардовање Ирана наставити колико год је потребно да се постигне циљ. За разлику од сукоба у јуну прошле године, иранска одмазда је овог пута много озбиљнија, са великим бројем пројектила којим је засула Израел, арапске суседе и америчке базе у региону.

Три нафтна фактора

Колико ће трговци нафтом бити у паници и колико дуго, зависиће од три фактора.

Први је шта ће Иран следеће циљати у Заливу. У почетку су његови удари били самоодбрамбени и усмерени само на америчку војну имовину. Затим су ирански пројектили стигли и до лука, аеродрома и цивилне инфраструктуре широм региона. Неколико нафтних поља у Саудијској Арабији, Уједињеним Арапcким Емиратима и Кувајту налази се у домету иранских ракета и дронова, врло су пространа и тешко их је бранити.

Ормуски мореуз никада није био затворен за поморски саобраћај, чак ни током иранско-ирачког рата 1980-их. Његово затварање би, поред осталог, антагонизовало Кину, која купује скоро сву иранску нафту, а 37% свог увоза сирове нафте добија путем кроз Ормуски мореуз. Упркос томе, чини се да је Техеран спреман да пресече овај пролаз.

Истина, пресецање Ормуза ће бити тешко јер би америчке снаге вероватно демонтирале сваку блокаду у року од неколико сати. Свеједно, Ормуз је ионако постао неплован. Ометање сателита омета сигнале бродова, повећавајући ризик од судара, а Иран би могао и да постави мине како би пловидбу учинио још опаснијом. Првог марта, танкер под заставом Палауа, који је на црној листи Америке, погођен је ракетом код обале Омана.

Осигуравајућа друштва повећавају цене транспорта или потпуно отказују полисе за бродове који покушавају да путују. Већ високе цене превоза могле би додатно порасти.

Алтернативне руте имају ограничен капацитет. Саудијска Арабија може преусмерити бареле преко свог цевовода Исток-Запад, а и Емирати имају мањи цевовод који заобилази Ормуски мореуз. Међутим, чак и при пуном капацитету ових рута, око 8-10 милиона барела дневно, или чак око 10% укупних светских потреба, било би немогуће изнети на тржиште.

Шта ће се десити са ценама нафте на дужи рок зависи од тога да ли Трамп може да промени режим у Техерану. Ако би се то десило, комбинација растућег иранског извоза и опадајућег геополитичког ризика могла би да појача залихе и сирову нафту учини још јефтинијом. Али ако ирански режим остане на власти, да би сачувао унутрашњу подршку биће приморан да покаже силу држећи Ормуз затвореним и сејући хаос у Заливу. Иранска производња, нарочито извоз нафте, могао би снажно да опадне, а премија ризика од 8-12 долара по барелу могла би да остане на неодређено време, подижући глобалне цене сирове нафте. 

Ирански контраудари показују да Техеран за сада одржава капацитете командовања и контроле и да је одлучан да испуни обећање да рат који је Америка започела прошири на регион. Како САД и Израел имају ваздушну надмоћ, Иран користи своје офанзивне ресурсе пре него што их кампања бомбардовања исцрпи.

Техеран вероватно жели да повећа трошкове за САД и Израел – рачунајући и на политички притисак арапских земаља Залива – како би их приморао да се повуку пре него што дестабилизују режим. Међутим, како ствари стоје, брз крај рата изгледа мало вероватан. 

За САД ово би могао да буде почетак новог дугог сукоба на Блиском истоку, који би могао да изазове и грађански рат унутар Ирана. 

Европски страхови

Ескалација рата могла би да изазове значајне безбедносне, економске и миграционе последице и за Европљане, који су за сада упадљиво стидљиви у реакцијама на кризу. Француска, Немачка и Британија су у заједничком саопштењу рекле да ће „предузети кораке да бране националне интересе и интересе својих савезника у региону, а како би се уништила способност Ирана да испаљује ракете и дронове“. Не потенцирајући ко је почео сукоб, нагласили су да ће „сарађивати са САД и савезницима у региону по овом питању“.

Након што је 27 европских министара спољних послова одржало двоипочасовни видео састанак, ЕУ је објавила пажљиво избалансирано саопштење којим позива на „пуно поштовање међународног права“, апелује на Иран да „престане са развојем свог ракетног програма“, и наглашава потребу за обнављањем регионалне безбедности уз подршку „основним слободама иранског народа“.

Ипак, европски лидери су подељени. Шпански премијер Педро Санчез осудио је америчко-израелске нападе, упозоравајући да ризикују да доведу до „неизвеснијег и непријатељскијег међународног поретка“, након чега је шпански министар спољних послова Хозе Мануел Албарес изјавио да Шпанија неће дозволити да се за нападе на Иран користе војне базе под њеним суверенитетом, којима заједнички управља са САД.

Насупрот томе, Мерц је у недељу рекао да „није време да држимо предавања нашим партнерима и савезницима“. „Делимо многе њихове циљеве, иако нисмо у могућности да их сами остваримо“, додао је Мерц.

Са ракетама које падају широм Блиског истока и због страхова од претње Кипру, Европска унија је прешла на кризни режим, сазвавши хитне недељне седнице и планирајући низ ванредних састанака, поред осталог у Никозији у уторак.

Бриселска администрација се суочава са тешким задатком да састави кохерентан спољнополитички одговор на кризу у региону у коме нема значајан утицај, док се истовремено суочава са изазовима на неколико фронтова код куће и у иностранству.

Европа и енергенти

Уз то, ЕУ се спрема за нагли раст цена енергије који би могао да изврши додатни притисак на иначе посрнулу економију Уније. Пошиљке нафте и гаса су током викенда углавном престале да стижу из Персијског залива, након што је иранска војска упозорила танкере и друге бродове да не пролазе кроз Ормуски мореуз.

Истина, то неће имати непосредни утицај на Европу, јер већина нафте и гаса који пролазе кроз Ормуски мореуз одлази у Азију. Ипак, ограничавање понуде ће подићи глобалне цене, што ће директно утицати и на Европу.

Наиме, цене и нафта и течног природног гаса се формирају на глобалним тржиштама: сваки поремећај у Ормуском мореузу изазива тренутни скок цена који погађа европске земље, без обзира на то што оне не увозе пуно овом рутом.

Ризик од затварања Ормуског мореуза од стране Ирана разматран је на састанцима дипломата ЕУ у Бриселу у недељу. Сукоб од неколико дана, како је речено, „убризгао би геополитичку премију ризика на тржишта нафте и гаса“, али „дуготрајни поремећај током неколико недеља, насупрот томе, почео би да еродира залихе, ограничава логистику, опасно заоштравајући глобални биланс нафте и гаса – са много тежим ефектима на цене енергије“.

ЕУ тренутно већину своје нафте увози из САД, Норвешке, Казахстана и Либије. Само око 5-7% европског увоза нафте је из Саудијске Арабије и Ирака, који извозе кроз Ормуз.

С друге стране, 60% течног природног гаса ЕУ добија из САД, а следе га Алжир и Русија. Катар, други највећи извозника ЛНГ-а на свету, у трећем тромесечју 2025. у европском увозу ЛНГ-а учествовао је са само око 6%.

Иначе, ОПЕК+, картел земаља произвођача и извозница нафте, саопштио је 1. марта да ће у априлу повећати производњу нафте за 206 хиљада барела дневно, што ће допринети ублажавању скока цена. Ситуација је другачија у односу на 2022, када је дошло до снажног скока цена, будући да земље ЕУ имају резерве нафте за око 90 дана. Ризик од затварања Ормуског мореуза од стране Ирана разматран је и на састанцима дипломата ЕУ у Бриселу у недељу.

Сукоб од неколико дана, како се наводи, „убризгао би геополитичку премију ризика на тржишта нафте и гаса“, али „дуготрајни поремећај током неколико недеља, насупрот томе, почео би да еродира залихе, ограничава логистику, опасно заоштравајући глобални биланс нафте и гаса – са много тежим ефектима на цене енергије“.

А када је на Светском економском форуму у Давосу постало очигледно да је Трампова реторика о америчкој визији светских односа дијаметрално супротна у односу на ставове канадског премијера, француског председника и немачког канцелара, бројне анализе су се завршавале закључком да „овај пут Европа мора да се припреми за постамерички свет“.

Штавише, и потези и говори европских лидера указују да и они верују не само да је концепт „Pax Americana“ прошлост и да САД више неће доминирати светом и бринути о безбедности Европе и њеним извозним тржиштима, већ и да озбиљно страхују да ће Америка војно оставити на цедилу Европу, повлачећи своје системе нуклеарне одбране, конвенционално наоружање и око 100.000 војника из америчких база на Старом континенту. И све то у тренутку када се страхује да је руски напад на неку чланицу Европске уније могућ чим дође до прекида ватре у Украјини.

Стога је дошло о новог таласа расправа о „европском НАТО-у“, „стратешкој аутономији ЕУ“, па чак и стварању европског нуклеарног штита који би заменио амерички. Штавише, када је генерални секретар НАТО-а Марк Руте европским политичарима поручио да могу само да сањају да Европа може да се брани сама без подршке Америке, то је подигло још већу прашину у европским политичким, безбедносним и медијским круговима. У истим оним круговима који већ годинама различитим поводима увек изнова дебатују о томе да је време да Европа узме своју безбедност у своје руке, иако свих тих година нису учинили ниједан значајнији корак ка остварења сна о европској војсци и стратешкој аутономији Европске уније.

Када се на то додају оцене да је Трамп непредвидљив и да, како сам често истиче, поступа искључиво у складу са својим „осећајем из утробе“, то јест „интуицијом која му говори више него што му било чији други мозак икада може рећи“, онда су многи посматрачи дошли до закључка о распаду НАТО-а као „хладноратовске творевине која је изгубила своју сврху“. Међутим, парадокса ли, то све је у потпуном несагласју са оним што се догађа на терену.

Иако потези Трампа и његове администрације делују непромишљено и без икакве стратегије, оно што је појединим геостратезима и стручњацима за геополитику сасвим јасно јесте да званични Вашингтон итекако има стратегију, те да су царине, војне претње па чак и отмица председника Венецуеле Николаса Мадура заправо Трампови алати за одбрану америчких стратешких интереса у актуелној ери Другог хладног рата у којем се свет економски и безбедносно рачва на два дела – англоамерички и кинеско-руски. Штавише, да у тој новој врсти хладноратовске атмосфере САД не напуштају Европу већ да на европском тлу увелико постављају темеље нове „гвоздене завесе“ према Русији и Кини.

Хладноратовски загрљај змаја и медведа

Оно што је прошле године постало јасно чак и лаицима јесте да савез Кине и Русије није тактички за кратке стазе, већ стратешки и дугорочан. То је постало очигледно и у оквиру рата у Украјини, будући да се у последње време све чешће сазнаје обим кинеске помоћи руским војним напорима у Украјини, попут кинеске технолошке помоћи за руску производњу војних дронова. Додуше, овај чврст загрљај кинеског змаја и руског медведа је пажљивим посматрачима био јасан још пре две године, када се кинески председник Си Ђинпинг на крају тродневне посете Москви опраштао од свог домаћина председника Русије Владимира Путина.

„Сада се дешавају промене које се нису десиле 100 година. Када смо заједно, ми покрећемо те промене“, рекао је Си на растанку пред вратима Кремља, са чим се Путин сагласио а Си му додао: „Чувај се, драги пријатељу.“

Ово Сијево неуобичајено изражавања блискости са неким лидером, сва је прилика, европски лидери нису схватили озбиљно па су донедавно били уверени да ће моћи да утичу на Пекинг да изврши утицај на Москву по питању престанка рата у Украјини. Сви они који су мислили да је кинеско-руски савез једнократна тактика, били су у потпуности у заблуди. Након неколико прошлогодишњих неуспешних покушаја да предлозима о америчко-руској сарадњи на Арктику и на пољу енергетике извуче Путина из Сијевог загрљаја, чак је и Трампу постало јасно да је за сада то немогућа мисија, те да Вашингтону предстоји стратешко надметање и са Пекингом и са Москвом.

Обамин заокрет, а Трампова стратегија

А надметање је подстакнуто тиме да је Америка схватила да више не профитира од деиндустријализације сопствене привреде и пребацивања производње у Кину. Штавише, да јој прети пад економске, трговинске и политичке моћи на глобалном нивоу те да јој је за задржавање бар дела глобалне доминације неопходно да победи у борби око тога ко ће преузети стратешку предност у новој индустријској револуцији заснованој на вештачкој интелигенцији. А ту се пресудне битке не воде толико око тржишта, колико о томе како заокружити ефикасан систем производње супер-чипова неопходних за вештачку интелигенцију (AI), али и обезбедити довољно енергената, критичних сировина и поуздане ланце снабдевања за развој AI и дата центре.

Због тога разлози већине актуелних турбулентних геополитичких дешавања леже у сенци ове нове хладноратовске борбе, упркос томе што су многи критичари Трампових поступака убеђени да он води Америку као „аутократски нарцис који Путина ставља изнад свега осталог“, и да га воде „само три опсесије: богаћење, кажњавање људи које доживљава као непријатеље и свакодневна доминација у насловима“.

Иако су многи Трампови потези према Кини, Русији, Европи и остатку света најблаже речено неконвенционални, стручњаци за геостратегију указују да се они итекако уклапају у америчку стратегију засновану на начелима реалполитике, а са циљем да Кину као свог главног стратешког ривала претекне у трци око развоја AI и заокруживања поузданог ланца допремања стратешких сировина, роба и енергије за AI.

А то није почело са Трампом већ још у другом председничком мандату Барака Обаме, када је најављен такозвани заокрет према Азији. Тада је било јасно да Европа више није економски и безбедносни приоритет Вашингтона, што у европским елитама није схваћено озбиљно чак и када их је Обама убеђивао да ће морати много више да издвајају за сопствену одбрану, баш као и сви амерички председници од Двајта Ајзенхауера до данас.

Парадоксално, једини председник САД који је то заиста и успео јесте управо Доналд Трамп, и то баш својим неконвенционалним потезима. А да многи од тих потеза нису последица само карактера њујоршког милијардера већ и део геоекономске стратегије прецизно састављене још пре његовог повратка у Белу кућу, доказује документ под помало прозаичним називом „Водич за реструктурирање глобалног трговинског система“, објављен још у новембру 2024. године.

Овај документ, који је саставио архитекта Трампове трговинске политике Стивен Миран, суштински јасно излаже све што се догодило прошле године и шта би тек требало да се догоди у настојањима САД да изврши реиндустријализацију, реши проблем фискалног и трговинског дефицита, као и да задржи економску доминацију на глобалном нивоу. Овај доктор економских наука са Харварда, који је најпре председавао Трамповим Саветом економских саветника да би потом био именован у Борд гувернера Федералних резерви, детаљно је описао потезе – од девалвације долара као примарног средства за исправљање трговинских неравнотежа, преко увођења високих царина као полуге трговинске, економске али и спољне политике, до повезивања трговине са војном заштитом савезника америчким „безбедносним кишобраном“.
Управо ово последње највише боли Европљане, али Мирану је тај део изузетно важан део стратегије како би се избегла „егзистенцијална претња Америци“ да због слабљења америчке производне привреде то поткопа и статус долара као светске резервне валуте, што би могло да доведе до колапса доларског система, самим тим и  светске доминације САД.

„Како глобални БДП расте, за Сједињене Државе постаје све теже да финансирају обезбеђивање резервних средстава и одбрамбени кишобран, јер производни и трговински сектори сносе највећи терет трошкова“, наводи Миран и истиче неопходност универзалних царина као алата, којим ће не само трговински партнери бити приморани да бирају између Кине и Америке, већ ће америчку помоћ у одбрани морати да финансирају кроз давање трговинских уступака Америци. „Земље које желе да буду унутар (америчког) одбрамбеног кишобрана морају бити и унутар кишобрана фер трговине“.

То што Миран приступ америчком тржишту види као алат спољне политике, заправо у најбољем описује разлоге за већину Трампових потеза према Европи али и за оно што ће се тек догађати, од Гренланда, Панаме и Венецуеле, преко Тајвана и Корејског полуострва, до саме Европе.

Зашто је Гренланд важан

Баш у контексту заштите свог „геополитичког дворишта“ и обезбеђивањa стратешке предности у односу на двојац Кина-Русија, сагледавају се узроци Трамповог својатања Канаде и Гренланда, који су наљутили америчке савезнике у НАТО-у. А да ће се Трампов притисак наставити све док то не доведе до резултата који одговара Вашингтону сведоче и најновије вести из Панаме, где су панамске власти напрасно поништиле уговоре о концесији којима је управљање над две кључне луке са ове стране стратешки важног Панамског канала дато кинеској компанији из Хонг Конга.

Привремено управљање лукама предато је једном данском бродарском гиганту и једној швајцарској компанији, чиме су Сједињене Државе оствариле победу у настојању да блокирају кинески утицај на ову глобалну трговинску артерију.

Слична мотивација је један од разлога зашто је Арктик једно од главних попришта велике геополитичке игре између САД и двојца Кина-Русија, који у овом региону изводи војне вежбе и развија нову поморску трговачко-војну путању названу Северни морски пут. Уз легендарни Северозападни пролаз, који између Канаде и Арктика везује Атлантик и Пацифик, овај Северни морски пут би могао да убрза глобалну трговину и створи пречицу између Азије и Европе, што је нешто што Кина већ дуго жели, па је још 2018. године покренула пројекат „Поларни пут свиле“.

