Зашто да не?

Ден Грини није баш тип са маргине. Завршио је Харвард, за почетак. Висок је профил аутора ове прворазредне серије, која се емитује од децембра 1989. Осим дуговечности, Симпсонови су културни феномен који се деценијама коментарише и прати на разним нивоима – од специјализованих подкаста до универзитетских курсева.

Све је почело онда када је за потребе шоу програма глумице Трејси Улман продуцент Џејмс Брукс затражио од аниматора и стрип цртача Метјуа Генинга да креира кратке секвенце које би пресецале шоу – тзв. блупере –  а све то базирано на његовом стрипу „Живот у паклу“ (Life in Hell).

Схвативши да би тиме његово ауторско дело било угрожено, Гренинг у ходу, тачније холу, пред састанак, осмишљава причу о дисфункционалној породици – Симпсоновима. Отац је дебео и ћелав, жена је витка са високом пунђом, деца имају фризуре налик морској звезди... Све је то било прилично на брзину скицирано. Луда породица одлично је примљена код публике и недуго затим бива емитована прва епизода Симпсонових у данашњем получасовном формату.

Чувена уводна секвенца која се емитује свих ових деценија увек је различита. Сам по себи, овај увод је филм у филму, обично у фуриозном ритму и представља најбољу шпицу икад виђену на телевизији. Аниматори, вокални глумци, писци – све је перфектно у том хаосу.

 Попкултурни пророци

Познато је да је ова серија својеврсна друштвена сатира која се бави горућим проблемима америчког друштва. Како је могуће да један тако паметан производ опстаје у држави чија је популарна култура кључни чинилац глобалне меке моћи, а Симпсонови разваљују то исто друштво? Одговор вероватно стоји у ономе што је француски социо-филозоф Жан Бодријар назвао феноменом „одвраћања“ – где се субверзивни елементи инкорпорирају у систем и постају роба. Пошто људи воле, јелте, истину, а у овом случају та истина прави новац, није спорно продавати је у пакету са осталим неистинама. Као, на пример, да ћемо се подмладити од неке креме или постати шмекери ако пијемо неко канцерогено пиће.

Такође, анимирани формат даје слободу да у епизоди може да се деси, па и каже, апсолутно све. 

Ко су сви ти људи који испоручују већ 37 година овако добар хумор, као жилет оштру критику друштва, генијалне анимиране идеје?

Близу двеста људи је радило или ради на серији. Само кроз сценаристичку собу прошло је тридесетак људи. Чувени водитељ Конан О Брајан, на пример.

„Симпсонови“ су постали попкултурни пророци. Позната је прича око „Симпсонових“ да су предвидели многе појаве које су се заиста касније и десиле. Од рибе са три ока, преко националног скандала са коњским месом до тачног предвиђања да ће компанија „Дизни“ преузети Телевизију Фокс. У анализама пророчких елемената у серији има и претеривања, као што је фама о предвиђању паметног сата. Сат Џејмса Бонда је пре више од пола века избацивао штампане поруке.

Предикција везана за владавину Доналда Трампа, логично, изазива највише пажње.

У легендарној епизоди из 2000. године „Bart to the future“ – Трамп долази на власт, а њега потом смењује Лиса Симпсон. Она држи инаугурациони говор где обећава да ће решити нагомилане проблеме које је изазвала Трампова владавина.

Симпсонови у Белој кући

Иначе, Лиса носи љубичасти костим са перлама, идентичан оном који је шетала Камала Харис током своје председничке кампање. Аниматори су тачно погодили тај безлични стил који би Лиса као председница гајила, а Харисовој је баш тај стил одговарао.

Иначе, Лисин програм има три кључне тачке: читање, писање и заштита океана. Убрзо је дочекује сморена службеница Беле куће која јој саопштава да је земља у банкроту и да нема новца за те њене керефеке.

Хомер Симпсон при доласку у Белу кућу бива полакомљен на понуду од долар и по да би био увучен међу Трампове присталице, па му се ту, док онако ћелав чежњиво зури у Трампову перику, дешавају чудне ствари.

Барт се нуди Лиси да буде копредседник САД. Пошто га Лиса одбије, жали се мами да сестра неће да „дели ствари“.

Пошто сви Симпсонови живе у Белој кући, то омогућава Хомеру да прождире храну унедоглед.

Америка за све

Да ли је сценариста епизоде Ден Грини имао стаклену куглу за гледање у будућност?

Имао је довољно памети да закључи у ком правцу иде луди свет и да идеју „пичује“ пред групом од двадесетак сценариста бриљантног духа. Када крене да ради машта, ствари буду доведене до апсурда. И погоде људи.

Грини је кренуо у кампању за председника САД 2028. крајем маја ове године. Каже да му је кандидатура пала на памет после гледања друге инаугурације Доналда Трампа и свих оних „идиота од билионера“. Вероватно по принципу „а зашто да не“ и „ево ја ћу“, овај шездесетогодишњи сценариста и некадашњи адвокат започео је свој политички пут.

 Сви су се, наравно, питали да ли је све ово шала. Није, каже Грини: „У комедији се ради о истини. У 'Симпсоновима' трудили смо се да кажемо истину о животу у Америци са хумором и љубављу, на начин који су људи препознали и повезали се. Надам се да ћу то исто да чиним и сада.“

Почетна идеја је: добар живот за све, а не само за елиту. Иначе на скуповима подршке Гринију се деле тзв. „патриотске крофне“ – које су, зна се, омиљена посластица оца фамилије Симпсон.

„Позивам вас све да се придружите мом покрету и да створимо Америку која служи свима, укључујући и Дарта Вејдера“, стоји на званичном Инстаграм налогу Гринијеве кампање.

Нису само крофне оно што се нуди. Као правник, Грини се залаже за озбиљну реформу Врховног суда. Такође је чврсто против владавине новца у политици. Оптужује обе политичке партије да су занемарили принцип људске једнакости. Платформа му укључује и опште здравствено осигурање и мере за повољније и доступније становање. Иако себе назива републиканцем, идеје су му ближе демократској левици.

Како ствари стоје

Грини се у свом прогласу позива на пророчанство са Трампом. На званичном сајту кампање dangreanyusa.com појављује се у костиму старозаветног пророка и најављује ново предвиђање – да ће Трамп да падне са власти.

Критичари истичу Гринијево политичко неискуство и његово кандидовање сматрају бизарним, налик на својевремене амбиције не одвећ бистрог репера Кањеа Веста да се опроба у политици.

Осам досадашњих председника САД дипломирало је на Харварду, као и Грини – између осталих Рузвелт, Обама и Буш млађи. Ако је то нека препорука.

Тешко ће бити борити се против војно-индустријско-технолошког комплекса који утиче и креира политички живот у земљи Симпсонових. Избацити новац из политике – какав луд задатак.

Како год да се буде одвијала председничка кампања Дена Гринија, биће корисно да на политичкој сцени САД постоји неко ко је спреман да каже како ствари стоје.

 Али заиста.

Ја кажем да је историја Америке отприлике дуга као историја Срба у Угарској, а њу не сматрамо кратком. Осим тога, за причу није најважнија дужина. Америка је добра прича. Можда није лепа, али је добра. Карл Уве Кнаусгор je на свом путу од Њуфаундленда до Минесоте записао да није сазнао ништа ни о Канади ни о Америци, једино је приметио да људи овде изгледају дебљи.

Чини ми се да бисмо о овој теми могли разговарати и на софистициранији начин. Без наде да ћемо их исцрпети, побројаћемо нека значења Америке.

Прво, Америка је земља које није требало да буде. Чим је Нови свет откривен, Европљани су на њега почели да пројектују своје фантазије. Једна је Монтењова фантазија о добром дивљаку. Друга је Шекспирова визија перфидног, хтонског Калибана (од канибал) из Буре. Џон Милтон је, у различитим деловима свог епа Ослобођени Јерусалим, идеје раја и пакла наизменично пројектовао на Америку.

Слично су чинили и пуританци, кад су, почетком 17. века, основали своју теократију у Масачусетсу.

Велика стабла Нове Енглеске тада је једва могло обухватити 10 људи. Пуританци су се плашили урлајуће дивљине. Ту су зли чаробњаци разговарали са демонима. У тој магичној и демонској дивљини они су основали свој Град на брду, идеалну хришћанску заједницу. За пуританце, Америка је била најбоља друга шанса човечанства.

Ти људи са ципелама са шналама и вештичјим шеширима поклонили су нам два важна мита. Први је мит о америчкој изузетности, коме се Доналд Трамп данас подругује, афирмишући га. Други је мит о Америци као земљи џокера и других шанси, на планети на којој многи не добију ни прву.

Као што смо рекли, земља других шанси није требало да постоји. Ни Индијанци који су тамо живели (са својих сто осамдесет језичких породица, у поређењу са индоевропских десет) нису требали да постоје. Посебно зато што Индијанце нису помињала два основна постојећа извора ауторитета – Библија и Аристотел.

Шпанци су организовали учене скупове на тему: да ли су Индијанци људи? Одлучили су да јесу, да је Спаситељ умро и за њих, и да имају бесмртну душу која може бити спашена.

Америка је метафора великог мешања. Индијански ратник није имао коња пре него што му је коњ стигао из Европе. Тешко је замислити ирску и пољску кухињу без кромпира, италијанску без парадајза, српску без пасуља. Америка је ујединила биљке, животиње и бациле света.

Мени је најзанимљивија мешавина људи. Она постаје очигледна кад зурите десет минута кроз стакло било којег њујоршког кафеа. Нови свет је помешао приче, музику (један од америчких најважнијих извозних артикала) и, ако је веровати Нилу Гејмену, помешао је и богове човечанства.

Један од америчких митова из раног федералног периода је фантазија о Краљевству мира, месту где лав леже са газелом, вук са овцом и тигар поред бебе.

И тада ћу им учинити завет са зверјем пољским и са птицама небеским и с бубинама земаљским; и поломићу лук и мач и рат да их нестане у земљи, и учинићу да леже без страха.

Како је ова фантазија, инспирисана књигом пророка Осије и Проповеди на гори, ухватила корена у америчкој култури није ми јасно. Можемо то замислити као неку врсту немогућег и визионарског прото-мултикултурализма.

Слобода!

Американци често кажу да су сви људи који су дошли у Америку ту дошли добровољно. По тој школи мишљења, Америка је одабрана не зато што ју је Бог одабрао, већ зато што су је одабрали многи људи. Многи, али не сви.

За британске криминалце избор је био: вешала или Америка! Педесетак хиљада осуђеника је послато у колоније.

Милиони Африканаца су у Нови свет дошли без своје воље. Често су радили на плантажама шећерне трске, од које се правио рум. Тако се зној и крв једних људи претварала у слатки чај и пијанство других.

Један од првих подвига глобалног капитализма био је масовна продаја људи, жена и деце. О овоме треба размислити сваки пут када подигнемо глас да откриће Америке опевамо као ренесансни или просветитељски пројекат.

Злато!

Прича о злату је ту била од почетка Америке. Инке су напуниле собу златом и драгим камењем како Пизаро не би убио Атахуалпу. Флота злата и сребра из рудника у Боливији и Мексику сваке године је полазила из Хаване – тај принос је столећима чинио десет одсто буџета Шпаније. У једном споровозном процесу, америчко злато изазвало је инфлацију у Европи, па у отоманској империји, па у Кини.

Проносиле су се приче о местима од злата, од Елдорада до града Норумбега у Мејну. Емигранти су годинама причали да су улице америчких градова поплочане златом.

Марио Пузо се жалио како су Сицилијанци из генерације његових оца и мајке били мали растом. Њихови унуци постали су амерички кошаркаши.

Обичан човек, који је код куће јео месо о великим празницима, у свом новом окружењу је нашао стејкове и кобасице. Емигранти су дошли у Америку да се наједу.

Што се самог злата тиче можда је то најбоље изразио један стари италијански емигрант:

„Пре него што сам дошао у Америку чуо сам да су улице поплочане златом. Када сам дошао овде открио сам три ствари. Прво, улице нису биле поплочане златом. Друго, улице уопште нису биле поплочане. И треће, очекивало се да их ја поплочам.“

Осим њих, још најмање 55 великих танкера допловило је у воде недалеко од Ормуског мореуза, пошто њихови власници, махом Грци, желе да „покупе“ вртоглаве премије које им нуде сада већ очајни извозници и једнако нестрпљиви купци. Њихов пример следио је и „Бахри“, национална бродска компанија Саудијске Арабије, чији су се бродови такође стратешки позиционирали за почетак велике трке за енормним премијама. Бродови грчког магната Евангелоса Маринакиса, власника Олимпијакоса и Нотингем Фореста, налазе се на три до пет дана пловидбе од Ормуза.

Блокада и како је избећи

Док је дуже од сто дана трајала блокада Персијског залива, неколико десетина танкера било је укотвљено у водама недалеко од обала Катара, а у читавом Персијском заливу месецима било заробљено више од 1.500 различитих бродова са безмало 30.000 чланова њихових посада.

У таквој ситуацији, бродовласници, лучке власти и осигуравајућа друштва драматично су подигли цене, па се за испоруку контејнера у неку од лука у Персијском заливу плаћало од 2.500 до чак 10.000 долара, у зависности од земље порекла. Двадесетак теретних бродова различитих величина и држава порекла, било је заробљено или погођено у нападима што Иранаца, што Американаца. Неколико морнара, махом Индијаца, је у тим нападима страдало, на згражавање власти у Њу Делхију. Поморски саобраћај је, наизглед, замро.

Испоставило се, међутим, да су токови нафте, уз извесне компликације, бар до неке мере функционисали у свим ратним регионима, на потезу од Црног мора па све до Блиског истока. У заобилажењу блокада исте или сличне методе користили и Американци и Иранци и Руси.

На Блиском истоку, групе најхрабријих – најбезобразнијих или најпохлепнијих, како се коме допада – успевале су да у ризичним операцијама шуњања кроз Ормуз и претакања горива на отвореном мору прошверцују десетине милиона барела сирове нафте.

Ноћне операције

Када падне ноћ, десетине бродова, са обе стране Ормуза приближавају се теснацу. Пригушених светала и искључених транспондера, одлучни су да избегну патроле Американаца или глисере иранске Револуционарне гарде, зависно од тога за кога „раде“. Не плове у групама, како би избегли да их „групно“ не похватају специјалци друге стране.

Размак између бродова у овим операцијама, тврде представници поморских власти околних земаља, је око две наутичке миље, таман колико је потребно да, уколико један од танкера упадне у невољу, остали имају времена да утекну. Суштински, циљ капетана је да неопажено прође зону коју контролише противничка страна.

За америчке оружане снаге, које су контролисале кријумчарење нафте на једној страни мореуза, довољно је да оне мање танкере неометано спроведу до већих бродова на које се терет затим претовара и шаље даље у свет. Ова операција знала je да потраје и више од 24 сата. Американци су за овај подухват користили стотинак мањих танкера и неколицину већих бродова на које се терет претоварао. Бродови се затим враћају на почетне локације.

Иранске власти су у марту пресрели два ова брода, „Старт 1“ и „Винтиџ“, на којима је заплењено три милиона литара дизел горива, а свих 25 чланова посада је похапшено. Американци су тврдили да ова заплена нема никакве везе са њиховим операцијама са нафтом које су, наводно, почеле тек у мају.

Ирански северни пролаз са Харга

Претходно, сличан систем су месецима користили Иранци. Њихова флота малих танкера редовно је пролазила кроз америчке заседе праћена добро наоружаним глисерима Револуционарне гарде и иранским беспилотним летелицама, које су истовремено откривале и плашиле противничке патроле.

Број инцидената током ових шверцерских акција мери се у десетинама, а последњи је забележен 9. јуна када су Иранци беспилотним летелицама оборили амерички јуришни хеликоптер „апач“, који је недалеко од оманске луке Сохар пратио десетак мањих танкера.

Шверцована иранска нафта продавана је, на лицу места, по цени од око 90 долара за барел. Највећа појединачна пошиљка забележена је неколико дана уочи постизање примирја, када је кроз америчку блокаду некако протеран танкер на којем се налазило 4,8 милиона барела нафте. Роба је исплаћена у готовини.

Међународне поморске институције регистровале су 91 брод којима су нафту шверцовали Американци и 71 танкер који су у истоветним операцијама користили Иранци. 

Иранска операција вођена је из центара на острву Харг, око којег је, према последњим сателитским снимцима, било укотвљено чак 26 мањих танкера, од којих је 16 било натоварено нафтом.

Прегледом сателитских снимака, међународне поморске институције су утврдиле да су Иранци, од почетка блокаде, прошверцовали око 91 милиона барела нафте укупне вредности седам милијарди долара. Претпоставља се да би коначан профит Техерана од овакве трговине могао бити и већи, јер су у неким случајевима цене договаране на лицу места. Америчке патроле су у најмање 11 случајева успеле да спрече овакве шверцерске акције, па су се бродови вратили у луке из којих су и кренули.

Иранска флота доспела је и до обала Шри Ланке, где се налазе три велика иранска танкера на које је претоварана нафта из Персијског залива. Иран је, истовремено, копном у Пакистан шверцовао око 5.000 тона дизела дневно.

Америчка јужна рута

Када је реч о другој, америчкој страни, поморском „Дубоком јужном рутом“, како ју је назвала америчка Централна команда, или „Оманском рутом“, како је називају шверцери, могли су да прођу само бродови који у прошлости нису имали никакве везе са Ираном, а услов за ангажман био је и добровољно учешће, односно зависио је од одлука самих власника бродова и капетана. Све велике бродарске компаније одбиле су да учествују у овим операцијама. „Оманска рута“ била је под контролом америчких снага и за њу су важила посебна правила, процедуре и фреквенције за комуникацију. 

Консултантска компанија Винворд (Windward Ltd) је, још раније, објавила да постоји неколико начина на који су власници танкера покушавали да сакрију порекло товара, укључујући претакање горива с брода на брод на отвореном мору, „штеловање“ навигационих система, те прикривање ознака за дубину газа на основу којих инспектори могу да утврде количину товара на бродовима.

У извесном броју случајева, у велике танкере утакала се нафта различитог порекла, што је онемогућавало тачно одређивање места производње, али и смањивало трошкове превоза до крајњих корисника.

Шверц руске нафте

Овакав начин транспорта и продаје нафте, претакање на отвореном мору, скривене флоте и мутне трансакције избиле су у први план светске трговине енергентима у вези са руском нафтом, када је у децембру 2022. Европска унија забранила њен увоз и морским путем.

Одмах потом, у јануару 2023, забележен је рекордан број испловљавања танкера из руских лука, са око 1,7 милиона тона нафте која је кренула ка крајњим купцима, што је било осам пута више него пре одлуке ЕУ. Додатних милион тона нафте је тада претоварено у водама недалеко од Сеуте, шпанске енклаве у северној Африци, а 600.000 тона у околини грчке луке Каламата. Одредишта ових товара били су Индија, Сингапур и Кина.

Индија је иначе највећи увозник руске сирове нафте. Године 2022. увоз је, у односу на претходну, порастао чак 33 пута –  у децембру 2022. године Индија је дневно увозила 1,2 милиона барела руске нафте, а годину дана раније свега 35 хиљада барела, да би се у јануару 2023, увоз попео на 1,7 милиона барела на дан. Истовремено, индијске рафинерије извозе дневно преко 300 хиљада барела различитих деривата (од мазута до керозина), највећи купци су Јужна Кореја, Сингапур, САД, Аустралија и Холандија, и нешто мање Француска, Белгија и Италија. 

Руски произвођачи су од новембра 2022. фо фебруара 2023. у танкере утоварили око три милиона тона нафте, од чега је око 2,2 милиона претоварено у друге бродове и отпремљено даље крајњим купцима у Азији. Само у грчким територијалним водама, током првих шест месеци рата у Украјини, регистрован је 41 случај претовара, у компликованим операцијама после којих је руска нафта завршила у европским лукама. 

Почетком 2026. године, пак, британска брокерска кућа БCС (B.S. Shipbrokers) објавила је да се у саставу тајне руске флоте налази око 1.150 танкера различитих величина, што је равно петини укупних светских капацитета. Истовремено, рачуна се да по светским морима најмање 500 танкера плови без ваљаних докумената, чиме се у великој мери заобилазе контроле лучких и поморских власти, а продавцима, пре свега Русима, омогућава да нафту, уместо по контролисаним, продају по ценама које су понекад више од тржишних. Укупна годишња вредност оваквих трансакција, израчунали су стручњаци са Универзитета Јејл, износи више од 131 милијарду долара.  

Инциденти у Ламаншу

„Руска тајне флота“ последњих дана ушла је у жижу јавности због два инцидента у Ламаншу.

Најпре су командоси британске морнарице, по налогу премијера Кира Стармера, 14. јуна пресрели и запленили нафтни танкер „Смиртос“ који је под заставом Камеруна пловио од руске балтичке луке Уст-Луг ка Порт Саиду у Египту. Танкер је заплењен под оптужбом да је део „руске тајне флоте“ која крши међународне санкције уведене Русији, што је што је изазвало оштре реакције руских власти.

Два дана касније руски фрегатни брод „Адмирал Григорович“, део руске Црноморске флоте, који је наводно недавно био у пратњи руских танкера из „тајне флоте“, испалио је хице упозорења на јахту која је пловила под британском заставом у Ламаншу, двадесетак наутичких миља изван британских територијалних вода, што је изазвало оштре реакције британских власти.

С друге стране, после објављивања вести о споразуму САД и Ирана, кренуо је талас јурњаве ка Персијском заливу, као последица жеље бродара да се докопају посебних бонуса који ће припасти онима који први уплове у Ормуски мореуз, напуне своје танкере нафтом и допреме је до клијената. Цена превоза, али и плата за посаду, биће удвостручене.

Прва три брода која су испловила из Персијског залива била су иранска, и са по два милиона тона нафте запутила се ка истоку и коначним купцима, Кинезима. Очекује се да у супротном смеру, ускоро, крене најезда Грка и Саудијаца.

Ова битка се сматра једним од кључних догађаја у историји ширења ислама, са директним последицама по судбину читавог Блиског истока. Додуше, Садам Хусеин, по чијем наређењу је осамдесетих година прошлог века славолук подигнут, повезао је ту битку са тадашњим ирачко-иранским ратом

На једном од раскршћа у центру Дохе постављена је катарска верзија тог славолука. Јарко нараџасте шаке чврсто држе мачеве укрштене високо изнад раскрснице, симболишући понос и снагу народа који живи уз обале Персијског залива, који је, по ко зна који пут у историји, постао кључна тачка светске политике.

Управо испод тих укрштених мачева је по повратку из Техерана 15. јуна прошла група катарских дипломата која је, тврде, успела да наговори иранске лидере да пристану на споразум са Сједињеним Државама, којим се отвара могућност да у наредних 60 дана буду постављене основе трајнијег мира у једном од најбогатијих и најнемирнијег региона света.

Одмах потом цене нафте су пале, а акције на светским берзама скочиле у нади ће договор Вашингтона и Техерана, колико до викенда, окончати рат који је почео 28. фебруара нападом Америке и Израела на Иран, и који је скоро 100 дана блокирао један од глобално најважнијих поморских путева – онај који води кроз Ормуски теснац.

Катарска дипломатија

Катарске дипломате наводе да им је требало пуних 17 сати да наговоре Иранце да пристану да, што пре, дођу у Доху на договоре о коначној верзији документа названог „меморандум о разумевању“, којим ће у 14 тачака бити дефинисани будући односи и обавезе Техерана и Вашингтона. Тим меморандумом биће, бар на неко време, решено кључно питање – даље снабдевање светског тржишта нафтом, течним гасом, хелијумом и сировинама за вештачко ђубриво из држава Персијског залива.

Иранци ће, осим мира, по потписивању добити приступ милијардама долара заробљених у безбројним пакетима санкција, које су Техерану од Исламске револуције 1979. године увеле Сједињене Државе и добар део остатка света. Уз то, Ирану ће бити укинуте и санкције на продају нафте, а он ће се са своје стране одрећи могућности развоја нуклеарног оружја.

У Доху ће, наводе исти извори, ускоро стићи и амерички преговарачи, највероватније Стивен Виткоф и Џаред Кушнер, а финални договор биће потписан у петак, 19. јуна у Женеви. На преговарачком столу наводно није било питање иранског ракетног програма нити престанак иранске подршке савезницима у региону, попут либанског Хезболаха, али део споразума је и прекид ватре у Либану.

По постигнутом договору, вештину катарских дипломата почели су да хвале листом сви светски лидери, укључујући турског председника Реџепа Тајипа Ердогана и британског премијера Кира Стaрмера, док су јеменски Хути, до којих голуб мира изгледа није на време долетео, за сваки случај испалили пројектил на брод који је пролазио недалеко од обале Јемена. Регион је одахнуо али и утихнуо, покушавајући да разлучи шта тачно представљају тачке меморандума о разумевању који обе стране, Техеран и Вашингтон, представљају као војну и дипломатску победу.

Реакције Израела

Краја рата, у овом тренутку, изгледа да се гнушају само израелски политичари, који тврде да их споразум администрације америчког председника Доналда Трампа и лидера Исламске републике ни на који начин не обавезује на прекид ватре у Либану, те да се њихове трупе неће повући са територије те државе. Успут, жестоко су критиковали Вашингтон јер је „пао под утицај Катара“ и пристао на овакав споразум.

Израелски медији наводе да је премијер Бенјамин Нетанјаху директно окривио Кушнера и Виткофа да су изазвали јаз између Јерусалима и Вашингтона, пошто су, наводно, прихватили аргументе катарске дипломатије. Према тој верзији раскола на линији Израел-Америка, Катарци су, страхујући од могућег новог напада Ирана, убедили Трампове преговараче да пристану на низ тачака споразума који се ни у ком случају не допадају Нетанјахуовој влади.

Паралелно, Израелци су оптужили Доху да је Техерану понудила десетак милијарди долара у замену за безбедносне гаранције, односно изостанак будућих напада на катарска гасна поља и рафинерију Рас Лафан, коју су Иранци у једном од претходних напада прилично оштетили. Катарски лидери су овакве спекулације одбацили као бесмислене.

Мировни уговор и нуклеарни програм Ирана

Без обзира на израелске замерке, либанске наде и зебње и одушевљење остатка света, још увек није потпуно јасно шта ће тачно до краја ове седмице потписати Иранци и Американци. Трамп је прилично славодобитно обзнанио да је рат завршен те да ће, пошто у петак у Женеви буде потписан споразум, пролаз Ормуским мореузом бити слободан и да ће „нафта потећи“.

У документу о чијем садржају нашироко причају дипломате са свих страна света, по тврдњама иранске агенције Мехр стоји да ће у наредних месец дана бити укинута поморска блокада иранских лука, те да ће постепено бити одмрзнуте 24 милијарде долара вредна иранска имовина, деценијама заробљена у америчким и другим светским банкама. Помиње се и да ће Американци повући снаге које се налазе „око Ирана“ и да ће две стране пронаћи начин да постигну договор о иранском нуклеарном програму, који већ деценијама представља кључну тачку раздора у односима две државе, а да се Иран одриче било какве могућности развоја нуклеарног оружја.

Трампова администрација у последњу фазу преговора улази одлучна да од Ирана добије чврсто обећање да у наредне две деценије неће развијати нуклеарни програм, што су власти у Техерану у неколико наврата одлучно одбијале, тврдећи да је развој атомске енергије у мирнодопске сврхе њихово суверено право.

Остаје нејасно шта ће се догодити са око 460 килограма високо обогаћеног уранијума о коме се од америчко-израелских напада на Иран јуна прошле године, са сигурношћу не зна ама баш ништа. Међународна агенција за атомску енергију у неколико наврата је тврдила да Иран никада није крио да је тај материјал сакривен, наводећи да се наводно налази негде у области Исфахана.

На сателитским снимцима иранског нуклеарног центра Фордо, које је компанија „Максар технолоџис“ објавила неколико дана пред почетак прошлогодишњег бомбардовања, види се 16 камиона паркираних тик уз улазе у овај објекат. Ипак остало је нејасно да ли је том приликом било шта изнето из подземних бункера, или су возила ту била паркирана каквим другим послом.

Моћ катарске дипломатије

О свим тим питањима ће у наредних неколико дана, иза чврсто замандаљених врата, у Дохи расправљати иранске и америчке дипломате којима ће, како се очекује, помагати Саудијци и Пакистанци, на чији ће рачун, наводе извори, такође лећи део заслуга уколико и следећи кораци преговора Вашингтона и Техерана буду успешни, нарочито зато што је Исламабад у претходном периоду био домаћин првих иранско-америчких преговора. 

„Желео бих да истакнем важност тога да се сви уздрже од реторике, провокација и акција које би могли подстаћи тензије, као и да остану опрезни у случају могућих покушаја саботажа све док не буде одређен датум потписивања“, поручио је свим странама катарски владар, емир шеик Тамим ел Тани, чија ће дипломатија, уколико ствари не крену наопако, уцртати осму значајну рецку у биланс великих међународних успеха ове мале државе.

У последње две деценије, Катарци су издејствовали договор у Либану 2008. године, споразум у Јемену две године касније, мир у Дарфуру 2011. године, прекид непријатељстава у Гази 2012. и релативно безболно повлачење Американаца из Авганистана 2021. године…

Снага катарске дипломатије проистиче из сложене комбинације богатства, широке дипломатске мреже, могућности да ова држава понуди озбиљне инвестиције и комплексног сплета међународних веза, укључујући и лична пријатељства владајуће породице.

Као једна од десет најбогатијих држава света, Катар је утицај у Америци обезбедио кроз огромна улагања у обвезнице тамошњег министарства финансија, озбиљне инјекције капитала у универзитете и отварање базе „Ел Удеид“ у Дохи, у којој се налази око 8.000 америчких војника.

Катар на мети

Од почетка рата у Појасу Газе октобра 2023. године, Катар је једина држава коју су бомбардовали и Израелци и Иранци. Прошлог септембра, израелско ратно ваздухопловство погодило је зграду у Дохи у којој су се одржавали састанци званичника Хамаса. Том приликом убијено је шест особа, укључујући и сина једног од лидера Хамаса, као и катарски полицајац који је обезбеђивао објекат. Међутим, главне мете овог напада, преговарачи и лидери Хамаса Халил ел Хаја и Халид Мешал, нису били у згради у тренутку напада. Катарске власти су тада уложиле жесток протест Израелу, а власти у Јерусалиму су се касније, чини се невољно, извиниле због овог чина.

Иранци су, пак, Катар гађали у неколико наврата. Главна мета била је база Ел Удеид која, ако је судити према сателитским снимцима, није озбиљније оштећена.

Почетком марта, иранско ваздухопловство покушало је и да јуришним авионима Су-24 нападне базу Ел Удеид, али су оба авиона оборили катарски ловци Ф-15. Ирански пројектили су у марту погодили и  рафинерију Рас Лафан, чиме је катарском енергетском сектору нанета штета процењена на око 20 милијарди долара. У иранским нападима на Катар повређено је укупно 16 особа.

После ових напада, Катар је обзнанио да не учествује у овом сукобу и прихватио се дипломатије, покушавајући да нове иранске лидере, укључујући Мођтабу Хамнеија, убеди у неопходност краја рата.

Уколико катарска дипломатска иницијатива заиста успе, копија споразума о миру између Вашингтона и Техерана могла би се наћи на неком од зидова музеја у Дохи, дискретно осветљена попут фермана Сулејмана Величанственог.

Након што је претходних недеља Трамп најавио кажњавање Немачке повлачењем 5.000 америчких војника из Немачке, а шеф Пентагонa Пит Хегсет објавио заустављање распоређивања борбене бригаде од 4.000 војника у Пољској, састанак у Хелсингборгу је више могао да се опише као дипломатско комешање него као уобичајени припремни самит за годишњи самит Северноатлантске алијансе, који се ове године одржава почетком јула у Анкари. Својеврсну дипломатску кошницу је пресекла Трампова објава на друштвеним мрежама у којој је напрасно најавио распоређивање 5.000 америчких војника у Пољској након „успешног избора садашњег председника Пољске, Карола Навроцког“.

Иако је Навроцки изабран још у јуну прошле године, Трамп је очигледно желео да савезницима у НАТО-у да до знања да увек подржава њему идеолошки и политички блиске политичаре у Европи. Одлука је била изненађење, како за европске савезника забринуте да се САД у потпуности повлаче из Европе, тако и за Пентагон који није био упознат са одлуком. Упркос томe што јачање америчких трупа на источном крилу НАТО-а заправо из перспективе Вашингтона и те како има стратешко оправдање у контексту својеврсног другог Хладног рата између САД и двојца Кина-Русија, многи у Европи су ову одлуку приписали непредвидљивом Трамповом карактеру. А управо то минулих годину и по дана мучи европске лидере, који непрестано изнова бивају стављени у расцеп између вазалног односа према Америци, борбе да спрече распад НАТО-а, покушаја да постепено преузму одговорност за сопствену одбрану, али и да истовремену не наљуте станара Беле куће.

Како избећи обрачун у Анкари

И док су се пољски министар спољних послова Радослав Сикорски и његове балтичке колеге захваљивали Трампу због јачања источног крила алијансе, остали европски савезници били су далеко скептичнији, не кријући да су поприлично збуњени.

„Заиста је збуњујуће. И није увек лако снаћи се у томе“, рекла је Марија Малмер Стенергард, министарка спољних послова Шведске, док се њен норвешки колега Еспен Барт Еиде са још неколико европских колега залагао за постепени прелазак на колективну одбрану коју ће све више да воде Европљани: „Важно је да се то дешава на структуриран начин како би Европа могла да се ојача када САД смање своје присуство.“

Заправо је конфузија око тога да ли ће Америка заиста послати тенковску бригаду у Пољску владала и након Трампове објаве, будући да је генерални секретар НАТО-а Марк Руте признао да „војни команданти разрађују све детаље“, док је амерички државни секретар Марко Рубио и даље бранио смањење броја америчких трупа стационираних у Европи.

„Мислим да је у алијанси добро схваћено да ће присуство америчких трупа у Европи бити прилагођено“, рекао је Рубио, истичући да неке земље „неће бити тиме одушевљене“ али и да та мера није казнена због „неких трења која смо имали последњих месеци“.

А „трења“ је било напретек. Након Педра Санчеза, Емануела Макрона и Ђорђе Мелони, немачки канцелар Фридрих Мерц је постао последњи лидер ЕУ који је изгубио Трампову наклоност, притом јавно изврнут руглу и кажњен повлачењем 5.000 америчких војника из Немачке. Лидери Шпаније, Француске и Италије су наљутили Трампа због одбијања да дозволе америчкој војсци да користи базе на територијама њихових земаља за бомбардовање Ирана. Мерц je, пак, пао у Трамповим очима због „гафа“, када је изјавио да „иранско руководство, посебно такозвана Револуционарна гарда“ у актуелном сукобу „понижава“ САД, те да изгледа да Вашингтон нема јасну стратегију како да изађу из овог рата.

И док је постало очигледно да је пао у воду протеклих годину и по дана примењиван Мерцов рецепт да повлађивањем и ласкањем остане у добрим односима са импулсивним станаром Беле куће, повлачење америчких војника у наредним месецима је у појединим анализама схваћено као драматичан потез, који угрожава послератну немачку и европску безбедносну архитектуру. Трaмпове претње да је то само почетак и да ће скроз да повуче америчку војску из Немачке само су подигли страховања појединих медија и политичара, а ова нова криза у трансатлантским односима је довела Европу у шизофрену ситуацију да расправе о европској безбедности иду од директног или посредног заговарања вазалне покорности Америци, до тога да се предвиђа распад НАТО-а и почетак борбе за стратешку аутономију Европе.

У сваком случају, послератна европска безбедносна архитектура заснована на НАТО-у и америчком војном присуству у Европи све више бива уздрмана и склона паду. Па је тако и састанак шефова дипломатија НАТО-а у Шведској одисао том атмосфером, али и настојањем европских савезника да изгладе неслагања са Трамповом администрацијом како би избегли да предстојећи самит у турској престоници претворе у обрачун. Њихов циљ је био да Рубију пруже довољно аргумената да убеди свог шефа у напоре Европе да преузме већи део колективне одбране и да подржи наставак пловидбе у Ормуском мореузу.

Осим тога, европски министри су настојали да покажу доказе у погледу потрошње на одбрану, те да су испунили обећања дата Трампу на прошлогодишњем самиту у Хагу.

„Европа већ ради више. Већ смо видели повећање одбрамбених инвестиција од 20 одсто ове и прошле године“, рекла је британска министарка спољних послова Ивет Купер, док је Рубио као неки школски учитељ поручио колегама да „постоје неке земље које су удвостручиле своје одбрамбене издатке у последњих неколико година, али постоје и друге које и даље заостају“.

Како се приближава самит у Анкари, очекује се да ће чланице НАТО-а такође објавити велике куповине оружја, посебно од САД, у настојању да се додворе Белој кући, премда се и америчка одбрамбена индустрија, попут свог европског ривала, бори да повећа производњу како би задовољила растућу потражњу.

Америчко блефирање

То што је Трамп од почетка свог другог мандата свако мало доводио у питање своју посвећеност НАТО-у и његовој клаузули о узајамној одбрани из Члана 5 Вашингтонског споразума, довело је до дуго очекиваног повећања европских издатака за одбрану. Својатањем Гренланда само је одржавао страхове европских лидера да би их поново распирио одлуком о смањењу броја трупа и отказујући испоруке крстарећих ракета европским државама.

Иако је дугогодишње савезнике у НАТО-у називао „кукавицама“ због недостатка подршке његовом рату против Ирана, Трампов бес се распламсао када су се Француска, Шпанија и Италија отворено супротставиле америчко-израелским војним операцијама одбивши да пруже логистичку подршку америчком бомбардовању Ирана, али и америчком трансферу наоружања и муниције Израелу.

Чак је и државни секретар Рубио, који је годинама као сенатор био један од најјачих заговорника НАТО-а, у разговору за ТВ Фокс њуз отворено истакао да ћe алијанса „морати да буде преиспитана“, иако је признао да је она деценијама Американцима „омогућила да имамо војне базе у Европи које су нам омогућиле да пројектујемо моћ у различите делове света када је наша национална безбедност била угрожена“.

„Ако смо сада дошли до тачке у којој НАТО алијанса значи да не можемо да користимо те базе, да заправо више не можемо да користимо те базе за одбрану америчких интереса, онда је НАТО једносмерна улица; онда је НАТО једноставно зато што имамо трупе у Европи да бранимо Европу, али када нам је потребна њихова помоћ – не њихова помоћ – не тражимо од њих да изводе ваздушне нападе, када нам је потребно да нам дозволе да користимо њихове војне базе, њихов одговор је не. Зашто смо онда у НАТО-у?“, упитао се Рубио прошлог месеца и додао да Вашингтон мора да постави себи питање „зашто имамо милијарде и милијарде долара, стотине милијарди долара, током година билионе долара, и све ове америчке снаге стациониране у региону“ уколико нам „у време када нам треба неће бити дозвољено да користимо те базе“.

Али, све ове поруке из Вашингтона су очигледно имале и намеру да се међу Европљанима изазове паника, а да Трампова Америка не намерава заиста да из Немачке измести сада свих укупно око 36.400 америчких војника, јер управо они заједно са још толико локално ангажованог особља и распоређеним наоружањем и даље чине кључ за пројектовање глобалне америчке моћи, не само у Европи, већ и на Блиском истоку и Африци.

Иако су некад ваздухопловне базе у Италији и Турској важиле за кључне за америчке мисије на Блиском истоку, заправо сва пројекција америчке моћи на Блиски исток критично зависи од војних инсталација у Немачкој и Великоj Британији: ваздухопловне базе Рамштајн, медицинског центра у Ландштулу и седишта европске и афричке команде америчке војске (ЕUCОМ и АFRICОМ) у Штутгарту, као и британских ваздухопловних база Лејкенхит и Ферфорд.

Ове базе нису првенствено намењене одбрани Немачке или Велике Британије, већ су стратешки, логистички и командни центри који омогућавају пројекцију америчке моћи ван Европе, посебно на Блиском истоку. То важи, не само за борбене и извиђачке авионе, већ и за све операције дроновима. Заправо, да Немачка и Велика Британија нису Вашингтону дале одрешене руке не би ни било америчког бомбардовања Ирана. Чак и сада у време примирја, масовни ваздушни транспорт између САД, британских и немачких база омогућава појачање америчког притиска на Иран и евентуалну обнову напада, и ту повлачење 5.000 војника из Немачке неће направити никакву разлику.

А да су свесни и у Европи да је и Америци потребан НАТО и да су многе претње заправо блеф, сведочи изјава финског председника Александра Стуба, који је недавно у једној дебати отворено рекао да САД не могу себи да приуште да буду ван НАТО-а из најмање два једноставна разлога.

„Први је нуклеарно оружје које Русија има сто километара од границе са Финском на Кољском полуострву у Мурманској области. Они који су у могућности не нужно да контролишу, али да знају шта се дешава на Кољском полуострву, jeсу Финци, Швеђани и Норвежани. Ниједна нуклеарна подморница не може да напусти Кољско полуострвo а да Норвежани не знају то. То нуклеарно оруже није уперено ка Виљнусу, Хелсинкију, Стокхолму или Ослу. Оно је уперено ка Вашингтону, Њујорку, Мајамију и Лос Анђелесу“, истакао је Стуб, додајући да ако сте Американац морате да се запитате да ли треба да сарађујете са Финцима, Швеђанима и Норвежанима у НАТО-у, те да на то питање позитивно одговорите.

Као други разлог, Стуб наводи то да САД, ако желе да пројектују моћ на Блиски исток, то не могу да чине без европских база.

Играње европским страховима

Међутим, да Вашингтон очигледно жели да изазове панику у Европи видело се и из меморандума Пентагона који је процурео у јавност, а у којем су изложене разне опције за одмазду против европских земаља због неучествовања у рату у Ирану, попут избацивање Шпаније из НАТО-а и оспоравање британског суверенитета над Фокландским острвима.

Штавише, Трампова администрација је очигледно нашла погодан тренутак да повлачењем симболичног броја војника заправо уцењује Европу на пољу трговине, јер зна за њен страх да би могла преко ноћи да остане без америчког нуклеарног кишобрана над Европом.

Трамп очигледно очекује понављање прошлогодишњег сценарија у којем се у трговинским преговорима Вашингтона и Брисела, како је неопрезно признала испред Европске комисије главна преговарачица Забине Вејанд, ЕУ предала не из страха од царина, већ из страха од губитка америчког безбедносног кишобрана и америчке подршке Украјини. Ову Немицу је коштало посла у Европској комисији то што се противила томе што је председница ЕК Урсула фон дер Лајен, зарад виших интереса, прихватила по ЕУ неповољан трговински споразум са САД.

Трампови коментари који сугеришу да САД можда неће поштовати своје обавезе према НАТО-у, као и претња брзим повлачење америчких трупа из Европе, непрестано увећавају страх код европских лидера да ли ће имати довољно времена да изграде сопствене снаге и замене виталне америчке „снаге“, као што су обавештајна и надзорна средства.

Парадокса ли, упркос честом покретању теме како је дошло време да Европа оствари стратешку аутономију од САД и изгради независну одбрану, на томе се врло мало ради. Штавише, упркос томе што се помиње и формирање европске војске, поједине земље настоје да та самосталност буде што мања и да се ипак све уради да Европу штити америчка војска.

„Налазимо се у бизарној ситуацији где европски лидери блокирају напоре за изградњу независне европске одбране, јер не желе да оштете институцију протектората која се користи као средство за њихово уцењивање и понижавање. Знамо да се НАТО користи за уцењивање Европљана, то можемо видети својим очима“, истиче дугогодишњи дописник из Брисела и аутор књиге „Поседовани континент: како ослободити Европу од америчке војне, економске и културе зависности“ Дејв Китинг, додајући да „не знамо да ли амерички безбедносни кишобран кроз НАТО уопште више постоји“. „Сви показатељи Трамповог режима говоре да га нема, чак и ако људи у Конгресу САД стално инсистирају на томе.“

Проблеми са Трампом натерали су европске државе да увелико раде на европском одбрамбеном прегруписавању па се у априлу у Хелсинкију на приватној вечери састало десет европских лидера, међу којима су били и Кир Стармер и Емануел Макрон, како би у интимној атмосфери разговарали о тешком стању трансатлантског савеза.

„Сви желимо да се рат заврши, али нисмо на истој страни као САД“, рекао је један званичник упознат са дискусијама, додајући да Европа пружа отпор Трамповим захтевима да дају подршку јер „већина Европљана није била унапред обавештена, а Залив нема никакве везе са НАТО-ом“.

И док лидери Француске, Велике Британије, Холандије, Исланда, нордијских и балтичких земаља покушавају да нађу нови модел безбедносне сарадње, уочљиво је да да Немачка и даље остаје веран амерички савезник те да немачка база Рамштајн, као највећа америчка база у Европи, без икаквих ограничења функционише као изузетно значајан сегмент америчког-израелског бомбардовања, од пребацивања наоружања за Израел до обавештајне и логистичке подршке америчким бомбардерима и ратној морнарици распоређеној на Блиском истоку. Питање ограничења за Американце није постављено чак и када је недавно у говору председник Немачке Франк-Валтер Штанмајер отворено осудио бомбардовање Ирана, рекавши и да верује да је рат незаконит.

Уздање у наоружавање Европе

Бивши комесар ЕУ за економију и финансије Паоло Ђентилони позвао је ЕУ да „узме бика за рогове“, те да „нема смисла улепшавати ово“.

„Најављено повлачење америчких трупа из Немачке, а можда и из Италије и Шпаније, може бити симболичан чин, али одбрана се гради на симболима. А ако Трамп исмева НАТО као папирног тигра, као да је то нека досадна мултилатерална организација, а не моћан војни савез којим доминирају саме САД, Европљани ће бити приморани да одговоре“, истакао је он у италијанском листу „Ла Република“, додајући да то не треба да буде тако што ће доприносити распаду алијансе, већ преузимајући одговорност за сопствену одбрану. „Дани када су Американци предводили никада се неће вратити: носталгија није стратегија.“

Према оцени уредништва британског листа „Индипендент“, најбољи курс за Европљане је вероватно да „остану мирни и наставе са било којим плановима које имају за циљ одбрамбени систем мање зависан од САД – и да то ураде што брже и што хармоничније могу“. И многи други европски аналитичари наду виде у обимном наоружавану Европе. Штавише, према њиховој оцени, поновно наоружавање Немачке је „најбоља нада Европе да постигне праву стратешку аутономију“.

Према оцени новинара Дејва Китинга, за Европу раскид од САД представља земљотрес попут совјетског колапса. Он истиче да се сада налазимо у новом периоду неизвесности за Европу, дубоком као онај који је доживела пре четири деценије.

„Тада се урушавао комунистички диктаторски систем суперсиле, која је контролисала источну половину Европе. Данас се урушава капиталистички либерално-демократски систем који је контролисао западну половину Европе. И баш као и тада, ова криза заправо може постати прилика све док Европљани не поричу стварност која се одвија“, истиче Китинг. „Давне 1989. године, било је много оних и у источној и у западној Европи који су је порицали. Данас их је још више.“

Француски министар спољних послова Жан-Ноел Баро рекао је да недавне најаве прерасподеле америчких трупа нуди Европљанима прилику да „развију сопствену визију, сопствене капацитете – укратко, да европеизују НАТО“.

План Б

Будући да се очекује да ће САД смањити неке војне капацитете доступне НАТО-у као део Трампове стратегије „Америка на првом месту“, неке европске оружане снаге праве тајне планове за борбу не само без америчке помоћи, већ и без већег дела инфраструктуре командовања и контроле НАТО-а.

„Криза у Гренланду била је позив на буђење“, рекао је за британски недељник „Економист“ један шведски званичник у области одбране, који није желео да желео да говори званично баш као и многи други европски званичници, због забринутости да би то могло да убрза одлазак Америке. „Схватили смо да нам је потребан план Б“.

Генерални секретар НАТО-а Руте је „буквално забранио разговор о томе јер верује да то може долити уље на ватру“, наводе упућени извори у алијанси. Ипак, поједине земље увелико разматрају како би заједничка одбрана изгледала без САД-а, будући да снаге НАТО-а сада функционишу тако што њима управља врховни командант савезничких снага у Европи, амерички генерал који такође командује америчким снагама у Европи.

Будући да је америчко вођство „лепак који држи алијансу заједно“, европски план Б захтева много више од обимне набавке оружја. Он подразумева стварање командне структуре под којом би се Европљани борили.

„Можда би се једна трећина чланица НАТО-а борила првог дана, без обзира на то да ли је Члан 5 активиран“, рекао је за „Економист“  Едвард Арнолд из британског Краљевског војног института (RUSI). „Нико не би чекао да се Португалци појаве у Северноатлантском савету (највишем телу НАТО-а за доношење одлука) да би расправљали.“

Као алтернативна командна структура често се помињу Здружене експедиционе снаге (JEF), одбрамбена војна коалиција за брзе кризне реакције коју чини десет углавном балтичких и нордијских земаља предвођених Великом Британијом. Како је пре три године рекао тадашњи командант Здружених експедиционих снага, британски генерал-мајор Џим Морис, ова структура „може да реагује на хитне ситуације без консензуса“.

„JEF је најстабилнија алтернатива“, сматра Арнолд, истичући да штаб JEF-а већ има капацитете у обавештајним службама, планирању и логистици, као и сопствене безбедне комуникационе мреже које су ограничене, али се не ослањају на НАТО.

Иако би ово могло да помогне нордијским и балтичким земљама које се највише плаше руског удара, проблем је што у JEF-у недостају велике силе, попут Француске, Немачке и Пољске, будући да британска војска има проблема са финансирањем. Такви проблеми би се могли ублажити ако би група укључила Немачку, која енормно повећава свој одбрамбени буџет.

Међутим, велико је питање да ли би Немци пристали на такву улогу, јер немачке политичке елите нису раде да замене америчке трупе неким обликом европског заједничког одбрамбеног оквира. Напросто, у Берлину су свесни да би прављење алтернативе америчком нуклеарном кишобрану над Европом коштало стотине милијарди евра.

Конкретно, висока цена стратешке аутономије Европе била би политички неприхватљива, нарочито земљама попут Немачке или Француске, јер би издвајања за одбрану морала да скоче са два на десет процената бруто друштвеног производа, што би на француских председничким изборима следеће године и немачким парламентарним изборима за три године збрисало са политичке сцене кандидате и странке који би предложили такво решење бирачима у мирнодопско време.

Управо због тога су многи европски лидери спремни да трпе Трампове увреде и понижења, настојећи да како-тако одрже функционисање НАТО-а.

Док се Русија де факто „истрошила“ ратом у Украјини, а ЕУ, највеће светско тржиште, већ деценијама покушава да постане довољно фискално централизована и реши проблем одсуства усаглашености своје позиције, барем на глобалној позорници, несумњив је дипломатски продор већ неколико година најмногољудније државе на свету – Индије.

То што се државни секретар САД Марко Рубио састао са индијским премијером Нарендром Модијем 23. маја, a недуго потом у Делхију уследио састанак Квада (QUAD, Quadrilateral Security Dialogue), практично антикинеске групације коју чине САД, Аустралија, Јапан и Индија, чију улогу у последње време „преузимају“ Филипини, симболизује повећани значај oвe јужноазијске супер-силе.

Као држава са скоро 1,5 милијарди људи, која има веома различите потребе, природно је да ниједна земља или савез не може да задовољи све њих. На пример, око 80% енергетских ресурса Индије долази из иностранства, велики део њене производње зависи од Кине, напредна технологија се углавном увози из САД, док одбрамбена опрема долази из земаља попут Русије, Израела или ЕУ (доминатно Француске).

Спољне околности ограничавају маневарски простор Индије, а вишеструко усклађивање постаје мање ефикасно када сви остали следе исту стратегију – укључујући и САД. Ипак, Делхи има веродостојне претензије да постане један од полова у будућем мултиполарном свету.

Економски потенцијали

Док ММФ-ов априлски извештај упозорава на замрачење глобалног хоризонта због текућег сукоба на Блиском истоку и последичног повећања цена енергената, прогноза раста Индије је повећана на 6,5% за 2026, што се углавном приписује ефекту снажног „преноса“ након огромног раста од 7,6% у 2025. На овај начин и ММФ потврђује статус Индије као најбрже растуће велике економије на свету, посматрајући је као кључну „стабилизујућу силу“ на иначе нестабилном глобалном тржишту.

Уз младу популацију и одрживе структурне реформе, Индија редефинише своју улогу у глобалној трговини, инвестицијама и иновацијама, трансформишући се током само последње деценије из зависне економије у самосталну, глобално конкурентну силу.

У сржи ове промене су реформе које се заснивају на покретању иновација, предузетништва и технолошког суверенитета. Иницијативе попут ревитализације малих и средњих предузећа или ширења дигиталне инфраструктуре су кључне у генерисању привредног раста.

Трећа светска економија

До 2030, Индија ће постати трећа највећа светска економија (изражено по куповној моћи, то се већ десило пре неколико година). Чак 170 милиона радних места створених у последњој деценији драстично је оборило стопу незапослености, док је снажна услужна активност Индије помогла да раст БДП-а убедљиво премаши очекивања.

Кључни генератор привредног раста су повећање приватних инвестиција, растуће поверење потрошача, раст плата и отпорна рурална тражња, подржана снажном пољопривредном производњом. У комбинацији са успоравањем раста цена хране и макроекономском стабилношћу (изузевши неретко нестабилну домаћу монету), сви ови фактори јачају средњорочни потенцијал раста и глобалну конкурентност Индије.

Према анализи америчког ФЕД-а, Индија би могла да постане земља са високим приходима до 2047, ако се економски раст значајно убрза што ће, имајући у виду већ висок темпо, бити изазов. Међутим, чак и ако буде само делимично успешна Индија ће, с обзиром на своју величину, креирати значајне импликације на остатак света, како економске тако и геополитичке, као што је то био случај са импликацијама привредног раста Кине почевши од 1980-их.

У студији ФЕД-а се наводи да би Индија могла постати огромно потрошачко тржиште, те да би могла да преузме више извозних тржишта која Кина напушта, посебно имајући у виду образовне потенцијале. Индија је друга, одмах после Кине, по броју дипломаца у СТЕМ областима (science, technology, engineering, mathematics – природне науке, технологија, инжењерство, математика), што повећава перспективе за наставак енормног раста извоза услуга у исто време бивајући „мотор“ раста БДП-а, као и у Кини. Очекиван динамичан развој вештачке интелигенције могао би снажно повећати потражњу за бројем индијских студената и радника у области СТЕМ наука.

Економски развој Индије значајно се разликује од пута којим су ишле успешне источно-азијске економије. Док су Кина, Јапан и Јужна Кореја брзо расле спроводећи стратегију извозног индустријског раста, повећање БДП-а Индије било је у знатно већој мери генерисано услугама. Последично, интеграција Индије у глобалне индустријске ланце снабдевања је ограничена, иако је земља постала велики извозник информационих технологија, пословних и других професионалних услуга.

Индија је постала најбрже растућа велика економија на свету и, по свему судећи, наставиће да брзо расте. Наиме, релативно низак ниво прихода по глави становника (БДП пер капита износи тек петину кинеског) указује на значајан простор за брз раст, одражавајући идеју економске конвергенције (мање развијене земље расту брже).

Важна предност је повољна демографија. Према ОУН, очекује се да ће радно способно становништво Индије расти још неколико деценија (док ће, на пример, кинеска популација у радном узрасту, између 15 и 64 године, брзо опадати). Релативно младо становништво такође значи да се земља неће ускоро суочавати са друштвеним и фискалним притисцима повезаним са старењем становништва.

Насупрот извозно-индустријски вођеним растом источноазијских привреда, економски раст Индије је углавном генерисан процватом бизниса који се заснива на IТ, финансијским и професионалним услугама за глобалне компаније. Дугогодишња препрека расту вођеном индустријским извозом су биле високе трговинске баријере Индије, што је отежавало могућност да се искористе предности глобализације. Свакако, Делхи је предузео економске реформе 1990-их, окончавши деценије економске изолације, смањивши царине и нецаринске трговинске баријере и редукујући ограничења за стране директне инвестиције (СДИ).

Ипак, да би постигла боље резултате Индија мора да унапреди услове пословања, будући да је још увек тешко развити бизнис у овој земљи, са сложеним и непредвидивим регулаторним окружењем, рестриктивним законима о раду и неразвијеном инфраструктуром. Последично, СДИ су, од свог врхунца пре глобалне финансијске кризе, значајно опале. Скроман прилив СДИ у индустријске фирме лимитирао је важан канал за трансфер технологије, што је такође отежало коришћење предности огромног унутрашњег тржишта.

Модијева влада је од доласка на власт 2014. предузимала разне напоре у том правцу. Делхи је уложио и велика средства у своју дигиталну јавну инфраструктуру, што је трансформисало плаћања и побољшало приступ финансијском систему. Индија је такође обилно инвестирала у железничку, друмску и другу физичку инфраструктуру.

Круцијалан фактор економског динамизма је свакако извоз услуга, који је 2025. премашио 10% БДП-а, чинећи скоро половину укупног извоза земље. Индија је била посебно успешна не само као „светска сервисна канцеларија“, већ и у другим областима, укључујући дизајн полупроводника. Међутим, проблем је да овакав модел раста (вођен трговином услугама), за разлику од раста генерисаног растућим индустријским извозом, не може да апсорбује још увек добрим делом неквалификовану радну снагу.

Светска иновациона сила

Индијски градови су данас најважнија светска средишта проналазака, развоја производа и технолошких продора. Индија је већ заузела кључну позицију као место где глобалне компаније граде производе, јачају отпорност и скалирају своје најкритичније системе.

Прича почиње успоном глобалних центара пословних и технолошких услуга (Global Capability Centers, GCC), које су мултинационалне компаније почеле да оснивају пре две деценије из предвидљивих разлога – да би повећале ефикасност и смањиле трошкове (посебно радне снаге). Са својом великом и образованом радном снагом, која говори енглески, Индија је била природно GCC средиште, са запосленима који су обављали рутинске IТ задатке и пословне процесе за фирме широм света. Како су ти исти радници били способни за више, компаније су почеле да лоцирају у Индији све сложеније функције – аналитику, решавање проблема, дељене услуге. На крају, GCC-ови више нису били само јединице за подршку; они су осмишљавали стратегију, финализирали пројекте и производили интелектуалну својину.

Са огромним и вишедимензионалним базеном талената (са којим се ниједна друга земља не може мерити), Индија је сада дом за више од 1800 GCC-ова, запошљавајући скоро два милиона стручњака у областима инжењерства, финансија, права, дизајна и истраживања. Производ осмишљен у Силицијумској долини може се направити у Бангалору, тестирати у Хајдерабаду, обезбедити у Пуни и распоредити широм света у року од неколико дана. Иако предност у цени остаје, она је сада секундарна у односу на предност брзине. Неке од најнапреднијих светских лабораторија за вештачку интелигенцију и најамбициознијих тимова за дизајн чипова налазе се управо у Индији.

За Индију, „GCC бум“ један је од најтрансформативнијих економских развоја од либерализације економије 1991, којим је креирана нова класа професионалаца, чији је рад интелектуално захтеван и плаћен далеко више од традиционалних послова у сектору услуга.

Економски проблеми

Током последње две деценије Индија је била брзорастућа економија, а снажан раст био је углавном вођен укупном факторском продуктивношћу и акумулацијом капитала. Ипак, искоришћеност радне снаге није довољно допринела расту због стално ниских стопа учешћа радне снаге (посебно међу женама), док је недостатак потребних квалификација ограничавао способност фирми да се шире, усвоје нове технологије и генеришу радна места. Проблем је што структурна ограничења и даље ометају бржи раст продуктивности рада у Индији, док трговинске и инвестиционе баријере коче интеграцију земље у глобалне ланце вредности.

Неадекватан и неуједначен квалитет инфраструктуре омета економски потенцијал Индије, као и стална уска грла у снабдевању електричном енергијом (с честим нестанцима струје). Путеви, луке и железнице често пате од лошег одржавања, што повећава трошкове транспорта и кашњења. У руралним и полуурбаним подручјима, ограничена пенетрација широкопојасног интернета и лоша повезаност додатно ограничавају приступ предузећа онлајн услугама и тржиштима.

Упркос великој и младој радној снази у земљи, значајан део радника нема техничку и стручну обуку потребну за задовољавање захтева сектора са високим потенцијалом раста, као што су напредна производња, финансијске услуге и информационе технологије. Стални одлив мозгова погоршава ситуацију.

Регулаторна оптерећења ограничавају инвестиције и обесхрабрују усвајање технологије и иновације. Иако је дигитализација напредовала, предузећа се и даље суочавају са сложеним процедурама регистрације, добијања лиценци и испуњавања пореских обавеза. Сложеност и непредвидивост пореског система посебно одвраћају мање фирме и стране инвеститоре.

У сектору услуга, рестриктивно лиценцирање, препреке у професионалној акредитацији и ограничења страног капитала додатно отежавају улазак на тржиште. Високе царине и сложени царински поступци и даље делују као препреке међународној трговини, док ограничења за стране пружаоце услуга, као што су ограничења капитала и захтеви за држављанство, отежавају конкуренцију и ограничавају приступ Индије висококвалитетним међународним услугама.

Добре перспективе економије

По најновијим проценама ММФ-а, индијска привреда ће расти просечно фантастичних 6,5% у наредном периоду, закључно са последњом годином пројекције – 2031. Тако висока стопа раста омогућиће јој да 2031. укупни ниво привредне активности нарасте на скоро 6800 милијарди долара, чинећи је трећом светском економијом – одмах иза САД и Кине. Захваљујући брзој динамици раста повећаваће се и удео Индије у глобалном БДП-у по куповној моћи, те ће са тренутних 8,5% већ 2031. земља коначно достићи десетину светског БДП по тој метрици.

Истина, упркос импресивним стопама раста за тако велику економију, изражено у пер капита изразу, Индија ће остати земља са просечно ниским дохотком. Наиме, са тренутних 2813 долара, или пак са 12.801 долара по куповној моћи, она припада групи ниско развијених земаља, и далеко је од просека у односу на, на пример, Немачку, где су ова два показатеља чак 23 пута, односно пет пута виша (разлог мање разлике код другог индикатора су далеко ниже цене, посебно услуга, у Индији).

Истина, оба индикатора ће остварити снажан раст у наредном петогодишту, али ће и даље остати на релативно ниском нивоу (ако се узме Србија за компарацију, 2031. наш БДП пер капита биће већи од индијског 5,7 пута, а БДП по куповној моћи два и по пута).

Иначе, остали важни макроекономски индикатори, као и њихове пројекције до 2031, указују на стабилну трајекторију индијске економије. Просечни годишњи раст потрошачких цена ће се после пораста на 4,7% ове године (са 2,1% претходне), одржати на 4%, што је за земљу релативно ниског нивоа развоја и самим тим изражене конвергенција цена, повољан показатељ. Незапосленост (са око 5%) је ниска, односно на нивоу је природне стопе незапослености (као и на Западу), док је дефицит платног биланса релативно низак (не преко 2% БДП-а).

Учешће (фиксних) инвестиција (и домаће штедње) у БДП-у је висок (обоје чини по око трећину БДП-а), што је у ствари и генератор релативно високих стопа раста државе, како у претходном периоду, тако и у надолазећих пола деценије.

Истина, фискални дефицит је и поред компаративно посматрано ниског нивоа јавне потрошње (испод 30%) релативно висок са око 5% БДП-а. Повезано с тим, учешће бруто државног дуга ће са око 84% у овој години тек благо падати на нешто испод 80%, што је практично у рангу (иначе високих) европских параметара, а високо за земљу у развоју.

Пета супер-сила

Упркос граничним сукобима, растућем утицају Кине широм Азије, те одређеним привилигејама које би САД биле спремне да понуде ако би Индија постала „противтежа“ Кини, Модијева влада избегава директан сукоб са Пекингом, будући да Кина заузима неколико различитих улога у стратешком размишљању Индије.

Јаз у материјалним капацитетима је огроман: економска и војна моћ Кине далеко премашује индијску, што чини северног суседа главним геополитичким проблемом.

Међутим, Кина је такође партнер у многим глобалним изазовима: Индија и Кина често деле ставове о питањима као што су реформисање међународног поретка, отпор једностраним санкцијама или сузбијање онога што доживљавају као евроцентрични систем (кооперација се врши и преко БРИКС-а или Шангајске организације за сарадњу). „Прекохималајски“ сусед је такође један од највећих трговинских партнера. Ако би изненада престала трговина две државе, индијска економија би се суочила са озбиљним потешкоћама. Дакле, Кина је истовремено ривал, партнер и економска нужност.

Геополитички положај Индије је приморава да балансира између конкурентских актера. Док ојачава партнерства са Западом, она се ослања на увоз технологије из Кине и руску енергију. Са тензијама у Заливу и нестабилношћу око Ормуског мореуза, балансирање Индије свакако постаје теже, али је неопходно.

Иран је важан због снабдевања енергијом, зато што пружа приступ Централној Азији и служи за „балансирање“ Пакистана – с којим је Индија у честим конфликтима. Земље Залива су неопходни енергетски партнери. Истовремено, Индија у великој мери зависи од САД и Израела у погледу одбрамбене сарадње, обавештајних података и напредне војне технологије.

Ниједна земља или коалиција не може да задовољи све стратешке и економске потребе Индије и та реалност гура земљу ка истовременом одржавању вишеструких партнерстава.

Можда најважнија ствар: Индија себе види као будући пол у настајућем мултиполарном свету. Земља са таквом сликом о себи избегаваће да се трајно придружи било ком блоку.

Многи и на Западу приказују Индију као следећу велику суперсилу. Ипак, структурни проблем Индије је да њена енергетска (и самим тим национална) безбедност у већој мери него што је то случај код осталих поменутих великих сила зависи од спољних актера. Зато се Делхи агресивно креће ка алтернативним изворима енергије – земља је постала један од светских лидера у усвајању соларне енергије и расте интересовање за мале модуларне нуклеарне реакторе. Обновљива и нуклеарна енергија се не посматрају само као економски приоритети, већ као стубови стратегије националне безбедности.

Индија је тако истовремено и богата и сиромашна земља – у неким аспектима модерна, у другима дубоко неразвијена.  С једне стране је већ једна од највећих светских економија, нуклеарна сила са једном од највећих сталних армија на свету и земља са огромном демографском, економском, трговинском и геополитичком тежином. С друге, сиромаштво, неједнакост, незапосленост, енергетска зависност и слаба инфраструктура остају озбиљни изазови, док огроман део становништва и даље нема животни стандард иманентан развијеним земљама. 

Ипак, она већ може да обликује геополитичке исходе и све је очигледније да се појављује као једна од пет водећих држава  на свету.

Индија не жели да се придружи Кини или Русији у покушају да фундаментално преокрене систем, али такође одбацује једноставно прихватање статуса кво. Оно што Делхи хоће су реформе и демократскији међународни поредак који боље одражава стварност 21. века.

Суштински, Индија тражи умерене реформе светског поретка – а не његову револуционарну алтернативу. За почетак, место сталне чланице Савета безбедности ОУН-а уз САД, Русију, Кину, Велику Британију и Француску, са последичним правом вета, чини се реалном солуцијом за најмогољуднију државу на свету.

Кинески песник Ван Сју Бо написао је следеће стихове о Комунистичкој партији Кине: 

Комунисти су нам отворили
пут победе,
без комуниста
нема Кине.
Комуниста
воли народ свој,
комуниста неустрашиво
иде у бој.
Воља комуниста
живот нам је дала.
Пут комуниста
прав је као стрела.

Већ из првог стиха јасна је снажна повезаност Кине и комунизма. Каже се: „Без комуниста, нема Кине“. Како је могућно да је Небеско царство које је трајало хиљадама година постало толико повезано и идентификовано са једном идеологијом која је земљи омогућила просперитет и очување националног достојанства, чак и када је та идеологија напуштена у већем делу света? Одговор би морао да буде да је она у кинеском случају нешто више од пуког идеолошког апарата.

Прва деценија XX века била је време великог превирања у Кини. Један од најутицајнијих кинеских политичара свог времена, генерал Ли Хунчан, у свом тужном писму царици Циси нешто пре своје смрти 1901. закључио је да Кина није у стању да води рат са западњацима. „Гледајући на то пита­ње као основно питање интегритета нашег царства, ко би био тако будаласт да испали пројектил на пацова у близини непроцењивог комада порцелана?“, писао је Ли.

Али земља је све дубље падала под власт странаца, тако да је 1911. нестало династије Ћинг и Небеског царства. Био је то почетак великих нереда, несигурности и нестабилности у Кини, којом почињу да владају три војне клике које су поделиле земљу, са мноштвом локалних банди које су пљачкале и терорисале становништво.

Три пута у комунизам

Комунистичка идеја у Кини њихала се између национализма и интернационализма, пролетаријата и сељаштва, урбанизације и заосталих руралних предела и маса. У овим супротностима израстале су и водеће личности које су, зависно од властитог порекла, друштвеног статуса и контаката са светом, градиле свој поглед на могућност пролетерске револуције у Кини.

До 1935. године, када Мао Цедунг постаје вођа кинеских комуниста, у идејном развоју Комунистичке партије Кине можемо да уочимо три периода.

Први обухвата време од појаве првих комунистичких организација у Кини 1919, створених уз помоћ инструктора Коминтерне, до почетка сарадње са Куоминтангом 1923. Други је време сарадње с Куоминтангом до избора тзв. „бољшевичког руководства“ 1931. године.  Трећи период је „бољшевичко-совјетски“, који траје до 1935. и одржавања Зунји конференције, када долази до раскида са овом линијом и после које почиње успон Мао Цедунга.

На идеолошком плану, најважнију улогу у ширењу марксизма имала је појава превода Марксовог Манифеста комунистичке партије. Први део Манифеста се на кинеском појавио у новембру 1919. године, иако су његови поједини делови били преведени још 1909. – тада је то било најзначајније марксистичко дело преведено на кинески. Капитал је преведен много касније.

Како је било могућно да се комунизам развије у друштву које практично није имало никаквог додира с комунистичком идеологијом, осим студената који су га упознали у Европи и Русији, а затим да се успостави као доминантна идеја у неразвијеној сељачкој и полуфеудалној земљи?

Октобарски светионик

После Октобарске револуције, Русија је за кинеске комунисте постала светионик. Марксизам као идеологија у Кини се ширио постепено, али је успех бољшевика у Русији јако заинтригирао кинеске патриоте и интелектуалце. Марксизам је дошао као идеја која говори о томе како се историја креће напред и многи су га почетком 1920-их прихватали јер су сматрали да он омогућава Кини револуцију попут оне у Русији, чиме би се спасила нација, уништила назадност и ослободила енергија преплашеног народа.

Најважније теме унтаркинеских спорова тичу се начина и метода борбе, будући да у Кини није било значајног радништва. Од 400 милиона становника, колико је Кина тада бројала, било је само два милиона радника, дакле мање од једног процента. Коминтерна је стога стајала на становништу да је у Кини потребна прво национално-демократска борба која је укључивала сарадњу са Куоминтангом, Кинеском националистичком партијом предвођеном Сун Јатсеном, да би се створили услови за социјалистичку револуцију. Друго питање је било ко би био субјект револуције, ако нема радништва. Може ли то да буде сељаштво, као што је то сматрао Мао Цедунг, који је због тога добио и погрдан надимак „сељачког револуционара“?

Иако се све дешавало у земљи која је била марксистичка периферија, ово нису била нимало споредна питања. Управо ће она довести до првог великог расцепа у међународном комунистичком покрету после Октобарске револуције јер ће „кинеско питање“ и кинеска револуција представљати кулминацију сукоба између Троцког и Стаљина 1927. и 1928. године, када је Троцки дефинитивно искључен из редова совјетских комуниста. 

Четврти мај 1919.

О томе колико је за усвајање и примену марксизма у Кини осећање националног поноса било важније од класне структуре и бољшевичких догми, говори и појава и деловање „Покрета 4. мај“. Јапан је у време Првог светског рата пред Кину поставио „21 захтев“ које је председник тадашње пекиншке Владе, Јуан Шикај, усвојио како би се уз помоћ Јапанаца прогласио за цара, а послератна Версајска конференција није удовољила кинеском захтеву за повлачењем страних трупа из Кине и одобрила је јапанску окупацију кинеских територија.

Оваква одлука Париске мировне конференције огорчила је Кинезе, па је 4. маја 1919. преко 5.000 студената Пекиншког универзитета изашло на барикаде, а талас солидарности са студентима захватио је целу земљу.

Била је то атмосфера у којој су сазревале марксистичке револуционарне идеје. Комунистичка интернационала плодно тле и савезнике за деловање налазила је у првом реду у „антиверсајским срединама“ које су желеле ревизију овог мировног уговора. То су биле Русија, односно СССР, Немачка и Кина. У све три земље комунистичка револуција се назирала.

Почетак комунистичког деловања Коминтерне у Кини повезује се с Другим конгресом Коминтерне (1920), али први контакти руских комуниста са представницима револуционарне интелигенције Кине започели су одмах након формирања III Комунистичке интернационале, почетком марта 1919. године.

Први конгрес КП Кине

Револуционарне народноослободилачке идеје засноване на доктринама позајмљеним из Европе, које су се у пуној снази показале већ на почетку XX века, у ери „буђења Азије“ допринеле су стварању омладинских кружока за проучавање најрадикалније и најдетаљније разрађене доктрине револуционарног спасења – марксизма.

Међу њиховим учесницима могле су се срести присталице и анархизма и „легалног марксизма“, као и националисти и уопште случајни сапутници.

Н.Г. Буртман, члан Харбинске илегалне Руске комунистичке партије (бољшевика) у то време у Пекингу се састао са Ли Дажаом, професором економије и директором библиотеке Универзитета у Пекингу, који је први у Кини скренуо пажњу на значај бољшевичког искуства и почео интензивно да пропагира руски комунизам. Буртман је у јесен 1919. оценио Ли Дажаоа „одличним марксистом“.