Пекинг је већ најавио планове за проширење трансарктичког саобраћаја до Русије као коридора за увоз течног природног гаса. То поприлично забрињава Американце, не само због трговине и економије, већ и због тога што Москва одржава базе нуклеарног оружја и подморнице на Арктику, који је велесилама посебно важан и као локација за контролу свемирског програма.

Процењује се и да на Гренланду постоје велика налазишта 25 од 30 критичних сировина, а трка за експлоатацијом ових ресурса пре него што Пекинг дође до њих је нешто што Вашингтон не може себи приуштити да изгуби, будући да Кина тренутно на својој територији вади 60 процената свих светских расположивих ретких елемената. Ово је кинеска конкурентска предност, за коју Бела кућа верује да може делимично да надокнади стицањем Гренланда, иако стручњаци процењују да је ова арктичка територија изузетно тешко подручје за експлоатацију.

Све то појачава потенцијалну улогу Гренланда као стратешког контролора овог коридора и целог Арктика, али и као територију пресудну за глобалне ланце снабдевања, сировине и ретке минерале, трговину, одбрану и свемир.  Због тога је Вашингтону важно не толико да анектира Гренланд, колико да има војну контролу над њим.

Нова европска улога у НАТО

Када су на самиту НАТО-а у Хагу прошлог јуна Европљани пристали да повећају издвајања за одбрану на пет одсто бруто друштвеног производа (БДП), мислили су да су напокон одахнули и да су успели да одобровоље Трампа да САД остану посвећене вођству у алијанси и заштити европских савезника.

Међутим, уследили су нови шокови: Самит председника САД и Русије на Аљасци, Трампова претња војним освајањем Гренланда и нова америчка Стратегија националне безбедности у којој Европа више није сагледана као безбедносно-политички партнер у стабилности већ као континент којем прети „цивилизацијско брисање“ ако не преокрене миграционе трендове, обнови суверене националне државе, одустане од регулаторних овлашћења и преузме пуну одговорност за сопствену одбрану.

Безмало истовремено новинска агенција Ројтерс је објавила ексклузивно откриће да је Трампова администрација поручила европским дипломатама у Вашингтону да САД очекују од Европе да до 2027. године преузме већину конвенционалних одбрамбених капацитета алијансе на европском тлу, од обавештајних података, преко трупа, до ненуклеарних ракета.

Ови геополитички шамари дошли су у тренутку када су европски лидери, попут француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Фридриха Мерца, упозоравали украјинског председнике Володимира Зеленског да постоји могућност да их САД „изда“ у мировним преговорима са Русијом. Свеукупно то је подигло температуру у европским престоницама и по ко зна који пут покренуло дебате о европској војсци, „стратешкој аутономији“ Европске уније, стварању „европског стуба“ НАТО-а па чак и европске нуклеарне одбране.

Медијско-политичка прашина се само мало смирила када је у Давосу Трамп повукао претње војном акцијом и царинама против Европе, али се поново усковитлала када је генерални секретар алијансе Марк Руте у обраћању на заједничком састанку Одбора за спољне послове и Одбора за безбедности и одбрану Европског парламента у Бриселу одбацио позиве неких европских лидера на оснивање посебне европске војске.

„Ако ико овде мисли да Европска унија, или Европа у целини, може да се брани без САД-а – само сањајте. Не можете. Ми не можемо. Требамо једни другима“, рекао је Руте инсистирајући на међусобној зависности савезника у НАТО-у, као и да се Сједињене Државе ослањају на НАТО како би осигурале властиту сигурнос:. „Ако заиста желите сами, ви који се за то залажете, заборавите – никада не можете стићи тамо где сте наумили са пет одсто (БДП-а намењених за одбрану), биће 10 одсто".

Шеф НАТО-а је европским политичарима рекао да је за самосталну одбрану неопходно изградити властите нуклеарне капацитете који коштају милијарде и милијарде еура, али да ће у том сценарију изгубити „крајњег гаранта наше слободе, а то је амерички нуклеарни кишобран“. Према његовим речима, неопходна је блиска координација између НАТО-а и ЕУ јер „Европи су потребне САД и САД-у је потребан НАТО“.

Стратешка аутономија Европе остаје пусти сан, сматрају и коментатори пољског листа „Интерија“, истичући да је Руте у праву у једној ствари, а то је да би висока цена стратешке аутономије за Европу била политички неприхватљива, нарочито у земљама попут Немачке или Француске.

„Скок са око 2 на 10 процената (БДП-а за одбрану) почистио би сваку политичку странку која би предложила такво решење бирачима у мирнодопско време“, истиче пољски коментатор Јарослав Кујиж, додајући да је висока потрошња на одбрану у земљама попут Пољске и Естоније, међутим, „директно повезана са осећајем претње (од Русије) који не постоји у Западној Европи“.

И док се Французи љуте на Рутеове коментаре и истичу да „Европљани могу и морају да преузму одговорност за сопствену безбедност“ и желе да створе „европски стуб НАТО-а", на Минхенској конференцији о безбедности се из изјава кључних људи у Трамповој администрацији, између редова, могло чути да управо то Вашингтон и очекује, те да својим критикама само истиче чињеницу да Европа није довољно појачала своје одбрамбене капацитете од почетка руске инвазије на Украјину 2022. године до данас.

Европски страх од америчког повлачења

У овим тектонским променама, где чак и Немци више немају превише поуздања да ће их Американци бранити, геостратези указују како је европска политичка елита вероватно по први пут са истинском колективном хитношћу јавно саопштила да се досадашњи свет бесповратно променио те да морају да мењају своју безбедносну политику.

„Годинама је одговор на амерички притисак да Европа повећа издатке за одбрану био комбинација реторичког попуштања и структурне неактивности. Европски лидери би признали потребу да се учини више, обавезали се на временске рокове, а затим дозволили да домаћа политичка ограничења – коалициона политика, буџетска правила, противљење јавности војним издацима – апсорбују обавезу пре него што је произвела стварне капацитете. Јаз између изреченог и спроведеног био је кључна карактеристика европске безбедносне политике“, истиче аустријско-бугарска експерткиња за геополитику Велина Чакарова. „Европа која не може да гарантује сопствену безбедност, финансира сопствену индустријску базу и доноси сопствене стратешке одлуке није партнер у конфронтацији САД и двојца Русија-Кина. Она је њен објекат“.

И док Европа жели да се припреми за будућност у којој је америчко ангажовање условно, непостојеће или само по систему „ја теби, ти мени“, ЕУ истовремено настоји да задржи Сједињене Државе да буду укључене у безбедносну архитектуру Украјине, али и да се из Европе не повуче нагло.

Према оцени бившег команданта америчке војске у Европи, пензионисаног генерала Марка Херлинга, НАТО може да „скрене са пута“, али да историја алијансе показује да „када се стварност умеша – као што се увек дешава – земље НАТО-а се поново уједињују“. Он истиче да разуме европски страх од распада алијансе, али да зна да се у историји НАТО-а „иста мелодија чула више пута раније“.

„Амерички замор од савеза некима делује рационално, али оно што недостаје у већем делу данашњих коментара је институционално памћење“, каже Марка Херлинг. „НАТО није савез који се може проценити на основу једног изборног циклуса или једног стратешког документа. Мора се разумети у контексту деценија“, сматра овај пензионисани амерички генерал, подсећајући на времена када је Шарл де Гол повукао Француску из интегрисане војне команде НАТО-а, или када се алијанса поделила око бомбардовања Ирака: „Постоји и једна реалност која се често превиђа у данашњој паници: САД се не могу потпуно повући из НАТО-а само хиром извршне власти. Конгрес контролише финансирање, овлашћења за расподелу снага и законску архитектуру која окружује обавезе савеза“.

Нова америчка улога у НАТО

Међутим, шта Вашингтон жели и како види трансатлантски савез у будућности? Одговори на та питања могли су да се чују на Минхенској безбедносној конференцији, као и дан раније у седишту НАТО-а у Бриселу, и то у иступима државног секретара Марка Рубија, али и подсекретара за одбрану Елбриџа Колбија, који је један од главних архитеката политике Пентагона и уопште одбрамбене америчке стратегије.

Рубио је трансатлантски савез представио не као безбедносно партнерство дефинисано преклапајућим националним интересима и уговорним обавезама, већ као цивилизацијско наслеђе – везано оним што је описао као „векове заједничке историје, хришћанске вере, културе, наслеђа, језика, порекла и жртава које су наши преци заједно поднели за заједничку цивилизацију чији смо наследници“. Он је постхладноратовски мултилатерални оквир назвао „опасном заблудом“. Иако се Рубиов говор у суштинској поруци Европљанима није много разликовао од прошлогодишњег говора потпредседника САД Џеј Ди Ванса, кључна разлика је била у томе што то није била придика или држање лекције, већ позив на сарадњу.

„Не желимо да раздвојимо, већ да оживимо старо пријатељство и обновимо највећу цивилизацију у људској историји“, рекао је Рубио, изазвавши овације међу европским лидерима, који су упадљиво пренебрегнули да се осврну на његове коментаре о миграцијама и либералним вредностима.

Рубио није поменуо Русију, безбедност Украјине или притисак на Гренланд који је данска премијерка описала као „потпуно неприхватљив“. Није по имену поменуо ни Кину, премда је све време јасно ставио до знања да је „највећи амерички стратешки конкурент несразмерно профитирао од деиндустријализације и трговинске политике“. Штавише, није отворено саопштио ни америчке стратешке приоритете, премда је пажљивим посматрачима једна реченица била кључна.

„Ми у Америци немамо интереса да будемо љубазни и уредни чувари управљаног пада Запада“, рекао је Рубио, што су поједини аналитичари оценили као јасан знак да ће Америка ће остати ангажована, али само са Европом која је спремна да предузме трансформацију коју Вашингтон жели.

Много јаснији је био Колби, који је у Бриселу на затвореном састанку министрима одбране НАТО-а рекао да „Европа мора да преузме примарну одговорност за сопствену конвенционалну одбрану“, док ће амерички нуклеарни кишобран остати над Старим континентом.

„Наставићемо да пружамо продужено америчко нуклеарно одвраћање. Али Европа би требало да осети премоћ снага потребних за одвраћање и, ако је потребно, порази конвенционалну агресију у Европи“, рекао је Колби, додајући да САД тренутно обезбеђује скоро половину војног особља НАТО-а а да је амерички циљ да тај удео падне на мање од једне трећине у року од приближно пет година.

Овај одбрамбени стратег Трампове администрација поручио је савезницима да ће САД дати приоритет сопственим границама, западној хемисфери и, пре свега, Кини, чије је војно гомилање више пута описао као кључни изазов ере. У самом Минхену, Колби је ову нову верзију алијансе назвао „НАТО 3.0“.

„НАТО 3.0 се заснива на партнерству, а не на зависности“, рекао је он, при чему је наговестио да Вашингтон можда делом одустане од деценијама јаког скептицизма према европској куповини европског а не америчког наоружања, експлицитно подржавши европске напоре да подстакне сопствену производњу одбрамбене опреме. „Ако земље троше 3,5 или 5 одсто на одбрану, разумемо да ће велики део те производње морати да прилагоде својим потребама. У супротном, људи у Немачкој или Пољској, или где год, рећи ће: 'Зашто шаљемо новац само преко Атлантика?'“

Ову изјаву бивша директорка Аустријског института за европску и безбедносну политику Велина Чакарова оцењује као значајан помак у америчкој политици и прагматично прерачунавање: „САД желе савезнике који су заиста способни, а не савезнике који су зависни. Ово друго ствара одговорност. Прво ствара полугу другачије врсте“, истиче Чакарова, додајући да ове промене у алијанси нису подела терета у традиционалном смислу. „Ово је фундаментално ребалансирање улога, спроведено по компресованом временском оквиру, вођено стратешким заокретом Америке који Индо-Пацифик поставља (у приоритетима) изнад евроатлантског“.

Уосталом, сам Колби је врло конкретно рекао да иако Вашингтон жели „стабилан и поштован“ однос са Пекингом и настоји да избегне сукоб, то се може постићи само са „позиције снаге“, економске и војне, са фокусом на сарадњи са савезницима у „колективној снази“ острвског ланца који се протеже од Јапана преко Тајвана до Филипина. То је оперативно поприште које је Колби идентификовао као одлучујући фронт америчко-кинеског такмичења.

Где се диже нова Гвоздена завеса

Овакве поруке суштински значе да Американци намеравају да повуку нешто мање од половине својих трупа у Европи, којих сада има око 100.000, те да их преусмере ка Пацифику. Тандем Рубио-Колби заправо је до сада најсвеобухватније представио стратегију Трампове администрације. Један је рекао Европљанима да је Америци дубоко стало до Европе, а други колико та дубока брига сада кошта.

Међутим, када се саберу све Трампове и Вансове претње, Рубиове дипломатским речником упаковане поруке и Колбијеве конкретне бројке са оним што се дешава на терену, на подручју земаља НАТО-а, стиче се јак утисак да су сви ови притисци заправо намењени готово искључиво западноевропским земљама. Док од Немачке, Француске, Италије и Велике Британије захтева да преузму конвенционалну одбрану Европе, САД упоредо раде на подизању нове гвоздене завесе дуж источног крила НАТО-а, то јест од Арктика преко Скандинавије, балтичких земаља, Пољске, Румуније и Бугарске, до Турске и Израела.

„Циљ НАТО-а на источном крилу више није симболично одвраћање, већ оперативно одбијање: прекидање непријатељског напредовања од првих сати (агресије). Распоређене снаге, унапред позиционирано оружје и муниција, интегрисана противваздушна и ракетна одбрана, дронови, сензори и планови брзог појачања, имају за циљ да зауставе нападача на првој линији, а не након могућег територијалног губитка“, објашњава Велина Чакарова, истичући да је ово одлучна доктринарна промена, и додаје да „Гвоздена завеса 2.0 није идеолошка“: „Она је војна, логистичка и технолошка, и сада се гради уз учешће САД.“

За разлику од прве Гвоздене завесе коју је подизала Москва пре скоро осам деценија, ову данашњу уз америчку помоћ подиже Европа да би спречила руски упад. Дуж хиљада километара источног крила алијансе увелико се учвршћују границе – подижу се ограде и зидови, копају бункери и противтенковски ровови, постављају минска поља и масивни бетонски блокови дизајнирани да зауставе оклопна возила, и дуж пограничног подручја распоређује се „зид дронова“.

То се дешава чак и у Финској, која дели границу са Русијом од 1.350 километара, па сада креће у изградњу утврђеног зида дуж око 18 одсто те границе, улажући више од 400 милиона евра са циљем да овај пројекат заврши следеће године. Осим тога, подигнуто је осам утврђених граничних прелаза, укључујући и северно од Арктичког круга, са додатним препрекама концентрисаним у јужним регионима земље. Чак се и слабо насељена подручја јачају, што сигнализира да Хелсинки не третира границу више као периферну бригу већ као линију фронта.

Прошле године, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска предложиле су огроман нови одбрамбени зид који се протеже око 795 километара, по цени од скоро 3 милијарде евра, док истовремено ојачавају постојеће одбрамбене линије дуж границе са Русијом и Белорусијом, градећи више од 1.000 бункера, подземних складишта муниције и склоништа за снабдевање пројектованих да издрже артиљеријске ударе. Истовремено, све ове земље желе да се повуку из међународних споразума којим се забрањују противпешадијске мине и касетна муниција.

Тврђава Трамп

Али да нову Гвоздену завесу не праве саме источноевропске државе кроз колективна решења и дељење обавештајних података, технологију и инфраструктуру, сведоче и потези америчке војске који не указују на повлачење из Европе. Напротив. На инсистирање Варшаве и Букурешта, Вашингтон увелико повећава своје војно присуство дуж нове Гвоздене завесе, иако то није високо у медијским извештајима.

Пољска увелико појачава напоре да обезбеди стално војно присуство америчке војске на својој територији, оживљавајући дискусије о дуго помињаном пројекту „Тврђава Трамп“, као делу шире стратегије за јачање источног крила НАТО-а. Овај пројекат је помињан још пре неколико година, али је током протеклих месеци већ почео рад на успостављању велике америчке базе у Пољској која би сместила хиљаде америчких војника, заједно са командним, логистичким и објектима за обуку.

Пољски министар одбране Владислав Косињак-Камиш је нагласио да његова земља остаје један од најпосвећенијих савезника Вашингтона, указујући на рекордне нивое издатака за одбрану и континуирана улагања у војну инфраструктуру.

„Верујем да ће се све завршити добро и да ће бити донете рационалне одлуке“, рекао је Косињак-Камиш истичући да би оваква америчка база значајно побољшала одвраћање у региону, истовремено ојачавајући трансатлантске везе.

Пољске власти су већ кренуле да проширују постојеће објекте које користе америчке снаге, уз истицање да су спремни да сносе значајан део трошкова повезаних са сталном базом.

Пројекат „Тврђава Трамп“ већ је у изградњи у једном од најзападнијих градова Пољске – Болеславјецу, недалеко од Кракова, али и на постојећем аеродрому у Вроцлаву, где америчко ратно ваздухопловство гради нову писту и војни логистички центар неопходне за транспорт трупа и терета. Процењује се да је то тек део инвестиција од више од 500 милиона долара одобрених почетком 2026. године.