Први конгрес Комунистичке партије Кине одржан је илегално од 23. јула дo 2. августа 1921. године у Шангају и Јанкингу. На њему је учествовало 13 делегата који су представљали 7 марксистичких кругова које је чинило укупно 53 људи, чланова Комунистичке партије.

Конгресу су присуствовали и представник Коминтерне Маринг (партијски псеудоним холандског комунисте Хенка Сневлита) и представник Далекоисточног секретаријата Извршног комитета Коминтерне Никољски (партијски псеудоним Владимира Абрамовича Нејмана).

Делегати су изабрали Централни биро на челу са Чен Дусјуом. Неспремност кинеских комуниста да сарађују с другим партијама демократске оријентације, која се манифестовала у одлукама конгреса, била је у супротности са принципима Коминтерне и захтевала је значајне напоре њених представника да промене став руководства КП Кине по овом питању.

Улога Константина Стојановића у настанку КП Кине

Занимљиво је да се међу Коминтерниним делегатима који су припремали оснивачки конгрес КП Кине налазила и личност за коју би се могло рећи да долази из наших крајева, да не кажемо из Србије – К.А. Стојановић. О њему постоје сасвим оскудни подаци.

Када је Коминтерна почетком 1920. успоставила непосредне контакте са Сун Јатсеном, вођом Куоминтанга, одлучено је да се успоставе и стални канали за размену информација, па је у августу 1920. као дописник телеграфских агенција РОСТА и ДАЛТА (Далекоисточна телеграфска агенција), званично отворених 1921, у Кину упућен управо К.А. Стојановић.

Ове новинске агенције су упознавале Совјете са стањем у Јужној Кини, а Сун Јатсена, Коуминтанг и јужнокинеску штампу снабдевали информацијама о догађајима у Русији.

Представник Омладинске комунистичке интернационале и Далекоисточног бироа Коминтерне, С.А. Далин, једини је оставио своја сећања на сусрет са Стојановићем 22. априла 1920. године:

„Отишао сам најпре у Дуншан где су живели Европљани 'друге врсте'. Ту је живео дописник агенције ДАЛТА Стојановић. Стојановић, као представник непризнате државе, живео је с породицом у Дуншану. Високог раста, с брадом, пријатан, увек спреман да помогне, оставио је на мене веома добар утисак... Његов једини сарадник у агенцији био је Вијетнамац из француске Индокине. Говорио је француски, знао кинески и познавао је политички живот Јужне Кине. Од Стојановића сам добио прве информације о стању на југу, којима сам био изненађен. У веома мрачним цртама описао је Сун Јатсена и његову владу. Према Стојановићевим речима, он је спороводио непријатељску политику према радничкој класи. Сун Јатсенове саборце оцењивао је као милитаристе америчке оријентације. Његове симпатије биле су на страни Чен Цунмина, генерала који је управљао покрајином Гуандун, који се ослањао на Енглеску и који је, наводно, подржавао раднички покрет и био близак с кантонском организацијом Комунистичке партије... Потом је Стојановић променио своје гледиште и радио са мном... Његова позиција изражавала је нечије погледе. Чије тачно, ја још нисам знао.“ 

Стојановић је активно деловао у ширењу комунистичких група и ћелија у Кини. Тако је основао пекиншку комунистичку групу у лето 1920. Следећа комунистичка група коју је основао Стојановић била је она у Ганџоу.

Средином 1922. Стојановић се преселио у Шангај где је постао секретар совјетског конзулата.

Тешко је нешто више рећи о његовом идентитету – да ли је био српски комуниста који је доспео у апарат Коминтерне или заробљеник који се придружио бољшевицима, или је то само био још један псеудоним неког Коминтерниног бољшевика који су их имали на гомили и служили се како им је које име требало. За К.А. Стојановића се везују и имена/псеудоними Константин Aлексејевич Мјачин и Василиј Васиљевич Јаковљев, а постоје и непотврђени наводи да је управо он био надлежан да организује транспорт царске породице Романов у Јекатаринбург.

Други конгрес КП Кине

Други Конгрес КП Кине одржан је 1922. у Шангају. Док је Први конгрес био секташки, други Конгрес је био скројен према делегату Коминтерне, Холанђанину Марингу, који је покушао и успео да измени партијску линију. У децембру 1921. Маринг је посетио Сун Јатсена на југу Кине и препоручио Коминтерни савез између КП Кине и Куоминтанга.

Комунистичка партија и националисти су се тако удружили. Чланови Партије ће се као појединци придружити Националистичкој партији (Куоминтангу), али ће Комунистичка партија и даље постојати као одвојена организација. Међутим, организационо вођство у „националној револуцији“ биће у рукама Куоминтанга.

Сарадња КП Кине и Коуминтанга била је најконтроверзнији део политике Коминтерне која је инсистирала да се ова сарадња настави иако су се томе противили многи водећи кинески комунисти, укључујући Мао Цедунга.

Мао Цедунг се већ 1925. године разишао са званичним линијом Комунистичке партије о сељачком питању. Размимоилажења су посебно дошла до изражаја након објављивања његовог рада „Извештај о испитивању сељачког покрета у Хунану“, а достигла кулминацију када је Мао у новоослобођеним крајевима почео да спроводи у пракси своја схватања о сељачком питању.

У таквим условима, 1926. је замишљена операција уједињења Кине, названа „Северна експедиција“. „Северна експедиција“ била је војни план Националне револуционарне армије против пекиншке владе и регионалних господара. Циљ акције било је поновно уједињење Кине, издељене после 1911. године.

„Северна експедиција“ постала је тачка размимоилажења између Стаљина и Троцког. Стаљин је у бројним приликама охрабривао Комунистичку партију да сарађује с Куоминтангом, пошто је сматрао да је Куоминтанг способнији да изврши кинеску револуцију. На конференцији Коминтерне 1926. Стаљин је објаснио наставак подршке Куоминтангу речима да би „напуштање Куоминтанга од стране комуниста било најсмртоноснија грешка“, наглашавајући да Комунистичка партије Кине треба да ради кроз нову владу, стварајући мост између државе и сељака.

Са друге стране, Троцки је био против сарадње с Куоминтангом, јер је веровао да је она противна концепту пролетерске револуције.

У септембру се неколико група Куоминтанга удружило у новој влади коју је у Нанђингу формирао Чанг Кај Шек, који је постао шеф Централног извршног комитета Куоминтанга и врховни командант. Покренута је операција против Пекинга, који је у својим рукама држао Чанг Зуолин, вођа северне и централне групе милитариста. Куоминтангове трупе заузеле су Пекинг, а совјетске саветнике заменили су – немачки официри. Започело је постепено помирење Куоминтанга са западним силама. Покушај комунистичког пуча у Кантону децембра 1927. године и стварање совјета у том граду пропали су и завршили се новим крвопролићем.

Совјетске базе

У фебруару 1928. године, Коминтерна је окривила Комунистичку партију Кине за сопствене грешке у кинеском питању, тачније за неуспехе стаљинистичког курса, оптужујући руководство за „десничарски опортунизам“. Генерални секретар КП Кине Чен Дусју смењен је са функције, а од партије је затражено да започне са стварањем „совјетских база“.

Троцки и други опозиционари критиковали су Стаљина и стаљинистичко руководство Коминтерне многим прецизним и суптилним запажањима. У бројним наступима из септембра и октобра 1927. Троцки и Зиновјев траже уклањање Стаљина и Бухарина.

„Неопходно је одлучно исправљање наше линије у национално револуционаним покретима, пре свега у Кини, ликвидација линије Мартинова, Стаљина и Бухарина и повратак линији Лењина и одлукама II и IV Конгреса Коминтерне“, писао је Троцки у септембру 1927. „Иначе, ми ћемо од покретача да постанемо кочница национално револуционарних покрета и неизбежно ћемо да изгубимо симпатије радника и сељака на Истоку.“

Саопштења која пише Троцки потписују и познати југословенски револуционари браћа Вујовићи, Војислав, Гргур и Радомир, који ће због тога и да страдају у Стаљиновим чисткама.

Стаљинова стратегија која није дозвољавала наоружавање радника и сељака и охрабривала је сарадњу са буржоазијом, сматрала се рањивом после неуспеха Уједињеног фронта. Овај неуспех кристалисао је заокрет од концепта међународне револуције ка „социјализму у једној земљи“, а Стаљин више никада није веровао Комунистичкој партији Кине, коју је касније звао „маргаринским комунистима“ који су одступили од марксистичког учења, опредељујући се за сељачку, а не радничку револуцију.

Мао, 28 бољшeвика и Дуги марш

У трећем периоду развоја КП Кине долази до успона групе „28 бољшевика“ коју је водио Ванг Минг, док је на другој страни био је Мао Цедунг са својим присталицама. Обе групе би се могле поистоветити са националним интересима: „28 бољшевика“ са совјетским, Мао са кинеским интересима.

Најважнија карактеристика ове групе је да су се сви вратили са школовања из Москве, имали су између 23 и 29 година, а били су снажни противници Троцког и присталице Стаљина. Њихов заштитник био је Павел Миф, ректор московског Универзитета „Сун Јатсен“, који их је практично довео на чело КП Кине и омогућио смењивање дотадашњег руководства. Почела је бољшевизација партије и њено организовање по совјетском моделу и стварање „совјета“ у Кини 

У јесен 1934. кинеска Црвена армија више није била у стању да брани централну Совјетску републику у покрајини Ђангси и пред надирањем Куоминтанга била је принуђена да се повуче. Ова операција касније се прославила као „Дуги марш“.

Првобитно је Црвена армија требало да оде у суседну провинцију Хунан и није планирано да марш буде дуг. Али како је Куоминтанг блокирао планирану руту и напао комунисте, Црвена армија је кренула даље на Запад и током марша дугог 9.000 километара током 370 дана претрпела велике губитке, од 90.000 војника остало је само њих 30.000.

У време Дугог марша, између 15. и 17. јануара 1935. одржана је конференција у Зунјиу која је одиграла важну улогу у кинеској и западној историји и често се карактерише као најважнија, или једна од најважнијих конференција у историји Комунистичке партије Кине. То је био најважнији састанак Политбироа у читавој историји странке, јер је она драматично преокренула партијску политику и прекомпоновала је у корист Мао Цедунга, човека који је тада постао њена доминантна личност. Главни разлог за то био је катастрофалан почетак Дугог марша, када је и Чу Енлај променио страну и подржао Маоа. 

За разлику од Лењина и Троцког који су руску револуцији гледали као на окидач за светску револуцију, Маови погледи су увек били „синоцентрични“. Маова вера у крајњи успех перманентне револуције имала је упориште у идеологији, традицији и у кинеском национализму. Али једно од најважнијих свакако је била и вера у отпорност, снагу и кохезију кинеског народа.

У једном есеју из 1919. године, Мао је написао: „Усуђујем се да направим следећу тврдњу: једног дана реформа кинеског народа ће бити дубља од било ког другог наро­да, а друштво кинеског народа ће бити сјајније од било ког другог народа. Велико јединство кинеског народа ће се остварити много раније него на другим местима или код других народа.“

Кинески комунизам и чист образ

Аустријски надвојвода и један од ретких личних сведока целог XX века, Ото фон Хабсбург, у разговору који смо водили 2009. имао је јединствено објашњење појаве, трајања и успеха комунизма у Кини. После Боксерског устанка 1900. склопљен је мир између Кине и европских држава. Посебан уговор је склопљен између Немачке и Кине, јер је немачки амбасадор убијен у рату.

Немачки цар Вилхелм II у уговору је тада од Кине тражио једну ствар коју нико други није: тражио је да кинески принц дође у Берлин и да се поклони немачком цару. У то време у Кини такво поклањање је резервисано искључиво за цара Кине, па је то што су Немци тражили за Кинезе значило губљење образа. Дан када се принц наклонио испред немачког цара – то је био дан када је створен комунизам у Кини.

„Њихов комунизам није комунизам, већ представља тренутак када је све племство Кине схватило колико је важно сачувати образ“, рекао је Хабсбург. „То објашњава и Чу Енлај, који је био велики мислилац и веома утицајан човек међу великим породицама. Зато ћете у кинеском комунизму наћи много људи који следе велику традицију кинеског племства. Они су свуда.“ 

„Понижење – то је кључна реч. Након свих векова наше цивилизације, након свега што смо дали људској раси, од Запада смо добили само једно: понижење“, причао је Чу Енлај, пушећи цигару за цигаром на тераси куће египатског председника Насера у каирском насељу Хелиополис, када је у зиму 1961. учествовао на чувеном тројном сусрету са Насером и Нехруом.

Чворић по чворић

Када сам пре скоро четврт века разговарао с једним од импресивних кинеских министара спољних послова, Хуанг Хуом, он је навео да реформе у Кини могу успети само уколико имају разумевање и подршку друштва као целине, а за такво разумевање и подршку треба времена.

„Кинеско искуство показује да реформе не морају обавезно да почну од најтежих и темељних ствари, него се испреплетани проблеми могу решити 'чворић по чворић'“, објаснио је Хуанг Хуа. „Ми смо почели пробој на местима где је могућност успеха била највећа, а отпор најмањи.“

У чланку за часопис Форин Аферс, Вен Ђабао, кинески премијер од 2003. до 2013. – у доба када је Кина чврсто поставила темеље свог успеха – упозорио је да су „шансе ретке и пролазне“, и подсетио да је Кина пропустила раније шансе због „великих грешака, нарочито десетогодишње катастрофе 'велике Културне револуције'. Прва петина новог века је период шанси који ми морамо да чврсто уграбимо и у коме можемо доста да постигнемо.“ Добро коришћење ове прилике, оценио је Вен, требало би да буде од изузетне важности за циљеве кинеског развоја.

Кинески вокабулар је веома деликатан. „Мирни раст“ и „хармоничан свет“ су теорије које су изражавале принципе класичне ере која је обезбедила кинеску величину: постепено, усклађено са трендовима и избегавањем отвореног сукоба; организовањем око моралних принципа за хармонични светски поредак.

Пут до статуса велике силе, вероватно, био је привлачан генерацији руководства која је одрасла током друштвеног колапса у време „Културне револуције“, и која је знала да њен легитимитет сада зависи делом од пружања умереног богатства и удобности кинеском народу и одмора од преокрета и оскудице из претходног века.

У званичним кинеским изјавама фраза „мирни раст“ у међувремену је преправљена у фразу „миран развој“, на основу примедби да је појам „раст“ био превише претећи и тријумфалистички. Кина одбија да је њен миран развој трик којим Кина „скрива свој сјај и чека своју шансу“, већ је то искрена политика јер најбоље служи кинеским интересима и уклапа се у међународну стратешку ситуацију.

Хенри Кисинџер је у својој књизи О Кини из 2011. закључио: „Период слабости и неуспеха за Кину – што се може назвати и 'дугим кинеским деветнаестим веком' – приближавао се крају. Пекинг је још једном постао центар света, њихова цивилизација је још једном извор узбуђења и дивљења.“

Као конзервативац и притом својеврсни архинепријатељ Ангеле Меркел, коју од пре четири године многи у Немачкој криве за све проблеме у којима се нашла најјача европска економија, Мерц се својом самоувереношћу и бројним обећањима чинио већини Немаца и коментатора као прави канцелар за тешко време.

Међутим, годину дана касније, убедљива већина Немаца уверена је да је Мерц „погрешан канцелар у погрешно време“, те да ни изблиза није испунио њихова очекивања. Штавише, Мерц је надмашио Шолца у брзини пада популарности, па неколико репрезентативних анкета указује да је радом актуелног савезног канцелара задовољно тек 11 до највише 13 одсто испитаних грађана Немачке, док у просеку њих око 85 одсто није задовољно.

Према анкети Форсе, коју су наручили телевизијски канали РТЛ и НТВ, чак 87 процената испитаника изразило је незадовољство, а само 11 одсто је задовољно радом владајуће коалиције, коју чине Мерцов демохришћански блок ЦДУ-ЦСУ и Социјалдемократска партија СПД вицеканцелара и министра финансија Ларса Клингбајла.

Додуше, овакав стрмоглав пад популарности Мерца и његове владе можда не би ни требало никога да чуди, будући да ће он остати упамћен као вероватно једини немачки канцелар који је успео да прекрши предизборна обећања одмах након одржаних избора, а пре него што је формално и изабран за канцелара. Ипак, после тих почетних политичких преокрета његова влада је имала до јула 2025. године рејтинг одобравања од 38 процената, а не три пута мањи, како је сада случај.

А тренд пада популарности не јењава јер, упркос обећаним реформама и извлачењу Немачке из вишегодишње економске стагнације, Мерцова влада не успева да бирачима испоручи неки резултат. Парадокса ли, чак је и реторички спретан канцелар пре неколико дана био затечен када га је новинарка јавног медијског сервиса у ТВ емисији питала шта је у Немачкој боље сада него пре годину дана, када је влада изабрана. Мерц је безмало замуцао у покушају да смисли конкретан одговор, који уз све напоре на крају заправо није ни дао.

А да ствар по њега буде гора, уочи прве годишњице његове владе доживео је дебакл и у области у којој су чак и многи његови критичари мислили да ипак успева да чврсто држи гиздине – спољној политици.

Трансатлантско партнерство

До скоро је многима у иностранству Мерц деловао сигурнији од Шолца, од Меркелове спремнији за храбре одлуке, и да говори језиком моћи, како по питању одбране и улоге Немачке у ЕУ, тако и по питању односа према Русији. Укратко, Мерц је настојао да покаже да се Немачка више не снебива да преузме улогу вође у ЕУ, али је истовремено настојао да задржи добре односе са америчким председником Доналдом Трампом, оставши један од малобројних лидера ЕУ који је могао да буде мост између Брисела и Вашингтона.

Међутим, само једна Мерцова критика америчко-израелског бомбардовања Ирана довела је до драматичног раскида његове својеврсне романсе са Трампом, који му је протеклих дана јасно показао како јавно бива понижен свако ко гa критикује, што су већ искусиле његове колеге председник Француске Емануел Макрон, премијер Шпаније Педро Санчез, па чак и премијерка Италије Ђорђа Мелони.

До сада је Мерц већ три пута био гост у Белој кући – последњи пут почетком марта, само четири дана након почетка рата са Ираном када је имао само речи хвале за Трампа, истичући да Немачка „подржава САД и Израел да се реше овог ужасног терористичког режима“. Тада га je Трамп још називао „својим пријатељем“ и хвалио га као „снажног политичког лидера“.

Безмало два месеца касније, канцелар се приликом посете једној школи у његовој родној области Зауерланд превише опустио и изјавио да „иранско руководство, посебно такозвана Револуционарна гарда“ у актуелном сукобу „понижава“ САД, те да изгледа да Вашингтон нема јасну стратегију како да изађу из овог рата.

„Иранци су очигледно јачи него што се очекивало, а Американци очигледно немају ни заиста убедљиву стратегију у преговорима“, рекао је Мерц, додавши да је увек проблем са оваквим сукобима то што се не ради само о уласку, него и како изаћи из њих. „То смо веома болно видели у Авганистану током 20 година. Видели смо то и у Ираку. Тренутно не видим какав стратешки излаз ће Американци изабрати, посебно јер Иранци очигледно врло вешто преговарају – или врло вешто не преговарају.“

Како је оценио немачки спољнополитички аналитичар Улрих Шпек, „попут Трампа, Мерц једноставно каже шта тренутно мисли“, али му се сада то врло брзо обило о главу. Можда су Мерцове опаске звучале безопасно у учионици међу немачким ђацима, али су у Вашингтону схваћене као директан напад на Трампа и његову администрација, који су и онако љути на лидере европских чланица НАТО-а јер су претходних недеља истицали да рат са Ираном није њихов рат.

„Немачки канцелар Фридрих Мерц мисли да је у реду да Иран има нуклеарно оружје. Он не зна о чему говори. Кад би Иран имао нуклеарно оружје, цео свет би био њихов талац“, написао је Трамп на друштвеним мрежама, додајући да управо сада са Ираном ради „оно што су друге државе или други председници давно морали да ураде“.

„Није ни чудо да Немачкој иде тако лоше – и економски и иначе,“ додао је он.

Eвропски стуб унутар Алијансе

Узалуд су Мерц и шеф немачке дипломатије Јохан Вадефул уверавали да изјава о понижењу није била усмерена против Американаца већ као „упозорење иранском режиму“. Трампов бес је ескалирао и довео га до тога да казни Немачку и ЕУ повећањем царине на аутомобиле, камионе и ауто-делове из ЕУ на 25 одсто, али и повлачењем 5.000 америчких војника из Немачке, изазвавши нову трансатлантску кризу у којој је поново под знак питања постављена послератна европска безбедносна архитектура заснована на НАТО-у и америчком војном присуству у Европи.

Ови удари, као и Трампове претње да је то само почетак и да ће скроз да повуче америчку војску из Немачке, заправо су означили потпуни крах досад примењиваног Мерцовог рецепта да повлађивањем и ласкањем остане у добрим односима са импулсивним станаром Беле куће. Додуше, очигледно је да у Вашингтону овим намерно желе да међу Европљанима изазову панику, како би их натерали на додатне уступке на пољу трговине, јер знају за европски страх од тога да могу преко ноћи да остану без америчке нуклеарне одбране.

Трамп очигледно очекује понављање прошлогодишњег сценарија у којем се у трговинским преговорима ЕУ предала, како је неопрезно признала главна европска преговарачица Забине Вејанд, не из страха од царина већ из страха од губитка америчког нуклеарног кишобрана и америчке подршке Украјини. Да би се повећао тај страх, из Пентагона је америчким медијима процурео и поверљиви меморандум у којем су изложене разне опције за одмазду против европских земаља због неучествовања у рату у Ирану, попут избацивање Шпаније из НАТО-а и оспоравање британског суверенитета над Фокландским острвима.

Другим речима, иако је канцеларова критика упућена Трампу очигледно део широко распрострањеног европског мишљења, она је била контрапродуктивна и заправо штетна за Немачку и ЕУ. Осим тога, она никако не утиче на Трампа да преиспита своју политику према Ирану.

„Краткорочно гледано, Мерц је можда урадио управо супротно, потврђујући у Трамповом уму колико су европски политичари слаби и незахвални“, истиче спољнополитички колумниста Данијел Депетрис, додајући да ће амерички председник окончати рат и склопити споразум са Ираном „само на основу тога како су тиме погођени новчаници Американаца, а не на основу онога што Европљани кажу или ураде“.

Амерички војници у Европи

Штавише, Мерцов „гаф“ је омогућио Трампу да поново искористи око 70.000 америчких војника распоређених у Европи и чланство САД-а у НАТО-у за уцењивање и понижавање Европљана. У том вазалном односу се налази понајвише Немачка. Иако Мерц позива на „снажан, самоодржив европски стуб унутар Алијансе“, он као и безмало целокупна немачкa политичка елита изузетно страхује од евентуалног наглог ослањања искључиво на сопствене војне снаге, уколико дође до повлачења из Немачке садашњих око 36.400 америчких војника и америчког конвенционалног и нуклеарног наоружања.

Због тога су у Берлину спремни за вазални однос, бар док нису сигурни да су изградили довољно јак Бундесвер. Па чак и то иде уз стриктни надзор Вашингтона. На то указује информација да ће од октобра један амерички пуковник бити у Команди немачке војске и то на кључној улози заменика начелника Одељења за операције, где се планирају мисије и припремају одлуке. Према речима портпарола немачке војске, циљ укључења америчког високог официра у рад генералштаба Бундесвера је да дође до „додатног продубљивања немачко-америчке сарадње и оптимизације заједничких оперативних капацитета унутар НАТО-а“.

И док Немци све раде да спрече повлачење америчких војника, парадокса ли, управо већина америчких војника, наоружања и база у Немачкој, попут ваздухопловне базе Рамштајн, медицинског центра у Ландштулу и седишта европске и афричке команде америчке војске у Штутгарту, служе не за „одбрану Немачке“ већ као стратешки, логистички и командни центри, који омогућавају пројектовање глобалне америчке моћи. И то не само у Европи, већ и на Блиском истоку и у Африци.

Да Американци нису могли без ограничења да користе те базе у Немачкој, као и британске ваздухопловне базе Лејкенхит и Ферфорд, не би ни било америчког бомбардовања Ирана. Чак и сада у време примирја, масовни ваздушни транспорт између САД, британских и немачких база омогућава појачање америчког притиска на Иран и евентуалну обнову напада, при чему ово повлачење 5.000 војника неће направити никакву разлику.

То, међутим, није умањило менталитет вазалне државе присутан у односу немачких елита према Америци, што је протеклих дана било очигледно и из својеврсне опседнутости медија и политичара „Мерцовом кривицом“ јер је наљутио Трампа, али и из тога како су немачки званичници, попут министра одбране Бориса Писторијуса, умањивали значај одлуке о повлачењу војника, уверавајући да је то „било и раније очекивано“.

У сваком случају, после свих ових обрта Мерц више не може да ce похвали тиме да га чак и критичари оцењују као вештог и снажног на спољнополитичком плану. Дилема да ли су Мерцови испади само ствар неспретне комуникације и бржег језика него памети, или се заправо проблеми унутар коалиције у решавању проблема на домаћем терену полако преливају и на његово понашање на међународном плану, чини се излишна. Шта год да је разлог, резултат је исти – ослабљен канцелар на домаћем плану тешко може да звучи јаче на међународном нивоу.

Економска криза

Међутим, велики део незадовољства немачких бирача није због спољнополитичких потеза, већ проблема домаћег порекла. Популарност АфД-а расте, али не због политичке харизме и политичке спретности лидера ове опозиционе странке, већ због тога што ЦДУ-ЦСУ и СПД ни после годину дана нису заиста пронашли заједнички језик око тога како без отворених међусобних спорова спровести велике реформе које Мерц стално обећава.

Обећано смањење пореза на енергију у домаћинствима никада се није материјализовало, нити су се догодиле Мерцове гласно најављене „јесење реформе“ у кључним елементима немачке социјалне државе – пензионом систему, здравству, социјалној заштити и бирократији – које је канцелар прошлог лета најавио за јесен 2025. Мерц може да се похвали једино тиме да је април ове године био месец са најмањим бројем поднетих захтева за добијање азила у Немачкој у последњих десетак година. Додуше, обећане депортације оних којима је одбијен захтев и даље су поприлично ограничене.

Када се све сабере, након годину дана Мерцове владе све веће немачке економске и социјалне тегобе и даље постоје или су још веће, од високих цена енергената, пореза и намета, преко прекомпликоване бирократије и нарастајућег тренда деиндустријализације, до пада животног стандарда и квалитета здравствених и социјалних услуга.

Да ствар по Мерца буде гора, он је зарад решавања ових проблема, одмах након избора у фебруару прошле године, погазио обећања дата својим бирачима и вишедеценијску фискалну политику демохришћана тако што је извршио притисак на одлазећи састав Бундестага да двотрећинском већином измени Устав, како би уклонио „уставну кочницу“ и омогућио рекордно задуживање за трошкове одбране, инфраструктуре и борбе против климатских промена. Овај шамар у лице сопственим бирачима правдан је уверењем да се само узимањем кредита од најмање хиљаду милијарди евра могу поставити темељи за економску прекретницу земље, која је већ шест године у економској стагнацији или благој рецесији.

Међутим, годину дана касније може се рећи да постепено напредује само наоружавање Бундесвера, док је утисак да је економски курс Немачке остао углавном непромењен. Иако је формиран посебан фонд за инфраструктуру и климатску неутралност у износу од 500 милијарди евра намењених за, на пример, проширењу железничке мреже, изградњу и обнову мостова и уопште немачке путне и дигиталне инфраструктуре, прве анализе показују да већина новца заправо одлази у текућу потрошњу регионалних и локалних самоуправа.

Наиме, то што немачки индустријски сектор, нарочито аутомобилска индустрија, месечно отпушта око 15.000 људи и бележи минималне профите, довело је безмало до банкрота поједине немачке градова. Примера ради, деценијама је Инголштат уживао у просперитету пливајући у финансијским успесима произвођача аутомобила „Ауди“, али се прошле јесени овај град у центру немачке покрајине Баварске отворено суочио са финансијском кризом какву није имао у скоријој историји, поставши један од симбола структурне и финансијске кризе целе Немачке. Будући да се профит „Аудија“ сурвао, Инголштат је био принуђен да у овој години смањи свој буџет за око 80 милиона евра јер очекује само 70 милиона евра као приход од корпоративних пореза, за разлику од 2017. године када је приходовао чак 453 милиона евра.

Инголштат је само један у низу градова широм Немачке који су применили оштре мере штедње – од смањења броја запослених, преко драстичног смањења или укидање субвенција за удружења, културне институције и манифестације, до одлагања реновирања или проширења школа и вртића. Чак и волонтерске службе које за свој рад добијају минималну надокнаду суочиле су се са резовима, баш као и многи музеји, позоришта, библиотеке, спортски клубови и музичке школе.

Из угла политичара, не чуди да је лако дошло до преливања новца из специјалног фонда за инфраструктуру у текућу потрошњу државе на свим нивоима, али из угла економиста, ово је пуцањ у сопствене ноге будући да се све финансира из огромног задуживања.

Криза владе

И док је задуживање Немачке све веће и веће, Мерц не успева ни приближно да оствари обећање захваљујући којем је суштински и победио на прошлогодишњим изборима. Обећао је нови почетак, да је супротност Меркеловој која је своју политику прилагођавала левим опцијама, те да је спреман да спроведе истинску конзервативну, протржишну промену курса Немачке.

Немачки медији су тврдили да његова биографија уверава да је он способан да испуни то обећање, али сада се све више и јасније окрећу против њега. Штавише, коментатори га све више посматрају као неког ко није раскид са прошлошћу. За једне, он почиње да подсећа на Меркелову јер се прилагођава политици коалиционих партнера, а друге његова влада подсећа на Шолцову владу социјалдемократа, Зелених и либерала, будући да су све чешће јавне размирице између главних министара – социјалдемократског министра финансија Клингбајла и демохришћанске министарке економије Катерине Рајхе.

Додуше, Меркелини бивши сарадници истичу да бивша канцеларка никада не би дозволила да је коалициони партнери директно ограниче и учине је слабом, као што то све чешће чини Мерц. Меркелова је тежила да своју политику идеолошки прошири улево како би освојила што шире бирачко тело и тако неутралисала коалиционе партнере као конкуренцију. Мерц, пак, све чешће једноставно пристаје на захтеве Клингбајла, упркос томе што се јавно пре тога залагао за нешто сасвим супротно.

Двадесет две године млађи вицеканцелар је очигледно бољи тактичар, који прагматично игра на то што Мерцова власт почива на тесној парламентарној већини, као и на томе да је канцелар очигледно спреман да спречи било какву кризу владе чак и по цену тога да мора да гурне у страну сопствене ставове и ставове министара из редова ЦДУ-ЦСУ.

Осим што су коалициони партнери често као „рогови у врећи“, Мерцу очигледно недостаје и круг „лојалиста“. Откад је дошао на власт из своје непосредне околине је уклонио све оне који су му помогли на путу ка власти, а уместо њих се окружио мноштвом саветника, без правих савезника. Како истиче искусни немачки новинар Марк Феликс Серао, који сада ради за „Политико“, осим лојалног ужег круга, Мерцу и његовој странци недостаје мрежа истомишљеника, издавача и интелектуалаца који би политичаре наоружали аргументима, а то је нешто што његови противници са левице и националистичке деснице имају.

„То је делимично зато што демохришћани себе не виде као идеолошку снагу, већ као широки свеобухватни покрет. Резултат је понављајући образац: канцелар покушава да говори јасно, али без довољно аргументоване прецизности, што га често оставља отвореним за нападе“, истиче Серао, додајући да познаваоци о њему кажу да „има огромно самопоуздање, али је такође запањујуће подложан утицају“

Осим тога, немачки аналитичари сматрају да је Мерцу проблем то што постоји јасан јаз између онога што он најављује као његову политику и онога што се спроводи. Према оцени немачког спољнополитичког аналитичара Улриха Шпека, срж Мерцовог проблема је недостатак стратегије и тима који му помаже да своје идеје и инстинкте претвори у политику.

„Он остаје усамљеник са огромним самопоуздањем, али изгледа да није у стању да спроведе моћ (коју има)“, истиче Шпек.

Мањинска влада?

Тако се, годину дана након избора за савезног канцелара, Мерц нашао у ситуацији да мора у ТВ наступима да брани своју владу, да уверава да не постоји криза владе, као и да одбија предлоге из сопствених страначких редова да СПД избаци из владе. „Црно-црвени савез сасвим сигурно неће трајати четири године“, недавно је приметио посланик ЦДУ-а Кристијан фон Штетен, иначе члан председништва Економског савета странке.

Мерц, међутим, одбија овакве предлоге, а нарочито предлоге о мањинској влади, истичући да не види алтернативу „црно-црвеној“ коалицији, нити себи као канцелару. „И нека нико, молим вас, не почне да сања о новим изборима“, узвикнуо је на једном скупу економског крила његове странке, истичући притом да је протеклих дванаест месеци „био веома стрпљив са нашим социјалдемократским партнером“, те да је демохришћански блок направио „много компромиса“.

„Управо из тог разлога, сада је време за већу флексибилност – за већу спремност на компромис – и на страни СПД-а“, додао је немачки канцелар.

 Канцелар уверава да ће ускоро бити резултата, а медији назнаку тога виде у великој реформи здравствене заштите, коју је влада управо саставила и која предвиђа, између осталог, непопуларне мере повећања доприноса пацијената за лекове и ограничења породичног осигурања. Ипак, реформа здравственог и пензионог система биће најконтроверзнијa темa и сасвим сигурно неће довести до слоге у коалицији.

Према оцени коментатора „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ ова коалиција је осуђена на пропаст, а ако можда и издржи до следећих избора, никада неће осмислити политику потребну за ослобађање земље од АфД-а.

„СПД није способна ни за шта осим за структурно конзервативни приступ усмерен на очување статуса кво. ЦДУ покушава да уради управо супротно: руши умируће структуре како би надокнадила изгубљено време. СПД размишља само о сопственом опстанку, а ЦДУ о томе како да поткопа АфД. Дакле, сви су на ивици“, истиче коментатор Јаспер фон Алтенбокум и додаје да је резултат не мање него више незадовољства, то јест „не мање него више АфД-а“.

И док се поједини аналитичари надају да плес моћи демохришћана са социјалдемократама „до горког краја“ неће бити ватрени аргентински танго већ спори валцер, сви су сагласни да ове некад највеће странке многим својим потезима заправо иду на руку Алтернативи за Немачку, која профитира на томе што су очекивања Немаца једноставно далеко већа од тренутних економских перформанси земље и саме Мерцове владе.

Ипак, оптимисти сматрају да је још рано за коначну пресуду о Мерцу, подсећајући да нас историја учи да су поједини историјски важни канцелари, попут Хелмута Кола или Герхарда Шредера, тек после неколико година на власти успели да искристалишу свој кључни пројекат на домаћем терену. Додуше, они су били на челу странака које су уживале подршку најмање 40, а некад чак и 50 одсто немачких бирача.

Мерц не само да није ни близу тог рејтинга, већ АфД бележи, у зависности од анкете, три до пет процентних поена више од блока ЦДУ-ЦСУ. Ако жели да прелети АфД, Мерцу ће бити потребно много више од пилотског искуства и промене тактике, јер се чини да већина бирача увелико тражи новог пилота који ће земљу поново дићи у вис.

Песме туарешких грипта, путујућих музиканата који попут средњовековних трубадура тумарају од села до села и преносе приче о историји и јединственој култури Туарега, певају се вековима. Говоре о смрти, изгнанству, нади и националним херојима попут Н'Гуне, туарешког ратника кога су Французи убили 1898. у једној од бројних побуна овог народа против колонијалних сила.

Седамдесетих година прошлог века, туарешки музичари су традиционалним четворожичним техердентима додали и звук електричних гитара. У времену између побуна против централних власти у Малију и у годинама проведеним у избегличким камповима у Алжиру и картонским насељима на ободима либијског Триполија, настао је нови музички правац – пустињски блуз.

Музика људи из пустиње

Један од кључних људи који је инаугурисао пустињски блуз био је Туарег по имену Ибрахим аг Алхабиб. Имао је четири године када је у Малију 1963. године, пред његовим очима, погубљен његов отац, један од туарешких побуњеника у тадашњем устанку. После тога је с породицом избегао у Алжир. У избегличком кампу у Алжиру, након што је видео један вестерн у коме каубој свира гитару, Аг Алхабиб је направио своју гитару од пластичне канте за воду, штапа и сајли од бицикла. Или нешто налик том инструменту. И бесомучно по њему ударао.

Широких музичких интересовања, Аг Алхабиб је просто гутао ноте и ритмове бунта из Магреба, египатски поп и пустињски блуз, али и Боба Марлија, Елвиса Прислија и Карлоса Сантану. А онда је 1979. основао групу с којом је наступао на туарешким забавама и венчањима. Назвали су их Kel Tinariven – „Људи пустиње“.

Следеће, 1980. године, либијски владар Муамер ел Гадафи издао је декрет којим се сви млади Туарези који су илегално живели у Либији позивају да прођу војну обуку, желећи да од младих туарешких бораца формира сахарски пук за операције на јужним ободима земље, према Чаду и Нигеру. Аг Алхабиб и чланови његовог бенда су се одазвали позиву и прошли девет месеци обуке. Током обуке су упознали и друге музичаре, да би 1982. формирали лабаво организован многољудни састав Тинaривен који је почео да пева и о недаћама са којим се туарешки народ суочава.

Један од оних које су тада упознали био је и Ијад аг Гали, тада већ ратни ветеран, који је у кампу надгледао туарешке регруте, у бенду накратко свирао перкусије и за групу писао бунтовне стихове. 

Тинaривен су потом изградили импровизовани студио и почели да снимају музику коју су бесплатно делили, за свакога ко би им донео празну касету, а у међувремену cу наступали у туарешким заједницама у региону. Године 1989, бенд је напустио Либију и преселио се у Мали. Аг Алхабиб се вратио у своје родно село Тесалит први пут после 26 година избеглиштва. Године 1993, менаџер групе постаје Мани Ансар. 

Фестивал у пустињи

Крајем деведесетих, на тепиху простртом по пешчаној дини на отприлике три дана пута од Бамака, главног града Малија, седела су два пријатеља – Мани Ансар, менаџер Тинаривена, и Ијад аг Гали, несуђени перкусиониста Тинаривена и један од вођа туарешке побуне у Малију с почетка деведесетих.

Слушали су песме путујућих певача, гледали плес камила и на концу заједно смиривали једног од туарешких вођа који је сматрао да је оштећен неким од безбројних мировних споразума са владом Малија. Аг Гали му је тада поклонио велику белу камилу. „Била је то најлепша животиња коју сам икада видео“, сећао се Ансар касније.

Било је то време успона world music и све већег интересовања западних издавачких кућа за афричку музику. На концу, два пријатеља смислила су план по коме би годишње окупљање туарешких племена требало да постане светски релевантан музички фестивал, који би истовремено промовисао и мир међу народима и културу Туарега.

Први „Фестивал у пустињи“ (Festival au Désert) одржан је 2001. године у Тин Есаку, у Малију. Био је то догађај који ће убрзо постати међународно препознатљив и, поред осталог, лансирати Тинаривен на светску музичку сцену. 

Почетак пријатељства

Ансар и Аг Гали први пут су се срели јануара 1991. године, у вили Бајеа аг Мохамеда, тадашњег представника Туарега у влади Малија. Аг Гали је у Бамако стигао као вођа побуњеничке групе Народни покрет за ослобођење Азавада, како би присуствовао свечаности потписивања мировног споразума са владом Малија склопљеног у Таманрасету у Алжиру.

Претходно, његова група наоружана бомбама и ножевима заскочила је војну патролу, побила безмало 100 људи и заробила силну војну опрему, укључујући оклопна возила, минобацаче и ручне бацаче. Војска је након напада устукнула, а тадашњи председник земље Муса Траоре био је принуђен да почне преговоре са побуњеницима. Била је то тек последња у дугом низу туарешких побуна које су почеле још крајем 19. века, када су земљу покориле француске колонијалне снаге и створиле територију названу Француски Судан, касније преименовану у Мали.

Ијад аг Гали је тада први пут крочио у јужну престоницу Малија, уверен да Туарези у Бамаку имају статус грађана другог реда, отприлике онакав какав су црнци имали на територијама које су контролисали његови сународници.

Мани Ансар је у то време радио у хуманитарној организацији која је покушавала да изгради бунаре и покрене основне школе широм Малија. У Траореовој вили први пут је уживо видео побуњенике. Описао их је као сунцем опаљене, дугокосе номаде, међу којима се посебно истицала једна особа – високи и бркати Аг Гали.  

Заједно су отишли на вечеру где му је Ансар поклонио касету на којој је била снимљена музика највећих музичара у Малију – Али Фарка Туреа и Салифа Кеите.

Гали му је, пак, говорио о тешкоћама одрастања у његовом родном Кидалу, пустињском граду на северу Малија, о земљаним колибама изграђеним око француског утврђења у којима су живели Туарези и повампиреним међунационалним тензијама после проглашења независности Малија 1960. године.

Причао му је и како су шездесетих Туарези нападали владине снаге које су се, не успевајући да им уђу у траг и узврате, устремиле на цивиле и стоку. Хиљаде људи су побијене, а Галијев отац, водич у војсци Малија, страдао је од руке својих сународника 1963. године. Од тог тренутка Аг Гали је био убеђен да опстанак Туарега зависи од формирања независне државе Азавад, која најмање треба да обухвати регионе на северу Малија, Кидал, Гао и Тимбукту.

Седамдесетих је овај део Африке погодила страшна суша, током које су владине снаге похарале складишта хране и међународне помоћи, што је велики број младих Туарега натерало да напусте Кидал. Међу њима је био и Аг Гали који је, што јашући на камили, што пешке, успео да дође до Либије. У картонским насељима на ободима Триполија први пут је чуо музику којом се славила побуна из 1963. године и певало о слободи и независности Туарега:

„Припадаш пустињи,
где је проливена крв ближњих,
пустиња је наша земља,
и наша будућност.“ 

И Ансара су још као дечака привлачиле бунтовне туарешке песме, које је први пут чуо када је у његово село ушао високи човек одевен у традиционалну одећу „бубу“ и на похабаном техерденту, направљеном од коже и дрвета, певао о историји његовог народа. Касније, док је био на факултету, снимао је путујуће певаче и њихову музику пуштао другим студентима.

У време када је Ансар студирао, Аг Гали је већ увелико био ратник у Исламској легији либијског лидера Моамера ел Гадафија којој се придружио 1975. године, којом је Гадафи покушавао да прошири свој утицај на Блиском истоку. Учествовао је у рату који је Либија водила против Чада 1978. због области богате уранијумом у пограничној зони ове две земље, затим у Либану 1982, у редовима Палестинске ослободилачке организације Јасера Арафата.

Кад год би се са неког од фронтова вратио у Либију, Аг Гали би био смештен у касарни недалеко од Триполија. Ту је срео саборца сличне судбине – Ибрахима аг Алхабиба, чији је отац такође убијен у побуни 1963. године. Тамо, у војном кампу у предграђу Триполија, Аг Гали му је показао своју песму „Bismillah“:

„Побили су старце и тек рођену децу,
Спалили пашњаке и сатрли стоку,
'63. је прошла, али вратиће се опет.“

Ови стихови Ијада аг Галија, објављени на дебитантском албуму Тинaривена „The Radio Tisdas Sessions“ двадесетак година касније, донеће светску славу групи. Додуше без Аг Галија, пустињског песника и несуђеног перкусионисте Тинaривена. 

Деведесете

Почетком деведесетих година Туарези су почели да губе веру у Гадафијева обећања, па се Гали са стотинак сународника сличне судбине вратио на север Малија. Држава је била у паници, а вођа побуњеника је покушавао да смири већ увелико узавреле страсти. „Нисмо бандити, дошли смо по своја права као држављани Малија. Ова права нам ускраћује влада која нас сматра странцима“, наводи се у коминикеу који је Аг Галијева војска објавила по доласку у земљу.

Његова армија је убрзо порасла на око 1.000 бораца, који су због година проведених на различитим ратиштима у редовима Гадафијеве легије били знатно спремнији за борбу него владина војска. Отимали су возила хуманитарних организација и оружје од лоше обучених и још слабије плаћених војника, па су владине снаге убрзо напустиле то подручје.

После више залудних борби, влада Малија је коначно одустала од ратовања и пристала на примирје. Када је дошао у Бамако, Аг Гали је био изненађен чињеницом да неки од Туарега имају добро плаћене послове, те да их већина црног становништа уопште не види као смртне непријатеље које треба побити.

„Мислио сам да је Мали оличење зла... Видео сам другачију стварност“, рекао је Аг Гали и позвао Манија Ансара, кога је тада упознао и с њим се спријатељио, да му помогне у организацији мировне конференције, смишљене да створи предуслове за трајан мир у Малију. Нови председник Малија, Амаду Тумани Траоре, нацији је обећао демократску транзицију и трајан мир, а Запад је упозорио Туареге да се на хватају оружја.

„Национална конференција за мир“ одржана је крајем августа 1991. у Кидалу. Када би пао мрак, учесници су одлазили да слушају локалне певаче по градским кафаницама. Једног поподнева Гали је одвео Ансара до сасушеног корита реке у подножју оближње планине, где су се убрзо појавили стари Аг Галијеви познаници Ибрахим аг Алхабиб и Абдалах аг Алхусеини из Тинaривена, и одсвирали песме које су написали у Либији. Недуго потом Ансар постаје менаџер Тинaривена.

Ансар у почетку организује концерте Тинaривена у земљи, а онда се испоставља да постоји и међународна тражња за туарешком музиком. Чланови бенда 1999. године, под именом „Азавад“ одлазе први пут ван Африке, на музички фестивал у француски Нант.

Већ први наступ им је био спектакуларан, али су критичари сматрали да име Азавад има претерано политички призвук. Име групе је промењено у првобитно – Кел Тинаривен (Људи из пустиње), да би „Кел“ недуго затим просто ишчезло из назива. 

Другачији пут

Аг Гали је кренуо другим путем. Сукоби на северу Малија cу настављени јер је споразум склопљен 1991. у Таманрасету убрзо пропао. Тек неколико година касније, 1996, Гали је успео да убеди локалне лидере да пристану на нови споразум, према којем је надокнађена штета Туарезима, док је део побуњеничких снага прешао у редове регуларне војске.

Туарези су тада, у знак добре воље, ритуално запалили 3.000 „калашњикова“, који су касније уграђени у споменик Пламен мира (Flamme de la Paix) у Тимбуктуу 1996. године, а у граду су исцртани бројни мурали на којима су приказани војници и Туарези како се грле и рукују. По први пут у много година, у Малију је завладао мир.

Аг Гали је нашироко слављен као визионар, миротворац и државник. „Пустињски лав“, како су га звали, постао је саветник председника и преселио се у кућу тик до председничке палате. Носио је „ролекс“, савршена одела и испијао вискије.

„Људе је фасцинирала његова појава. Обасипали су га скупим поклонима. Удаљио се од вере... У то време ја сам био добар муслиман, а он лош“, говорио је Мани Ансар, уверен да његов пријатељ нема никакве везе са бројним злочинима са којима су га повезивали.

„Фестивал у пустињи“, који су заједно осмислили, премијерно је одржан 2001. године и непрекидно је растао. Ансар је убедио Французе, Немце и Американце да га финансијски помогну, објашњавајући им да доноси мир, промовише културу и представља мамац за туристе. И влада Малија, надајући се да ће музика Туарезима скренути мисли са борбе, одвојила је озбиљан новац за фестивал. За безбедност скупа био је на почетку задужен Аг Гали.

Европљани који су се затекли на првом фестивалу били су фасцинирани музичарима на сцени. Тинaривен ускоро објављује први албум за глобално тржиште и постаје светска музичка атракција.

Негде у то време, у Аг Галијево родно место Кидал стигла је група радикалних исламиста из Пакистана, представљајући Туарезима своје виђење ислама. Неки људи из пустиње, укључујући и Галија, прихватили су ново учење.

Када су се Аг Гали и Ансар следећи пут састали, Гали је седео на поду удубљен у читање Курана, одрекао се бљештавих одела, огрнуо се белом одором, јео je само урме и пио млеко. Причао је како је живот попут чекаонице на аеродрому – кратак предах пред право путовање.

„Ролекс“ је поклонио једном од туарешких лидера и наговорио je своју жену да покрије лице (код Туарега жене традиционално не покривају лица, то много чешће раде мушкарци). Молио се двоструко више од осталих, како би окајао грехе из прошлости. Док је међу динама у пустињи уз Тинаривен на фестивалу свирао и певао Роберт Плант, Аг Гали се, губећи полако пријатеље, све више повлачио у себе.

Отмица туриста и пут у Џеду

У пролеће 2003. године група радикалних исламиста из Алжира отела је 14 немачких туриста и нестала у пустињи. Председник Амаду Тумани Траоре позвао је Аг Галија да му помогне. Он је успео да убеди вођу те групе Ел Пару, бившег падобранца, да ослободи туристе, додуше тек када им је немачка влада исплатила пет милиона долара. 

Аг Гали је, напрасно, постао особа од поверења за обе стране – и за владу и за исламисте.

Одмах затим састао се са америчким дипломатама који су били забринути да ће пет милиона долара обезбедити додатно финансирање групама које сматрају терористичким, али су били забринути и јер Аг Гали флертује са исламистичким фундаменталистима.

Мани Ансар, окупиран организацијом „Фестивала у пустињи“, разговарао је 2007. године са групом Туарега која га је упозорила да је формирана нова организација радикалних исламиста по имену „Ал Kаида исламског Магреба“, која његову манифестацију види као супротну исламском учењу и назива је Содомом и Гомором. 

Ал Kаиду исламског Магреба чинили су, махом, исти они људи од којих је Немачка уз посредство Аг Галија четири године раније откупила немачке туристе. Ипак, она ниједном није угрозила музичаре и посетиоце фестивала. Ансар је био убеђен да га штите углед и пријатељство Аг Галија.

Састали су се накратко 2008, када му је Гали рекао да одлази у дипломатску мисију у Џеду, у Саудијској Арабији, тврдећи да жели да буде близу Великој џамији у Меки.

Ансар му је на то рекао да му је Бог дао памет и способност да решава проблеме, те да једноставно нема право да све то остави и оде, али му је Гали објаснио да му је доста натезања са племенима и да му је „мука од политике“.

У Саудијској Арабији Аг Гали је остао мање од годину дана, јер су га тамошње власти протерале због наводних веза са радикалним елементима. Када се вратио у Мали, чинило се да је пријатељству са Ансаром дошао крај. Гали му је пребацивао страст према музици и фестивалу и однос према животи и вери.

Рат у Малију

На таласу Арапског пролећа, 2011. године Аг Гали је са Ал Kаидом исламског Магреба формирао нови покрет, Ансар ал Дин, објављујући рат све док у читавом Малију не буде заведен шеријатски закон. Покушао је да за то придобије све Туареге, али су људи из пустиње радикалне исламисте махом гледали као криминалце, убице и нису желели да с њима имају било шта. Ипак, у новом устанку учествовао је и Национални покрет за ослобођење Азавада, коме је Аг Гали некада припадао.

Четири дана пре почетка Ансаровог фестивала, у јануару 2012. године Аг Галијеви побуњеници су упали у један војни логор на северу Малија и поклали стотинак војника. Овај напад одјекнуо је широм Малија, а у Бамаку су у знак освете спаљене продавнице чији су власници били Туарези. До краја марта те године Аг Галијеве снаге су контролисале север Малија. Oн сам је предводио конвој оклопних возила која су се устремила на Тимбукту.

На мети су се нашли и музичари. Радикални исламисти су претили да ће одсећи прсте једном од ученика Алија Фарке Туреа, рушили и палили продавнице музичких инструмената. У хотелу у којем је не тако давно спавао Роберт Плант, успоставили су шеријатски суд, бичевали жене, секли руке и ноге оптуженима за лоповлук и невенчане парове каменовали до смрти.

Неки чланови Тинаривена затекли су се у то време ван земље, а неки нису могли да напусте Мали због рата и тек касније су избегли. Мани Ансар је, не желећи да дочека колону коју је предводио његов пријатељ, побегао у Буркину Фасо.

Баш на месту на којем је раније одржаван музички „Фестивал у пустињи“ састале су се вође свих група радикалних исламиста и сковали план како да освоје и остатак Малија. То би се и догодило да их бомбама и ракетама нису зауставили француски борбени авиони.

Од тада су информације о Аг Галију спорадичне. Mарта 2017. године, Гали је положио заклетву верности Ајману ал Завахирију, тадашњем вођи Ал Каиде и основао Групу за одбрану ислама и муслимана (Jama'at Nusrat al Islam va al Muslimin-JNIM), савез неколико исламистичких формација који представља регионални огранак Ал Каиде

Последњи јавни наступ имао је у децембру 2023. године, када је објавио видео поруку у којој најављује нову фазу џихада против војних хунти у Малију, Буркини Фасo и Нигеру, као и руских плаћеника из Вагнер групе.

Средином 2024, Међународни кривични суд отпечатио је оптужницу која Аг Галија још од 2017. терети за убиствa заробљених војника, силовања, мучења, сакаћења, сексуално ропство и уништавање објеката од историјског значаја.

Данас

Тинaривен данас има статус једног од најбољих афричких бендова. У једном интервјуу Ибрахим aг Алхабиб, оснивач и гитариста бенда, рекао је да су за њега дани борбе давно завршени:

„Тинaривен је рођен у турбулентној политичкој атмосфери, тако да ни недавна побуна за нас није ништа ново... Данас сам са музиком и у њој. Никада више нећу да знам за борбу. Кроз музику говоримо о нашој ситуацији и о светости нашег живота у пустињи. Ми смо амбасадори свог народа, тражећи начин да разумемо свет.“

Тинаривен је у Србији наступао укупно три пута, први пут на Белефу 2005, потом 2012. у Дому омладине на Тодо Мундо фестивалу, а последњи пут на Егзиту 2016. године.

Када су наступили први пут у Београду 2005, Драган Амброзић је питао Аг Алхабиба кога је све то слушао кад свира гитару са таквим умећем. Ибрахим му је рекао: „Хендрикса… Сантану… Led Zeppelin… Dire Straits… и Boney M.“

На питање: „Boney M? Зашто Boney M?“, одговорио је: „Нисмо баш имали велики избор касета у кампу.“

За албум Tassili, назван по планинској пустињској области у југоисточном Алжиру, у близини границе са Либијом, Нигером и Малијем, која се сматра духовним и културним средиштем туарешке цивилизације, Тинаривен су 2012. освојили Греми награду за најбољи world music албум. Последњи, девети по реду албум, под називом Amatssou („С оне стране страха“), објавили су 2023. године.

У песми „Toumast“ („Народ“) певали су:

„Подељен народ никада неће достићи свој циљ
Никада неће засадити стабло акације с предивним лишћем
Подељен народ ће залутати
Сваки његов део постаће сам себи непријатељ.“ 

Мани Ансар са породицом тренутно живи у Бамаку, главном граду Малија, где се бави развојем соларне енергије и активан је у разним мировним пројектима, укључујући покретни музички фестивал „Caravane culturelle pour la paix“ (Културни караван за мир), у оквиру кога се организују концерти у Малију и Мароку, уз пратеће трибине и изложбе којима се промовише мир, разумевање и културна размена у региону.

Ијад аг Гали се и даље сматра кључном фигуром Ал Каиде у Сахелу, али нових вести о њему нема.

Прича о њиховом пријатељству, сазданог око музике и разваљеног радикалном идеологијом, прича је и о земљи из које су потекли.

Истина, поменути принципи били су често „пријатне фикције“, игнорисани када су били неповољни за националне интересе. Па ипак, светски поредак заснован на америчкој безбедности, финансијској архитектури и институцијама за решавање проблема био је предвидљивији и стабилнији практично од било које историјске алтернативе.

Бројни аутори сматрају да ће оно што долази бити много горе. Уна Хатавеј, америчка професорка права на Јејлу и стручњак за међународно право, то описује као „Велики распад“, јер се, за разлику од периода након 1945, свет враћа у време када је рат био легалан и главни начин на који су државе решавале своје спорове. Ен Еплбаум, америчко-пољска новинарка и ауторка, оно што се тренутно дешава описује као „нови светски поремећај“. По њој, можемо сведочити пукој анархији и похлепи, а тренутни рат у Судану, као „најнихилистичкији конфликт на планети“, показује какав ће поредак заменити онај који она зове либерални.

Међународна арена као да се враћа у „Хобсово природно стање“ – где конкурентност и бруталност превладавају. Како то види политолог Ијан Бремер, Трампов приступ није вођен великом стратегијом, већ једноставно законом џунгле. Он сматра да ће Америка једнострано показивати моћ где год Трамп процени да се може да одвојено од норми, бирократских процеса, структура савеза и мултилатералних институција које су некада давале легитимитет америчком вођству, може добити нешто више. Ирански рат, са каскадним ефектима на регионалну стабилност и глобалне цене енергије, изгледа да потврђује тај став.

Три метода МАГА администриције

Спољна политика нове америчке администрације је њена домаћа агенда, само извезена. Трамп, односно МАГА, користе иста три метода код куће и у иностранству: елиминацију, трансформацију и потчињавање. У САД, они настоје да елиминишу „дубоку државу“ и претворе либералну Америку у националистичку. У иностранству настоје да елиминишу савезе и  савезнике трансформишу у вазале – Трамп види Европљане као продужетак његове политичке опозиције код куће, те настоји да елиминише трансантланстске везе, покушавајући да трансформише Европу по свом лику.

Истина, далеко од тога да је све било идеално у „старом свету“. Постојала је међузависност, али су неке земље биле зависније од других, што је омогућавало да се међузависност користи и као оружје. САД су то чиниле прилично слободно, посебно кроз употребу санкција, што је толерисано, истина невољно. Америка је пружала неку врсту осигурања другим земљама, али трошкови тога су били компензовани. Друге земље су инвестирале у САД, отвориле своје економије америчким инвеститорима, јефтино позајмљивале новац САД, учиниле долар глобалном валутом и претвориле америчка тржишта капитала у центар глобалних финансија. Као последица тога, од 1950. до 2020. просечан глобални реални БДП просечног Американца порастао је 4,6 пута. Наметањем огромних царина земљама које су себе сматрале пријатељима Америке, као и обавезама да се инвестира у САД, Трамп почиње да уништава ову „велику погодбу“.

Оно што је за многе изненађујуће је да и „суперсила у настајању“ почиње да игра сличну игру. Док се Америка може посматрати као „естрактивна“ суперсила, Кина је она која покушава да оствари преимућство креирањем зависности. Будући да је Трамп покренуо глобални трговински рат, уводећи царине неселективно и за савезнике и за противнике и „малтретирајући“ дугогодишње партнере, ти потези су многе од њих навели да се окрену Кини као алтернативи.

Понашање Пекинга

Изнанађујуће, Пекинг као да не жури да искористи пукотине у односима са Вашингтоном, и такав приступ се није променио откако је Трамп започео свој други мандат. Наиме, Кина ради оно што је одувек радила: покушава да усклади друге земље са својим интересима користећи шаргарепу и штап, бивајућу готово подједнако трансакциона као и Трампова администрација.

Међутим, оно што издваја Пекинг јесте његова предвидљивост, која земљама пружа јасну слику о томе како би могле да сарађују са Кином, чак и ако је то мање привлачно од онога што САД може да понуди. И уз изненадна погоршања односа са Канадом, Аустралијом или Литванијом, повезана са нарушавањем спољнополитичких приоритета Кине, Пекинг приступа геополитици хладно и рационално, покушавајући да користи подстицаје да утиче на понашање других земаља у своју корист.

Иако све велике силе то раде у извесној мери, Кина је више трансакциона од већине. Како се кинеска економија развијала, користи које Пекинг може да понуди постале су све веће. Може да награди земље за понашање које жели да промовише – признавање једне Кине – великим инфраструктурним пројектима, подстицањем кинеских компанија да оснивају фабрике у другим земљама, куповином више робе, посебно пољопривредних производа или сировина. Пекинг такође може да искористи свој контролни утицај над важним ланцима снабдевања, посебно ретким земним минералима, да би добио оно што жели. Кина је, на пример, користила своје залихе микрочипова да би унапредила своје интересе, што се показало у спору око Нексперије, када је ЕУ била искључена из снабдевања аутомобилским чиповима, што је навело холандску владу да промени курс.

У понечему, такав приступ подсећа на Трампов. Пекинг је трансакционалан, несентименталан, али је за разлику од Трампа веома прилагодљив. Избегава помињање „узвишених вредности“ у корист прагматичног склапања договора. Кључна разлика је у томе што је, за разлику од САД под Трампом, Кина предвидљива. Пекинг јасно ставља до знања шта жели. Кинески званичници понављају исти скуп црвених линија по питањима као што је Тајван. Насупрот томе, када се Трамп буни, његови конкретни захтеви су често нејасни и он је склон да касније „помери“ циљеве.

Кина свету нуди предвидљивост, а не великодушну алтернативу америчком лидерству. Пекинг може да обезбеди америчким савезницима инвестиције, приступ својим тржиштима и помогне у побољшању конкурентности одређених индустрија, као што је производња електричних возила. Ипак, недостатак поверења и заједничких вредности ограничава обим и дубину партнерства Пекинга.

И поред тога, Кина и дугогодишњи савезници САД би реално могли да створе нове мреже трговине и ланца снабдевања које би могле да изоставе Вашингтон. Ипак, Пекинг се не бори да искористи Трампов хаос јер му то није потребно. Може да заузме исти приступ као и увек: сарађује када је то могуће и врши одмазду када процени да је то неопходно.

Три тренда која обликују настајући поредак

Најважнији тренд за разумевање новонастајућег поретка је континуирана прерасподела глобалне моћи међу државама. Након пет векова, када је моћ била концентрисана на западу и северу, она се фактички распршује према истоку и југу. Од 1990. до 2025. удео светског БДП-а по куповној моћи Г7 – Групе седам развијених земаља (Француска, Немачка, Италија, Канада, Јапан, Британија, САД) смањио се са половине на четвртину, док је удео Кине, Индије и Југоисточне Азије порастао са 15% на чак 55%.

Иако америчка војска остаје супериорна, Кина полагано смањује ту предност. У свету где је снага мање функција територијалних поседа него технолошког мајсторства, Кина почиње да се мери са САД или да их престиже у многим стратешким технологијама, од хиперсоничних ракета до биотехнологије и вештачке интелигенције.

Промена расподеле моћи иде даље од успона Кине као суперсиле, будући да њу прати низ средњих сила. На пример, када је почео рат у Украјини 2022, Индија, Бразил, Јужна Африка и неколико других земаља успешно су пркосиле интензивном притиску САД да изолују Москву. Када је Трампова администрација објавила казнене царине Индији због куповине руске нафте, Њу Делхи је изразио негодовање, прилагодио се Пекингу и чекао да се САД повуку, што се убрзо и десило, истина због рата у Ирану.

Све више држава, посебно оних у развоју, почињу да буду део регионалног, па чак и глобалног лидерства. На пример, Турска има трећи по величини „дипломатски отисак“ на свету, док би Пољска могла постати бројчано највећа армија ЕУ. Од бизниса до спорта и дипломатије, „Глобални југ“ постаје све видљивији – и утицајнији – у свакој арени.

Други важан тренд је континуирано померање моћи од држава ка компанијама, невладиним организацијама и другим такозваним недржавним актерима. Њихово богатство, досег и могућности често превазилазе оне националних држава. Приход „Волмарта“ премашује БДП Шведске. Сваког дана више од 3,5 милијарди људи се дружи, прима вести или обавља трговину на „Мета“ апликацијама. Број активних међународних невладиних организација је порастао од 1955. са око 1000 на више од 45.000. Геостратешке технологије попут генеративне вештачке интелигенције, полупроводника и свемирских летелица развија приватни сектор, уз ограничено учешће влада.

Тврдња да моћ ових актера расте у односу на моћ влада је контраинтуитивна у време моћника и државних напада на цивилно друштво. Наиме, Трамп, Моди, Ердоган деле склоност ка третирању компанија као продужетка државе и покушавају да присиле универзитете, медије, чак и адвокатске канцеларије, музеје и друге независне институције да се повинују њиховим преференцијама. Па ипак, владе нису тако успешне у овим напорима и настављају да зависе од недржавних институција како би оствариле циљеве националне безбедности, економске и спољне политике. Ово је све више случај и услед приватизације која се дешавала у доменима образовања до безбедности, све већег притиска на државне буџете и растуће технолошке и финансијске сложености.

Утицај ових актера на глобалне послове је очигледан. Главни извршни директор компаније „Нвидиа“, Јенсен Хуанг, убедио је Трампову администрацију да дозволи извоз моћних Х200 чипова његове компаније у Кину, преокренувши седам година двостраначког политичког консензуса о том питању у Вашингтону. Кинеска комунистичка партија је олабавила узде кинеским технолошким компанијама да се такмиче у трци за преимућство у АI. Практично слом тржишта обвезница приморао је Трампа да ублажи своје царине за „Дан ослобођења“, много пре него што их је Врховни суд укинуо. И можда ниједан пример не илуструје моћ недржавних актера боље од „Старлинка“: Ако мала или средња војска жели поуздане комуникације на бојном пољу, мора да се договори са Илоном Маском.

Трећи базични тренд који обликује свет је све већа глобална повезаност. Супротно увреженим мишљењима, по којима се често проглашава мртвом, глобализација је, чини се, пребродила популизам и пандемију. Чак и са ефективном америчком царинском стопом која је порасла са 2,2% на око 10%, предвиђа се да ће светска трговина расти истим темпом као и током протекле деценије. Стране директне инвестиције порасле су за 14% у 2025. Политичари трубе о националној самодовољности, враћању ланца снабдевања у своје државе и оживљавању домаће индустрије, али подаци не показују значајан помак са међународне на домаћу активност.

Људи су и даље у покрету, а међународне миграције настављају да расту. Далеко од изолације и смањења, владе се међусобно ангажују више него икада раније. Укупно гледано, дипломатске везе се шире и продубљују. Иако је број формалних, на споразумима заснованих међународних организација достигао врхунац крајем 1990-их, дошло је до експлозије неформалних удружења, специјализованих конференција и мањих самита о специфичним питањима.

Ова повећана повезаност доноси многе користи, али је и извор многих светских проблема. Државе међузависност користе као оружје, користећи финансијску архитектуру, трговину и дигиталне мреже као инструменте присиле и напада. Претња старомодног међудржавног рата остаје, али национална безбедност сада укључује и управљање мрачнијим последицама међусобне повезаности: климатским променама, заразним болестима, сајбер нападима, тероризмом.

Средње силе

Током већег дела протеклих 100 година, земље су формирале релативно стабилне блокове засноване на идеологији, политичким системима или култури – на пример, комунизам наспрам капитализма, Запад наспрам остатка света. Многе контрадикције су се криле испод тих етикета, наравно. Али велике поделе су у суштини структурирале највећи део спољних послова. У доба хиперповезаности и дистрибуиране моћи, ове поделе су се распале. Државе, сада са више утицаја и више опција, флуидне су, опортунистичке и контрадикторне у својим односима.

Тако некада комунистички Вијетнам продубљује своје безбедносне везе са САД, демократски Бразил стоји поред Русије и Кине у БРИКС-у, а пре рата Саудијска Арабија се приближавала и Израелу и Ирану. Ниједан безбедносни савез данас не делује чврсто. Трампова претња да ће анектирати Гренланд потресла је НАТО, доводећи у питању гаранцију колективне одбране из Члана 5, да не говоримо о одбијању НАТО-а да учествује у рату против Ирана. Веза између Москве, Пекинга и Пјонгјанга је мање трајна осовина него привремени брак из интереса. Ипак, колико год коментатори проглашавали нови Хладни рат, ривалство између две велике светске силе је компликовано: САД су највећи трговински партнер Кине, Кина је трећи највећи страни кредитор САД.

Новина је да су тзв. средње силе (Канада, Аустралија, Турска, Бразил…) постале важни играчи у овом новом пејзажу. Оне могу деловати као колебљиве државе које мењају равнотежу геополитичке моћи, или теже различитим коалицијама за различита питања заснована на заједничким вредностима и интересима. Иако „повлачење“ САД представља огроман шок за међународну сарадњу какву смо је знали до скора, ширење прекограничних проблема значи да је потражња за њиховим заједничким решавањем већа него икад, а средње силе имају средства да се ангажују. Интензивирање присиле великих сила ствара додатни подстицај за ове земље да удруже снаге.

То значи да би нови светски поредак могао бити кооперативнији и праведнији од свог претходника – барем у одређеним областима. Питања која су културно или идеолошки симболична, попут миграција или људских права, остаће нерешена. Али напредак је вероватнији код проблема техничке природе који се могу лакше решавати у глобалном систему који је децентрализован и умрежен – а не концентрисан у „великој архитектури“ једне силе и институције.

Узмимо трговину. Крута, универзална правила Светске трговинске организације (СТО) била су пристрасна ка циљевима развијених земаља, поткопавала су демократско доношење одлука и доприносила снажним негативним реакцијама унутар друштава. Док је СТО де факто престала да функционише, појављује се мешавина регионалних, билатералних и „минилатералних“ трговинских споразума. Неуређенији, флексибилнији систем преклапајућих чланстава, коалиција истомишљеника и „отворених плурилатералних односа“, ако био био и мање ефикасан економски, био би политички трајнији, и праведнији.

Слично томе, земље стварају нову мрежу регионалних и билатералних споразума за управљање финансијским кризама. ММФ је и даље највећи извор хитне финансијске помоћи, али ови други аранжмани штите појединачне земље и чинећи системску „заразу“ мање вероватном. Транснационални криминал, стандарди АI и свемир – укључујући питања као што је управљање орбиталним отпадом – техничка су питања која ће вероватно бити решавана уз већу сарадњу. Чак ће и акције у вези са климатским променама напредовати, упркос антагонистичком ставу Трампове администрације. Подстакнути тржишним подстицајима, стратешким интересом и вредностима, широк спектар актера – од великих емитера попут Кине до градова, филантропа, креатора тржишта угљеника и приватних инвеститора – тежи глобалној енергетској транзицији.

Ризик светског рата

Столеће у коме живимо извесно је век сложености, барем у геополитици. Реалност је нијансиранија од тога, али попут џунгле која преузима плантажу са једном културом, дивљи, децентрализовани екосистем замењује светски поредак који је био концентрисан у моћи и институцијама САД. Појављују се нови играчи и нове врсте односа.

Међутим, оно што „закон џунгле“ игнорише јесте да је дивљина пуна кооперативног понашања (где организми формирају обострано корисне односе како би расли и напредовали, савладали препреке и ублажили ризике). За проблеме који се могу решити дистрибуираном акцијом, попут трговине, јавног здравља и климатских промена, ово би чак могло да се покаже као побољшање. Ипак, неће сва питања одговарати овом новом, неуреднијем калупу – а пре свега се ради о безбедности.

Наиме, иако постоје разлози за оптимизам, питање глобалне безбедности је најпроблематичније. Данас је више земаља у сукобу него у било ком тренутку од 1945. Док траје рат у Украјини, Трампове акције су агресивне и непредвидиве. Додатно, у току је масовно глобално наоружавање, и по први пут током више деценија нуклеарна пролиферација је на столу у више држава.

Оно што је забрињавајуће је да би – судећи по протеклих десет година – историја могла да почне да се понавља, и ако се то деси, последице ће бити катастрофалне. Наиме, док су од 1989. до 2014. смртни случајеви повезани са борбама у прекограничним сукобима у просеку износили мање од 15.000 годишње, али почевши од 2014. просек је порастао на преко 100.000 годишње. Како државе све више занемарују ограничења законите употребе силе, ово би могао бити само почетак смртоносне нове ере сукоба.

Више могућности и више опасности – то је парадокс који дефинише нови светски поредак. Државе и идеологије су се уздизале и падале, али свет никада није видео ове нивое повезаности и сложености. Историја нам не може рећи, односно предвидети, да ли ће превладати сарадња или хаос.

Додуше, осећај језе је овога пута био много јачи, првенствено зато што су 1962. сукобљене стране предводили људи који су, из данашње перспективе, били појам рационалности и промишљања у односу на предводнике данашњих учесника рата на Блиском истоку.

Почетак рата и његови поводи

Напад на Иран је почео је у суботу ујутру 28. фебруара, мање од 24 сата пошто су завршени преговори Вашингтона и Техерана у Оману о иранском нуклеарном програму, за који су обе стране, а и медијатори из Омана, тврдили да су били успешни.

У првим сатима напада убијени су врховни вођа Ирана ајатолах Али Хамнеи и више високих државних и војних руководилаца, гађани су објекти Иранске револуционарне гарде и постројења за производњу и чување ракета. Са више ракета је погођена основна школа за девојчице у Минабу, на југозападу земље, у којој је било 168 жртава, махом девојчица од 7 до 12 година.

Иран је одговорио готово тренутно, ракетним нападима на Израел и америчке базе у свим земљама Персијског залива – Саудијској Арабији, Катару, Уједињеним Арапским Емиратима, Кувајту, Бахреину, и изјавом да ће „за непријатељске бродове“ затворити Ормуски мореуз у Персијском заливу, једну од најважнијих светских рута за превоз нафте, гаса, али и многих других стратешких производа.

Свет је био у шоку – далеко од тога да претходних дана и недеља није било најава Тел Авива и Вашингтона да ће доћи до напада на Иран, Америка је нагомилала силну војну силу у региону у претходном периоду, али сви су се надали да ће до неког решења ипак доћи. Поготово зато што се рационални разлози за напад на Иран нису могли пронаћи.

На страну Израел, који  већ дуго сматра Техеран егзистенцијалном претњом по своје постојање и годинама заговара напад на Иран: Тел Авив је сигурно сматрао да тренутак за то није могао бити бољи, Иран је исцрпљен тешком економском кризом и вишедеценијским санкцијама, унутрашњим немирима и демонстрацијама, као и пуцањем „осовине отпора“ према Израелу коју је деценијама креирао у региону. У претходне две године су Хезболах у Либану, Хамас у Појасу Газе, јеменски Хути и проиранске милиције у Ираку претрпели тешке губитке од стране Израела, пао је режим Башара ел Асада у Сирији и деловало је да је Иран практично без савезника, сам и слаб на ледини.