И док Пољаци граде „Тврђаву Трамп“ и убрзано набављају и изнајмљују америчку војну опрему, попут борбених хеликоптера „апач“, Румунија се изборила да америчка војска не само да не смањује своје присуство на њеној територији, већ и да појача бројност и квалитет војне опреме.

„У наредном периоду у Румунији ће бити распоређен један одред америчких војника опремљен тенковима 'абрамс“, рекао је за „ТВР Инфо“ генерал Георги Влад, начелник Генералштаба одбране румунске војске, која је у процесу куповине 54 оваквих тенкова америчке производње који се сматрају једним од најнапреднијих на свету.

И сарадња и хладни рат

Упркос томе што већина западних медија портретише Трампа као „Путиновог човека“ који је спреман да са Русијом постигне договор науштрб интереса Украјине и Европске уније, подизање нове Гвоздене завесе у ситуацији Другог хладног рата указује да америчко-руски односи нису тако црно-бели и да се разликују у односу на време Хладног рата пре шездесет година.

То што Путинову Русију радује када Трампова Америка критикује либералне елите и отворено подржава суверенистичке и крајње десничарске политичке снаге у ЕУ, не значи да Трамп и Путин не воде хладни рат. Напротив, само је његова динамика сасвим другачија, јер није у сенци идеолошке борбе за глобалну моћ, већ економско-технолошке борбе за глобалну доминацију, то јест у стратешкој трци ко ће победити у примени вештачке интелигенције у четвртој индустријској револуцији.

У том контексту, не чуди када Трамп с једне стране предлаже заједничке америчко-руске енергетске пројекте на Арктику (јер амерички енергетски гиганти немају довољно искуства у тим условима рада), док с друге стране, све чини да спречи јачање руског и кинеског утицаја у овом региону, пре свега због нове поморске трговачке руте која би дала додатну предност роби из Кине. Трампова администрација итекако примећује усклађивање руских и кинеских интереса против САД тако да у складу са тим и поступа у оквиру новог Хладног рата.

Па тако упркос попустљивости према Путину и критикама на рачун Европљана, Трампова администрација увелико ради на истискивању руских енергетских и кинеских стратешко-трговачких интереса из Европе, коју сматра делом свог англоамеричког света у тој хладноратовској подели света. У том контексту нова гвоздена завеса се подиже не само за евентуални руски војни упад, већ и за улазак руских енергената, што се протеклих годину дана види, између осталог, и у америчком инсистирању да Руси изађу из власништва Нафтне индустрије Србије, као и европских огранака Лукоила.

Оно по чему је овај Други хладни рат другачији другачији у односу на први јесте то да су сада сукобљене стране спремне да се договоре и чак сарађују око ствари које не ремете стратешку трку у производњи супер-чипова и обезбеђивању довољно енергената, критичних сировина и поузданих ланаца снабдевања за развој AI и дата центара.

Према речима руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова, приликом његовог првог сусрета са америчким државним секретаром Марком Рубиом у Ријаду, фебруара 2025. године, Рубио му је филозофију спољне политике Трампове администрације изложио на необично јасан начин.

„Рекао је да је спољна политика САД под председником Трампом заснована на националним интересима и здравом разуму. А то значи да САД признају да и друге велике силе имају своје националне интересе. Не свака земља на свету, већ кључни играчи, главни амерички партнери“, рекао је Лавров, истичући да је Рубио додао да се национални интереси земаља попут САД и Русије неће увек поклапати. „Већином неће. Али када се преклапају, била би грешка, озбиљна грешка, не искористити тај тренутак да се договоримо о практичним и обострано корисним пројектима у економији, трговини, инвестицијама и тако даље.“

Према речима Лаврова, Рубио је онда додао да када се интереси САД и Русије не поклапају, било би криминално дозволити да то неслагање прерасте у конфронтацију, поготово у директан, „врућ“ сукоб.

Лавров је тада истакао да је у потпуности сагласан с том логиком, а у протеклих годину дана је очигледно да се две силе држе тог приступа који би могао да се опише синтагмом „и хладни рат и сарадња“.

Хоризонт се свео на усијану пругу. Пруга је попримила боју жеравице и наранџе.

Рекао сам: „То је жуманце првобитног јајета из кога је настао свет.“

Затим је осветљена магла шибала поред прозора. 

Аеродром у Буенос Ајресу чинио ми се мањим али живљим него онај у Рију. Вртлог кофера се окретао на тракама. Трупла говеда су се продавала у фри-шопу. Жене су биле боље обучене него у Рију, и то у бундице јер је овде била зима.

„Погледај Бразилке“, упозорио ме је Витор. „Оне све дођу овде да купе чизме. После се врате у Бразил и немају где да их носе. Следећи пут их носе кад дођу опет у Аргентину.“

Возач таксија је говорио оштро, у аргентинском маниру. Возили смо се кроз нека предграђа која су најпре изгледала као Нови Београд, а касније као Квинс.

Ускрсли Лазар полако је отварао врата нашег хотела.

У хотелу нас је дочекао Фабијан. Тај мали човек је за време хунте морао да бежи из Аргентине. Да није побегао, његово име би се придружило именима у Парку жртава терора. Лице му је било мирно. Избегавао је директан поглед. Некада је имао фабрику ципела, али је она пропала и од тада се није искобељао из дугова.

Фабијан нас је возио кроз град својим колима са затамњеним стаклима. Ноћни Буенос Ајрес сам видео као кроз наочаре за сунце.

Показао ми је Авенију Деветог јула, прављену по угледу на Шанзелизе: Обелиск, Театро Колон, зграда на чијим прозорима је био златни портрет Евите Перон. 

Била је ноћ. И зграде су биле високе. И возили смо се између њих. И нисам имао однос према огромности града. На једном позоришту слова од сијалица трептала су: ТАНГО! Ветар је ломатао листове палме. Захладило је.

„На Авенији Коријентес“, сетно је рекао Фабијан, „књижаре су некад радиле целу ноћ.“

Пролазили смо четврт с малим кућама, заборављену у прашини и полусветлу. Калдрма се сребрила као срделе. Висока курва са грудима као балкон издвојила се из ноћи. Некаква сиротиња у капуљачама чекала је аутобус који није долазио.

„Како се зове овај део града?“, питао сам Фабијана.

„Конститусион.“

Дошли смо у старинску кафану, која је могла бити и на Чубури. Под тендом су зрачили грејачи. Столови су били покривени флашама црњака и сифонима. Почели су да стижу колутови грилованог сира с мирисом на ћумур, кобасице, па ћоризо – који овде није био кобасица него говедина, неки flank steak, и најзад ребра. Зидови кафана су били окречени. Тоалет је воњао на урин. На зиду су висиле Ван Гогова „Кафана на плочнику“ и старе рекламе за кока-колу. Порције су биле огромне. Срби мисле да могу да поједу много меса. Ни близу као Аргентинци. Пили смо киселу воду „Villavicencio“. Пили смо вино „Luigi Bosca Malbec“.

Роштиљ смо заливали сосом „chimichurri“. Открио сам код себе способност да заволим ствари за које до малочас нисам знао. То није прошло без последица. Пробудио сам се у три сата, дрхтурећи. Био је то шок од меса. Уплашио сам се да се никад више у животу нећу радовати. Стварно ми је позлило од толике говедине. Ниједна идеја није имала никаквог смисла.

„Је ли могуће“, прошапутао сам, „да мисли људске имају смисла само кад си здрав?“

Рука ми је почивала на стомаку. У једном тренутку ме је прожела топлота. Рекао сам: „Оздрављење је најлепша ствар на свету.“

Роштиљ је у Буенос Ајресу добар, али је тешко наћи нешто друго.  Иако је половина емиграције у Аргентини италијанска, нисам седео у добром италијанском ресторану. Не кажем да га нема. Кажем да га ја нисам видео. Десет дана сам јео говедину и овчетину на жару.

Сваког јутра сам излазио на улице и покушавао да се повежем са градом. Из улице би искочила зграда и усправила се са својих осам спратова и три реда мансарди. Аргентинци су у Буенос Ајрес довели француске градитеље, од архитеката до радника. Тако су настале неке од тих француских палата, насуканих на прешироке булеваре.

Шетао сам Авенијом Деветог јула. Галебови су летели изнад обелиска. Типови на штулама су регулисали саобраћај и показивали рекламе. Кловн је звиждукао птичјим језиком.

На постеру је била насликана жена. Панталоне су јој пале око листова. Била је везана. Монструозне мушке плаве ноге биле су на њеним раменима.

На Улици Парагвај човек је прошао и помиловао смеће у корпи на бандери. Ни тај призор нећу заборавити.

На углу Улице Флорида певао је реинкарнирани Карлос Гардел. Носио је смеђе панталоне и сиви сако. Било му је хладно. Изгледао је мамурно. Певао је чврстим гласом. Чим би завршио песму, у руци би му се створила цигарета. Он би одбио дим, уштинуо прстима корен носа, прибрао се и наставио своје распевано кукање.

Човек је спавао поред контејнера као да су и њега бацили са смећем.

Пред ружичастом Председничком палатом, на Мајском тргу, некад су се скупљале мајке „Несталих“, носећи њихове слике. На муралу су били насликани гневно сунце и гневна жена.

Упорно сам се трудио да зграбим умом Борхесов град. И нисам успевао. Било је то као да покушавам да се попнем уз  клизав зид. Возио сам се непрестано, ишао свуда, али ми град је измицао.

Требало ми је неколико дана да схватим да Буенос Ајрес није писмо адресирано на мене. Није ми било јасно како да га гледам? Како да га читам? У кључу Палерма? У кључу Њујорка? У кључу Париза? Нисам схватао колико је велик док нисам посетио Музеј декоративних уметности.

Ходао сам кроз музеј упетљан у имагинарне љубавне афере са женама с музејских слика као што је „Adela Atucha, condesa de Cuevas de Vera, de Hermenegildo Anglada Camarasa“. Помоћ уметности је била нужна.

Бескрај пампе на сликама помогао ми је да схватим размере Буенос Ајреса. Била је то непрегледна низија са сенкама облака. Пампа није као Панонија, већ пре као руска степа. Једно од обележја овог града била је – пустош. Друго је била моћ. Буенос Ајрес је морао да прогута огроман простор. И мени се чини да га никад није сасвим покрио. Много пустоши је остало у граду. Авенија Дел Либертадор дуга је 25 километара.

Аргентинска престоница је огромна, равна, дезоријентишућа. Као да се неко превише одмакао од тебе па не можеш да причаш с њим.

Бане Анђић ми је рекао да су мафију у Розарију двадесетих година започели Срби, Хрвати и Јевреји.

Питао сам се како су Аргентинци успели да упропасте толику моћ земље? Мислим да су је упропастили не гледајући куда иду. Током мојих шетњи пролазници су ме пет-шест пута мунули у раме. Три пута су ми нагазили на пету.

Габријел Гарсија Маркес је налазио да је Буенос Ајрес опресиван. Марио Варгас Љоса је мрзео овдашњу ароганцију.

„Аргентинци су гости у свом идентитету“, причао ми је Бане Анђић. „Говоре о себи у трећем лицу. Имају смисла за хумор, за разлику од Чилеанаца. Генији су за музику и театар. Сјајни су говорници, ведрији од Црногораца. Само та њихова вербозност некад иде против живота. Бриљантни у психологији, не могу да се уздрже да не попују. Књижевници су, наравно. Пишу сјајне приче, немарне романе.“

Давно, давно, ми смо на острву Зларин код Шибеника слушали две касете. На једној су чланови групе „Nueva Compagnia di Canto Populare“ певали наполитанске песме. Друга је била музика из Аргентине и Уругваја. Трипут сам је губио. Трипут су ми је снимали. Најзад смо изгубили оригинал, али делове тих песама заувек сам понео са собом. Једну сам певушио по изласку из буеносајреске чураскерије. Другу сам чуо у обојеној сиротињској Улици Каминито, где су емигранти правили куће од лимова који су довлачили из бродоградилишта.

„Шта је ово?“, упитао сам Пепеа.

„Чекај“, наћулио је уши ћелави професор и играч танга. „То је измењена верзија песме 'Los ejes de mi caretta'.“

Застао сам и слушао. Шта је то било у тој песми? Рањивост? Вечност? Страст?

На раскрсници Мајске авеније и Авеније Деветог јула стајао је споменик Дон Кихоту. На вриштећој Росинанти витез се отимао из блока камена. Уперио је бодеж у страну.

Дон Кихот је био најпопуларнија скулптура коњаника на свету. Био је важнији од свих краљева. Он је био херој унутрашњег света. Био је краљ.

„Тежак је двеста тона“, рекао сам Витору.

„Шта ме брига“, одговорио је он. „Нећу га на к. носити.“

Поред Дон Кихота осетио сам се као сопствени Санчо Панса.

Посетили смо тржни центар „Пацифико“. Грађен је по угледу на старе тржне центре Париза и Милана – Бенјаминове аркаде. Купио сам оковану тиквицу – шољу за мате. Купио сам сицилијански качкет. У њему сам и у црној јакници изгледао као шанер.

После сам купио и шал и постао „културно неодредив“. Седео сам и миловао мокар качкет као мачку.

Сунце је грануло. Кола су пролазила. Шине су блистале.

Возили смо се ноћу кроз Парк Розадо. Чудно је било у фаровима гледати обнажене људе у сјени егзотичних трава. Курве и трансвестити су ширили бунде. Показивали су се богу зиме.

Виршле „Duke“ је правио „Dukcevic“. „Quilmes“ је било грозно пиво. На путничкој агенцији је писало: „Туристички свет доживљаја.“ Un turist mundo di sensaciones.

Махала су ми школска деца из аутобуса. И ја њима.

Ишао сам траговима Кортасарових школица и препознавао на женским лицима ону лудакињу из Сабатовог романа О јунацима и гробовима.

Хуго Прат је волео Буенос Ајрес. Лоренс Дарел није. Не сећам се ко је имао нервни слом у Буенос Ајресу, он или његова прва жена. Дарел је мислио да ће му ослобођење сексуалности ослободити ум. Империја је била оброк који је сервирао другима. Сам то не би јео. У Бразилу је написао песму о кокосовом ораху и мајмунима. Није волео Индусе, Словене и Арапе. Буенос Ајрес је назвао моралном клоаком.

Да посетим град у коме нисам био способан нешто да заволим? То бих сматрао поразом. Заволео сам старе кафее, као сто су „Hippopotamus“ i „Gato Negro“ (шампањац пристојан, коњак лош) и нарочито „Las Violetas“ i „Grand Café Tortoni“ – који је у сопственој категорији. Потапшао сам Борхеса по рамену. Ту је долазио и Пирандело. Људи са шпанским именима и италијанским презименима потписали су се на црно-белим разгледницама.

Пепе је рекао: „Половина су Италијани. Седи у угао и гледај их. Видећеш да као Сицилијанци говоре рукама."

Борхес је осећао носталгију за Буенос Ајресом и док је живео у њему.

Стари лавабои, писоари, водокотлићи. Већ ми недостајете.

Заволео сам обојену сиротињу Каминита. Заволео сам бескрајни једноспратни Палермо. Заволео сам гробље на Реколети које је загробни град скулптура.

„Од ствари сам крхке створен, од загонетног времена“, рецитовао сам на том гробљу. На њему није било Борхеса, али ту је почивао његов пријатељ Биој Кесарес. Под куполама и анђеоским крилима били су сахрањени господари града, снабдевачи енглеске армије говедином, који су у Буенос Ајрес преносили зграде из Париза.

Голубови су пили из зеленог тањира. Клепетале су разваљене плочице као нануле. Анђео је седео у облим крилима као у столици за љуљање. Жена је држала за раме одлазећег Римљанина. Архитекта је развио свитак планова за загробни живот.

Мачке су биле пуне ауторитета.

Овде је Енеја из подземља изашао на белокосну капију лажних снова.

Христ је носио крст. Мислилац клепсидру. Човек-сунце је згазио змију. Грк је убијао сфингу. Наклониле су нам се две слутње с паучином испод кукуљице. Анђео је изгледао као да сеје цвеће.

Музе, уцвељене и застрте, нагнуле су се над генералским брадицама. Лепота је оплакивала живот.

На Реколети је почивао доктор Франческо Кесада Пачего из Научног друштва Аргентина и Гиљермо Оадија, председник Трговачког одбора. Ту је нашао вечни починак адмирал Гиљермо Браун, организатор Сан Мартинове флоте. Адолфо Алсун је био театралан у белом мермеру. Луис Ангел Фирпа представљен је у спортском огртачу. Бронзани војник је чувао гроб генерала Хуана Лаваља. Женска глава је стављала прст ћутања преко усана. Гроб Емилије Ноел Рамос Отеро је био велик као катедрала. Маријана Сааведра је седела на две прекрштене кости, а на бронзи је исписан списак њених пријатеља и поштовалаца. На Реколети се одмарао и доктор дон Торибо де Ахерза. Његов споменик је представљао „доказ пријатељства и захвалности његових пријатеља“. Testimonio de Amistad y gratitude de sus amigos. Руфина Камбасерес се са оклевањем машила врата гроба и још зурила у свет. 