Последице по свет које би настале нападом на Иран очито у Тел Авиву нису узимане у обзир, Израелу је обезбеђивање сопствене сигурности основни циљ, а та сигурност се постиже слабљењем противника – ако не потпуном сменом режима у Техерану, онда тиме што ако Иран потоне у унутрашњи хаос више неће бити у стању да угрожава Израел.

Но, мотиви Вашингтона нису били никоме јасни, нарочито зато што су се објашњења у објавама Доналда Трампа по друштвеним мрежама и у јавним наступима мењала из сата у сат. Тврдње да се тиме Иран спречава да развије нуклеарно оружје звуче бесмислено у светлу претходних славодобитних изјава да је у прошлогодишњем јунском дванаестодневном нападу Америке и Израела на Иран (отпочетом усред преговора са Техераном о нуклеарном програму) нуклеарни потенцијал Ирана готово уништен. Још горе је стајало са причом о уништењу иранског ракетног програма који угрожава Америку (и за тај ракетни програм је Вашингтон прошле године тврдио да је 90% уништен).

У те приче нису већински поверовали ни Американци, сва истраживања показују да ниједан рат које су водиле САД последњих деценија није имао мању јавну подршку.

И у Трамповом МАГА покрету појавиле су се одмах прве пукотине. Такер Карлсон, Џо Роган и низ других утицајних медијских личности тврдили су да је Трамп издао своја обећања о томе да Америку неће више увлачити у ратове који је се не тичу, а директор америчког Националног центра за борбу против тероризма Џозеф Кент поднео је оставку тврдећи да је Трамп ушао у рат против Ирана под утицајем Израела.

Наставак рата

Како год, америчке тријумфалне изјаве да је Иран обезглављен, да су њeгови војни капацитети (опет) уништени бар 90% и да Техеран моли за мир, реалност је демантовала.

Техеран се очигледно дуго припремао за овакав сценарио. Од почетка је тврдио да убиства високих државних, верских и војних званичника, која су се ређала као на траци, неће учинити да дође до расула у држави и војним снагама, да иза сваког убијеног долази непрегледни низ заменика, што се показало као тачно.

На сваки напад на своју енергетску, војну и индустријску инфраструктуру Техеран је одговарао готово симетричним ударима на сличне мете у земљама Залива – Израел бомбардује гасне инсталације иранског Јужног Парса, Техеран бомбардује гасне инсталације Катара; бомбардују се рафинерије у Техерану, одговара се гађањем рафинерија свуда по Заливу; уништавају се фабрике и челичане у Ирану, слична судбина стиже фабрике код суседа.

Кроз Ормуз је могло да пролази тек нешто мало бродова са енергентима за „пријатељске државе“, у које бродови суседа нису убрајани. Све уз поруку комшијама да не вреди да се жале, јер су легитимна мета зато што се са њихове територије угрожава Иран.

У буквалном преводу: деценијама сте савезници Америке, имате њихове безбројне војне базе, плаћали сте им силне хиљаде милијарди долара јер су вам гарантовали безбедност и стабилност на којој сте градили вашу садашњост и будућност, али тога више неће бити док год ми не будемо имали гаранције да се овако нешто Ирану више неће догодити.

Уз додатак: ми страдамо више од вас, али страдаћемо док год буде потребно, али и ви ћете страдати; и остатак света ће патити, ко више ко мање, али никоме неће бити свеједно.

И напади на Израел су непрекидно трајали, некада мањим некада већим интензитетом, уз ударе на америчке војне базе у региону.

Уједињење под заставом

Од почетка рата пљуштали су несувисли позиви Доналда Трампа и његових сарадника Иранцима да изађу на улице и сами смене режим јер је рат најбоља шанса за то, поново се активирао самозвани престолонаследник Ирана Реза Пахлави поручујући из Вашингтона, где живи скоро 50 година, да је већ спремио тим стручњака који ће с њим на челу предводити демократизацију ослобођене земље, чим његови земљаци похрле на улице и оборе теократски режим.

Десило се једино што је могло да се деси, Иранци су се ујединили као никада пре, свесни да је у питању егзистенцијална борба за опстанак нације и државе, а не Исламске републике. Политичке, верске, етничке разлике и проблеми, који су у Ирану безбројни, нестали су преко ноћи под бомбама које не бирају жртве и одложени за будућност, једном када се рат буде завршио.

Ако постоји тренутак који би симболички могао да одреди почетак тог уједињења, то је сигурно масакр деце у основној школи у Минабу у првим сатима првог дана рата. Минаб је у провинцији Хормозган на југозападу Ирана, национално и верски мешовитој средини у којој живе Персијанци, Арапи, Балочи, потомци многих афричких народа. Балочи, иначе сунити, народ који има јаке сепаратистичке тенденције и у Ирану и у Пакистану, заклели су се после тога на верност новом ајатолаху Мођтаби Хамнеију, сину Алија Хамнеија, што је до тада био незамислив догађај.

Други симболички тренутак уједињења било је бомбардовање резервоара са горивом у Техерану и околини 7. марта, бомбардовање непосредно пре кише која је у апокалиптичном призору пала на земљу црна и токсична, затровавши милионе људи, што је још једном уверило Иранце да је у току егзистенцијални рат против свих њих.

И начин говора државних званичника се променио. Далеко од тога да се вера не помиње у овом рату, али нико не прича о џихаду, од почетка сукоба је појачана реторика која говори о славној историји Персијске империје која раније није занемаривана, али је исламско наслеђе имало јасну предност.

Парадоксално је да „свети рат“ много чешће помиње амерички министар рата Пиг Хегсет, који је више пута изјављивао да се овај рат води у име Исуса Христа и да су амерички авиони над Ираном вођени „божјом промисли“ – и чини се да то озбиљно мисли.

Приметно је и да увек смртно озбиљни челници и службеници Исламске републике све чешће користе хумор на друштвеним мрежама да би исмевали Америку, Израел и Трампа, схвативши ваљда шта председника Америке највише боли. Као и то да су по мрежама са сличним активностима врло активни млади Иранци, по дефиницији противници крутих ограничења које намеће иранска теократија, али и то је очигледно проблем остављен за послератно време.

А што се тиче етничких проблема којих у Ирану не мањка, у првим данима рата по западним медијима провлачиле су се  вести о од стране Америке наоружаним курдским групама које се спремају да из Ирака упадну у Иран (где живи око 9 милиона Курда, не увек у великој љубави са државом), али пошто су готово моментално иранске снаге бомбардовале неке курдске базе у Ираку, а погодиле и рафинерију у Ербилу, у ирачком Курдистану, такве гласине су утихнуле.

„Осовина отпора“

Активирала се и наизглед неповратно оштећена „осовина отпора“. Либански Хезболах је у новембру 2024, после вишемесечног рата, склопио са Израелом примирје које је подразумевало да се Хезболах разоружа а Израел повуче са положаја на либанској територији и престане са нападима. Нити се Хезболах разоружао, нити је Израел престао са нападима на југ Либана, али од тада из Либана нису испаљиване ракете на Израел.

Хезболах је, још пре него што је најновији рат почео, најављивао да се у евентуални сукоб неће укључити уколико рат буде „обичан“, попут прошлогодишњег јунског напада на Иран када је мировао, уколико не буду пређене „црвене линије“. Но када је 1. марта потврђена вест да је убијен Али Хамнеи, а хиљаде људи са заставама Хезболаха и Ирана изашле на улице Дахијеа, јужног дела Бејрута у коме је седиште ове шиитске организације, било је очито да ће се нешто десити и да Либан неће заобићи ни овај рат, чему су се његови становници надали.

Исте вечери Хезболах је испалио прве ракете на Израел и најавио да креће у одсудну битку, на шта је израелска војска почела бомбардовање јужног дела Либана и јужног Бејрута. Из дана у дан је ситуација ескалирала. Са југа земље, из јужног Бејрута и из долине Бека на истоку земље, под израелским претњама бомбардовањем присилно је расељено више од 1,2 милиона људи, што је земљу са 4 милиона становника, у којој већ годинама живи 1,5 милиона сиријских и палестинских избеглица, довело на ивицу хуманитарне катастрофе.

У претходних месец и пo дана у Либану je убијено преко 2.000 људи, махом цивила, од тога више од 300 деце, а хиљаде су рањене. Израел је најавио да ће успоставити тампон зону од границе са Либаном до река Литани и Захрани, око 50 километара северније, наложио да сви становници тог дела Либана морају да оду и да им неће бити дозвољен повратак. На југу Либана се воде тешке борбе између бораца Хезболаха и израелске војске, уз свакодневна бомбардовања.

Либан, неописива мешавина вера и нација, у којој живе шиити, сунити, хришћани свих деноминација, Друзи, на ивици је пуцања. Израел врши стални притисак на владу у Бејруту да сама разоружа Хезболах, а тај притисак вероватно је део плана у коме би Хезболах пострадао у унутрашњим сукобима који би избили.

Влада земље измучене вишегодишњом економском кризом једва се носи са оним што се сада  дешава, издаје саопштења у којима тражи од Хезболаха да оружје положи, свесна да се то неће десити, као и да је либанска војска преслаба да то учини силом и да би било какав унутрашњи оружани сукоб водио ка грађанском рату какав је Либан искусио од 1975. до 1990. Али тензије између етничких и верских група расту.

Од почетка рата са Ираном активирале су се многе шиитске милиције у Ираку блиске Техерану, нападајући америчке базе у Ираку. Јеменски Хути су дуго мировали, да би пре две недеље извели неколико ракетних напада на Израел, најављујући да се тако укључују у рат. Но, за сада није било напада на бродове у Баб ел Мандебу, чиме би и пролаз кроз Црвено море, попут Ормуског мореуза, био блокиран. Тешко је рећи да ли је то део некаквог плана Хута, или се у договору са Техераном блокада Баб ел Мандеба чува као адут у случају даље ескалације.

Досадашњи резиме једноипомесечног рата је поразан за све зараћене стране, али и за остатак света. У Ирану је погинуло више од 3.500 људи, махом цивила, хиљаде је рањених, уз тешка разарања, а трагични биланс у Либану је већ поменут. Број мртвих у Израелу је немерљиво мањи, али хиљаде су рањене, а иранске ракете и ракете Хезболаха су много пута пробиле израелску одбрану и начиниле не тако мало штете.

Има жртава и код америчке војске, мада су информације о томе ограничене као никада до сада; жртава има и у земљама Залива, уз разарања енергетске инфраструктуре за коју ће бити потребни месеци и године да буде санирана. Уз крах туризма, авио саобраћаја и многих других врста бизниса, за које ће се штете тек рачунати.

Цео свет је претрпео тешке последице, цене енергената су отишле у небо, берзе подивљале, инфлација скаче, баук рецесије се надвија над многе државе. О томе колико ће трајати и какве ће све бити последице досадашњег рата, а трајаће дуго, тек почиње да се прича.

Преговори или наставак рата

Прошло је седам дана од проглашења петнаестодневног примирја, три дана од преговора САД-а и Ирана у Пакистану. Хоће ли бити наставка преговора тешко је рећи, мада је крај рата скоро очајнички потребан обема странама.

Иран је тешко пострадао, и људски и материјално, уз Либан највише од свих учесника у рату. Колика је штета начињена, и како ће се то одразити на ионако разорену економију, рачунаће се тек када се рат буде коначно завршио.

Но, неке границе поменуте на почетку овог текста за Иран су пређене, и чини се да је руководство земље свесно да ће, ако не буде трајног редефинисања односа у региону, бити свеједно да ли се рат одмах наставља, уз још гора страдања, или се чека да ли ће се то десити за шест месеци или годину дана.

Парадоксално, иако је Иран највише пострадао и може још више, делује да Техеран има тренутно јаче аргументе у преговорима. Блокадом Ормуза и ударом по суседима показао је да не мора да буде војно надмоћан у судару са Америком и Израелом, као што и није. Ормуз јесте широк 33 километра, али је пловни пут широк свега 5-6 км, и може се блокирати и лаким чамцима пуним експлозива или мина, а то не кошта много. Промене у начину контроле Ормуза Иран се неће одрећи, а таксом може да наплати бар део ратне одштете коју тражи.

А неће се одрећи ни ракетног програма. Показало се да су му ракете неопходне за одбрану, без њих је препуштен на милост и немилост Израелу, а то непријатељство ће, како изгледа после претходних 45 дана, потрајати док је Израела и Ирана. Не морају то чак да буду ракете дугог домета, довољно је да добаце до суседа у Персијском заливу, а то није далеко, да њима, тиме и остатку света, причине немерљиву штету.

Вероватно би се Иран чак најлакше одрекао нуклеарног програма, оног који може да послужи у војне сврхе. Да неће да развија нуклеарно оружје Техеран од почетка тврди, а високо обогаћени уранијум може се транспортовати у Русију, што је и било предлагано. 

Али, тешко ће се Техеран одрећи захтева да мир укључује и прекид рата у Либану. Превише је Хезболах уложио у то да му буде савезник у овом рату, па би одрицање од Божије партије значило потпуни губитак кредибилитета међу ионако ретким савезницима.

Основни проблем је нулти ниво поверења Ирана у односу на Америку, што није чудно. Техеран је много уложио у нуклеарни споразум са Вашингтоном склопљен у време Обамине администрације који је Трамп поцепао 2018, у време свог првог мандата. На крају тог мандата, у јануару 2020, наредио је убиство Касема Солејманија, команданта Кудса, елитне јединице Иранске револуционарне гарде. Убиство без најаве и повода изведено је у Багдаду где је Солејмани, који је са Американцима годинама пре тога сарађивао у борби против Исламске државе, дошао по позиву. Иран је тада реда ради одговорио, бомбардујућу празне касарне америчке војске у Ираку, покушавајући да избегне ескалацију.

Нешто јачи је био одговор, мада и даље симболичан, када се прошле године Америка придружила нападу Израела на Иран, усред преговора, а онда је дошао и овај последњи напад, одмах по завршетку преговора у Оману.

Има још један проблем, који ће имати тешке последице у будућности. Сваки народ памти велике злочине над собом, али велике империје памте много дуже. У Ирану и данас са таквом мржњом причају о Александру Македонском као да је Персеполис, симбол Персијске империје, разорио и до темеља спалио јуче, а не пре 2500 година.

Да ничега другог није било, а било је много тога, покољ девојчица у Минабу Иран ће памтити, ко год буде на власти. На седиштима авиона којим је иранска делегација летела на преговоре у Исламабад биле су слике убијенe децe и предмети који су им припадали.

Америка на ивици

У последњим преговорима у Пакистану са америчке стране учествовали су Џерад Кушнер, по занимању Трампов зет и предузетник, и Стив Виткоф, најпознатији по томе што је Трампов пријатељ са голф терена, који су били главни преговарачи и у Оману, након чега је Америка напала Иран.

Рекло би се не баш репрезентативни представници за тако важан сусрет, и због њиховог претходног међународног искуства и због састанка у Оману, но питање је има ли уопште у самом врху америчке администрације, у најужем Трамповом окружењу било кога са више знања, искуства и квалификација.

Јесте званично најважнији амерички преговарач у Исламабаду био Џеј Ди Венс, Трампов потпредседник, који се упадљиво држао по страни од самог почетка рата у Ирану, али питање је колико су уопште велика његова овлашћења у ситуацији где о свему одлучују Трамп и неколико његових најближих сарадника који не трпе било какво супротно мишљење, чему сведочи и смена неколико високих војних званичника усред рата.

То и јесте највећи проблем са америчке стране. САД су увек имале добру секцију која се бавила Ираном (као, уосталом, у своје време и добре совјетологе и људе који су познавали Кину), али све то је временом разјурено, закључно са почетком другог Трамповог мандата.

Америци је очајнички потребан излаз из овог рата, уз проглашење било какве победе. Само, како прогласити победу у рату за који нико не може јасно да дефинише зашто је почео, и са којим циљевима, осим небулозних дефиниција тих циљева по друштвеним мрежама, који су се мењали на дневној бази?

У том рату је Америка вишеструки губитник, првенствено репутационо. Репутационо најпре као преговарач о било чему, као земља у чија обећања више не верују ни непријатељи ни савезници, а било је основа за то и раније (царине, Гренланд итд).

Затим, репутационо као војна сила, евидентно најјача у свету, али која са свом том силом није успела против вишеструко слабијег Ирана да оствари ниједан од набројаних циљева (не тако давно, 2021, та иста војна сила се после двадесетогодишњег рата са талибанима и утрошених најмање 1,5 хиљада милијарди долара покупила из Авганистана и препустила га у целости талибанима). А онда и репутационо као савезник који гарантује заштиту, безбедност и стабилност – шта сада о томе мисле петро-монархије у Заливу које су то плаћале хиљадама милијарди долара тек ће се видети у наредном периоду.

На крају, и најважније, репутационо као савезник у чију се предвидљивост и урачунљивост, које су основа свега, више не може рачунати.

Од Вашингтона су се у овом рату одмакли баш сви савезници, од оних најближих попут Велике Британије, до Јапана. Баш сви су одбили да се овом рату придруже (НАТО колективно), и да у њему учествују на било који начин. Позив Кини, Јапану, Јужној Кореји, Француској и Великој Британији да учествују у одблокиравању Ормуског мореуза неки су, попут Британије, глатко одбили, Француска и Јужна Кореја су промрсиле да ће размислити и јавити се, Кина нешто формално одговорила док су се њени руководиоци вероватно у самоћи смејали, а најконкретнији је био Јапан који је рекао да је лествица превисоко подигнута и да они не би да у томе учествују.

Ту нису ништа помогли Трампова бука и бес, претње и увреде, његове и Хегсетове објаве како је ово била величанствена победа, објаве којима се у Техерану подсмевају, а због којих у савезничким престоницама нелагодно гледају у земљу. А када се једном таква врста поверења изгуби, тешко се враћа.

А и гунђање код куће је све јаче, како због пораста цена бензина и инфлације, тако и због прекршених обећања да Америка више неће учествовати у ратовима који је се не тичу.

Како ће се из такве ситуације извући онај (они) који најмање противљење и најрационалније примедбе доживљавају као личну увреду, после које следе неконтролисани напади беса и неконтролисани поступци, онај (они) који домаћу и светску политику која се тиче милијарди људи креира на дневној бази, на основу тренутног расположења и оскудног (никаквог) знања о било чему, најмање о свету, и при томе у најближем прстену окружен истим таквим људима, тешко је рећи.

У најбољем случају, завршиће се бар на неко време, повлачењем уз шкргутање зуба, мада вреди размишљати о томе да је истекло тек 15 месеци Трамповог мандата. У најгорем случају после тренутног затишја наставиће се тамо где се стало, а то је сценарио о коме је боље не размишљати.

Сваки досадашњи наставак кризе око Ирана почињао је тамо где је претходни стао. У априлу 2024. године, у знак одмазде због израелског напада на ирански конзулат у Дамаску, Иран је испалио ракете и дронове на територију Израела, први пут у историји. Тел Авив је одговорио неколико дана касније, али није било жртава ни много штете ни на једној страни. Напади су очигледно били обострано тако креирани. Међусобни напади су поновљени у октобру исте године, опет дозирани, али много жешћи, да би у јуну 2025. Израел, потом и САД, напали Иран, а Техеран одговорио масивним ракетирањем Израела. Рат је био жесток, али кратак, „свега“ 12 дана. Овог 7. априла рат је застао на самој ивици провалије.

Фактор Израел

Поред иранских и америчких званичника, преговори у Исламабаду имали су и трећег актера – Израел, који није био за столом, али јесте лебдео изнад стола. Шта заиста мисли о примирју које су касно ноћу договорили Вашингтон и Техеран, а са којим се Тел Авив сложио, Израел је показао већ сутрадан, 8. априла.

У поподневним сатима изведен је најжешћи удар на Либан од почетка рата, посебно на Бејрут. Без најаве и упозорења гађани су, неселективно, и делови града који су раније важили као „сигурне“ зоне. Убијено је најмање 357 људи (жртве се још увек извлаче испод рушевина), од тога најмање 35 деце, а хиљаде су рањене.

Тел Авив је рекао да изјаве после преговора у Исламабаду да примирје важи и за Либан нису тачне и да ће Израел наставити рат на територији Либана до коначног уништења Хезболаха, као и да ће проширити „сигурносну зону“ до реке Захрани у Либану, педесетак километара северно од границе. Израел је више пута поновио и да рат у Ирану није завршио, и да је спреман на његов наставак.

Опозиција у Израелу, а и неки чланови владајуће коалиције, жестоко су критиковали Нетанијахуа што је уопште пристао на било какво примирје.

Најављени су директни преговори Либана и Израела у Вашингтону 14. априла, мада није јасно о чему ће уопште преговарати. Израел инсистира да либанска влада разоружа Хезболах, што ова зна да не може – и зато што је либанска војска слабија од Хезболаха, и због тога јер зна да би тиме највероватније гурнула земљу у грађански рат. С друге стране, Израел преговоре са Хезболахом не жели, нити Хезболах са Израелом. Једини уступак који је, за сада, Израел направио јесте да је на наговор Вашингтона у последњих неколико дана престао да бомбардује Бејрут, али су жестока бомбардовања и борбе настављени на југу земље.

Гидеон Леви, колумниста израелског „Хареца“ пише да је Израел по први пут од свог оснивања у ситуацији да можда потпуно изгуби подршку било које земље у свету, чак и Америке. Разлог је једноставан: док је трајао разарајући рат у Појасу Газе, уз све ужасе, већи део западног света је нелагодно ћутао или у пола гласа говорио како би то требало да се заустави, али тај рат није непосредно угрожавао њихове економије. У случају Ирана ситуација је потпуно другачија, због тог рата читавом свету прети темпирана економска бомба, па је одмицање од Израела гласније и уочљивије.

Леви каже да би Трампу, таквом какав је, један од начина изласка из рата могaо да буде пребацивање кривице за све на Израел, а и све већи број припадника МАГА покрета, неки и утицајни, почињу да питају зашто Американци морају да плаћају због рата Израела са Ираном када Иран није претња Сједињеним Државама.

У сваком случају, Нетанијаху, Бен Гвир, Смотрич, а и већи део становништва Израела који по анкетама подржава рат против Ирана и у Либану, на примедбе се не обазире, док Доналд Трамп најављује тоталну блокаду Ормуског мореуза, без обзира на последице. Све три зараћене стране тврде да „држе прст на обарачу“, а Блиски исток и свет са много страха и мало наде чекају даљи развој догађаја.

Бранко Милановић је докторирао економију 1987. на Универзитету у Београду, са дисертацијом о неједнакости дохотка у Југославији. Радио је као водећи економиста у Истраживачком одељењу Светске банке скоро 20 година, након чега је написао књигу „Oдвојени светови“ (2005). Био је виши сарадник у Карнегијевој фондацији за међународни мир и предаваo je на Универзитету у Мериленду. Тренутно је професор истраживач на Центру за постдипломске студије Универзитета Њујорка (CUNY) .

Милановићево главно подручје рада је неједнакост у приходима, како унутар земаља тако и глобално. Објављивао је бројне радове у водећим часописима. Његова књига „Богаташи и сиромаси“ (2011) проглашена је књигом године од стране часописа „Глобалист“, а „Глобална неједнакост“ (2016) добила је значајне међународне награде. Његова нова књига, „Велика глобална трансформација“, објављена је 2025. године и проглашена је за књигу године часописа „Фајненшел тајмс“.

АЛИС ЛИУ: Професоре Милановић, у вашој новој књизи истичете две кључне економске промене нашег доба. Kоје су то промене и како су међусобно повезане?

БРАНКО МИЛАНОВИЋ: Те две кључне промене уочљиве су на различитим нивоима анализе. Прва кључна промена јесте растући значај Азије и Пацифика и премештање глобалне економске активности ка том региону. Ако бисте упоредили слику светске економије од пре 30-40 година са данашњом сликом, видели бисте да је економска активност сада много већа у земљама попут Кине, Индије, Индонезије и Тајланда него што је била пре 40 година. Такође, знатно већи је удео Азије у укупној глобалној производњи добара и услуга.

Кина је, наравно, најчешћи пример јер је претекла Сједињене Државе као највећа светска економија на свету према паритету куповне моћи. Кинеска економија тренутно производи 22% глобалног БДП-а, док америчка економија производи 16%. Али још један пример те промене јесте и чињеница да, на пример, Индија тренутно производи 9% глобалне производње а Велика Британија 2%, док су пре 30 година обе земље производиле по око 3%.

Друга велика промена је последица ове прве, али се дешава на нивоу индивидуалних прихода. Како је Кина као држава постајала све богатија и Кинези су постајали богатији. Напредовали су у глобалној расподели прихода и почели да претичу ниже класе у богатијим земљама. То значи, на пример, да људи који су били у нижој средњој класи у САД, Немачкој или Италији, по први пут у последњих 200 година сада заостају иза значајног броја људи из Азије. Наравно, ви често не схватате да ли сте на глобалној лествици испред или иза некога, али постоји одређена роба и производи чије су цене међународно одређене, а које можда више нећете моћи да приуштите. То, у комбинацији са чињеницом да су се земље на врху ранг листе (као што су САД) много боље прошле од средње и радничке класе у њима, створило је додатне политичке потресе.

Дакле, постоје две велике промене на два различита нивоа. На нивоу националних држава имали смо помак ка много већем значају Азије у економији и политици, док на нивоу личних прихода видимо опадање западне средње класе.

Како је успон Азије обликовао глобалну економију и расподелу прихода, и шта ову промену чини историјски јединственом а не само још једном фазом глобалних економских промена? Зашто би требалo да на то обратимо пажњу?

Требало би да обратимо пажњу пре свега јер је реч о великој промени. Ако узмете само Индију и Кину – које заједно имају 2,8 милијарди становника, односно око 40% светске популације – јасно је да се ова промена не може игнорисати због саме величине ових земаља. Али ова промена је драматична и због своје историјске јединствености.

Ако се вратите у 1300. или 1500. годину, или у 16. век, и погледате каква је тада била расподела економске активности на евроазијском континенту, видећете да је ниво прихода људи у развијенијим деловима Европе, попут Холандије или италијанских градова-држава, био сличан нивоу развоја у развијенијим деловима Кине. По данашњим стандардима сви су били сиромашни, али разлика у приходима између ова два дела Евроазије није била велика.

То се променило са Индустријском револуцијом. Индустријска револуција је била изузетно важна не само због повећања светског БДП-а, већ и зато што је људе у земљама које су предводиле индустријализацију – у Великој Британији, Француској, Северној Европи, затим Сједињеним Државама и коначно Јапану – учинила много богатијим од оних у другим земљама. Будући богатији, били су и технолошки напреднији и војно јачи.

У последњих 40 година први пут смо се суочили са озбиљним изазовом том поретку. Земље у Азији сада не само да сустижу, већ у неким случајевима чак и технолошки претичу западне земље. Као што сам већ рекао, становништво тих земаља такође напредује у глобалној расподели дохотка. Зато је ова промена историјски значајна – она у одређеној мери поништава последице Индустријске револуције тако што Азију поново ставља на исти ниво са Европом.

Кад смо већ код историјских аналогија, много се говори о новом Хладном рату између Кине и политичког Запада. По чему се овај Хладни рат разликује од претходног?

Мислим да је реч о другачијем Хладном рату, пре свега зато што не знамо како ће се одвијати. Али дозволите ми да скицирам његове главне карактеристике.

Претходни Хладни рат између САД и СССР-а био је заснован на идеолошком надметању. Позивам се овде на Ремона Арона, који је шездесетих написао веома важну књигу под називом „Мир и рат“. Арон говори о два хегемона, САД и СССР, али систем назива хетерогеним, што значи да је основа легитимитета совјетског и америчког система била различита. Па ипак, истовремено, у ова два система постојали су људи који су били присталице оног другог. Француска и Италија, на пример, имале су веома јаке комунистичке партије које су биле идеолошки повезане са Совјетским Савезом. С друге стране, у земљама источне Европе и Совјетском Савезу неки људи су, иако не тако отворено и слободно, били либерално оријентисани и идеолошки повезани са Западом.

Данас не видим такву идеолошку конкуренцију између Кине и Сједињених Држава. Ривалство је сада много више економско, јер је Кина економски снажнија него што је Совјетски Савез икада био. Али идеолошки, Кина није успела да понуди модел политичко-економског система који би се лако могао пресликати негде другде. Док је Совјетски Савез то могао.

Дакле, сугеришете да Кини недостаје идеолошка привлачност какву је имао Совјетски Савезо?

У суштини, да – Кини недостаје идеолошка привлачност. Не треба заборавити да је Совјетски Савез извозио своју идеологију практично широм света. Ако узмете не само успешне револуције попут кубанске, која је на крају постала комунистичка, већ и земље попут Индије у којој је уведено планско управљање, или Анголу, Алжир, Египат, Индонезију пре Сухарта, па и Латинску Америку, утицај СССР-а је био веома снажан. То није било само зато што су људи мислили да је совјетска економија јака, већ зато што је нудила идеологију ослобођења, социјализма и једнакости.

У поређењу с тим, није ми јасно шта данашња Кина може да „извезе“ као своју идеологију. Мислим да је то делимично зато што је кинески успех резултат мноштва одлука донетих под веома сложеним и специфичним околностима. Стога је тешко формулисати скуп правила која би друге земље могле да преузму.

На пример, економски успех Кине изграђен је на маоистичком наслеђу, али је у великој мери зависио и од конкретних потеза и околности, попут увођења посебних економских зона и развоја општинских и сеоских предузећа. Док је СССР подучавао земље да национализују сва своја предузећа, уведу централно планирање и централним планерима препусте одлуке шта треба да се производи, кинеско искуство је много теже „дестиловати“ и применити га на земље попут, на пример, Замбије или Аргентине, јер су услови веома различити.

Пређимо на однос Сједињених Држава и Кине. С једне стране, сугеришете да кинеска економија убрзано расте, али сте такође приметили да је кинески БДП по глави становника и даље знатно нижи од америчког. Да ли вас то чини скептичним према наративима о опадању САД? Да ли ће бити потребан дуг период да Кина у потпуности сустигне САД?

То је веома сложено питање. Покушаћу да га разложим. Пре свега, кинески приход по глави становника је и даље знатно испод америчког нивоа, чак и ако се рачуна по паритету куповне моћи, а још више ако се мери по реалним девизним курсевима. Задржимо се на паритету куповне моћи, јер он одражава стварни животни стандард.

Говоримо о економској разлици која је у односу од 3 према 1 до 3,5 према 1 у корист САД. Али ако Кина настави са својим садашњим стопама раста, очигледно је да ће се ова разлика смањивати. Не треба заборавити притом да је разлика пре 40 година била 20 према 1, док је сада је 3 према 1. Дошло је, дакле, до огромне промене. Ако Кина настави са стопама раста 2 или 3% вишим од америчких, у року од једне, а највише две генерације, имаћете у Кини исти број људи који су изнад америчког средњег прихода као и Американаца.

Сада бисте могли да додатно питате: када ће кинески БДП по глави становника достићи амерички? То ће се вероватно десити за 50 до 70 година. Али до тада, ако се постигне паритет, чињеница да су Кинези четири пута бројнији од Американаца учинила би Кину толико моћнијом да поређење у овом смислу више не би било сасвим адекватно.

Дакле, ако неко мисли да је прави знак „сустизања“ тренутак када Кина постане једнако богата по глави становника као Сједињене Државе – за то ће бити потребно много времена. Међутим, и пре него што се то деси, Кина као држава ће бити много моћнија од Сједињених Држава једноставно зато што је много већа.

Да ли трговина између Сједињених Држава и Кине смањује или повећава ризике од рата и сукоба?

Друго поглавље своје књиге посветио сам управо том питању, односно начину на који су га различити аутори тумачили. Око тога не постоји научни консензус.

Француски филозоф Монтескје је око 1750. године био велики присталица идеје да трговина и размена чине људе међусобно зависним. Сугерисао је да ако желимо да вам продамо нешто што ви желите да купите онда смо међусобно зависни и обазривије се понашамо једни према другима пошто желимо да очувамо однос продавац-купац. У суштини, сматрао је да трговина не само да води ка миру већ и ка пристојнијем понашању. Дакле, то је једна крајност.

Друга крајност биле су теорије које су се појавиле крајем 19. века код енглеског економисте Џона Хобсона, а касније су их преузели комунистички револуционари Роза Луксембург и Лењин. Они су тврдили да велике капиталистичке земље располажу огромним капиталом, али пате од недостатка тражње јер је становништво релативно сиромашно, а неједнакости су велике. Дакле, државе и њихове компаније морају да се шире ван својих граница и да у сиромашнијим земљама траже ресурсе, нова тржишта и веома јефтину радну снагу. Пошто више капиталистичких држава то чини истовремено, оне почињу да се надмећу за контролу над мање развијеним деловима света. Тако долази до империјалних ратова. У овом случају, трговина води у сукоб. Први светски рат је савршено остварење Хобсонове логике.

Средњи став, који сматрам веома занимљивим и који се не цитира често, налазимо код Адама Смита. Адам Смит је 1776. године писао да је Европа до тада била толико технолошки и војно надмоћнија да је могла да осваја и чини много неправде широм света. Али ако би Европа наставила да тргује с другим деловима света, ови региони ће кроз ту размену учити од Европе и временом је сустизати технолошки и војно. Пошто би две стране временом постајале приближно једнаке по снази, обе би се плашиле да започну рат. Равнотежа снага би у том случају одржавала мир.

Дакле, овде имамо три теорије које можемо применити на однос САД и Кине: оптимистична теорија претпоставља да међусобна трговина води ка миру, Адам Смит верује да трговина води равнотежи моћи која одржава мир, док теорија Хобсон-Луксембург-Лењин тврди да ће се велике силе борити за контролу над остатком света што ће их довести до рата. У књизи сам покушао да све три теорије применим на еволуцију односа између САД и Кине од 1970-их наовамо.

Која од три теорије је, по вашем мишљењу, најприменљивија на односе САД и Кине?

Не можемо да тврдимо да је нека од њих применљива независно од околности. Заправо, све три су присутне у односима САД и Кине.

Из америчке перспективе, током 1970-их и 1980-их међусобна трговина и односи САД са Кином били су добри из два разлога. Прво, за САД је било важно да имају Кину у свом табору насупрот Совјетском Савезу, па се у том светлу политички гледало на отварање Кине. Друго, америчке компаније су тада желеле да инвестирају у Кини, да добију приступ огромном тржишту и да користе тамошњу релативно јефтину радну снагу. За Кину је пак то било sine qua non: без америчког тржишта и америчке технологије Кина заиста не би могла да оствари економски напредак. Дакле, америчко-кинеска трговинска размена у овом периоду је заиста водила ка међузависности и сарадњи, како је говорио Монтескје.

Али ако погледамо из садашње перспективе, и теорија Адама Смита такође важи. Јер данас, када је технолошка моћ Кине и САД веома слична, мир се одржава зaхваљујући нечему што бисмо могли назвати узајамним страхом, јер обе стране верују да би рат за сваку од њих био погубан.

И теорија Хобсон-Луксембург-Лењин је очигледна у зачетку међународног надметања у Африци, где се Кина и САД такмиче за тамошња тржишта и ресурсе.

Ипак, ниједна појединачна теорија не обухвата целу истину, свака од њих важи за различите периоде или аспекте кинеско-америчких односа.

Укратко смо описали оно што сте назвали великим „преслагивањем“ глобалних доходака. Хајде да се детаљније позабавимо тиме. Ко је добио, а ко изгубио од ове промене и зашто?

Најкраће речено, глобализација је у великој мери била од користи вишим класама у богатим земљама, а огромну корист донела је практично свима у Азији, у државама попут Кине, Вијетнама, Индије и Индонезије.

Тешко је рећи ко је изгубио, јер у стварним приходима готово да нико није назадовао. Али у релативном смислу, у неповољнијем положају нашле су се средње и радничке класе у развијеним земљама. Они су изгубили у релативном смислу, у поређењу са својим најбогатијим сународницима који чине 1% или 5% популације, јер су њихови приходи расли знатно спорије од прихода оних на врху.

Истовремено, они су заостајали и у поређењу са азијским средњим класама. Дакле, није реч о томе да су осиромашиле у апсолутном смислу, већ је реч о релативном губитку: њихов раст једноставно није пратио динамику раста азијских средњих слојева нити слоја најбогатијих у својим земљама.

Написали сте да је нова глобална елита убрзо постала мета политичког незадовољства, чак и у земљама у којима је укупно богатство расло. Зашто су ове нове елите тако брзо изгубиле легитимитет? Зашто су толико изложене нападима?

Оно што се догодило у богатим земљама јесте да су велики делови становништва, попут радничке и средње класе, имали релативно скроман раст. Током три деценије њихови приходи расли су по стопи од 1% годишње. То није оно што је глобализација требало да донесе. Када су западни лидери, укључујући Регана и Маргарет Тачер, промовисали глобализацију, полазили су од претпоставке да ће средња класа у богатим земљама значајно напредовати. Нису глобализацију „продавали“ уз тврдњу да ће Кина у њој најбоље проћи.

Средње класе у богатим земљама (САД, Велика Британија, Француска, Италија и Немачка) прошла су релативно лоше. Уз то, виделе су да се људи који су већ били много богатији од њих додатно богате. То их је навело на помисао да нове елите заправо нe маре за њих. Нове елите су биле спремне да изместе фабрике из Сједињених Држава, преселе их, рецимо, у Бурму и тамо запосле јефтину радну снагу. Није их била брига за локалне заједнице.

Завршило се општим разочарањем: уверењем да су они који имају користи од глобализације равнодушни према својим сународницима који се осећају ускраћеним, који губе послове, нису у стању да одрже свој животни стандард или да га довољно побољшају. То је економска страна, али постоји и културна и морална димензија, којa је, по мом мишљењу, додатно појачана уверењем елита да су оне меритократске и да заслужују да буду на врху. Међутим, многи који нису у врху најбогатијих не прихватају ту тврдњу. То је заиста довело до великог раскорака између различитих делова западних друштава.

Поред тога, у многим европским земљама и питање имиграције је постало проблем. За оне на врху, имиграција је корисна јер обезбеђује јефтинију радну снагу. Али ако сте француски радник и морате да се такмичите са имигрантским радником из Африке, то није нужно пријатно.

Рекли сте да је Кина имала користи од глобалног неолиберализма, али и да је допринела његовом крају. Како је могуће да је Кина истовремено производ једног система и његов рушитељ? 

Изгледа парадоксално, али мислим да је то тачно. Кина је имала огромне користи од глобализације: отварање америчког тржишта, приступ технологијама са Запада, могућност извоза и могућност значајно повећање животног стандарда свог становништва.

С друге стране, управо зато што је толико велика и што је толико профитирала, Кина је почела да се доживљава као претња Сједињеним Државама. Из геополитичких разлога, САД и шири Запад почели су да пружају отпор глобализацији. У томе је иронија: глобализација је била веома успешна, нарочито за азијске земље, а посебно за Кину, али управо је тај успех створио геополитички сукоб између Кине и Сједињених Држава. Кина је имала огромне користи и тиме практично учинила неизбежним крај ове фазе глобализације. Постала је превелика да би се лако уклопила у геополитички систем којим доминирају Сједињене Државе.

Уводите у својој новој књизи појам „националног тржишног либерализма“, за који тврдите да је заменио неолиберализам. Како би то превели на једноставан језик? По чему се он у пракси разликује од неолиберализма?

То је широк појам. Понекад користим и израз „национални либерализам“ да бих га скратио. Али да објасним врло једноставно. Ако либералне или неолибералне принципе поделите на два дела, имате један који се односи на унутрашњу политику и други који се односи на међународни ниво.

На међународном плану, то су флексибилни девизни курсеви, ниске царине и потпуна слобода кретања капитала, технологије, робе и, донекле, радне снаге. Унутрашња страна неолиберализма подразумева ниже порезе за богате, ниже опорезивање капитала у односу на рад, дерегулацију, приватизацију и приватизоване системе социјалног осигурања.

Оно што се данас дешава у свету јесте да је међународна компонента неолиберализма одбачена, и то не само од стране Трампа већ чак и од стране Европске уније. Уводе се царине, постављају снажне препреке за кретање радне снаге, а економска принуда користи се готово свуда. Међународни неолиберализам се напушта и замењује меркантилистичким политикама.

Али на унутрашњем плану, у Сједињеним Државама неолиберални принципи остају веома живи. Трампова администрација донела је још већу дерегулацију него раније, ниже порезе за богате и повољнији третман капитала у односу на рад. Дакле, неолиберализам и даље постоји, али само на националном нивоу. Добијамо верзију неолиберализма лишену своје међународне компоненте.

Да ли мислите да ће национални тржишни либерализам дуго опстати? Или је то само прелазна фаза?

Не мислим да ће нестати за три или пет година. Он одражава дубоку структурну прерасподелу економске и политичке моћи на глобалном нивоу, уз идеолошки помак од слободне трговине ка логици нулте суме (да је добитак за једну страну губитак за другу). То су крупне промене.

Због тога је погрешно посматрати га само као нешто привремено, као прелазну фазу, посебно зато што још не знамо ка чему тачно води. Али је такође тешко предвидети који ће модел ускочити да га замени. Овај систем не зависи од једног лидера. Он има своју унутрашњу логику и могао би да опстане деценијама – напросто, не знамо колико ће трајати.

Тврдите да Си, Трамп и Путин у суштини нуде различите одговоре на исте структурне напетости. Шта под тим мислите? Која је заједничка логика која повезује ове, наизглед супротстављене, лидере?

Хтео сам да кажем да су сва тројица дошла на власт уз подршку група разочараних последицама, односно крајностима, неолибералне глобализације. Трамп се ослонио на незадовољство великог дела средње и радничке класе, која се осећала запостављеном након деценија глобализације, посебно након кризе 2007–2008. године. Зато је за њега гласало 77 милиона Американаца.

У Кини, подршка Си Ђинпингу дошла је пре свега изнутра, из Комунистичке партије, нарочито од оних који су видели да је њихов политички ауторитет угрожен успоном богатих елита. Суочен са новим милијардерима и милионерима у Кини, Си је заступао идеју да политика треба да буде одвојена од новца. Сматрао је да политика треба да остане у рукама људи из партије. Приметите како је Си дошао на власт снажно промовишући политику везану за борбу против корупције.

У случају Русије, Путин се лако може разумети као реакција на хаос деведесетих. Приватизација коју је спровео Јељцин створила је олигархијски систем који је земљу довео на ивицу грађанског рата. Путинов режим је толерисао економске елите све док нису доводиле у питање политичку власт.

Сва тројица лидера су понудила одговоре на крајности неолибералне глобализације, и управо на томе изградили сопствени политички легитимитет.

Веома занимљиво. То нас води ка следећем питању: ко су данас политичке и економске елите у Кини? Да ли се оне донекле разликују од својих америчких пандана?

Када сам анализирао податке из анкета о домаћинствима, посматрао сам најбогатијих 5% урбаног становништва у Кини у периоду од 1988. до 2023. године. Године 1988. ту групу су углавном чинили људи запослени у државним предузећима – инжењери, директори, као и државни службеници и функционери Комунистичке партије. Професионално-менаџерска класа имала је врло мали удео, док мали и велики капиталисти готово да нису постојали у 5% најбогатијих.

У 2023. ситуација је потпуно другачија. Око две трећине најбогатијих остварује приходе из приватног сектора. Неки од њих су крупни капиталисти, други мањи, а има и самозапослених или оних који раде у приватном сектору. Поред тога, значајан део припада професионално-менаџерској класи, углавном запосленој у великим приватним предузећима, као што су фабрике и инвестиционе банке. Преостала трећина је даље везана за државу, кроз запослење у државним предузећима, владиним институцијама и Партији.

Дакле, дошло је до велике трансформације, како у економији тако и у друштвеној структури елите. По мом тумачењу, ако то посматрате из перспективе политичког лидера, таква елита може деловати као потенцијална претња: тих најбогатијих 5%, сада у великој мери ослоњених на приватни сектор, могли би да траже већи утицај на избор политичких лидера и креирање политика.

Али ако не желите да богати диктирају политику на начин на који то чине у Сједињеним Државама, онда је решење раздвајање економске од политичке моћи. То је у суштини оно што је Си урадио. Порука је: ви, богати, можете да наставите да се богатите и имате економску моћ, али нећете имати и политички утицај. Политичке одлуке, чак и економске, доносе се по по критеријумима који треба да буду у корист Кине као целине, а не нужно у корист економских елита.

Шта политички Запад погрешно разуме када је реч о последицама успона Азије и Кине?

Политички Запад је у почетку подржао отварање Кине, пре свега из геополитичких разлога – како би супротставио Кину Совјетском Савезу и раскол између њих учинио неповратним. Истовремено су постојали и економски интереси, попут приступа огромном кинеском тржишту.

Гледано уназад, у светлу данашњег разочарања оним што се догодило у Кини, политички Запад тврди да је ушао у глобализацију у нади да ће се Кина демократизовати. По мом мишљењу, то заиста нема много смисла. Тврдња да су разочарани глобализацијом зато што Кина није постала демократија делује као накнадно оправдање. И прилично је неискрено.

Право неразумевање било је структурне природе. Западни доносиоци одлука нису схватили да ће успех глобализације значајно променити расподелу економске моћи у свету. Другим речима, нису предвидели да ће систем који су сами промовисали довести до слабљења њихове релативне доминације.

За крај, гледајући унапред, какав нови светски поредак очекујете? Да ли идемо ка већој фрагментацији, сарадњи или нечем трећем?

Очигледно је да данас имамо глобални неред. Као и у многим историјским периодима, то је привремени политички поремећај који ће, надам се не после великог рата, довести до новог поретка који боље одражава однос снага међу државама.

Мислим да се крећемо ка мултиполарном свету. Под тим не мислим само на неколико приближно једнаких полова, већ на међународни поредак – можда са реформисаним Уједињеним нацијама или с неком новом институцијом – који ће боље одражавати данашњу реалност него систем створен после Другог светског рата. Данашњи систем има много нелогичности: мале европске земље имају већа гласачка права у ММФ-у него земље попут Индије или Индонезије, што нема много смисла с обзиром на њихову величину и економску снагу. Нови систем би морао да одражава садашњу расподелу моћи.

У том смислу, најпре ћемо вероватно ићи ка мултиполарном свету са више полова, поред Европе и Сједињених Држава с земљама попут Кине, Индије, Бразила, Јужне Африке и Русије. На дуже стазе, надам се да ће се изградити праведнији међународни поредак у којем ће велике силе имати већи удео него што га имају данас.

У време велике рецесије 2008. године Лагардова је била министарка трговине Француске, а онда је 2012. године постала директорка Међународног монетарног фонда (ММФ). На тој позицији остала је до 2019. године, а ковид кризу 2020. године, и енергетску кризу после почетка рата у Украјини 2022. године, Лагардова је дочекала као председница Европске централне банке (ЕЦБ) током чијег мандата је инфлација у еврозони (крајем 2022. године) достигла врхунац од скоро 10 одсто. Госпођа Криза је растом камата успела да охлади прегрејану европску економију и инфлацију спусти на испод два одсто, колико је износила у фебруару ове године.

У марту су ефекти рата у Ирану већ подигли цене, па Еуростат, званична статистика Европске уније, прогнозира да ће инфлација у марту износити 2,5 одсто. Нови рат и ново пуштање духа из боце, кога су после рата у Украјини централни банкари широм света једва у боцу вратили, оно је што трезни Кристин Лагард и што је у разговору са Зани Минтон Бедоуз диктирало тон интервјуа у коме је директорка ЕЦБ-а тржишту послала упозоравајуће поруке.

У емисији „Инсајдер“, која је прошлог четвртка, 26. марта, објављена на порталу „Економиста“, Лагардова и Минтон Бедоузова су у Франкфурту, у седишту ЕЦБ-а разговарале о економским последицама рата у Ирану, а судећи по ономе што је о томе Лагардова рекла, наш луди свет ускоро би могао да постане још луђи.

Потцењени ризици 

„Ризици од рата у Ирану се потцењују“, рекла је она и додала да су очекивања брзог повратка у нормалу можда превише оптимистична. Америчког министра финансија Скота Бесента Лагардова није споменула, али јасно је да је мислила на његову процену према којој ће последице рата у Персијском заливу бити кратког даха.

Уосталом, у понедељак, 30. марта одржан је видео састанак групе Г7 где је Лагардова, како преноси америчка агенција „Блумберг“, оспорила оптимизам Скота Бесента. „Суочавамо се са правим шоком. Вероватно већим него што то тренутно можемо да замислимо“, рекла је Лагардова за „Економист“.

Технички стручњаци ЕЦБ верују да је „превише тога већ оштећено“, додала је, да „нема начина“ да се изгубљено снабдевање енергијом у Заливу обнови у року од неколико месеци, као и да би прекид могао да траје „годинама“.

Два су проблема када је тренутно о енергетској кризи у Персијском заливу реч. Први је то што је Ормуски мореуз затворен. Саобраћај бродова и танкера кроз мореуз смањен је чак 95 одсто. Француска консултантска кућа „Лазард“ објавила је пре неколико дана да дневно кроз Ормуз прође просечно 4 брода, у поређењу са 125 пре рата. Подаци компаније „Вортекса“ су другачији, по њима је мање бродова пролазило кроз Ормуз, али је и ту јасан тренд који показује пад од 95 одсто протока од почетка рата.

Селективни транзит је настављен јер Иранска револуционарна гарда бродове непријатељских држава не пушта да прођу, па се дневни проток нафте из Персијског залива уместо некадашњих 20 милиона барела спустио на испод 10 милиона барела дневно. Један део нафте пролази преко Саудијске Арабије и нафтовода Исток-Запад, као и преко Фуџеире у Уједињеним Арапским Емиратима (УАЕ).

Оштећена инфраструктура

Уништена енергетска инфраструктура је, ипак, много већи и дуготрајнији проблем. Када је реч о рафинеријама нафте, на списку оштећених постројења који је недавно објавио „Блумберг“ је рафинерија Рувајс у УАЕ. Рафинерија Рас Танура у Саудијској Арабији је привремено обуставила рад највећег постројења за прераду, капацитета 550.000 барела дневно.

Дрон је пао и на рафинерију Самреф у Саудијској Арабији, а у Бахреину је на списку оштећене енергетске инфраструктуре рафинерија Бапко енерџи, постројење капацитета 400.000 барела нафте дневно. У Кувајту је погођена рафинерија Мина ал Ахмади, у Кувајту Мина Абдулах, а у Ираку рафинерија Ланаз.

Највећи проблем ипак је то што је постројење за течни природни гас (ЛНГ) Рас Лафан у Катару погођено иранским ракетама, што је изазвало пожаре који су проузроковали велику штету. „Катар Енерџи“, велики снабдевач гаса, прогласио је вишу силу и отказао уговоре о дугорочном снабдевању.

У Абу Дабију је погођено гасно постројење Хабшан, а у Ирану је Израел гађао Јужни Парс. Станица за регулацију гасног притиска у провинцији Исфахан у Ирану такође је оштећена.

На гасном пољу Шах у Уједињеним Арапским Емиратима је ирански дрон изазвао пожар и оштетио инфраструктуру, а гасно постројење Дас Ајланд за производњу течног нафтног гаса ради на ниском нивоу зато што произведене количине не може да извезе кроз Ормуз. Ово гасно постројење је иначе у власништву АДНОК-а, компаније која би требало да буде партнер мађарском МОЛ-у у преузимању НИС-а.

У Ираку је оштећено и нафтно поље Мајнун, а у Саудијској Арабији – Шајбах. Руска агенција Интерфакс јавила је да се у близини оперативног блока нуклеарне електране Бушехр у Ирану такође догодио напад.

Осим важне енергетске инфраструктуре гађане су и луке којима се транспортују не само енергенти, већ и друга роба која пролази кроз залив. У Саудијској Арабији гађана је лука Јанбу, а у УЕА луке Фуџејра и Џебел Али. И лука Сохар и терминал Мина ал Фахал и Салала у Оману су оштећени, а у Бахреину је оштећен терминал Калифа бин Салман.

Овај списак уништене и оштећене инфраструктуре вероватно је имала на уму Кристин Лагард када је у интервјуу за „Економист“ рекла да последице по глобалну економију стижу са одложеним дејством, али и да је ЕЦБ „спремна да одговори“.

Црни сценарио 

Преведено са језика монетарне политике то значи да би у наставку године, ако се рат у Персијском заливу настави, глобалној економији могао да се догоди раст инфлације, а да би као одговор на то ЕЦБ могла да повећа камате. А у најпесимистичнијем сценарију ЕЦБ рачуна да би, ако прекиди у снабдевању потрају до краја ове године, инфлација у евро-зони могла да стигне и до 6,3%.

А судећи по ономе што је рекла, министри финансија широм Европе ову кризу чекају са мање простора у буџетима него што су имали 2022. године, када је почео рат у Украјини. „Нема толико буџетског простора као 2022. и 2023. године, када су земље потрошиле 2,5 одсто бруто домаћег производа или више да би ублажиле трошкове раста енергената“, изјавила је Лагардова.

„Свака подршка овог пута треба да буде прилагођена, циљана и привремена“, додала је. Креатори фискалне политике требало би да знају колико широко ћебе могу да простру, да помоћ распоређују и фокусирају на домаћинства са ниским приходима.

У том интервјуу занимљив је и тон којим Лагардова говори о улози Америке у овој енергетској кризи. На питање да ли би могло глобално да се одговори на нову кризу, Лагардова је прво лаконски одговорила: „Уверавам вас да ће се централне банке ујединити“, и, како се током разговора испоставило, намерно изоставила министарства финансија.

Током кризе 2008. године Г20 је координисао глобални одговор и глобалне мере. „Можете ли да замислите да се то сада догоди? Г20 је под вођством САД. Нећу рећи ништа више“, рекла је Лагардова, а онда из угла некога ко је био на челу ММФ-а заправо дала и најкритичнију изјаву.

„Стари поредак се распада. Мултилатералним институцијама попут ММФ-а, Светске банке и Светске трговинске организације још се може управљати, али се америчка доминација у њима мора смањити“, рекла је Лагардова и тиме заправо дошла на линију онога што годинама, на пример, тражи Кина. А то је да се уважи реалност и да се Кини да већа квота, а самим тим и већи утицај у ММФ-у и Светској банци, а да се америчка квота смањи.

Крај досадашњег финансијског поретка

Овај процес трансформације старог финансијског поретка упоредила је са змијом која мора да одбаци стару кожу. „Могуће је из старе коже извући нову животињу“, рекла је она. На томе годинама инсистирају кинеске власти, али и у Европи, а нарочито у Француској, одакле је Лагардова дошла на чело ММФ-а а затим ЕЦБ-а, има интелектуалаца који сматрају да је време за ресет глобалног финансијском поретка.

Једна од њих је и Аранча Гонзалес, деканица Париске школе за међународне односе, која у контексту реформе глобалног финансијског поретка често цитира писца Марка Твена и реченицу којом је демантовао медијске наводе да је преминуо: „Вест о мојој смрти је тачна, али преурањена.“ Овај цитат из 1897. године она је користила да опише позицију у којој се налази стари финансијски поредак на челу са ММФ-ом и Светском банком.

„Уместо да се фокусирамо на то како да те институције боље функционишу, признајмо себи да су умрле. Институције које смо направили не функционишу. Има много изазова. Треба да осигурамо да организације које смо направили за трговину, климатске промене и финансије могу да раде и да понуде решења за нова изазовна времена. Светска банка и ММФ, али и међународне финансијске институције морају да се промене и признају реалност на терену“, сматра Гонзалесова и подсећа да су се реформе система увек спроводиле после ратова. Уосталом, и ММФ и Светска банка су основане после Другог светског рата на Бретонвудској конференцији у лето 1944. године.

Зато је Гонзалесова сматрала да би после рата у Украјини, који је почео 2022, требало реформисати ове институције. „Хајде да погледамо како је изгледао свет који смо створили после Другог светског рата. Хајде да видимо како изгледају ММФ и Светска банка. Наравно да ћемо схватити да су правила Светске банке и Фонда огледало света какав је био. А свет се променио, ми данас имамо неке друге важне факторе на међународној сцени. И то велике факторе. Ако само погледамо глобалну економију, пре 30 година Кина је, на пример, чинила 2 одсто светске трговине. Сада је удео кинеске економије у глобалној привреди већи од 15 одсто. Али организације и институције се нису прилагодиле промени на терену која се догодила протеклих деценија“, рекла је она на Форуму Европске инвестиционе банке који је пре две године одржан у Луксембургу.

Та промена се, како је тада рекла, догодила током њеног радног века, јер када је почела своју научну каријеру пре више од три деценије, Кина није била значајан економски играч на глобалној привредној сцени.

Криза пред вратима

Хоће ли овај последњи рат у Персијском заливу отворити то питање и признати реалност на терену, видеће се за десетак дана у Вашингтону. Од 13. до 17. априла је редовна Пролећна скупштина ММФ-а и Светске банке. Утицај Ормуза на глобалне пројекције о расту и инфлацији сигурно ће се видети у Извештају о глобалним економским перспективама, где ће стопе раста сигурно бити мање, а стопе инфлације веће.

Хоће ли Ормуз реформисати глобални финансијски поредак? Хоће ли тренутна енергетска криза, коју Међународна агенција за енергетику описује као највећу у историји, учинити да „змија одбаци своју кожу“?

Приликом анализе утицаја ове енергетске кризе често се као репер користи цена нафте, па се тако наводи како је током првог нафтног шока 1973. године цена нафте скочила чак четири пута (са три на 12 долара по барелу), да је историјски рекорд цена нафте типа Брент достигла 2008. године када је ишла и до 147 долара за барел, а да ништа од тога сада нисмо видели.

Али, чини се да никада до сада нисмо видели да у глобалној понуди нафте недостају толике количине. Током претходних нафтних шокова у дневној понуди фалило је од четири до шест милиона барела дневно. Сада дневно недостаје и до 10 милиона барела. То је разлог зашто Међународна агенција за енергетику ово зове највећом енергетском кризом са којом се свет суочио. То је и разлог зашто је из резерви ослободила највеће количине икада (400 милиона барела нафте).

Све и да сутра стане рат, да бродови несметано могу да прођу кроз Ормуз, производња и нафте и гаса биће мања јер је енергетска инфраструктура у Персијском заливу оштећена. Ако амерички министар финансија Скот Бесент рачуна да ће се последице ове кризе отклонити оног тренутка када се одблокира Ормуз, онда је то, што би рекла Кристин Лагард, претерани оптимизам.

Проблем за глобалну економију није тренутно блокираних 33 километара Ормуског мореуза, већ време које ће бити потребно да се уништена енергетска инфраструктура у Персијском заливу обнови. Тај трошак, кад год да стане рат, за овај луди свет, како га зове главна уредница „Економиста“, стиже са одложеним дејством. Само да у међувремену луди свет не постане још луђи.

Људи који ме прате знају да сам велики поштовалац совјетских историчара Роја и Жореса Медведева и да сам прочитао већину њихових књига. Раније сам објаснио зашто њихове радове сматрам посебно драгоценим, упркос томе што  су до касних 1980-их морали да раде у изолацији, изгнанству и са врло ограниченим приступом архивским документима.

У последње две године прочитао сам две књиге Роја Медведева које се баве оним што он назива „непознатим Стаљином“, као и једну посвећену познатим дисидентима (како њиховој идеологији, тако и њима као личностима), међу којима су, наравно, најистакнутији Александар Солжењицин и Андреј Сахаров, које је Рој лично познавао из заједничких дисидентских кругова.

Недавно сам прочитао и књигу његовог брата Жореса о Јурију Андропову. Магловито сам се сећао да сам је већ читао у време када је објављена, па сам проверио своје белешке: и заиста, прочитао сам је 1983. године. Иако су ми многе тезе које Жорес износи биле познате, нисам био сигуран да ли их памтим управо из те књиге или из других извора.

Поновно читање књиге данас, више од четрдесет година касније, и узимајући у обзир оно што се у међувремену догодило у Совјетском Савезу, а потом у Русији и Украјини, буди сасвим другачија осећања и размишљања од оних која сам вероватно имао приликом првог читања.

Књига се може читати као стандардна биографија Јурија Андропова, затим као анализа позног комунистичког режима у његовој брежњевљевској варијанти, али и као имплицитно размишљање о томе шта се могло догодити да је Андропов поживео и владао Совјетским Савезом дуже од годину и по дана.

У Медведевљевом приказу Андропов се појављује као веома проницљив и способан технократа. Његов прва важна функција коју је обављао (након партијског рада у Карелији) била је у Министарству спољних послова и – судбински – место амбасадора Совјетског Савеза у Мађарској током револуције 1956. године и њеног каснијег гушења совјетским тенковима. Управо тада је Андропов упознао Никиту Хрушчова, који је неколико пута тајно долазио у Мађарску како би координисао политичко, а на крају и војно решење кризе.

Након тога Андропов постаје секретар Централног комитета задужен за односе са „братским“ партијама, што је у пракси значило са источноевропским владајућим партијама, али не, колико се може закључити из књиге, и са кинеском Комунистичком партијом.

Године 1967. постављен је за шефа КГБ-а.

Медведев показује да је положај шефа КГБ-а у то време имао неколико озбиљних недостатака. Седам од једанаест Андроповљевих претходника било је погубљено. То је нарочито био случај у време Стаљинове владавине, када су шефови КГБ-а један за другим погубљени (Јагода и Јежов су најпознатији), било зато што су били превише ревносни у репресији па је Стаљин желео да се од њих дистанцира, било због Стаљиновог хира или жеље да улије страх чак и онима чији је посао био да тероришу становништво.

То се наставило и под Хрушчовом, када су ликвидирани Берија, а затим и његов наследник Меркулов. Дакле, то је био посао који је и у мирнијим временима Хрушчова и Брежњева носио одређени ризик.

„Андропов је био једини човек који не само да је преживео ту функцију већ је из ње изашао политички јачи“, пише Медведев. „Такође, успео је да рад у безбедносним структурама учини прихватљивом основом за долазак на чело партије. Штавише, постао је вођа кроз уобичајени процес партијског наслеђивања, а не кроз дуготрајну борбу за власт какву су многи посматрачи предвиђали.“

Друго, та функција се није сматрала нарочито престижном у партијској хијерархији. Била је несумњиво важна, али без велике самосталне моћи и испод нивоа члана Политбироа. Заправо, био је нижи положај од Андроповљевог претходног места секретара Централног комитета, па Медведев претпоставља да је, као својеврсна компензација, Андропов добио статус кандидата за члана Политбироа.

Када је Андропов постављен на место шефа КГБ-а, моћ ове службе проистицала је из Партије и Политбироа. КГБ је био извршилац политике коју су доносили партијски органи. Није имао аутономну улогу. Ово је важно нагласити јер многи данас, можда под утицајем онога што се дешава у данашњој Русији, погрешно претпостављају да је КГБ (или његови претходници ГПУ и НКВД) имао независну улогу у репресијама. Ништа није даље од истине: они су били само пуки извршиоци одлука донетих на политичком нивоу, било од стране Политбироа или једног човека (Стаљина).

Медведев такође истиче да је чак и уобичајени енглески превод КГБ-а као „тајне службе“ погрешан. То је била милитаризована безбедносна организација. Занимљиво је да је непосредно пре Андроповљевог именовања донета одлука да припадници КГБ-а носе униформе. Раније су углавном носили цивилну одећу, а униформе су коришћене само у свечаним приликама, али никада током свакодневног рада. Циљ те одлуке је био да се КГБ представи као дисциплинована војна организација, чија је улога у мирнодопским условима донекле различита од војске, али чија је сврха у крајњој линији иста.

Медведев признаје да му је, као дисиденту кога је КГБ прислушкивао, пратио, затварао и прогонио, тешко да објективно пише о шефу те организације. Ипак, успева у томе.

Године 1982. Андропов је наследио старог и болесног Брежњева. Већи део књиге посвећен је, сасвим разумљиво, управо Брежњевљевом периоду. То је било време стагнације и декаденције елите: људи на власти не само да су имали тенденцију да тамо остану „заувек“, већ и зато што је Брежњев водио рачуна да чак и када би били смењени због корупције или неспособности, добију друге функције како би остали у номенклатури.

То је осигуравало опстанак бирократске класе и Брежњеву обезбеђивало лојалност врха бирократије, али по цену све неефикаснијег економског и политичког управљања, споријег раста и – што је посебно занимљиво – недостатка искуства међу кадровима средњег нивоа.

Разлог за то био је следећи: пошто су људи на врху имали тенденцију да остају на функцијама све до смрти, те позиције, као и оне одмах испод њих, биле су заузете од стране истих људи и по двадесет или тридесет година. Људи на средњем нивоу једноставно нису имали где да напредују. Остајали би годинама заглављени на својим позицијама, што је водило не само ка фрустрацији и незадовољству, већ и ка недостатку прилика да стекну управљачке вештине нити да покажу да ли су способни администратори или нису.

Као што Питер Турчин истиче у сличном контексту, долазило је до „прекомерне производње елите“ и до незадовољства унутар ње. Мало позиција, а много амбициозних кадрова без стварне могућности да се направи разлика између способних и неспособних. Недостатак искуства ишао је руку под руку са фрустрацијом и незадовољством.

Не могу а да се овде не сетим Горбачова, који је 1985. постао генерални секретар партије са релативно мало искуства у управљању државом и економијом. Да је систем под Брежњевом омогућавао мобилност и одлазак у пензију у неком „нормалном“ животном добу, вероватно би Горбачовљев мањак управљачких способности, неискуство и наивност били раније откривени.

Сећам се да ми је један кинески универзитетски професор рекао да особа попут Горбачова никада не би дошла ни близу врхова власти у Кини, јер би се његови недостаци показали на нивоу управљања округом или провинцијом и никада не би напредовао даље од тога. (Истина, Горбачов је био шеф партије у Ставропољској области на југу Русије, али његов успех код московских лидера није проистекао из изванредног економског управљања Ставропољем, већ из повољне локације града, близине чувених бањских лечилишта, где су многи партијски функционери долазили на одмор и ту упознали Михаила и Раису – обоје много шармантније и образованије од просечног партијског руководиоца.)

Да ли ће ова предност кинеског система опстати под више геронтократском владом Си Ђинпинга, наравно, остаје отворено питање.

Стабилност брежњевљевске политичке структуре заснивала се на веома благом опхођењу према неспособним људима на врху, али и дуж целе хијерархије. Такви медиокритети су често припадали такозваним дњепропетровцима (по граду у Украјини где је Брежњев направио своју каријеру).

Сам Брежњев је имао релативно ограничену моћ. Све важне одлуке доносио је Политбиро, где су постојале и бориле се међусобно различите прикривене фракције, типичне за сваку бирократију. Вештина Брежњева била је у одржавању равнотеже и привида јединства, али по цену одлучности. Најбоља политика била је да се не чини ништа.

Нема сумње да је Брежњев имао много мање моћи у спољној политици него што је има амерички председник. Не мислим овде на Трампа, који је очигледно присвојио многа овлашћења која по закону можда не припадају председнику, већ на председнике који су остајали у оквирима конвенционалних граница својих овлашћења. Они су улазили у ратове или наређивали војне акције практично по сопственој вољи, док је тако нешто било немогуће у случају Брежњева и совјетског руководства после Стаљина. Била је то ауторитарна колективна власт са врло ограниченом моћи првог човека. У суштини, била је то олигархија.

Андропов је на власт дошао 1982. године, добрим делом захваљујући чињеници да је дотадашње руководство већ било толико старо и дискредитовано у очима чланова Политбироа и Централног комитета (као и међу становништвом, мада је то било мање важно) да се тражила нека млађа и технократски оријентисана личност. Потреба за економским реформама била је свима очигледна, али нико није имао јасну представу шта тачно треба учинити. Андропов је то добро разумео и покушао је да ствари помери с мртве тачке.

Указујући на совјетске неефикасности, Медведев истиче нешто што се често занемарује у литератури о совјетској економији: огромно расипање добара, нарочито хране и енергије (ово је видљиво и данас свакоме ко путује у Русију).

Такви губици су били последица врло неефикасног транспортног система, а у случају хране и лоше или непостојеће расхладне инфраструктуре. Ако прехрамбени производи данима путују од произвођача до потрошача, велики део ће се неминовно покварити. Део би, наравно, био и украден, поново зато што нико није имао много мотивације да робу током транспорта заштити.

Зато је унапређење инфраструктуре (железница и путева) било међу Андроповљевим приоритетима, па је чак заменио комплетно руководство Министарства саобраћаја.

Овакви губици такође објашњавају несклад између званичних података о производњи и стварности. Проблем није био само у томе што су званичне бројке биле надуване или измишљене, већ и у томе што су се бележиле на месту производње, док значајан део те производње никада није стизао до крајњих потрошача.

Андропов је такође ставио акценат на радну дисциплину и борбу против корупције. Антикорупцијска кампања имала је пуно смисла јер је брежњевљевска клика (а још више различите републичке мафије) била огрезла у корупцији. Док су неки драстични случајеви корупције процесуирани (а и то се дешавало ретко), већина других је једноставно игнорисана.

Андропов је то променио. Али његово инсистирање на дисциплини и већем радном ангажману није могло дати резултате због недостатка подстицаја и врло малих разлика у платама: да ли је неко радио више или мање било је готово свеједно, јер су плате биле мање-више исте. Ово је у супротности са Стаљиновим периодом, када су стахановци и људи који су више радили били знатно боље плаћени, а разлике у зарадама изражене.

Мансур Олсон је чак тврдио да је под стаљинизмом опорезивање плата било регресивно: основне плате биле су ниске, али су се бонуси за додатни рад опорезивани по много нижим стопама. Нема сумње да је током тридесетих година неједнакост плата у Совјетском Савезу вероватно била на врхунцу (о томе говори и Троцки у „Изданој револуцији“, о чему сам писао овде.)

Касније се неједнакост плата постепено смањивала, најпре под Хрушчовом, а још више под Брежњевом. Тако су до осамдесетих уравниловка или егалитаризам постали свеприсутни и ометали било какве покушаје повећања продуктивности.

Медведев зато критикује Андроповљеву склоност ка дисциплини. Он је покушао да строго ограничи „допунске“ и неформалне послове верујући да, ако људи раде више на својим званичним пословима, имају мање времена да раде у сивој економији.

Али, како Медведев истиче, ово је апсурдна идеја све док формални рад доноси тако мало, а зараде остају готово изједначене. Другим речима, управо је совјетска једнакост прихода била један од разлога за ниску продуктивност рада. Парадоксално, ефекат Андроповљевог дисциплинаризма био је супротан од жељеног: смањила се доступност основних услуга које је обезбеђивао неформални сектор, а које је државни сектор по правилу врло лоше пружао. 

Главни правци Андроповљевих реформи били су, дакле, унапређење односа између предузећа и планера, снажан нагласак на унапређење инфраструктуре, као и на подизање радне дисциплине међу запосленима у државним предузећима. Реформама нису уведени тзв. мађарски елементи, који су подразумевали допуштање приватних предузећа у услужном сектору уз ограничен број запослених.

Током свог кратког мандата Андропов није имао у виду Нову економску политику по Лењиновом моделу, већ технократско унапређење ефикасности и пооштравање радне дисциплине.

Упадљиво је да Медведев, када говори о различитим опцијама које су разматрали Андропов и људи око њега, уопште не спомиње Кину. То је чудно, јер је Кина већ до 1983. бележила високе стопе раста и увела систем одговорности који је значајно повећао пољопривредну продуктивност (традиционално слабу тачку совјетске економије). Поред тога, дозволила је развој приватних предузећа у многим областима.

Ипак, чини се да совјетски реформатори ове реформе нису уочили, укључујући и самог Медведева, који је имао посредан или непосредан увид у начин размишљања пост-брежњевљевске елите.

Дакле, да се вратим на питање с почетка, које стоји и у наслову овог текста: тешко да је Андропов могао постати „совјетски Денг“.

На основу онога што данас знамо, одговор је пре негативан. Истина, његова владавина била је кратка, а пошто је био интелигентан и прагматичан човек, није искључено да би с временом увидео да су земљи потребне знатно дубље, системске реформе.

Ипак, занимљиво је и интригантно да је међу совјетским реформистима, чак и касније, у време Горбачова, интересовања за кинески модел готово није било. Зашто? Да ли зато што је Совјетски Савез доживљавао себе као индустријализовану економију која може да учи од развијених капиталистичких земаља, али не и од тада још увек сиромашне и претежно аграрне Кине?

Или је у питању био известан осећај супериорности, будући да су управо Совјети педесетих година саветовали Кину, па им је било незамисливо да сада уче од својих некадашњих ученика?

О томе вероватно нису ни размишљали – на сопствену штету.

Нема земље која је после Другог светског рата чешће од Ирана била мета америчких завера и напада усмерених на обарање режима. Ових дана се одвија други директни напад САД на Иран и најмање трећа завера усмерена на свргавање власти у Техерану.

Чак и земље у Латинској Америци су доживеле по један напад (Панама, Гранада, Куба) и по једну заверу (Гватемала, Чиле). САД су непосредно по једаред напали Авганистан, Сирију, Либију и Ирак. И Србију. Иначе, Американци су прећутно подржавали и Садама Хусеина у рату против Ирана, што би могло да се сврста под нападе.

А све је почело хладноратовском опсесијом Американаца комунизмом. Сматрали су да је сваки левичарски режим као домино коцкица. Ако комунизам победи у једној земљи, срушиће се читав систем земаља зависних од САД.

Трагичан сукоб Ирана са Западом није почео као хладноратовска прича. Све је кренуло од нафте. Године 1951. демократски изабрани ирански премијер Мосадек желео је да национализује иранску нафтну индустрију, коју су контролисали Британци. Мосадек је исто тако настојао да власт припада парламенту, Меџлису, а не шаховом двору.

Мосадекова национализација 

Године 1949. Англо-иранска нафтна компанија је са шахом Мохамадом Резом Пахлавијем постигла уговор који је за њу био још повољнији од оног из 1933. године.