Био је то загробни буржоаски реализам. Ту су лежали достојанствени људи из улепшаног света.

Заволео сам Палату Бароло и Палату Текућих вода.

Пред Палатом Бароло и Палатом Текућих вода сетио сам изгубљене цивилизације Пал-ул-дон из стрипова о Тарзану. Палата Бароло је из Пал-ул-дона пренесена у Рио. То је био небодер из доба „Титаника“. С гроздовима еркера тај небодер је изгледао индонежански.

Борхес је за Аргентину и Уругвај говорио „моје две домовине“. Слична је палата постојала на ружичастом граниту Монтевидеа и звала се Палата Салво. И једну и другу је подигао италијански емигрант Марио Паланти. Ова друга, Палата Салво, подигнута је на месту где је компонован танго „La Cumpersita“. Под стубовима су представљена полуизмишљена бића, јастози, хоботнице, рибе од бронзе, морски коњићи, бубе, гроздови, ананаси, све чиме рађа природа. Саламандри су били рогати. Саламандри су се бечили. Саламандри су били исплажени. Саламандри су извирали из ничега.

У Буенос Ајресу сам заволео пусте улице. Њихов ружичасти сутон.

Заволео сам бандонеон.

Заволео сам човека који је помиловао смеће.

Заволео сам барове, заволео сам шалове.

Заволео сам наранџасту пругу из које извире живот.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга.

Заволео сам Конфетерију „Идеал“.

Стопе на путу живота 

Енглеска реч „serendipity“ значи срећан случајан налаз.

Ишао сам насумице кроз Буенос Ајрес. Нашао сам салу за танго.

„Добро“, рекао сам. „Дајте ми могућност да заволим ствари које до малопре нисам знао.“

„Confiteria La Ideal“ је била избледела.

Као Хотел „Гелерт“ у Будимпешти.

Као да се налазим у Хавани.

У време кад је мој деда био дечак изградио ју је шпански трговац Мануел Росандо Фернандез. Имала је лифт у облику руске цркве. Завијеним степеницама попео сам се на спрат.

На спрату је стајао круг људи. Изгледали су као да изводе розенкројцерски обред. У средини је човек говорио шпански и енглески. Учио их је тангу. Једна жена је покретала ногу у страну. Била је у хеланкама. Имала је савршену фигуру.

Доња сала је била плавкаста, са сатом изнад шанка. Лустери су се растопили у блеску.

У тој сали за танго двоје су били једно. Деда је играо са средовечном женом, огроман дебели човек са бабом. Човек са брадицом, у пругастом оделу, скакутао је као коњић. Његова играчица је обмотала боу. Старац је изгледао као октопод. Старичина рука је притискала место између његових лопатица. Показали су ми да танго никад не престаје.

Музика ми је бесрамно дирала душу.

Сутрадан увече крошња се ковитлала у ноћи и светлу. Адреса је била „300 Calle Suipacha“, близу угла на Авенији Коријентес. Дошао сам на представу и рекао: „Као други свет. Као носталгија за младошћу мојих родитеља.“

Две кугле су биле окренуте надоле, једна нагоре. Под је био углачан. Шанк у загробном мраку. На њему је сребрио медаљон огледала. Човек је махнуо руком. Сала се затамнила.

Чекали смо да нешто почне.

Коначно...

Појавила су се два старца с црвеним краватама.

Тапкали су погребним ципелама и цупкали бандонеоне.

Онда је изникао окопрчни ћелавац и запевао с режећом страшћу..

Појавио се тип у оделу од љубичасте пластике. У коси су му се видели трагови чешља. Ципела жене је миловала под. Вукли су ноге по минском пољу страсти.

Светлост их је мењала.

Изашао је нов пар.

Мушкарац је носио црну кошуљу, белу кравату, пругасте панталоне, црвени сако. Девојка је била сјајно грађена, у хаљини вилинске краљице. Трзнула је ногом уназад у жељи да дотакне потиљак. Уклапали су ципеле као да играју брзопотезни шах. Он је постао осовина и чинио да она лети кроз ваздух. Музика је била плачна и вртоглава.

Четири главна елемента танга су: личност, елеганција, ритам и финале.

Сменио их је следећи пар. Играч је био у оделу боје беле кафе. Играчица у мрачно љубичастој хаљини. Светлост се променила. Они су позеленели. Она се само образом држала за њега. Он је патио играјући. Стално је био на граници да заплаче. Њена нога је сукнула уназад као шкорпијин реп.

Упалили су свеће.

Чула се штрецајућа хармоника.

Видео сам пицикато брзих ногу.

Плесали су стилизована мужевност и женственост.

Смењивале су се двобојне и црвене ципеле.

Танго се мењао од кловновског до суптилног.

Пар је наслонио чело на чело.

Он на петама. Она на прстима.

Танго је ритуал постајања Аргентинцем.

Настао у кризи, храњен кризом.

Створили су га емигранти: ово радимо боље него ико.

У почетку поштене жене нису играле.

Коврџави клинци, Сицилијанци у Каминиту, вежбали су један с другим.

Борделски плес, инсистирао је Борхес, био је чеднији него танго високог друштва.

Шуњање је прелазило у вртлог а покрет у непомичност.

Парови би поклекли и кренули напред. Повлачили су се у осеци.

Окретали су ногом.

Цртали су круг врхом ципеле.

Присутни су били људи из Србије, Чилеа, Мексика, Бразила, Боцване, Шпаније.

Представили су нас од стола до стола.

Изашао је дебео човек с држањем старог мајстора. Његово лице је некад било лепо. Саиграчица га је волела и поштовала. Дебељко није грешио ни гледао. Цура је раширених очију пратила сваки покрет.

Дугокоси гаучо и гауча играли су с марамама. Он је плесао с трзајима корака боле. Држао их је у зубима и вртео главом. Тукао је њима о под. Боле би могле да се откаче и да убију човека. Кад нисам ономад настрадао на Корчули, где су с мачевима играли „морешку“, нећу ни од овога.

Заљубио сам се у прашњаву и полуосветљену Kонфитерију „Идеал“, сличну Трувиловој „Заносној сали“. У њој је дуго играчка звезда био један гробар. Дању је гробар сахрањивао људе – можда баш на гробљу Реколета – а ноћу долазио да одигра идеални танго. Тај човек се звао Герардо Порталеа.

„Радим на гробљу“, говорио је. „И кад време дође остаћу тамо.“

Неки кажу да се гробар звао Пупи Кастело. Кад је завршио у болници, учио је сестре и докторе тангу.

Страст сахрањених на Реколети оживљавала је сваке ноћи у бедрима њихових унука – у Конфитерији „Идеал“!

Оцењивали су се загрљај. Ход. Осећај.

Постајање. Прихватање. Видљивост. Вољеност.

„Да ли би могао живети без танга?“, питали су једног од милонгероса.

„Као без ноге.“

„Волим да водим жену грудима“, рекао је један портењо. „Никад јој не стављам руку на леђа. Стално је ослушкујем на језику танга.“

„Радио сам у луци“, додао је други. „Често сам ишао на посао без спавања. Најважнија ствар је била играти танго.“

Трећи играч је признао:

„Пар пута сам се скоро оженио. А онда би се нешто десило, као да је нестало светла.“

Њихове ципеле биле су лептири који не слећу.

„Како сте се вас двоје заљубили?“, питали су старца и старицу.

„Играјући танго. То је било пре педесет година.“

Луиса Валенсуела је приметила: „Чекајући испред неког шалтера тешим се мишљу да бих у том тренутку могла да играм танго.“

Танго није једна ствар, он је много ствари. Завођење, пријатељство, туга, жудња.

Кажу да су милонгероси усамљени људи.

Танго је бол.

Танго је сан.

Сном су се Аргентинци борили, против државе, против банака, корупције, војске.

Била је то песма пркоса и сексуалне туге, немогућности сједињења, чежње.

Плесни израз жудње и блискости. И врхунца. И одвајања.

Сва бића су тужна после коитуса.

И пре.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга. Образ уз образ, две девојке, две старије жене, возач трамваја и његова супруга, покрај дугог реда, вежбали су плес. Није ту било некрофилског савршенства Последњег танга у Паризу. Ово је било приснија игра. Разнежили су ме детаљи: играч зажмури притискајући чело на чело играчице; нежни грч њене шаке на његовом потиљку.

На улицама Буенос Ајреса открио сам нешто слично сарајевским стопама Гаврила Принципа. Само што су овде угравиране у плочник биле – стопе танга. Запамтио сам понос девојчице која, под очевим вођством, први пут ступа у те стопе.

Шведска детективско-криминалистичка литература или „декаре“, како то Швеђани зову, већ деценијама добацује далеко ван граница Шведске. Инспектори Бек и Валандер, а поготово Лизбет Саландер и Микаел Блумквист, постали су глобално препознатљиви, као што су то некад били Мис Марпл и Хектор Поаро.

У новије време „светски хит“ су и скандинавске ТВ серије – „Мост“ (Broen, 2011) и „Убиство“ (Forbrydelsen, 2011) су пробили лед; за њима је следио читав талас. Нови жанр назван је „нордик-ноар“. Колико год да су тематски различите, нордик-ноар серије одигравају се у сличним северњачким амбијентима, атмосфера им је камерна, дијалози су сведени, директни и прецизни, а приче су морално комплексне (нема само добрих и лоших момака).

Нетфликсова мини-серија „Мало вероватни убица“ (Den osannolika mördaren, 2021) о атентату на шведског премијера Улофа Палмеа, наслања се на традицију декареа и нордик-ноара. Реч је о озбиљној продукцији, играју врхунски глумци, тема је велика... Али, није то ни декаре, ни нордик-ноар. 

„Серија је заснована на неразјашњеном злочину“, пише на почетку сваке епизоде. А на крају стоји: „Није доказано да је Стиг Енгстром убио Улофа Палмеа. То је једна од бројних теорија, али полиција и тужилаштво га сумњиче.“

Серија, дакле, није фикција. У исто време, читав њен заплет гради се на хипотетичкој конструкцији и недоказаним (и недоказивим) спекулацијама. У пет епизода као убица Улофа Палмеа представља се човек чија кривица ничим није доказана, а који је већ више од 20 година мртав и без породице, па нити може нити има ко да га брани.

Не само што је тако нешто само по себи дубиозно и крајње неетично, већ је пре и после свега – контрадикторно. Али, дубиозна и контрадикторна серија вероватно је једини могући логичан исход начина на који је Шведска водила и окончала тридесетчетворогодишњи „процес“.   

Последњи дан живота Улофа Палмеа

У петак, 28. фебруара 1986. Палме је пре посла, као и обично, играо тенис са блиским пријатељем и сарадником Харијем Шеином. Касније је у свом кабинету примио неколико дипломата. Најдуже се задржао са ирачким амбасадором. (Поред свега осталог, Палме је у то време био и посредник УН у рату између Ирака и Ирана.) Одлазећи са посла рекао је да му те вечери услуге телохранитеља неће бити потребне.

Увече је са супругом Лизбет метроом отишао на пројекцију комедије Браћа Мозарт у биоскоп „Гранд“, који се налази преко пута централе Социјадемократске партије. У биоскопу су се нашли са сином Мортеном и његовом девојком.

После филма неко време су стајали испред биоскопа и разговарали. Кад су се раздвојили Мортен и девојка су отишли на метро, а Улоф и Лизбет су кренули пешке. Ходали су дуж улице Свеаваген, и прошли покрај зграде АБФ-а (Радничког образовног удружења), која је још један важан социјдемократски топоним у граду.

Ходали су још два блока и на месту где улица Тунелгатан сече Свеаваген, надомак степеница које воде ка метроу, са леђа су им испаљена два хица.

Један је убио Улофа, други је само окрзнуо Лизбет.

Убица је са места злочина отрчао великим степеницама и нестао у зимској ноћи. 

Улоф Палме у детективској причи

Истрага атентата на Улофа Палмеа од самог почетка била је конфузна, траљава и више него проблематична. Као да циљ и није био да се случај разреши, већ управо супротно. 

У разрешавање мистерије укључиће се зато велики број „приватних истраживача“ (како су на шведском назвали незваничне и аматерске „детективе“), на хиљаде њих. Временом је тако створен и сасвим нови жанр у коме се мешају стварност, фантазија, фикција, теорија завере...

Коначан резултат није било разјашњење, већ пре какофонија, замагљивање и релативизација озбиљних истраживачких напора, којих је било.

„Ова бесконачна детективска прича писала је саму себе, бивала све сложенија и на жалост није следила ниједно од правила жанра: није било коначног окупљања осумњичених у трпезарији, лабаве нити нису увезане, кривци нису раскринкани и није било признања“, написао је својевремено писац Пер Улов Енквист.

Када је Палме убијен био сам још основац. Запамтио сам да је ожаљен као „пријатељ Југославије“, мада можда не тако близак као Индира Ганди.

Иако сам тада много више марио за неке друге ствари, слике церемоније у стокхолмској Градској већници остале су ми урезане у сећање. Али, Шведска ми је била далека, нисам се удубљивао. Тек неколико живота касније, кад сам у Шведску почео редовно да одлазим, а онда и да живим у њој, „случај Палме“ почео је да ми улази у „радарско поље“. Стварао је шум.

Швеђани су педантни. Систем је још педантнији од појединаца. Реченица почиње великим словом, завршава се тачком. Зна се шта ко ради и ко је за шта одговоран. Где је почетак и где је крај. Мак на конац истерује се за ситнице. Како је могуће да за толике године не буде сувислог одговора на питање ко је и зашто убио Улофа Палмеа?

Извештај тужиоца Петешона

Тужилац Кристер Петешон, који је неколико последњих година био на челу „Палме групе“, истражног тима који је имао мандат да се бави решавањем вишедеценијског случаја, заказао је за 10. јун 2020. године конференцију за новинаре. После 34 године јалових покушаја да се случај реши, очекивања јавности од његовог обраћања нису била превелика.

„Нешто“ се ипак очекивало. „Нешто“ се и добило.

Равног, безизражајног лица Петешон је саопштио како верује да постоји основана сумња да је Палмеа убио Стиг Енгстром, чудак који је у шведској јавности познат као Skandiaman. Не искључује се да је био део шире завере, али ништа у том смислу није доказано.

Енгстром је радио у згради осигуравајуће куће „Скандија“ која се налази у непосредној близини места атентата и медији су му зато наденули надимак Скандијаман. Од самог почетка фигурирао је као сведок, али пошто је често мењао исказе, почео је да изазива сумњу. Ипак, и истрага и медији су га у једном тренутку прецртали као неуравнотеженог и неозбиљног.

Основана сумња против њега не значи баш много у смислу стварног разрешења случаја. Неће бити ни подизања оптужнице, ни суђења. Човек је одавно мртав.

Свима који иоле прате „случај Палме“, а таквих у Шведској није мало, приметили су да „наратив“ тужиоца Кристера Петешона „неодољиво подсећа“ на тезе из књиге новинара Томаса Петешона Мало вероватни убица из 2018, по којој је и поменута Нетфликсова серија снимљена. Тужилац сличност није негирао, али није ни експлицитно потврдио да су сазнања из те књиге утицала на његов суд; признао је само да постоје подударности.

Новинари који су виртуелно присуствовали тој назови конференији за новинаре могли су на крају тужиочевог слова да поставе једно „скајп-питање“. За потпитања или додатна разјашњења није било “техничких“ могућности.

И то је било то.

Крај приче. Мистерија решена. Случај затворен. 

Простор за спекулације

Данијел Сухонен, „социјалдемократа-јеретик“, један је од ретких ликова на шведској јавној сцени који се не либи да “пиша уз ветар“. О „случају Палме“ Сухонен својевремено рече како је решење по правилу тражено и налажено „споља“ – у чудацима, Курдима и сл. И ово најновије решење је у том духу.

Зашто је тако?

Писац Пер Улов Енквист још пре безмало 30 година дао је веома логично објашњење: „Само замислите да је нека страна земља починила ово политичко убиство користећи велику организацију против једне особе. То би постало ужасно компликовано за Шведску. Шта бисмо радили? Да ли бисмо ишли на међународни суд? Гротескно. Очигледно је да сви желе јасну (clear-cut), усамљену, по могућности луду особу“.

Оптимистичнији сценарио каже да је случај било неопходно затворити да би бројни документи, сведочења и сведочанства, који су били под ембаргом, постали јавни. Тиме се можда отвори могућност да неки истраживач у будућности заиста нађе излаз из лавиринта.

Потенцијалних објашњења има још. Простор за спекулације је огроман. 

Тридесет пет година касније

Тридесетпета годишњица атентата на Палмеа 28. фебруара 2021. године била је прва пошто је тужилац изрекао шта је изрекао. Први пут годишњица атентата, уз то јубиларна, није била чак ни мала вест у главном дневнику Шведске телевизије (SVT).

У исто време, истог дана, на дебатној страни дневног листа „Дагенс нихетер“ објављено је отворено писмо 19 личности – бивших дипломата и државних званичника, новинара, полицајаца и других – у коме се захтева поновно покретање званичне истраге.

Суштина аргументације веома је лапидарна: „Ништа није доказано!“ Поред тога, потписници сматрају да је идентификовањем мртвог Скандијамана као осумњиченог злочинца направљена озбиљна „техничка грешка“, јер није испоштовано оно што зову „правна сигурност“. 

„Лоше је да се сва средства која су уложена и сва прикупљена сазнања о предмету коначно протраће одлуком која делује само као лажно решење“, речено је у писму. „Гигантска истрага је сада дигитализована и зато је знатно ефикасније радити с њом него икада пре. Предлози са којима треба кренути напред су прилично јасни. Убиство није застарело.“

Као посебна тачка, деветнаесторо потписника захтева да се званичници у органима власти као што су Сапо (тајна полиција) и војне тајне службе ослободе обавезе чувања поверљивости и да се новој истрази омогући приступ архивама ових установа.

Нема индиција да ће захтеву потписника тог текста бити удовољено.

За поновно отварање истраге требало би да постоји и политичка воља, а не би се рекло да ње има. У ствари, пре би могло да се каже да је одлука тужиоца да случај затвори резултат политичке воље и широког консензуса. 

Политичка оставшина Улофа Палмеа

Швеђани су, као ниједан други народ на кугли земаљској, обликовани социјалдемократијом. 

Лукави Пер Албин Хансон (1885-1946) на социјалдемократски барјак истакао је идеју државе као „народне куће“ – протестантску „до коске“. Под тим барјаком ће 1932. године постати премијер. „Народна кућа“ постаће „народни“ и „национални“ концепт „социјалне државе“. Социјалдемократија ће деценијама опстојавати као народни, и национални, покрет.

Станари у своју „народну кућу“ имају поверења као нико други на кугли земаљској. Поверење Швеђана у државу и институције система је задивљујуће. И у задивљујућим достигнућима буде понекад понешто застрашујуће.

Књига Енглеза Роланда Хантфорда Нови тоталитарци (The new totalitarians, 1971) једна је од најпоганијих критика шведског система и шведског менталитета. Хантфордове критике неретко су претеране и (идеолошки) острашћене. Књига зато може да се тумачи и као део идеолошког рата који је против Шведске континуирано вођен деценијама. Упркос томе, неке Хантфордове опсервације стоје. На пример – да су Швеђани држави иманентни. Један мој пријатељ у шали каже да је држава Швеђанима први родитељ.

Дубока вера у „народну кућу“ темељ је „шведског модела“, односно поретка какав је био, и какав још увек у одређеној мери јесте. Уз дубоку веру иду дубока лојалност, поистовећивање... 

Већ у уводу своје књиге Нико не може да побегне од Улофа Палмеа (Ingen kommer undan Olof Palme, 2011), Јоран Грејдер, новинар, полемичар и један од водећих интелектуалаца социјалдемократске оријентације (који је често веома критичан према Социјалдемократској партији) констатује како је политичка заоставштина Улофа Палмеа дуго остала у сенци убиства.

Запажа Грејдер и нешто што би могло да се назове прекрајањем историје и историјског контекста – у разним биографским књигама и писанијима, каже, креира се представа о „усамљеном“ Улофу Палмеу. „То ме је иритирало. Он се ампутира од друштвеног покрета који га је учинио могућим“, пише он. „Улофа Палмеа претварају у државника, и на крају га пакују у фиоку 'премијер'. А оно што је било контроверзно код њега се заборавља, пре свега демократски социјализам.“ 

Грејдер истиче како га никад није привлачило да се упушта у одгонетање тајне убиства; много важније је, по њему, да се реконструише друштвени миље у коме је постало могуће, и „нормално“, да се неко из више класе, попут Палмеа, добровољно лиши привилегија, стави у службу покрета који је превесходно окупљао радништво... и да га тај покрет прихвати.

Када је реч о односу према Улофу Палмеу и његовој заоставштини, годишња обележавања његове смрти су у том смислу веома парадигматична.

Социјалдемократски прваци примерно однесу цвеће на гроб, одају пошту, постоје који тренутак и иду даље. Новине по милионити пут распредају где се дену никад пронађени пиштољ којим је атентат извршен. Телевизија репризира неки пригодни програм.

Као да једино Чилеанци на Палмеов гроб долазе као на ходочашће. Из године у годину, 28. фебруара на Палмеовом гробу уз црвене руже буде и маса чилеанских заставица. И чује се шпански.

„Швеђани чилеанског порекла“, којима је Палме дао политички азил после Пиночеовог пуча 11. септембра 1973, када је убијен демократски изабрани председник, демократски социјалиста Салвадор Аљенде, памте и не заборављају. 

Прекретница европске историје

Шума рефлексије о Палмеовој заоставштини и „великој прекретници у шведској историји“ која је наступила његовим нестанком често се не види од дрвећа тривијалија везаних за никад разјашњени атентат.

Социолог Јохан Галтунг одавно је, у само неколико речи, описао каква прекретница је наступила: „Палме је створио нови концепт Шведске као велике силе, заснован на држави благостања и неутралности... Његово убиство означило је лансирање Шведске на ЕУ-НАТО колосек. Паралелно са тим ишло је и еродирање тековина државе благостања.“

Ричард Барт, бивши помоћник министра иностраних послова САД, дошао је до сличног закључка (додуше следећи мало другачије премисе): „Без Палмеа, Шведска је постала нормалнија земља, што ће рећи да касније владе нису тежиле томе да промене остатак света. Уместо тога шведске владе су почеле да раде што и друге владе, да се фокусирају на питања која се тичу локалног. После Палмеа није било више шведске глобалне политике.“

Документарни филм Палме (2012) Кристине Линдстром и Мауда Никандера кроз мноштво архивских снимака и изјава пријатеља, сарадника и чланова породице осветљава и „слави“ живот Улофа Палмеа. Атентат и смрт филм заобилази као киша Крагујевац.

Само једна једина изјава из филма посредно асоцира на Палмеов крај. Присећајући се Конгреса Социјалдемократске партије 1969. године, када је Палме изабран за председседника, дипломата Пјер Шори рекао је како је то дочекао са неверицом: „Иако сам као и други млади социјалдемократи прижељкивао избор Палмеа, изгледало ми је немогуће да човек који тако критички говори о Вијетнаму и Јужној Африци може да постане председник владајуће и највеће партије у једној западној земљи. Прошло ми је кроз главу да ли нешто може да му се догоди, мислећи наравно на Кенедија и Мартина Лутера Кинга...“ 

Случај Ане Линд

„Могу да убију човека, не могу да убију идеју... Она наставља да живи кроз нас“, лајтмотив је говора који је на Палмеовом испраћају одржала Ана Линд, као председница Социјалдемократске омладине. Палмеова „идеја“ био је демократски социјализам – друштво солидарности, социјалне правде, равноправности...

Када је Ана Линд 1998. постала министарка спољних послова у влади Јорана Пешона, предвиђало се да ће га она наследити – и на челу партије и као премијерка. Она је 12. марта 2003. године била у Београду. У три поподне требало је да се сретне са Зораном Ђинђићем.

Ружица Ђинђић је у једном документарцу споменула како је Зоран тог дана ставио неку „посебну“ кравату „јер је долазила шведска министарска...“

„Осећај потпуне немоћи који сам добила после убиства Палмеа сада се вратио. У Београду сам видела људе располућене између наде и очаја, и нисам ништа могла да учиним“, рекла је тог дана новинару „Афтонбладета“ Волфгангу Хансону. „Шокирана сам. Запрепашћена. Убиство премијера увек је страшно. Када је уз то реч о особи коју сам више пута сретала, осећај је још гори.“

Шест месеци касније, 10. септембра 2003, кад је за време паузе за ручак отишла до робне куће „Nordiska kompaniet“ у центру Стокхолма, да купи гардеробу за наступ у тв-дебати те вечери, више пута је избодена ножем. Пребачена је у болницу, оперисана, у једном тренутку изгледало је да има шансе... Наредног јутра је издахнула.

Њено убиство, рекло би се, подсећа на Леноново. Марк Чепмен у овом случају зове се Мијаило Мијаиловић са надимком Мике. Он је осуђен на доживотну казну и (колико знам) налази се на психијатријском одељењу затвора Кумла. Мотив никад није разјашњен, бар не тако да има смисла.

Ана Линд сахрањена је на малом гробљу у окриљу Катарина цркве на Содермалму у Стокхолму. Њен гроб је у делу који је нека врста „алеје заслужних грађана“ тог краја. Поред ње су Корнелис Вресвијк, први шведски сингерсонграјтер (холандског порекла) и глумац Мика Никвист, који је играо Микаела Блумквиста у шведској верзији трилогије Миленијум...

Једанаестог септембра 2013, на десетогодишњицу њене смрти, један паркић у југоисточном делу Содермалма понео је њено име. 

Улоф Палме је сахрањен у порти цркве Адолф Фредрик, која се налази између биоскопа „Гранд“ (у коме је последње ноћи свог живота гледао филм) и места где је убијен.

У књизи Успон и пад политичких вођа (The Fall and Rise of Political Leaders, 2012), Лесли Д. Ерфлер скреће пажњу на симболику Палмеове сахране коју није организовала држава него Социјалдемократска партија.

Главни говорници били су Ингвар Карлсон, који је Палмеа наследио као премијер и председник партије, и министар иностраних послова Стен Андешон, док је краљ Шведске седео на крају реда са званицама и морао да чека свој ред за обраћање.

„У позадини ковчега налазио се амблем УН-а, а застава УН-а и две црвене партијске заставе вијориле су се на челу процесије, са једном усамљеном плаво-жутом шведском заставом“, пише Лесли Ерфлер. „Генерални секретар УН-а био је један од говорника, после њега Раџив Ганди и председник Социјалистичке интернационале Вили Брант. Симболика није могала да буде јаснија: убијеног премијера до гроба су однели његова партија, Социјалистичка интернационала, УН и Трећи свет. Краљ и национална држава били су секундарни.“  

Недавно је гроб Улофа Палмеа још једном, по не зна се који пут, оскрнављен – на стену у којој је уклесано његово име просута је фарба, а јапанско дрво, симбол мира, које је расло поред стене – посечено је. 

Био ми је потребан тренутак да освестим на шта се њене речи односе. У полифоном „Гранде Бабилону “, где се на сваком кораку чује други језик и „улази“ у њега, много једноставних дијалога – у згради, на улици, у превозу, продавници, кафеу – одвија се малтене несвесно. „Добар дан“, „како сте, шта има“, „хвала“, „довиђења“, „лаку ноћ“ изговара мождани ауто-пилот. Интересантна ствар у Барселони је што је и тај ауто-пилот вишејезичан.

Каталонски и шпански

Шпанско „ола“ (hola) најчешће је „ћао“, „здраво“, „воздра“... Скоро по дифолту иде у пару са „ке тал“ (que tal) – „шта има“, „како је“, „што с’ чини“... Уобичајно је и „буенас“, што је колоквијална скраћеница за „buenas tardes“, „buenas noches“, „buenas dias“...

„Бон диа“ је каталонски. Слично је португалском „бом диа“, с тим да у Бразилу то „д“ изговарају кaо „ђ“, а Каталонци изговарају „по Вуку“ – као што пише. „Бон диа“ је релативно често, чује се у „одабраним“ приликама и на „одабраним“ местима, као у овом случају са учитељицом. Приближно је нашем „добар дан“, али има још који контекст приде.

У главном и највећем граду Каталоније каталонски није најфреквентнији у свакодневном језичком саобраћају. Званично је „први језик“, главни је административно, али није и практично. Не би било (политички) коректно назвати га мањинским. Није ни већински.

Језичка слика је комплексна, као што је и етничка, културна, политичка... Град је велик, шарен, осебујан, са масом нелинеарности и противречности, и непрестано се мења. Мноштво је стварности, свашта се испреплетало и преплиће. Нешто је било паралелно и хтело би паралелно да остане – тачка или мали (ексклузивни) скуп изван равни...

Статистике кажу да се око 56 посто Барселонаца свакодневно служи шпанским, а око 35 каталонским. Већина их зна и један и други. Двојезични су на сличан начин као што се ми служимо ћирилицом и латиницом; једним од тих језика више говоре, други више „разумеју“.

Демографски трендови

„Барселона расте... и стари“, наслов је из дневног листа „La Vanguardia“ (од пре неки дан). Текст је о демографским трендовима: „Пројекције показују благи пораст становништва. Иде се ка сценарију где ће четвртина становника бити старија од 65 година. Процене указују и на одређени опоравак дечије популације у средњорочном периоду. Имиграција ће компензовати природни биланс који ће у наредних 20 година бити негативан.“

Да је у граду од око милион и осамсто хиљада становника четвртина странаца (рођених ван Шпаније), стара је вест. Ново је да је на нивоу читаве Шпаније број „рођених у иностранству“ прешао 10 милиона. Историјски рекорд по броју не-Иберијаца у Барселони постављен је још пре две, три године.

Други статистички податак каже да је трећина данашњих Барселонаца рођена изван Каталоније. Колико је тачно „интерних“ дођоша, оних из других делова Шпаније, и њихових потомака, тешко је више егзактно утврдити. Ка Каталонији и Барселони од давнина су се сливали печалбари са југа и из других „печалбарских крајева“ земље. Протутњао је затим грађански рат, масовно се бежало у избеглиштво, Франкова вендета одужила се као кошмар без јутра... Тумбања беше тушта и тма.

На „глобалистичком“ колосеку

У новијој градској историји, Олимпијада 1992. јасна је прекретница. Измрцвареном, оронулом и пољуљаном граду удахнут је нови живот, и нова идеја постојања. Направљен је урбанистички „скок у даљ“, а „ликови из барија“ (градских четврти) – Пикасо, Миро, Гауди, Орвел, Жене... – истакнути су на градски барјак као амблем и заштитини знак.

Подупирући се на најбоље из своје баштине и историјског „себства“, Барселона је саму себе поставила на „глобалистички“ колосек. Каталонски, шпански, иберијско-медитерански лучки град освануо је као „глобална звезда“ постхладноратовског доба великих ружичастих илузија и очекивања.

Утопијска идеја слободарског, боемско-анархистичког, отвореног града (и даље) привлачи безбројне туристе са разних страна света, али и друге који ту долазе да остану – краће, дуже, заувек... Кад сам пре 17, 18 година у Барселону крочио први пут, сећам се да ме је – под утиском Шведске – фасцинирало што ту видим „задовољне имигранте“. Деловало ми је да се бројни Аргентинци, Чилеанци, Еквадоријанци... и разни други јужноамерички дођоши ту осећају лагодније него они што су завршили на „развијеном северу Европе“. Поред свега осталог и зато што „имају језик“. А језик је – научи свако ко омирише (дијаспорско) расејање – кључ укључивања и прихваћености у било којој новој средини.

У међувремену су (масовно) пристизали Руси, Украјинци, Мароканци, Кинези, Пакистанци, Турци... Италијани и Французи ту су константно, као код своје (друге) куће. У граду се данас много више „говори енглески“ него раних двехиљадитих. Са (глобалним) „технолошким променама“, са „старт-аповима“„ аутсорсинзима“ и „радом на даљину“, ту су се „на дуже“ посадили бројни Енглези, Немци, Скандинавци, Американци... који сунце и лежернији ритам живота претпостављају монетарној баснословности Лондона, Њујорка или Силиконске долине.

Са собом су донели и своју „енергију“ и филозофију живота, комуникације и међуљудских односа која много више заједничког има са Зукербергом, Маском и Безосом него са Хемингвејем или Хенри Милером. Са њима је, на пример, стигло форестгамповско трчање кроз град у групи и слични „модерни“ начини дружења и забаве које осмишљавају и диктирају „апови“. Многи од њих нису део „локалне економије“, и подједнако их није брига ни за шпански ни за каталонски, па као да у исто време и јесу и нису присутни.

Несумњиво је да су захваљујући њима знатно скочиле ионако високе ренте станова (слично као у Београду по масовном доласку Руса), па би могло да се каже да је њихов највећи културни допринос даља џентрификација, односно егзодус из града многих који у њему живе „од памтивека“, али сад себи више не могу да приуште тај луксуз.

Полифонија књижара у Барселони

Књижаре на свој начин говоре и о језичкој, али и о идејној, интелектуалној и културној полифонији града. У Барселони их је доста, различитих. Највеће су део (националног) ланца „La Central“. Ту је једино белетристика подељена по језицима и уз шпански и каталонски, постоје још одељци на „narrativom“ на енглеском, француском и италијанском. Књиге из свих других области (есејистика, уметност, архитектура, музика, фотографија, историја, антропологија, филозофија итд) стоје заједно независно од језика.

Највише их је, наравно, на шпанском и каталонском, али их има доста и на енглеском, понешто и на француском и италијанском. У граду је више енглеских књижара, има бар једна француска (second-hand), држи се и анархистичка, постоје и арапска, хришћанска... Сваки мало већи музеј (Макба, ЦЦЦБ, Историјски, Мироов, Пикасов итд) има своју веома „профилисану“ књижару или већи одељак са књигама у оквиру сувенирнице.

У културном центру у Борну постоји књижара специјализована за сву могућу литературу о граду. „Алтаир“ је огромна књижара са невероватним избором „путничке“ литературе. Ту има свега, од широког избора путописне прозе до практичних бедекера и минуциозних мапа за пешачења, планинарења и бициклирања по буквално свим деловима света.

 „Обележавање територије“ језиком

Гледе језика, са дођошима из хиспанских земаља, а и са већином других, ствар је једноставна – шпански говоре, каталонским се „служе“. Са овим другим сусрели су се тек кад су се у Барселони и Каталонији обрели. Временом су каталонски савладали (ко мање, ко више), али причају (скоро искључиво) шпански. Ем им је лакше, ем их више људи тако разуме.