Исте године, шах је покушао да лажира изборе. Започеле су демонстрације из којих је изникао Национални фронт Ирана, организација која је окупљала деветнаест странака и покрета чији је циљ био да се ограничи страно присуство у земљи, а нарочито пословање Англо-иранске нафтне компаније. Треба напоменути да комунистичка партија Тудех није била део Националног фронта.

Као вођа ове организације наметнуо се Мохамад Мосадек. Године 1951. он је постао премијер Ирана и недуго потом потписао закон о национализацији иранске нафтне индустрије.

Британци су одмах кренули на Мосадека. Њихова борба се одвијала на три колосека. На првом колосеку су покушавали да измене закон о национализацији путем међународне арбитраже. На другом колосеку су уводили економске санкције Ирану. Трећи колосек ће постати кобан за Иран.

Наиме, Британци су се спремали да збаце Мосадека са власти. То је требало постићи тајним акцијама. Једна од њих била је подршка пробританским политичарима. Њихов кандидат за премијера је и пре доласка Мосадека на власт био Саид Зиа Табатабаи.

Американци су у почетку подржавали Мосадека и дипломатско решење кризе. Њихова главна брига је била комунистичка партија Тудех. Од 1948. ЦИА је имала тајни програм BEDAMN, што је био кодни назив за психолошко-пропагандну акцију у циљу сузбијања утицаја Совјетског Савеза и слабљење Тудеха. За разбијање комунистичких митинга су чак ангажовали уличне банде.

У оквиру „црне пропаганде“ Американци су настојали да окрену Иранце против Тудеха. „Црна пропаганда“ подразумевала је и спровођење компромитујућих акција у име противника. Агенти провокатори представљали су се као активисти Тудеха и нападали џамије.

Али ЦИА се временом окренула и против Мосадека. У Националном фронту су потплатили неколико вођа да раскину са њим. 

Операција "Ајакс"

У новембру 1952. године, британске дипломате су напустиле Техеран. Американци су преузели иницијативу.

Важну улогу у томе је одиграо долазак Ајзенхауерове администрације у Белу кућу почетком 1953. године. Републиканац Ајзенхауер је своју председничку кампању заснивао на обећањима да ће преокренути млаку политику демократе Трумана према комунистима.

Страх највиших руководилаца ЦИА од иранских комуниста није био оправдан. Специјалисти на терену сматрали су да Тудех нема шансе да преузме власт.

Ипак, три важна човека су се договорила око државног удара који треба организовати у Техерану. То су били Френк Визнер, шеф ЦИА за тајне операције, Ален Далес, будући шеф ЦИА (од 1953), а као Визнеров човек за Средњи исток, организацију пуча је преузео Кермит Рузвелт, унук некадашњег председника САД Теодора Рузвелта.

Започела је „Операција „Ајакс“, с циљем свргавања Мосадека.

ЦИА је у припремама пуча наставила са црном пропагандом. Да би изазвала страх, у Техерану је организовала лажне комунистичке демонстрације. Занимљиво је да су за демонстрације против Мосадека регрутовани и дизачи тегова, што нас подсећа на нека наша искуства.

Последња демократски изабрана влада Ирана збачена је 19. августа 1953. године, и то због комунистичке опасности која није била стварна.

Мосадек је ухапшен и осуђен, провео је три године у затвору, а после тога је држан у кућном притвору у Ахмадабаду до своје смрти 1967. године.

Тријумф и последице

Ален Далес је уживао у романтичној причи о тријумфу ЦИА у Ирану, која се раширила по Вашингтону као шумски пожар, а Кермит Рузвелт је у Белој кући слављен као херој, како је у разговору са Тимом Вајнером сведочио Реј Клајн, један од аналитичара ЦИА.

После пада Мосадека Американци су наставили да подржавају ауторитарни режим шаха Мохамада Резе Пахлавија. Дугорочна последица је била лоша за САД.

Један од највећих стручњака за ову тематику, Марк Гасиоровски, давне 1987. године, дакле пре Ал Каиде и Исламске државе, поставио је следеће питање: „Како се временом разоткривају мрачне последице тог преврата за интересе САД, човек може само да се запита да ли је то вредело на дужу стазу.“

Ово је наравно реторичко питање. Генерације Иранаца су одрасле у уверењу да је ЦИА довела шаха на власт.

Четврт века касније, Хомеинијева Исламска револуција ће задати један од највећих удараца интересима САД. Тако се привидна „победа“ отелотворена у рушењу Мосадековог режима, који није био комунистички а којом се ЦИА отворено хвалила, претворила у велики амерички пораз.

Временом ће се, каже Тим Вајнер у књизи Наслеђе пепела: Историја ЦИА-а, хаос са техеранских улица из 1953. године вратити да прогони САД. 

Шахов режим

Мохамад Реза Пахлави је у земљи спроводио секуларну модернизацију, коју је звао „бела револуција“. И поред великих успеха у модернизацији Ирана, народ га није заволео. Никада му нису опростили то што је на власт враћен уз помоћ САД, државним ударом против демократски изабраног премијера Мосадека. На демонстрацијама у Техерану против његовог режима једна од парола била је: „Смрт америчком шаху“.

Осим тога, Шахов режим је био корумпиран и суров. У земљи која је крајем седамдесетих имала четрдесетак милиона становника, само 4.000 породица је купило кајмак од извоза нафте. То је огорчило и стару и нову средњу класу.

Шахова страшна тајна полиција САВАК терорисала је народ, посебно интелектуалце и медије. Од 1971. године, студенти су организовали урбану герилу, која је нападала полицију и режимске функционере, на шта је САВАК одговорио репресијом. У једном тренутку у Ирану је било више од 10.000 политичких затвореника.

До 1975. године, 90 одсто иранских листова је било затворено, да би се јавност окренула малобројним режимским гласилима. Између осталог, тајна полиција је медијима достављала списак тема о којима је било дозвољено писати.

Од краја 1977. године, побуњеним студентима придружили су се и улема и моћни цех трговаца са техеранског Великог базара, који је својевремено играо значајну улогу и у рушењу Мосадека.

Сакривени имам

За многе шиитске муслимане Махди, „сакривени имам“, је спасилац који долази на Судњи дан. Он је жив, али се крије. Мимо те есхатолошке приче, постојао је један имам, Рухолах Хомеини, који је 1979. оборио иранског шаха, миљеника и највећег савезника САД у средњој Азији и спровео Исламску револуцију.

Исламска револуција у Ирану представљала је новину у светским оквирима. Од 1789. године све револуције су биле углавном левичарске. Све су биле секуларне и усмерене на будућност. Ово је била прва револуција добијена под барјаком верског фундаментализма, са идеалом повратка у прошлост, тачније седми век, време после хиџре. 

Нико није очекивао тај обрт. Чак и на Блиском и Средњем истоку револуционари су пре Хомеинија углавном били марксисти и/или националисти. Све западне земље су подржавале шаха до краја, као и Кина, док је Совјетски Савез био уздржан.

Западне силе, а посебно Американци, у Ирану су показале карактеристичну ароганцију, потцењујући снаге које нису разумели. Скоро цела 1978. година је прошла у оценама да немире у Ирану предводе „мрачњачке муле“ и фанатици. Заборавили су на европску историју где су се мешали слободарство и верски фанатизам.

Главни дописник Монда за Средњи исток Ерик Руло подсећао је читаоце на Фирентинца Савонаролу који је у 15. веку спојио теократију и демократију. Калвин у Женеви и Кромвел у Енглеској су такође комбиновали верски фундаментализам и друштвену револуцију. И борбени ирански свештеници су водили борбу против стране доминације, неправде и деспотизма.

Хомеини се прославио још 1964. године, нападајући шаха због кршења Устава, као и потчињености Американцима. Године 1971, у време грандиозне прославе 2.500 година персијске државе, на којој се и наш Тито одлично провео, Хомеини, који је од 1965. био у егзилу у Наџафу у Ираку, критиковао је породицу Пахлави због претераног луксуза, непоштовања ислама, служења Западу и ауторитарности. Ширио је своје проповеди путем једног западњачког изума, магнетофонских трака.

Сурови САВАК, који је онолико притискао новинаре и медије, није имао решење за Хомеинијеве нападе са трака. То је био још један пример неспособности тајних полиција да се суоче са правим изазовима.

ЦИА је, по обичају, потпуно оманула у обавештајној процени. Немири у светом шиитском месту Кому, покренути поводом вређања Хомеинија у режимским медијима, избили су јануара 1978. године и проширили се убрзо и на друге иранске градове, а у августу 1977. године ЦИА је предвиђала да у скорој будућности неће бити радикалне промене у иранском политичком понашању.

Још у августу следеће, 1978. године, ЦИА је сматрала да Иран није у предреволуционарној ситуацији. Амерички војни аташеи у Техерану бавили су се трговином оружјем уместо сакупљањем података.

Два и по месеца пред тријумфални повратак Хомеинија у Иран чартер летом „Ер Франса“ из Париза 1. фебруара 1979. године, ЦИА шаље извештај у коме тврди да Хомеини неће моћи да се стабилизује и да ће га заменити неки левичарски режим или војна диктатура. Једино је била тачна последња реченица у овом извештају: „Нема преседана у иранској историји за оно што Хомеини жели.“

Што се тиче прогноза за будућност, омашили су најмање 45. година.

 „Орлова канџа“ и „Канадска хитрост“

Четвртог новембра 1979. године исламистички студенти су запосели америчку амбасаду у Техерану и за таоце узели 52 америчка службеника које су држали у заточеништву 444 дана.

Априла 1980, америчка влада је покренула Операцију „Орлова канџа“ у циљу спасавања таоца, која се завршила катастрофално. Ово понижење додатно је ослабило Џимија Картера уочи председничких избора у новембру те године.

Талачка криза је трајала до 20. јануара 1981, када су, након инаугурације Роналда Регана таоци пуштени на слободу у замену за одмрзавање милијарди долара које је Иран држао у америчким банкама.

Једина колико-толико успешна акција Сједињених Држава у Ирану у време талачке кризе било је спасавање групе дипломата из канадске амбасаде. Наиме, на дан када су исламистички студенти и милитанти упали у америчку амбасаду, шест службеника је успело да умакне и склони се у амбасаду Канаде у Техерану.

Тада је на сцену ступио Тони Мендез, „редак примерак интуитивног генија у ЦИА“, како га је описао Тим Вајнер. Овај специјалиста службе за фалсификовање и прерушавање је, као у филму Немогућа мисија, правио тако добре маске да је белце претварао у црнце, Арапе или Кинезе.

Мандез је осмислио и водио операцију спасавања америчких дипломата из Канадске амбасаде, познату као „Канaдска хитрост“ (Canadian Caper).

За ту сврху направио је продукцијску кућу у Холивуду под називом „Studio Six Productions“, а у свим филмским часописима најавио научно-фантастични филм Арго који ће се снимати у Ирану.

Јануара 1980. отишао је у Техеран поневши са собом лажне пасоше и маске које је требало да прикрију идентитет шесторице америчких дипломата у Канадској амбасади, како би их представио као чланове филмске екипе измишљеног филма. Операција је успела и они су заједно авионом напустили Иран 27. јануара 1980. 

Документи службе о овој операцији су декласификовани 2007, да би пет година касније на ову тему био снимљен и играни филм Арго у продукцији Џорџа Клунија и у режији Бена Афлека, који је 2012. добио три „Оскара“.

Као што су филмови о Џејмсу Бонду побољшали имиџ МI6, тако је Арго требало да поправи слику ЦИА у јавности – ЦИА спасава животе, а непријатеља побеђује помоћу маште и домишљатости. Џорџ Буш Старији је овај филм неколико пута одгледао.

Арго је најуспешнији производ „офанзиве шарма“ (charm offensive) коју је ЦИА покренула средином деведесетих година. Тада је кao „официр за везу“ између ЦИА и Холивуда ангажован Чејс Брендон, рођак Томија Ли Џонса. Брандон је обучавао филмске људе о раду Агенције и подстицао их да праве филмове о успесима ЦИА.

Уметност је, што каже пословица, већа од живота. Сага о Агенту 007 је позлатила слику британске тајне службе. А ако у будућности ико буде размишљао о улози ЦИА у Иранској револуцији, прва слика на памети ће му бити авантура око лажног филма Арго.

Нажалост, тренутна трагедија иранског народа неће имати срећан филмски крај. Једино питање је колике ће бити размере несреће ове, уз кинеску, најстарије цивилизације на свету. 

Али у овом кратком есеју нећу се бавити бројевима. О њима се расправља у хиљадама публикација, укључујући и прво поглавље моје књиге Велика глобална трансформација (The Great Global Transformation, Penguin, новембар 2025; америчко издање у издању Чикаго Јуниверсити Преса излази за две недеље). Покушаћу овде да сагледам шта то значи из другачије, идеолошке перспективе дугог историјског трајања. Другим речима, како би кинески случај могао да изгледа људима удаљеним од нас један или више векова.

Заиста, када погледамо велике историјске догађаје попут визиготске инвазије на Западну Европу, арапског освајања Северне Африке и Иберијског полуострва, пада Цариграда или европске колонизације Африке и Азије, не видимо само политичку и економску страну таквих догађаја који су мењали свет. Видимо и њихов идеолошки значај. Визиготска инвазија створила је латино-германску мешавину и ујединило хришћанство на Западу. Арапска освајања омогућила су Западу да се поново повеже са грчким учењем које је било заборављено и нестало. Пад Византије био је претеча, фактор који је омогућио ренесансу, јер су многи уметници и интелектуалци напустили Цариград и уточиште пронашли у Италији. Европска освајања донела су остатку света западну идеологију, укључујући и марксизам, о коме ћу више говорити. Чак и ако се неко не слаже са овим поједностављеним сажетком идеолошких последица великих геополитичких промена, не може се порећи да су таква „преуређења“ света, поред својих очигледних политичких ефеката, имала и велике идеолошке импликације.

Ако на кинески успех погледамо из исте перспективе, шта нам се указује? Чини ми се да ће се као најзначајнији идеолошки исход кинеског успеха показати кретање ка идеолошкој, или можда чак и културној, фузији на великом евроазијском простору. То заснивам на следећем размишљању.

Кинески економски и цивилизацијски успех постигнут је на несумњивој основи једне европске идеологије – марксизма, који је био производ европског просветитељства, немачке класичне филозофије и енглеске политичке економије („тријаде“ коју је Лењин вешто сажeо).

Али то само по себи није било довољно да изнедри кинески успех. Свако ко би покушао да га објасни искључиво тим „увезеним“ елементима, погрешио би. Они су поставили темељ за успех. Можда јесу били неопходни, али не дају потпуно објашњење тог успеха.

Без Комунистичке партије Кина, несумњиво, не би постала богата земља. А Партија је на власт дошла ослањајући се на западну идеологију, коју је умешно прилагодила кинеским приликама. Ипак, да би била делотворна и да би у протеклих четрдесет година извршила тако дубоку трансформацију, Партија је морала да те суштински стране елементе споји са домаћим идеологијама – прво онима које су изведене из традиционалног легализма, а потом и конфуцијанства. Спојила је дакле изразито европске и кинеске идеолошке традиције у једну целину која је довела до економског раста и побољшала животе милиона људи.

Не могу да проценим колики је удео марксизма а колики кинеских идеолошких традиција (пола-пола?) у тренутном размишљању Комунистичке партије Кине, онако како се оно огледа у документима највиших партијски органа и у говорима Си Ђинпинга. Али ми је сасвим јасно да су ту оба елемента присутна.

Поједине формулације које се могу чути потичу из марксистичке „клавијатуре“ (међузависност производних снага и производних односа, дијалектика, материјалистичко схватање историје, коначни тријумф социјализма), док друге – којих су препуни говори и анегдоте Си Ђинпинга (о којима сам писао овде) – долазе из сасвим другачије традиције, конфуцијанства: понашање у складу с врлинама, прихватање хијерархије засноване на моралним вредностима, самоодрицање и дисциплина.

Понекад та два тока изгледају као да се не уклапају сасвим један у други. Мени је та комбинација тешка. За некога ко је образован у марксистичкој традицији, идеја да индивидуалне моралне вредности могу бити покретач историје звучи помало необично: марксистичка филозофија се бави индивидуалним интересима углавном у мери у којој их обликују историјске силе које су саме по себи ван његове непосредне. Штавише, успостављање вишег економског и политичког поретка не може се постићи само унапређењем личне моралности. Напротив – тек када се такав поредак изгради, могуће је и морално уздизање појединаца.

Марксова чувена мисао (коју је записао још у младости) гласи: „Људи стварају своју историју, али је не стварају по сопственој вољи; не стварају је под околностима које су сами изабрали, већ у околностима које су затекли, које су им дате и наслеђене из прошлости.“

У документима Комунистичке партије Кине, међутим, често се управо моралне врлине – односно делатност самих људи – истичу као предуслов за постизање супериорног друштвеног система.

Приметио сам ову нелагодну супротстављеност када сам упоредио сопствено тумачење докумената Комунистичке партије Кине са тумачењем људи који су упућенији у традиционалну кинеску културу и идеологију. Марксистичке елементе сам лако препознавао и разумео, али ми је њихов однос према кинеском наслеђу остајао нејасан. Други су, пак, без тешкоћа препознавали и наглашено се позивали на кинеске вредности, док су марксистичку терминологију сматрали споредном или умањивали њен значај.

Позиви на „синификацију марксизма“, сада званични идеолошки став КПК, изазивају недоумице код обе стране. „Синификација марксизма“ делује као настојање да се споје две суштински супротстављене идеологије: једна превасходно „макро“ оријентисана (усмерена на друштво као целину), друга оријентисана „микро“ (усредсређена на појединца).

Џијанг Шигонг (представник такозване школе кинеских „конзервативних социјалиста“) уочава ту разлику, али не само што је не сматра проблематичном, већ две стране види као међусобно допуњујуће:

„Кина се доследно суочава са питањем синификације марксизма. Као универзална филозофска истина, марксизам не само да мора бити интегрисан у конкретну праксу кинеске историје, већ се мора спојити са традиционалном кинеском културом. Мисао Си Ђинпинга о социјализму с кинеским карактеристикама за ново доба ослања се на традиционално кинеско „учење срца“ (心学) како би се удахнула нова снага комунистичким идејама... а тиме се изграђује и додатно учвршћује духовна снага читаве Партије и народа.“ (Open Times, јануар 2018).

Упркос настојањима да се то заташка, интелектуална нелагода је, чини се, увек присутна када се рађају нове синкретичке идеологије. Тиме се бавио и Самир Амин, који је био посебно осетљив на глобалне импликације успеха Кине и њен сложени однос према марксизму и „реално постојећем“ капитализму:

„Мора се признати да оно што су најважније друштвене и политичке борбе двадесетог века покушавале да оспоре није био толико капитализам као такав, већ перманентна империјалистичка димензија реално постојећег капитализма. Питање је, дакле, да ли ово померање тежишта борбе нужно доводи капитализам у питање. („Путања историјског капитализма“ у Само људи стварају своју историју, стр. 95).

Синификација марксизма није само показала своју вредност у пракси (што би сигурно обрадовало Маркса), већ је довела до стапања две различите идеолошке традиције. Она је приближила европски, односно западни, и кинески идеолошки „простор“. На исти начин као што је европски успон својевремено пренео западне идеје у Кину, тако ће синификовани марксизам, ослоњен на кинески економски и технолошки успех, вршити утицај на Запад и друге делове света. Путем обрнуте узрочности, могао би утицати на западно мишљење (укључујући у њега елементе кинеске филозофије), а нови кинеско-западни амалгам могао би да постане узор и да се прошири у другим деловима света.

Шта год да се деси с Кином у будућности – а у то нико није сигуран – једна чињеница ће остати неспорна: највећи економски успех у модерној историји постигнут је системом који је у политичкој сфери комбиновао домаћу културу са марксизмом-лењинизмом, а у економији прихватио отворени капитализам.

Дугорочно гледано, идеолошки утицај кинеског економског и технолошког успеха могао би да доведе до већег приближавања ставова широм света – мада не нужно и потпуне сагласности – о томе шта би могли бити састојци најбољег могућег система.

Макронова коалиција центриста је у повлачењу и борба између левице и деснице је поново главни мотор политичког живота Француске. Највећу победу Макронове коалиције однео је бивши премијер Едуар Филип, лидер либерално-конзервативне партије Хоризонти, који је поново изабран за градоначелника Авра, лучког града у Нормандији на северозападу Француске, што је претходно поставио као услов да се кандидује на председничким изборима наредне године.

Макронисти су преузели Бордо у изједначеној трци са градоначелником из редова зелених, што се поновило у Поатијеу. Задржали су и Арл, али су изгубили Лион и По у којима је победила левица, а Франсоа Бајру, бивши премијер у Макроновој влади и дугогодишњи лидер центриста у Француској, поражен је након што је провео дванаест година на челу града.

Упркос појединачних стратешких победа, Макронов блок, који нема развијену локалну мрежу, није успео да се пробије у највећим градовима. На слабије резултате него на претходним изборима 2020. није без утицаја непопуларност председника коме је остало још годину дана до краја другог (и последњег) мандата.

Левица, десница, централно

Снажнијој политичкој поларизацији доприноси нови успон партија са јаснијим идеолошким усмерењем – крајње леве Непокорене Француске и крајње десног Националног окупљања – које заоштравају идеолошку борбу левице и деснице и мењају однос снага у градовима и мањим местима широм Француске. Избори су показали и да се традиционална левица и традиционална десница – Социјалистичка партија и Републиканци – одржала у великом броју градова.

Социјалисти су остали на челу највећих градова, али су изгубили нека важна упоришта. Тако је Брест након 37 година владавине социјалиста пао у руке деснице, као и Безансон и Клермон-Феран где су Републиканци однели симболичне победе. И поред неизвесне трке леве снаге нису успеле да промене однос снага у Тулузу и Лиможу, градовима који су остали у рукама деснице.

Томе су допринели унутрашњи сукоби на левици који су обележили предизборну кампању. Њихова неслога је помогла десници, а позиви на уједињење између два круга стигли су прекасно. „Још увек смо главна локална политичка снага у Француској“, поручио је Бруно Ретаијо, председник Републиканаца.

Једини град који су леве снаге преузеле је Ним на југу Француске, који ће водити Комунистичка партија Француске (ПЦФ) након што је победила кандидата крајње деснице. Комунистичка партија, која углавном наступа као део левих коалиција, задржала је своје главне бастионе, посебно у париским предграђима, који се због историјске укорењености комуниста називају „црвени појас“, упркос конкуренцији других левих партија у радничким срединама.

У Паризу је нови градоначелник, социјалиста Емануел Грегоар, након проглашења победе сео на бицикл који је део градског превоза и са екипом отпедлао на ново радно место.

„Париз је одлучио да остане одан својој историји. Париз никада неће бити град крајње деснице“, поручио је наследник Ан Идалго, социјалисткиње која је у два мандата претворила Париз у једну од бициклистичких престоница Европе, смањила број аутомобила на улицама, проширила зелене и пешачке зоне и урбани простор учинила приступачнијим његовим становницима.

У Марсеју је кандидат уједињених партија левице након неизвесне трке победио кандидата Националног окупљања. Формације блиске крајњој десници победиле су пак у Ници, где је Ерик Сиоти потиснуо некадашњег блиског сарадника из редова Републиканаца, Кристијана Естрозија, дугогодишњег градоначелника овог града на југу Француске, који се приближио Макроновим центристима.

Овај део медитеранске обале, од Тулона до Нице, све до границе са Италијом, иначе важи за упориште деснице. Сиоти је био председник Републиканаца све до 2024, када је избачен због покушаја да направи савез са Националним окупљањем Марин ле Пен, и затим основао своју партију „Савез деснице за Републику“ (УДР), која наступа у истом табору са крајњом десницом.

Сукоб ове двојице кандидата сведочи о распаду традиционалне деснице на два табора. Републиканци су остали у процепу између Националног окупљања и централног блока који се урушава, са изузетком либерално-конзервативних Хоризоната.

Лабораторија изборних стратегија

Локални избори су лабораторија изборних стратегија које служе као поука за изборе на националном нивоу. Ове изборе су обележили непринципијелни савези између деснице и крајње деснице, упркос супротним упутствима из врха Републиканаца, као и сукоб између леве Социјалистичке партије и крајње леве Непокорене Француске (ЛФИ) Жан Лик Меланшона.

Непокорени су позвали на „техничке савезе“ са другим левим партијама у градовима у којима је борба између кандидата са левице и деснице била неизвесна, али то углавном није помогло да се промени однос снага у другом кругу. „Технички савез“ значи да партије немају исти програм и да се не слажу око главних питања, али да су се ујединили да би спречили другу страну да победи. Стратегија блаћења дојучерашњих коалиционих партнера, коју је уочи избора нарочито спроводила Социјалистичка партија, као и инсистирање на различитим политичким визијама – при чему је рат у Гази био предмет најжешћих окршаја – код бирача су створили утисак непремостивих разлика.

Полемика око интерпретације рата који Израелци воде против Палестинаца, као и оптужбе против Меланшона и његових следбеника за антисемитизам и екстремизам, претиле су да његову партију избаце из строја на локалним изборима, поготово што су се мејнстрим медији укључили у кампању. 

Одлука ЛФИ-а је била да на изборе изађу самостално и да се концентришу на метрополе и радничка предграђа, где су изашли са предлозима који се тичу социјалне правде, борбе против неједнакости, доступности јавних услуга и заступљености друштвених група искључених из институционалне политике. Ова стратегија је довела до победе у десетак градова, од којих су најзначајније оне у Рубеу на северу земље, и у париском предграђу Сен Дени. „Историјски успех“, били су зачуђени коментари у француским медијима.

Пробој ЛФИ-а дубље у политичку арену је потврда да француска левица пролази кроз трансформацију у којој ова партија има све значајнију улогу. Левицу коју оличава Непокорена Француска не предводе интелектуални кругови из кафеа у кварту Сен Жермен де Пре, као у време Сартра и Симон де Бовоар. Није то ни левица ратоборних „нових филозофа“ из грађанске елите, тзв. „кавијар левица“ која се здушно залагала за „хуманитарне“ војне интервенције које су служиле као плашт за западни интервенционизам у свету.

Блиски исток у Паризу

Пробој на француску политичку сцену ЛФИ дугује пре свега Меланшоновој харизми, која иритира већину политичког естаблишмента. Час га оптужују да је догмата који је све подредио председничкој амбицији, час да је популиста са екстремним ставовима који нису по републиканском бонтону, као када масакре израелске војске у Гази назива геноцидом, или када НАТО описује као инструмент у рукама западног, пре свега америчког империјализма.

Док су Непокорени оштрицу критике усмерили на израелску владу, упирући прстом на злочине израелске војске, Социјалисти су били уздржани. Иступање Непокорене Француске остало је усамљени чин на француској политичкој сцени, на којој су се тумачења рата у Гази кретала од опрезне осуде израелских војних акција против Палестинаца до подршке Израелу.

Подршка Израелу је стигла и од Националног окупљања Марин ле Пен, партије чији је оснивач, Жан-Мари ле Пен (партија се тада звала Национални фронт), више пута осуђиван због антисемитских иступа (као, на пример, када је инсистирао на томе да су гасне коморе „детаљ историје Другог светског рата“). Марин ле Пен је дуго морала да ради на брисању антисемитских трагова свог оца из представе о партији којој је са том намером променила име и пребацила фокус са антисемитизма на „борбу против исламизма“.

Времена су се променила, па се они који истичу антифашизам у свом програму проглашавају антисемитима зато што критикују Израел, а партије крајње деснице које се труде да замуте своје идеолошке изворе постају прихватљиве. То иде дотле да су улоге, понекад, потпуно замењене.

У једном од многих коментара који су могли да се чују у медијима у власништву индустријалца и милијардера Венсана Болореа, бастионима крајње деснице (Cnews, Europe 1...), један публициста, који је чест гост телевизијских студија, овако је реаговао на победу ЛФИ-ја у Рубеу : „Не бих волео да сам данас Јеврејин у Рубеу. (...) Вероватно ће бити принуђени да напусте град.“

Захваљујући добром делу француске медијске и политичке елите и Болореовој медијској империји, крајња десница напредује на изборима, што се показало и овај пут, када је странка Национално окупљање забележила нови продор, иако нису успели да освоје веће градове.

Савез десних снага

Социолошки профил гласача је другачији у великим урбаним центрима од мањих градова и руралних средина у којима Ле Пенова има подршку. Французи у великим градовима гласају за традиционалну левицу или десницу, у радничким и имигрантским предграђима често за Социјалистичку или Комунистичку партију, све чешће и за Непокорену Француску, док се Национално окупљање колеба између тактике преузимања гласова са левице, уз привлачење гласачког тела Републиканаца, односно традиционалне деснице.

„Ми нисмо ни лево ни десно“, изјавила је између два круга Марин ле Пен. На различиту стратегију у врху партије указује изјава председника њене странке Жордана Барделе, који позива на савез десних снага како би између Републиканаца и Националног окупљања „сви зидови пали“ у перспективи председничких избора 2027, на којима би могао да буде кандидат, уколико суд дефинитивно онемогући Марин ле Пен да се кандидује због проневера у Европском парламенту.

„Републикански фронт“, који означава брану крајњој десници тако што се леве и десне партије солидаришу на изборима када прети опасност од продора кандидата са крајње деснице, полако попушта. Таквој еволуцији француског политичког живота није одмогло ни Макроново изједначавање левих и десних „екстрема“ – Непокорене Француске и Националног окупљања, које брише разлике између ове две партије дијаметрално супротне по вредностима које заступају – једне која баштини антиколонијалну традицију и друге која баштини колонијалну и вишијевску традицију.

Макрон пак настоји да убеди гласаче да његове политичке формације нуде стабилност наспрам хаоса који им спремају леве и десне партије анти-естаблишмента. Међутим, многи у Француској сматрају да је управо француски председник узрочник хаоса на унутрашњој политичкој сцени и слабљења француског утицаја на међународној.

Пробој снага анти-естаблишмента говори о жељи да дође до смене политичких елита које остављају утисак да су затечене развојем ситуације и да немају решење за бројне проблеме са којима се земља суочава.

Иако управо завршени локални избори не потврђују визију у којој се сукобљавају два фронта, леви и десни, идеолошки јаз се продубљује. Свима су у мислима председнички избори наредне године, који би могли да донесу преокрет на француској политичкој сцени не само у односу на поредак последњих година, већ од краја Другог светског рата.

На то је алудирао Мануел Бомпар из Непокорених у једном од последњих обраћања присталицама: „Суочени са макронизмом у одумирању, избор у ком се налази земља је између екстремне деснице и нас. Спремни смо да водимо ову битку свим снагама како бисмо отворили нову страницу у историји Француске.“

„Битка за Француску је започела“, каже с друге стране, са наглашеним патосом, Рафаел Гликсман, један од лидера левице из естаблишмента који, попут Макрона, не види разлику између Меланшона и Ле Пенове.

Пошто је рат затворио Ормуски мореуз, виталну артерију код иранске обале кроз коју пролази око петине светске сирове нафте, сирова нафта марке Брент нагло је скочила за 9% – на 79 долара по барелу. У Европи, природни гас је скочио за чак 38%, што је највећи пораст од августа 2023. године.

Раст цена енергената ствара забринутост да би последична бржа инфлација могла негативно да утиче на глобалну економију, па се главне светске берзе налазе у паду.

С тим повезано, како инвеститори покушавају да умање ризик, повећана је тражња за тзв. сигурном имовином. Злато се приближило цени од 5.400 долара по унци, долар је апресирао за 0,6%, а повећани су и приноси на трезорске обвезнице САД.

Порасле су и цене акција енергетског и одбрамбеног сектора (корпорације Exxon Mobil за 4,5%), док су акције British Airways-а опале за 5%, услед прекинутог режима летова на Блиском истоку.

У међувремену, Aramco је обуставио рад највеће рафинерије у Саудијској Арабији након напада дроном у том подручју, док је QatarEnergy обуставио производњу течног природног гаса након напада на свој комплекс Рас Лафан.

Колико би сирова нафта могле да поскупи?

Док у „магли рата“ тржишта имају тенденцију да тргују вероватноћама уместо фактима, већина геополитичких догађаја има ограничен дугорочни утицај на тржишта имовине. 

Иначе, рат у Ирану само је додатак на листу неповољних фактора за тржишта, као што су страхови од поремећаја изазваних вештачком интелигенцијом, на пример. Инвеститори су сада фокусирани на то колико ће дуго трајати сукоб и колико далеко би се непријатељства могла проширити, након што је Трамп рекао да би кампања могла да траје недељама. 

Амерички председник је позвао иранске лидере на капитулацију, али је шеф безбедности Исламске Републике рекао је да нема намеру да преговара са Сједињеним Државама.

На почетку године многи аналитичари су очекивали да ће „превише засићености“ нафтом, узроковане растућом понудом у Заливу и другде, услед слабе тражње спустити цене на 55 долара по барелу, а међународна агенција за енергију предвиђала је за 2026. вишак понуде од просечно 3,7 милиона барела дневно.

Али растуће тензије у Заливу, заједно са строжим западним санкцијама, ове године су већ довеле до раста цена за око 20%.

Глобална тржишта нафте и пре почетка конфликта су била нервозна. Још у петак је нафта типа Брент продавана за 73 долара по барелу – око 10 долара изнад онога што би оправдали фундаментални показатељи понуде и потражње – да би се у понедељак цена  попела на 79 долара по барелу.

Дуготрајнији регионални сукоб и, посебно, блокада Ормуског мореуза, кроз који пролази око 15 милиона барела нафте дневно – што је отприлике трећина светске нафте која се допрема морским путем – могли би да подигну цену нафте на 100 долара по барелу. 

А продужен сукоб, са ценама нафте изнад 100 долара по барелу, значајно би утицао на глобалну економију.

Трамп је већ саопштио да ће се бомбардовање Ирана наставити колико год је потребно да се постигне циљ. За разлику од сукоба у јуну прошле године, иранска одмазда је овог пута много озбиљнија, са великим бројем пројектила којим је засула Израел, арапске суседе и америчке базе у региону.

Три нафтна фактора

Колико ће трговци нафтом бити у паници и колико дуго, зависиће од три фактора.

Први је шта ће Иран следеће циљати у Заливу. У почетку су његови удари били самоодбрамбени и усмерени само на америчку војну имовину. Затим су ирански пројектили стигли и до лука, аеродрома и цивилне инфраструктуре широм региона. Неколико нафтних поља у Саудијској Арабији, Уједињеним Арапcким Емиратима и Кувајту налази се у домету иранских ракета и дронова, врло су пространа и тешко их је бранити.

Ормуски мореуз никада није био затворен за поморски саобраћај, чак ни током иранско-ирачког рата 1980-их. Његово затварање би, поред осталог, антагонизовало Кину, која купује скоро сву иранску нафту, а 37% свог увоза сирове нафте добија путем кроз Ормуски мореуз. Упркос томе, чини се да је Техеран спреман да пресече овај пролаз.

Истина, пресецање Ормуза ће бити тешко јер би америчке снаге вероватно демонтирале сваку блокаду у року од неколико сати. Свеједно, Ормуз је ионако постао неплован. Ометање сателита омета сигнале бродова, повећавајући ризик од судара, а Иран би могао и да постави мине како би пловидбу учинио још опаснијом. Првог марта, танкер под заставом Палауа, који је на црној листи Америке, погођен је ракетом код обале Омана.

Осигуравајућа друштва повећавају цене транспорта или потпуно отказују полисе за бродове који покушавају да путују. Већ високе цене превоза могле би додатно порасти.

Алтернативне руте имају ограничен капацитет. Саудијска Арабија може преусмерити бареле преко свог цевовода Исток-Запад, а и Емирати имају мањи цевовод који заобилази Ормуски мореуз. Међутим, чак и при пуном капацитету ових рута, око 8-10 милиона барела дневно, или чак око 10% укупних светских потреба, било би немогуће изнети на тржиште.

Шта ће се десити са ценама нафте на дужи рок зависи од тога да ли Трамп може да промени режим у Техерану. Ако би се то десило, комбинација растућег иранског извоза и опадајућег геополитичког ризика могла би да појача залихе и сирову нафту учини још јефтинијом. Али ако ирански режим остане на власти, да би сачувао унутрашњу подршку биће приморан да покаже силу држећи Ормуз затвореним и сејући хаос у Заливу. Иранска производња, нарочито извоз нафте, могао би снажно да опадне, а премија ризика од 8-12 долара по барелу могла би да остане на неодређено време, подижући глобалне цене сирове нафте. 

Ирански контраудари показују да Техеран за сада одржава капацитете командовања и контроле и да је одлучан да испуни обећање да рат који је Америка започела прошири на регион. Како САД и Израел имају ваздушну надмоћ, Иран користи своје офанзивне ресурсе пре него што их кампања бомбардовања исцрпи.

Техеран вероватно жели да повећа трошкове за САД и Израел – рачунајући и на политички притисак арапских земаља Залива – како би их приморао да се повуку пре него што дестабилизују режим. Међутим, како ствари стоје, брз крај рата изгледа мало вероватан. 

За САД ово би могао да буде почетак новог дугог сукоба на Блиском истоку, који би могао да изазове и грађански рат унутар Ирана. 