Код Каталонаца, чешћи је случај да својим матерњим језиком, кад им се може, „обележавају територију“ и потцртавају своју националну самосвест и политички став. Иако је њихов „престони“ град постао космополитски и „свачији“, ипак је – пре и после свега – њихов. Мора то, кад год је могуће, бар дискретно да се да до знања. Опет, колико год да су „главни“, Каталонцима у Барселони није једноставно. Сваки дан сведоци су све више плиме којој су они све плића осека.

У „Музеју савремене уметности“ (Moderna museet) у Стокхолму својевремено ме је „померио“ видео рад „Зашто не говорим српски“ ирског уметника Фила Колинса. Неколико Албанаца и једна Српкиња удата за Албанца чијег су сина убили српски полицајци ту на српском говоре о томе зашто српски не користе, иако њим (очигледно) одлично владају.

Каталонци, поготово они старији, могли би доста да кажу о свом доживљају шпанског. Чак ни за време Милошевића албански на Косову није био званично забрањен. У доба генералисимуса, каталонски је деценијама био прогнан из сваке јавне комуникације – из вртића и школа, из медија, државних установа... Ни на отвореном није њиме смело гласно да се прича.

„Барса“ некад и сад

„Причајте хришћански“, била је, кажу, једна од карактеристичних покора кад би наставници ђаке чули да између себе причају каталонски. Прича како је „Барсин“ стадион био једино јавно место где је без зазора могло гласно да се разговара и галами на каталонском временом је прерасла у мит. И из тог разлога „Барса“ ужива неупитни статус „национално-идентитеске“ установе од непроцењиве важности.

Ово данас више није ни налик оном од јуче, а камоли нечему од пре пола века. „Барса“ је већ поодавно комодификована и претворена у „глобални бренд“. Скупе улазнице за њене међународне утакмице масовно се продају (и) на Рамбли, најпознатијој пешачкој улици, којом данас превасходно ходе „масовни туристи“ (локалци је због гужве заобилазе у широком луку).

Иако се труди да подгрева спону са „национално-романтичном“ прошлошћу, „Барса“ уопште није више ни (тако) народска. Фудбалски свет којем и она припада одлетео је у неки други свемир. И у „Барсиној“ свлачионици данас се прича (првенствено) шпански; чуо сам то из прве руке од дечка који игра у „Барси Б“.

Каталонски за „државне послове“

Кад је после Франкове смрти и демократизације земље каталонски поново постао „легалан“ и званичан, на видело је испливало да већина његових говорника на свом матерњем језику не зна правилно да пише. Стварност је била сурово парадоксална – кад би писали, и „велики Каталонци“ мешали су матерњи са језиком „угњетача“. Чињен је у међувремену континуирани напор да се то коригује и промени. Каталонски није постао само обавезан предмет, него и прописани језик комуникације од вртића па надаље. Има ефекта, (про)диване га и деца школског узраста страног порекла.

Интересантно је посматрати те клинце од осам, девет година како међусобно комуницирају, и како се – (скоро) несвесно и као кроз игру – пребацују са језика на језик. Ако су им родитељи од негде другде, деца каталонски причају много боље од мама и тата, па им он тако служи и као нека врста интерног „тајног“ језика.

Не бих рекао да су деца свесна „политичке димензије“ језичког питања. Не могу то јасно ни да осете, јер та „политичка димензија“ и није јасна и транспарентна. Пуно је скривених значења, мимикрије, изгубљеног у преводима...

Иако и одрасли дођоши бивају „охрабривани“ да (на)уче каталонски, у погледу пожељног нивоа њихове језичке флуентности постоји (неисказана) двосмисленост. За почетни течај добиће се и нека „субвенција“ и подршка, али ће то копнети што се у савладавању језика буде даље одмицало, да би на највишим нивоима било чак и опструкције.

У одређеним случајевима, наиме, каталонски се користи као „разликовни ексклузивизам“, односно недостижни услов који „рођене у иностранству“ системски спречава да дођу до неких бољих послова, чак и кад каталонски одлично говоре и пишу. У преводу, пожељно је да странац савлада „конобарски“ или „шоферски“ каталонски, али не на пример „бирократски“ (и архиварски) који квалификује за „државни посао“.

Тај принцип је карактеристика сваке интеграције „рођених у иностранству“ у неку нову средину, није то каталонски специјалитет. Специфичност Каталоније је да је и у Барселони шпански језик, који многи Каталонци третирају као „језик угњетача“, за „рођене у иностранству“ интегративнији од каталонског, односно да је „шпанска“ Барселона суштински отворенија од каталонске.

На јавном нивоу симбиотички однос шпанског и каталонског подсећа на однос сијамских близанаца. Међусобно раде једни другима о глави, једни друге „политички“ нервирају, али су се толико испреплитали и запетљали да бог отац то сад не би лако расплео. Каталонски „сијамац“ стално се (пућдемонски) „куробеца“ и прети како ће се одфикарити од већег и јачег „брата“. Можда би фикарење и преживео, али сигурно би доста искрварио. Каталонска елита, она која се, попут шпанске, обогатила захваљујући робовласништву и која је касније и са Франком била у талу из интереса, воли да игра на сигурно.

На својим „Олимпима“ изнад града та елита има привилегију да се са плебсом не меша и да комуницира искључиво на каталонском. Сви остали шетајући градом шетају из језика у језик. Сваки барио, а у старом делу града и свака улица, има своју микро-климу и своје „главне језике“. Буде у току дана и „хола“, и „бон диа“, и „салам алејкум“, и „ здравствуйте“, а и „бок“ и „добар дан“...

Шетајући кроз Барселону често у мислима разговарам са енглеским културним историчарем Мајклом Јудом, чије су ми фантастичне књиге биле прва лектира о Барселони и Каталонији. Јуд у Барселони живи већ четрдесетак година, ожењен је Каталонком и ризница је знања о Каталонији и Шпанији – и књишког и практичног. Више пута смо се дописивали, да бисмо се претпрошле године коначно срели и испричали уз кафу.

Једна његова реченица изречена тада урезала ми се у памћење: „I like to be estranjero here“ (у слободном преводу: „Лепо ми је као странцу овде.“) Спомeнуо сам Јуда, наш разговор и ту реченицу италијанској познаници (која живи у Барселони десетак година) и рекао како и сам имам сличан доживљај. „Да“, рекла је она, „стварно је лепо... ако ниси црнац.“ Што по урбаној легенди Милевин отац рече младом Ајнштајну: „Све је то релативно, мој Алберте.“

Већи део текста састоји се од списка – могло би се чак рећи литаније – грешака антиимперијалистичке левице из ауторове младости. 

Свако ко има више од педесет година, а поготово старији, савршено добро памти све те догађаје. Ја се заправо сећам свих који су наведени у чланку, неких можда чак боље него догађаја који су се збили пре неколико месеци.

Реч је о критици левице која, како Молина пише, почиње читањем Лењиновог дела „Империјализам као највиши стадијум капитализма“ и Маове „Црвене књижице“, а потом се све више фокусира само на критику америчког империјализма. Левица је занемарила, игнорисала или подржавала, а у најбољим случајевима била недовољно критична према катастрофама које је сама изазвала, попут масовног егзодуса становништва Јужног Вијетнама након победе Северног Вијетнама и Вијетконга; игнорисала је совјетску инвазију на Чехословачку или није заузела јасан антихомеинијевски став током Исламске револуције. Још горе, левичари су подржавали репресивне режиме у било којој земљи Трећег света (при чему се овде, корисно, цитира Варгас Љоса), било да је реч о Куби, Зимбабвеу или Кини.

Ово су уобичајене либералне критике левице и тешко да су нове. Оне су практично остале непромењене још од 1917. године, само се број догађаја на које се могу применити повећао. Ипак, да не би испало да је потпуно слеп за збивања из последњих тридесет година, Молина донекле млако – чини се – проширује критику и на недовољно јасно одбацивање неолибералних олигархија у Јужној Америци од стране демократске левице, олигархија које у својим земљама живе у строго чуваним комплексима, а након куповине скупих вила у Мајамију и Мадриду уживају у чарима егалитарнијих и богатијих друштава. (Можда је у том контексту могао бити поменут и маркиз де Варгас Љоса.) Не заборављају се ни екцеси посткомунистичке приватизације, која је највише користи донела управо комунистичким кадровима.

Ипак, читалац се пита: која је сврха чланка, осим пуког набрајања грешака, или „грешака“? Да ли левица која је, наводно, током педесетак година била у сталној заблуди, сада, када је свет поново постао империјалистички, треба да се врати вредностима своје младости? Лењиновом делу „Империјализам као последњи стадијум…“? Није јасно да ли је то заправо порука овог чланка, али сумњам да јесте.

Али једина друга порука која се може ишчитати јесте да се треба склонити у оно што би се могло назвати интелектуалним нарцизмом, где је човек увек политички у праву, али је истовремено и наиван и ирелевантан. Да ли је ова комбинација сујете и наивности заправо пожељна?

С тим на уму, критике које Молина тако слободно дели почињу да губе на снази. Узмимо пример Вијетнама. Да ли левица није требало да подржи вијетнамске комунисте у њиховој борби против америчког империјализма зато што им демократија није била нарочито важна? Или да ли је требало да игнорише Хомеинијеву теократију? Одговор увек може бити „да“, али проблем је у томе што је у стварном свету, за разлику од света интелектуалних снова, и међународни контекст важан.

Ту је и питање мањег зла. Одређене борбе заслужују подршку или зато што се страна која се подржава сматра мањим злом од оне друге, или зато што се те борбе морају сагледавати у ширем, глобалном контексту. На пример: рат између СССР-а и Немачке 1941-45. може се – и треба – посматрати искључиво у међународном контексту. Нема смисла проглашавати неутралност зато што је Стаљинов режим у неким случајевима био једнако репресиван, а у многим чак и репресивнији од Хитлеровог. То није основа на којој одлучујемо коју од две стране треба да подржимо. Одлука се мора донети у глобалном контексту, односно имајући у виду шта би победа једне или друге стране значила за свет.

Подједнако је бесмислено критиковати људе зато што нису подржали политике или идеологије које уопште нису биле могуће. Опција коју бисмо највише желели можда уопште не постоји. Није на менију. Ако бисмо се затекли у Техерану у јануару 1979. године, избор је био наставак компрадорске диктатуре сујетног аутократе, теократска владавина, преузимање власти од стране комуниста или успостављање екстремно левичарског режима Трећег света. Либерална демократија није била на менију. Молина би можда желео да је била, али једноставно није била. Човек има избор: или да настави да живи у свету фантазије и заувек остане доследан и „исправан“ – а самим тим и ирелевантан; или да изабере оно што у датом тренутку сматра мањим злом.

Заправо, сваки пример који Молина наводи мора се разматрати у свом контексту. Узмимо Црвене Кмере. Они су дошли на власт након свргавања диктатуре Лон Нола, инсталиране уз америчку подршку. Али Лон Нол је дошао на власт зато што су Американци одлучили да изврше инвазију на Камбоџу како би зауставили доток оружја које је дуж „Хо Ши Минововог пута“ стизало у Северни Вијетнам. Дакле, одлука да се подржи Северни Вијетнам, или Камбоџа, или Сиханук не доноси се на основу предвиђања о последицама, већ искључиво на основу услова који су тада постојали. Долазак Црвених Кмера на власт не поништава исправност одлуке да се подржи Камбоџа у снабдевању Вијетконга оружјем. Пуко набрајање грешака губи историјски смисао. (Поред тога, пример који Молина наводи технички није сасвим тачан, јер су владу Црвених Кмера касније, након што су их Вијетнамци збацили с власти, подржавале САД, а не „антиимперијалистичка“ левица.)

Такво набрајање је и бескорисно. Када данас одлучујемо о најбољем приступу, ми можемо да оптужујемо Трампа и Путина за амерички, односно руски империјализам, а Си Ђинпинга за непоштовање људских права. Али у свету какав јесте, морамо да доносимо одлуке на основу историјског контекста и принципа мањег зла. Рат у Украјини мора да се заврши. Русија ће контролисати територију коју нико у свету неће признати и то ће потрајати неодређено дуго. Трамп (као и Бајден) су померили Америку ка политици која чвршће успоставља њену доминацију над западном хемисфером и фокусира се на супротстављање Кини на глобалном плану.

Говорити о отмици Мадура и претњама Гренланду као да представљају потпуну новину у понашању Сједињених Држава једноставно је погрешно. Пре него што је Мадуро отет, исто тако отет је био и Норијега – и то уз много више жртава и с ангажовањем 20.000 америчких војника који су напали земљу без одобрења ниједног од међународних тела. Пре него што је запрећено Гренланду, тако је било и са Ираком, и опет уз много више жртава.

Оно што у чланку „Contra el imperio“ из „Ел Паиса“ изгледа као ново, заправо уопште није ново. Током читавог прошлог века суочавали смо се са различитим облицима империјализма. Понекад су неки од њих били подржавани јер су (по мишљењу левице) били бољи за свет или зато што су унутар земље међу опцијама на располагању представљали мање зло. Данашња ситуација није другачија. Империје су постојале и током неолибералне ере. Нису измишљене јуче.

Извор: Global Inequality and More 3.0

Али с друге стране, желим да вам укажем да друге земље, нарочито средње силе попут Канаде, нису немоћне. Оне имају капацитет да изграде нови поредак који ће оличавати наше вредности – као што су поштовање људских права, одрживи развој, солидарност, суверенитет и територијални интегритет држава.

Снага мање моћних почиње искреношћу.

Чини се да нас сваки дан подсећа да живимо у ери ривалства великих сила. Да поредак заснован на правилима бледи. Да снажни чине оно што могу, а слаби трпе оно што морају.

Овај Тукидидов афоризам испоставља се као неизбежан – као природна логика међународних односа која се поново намеће. А суочене са том логиком, државе имају снажну склоност да се повинују како би опстале. Да се прилагоде. Да избегну невоље. Да се надају се да ће им послушност купити безбедност.

Неће.

Дакле, које су наше опције?

Године 1978. чешки дисидент Вацлав Хавел написао је есеј под насловом „Моћ немоћних“. У њему је поставио једноставно питање: како је комунистички систем успевао да се одржи?

Његов одговор почиње с једним бакалином. Сваког јутра, овај трговац у свој излог је поставља таблу с натписом: „Пролетери свих земаља, уједините се!“ Он у то није веровао. Нико у то не верује. Али ипак је стављао тај натпис – да би избегао проблеме, да би показао послушност, да би се прилагодио. И пошто сваки бакалин у свакој улици чини исто, систем опстаје.

Не опстаје само кроз насиље, већ кроз учешће обичних људи у ритуалима за које у себу знају да су лажни.

Хавел је то назвао „живљењем у лажи“. Моћ система не произлази из његове истине, већ из спремности свих да се понашају као да је истинит. А његова крхкост потиче из истог извора: када само једна особа престане да учествује у њему – када бакалин уклони свој натпис – илузија почиње да пуца.

Време је да компаније и државе уклоне своје натписе.

Деценијама су земље попут Канаде напредовале у оквиру онога што смо називали међународним поретком утемељеном на правилима. Приступали смо његовим институцијама, хвалили његова начела и користили његову предвидљивост. Под његовом заштитом могли смо водимо спољну политику засновану на вредностима.

Знали смо да је прича о међународном поретку утемељеном на правилима делом лажна. Да ће се најјачи изузети из њега када им то одговара. Да се трговинска правила примењују асиметрично. Знали смо и да се међународно право примењује са различитим степеном строгости, у зависности од тога ко је оптужени, а ко жртва.

Ова фикција је била корисна. Америчка хегемонија је, посебно, помогла да се обезбеде нека јавна добра: отворени поморски путеви, стабилан финансијски систем, колективна безбедност и подршка оквирима за решавање спорова.

Зато смо ставили натпис у излог. Учествовали смо у ритуалима. И углавном смо избегавали да указујемо на јаз између реторике и стварности.

Тај договор више не функционише.

Да будем директан: налазимо се усред слома, а не транзиције.

Током протекле две деценије, низ криза – финансијских, здравствених, енергетских и геополитичких – оголио је ризике екстремне глобалне интеграције.

Али у новије време велике силе почеле су да користе економску интеграцију као оружје. Царине као средство притиска. Финансијску инфраструктуру као инструмент принудe. Ланце снабдевања као тачке рањивости које треба искористити.

Не можете „живети у лажи“ о узајамној користи од интеграција онда када сама интеграција постане извор ваше подређености.

Мултилатералне институције на које су се средње силе ослањале – Светска трговинска организација, Уједињене нације, Конвенција о климатским променама – као и сама архитектура колективног решавања проблема, угрожени су.

Из тога многе земље изводе исте закључке – да морају да развију већу стратешку аутономију: у енергетици, храни, кључним минералима, финансијама и ланцима снабдевања.

Тај импулс је разумљив. Земља која не може да прехрани себе, да се снабде енергијом или да се одбрани, има мало опција. Када вас правила више не штите, морате се заштитити сами.

Али будимо јасни у погледу тога куда то води. Свет тврђава биће сиромашнији, крхкији и мање одржив.

Постоји још једна истина: ако велике силе одустану чак и од претварања да поштују правила и вредности ради неометаног спровођења сопствене моћи и остваривања интереса, добити од такозваног „трансакционализма“ постајаће све теже одрживе. Хегемони не могу непрестано да монетизују своје односе.

Савезници ће раскинути савезништва како би се заштитили од неизвесности. Куповаће гаранције, проширивати опције како би обновили суверенитет – суверенитет који је некада био заснован на правилима, али ће све више зависити од способности одупирања притиску.

Овде сви знају да је то класично управљање ризицима – а управљање ризицима има своју цену. Цена стратешке аутономије – суверенитета – може се и делити. Колективна улагања у отпорност јефтинија су него да свако гради сопствену тврђаву. Заједнички стандарди смањују фрагментацију, а комплементарности доносе корист за све.

Питање за средње силе, попут Канаде, није треба ли да се прилагоде овој новој стварности. Морамо. Питање је да ли ћемо се прилагодити тако што ћемо само подизати више зидове – или можемо да учинимо и нешто амбициозније.

Канада је била међу првима који су чули позив на буђење, што нас је навело да суштински променимо свој стратешки став.

Канађани знају да наше старе, удобне претпоставке – да нам географија и чланство у савезима аутоматски доносе просперитет и безбедност – више не важе.

Наш нови приступ почива на ономе што је Александар Стуб назвао „реализам заснован на вредностима“ – или, другачије речено, ми настојимо да будемо и принципијелни и прагматични.

Принципијелни у нашој посвећености темељним вредностима: суверенитету и територијалном интегритету, забрани употребе силе, осим у складу са Повељом Уједињених нација, и поштовању људских права.

Прагматични у признавању да је напредак често постепен, да се интереси разилазе и да неће сваки партнер делити наше вредности. Зато се ангажујемо на широкој основи и стратешки, отворених очију. Активно се суочавамо са светом онаквим какав јесте, а не чекамо свет какав бисмо желели да буде.

Подешавамо своје односе тако да њихова дубина одражава наше вредности. И дајемо приоритет широком ангажовању како бисмо максимизовали свој утицај, имајући у виду флуидност светског поретка, ризике које то носи и значај онога што следи.

И више се не ослањамо само на снагу својих вредности, већ и на вредност своје снаге.

Ту снагу градимо код куће.

Откако је моја влада ступила на дужност, смањили смо порезе на доходак, на капиталну добит и инвестиције. Уклонили смо све савезне препреке унутрашњој трговини. Убрзано реализујемо улагања у вредности од хиљаду милијарди долара у енергетику, вештачку интелигенцију, критичне минерале, нове трговинске коридоре и шире.

До краја ове деценије удвостручићемо издвајања за одбрану, и то на начине који јачају наше домаће индустрије.

Истовремено, убрзано диверзификујемо своје спољне односе. Постигли смо свеобухватно стратешко партнерство са Европском унијом, укључујући и приступање програму Европске безбедносне акције (SAFE), систему ЕУ за заједничку набавку одбрамбене опреме.

За шест месеци потписали смо још дванаест трговинских и безбедносних споразума на четири континента.

Током протеклих неколико дана закључили смо нова стратешка партнерства са Кином и Катаром.

Преговарамо о споразумима о слободној трговини са Индијом, АСЕАН-ом, Тајландом, Филипинима и МЕРКОСУР-ом.

Радимо и још нешто: како бисмо помогли у решавању глобалних проблема примењујемо приступ „варијабилне геометрије“ – односно укључивање у различите коалиције по различитим питањима, које су засноване на заједничким вредностима и интересима.

Тако смо, када је реч о Украјини, кључни члан „коалиције вољних“ и један од највећих донатора њене одбране и безбедности по глави становника.

Када је реч о суверенитету на Арктику, чврсто стојимо уз Гренланд и Данску и у потпуности подржавамо њихово јединствено право да сами одлучују о будућности Гренланда.

Наша посвећеност Члану 5 Повеље НАТО-а, непоколебљива је.

Зато сарађујемо са нашим савезницима у НАТО-у – укључујући и Нордијско-балтичку осморку – како бисмо додатно обезбедили северно и западно крило Алијансе, између осталог и кроз канадска улагања без преседана у надхоризонтске радаре, подморнице, ваздухоплове и снаге на терену.

Канада се снажно противи увођењу царина у вези са Гренландом и позива на конкретне разговоре ради остваривања наших заједничких циљева безбедности и просперитета на Арктику.

Када је реч о селективној мултилатералној трговини, залажемо се за напоре да се изгради мост између Транспацифичког партнерства и Европске уније, чиме би се створио нови трговински блок од 1,5 милијарди људи.

У области критичних минерала формирамо „клубове купаца“ ослоњене на Г7, како би свет могао да диверзификује снабдевање и смањи зависност од концентрисаних извора.

А у области вештачке интелигенције сарађујемо са демократијама сличних ставова како бисмо осигурали да на крају не будемо приморани да бирамо између хегемона и технолошких гиганата.

Ово није наивни мултилатерализам. Нити је ослањање на институције по себи. Реч је о изградњи коалиција које функционишу – од питања до питања – са партнерима који деле довољно заједничких интереса да могу заједно да делују. У неким случајевима, то ће бити огромна већина држава.

Оно што се тиме постиже јесте стварање густе мреже веза у области трговине, инвестиција и културе, на коју се можемо ослонити у будућим изазовима и приликама.

Средње силе морају да делују заједно, јер ако нисте за столом – онда сте на јеловнику.

Али додао бих и ово: велике силе за сада могу себи да приуште да саме делују. Имају величину тржишта, војни капацитет и полугу моћи да диктирају услове. Средње силе то немају. А када преговарамо искључиво билатерално са хегемоном, преговарамо из позиције слабости. Прихватамо оно што нам се понуди. Такмичимо се међусобно ко ће бити попустљивији.

То није суверенитет. То је симулација суверенитета – уз прихватање потчињености.

У свету ривалства великих сила, државе између њих имају избор: да се међусобно надмећу за наклоност моћних или да се удруже и створе трећи пут са стварним утицајем.

Не смемо дозволити да нас успон тврде моћи заслепи пред чињеницом да ће моћ легитимитета, интегритета и правила остати снажна – ако одлучимо да је заједно користимо.

И ту се враћам Хавелу.

Шта би за средње силе значило „живети у истини“?

То значи именовати стварност. Престати да призивамо „поредак заснован на правилима“ као да он и даље функционише онако како је представљен. Назовимо ствари правим именом: то је систем све интензивнијег ривалства великих сила, у којем најмоћнији своје интересе спроводе користећи економску интеграцију као средство принуде.

То значи деловати доследно, примењивати исте стандарде и на савезнике и на противнике. Када средње силе критикују економску уцену која долази из једног правца, а ћуте када долази из другог, ми и даље држимо ону таблу у излогу – али без робе у радњи.

То значи и градити оно у шта тврдимо да верујемо. Уместо да чекамо да се стари поредак обнови, треба да стварамо институције и споразуме који заиста функционишу онако како их описујемо.

То значи смањивати полугу моћи која омогућава присилу. Изградња снажне домаће економије увек мора бити непосредни приоритет сваке владе. Међународна диверзификација није само економска разборитост – она је материјални темељ искрене спољне политике. Јер државе право на принципијелне ставове стичу тако што смањују сопствену рањивост на одмазду.

Канада поседује оно што свету треба. Ми смо енергетска суперсила. Располажемо огромним резервама критичних минерала. Имамо најобразованије становништво на свету. Наши пензиони фондови спадају међу највеће и најсофистицираније инвеститоре на свету. Другим речима, имамо капитал, имамо таленат, а имамо и владу са изузетним фискалним капацитетом да делује одлучно.

И имамо вредности којима многи други теже.

Канада је плуралистичко друштво које функционише. Наш јавни простор је гласан, разнолик и слободан. Канађани остају посвећени одрживости.

Ми смо стабилан и поуздан партнер у свету који је све само не стабилан. Партнер који гради и негује односе на дуги рок.

И имамо још нешто. Имамо свест о томе шта се дешава и одлучност да у складу с тим делујемо.

Разумемо да овај лом захтева више од прилагођавања. Захтева искреност према свету онаквом какав јесте.

Ми склањамо таблу из излога.

Знамо да се стари поредак неће вратити. Не треба да га жалимо. Носталгија није стратегија.

Али верујемо да из овог слома можемо да изградимо нешто боље, снажније и праведније.

То је задатак средњих сила – земаља које имају највише да изгубе у свету тврђава и највише да добију од истинске сарадње.

Моћни имају своју моћ. Али и ми имамо нешто: способност да престанемо да се претварамо, да именујемо стварност, да изградимо снагу код куће и да делујемо заједно.

То је пут Канаде. Бирамо га отворено и самоуверено.

И то је пут који је широм отворен за сваку земљу која је вољна да са нама заједно њим крене.

„Мир нације која више није под окупацијом трећег света“, натпис је изнад слике нетакнуте пешчане плаже преко које се прелама савршен талас. У хладу палме паркиран је „шеви импала“, икона америчке ауто-индустрије и звезда филмова и серија, од „Добрих момака“ до „Ловаца на натприродно“ (Supernatural).

Ова сцена из снова, слика јапанског уметника Хирошија Нагаија, представља визију савршене Америке каква ће бити када из ње, једном, буде протерано 100 милиона људи. Тако бар сматра администрација председника Доналда Трампа, одлучна да земљу очисти од имиграната, чији се број у САД процењује на око 53 милиона.

На који начин ће америчко Министарство унутрашњих послова, или „Homeland Security“, што је његов званични назив, добацити до пројектованог броја од 100 милиона протераних, протекле седмице најбоље су осетила четворица припадника индијанског племена Сијукс, које су припадници Агенције за имиграцију и царину (The United States Immigration and Customs Enforcement – ICE), у колоквијалном говору Ајс, без прегледа докумената потрпали у комби и послали у притвор у Минесоти. У који тачно, ни после неколико дана није било познато.

„Грађанин сам нације Оглала Лакота… и с обзиром да сам држављанин САД-а и припадник племена Сијукса, Ајс нема право да ме приведе“, наводно су биле последње речи једног од ове четворице бескућника пре него што су завршили иза решетака у америчкој држави која је име добила по индијанској речи за воду – Минесота.

Слична судбина задесила је и двадесетогодишњег Хозеа Роберта Рамиреза, још једног америчког држављанина „погрешне“ боје коже, којег су федерални агенти извукли из аутомобила у предграђу Минеаполиса, такође у Минесоти, и пребацили у притвор из којег га је после силних перипетија извукла мајка која је донела крштеницу.

„Много је страха после ових ситуација. Испитују нас јер имамо тамнију боју коже. Без дилеме – то је расизам“, рекао је Сем Стронг, лидер једне од организација које окупљају староседеоце Новог континента.

Убиство Рене Никол Гуд

Четири потомка људи који су у Америци живели много пре него што су се на овај континент доселили белци, ухапшени су 8. јануара, свега дан после најконтроверзнијег догађаја од оснивања агенције ICE. Тада је један од њених агената у Минеаполису упуцао Рене Гуд и покренуо талас протеста против имиграционе политике председника Доналда Трампа и постепеног пребацивања полицијских послова у руке паравојних формација и приватних компанија, ангажованих како би широм САД-а ловили имигранте.

Случај Рене Никол Гуд (37), мајке троје деце и америчке држављанке, иначе беле боје коже, коју је агент Ајса Џонатан Рос убио током протеста против полицијске акције, и потом прилично арогантно настојање власти да жртву прогласе за кривца, додатно су поделили Америку, и иначе подељену на неколико табора, безнадежно посвађаних око низа суштинских питања – од расних до спољнополитичких.

Непосредно после пуцњаве, председник Доналд Трамп и његов заменик Џеј Ди Венс скочили су у помоћ Џонатану Росу и Гудову прогласили за „домаћег терористу“ и „агресивног агитатора“, како су то претходно већ у неколико наврата учинили приликом пуцњава у другим америчким градовима.

Прегледом снимка, међутим, може се прилично лако утврдити да је Рос, пошто је одложио мобилни телефон, без претераних емоција испалио неколико хитаца у жену која је возила аутомобил, а затим лаганим кораком пратио њено возило. На снимку који је непосредно пре пуцњаве начинио Рос, чује се и мушки глас који изговара: „Јебена кучка.“

Росова породица, која је становала стотињак метара од Рене Гуд, иселила се из куће два дана после инцидента.

„Ја сам градоначелник Минеаполиса и Трамп вас лаже“, речи су Џејкоба Фреја које је „Њујорк тајмс“ у наслов текста дан после пуцњаве, оптужујући Белу кућу да у свеопштем прогону имиграната покушава да оцрни све који се овој акцији противе.

Шта је ICE

Спајање неколико федералних агенција у министарство унутрашњих послова названо „Одељење домовинске сигурности“ (U.S. Department of Homeland Security, DHS), формирано одмах после напада 11. септембра 2001. године, већ од самог почетка није слутило на добро. „Њујорк тајмс“, „Њујоркер“, па и десно настројени „Вол стрит џорнал“, већ тада су упозорили да реч „Homeland“ (домовина, отаџбина) у називу новог министарства неодољиво подсећа на нека друга времена у једној другој земљи, где је посебно министарство контролисало унутрашњу безбедност, полицију и надзор грађана, односно на концепт који су становници Америке оставили за собом одлучивши да у „Новом свету“ граде државу у којој владају слобода, индивидуална права и ограничена власт.

Две године касније, на таласу проглашеног свеопштег Рата против тероризма, унутар овог министарства формирана је 2003. посебна служба названа Агенција за имиграцију и царину (Immigration and Customs Enforcement, ICE). Ова агенција већ годинама „гута“ лавовски део буџета Одељења домовинске сигурности и полако клизи ка статусу какав су у бројним државама имале тајне полиције.

Првобитно, Ајс је замишљен као америчка верзија француске Жандармерије или италијанских Карабињера, чија је улога у безбедносним снагама тих држава прецизно одређена законом и које деценијама нису биле предмет било каквих озбиљнијих контроверзи.

У новој имиграционој служби, суштински, сабране су активности које су раније обављали царина, гранична служба и служба за имиграцију. Иако је првобитна идеја била да се све ове функције усмере ка борби против тероризма, временом је мандат Ајса, услед политичких притисака, пребачен на имиграциону политику. За разлику од граничне службе (Border Patrol), чија је јурисдикција ограничена на појас од 150 километара од границе, Ајс може да прогони илегалне имигранте било где у САД.

У време када је у Белој кући седео Барак Обама, Ајс је протерао више људи него било када раније у америчкој историји, али је акција била махом усмерена против тек пристиглих досељеника. Током осам година Обаминог мандата, његова администрација протерала је три милиона људи. Пре тога, Џорџ Буш Млађи протерао је око 870.000, Бил Клинтон два милиона, а Доналд Трамп током првог мандата (2016-2020) око 1,2 милиона људи.

Амерички либерали су годинама упозоравали да ће, пре или касније, проблеми настати уколико се Ајсу, као гигантској полицијској организацији, дају неограничене надлежности и огроман буџет.

Лов на имигранте

Чим се јануара прошле године поново уселио у Белу кућу, Трамп је на чело лова на имигранте поставио свог саветника за безбедност Стивена Милера. Он је на улице америчких градова пустио до зуба наоружане, маскиране агенте Ајса, који су јурили нелегалне имигранте и сукобљавали се са Американцима којима се њихово делање није допадало.

Пошто је Трамп најавио да ће до истека свог другог мандата протеривати по милион људи сваке године, Конгрес је „Предивним великим законом“ (The One Big Beautiful Bill Act) подигао буџет Ајса на 170 милијарди долара за четири године, што је много више него што је добила било која савезна полицијска агенција у историји Сједињених Држава.

Лидери Ајса су одмах упумпали 30 милијарди долара у кампању за запошљавање нових агената, па је број запослених за релативно кратко време удвостручен. Још 45 милијарди долара одвојено за изградњу и одржавање притворских јединица намењених ухваћеним имигрантима.

„Желите ли да са својим момцима протерујете илегалне имигранте?“, писало је у објави Министарства унутрашњих послова на Иксу, којом се позивало на запошљавање нових агената Ајса. За ову кампању коришћене су посебне технологије, а „таргетирани“ су Американци у војним базама, на тркама Наскара (NASCAR races), у колеџима и на сајмовима наоружања.

Сумануте суме су уплаћиване десничарским инфлуенсерима за рекламирање ICE-a, док је свим новозапосленима у агенцији, приликом потписивања уговора, уплаћиван и посебан бонус од 50.000 долара.

„Светлост ће победити таму“, објаснио је Стивен Милер, најављујући да ће се сва моћ којом власти располажу сручити на главу оних који су се дрзнули да поремете идиличну америчку пасторалу.

Жртве Ајса

После годину дана агресивних акција Ајса, тачан број пуцњава у којима су учествовали њени агенти немогуће је тачно утврдити. „Њујорк тајмс“ их је избројао девет, „Вол стрит џорнал“ 13, „Тајм“ магазин 16. У овим инцидентима рањено је најмање девет особа, од којих су пет држављани САД-a. Најмање две особе, укључујући Рене Гуд, су убијене. Амерички портал Трејс тврди да је стваран број жртава Ајса двоструко већи.

Пре Рене Гуд, у Чикагу је у септембру 2025. убијен Силверио Виљегас Гонзалес, у кога је пуцао агент Ајса. Министарство унутрашњих послова је тада тврдило да је агент претходно био озбиљно повређен, али је сам агент непосредно после инцидента рекао да „није ништа страшно“.

У прилично контроверзним објектима које америчка влада назива притворским јединицама ICE-a, током прошле године умрле су 32 особе.

За америчку јавност био је шокантан и случај рањавања Маримар Мартинез у Чикагу у октобру 2025. Ова легална америчка држављанка је комшије упозоравала да су у околини федерални агенти. Један од њих јој је рекао: „Уради нешто кучко“, пре него што је ранио хицима из аутоматске пушке. Против агента Чарлса Егзума није покренут поступак, иако су у међувремену у јавност доспеле поруке у којима се хвалио како је „испалио пет метака и направио седам рупа“. „Запамтите овај случај, дечаци“, написао је Егзум.

У још 13 инцидената агенти Ајса су пуцали „мање убитачним средствима“ попут гумених метака и „бибер куглица“. Министарство унутрашњих послова је саопштило да су агенти Ајса у свих 13 случајева с правом отворили ватру јер су на њих јурили аутомобилима.

„Већ је постало редовно да насилни агитатори возила користе као оружје у нападима на наше службенике. Забележен је раст од 3.200 одсто напада возилима. Агенти Ајса су увежбани да се одбране од таквих напада“, навела је званичница Mинистарства Трисија Меклафлин.

У најмање три наврата пуцано је на припаднике Ајса. У Даласу је у септембру непозната особа пуцала из снајперске пушке на једну од канцеларија ове агенције. Пуцач је промашио агенте, али је убио двојицу притвореника. Пуцано је и у Калифорнији и Чикагу.

Милитаризација полиције

Опасан изглед и ратничка опрема агената који по америчким улицама плаше грађане, нису само производ Трампове стратегије застрашивања, већ и део „Програма 1033“, иницијално успостављен још средином деведесетих, према којем војска део вишкова наоружања и опреме мање или више бесплатно већ деценијама препушта полицијским и другим безбедносним службама.

Пре Трампа, убитачним али непотребним оружјем полицију опремао је и Барак Обама, па су полицајци добили десетине хиљада јуришних пушака, око 200.000 шаржера, камуфлажне униформе, опрему за ноћно осматрање, пригушиваче и авионе.

У арсенал чувара Универзитета Централна Флорида је 2008. године, уз 23 аутоматске пушке, доспео и модификовани бацач граната, а Државни универзитет у Охају је, према истом програму, 2013. године добио војно возило MRAP посебно оклопљено да издржи удар импровизованих бомби какве су побуњеници постављали дуж друмова у Ираку.

Од 2001. године до данас, полицијским јединицама пребачена је војна опрема вредна 34 милијарде долара.

Прошле године агентима Ајса су на располагање стављени и хеликоптери „блек хок“, коришћени у рацијама у Чикагу, као и беспилотне летелице „предатор“, а агенција је током 2025. купила стрељачко наоружање вредно 71,5 милиона долара, односно 636 одсто више него претходне године.

Унутрашњи ратови

Војно наоружање, међутим, није једини проблем са којим се суочава Америка у процесу јурњаве за нелегалним имигрантима. Суштински, еволуција полиције према ратнички настројеним формацијама корене вуче још од свеопште друштвене кризе шездесетих година прошлог века, када је локалним полицијама дозвољено да формирају специјалне одреде, какви су се први пут појавили у Лос Анђелесу 1960. године. Данас такве јединице, такозвани SWAT тимови, има 90 одсто америчких градова у којима живи више од 50.000 становника.

Након тога уследиле су серије унутрашњих ратова које су од седамдесетих година објављивале администрације разних америчких председника – рат дрогама, сиромаштву, тероризму и, на концу, имигрантима.

„Рат против дроге“ (War on Drugs), који је осмислио Ричард Никсон а у стварност пренео Роналд Реган, полицију довео у положај да је добар део грађана САД-а види као непријатеље, када се процес уместо на хапшење дилера свео на искорењивање корисника. Претходно се „Рат против сиромаштва“ (War on Poverty), који је прогласио Линдон Б. Џонсон, сплетом околности временом претворио у рат против сиромашних, што је додатно одвојило снаге безбедности од америчког друштва, да би коначан ударац нормалности задале мере у склопу „Ратa против тероризма“ (War on Terror), који је Џорџ Буш Млађи објавио после 11. септембра 2001. године.

Све то је временом довело и до промене менталитета припадника снага безбедности који су у међувремену, махом без своје воље, опремљени средствима примеренијим ратиштима него урбаним срединама. На улицама су почела  да се појављују оклопна возила, а на рекама гумени чамци „зодијак“ са сонарима и другим скенерима.

Полиција се одједном претворила у војску, коју су у бројним америчким градовима становници почели да доживљавају као агресора. У сукобима са снагама реда у САД су само прошле године убијене 1.134 особе.

Део актуелне агресивности владе и владиних агенција лежи и у чињеници да је Трамп обећао безмало 3.000 хапшења дневно, па се притисак из Беле куће прелио на улице америчких градова, и то на најгори могући начин.

Приватизација лова на људе

Прва администрација Доналда Трампа је, како би негде сместила имигрантe пре него буду протерани, издвојила 45 милијарди долара за притворске јединице, махом приватне објекте које је, после серије контроверзи, затворио Џозеф Бајден.

Највећи такав затвор био је Норт Лејк у Мичигену, који је у јуну прошле године поново отворен пошто је „Гео групација“, која се бави приватним затворима, потписала уговор са Министарством унутрашњих послова о привременом смештању ухапшених имиграната.

У депортације имиграната умешан је и Ерик Принс, оснивач „Блеквотера“, пошто је наводно био кључна спона у преговорима Вашингтона и владе Ел Салвадора око прихвата ових људи. Главна идеја целог подухвата била је да се „опасни људи одведу што је даље могуће од Америке“, а у Ел Салвадору би се сместило бар 100.000 „најгорих криминалаца“.

Принсовој фирми је већ исплаћено око милијарду и по долара за услуге „проналажења“ 1,5 милиона имиграната које траже власти у Вашингтону. Плаћеницима се, за сада, активности ограничавају на проналажење ових „бегунаца“ и пријављивање њихових боравишта агентима Ајса (skip tracing). Уколико Вашингтон буде задовољан резутатом, Принсова компанија ће, по истеку уговора крајем следеће године, добити и бонус вредан 121 милион долара.

Историјски, овакав лов на људе последњи пут је организован још крајем 18. века, када је Конгрес овластио робовласнике и њихове плаћенике да хватају робове одбегле у северне државе.  Плаћеници су добијали пет долара ако се испостави да су ухватили некон од "слободних" Афроамериканаца и двоструко више уколико су заиста заробили одбеглог роба.

Принсова компанија понудила се да преузме део терета и од судова пред којима се одређује судбина имиграната. Како су одмах приметили скептици у САД, са приватизованом полицијом, затворима и судовима пропаст је готово загарантована.

Почетком јануара број имиграната које је Ајс држао у притвору достигао је рекордну цифру од око 69.000. Током последњих годину дана, према неким проценама, преко 600.000 људи је депортовано из земље, што је још увек далеко мање од броја који је Трампова администрација одредила да мора бити ухапшен и протеран пре него што се преостали Американци одвезу до савршене плаже с почетка овог текста на којој ће, у хладовини палми, дочекати наредне изборе.

Уколико се ове слике уопште буду сећали, јер је њен аутор, Јапанац Хироши Нагаи, тужио америчко Министарство унутрашњих послова за крађу и затражио да је хитно уклони са својих налога.

Прва последица на коју се многи усредсређују јесте дугорочни прекид политичких и економских односа између Европе и Русије. То је заиста велики губитак за обе стране јер су, због различитих економских структура и ресурса којима располажу, оне природни економски партнери. Оба ова дела евроазијског континента имала су користи од економске сарадње. То није био тек стандардни случај рикардијанске компаративне предности, већ чак и убедљивији случај смитовске апсолутне предности: у производњи неких примарних добара Русија је била апсолутно ефикаснија од Европске уније, док је, с друге стране, у индустријским гранама и у појединим облицима напредне технологије (авионска електроника, брзи возови, фармацеутика) Европа поседовала апсолутну предност. Трговина заснована на гасу и нафти, с једне стране, и индустријским производима с друге била би – и заиста јесте била – узајамно корисна. Та трговина се, међутим, у догледној будућности неће обновити, а свакако не у обиму који је постојао пре рата.

Културна блискост између Русије и Европе, која је постојала најмање три стотине година, биће знатно ослабљена. То ће имати цену пре свега за Русију, јер ће је искључити из европских интелектуалних токова. Истина је да је Русија велика земља и да има сопствену интелектуалну традицију, али данас се не може интелектуално развијати гледајући само оно што се дешава у сопственом дворишту. Русија је, барем од Петра Великог, била идеолошки под утицајем европских интелектуалних мода и моралних норми; увек је била спремна да учи, а потом и да то примењује на нов и јединствен начин. Управо из тога су настали писци, композитори, филозофи, сликари и научници светског формата. Али губитак ће бити и европски. Европа без Чехова, Достојевског, Прокофјева и Мендељејева није иста Европа. Исто тако, неки нови Достојевски, и њему слични, због прекида политичких, академских, културних и спортских (нимало небитних) односа, много теже ће постати познати у Европи да би на њу утицали. И овде су обе стране на губитку.

Међутим, не бих прецењивао економски и политички губитак (за разлику од интелектуалног), јер иако је тачно да је Русија под Горбачовом и Јељцином тежила да постане саставни део Европе или да учествује у ономе што је Горбачов називао „јединственим европским домом“ који би се протезао од Атлантика до Урала и даље, та идеја се увек више допадала Русима него Европљанима. Под Горбачовом су се Европљани претварали да су тиме одушевљени, углавном да би извукли више уступака од Совјетског Савеза и угодили Горбачову (као што данас покушавају да ласкају Трампу) – али само да би ту идеју касније одбацили.

Економски губитак је, такође, мањи него што на први поглед изгледа, због релативног економског опадања Европе. Присилно окретање Русије ка Истоку и Југу можда неће бити толико штетно по њену економију као што би било да Азија не постаје средиште глобалне економске активности. Русија може имати – и већ има – тесну економску сарадњу не само са Кином, већ и са Индијом, Вијетнамом, Тајландом, Малезијом и Индонезијом. У оквиру троугла Кина–Индија–Русија, Русија чак има предност у томе што има боље односе са оба партнера него што их они имају међусобно. То Русију доводи у политички повољнију позицију. Стога присилна преоријентација ка Југу и Истоку за Русију неће бити тако тешка и скупа како то верују неки критичари Путинове политике.

Други губитак је сасвим очигледан и тиче се ширења НАТО-а до руских граница. Пре рата у Украјини, Русија на својим границама није имала ниједну земљу чланицу НАТО-а, изузев држава које окружују калињинградску ексклаву (територијално издвојени део Руске Федерације) и врло малог контакта с Норвешком у Арктику. Штавише, Норвешка се званично обавезала да неће распоређивати оружане снаге у близини те границе. То се драматично променило уласком Финске и Шведске у НАТО, као и много израженијом русофобном и ратоборном улогом коју je преузеo остатак Европе, укључујући и Швајцарску. Ова потоња је, супротно својој традиционалној неутралности (коју је строго одржавала чак и у Европи под нацистима), одлучила да заплени званичну и приватну руску имовину. Ова замрзнута средства – укључујући и руску имовину заплењену на другим местима – износе око 600 милијарди долара (што је отприлике једнако годишњем буџету Пентагона) и представљају за Русију још један велики губитак који никада неће бити надокнађен. Тај новац биће коришћен као формална репарација за Украјину, или, што је вероватније, за плаћање западних компанија које инвестирају у Украјини или западних консултаната који саветују украјинску владу. Лако је замислити да ће велики део тог новца, номинално назван „помоћ Украјини“, завршити у џеповима лондонских консултантских фирми.

Када би Русија имала независног тужиоца, овакво бескорисно расипање националног богатства могло би да послужи и за јаку оптужницу против Путина због занемаривања дужности – наиме, због тога што је рат исхитрено започео, не узевши озбиљно у обзир положај руске имовине у иностранству, и тим немаром нанео огромну штету добробити земље. Нико не почиње рат док му се сва његова имовина налази у џеповима непријатеља. Опрезнији политички лидер не би дозволио да се тако нешто догоди.

Трећи губитак за Русију произлази од дугорочног утицаја рата на украјинско-руске односе. Сасвим је јасно да сведочимо рату за украјинску независност и државност и да ће он, као такав, бити слављен све док Украјина постоји, као што је случај са сваком земљом која је била у сличној ситуацији. Тај рат биће представљан јавним песмама и споменицима, о њему ће се опширно и у хвалоспевима писати у уџбеницима, књигама и мемоарима. Споменици ће се подизати на трговима у селима, варошима и градовима. Ко год је видео колико споменика постоји у бившем Совјетском Савезу у знак сећања на Велики отаџбински рат, не треба дa се чуди ако слични споменици ускоро почну да красе многа места у Украјини. Улице ће добијати имена по погинулима у рату; школе, вртићи и државни празници славиће војнике који су умрли за Украјину. Рат ће постати – или већ јесте – конститутивни тренутак украјинске државности. Штавише, рат је током четири године трајања изложио цивиле свим могућим облицима злостављања и патњама, уз ваздушна бомбардовања која онемогућавају нормалан живот. Рат ће постати део породичног предања: годинама ће чланови породица једни другима причати како су бежали од бомбардовања или како су усред зиме две недеље провели без воде и грејања. (Иста врста породичних предања каква Путин радо прича о својим родитељима и брату током опсаде Лењинграда.) Те породичне приче ће се преносити кроз генерације и одзвањаће мржњом према освајачу.

Често размишљам како су само три месеца НАТО бомбардовања Србије, које је уништавало инфраструктуру, остала тако дубоко урезана у српску психу. Бомбардовање Украјине, које је по трајању сада вероватно десет пута дуже, не може да не остави сразмерно јаче последице по украјински однос према Русији. Овом дугорочном мржњом господин Путин ће постићи управо оно што је тврдио да жели да спречи – да Украјина постане антируска. У стварности, исход овог рата јасно показује да ће Украјина, у било ком облику буде постојала, бити анти-Русија.

Неки верују да ова мржња не мора бити трајна и да ће временом ослабити. То је сасвим могуће, јер се исти интензитет мржње не може преносити кроз генерације које имају различита искуства. Али, као што видимо у данашњем свету (Кина против Јапана; Алжир против Француске), такве мржње могу с временом да постану чак и јаче. Зато морамо бити опрезни. Пример спуштања нивоа непријатељства јесте француско-немачко помирење. Заиста, Први светски рат је по броју жртава био далеко крвавији за Француску и Немачку него што је садашњи рат за Украјину и Русију. Али не треба заборавити да су између француских и немачких елита постојале веома јаке интелектуалне везе. Француски студенти и водећи интелектуалци изучавали су и дивили се немачкој филозофији, модерној уметности и књижевности; Немци су, са своје стране, одувек имали поштовање према француском интелектуалном и политичком генију. То, међутим, није случај са украјинским и руским елитама. Ове друге не маре много за украјинске интелектуалне доприносе и склоне су да презиру украјински језик и уметничка дела створена на том језику. С друге стране, Украјинци, који су пре рата углавном били русофони, тежиће систематском смањењу утицаја руског језика (између осталог и спаљивањем књига на руском), и његовој замени енглеским језиком у административној употреби, како то сада покушава администрација Зеленског. А интелектуална елита ће се радо окренути Западу, који је интелектуално изазовнији и занимљивији од Русије.

Други пример помирења након рата је однос између Вијетнама и Сједињених Држава. Вијетнамски рат је био, на безброј начина, много бруталнији од садашњег сукоба између Украјине и Русије. Довољно је сетити се бомбардовања напалмом или намерног убијања цивила у градовима као што су Ханој и Хаифонг. Помирење је у овом случају било могуће јер је Вијетнам имао веома висок раст становништва, тако да су током педесет година од завршетка рата стасале три нове генерације. Са брзим растом становништва, разлике у искуству између различитих генерација постају велике, а првобитна мржња везана за старију генерацију може постепено дa бледи. Поред тога, данашњи односи Вијетнама и САД-a су сараднички јер деле исти циљ обуздавања све већег утицаја Кине. То би теоретски могло да се догоди и у случају Русије и Украјине, ако би се појавила сила која би угрожавала обе земље. Тада би, упркос међусобном неповерењу и компликованој историји, биле принуђене да сарађују, бар имплицитно ако не и отворено. Иако тако нешто није немогуће, тренутно се не види таква сила на хоризонту и стога се помирење чини мање вероватним него у случају Вијетнама и Сједињених Држава.

У закључку, три су велика геополитичка губитка која је господин Путин нанео Русији: економски, политички и идеолошки губитак односа са Европом; смањена национална безбедност услед присуства НАТО-а на руским границама и намерно занемаривање националног богатства; и, коначно, стварање Украјине која ће, по самој својој конструкцији, дуго остати анти-Русија. Иако је рат био оправдаван тврдњом да ће побољшати геополитички положај Русије, постигао је управо супротно.