Европски страхови

Ескалација рата могла би да изазове значајне безбедносне, економске и миграционе последице и за Европљане, који су за сада упадљиво стидљиви у реакцијама на кризу. Француска, Немачка и Британија су у заједничком саопштењу рекле да ће „предузети кораке да бране националне интересе и интересе својих савезника у региону, а како би се уништила способност Ирана да испаљује ракете и дронове“. Не потенцирајући ко је почео сукоб, нагласили су да ће „сарађивати са САД и савезницима у региону по овом питању“.

Након што је 27 европских министара спољних послова одржало двоипочасовни видео састанак, ЕУ је објавила пажљиво избалансирано саопштење којим позива на „пуно поштовање међународног права“, апелује на Иран да „престане са развојем свог ракетног програма“, и наглашава потребу за обнављањем регионалне безбедности уз подршку „основним слободама иранског народа“.

Ипак, европски лидери су подељени. Шпански премијер Педро Санчез осудио је америчко-израелске нападе, упозоравајући да ризикују да доведу до „неизвеснијег и непријатељскијег међународног поретка“, након чега је шпански министар спољних послова Хозе Мануел Албарес изјавио да Шпанија неће дозволити да се за нападе на Иран користе војне базе под њеним суверенитетом, којима заједнички управља са САД.

Насупрот томе, Мерц је у недељу рекао да „није време да држимо предавања нашим партнерима и савезницима“. „Делимо многе њихове циљеве, иако нисмо у могућности да их сами остваримо“, додао је Мерц.

Са ракетама које падају широм Блиског истока и због страхова од претње Кипру, Европска унија је прешла на кризни режим, сазвавши хитне недељне седнице и планирајући низ ванредних састанака, поред осталог у Никозији у уторак.

Бриселска администрација се суочава са тешким задатком да састави кохерентан спољнополитички одговор на кризу у региону у коме нема значајан утицај, док се истовремено суочава са изазовима на неколико фронтова код куће и у иностранству.

Европа и енергенти

Уз то, ЕУ се спрема за нагли раст цена енергије који би могао да изврши додатни притисак на иначе посрнулу економију Уније. Пошиљке нафте и гаса су током викенда углавном престале да стижу из Персијског залива, након што је иранска војска упозорила танкере и друге бродове да не пролазе кроз Ормуски мореуз.

Истина, то неће имати непосредни утицај на Европу, јер већина нафте и гаса који пролазе кроз Ормуски мореуз одлази у Азију. Ипак, ограничавање понуде ће подићи глобалне цене, што ће директно утицати и на Европу.

Наиме, цене и нафта и течног природног гаса се формирају на глобалним тржиштама: сваки поремећај у Ормуском мореузу изазива тренутни скок цена који погађа европске земље, без обзира на то што оне не увозе пуно овом рутом.

Ризик од затварања Ормуског мореуза од стране Ирана разматран је на састанцима дипломата ЕУ у Бриселу у недељу. Сукоб од неколико дана, како је речено, „убризгао би геополитичку премију ризика на тржишта нафте и гаса“, али „дуготрајни поремећај током неколико недеља, насупрот томе, почео би да еродира залихе, ограничава логистику, опасно заоштравајући глобални биланс нафте и гаса – са много тежим ефектима на цене енергије“.

ЕУ тренутно већину своје нафте увози из САД, Норвешке, Казахстана и Либије. Само око 5-7% европског увоза нафте је из Саудијске Арабије и Ирака, који извозе кроз Ормуз.

С друге стране, 60% течног природног гаса ЕУ добија из САД, а следе га Алжир и Русија. Катар, други највећи извозника ЛНГ-а на свету, у трећем тромесечју 2025. у европском увозу ЛНГ-а учествовао је са само око 6%.

Иначе, ОПЕК+, картел земаља произвођача и извозница нафте, саопштио је 1. марта да ће у априлу повећати производњу нафте за 206 хиљада барела дневно, што ће допринети ублажавању скока цена. Ситуација је другачија у односу на 2022, када је дошло до снажног скока цена, будући да земље ЕУ имају резерве нафте за око 90 дана. Ризик од затварања Ормуског мореуза од стране Ирана разматран је и на састанцима дипломата ЕУ у Бриселу у недељу.

Сукоб од неколико дана, како се наводи, „убризгао би геополитичку премију ризика на тржишта нафте и гаса“, али „дуготрајни поремећај током неколико недеља, насупрот томе, почео би да еродира залихе, ограничава логистику, опасно заоштравајући глобални биланс нафте и гаса – са много тежим ефектима на цене енергије“.

А када је на Светском економском форуму у Давосу постало очигледно да је Трампова реторика о америчкој визији светских односа дијаметрално супротна у односу на ставове канадског премијера, француског председника и немачког канцелара, бројне анализе су се завршавале закључком да „овај пут Европа мора да се припреми за постамерички свет“.

Штавише, и потези и говори европских лидера указују да и они верују не само да је концепт „Pax Americana“ прошлост и да САД више неће доминирати светом и бринути о безбедности Европе и њеним извозним тржиштима, већ и да озбиљно страхују да ће Америка војно оставити на цедилу Европу, повлачећи своје системе нуклеарне одбране, конвенционално наоружање и око 100.000 војника из америчких база на Старом континенту. И све то у тренутку када се страхује да је руски напад на неку чланицу Европске уније могућ чим дође до прекида ватре у Украјини.

Стога је дошло о новог таласа расправа о „европском НАТО-у“, „стратешкој аутономији ЕУ“, па чак и стварању европског нуклеарног штита који би заменио амерички. Штавише, када је генерални секретар НАТО-а Марк Руте европским политичарима поручио да могу само да сањају да Европа може да се брани сама без подршке Америке, то је подигло још већу прашину у европским политичким, безбедносним и медијским круговима. У истим оним круговима који већ годинама различитим поводима увек изнова дебатују о томе да је време да Европа узме своју безбедност у своје руке, иако свих тих година нису учинили ниједан значајнији корак ка остварења сна о европској војсци и стратешкој аутономији Европске уније.

Када се на то додају оцене да је Трамп непредвидљив и да, како сам често истиче, поступа искључиво у складу са својим „осећајем из утробе“, то јест „интуицијом која му говори више него што му било чији други мозак икада може рећи“, онда су многи посматрачи дошли до закључка о распаду НАТО-а као „хладноратовске творевине која је изгубила своју сврху“. Међутим, парадокса ли, то све је у потпуном несагласју са оним што се догађа на терену.

Иако потези Трампа и његове администрације делују непромишљено и без икакве стратегије, оно што је појединим геостратезима и стручњацима за геополитику сасвим јасно јесте да званични Вашингтон итекако има стратегију, те да су царине, војне претње па чак и отмица председника Венецуеле Николаса Мадура заправо Трампови алати за одбрану америчких стратешких интереса у актуелној ери Другог хладног рата у којем се свет економски и безбедносно рачва на два дела – англоамерички и кинеско-руски. Штавише, да у тој новој врсти хладноратовске атмосфере САД не напуштају Европу већ да на европском тлу увелико постављају темеље нове „гвоздене завесе“ према Русији и Кини.

Хладноратовски загрљај змаја и медведа

Оно што је прошле године постало јасно чак и лаицима јесте да савез Кине и Русије није тактички за кратке стазе, већ стратешки и дугорочан. То је постало очигледно и у оквиру рата у Украјини, будући да се у последње време све чешће сазнаје обим кинеске помоћи руским војним напорима у Украјини, попут кинеске технолошке помоћи за руску производњу војних дронова. Додуше, овај чврст загрљај кинеског змаја и руског медведа је пажљивим посматрачима био јасан још пре две године, када се кинески председник Си Ђинпинг на крају тродневне посете Москви опраштао од свог домаћина председника Русије Владимира Путина.

„Сада се дешавају промене које се нису десиле 100 година. Када смо заједно, ми покрећемо те промене“, рекао је Си на растанку пред вратима Кремља, са чим се Путин сагласио а Си му додао: „Чувај се, драги пријатељу.“

Ово Сијево неуобичајено изражавања блискости са неким лидером, сва је прилика, европски лидери нису схватили озбиљно па су донедавно били уверени да ће моћи да утичу на Пекинг да изврши утицај на Москву по питању престанка рата у Украјини. Сви они који су мислили да је кинеско-руски савез једнократна тактика, били су у потпуности у заблуди. Након неколико прошлогодишњих неуспешних покушаја да предлозима о америчко-руској сарадњи на Арктику и на пољу енергетике извуче Путина из Сијевог загрљаја, чак је и Трампу постало јасно да је за сада то немогућа мисија, те да Вашингтону предстоји стратешко надметање и са Пекингом и са Москвом.

Обамин заокрет, а Трампова стратегија

А надметање је подстакнуто тиме да је Америка схватила да више не профитира од деиндустријализације сопствене привреде и пребацивања производње у Кину. Штавише, да јој прети пад економске, трговинске и политичке моћи на глобалном нивоу те да јој је за задржавање бар дела глобалне доминације неопходно да победи у борби око тога ко ће преузети стратешку предност у новој индустријској револуцији заснованој на вештачкој интелигенцији. А ту се пресудне битке не воде толико око тржишта, колико о томе како заокружити ефикасан систем производње супер-чипова неопходних за вештачку интелигенцију (AI), али и обезбедити довољно енергената, критичних сировина и поуздане ланце снабдевања за развој AI и дата центре.

Због тога разлози већине актуелних турбулентних геополитичких дешавања леже у сенци ове нове хладноратовске борбе, упркос томе што су многи критичари Трампових поступака убеђени да он води Америку као „аутократски нарцис који Путина ставља изнад свега осталог“, и да га воде „само три опсесије: богаћење, кажњавање људи које доживљава као непријатеље и свакодневна доминација у насловима“.

Иако су многи Трампови потези према Кини, Русији, Европи и остатку света најблаже речено неконвенционални, стручњаци за геостратегију указују да се они итекако уклапају у америчку стратегију засновану на начелима реалполитике, а са циљем да Кину као свог главног стратешког ривала претекне у трци око развоја AI и заокруживања поузданог ланца допремања стратешких сировина, роба и енергије за AI.

А то није почело са Трампом већ још у другом председничком мандату Барака Обаме, када је најављен такозвани заокрет према Азији. Тада је било јасно да Европа више није економски и безбедносни приоритет Вашингтона, што у европским елитама није схваћено озбиљно чак и када их је Обама убеђивао да ће морати много више да издвајају за сопствену одбрану, баш као и сви амерички председници од Двајта Ајзенхауера до данас.

Парадоксално, једини председник САД који је то заиста и успео јесте управо Доналд Трамп, и то баш својим неконвенционалним потезима. А да многи од тих потеза нису последица само карактера њујоршког милијардера већ и део геоекономске стратегије прецизно састављене још пре његовог повратка у Белу кућу, доказује документ под помало прозаичним називом „Водич за реструктурирање глобалног трговинског система“, објављен још у новембру 2024. године.

Овај документ, који је саставио архитекта Трампове трговинске политике Стивен Миран, суштински јасно излаже све што се догодило прошле године и шта би тек требало да се догоди у настојањима САД да изврши реиндустријализацију, реши проблем фискалног и трговинског дефицита, као и да задржи економску доминацију на глобалном нивоу. Овај доктор економских наука са Харварда, који је најпре председавао Трамповим Саветом економских саветника да би потом био именован у Борд гувернера Федералних резерви, детаљно је описао потезе – од девалвације долара као примарног средства за исправљање трговинских неравнотежа, преко увођења високих царина као полуге трговинске, економске али и спољне политике, до повезивања трговине са војном заштитом савезника америчким „безбедносним кишобраном“.
Управо ово последње највише боли Европљане, али Мирану је тај део изузетно важан део стратегије како би се избегла „егзистенцијална претња Америци“ да због слабљења америчке производне привреде то поткопа и статус долара као светске резервне валуте, што би могло да доведе до колапса доларског система, самим тим и  светске доминације САД.

„Како глобални БДП расте, за Сједињене Државе постаје све теже да финансирају обезбеђивање резервних средстава и одбрамбени кишобран, јер производни и трговински сектори сносе највећи терет трошкова“, наводи Миран и истиче неопходност универзалних царина као алата, којим ће не само трговински партнери бити приморани да бирају између Кине и Америке, већ ће америчку помоћ у одбрани морати да финансирају кроз давање трговинских уступака Америци. „Земље које желе да буду унутар (америчког) одбрамбеног кишобрана морају бити и унутар кишобрана фер трговине“.

То што Миран приступ америчком тржишту види као алат спољне политике, заправо у најбољем описује разлоге за већину Трампових потеза према Европи али и за оно што ће се тек догађати, од Гренланда, Панаме и Венецуеле, преко Тајвана и Корејског полуострва, до саме Европе.

Зашто је Гренланд важан

Баш у контексту заштите свог „геополитичког дворишта“ и обезбеђивањa стратешке предности у односу на двојац Кина-Русија, сагледавају се узроци Трамповог својатања Канаде и Гренланда, који су наљутили америчке савезнике у НАТО-у. А да ће се Трампов притисак наставити све док то не доведе до резултата који одговара Вашингтону сведоче и најновије вести из Панаме, где су панамске власти напрасно поништиле уговоре о концесији којима је управљање над две кључне луке са ове стране стратешки важног Панамског канала дато кинеској компанији из Хонг Конга.

Привремено управљање лукама предато је једном данском бродарском гиганту и једној швајцарској компанији, чиме су Сједињене Државе оствариле победу у настојању да блокирају кинески утицај на ову глобалну трговинску артерију.

Слична мотивација је један од разлога зашто је Арктик једно од главних попришта велике геополитичке игре између САД и двојца Кина-Русија, који у овом региону изводи војне вежбе и развија нову поморску трговачко-војну путању названу Северни морски пут. Уз легендарни Северозападни пролаз, који између Канаде и Арктика везује Атлантик и Пацифик, овај Северни морски пут би могао да убрза глобалну трговину и створи пречицу између Азије и Европе, што је нешто што Кина већ дуго жели, па је још 2018. године покренула пројекат „Поларни пут свиле“.

Пекинг је већ најавио планове за проширење трансарктичког саобраћаја до Русије као коридора за увоз течног природног гаса. То поприлично забрињава Американце, не само због трговине и економије, већ и због тога што Москва одржава базе нуклеарног оружја и подморнице на Арктику, који је велесилама посебно важан и као локација за контролу свемирског програма.

Процењује се и да на Гренланду постоје велика налазишта 25 од 30 критичних сировина, а трка за експлоатацијом ових ресурса пре него што Пекинг дође до њих је нешто што Вашингтон не може себи приуштити да изгуби, будући да Кина тренутно на својој територији вади 60 процената свих светских расположивих ретких елемената. Ово је кинеска конкурентска предност, за коју Бела кућа верује да може делимично да надокнади стицањем Гренланда, иако стручњаци процењују да је ова арктичка територија изузетно тешко подручје за експлоатацију.

Све то појачава потенцијалну улогу Гренланда као стратешког контролора овог коридора и целог Арктика, али и као територију пресудну за глобалне ланце снабдевања, сировине и ретке минерале, трговину, одбрану и свемир.  Због тога је Вашингтону важно не толико да анектира Гренланд, колико да има војну контролу над њим.

Нова европска улога у НАТО

Када су на самиту НАТО-а у Хагу прошлог јуна Европљани пристали да повећају издвајања за одбрану на пет одсто бруто друштвеног производа (БДП), мислили су да су напокон одахнули и да су успели да одобровоље Трампа да САД остану посвећене вођству у алијанси и заштити европских савезника.

Међутим, уследили су нови шокови: Самит председника САД и Русије на Аљасци, Трампова претња војним освајањем Гренланда и нова америчка Стратегија националне безбедности у којој Европа више није сагледана као безбедносно-политички партнер у стабилности већ као континент којем прети „цивилизацијско брисање“ ако не преокрене миграционе трендове, обнови суверене националне државе, одустане од регулаторних овлашћења и преузме пуну одговорност за сопствену одбрану.

Безмало истовремено новинска агенција Ројтерс је објавила ексклузивно откриће да је Трампова администрација поручила европским дипломатама у Вашингтону да САД очекују од Европе да до 2027. године преузме већину конвенционалних одбрамбених капацитета алијансе на европском тлу, од обавештајних података, преко трупа, до ненуклеарних ракета.

Ови геополитички шамари дошли су у тренутку када су европски лидери, попут француског председника Емануела Макрона и немачког канцелара Фридриха Мерца, упозоравали украјинског председнике Володимира Зеленског да постоји могућност да их САД „изда“ у мировним преговорима са Русијом. Свеукупно то је подигло температуру у европским престоницама и по ко зна који пут покренуло дебате о европској војсци, „стратешкој аутономији“ Европске уније, стварању „европског стуба“ НАТО-а па чак и европске нуклеарне одбране.

Медијско-политичка прашина се само мало смирила када је у Давосу Трамп повукао претње војном акцијом и царинама против Европе, али се поново усковитлала када је генерални секретар алијансе Марк Руте у обраћању на заједничком састанку Одбора за спољне послове и Одбора за безбедности и одбрану Европског парламента у Бриселу одбацио позиве неких европских лидера на оснивање посебне европске војске.

„Ако ико овде мисли да Европска унија, или Европа у целини, може да се брани без САД-а – само сањајте. Не можете. Ми не можемо. Требамо једни другима“, рекао је Руте инсистирајући на међусобној зависности савезника у НАТО-у, као и да се Сједињене Државе ослањају на НАТО како би осигурале властиту сигурнос:. „Ако заиста желите сами, ви који се за то залажете, заборавите – никада не можете стићи тамо где сте наумили са пет одсто (БДП-а намењених за одбрану), биће 10 одсто".

Шеф НАТО-а је европским политичарима рекао да је за самосталну одбрану неопходно изградити властите нуклеарне капацитете који коштају милијарде и милијарде еура, али да ће у том сценарију изгубити „крајњег гаранта наше слободе, а то је амерички нуклеарни кишобран“. Према његовим речима, неопходна је блиска координација између НАТО-а и ЕУ јер „Европи су потребне САД и САД-у је потребан НАТО“.

Стратешка аутономија Европе остаје пусти сан, сматрају и коментатори пољског листа „Интерија“, истичући да је Руте у праву у једној ствари, а то је да би висока цена стратешке аутономије за Европу била политички неприхватљива, нарочито у земљама попут Немачке или Француске.

„Скок са око 2 на 10 процената (БДП-а за одбрану) почистио би сваку политичку странку која би предложила такво решење бирачима у мирнодопско време“, истиче пољски коментатор Јарослав Кујиж, додајући да је висока потрошња на одбрану у земљама попут Пољске и Естоније, међутим, „директно повезана са осећајем претње (од Русије) који не постоји у Западној Европи“.

И док се Французи љуте на Рутеове коментаре и истичу да „Европљани могу и морају да преузму одговорност за сопствену безбедност“ и желе да створе „европски стуб НАТО-а", на Минхенској конференцији о безбедности се из изјава кључних људи у Трамповој администрацији, између редова, могло чути да управо то Вашингтон и очекује, те да својим критикама само истиче чињеницу да Европа није довољно појачала своје одбрамбене капацитете од почетка руске инвазије на Украјину 2022. године до данас.

Европски страх од америчког повлачења

У овим тектонским променама, где чак и Немци више немају превише поуздања да ће их Американци бранити, геостратези указују како је европска политичка елита вероватно по први пут са истинском колективном хитношћу јавно саопштила да се досадашњи свет бесповратно променио те да морају да мењају своју безбедносну политику.

„Годинама је одговор на амерички притисак да Европа повећа издатке за одбрану био комбинација реторичког попуштања и структурне неактивности. Европски лидери би признали потребу да се учини више, обавезали се на временске рокове, а затим дозволили да домаћа политичка ограничења – коалициона политика, буџетска правила, противљење јавности војним издацима – апсорбују обавезу пре него што је произвела стварне капацитете. Јаз између изреченог и спроведеног био је кључна карактеристика европске безбедносне политике“, истиче аустријско-бугарска експерткиња за геополитику Велина Чакарова. „Европа која не може да гарантује сопствену безбедност, финансира сопствену индустријску базу и доноси сопствене стратешке одлуке није партнер у конфронтацији САД и двојца Русија-Кина. Она је њен објекат“.

И док Европа жели да се припреми за будућност у којој је америчко ангажовање условно, непостојеће или само по систему „ја теби, ти мени“, ЕУ истовремено настоји да задржи Сједињене Државе да буду укључене у безбедносну архитектуру Украјине, али и да се из Европе не повуче нагло.

Према оцени бившег команданта америчке војске у Европи, пензионисаног генерала Марка Херлинга, НАТО може да „скрене са пута“, али да историја алијансе показује да „када се стварност умеша – као што се увек дешава – земље НАТО-а се поново уједињују“. Он истиче да разуме европски страх од распада алијансе, али да зна да се у историји НАТО-а „иста мелодија чула више пута раније“.

„Амерички замор од савеза некима делује рационално, али оно што недостаје у већем делу данашњих коментара је институционално памћење“, каже Марка Херлинг. „НАТО није савез који се може проценити на основу једног изборног циклуса или једног стратешког документа. Мора се разумети у контексту деценија“, сматра овај пензионисани амерички генерал, подсећајући на времена када је Шарл де Гол повукао Француску из интегрисане војне команде НАТО-а, или када се алијанса поделила око бомбардовања Ирака: „Постоји и једна реалност која се често превиђа у данашњој паници: САД се не могу потпуно повући из НАТО-а само хиром извршне власти. Конгрес контролише финансирање, овлашћења за расподелу снага и законску архитектуру која окружује обавезе савеза“.

Нова америчка улога у НАТО

Међутим, шта Вашингтон жели и како види трансатлантски савез у будућности? Одговори на та питања могли су да се чују на Минхенској безбедносној конференцији, као и дан раније у седишту НАТО-а у Бриселу, и то у иступима државног секретара Марка Рубија, али и подсекретара за одбрану Елбриџа Колбија, који је један од главних архитеката политике Пентагона и уопште одбрамбене америчке стратегије.

Рубио је трансатлантски савез представио не као безбедносно партнерство дефинисано преклапајућим националним интересима и уговорним обавезама, већ као цивилизацијско наслеђе – везано оним што је описао као „векове заједничке историје, хришћанске вере, културе, наслеђа, језика, порекла и жртава које су наши преци заједно поднели за заједничку цивилизацију чији смо наследници“. Он је постхладноратовски мултилатерални оквир назвао „опасном заблудом“. Иако се Рубиов говор у суштинској поруци Европљанима није много разликовао од прошлогодишњег говора потпредседника САД Џеј Ди Ванса, кључна разлика је била у томе што то није била придика или држање лекције, већ позив на сарадњу.

„Не желимо да раздвојимо, већ да оживимо старо пријатељство и обновимо највећу цивилизацију у људској историји“, рекао је Рубио, изазвавши овације међу европским лидерима, који су упадљиво пренебрегнули да се осврну на његове коментаре о миграцијама и либералним вредностима.

Рубио није поменуо Русију, безбедност Украјине или притисак на Гренланд који је данска премијерка описала као „потпуно неприхватљив“. Није по имену поменуо ни Кину, премда је све време јасно ставио до знања да је „највећи амерички стратешки конкурент несразмерно профитирао од деиндустријализације и трговинске политике“. Штавише, није отворено саопштио ни америчке стратешке приоритете, премда је пажљивим посматрачима једна реченица била кључна.

„Ми у Америци немамо интереса да будемо љубазни и уредни чувари управљаног пада Запада“, рекао је Рубио, што су поједини аналитичари оценили као јасан знак да ће Америка ће остати ангажована, али само са Европом која је спремна да предузме трансформацију коју Вашингтон жели.

Много јаснији је био Колби, који је у Бриселу на затвореном састанку министрима одбране НАТО-а рекао да „Европа мора да преузме примарну одговорност за сопствену конвенционалну одбрану“, док ће амерички нуклеарни кишобран остати над Старим континентом.

„Наставићемо да пружамо продужено америчко нуклеарно одвраћање. Али Европа би требало да осети премоћ снага потребних за одвраћање и, ако је потребно, порази конвенционалну агресију у Европи“, рекао је Колби, додајући да САД тренутно обезбеђује скоро половину војног особља НАТО-а а да је амерички циљ да тај удео падне на мање од једне трећине у року од приближно пет година.

Овај одбрамбени стратег Трампове администрација поручио је савезницима да ће САД дати приоритет сопственим границама, западној хемисфери и, пре свега, Кини, чије је војно гомилање више пута описао као кључни изазов ере. У самом Минхену, Колби је ову нову верзију алијансе назвао „НАТО 3.0“.

„НАТО 3.0 се заснива на партнерству, а не на зависности“, рекао је он, при чему је наговестио да Вашингтон можда делом одустане од деценијама јаког скептицизма према европској куповини европског а не америчког наоружања, експлицитно подржавши европске напоре да подстакне сопствену производњу одбрамбене опреме. „Ако земље троше 3,5 или 5 одсто на одбрану, разумемо да ће велики део те производње морати да прилагоде својим потребама. У супротном, људи у Немачкој или Пољској, или где год, рећи ће: 'Зашто шаљемо новац само преко Атлантика?'“

Ову изјаву бивша директорка Аустријског института за европску и безбедносну политику Велина Чакарова оцењује као значајан помак у америчкој политици и прагматично прерачунавање: „САД желе савезнике који су заиста способни, а не савезнике који су зависни. Ово друго ствара одговорност. Прво ствара полугу другачије врсте“, истиче Чакарова, додајући да ове промене у алијанси нису подела терета у традиционалном смислу. „Ово је фундаментално ребалансирање улога, спроведено по компресованом временском оквиру, вођено стратешким заокретом Америке који Индо-Пацифик поставља (у приоритетима) изнад евроатлантског“.

Уосталом, сам Колби је врло конкретно рекао да иако Вашингтон жели „стабилан и поштован“ однос са Пекингом и настоји да избегне сукоб, то се може постићи само са „позиције снаге“, економске и војне, са фокусом на сарадњи са савезницима у „колективној снази“ острвског ланца који се протеже од Јапана преко Тајвана до Филипина. То је оперативно поприште које је Колби идентификовао као одлучујући фронт америчко-кинеског такмичења.

Где се диже нова Гвоздена завеса

Овакве поруке суштински значе да Американци намеравају да повуку нешто мање од половине својих трупа у Европи, којих сада има око 100.000, те да их преусмере ка Пацифику. Тандем Рубио-Колби заправо је до сада најсвеобухватније представио стратегију Трампове администрације. Један је рекао Европљанима да је Америци дубоко стало до Европе, а други колико та дубока брига сада кошта.

Међутим, када се саберу све Трампове и Вансове претње, Рубиове дипломатским речником упаковане поруке и Колбијеве конкретне бројке са оним што се дешава на терену, на подручју земаља НАТО-а, стиче се јак утисак да су сви ови притисци заправо намењени готово искључиво западноевропским земљама. Док од Немачке, Француске, Италије и Велике Британије захтева да преузму конвенционалну одбрану Европе, САД упоредо раде на подизању нове гвоздене завесе дуж источног крила НАТО-а, то јест од Арктика преко Скандинавије, балтичких земаља, Пољске, Румуније и Бугарске, до Турске и Израела.

„Циљ НАТО-а на источном крилу више није симболично одвраћање, већ оперативно одбијање: прекидање непријатељског напредовања од првих сати (агресије). Распоређене снаге, унапред позиционирано оружје и муниција, интегрисана противваздушна и ракетна одбрана, дронови, сензори и планови брзог појачања, имају за циљ да зауставе нападача на првој линији, а не након могућег територијалног губитка“, објашњава Велина Чакарова, истичући да је ово одлучна доктринарна промена, и додаје да „Гвоздена завеса 2.0 није идеолошка“: „Она је војна, логистичка и технолошка, и сада се гради уз учешће САД.“

За разлику од прве Гвоздене завесе коју је подизала Москва пре скоро осам деценија, ову данашњу уз америчку помоћ подиже Европа да би спречила руски упад. Дуж хиљада километара источног крила алијансе увелико се учвршћују границе – подижу се ограде и зидови, копају бункери и противтенковски ровови, постављају минска поља и масивни бетонски блокови дизајнирани да зауставе оклопна возила, и дуж пограничног подручја распоређује се „зид дронова“.

То се дешава чак и у Финској, која дели границу са Русијом од 1.350 километара, па сада креће у изградњу утврђеног зида дуж око 18 одсто те границе, улажући више од 400 милиона евра са циљем да овај пројекат заврши следеће године. Осим тога, подигнуто је осам утврђених граничних прелаза, укључујући и северно од Арктичког круга, са додатним препрекама концентрисаним у јужним регионима земље. Чак се и слабо насељена подручја јачају, што сигнализира да Хелсинки не третира границу више као периферну бригу већ као линију фронта.

Прошле године, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска предложиле су огроман нови одбрамбени зид који се протеже око 795 километара, по цени од скоро 3 милијарде евра, док истовремено ојачавају постојеће одбрамбене линије дуж границе са Русијом и Белорусијом, градећи више од 1.000 бункера, подземних складишта муниције и склоништа за снабдевање пројектованих да издрже артиљеријске ударе. Истовремено, све ове земље желе да се повуку из међународних споразума којим се забрањују противпешадијске мине и касетна муниција.

Тврђава Трамп

Али да нову Гвоздену завесу не праве саме источноевропске државе кроз колективна решења и дељење обавештајних података, технологију и инфраструктуру, сведоче и потези америчке војске који не указују на повлачење из Европе. Напротив. На инсистирање Варшаве и Букурешта, Вашингтон увелико повећава своје војно присуство дуж нове Гвоздене завесе, иако то није високо у медијским извештајима.

Пољска увелико појачава напоре да обезбеди стално војно присуство америчке војске на својој територији, оживљавајући дискусије о дуго помињаном пројекту „Тврђава Трамп“, као делу шире стратегије за јачање источног крила НАТО-а. Овај пројекат је помињан још пре неколико година, али је током протеклих месеци већ почео рад на успостављању велике америчке базе у Пољској која би сместила хиљаде америчких војника, заједно са командним, логистичким и објектима за обуку.

Пољски министар одбране Владислав Косињак-Камиш је нагласио да његова земља остаје један од најпосвећенијих савезника Вашингтона, указујући на рекордне нивое издатака за одбрану и континуирана улагања у војну инфраструктуру.

„Верујем да ће се све завршити добро и да ће бити донете рационалне одлуке“, рекао је Косињак-Камиш истичући да би оваква америчка база значајно побољшала одвраћање у региону, истовремено ојачавајући трансатлантске везе.

Пољске власти су већ кренуле да проширују постојеће објекте које користе америчке снаге, уз истицање да су спремни да сносе значајан део трошкова повезаних са сталном базом.

Пројекат „Тврђава Трамп“ већ је у изградњи у једном од најзападнијих градова Пољске – Болеславјецу, недалеко од Кракова, али и на постојећем аеродрому у Вроцлаву, где америчко ратно ваздухопловство гради нову писту и војни логистички центар неопходне за транспорт трупа и терета. Процењује се да је то тек део инвестиција од више од 500 милиона долара одобрених почетком 2026. године.

И док Пољаци граде „Тврђаву Трамп“ и убрзано набављају и изнајмљују америчку војну опрему, попут борбених хеликоптера „апач“, Румунија се изборила да америчка војска не само да не смањује своје присуство на њеној територији, већ и да појача бројност и квалитет војне опреме.

„У наредном периоду у Румунији ће бити распоређен један одред америчких војника опремљен тенковима 'абрамс“, рекао је за „ТВР Инфо“ генерал Георги Влад, начелник Генералштаба одбране румунске војске, која је у процесу куповине 54 оваквих тенкова америчке производње који се сматрају једним од најнапреднијих на свету.

И сарадња и хладни рат

Упркос томе што већина западних медија портретише Трампа као „Путиновог човека“ који је спреман да са Русијом постигне договор науштрб интереса Украјине и Европске уније, подизање нове Гвоздене завесе у ситуацији Другог хладног рата указује да америчко-руски односи нису тако црно-бели и да се разликују у односу на време Хладног рата пре шездесет година.

То што Путинову Русију радује када Трампова Америка критикује либералне елите и отворено подржава суверенистичке и крајње десничарске политичке снаге у ЕУ, не значи да Трамп и Путин не воде хладни рат. Напротив, само је његова динамика сасвим другачија, јер није у сенци идеолошке борбе за глобалну моћ, већ економско-технолошке борбе за глобалну доминацију, то јест у стратешкој трци ко ће победити у примени вештачке интелигенције у четвртој индустријској револуцији.

У том контексту, не чуди када Трамп с једне стране предлаже заједничке америчко-руске енергетске пројекте на Арктику (јер амерички енергетски гиганти немају довољно искуства у тим условима рада), док с друге стране, све чини да спречи јачање руског и кинеског утицаја у овом региону, пре свега због нове поморске трговачке руте која би дала додатну предност роби из Кине. Трампова администрација итекако примећује усклађивање руских и кинеских интереса против САД тако да у складу са тим и поступа у оквиру новог Хладног рата.

Па тако упркос попустљивости према Путину и критикама на рачун Европљана, Трампова администрација увелико ради на истискивању руских енергетских и кинеских стратешко-трговачких интереса из Европе, коју сматра делом свог англоамеричког света у тој хладноратовској подели света. У том контексту нова гвоздена завеса се подиже не само за евентуални руски војни упад, већ и за улазак руских енергената, што се протеклих годину дана види, између осталог, и у америчком инсистирању да Руси изађу из власништва Нафтне индустрије Србије, као и европских огранака Лукоила.

Оно по чему је овај Други хладни рат другачији другачији у односу на први јесте то да су сада сукобљене стране спремне да се договоре и чак сарађују око ствари које не ремете стратешку трку у производњи супер-чипова и обезбеђивању довољно енергената, критичних сировина и поузданих ланаца снабдевања за развој AI и дата центара.

Према речима руског шефа дипломатије Сергеја Лаврова, приликом његовог првог сусрета са америчким државним секретаром Марком Рубиом у Ријаду, фебруара 2025. године, Рубио му је филозофију спољне политике Трампове администрације изложио на необично јасан начин.

„Рекао је да је спољна политика САД под председником Трампом заснована на националним интересима и здравом разуму. А то значи да САД признају да и друге велике силе имају своје националне интересе. Не свака земља на свету, већ кључни играчи, главни амерички партнери“, рекао је Лавров, истичући да је Рубио додао да се национални интереси земаља попут САД и Русије неће увек поклапати. „Већином неће. Али када се преклапају, била би грешка, озбиљна грешка, не искористити тај тренутак да се договоримо о практичним и обострано корисним пројектима у економији, трговини, инвестицијама и тако даље.“

Према речима Лаврова, Рубио је онда додао да када се интереси САД и Русије не поклапају, било би криминално дозволити да то неслагање прерасте у конфронтацију, поготово у директан, „врућ“ сукоб.

Лавров је тада истакао да је у потпуности сагласан с том логиком, а у протеклих годину дана је очигледно да се две силе држе тог приступа који би могао да се опише синтагмом „и хладни рат и сарадња“.

Хоризонт се свео на усијану пругу. Пруга је попримила боју жеравице и наранџе.

Рекао сам: „То је жуманце првобитног јајета из кога је настао свет.“

Затим је осветљена магла шибала поред прозора. 

Аеродром у Буенос Ајресу чинио ми се мањим али живљим него онај у Рију. Вртлог кофера се окретао на тракама. Трупла говеда су се продавала у фри-шопу. Жене су биле боље обучене него у Рију, и то у бундице јер је овде била зима.

„Погледај Бразилке“, упозорио ме је Витор. „Оне све дођу овде да купе чизме. После се врате у Бразил и немају где да их носе. Следећи пут их носе кад дођу опет у Аргентину.“

Возач таксија је говорио оштро, у аргентинском маниру. Возили смо се кроз нека предграђа која су најпре изгледала као Нови Београд, а касније као Квинс.

Ускрсли Лазар полако је отварао врата нашег хотела.

У хотелу нас је дочекао Фабијан. Тај мали човек је за време хунте морао да бежи из Аргентине. Да није побегао, његово име би се придружило именима у Парку жртава терора. Лице му је било мирно. Избегавао је директан поглед. Некада је имао фабрику ципела, али је она пропала и од тада се није искобељао из дугова.

Фабијан нас је возио кроз град својим колима са затамњеним стаклима. Ноћни Буенос Ајрес сам видео као кроз наочаре за сунце.

Показао ми је Авенију Деветог јула, прављену по угледу на Шанзелизе: Обелиск, Театро Колон, зграда на чијим прозорима је био златни портрет Евите Перон. 

Била је ноћ. И зграде су биле високе. И возили смо се између њих. И нисам имао однос према огромности града. На једном позоришту слова од сијалица трептала су: ТАНГО! Ветар је ломатао листове палме. Захладило је.

„На Авенији Коријентес“, сетно је рекао Фабијан, „књижаре су некад радиле целу ноћ.“

Пролазили смо четврт с малим кућама, заборављену у прашини и полусветлу. Калдрма се сребрила као срделе. Висока курва са грудима као балкон издвојила се из ноћи. Некаква сиротиња у капуљачама чекала је аутобус који није долазио.

„Како се зове овај део града?“, питао сам Фабијана.

„Конститусион.“

Дошли смо у старинску кафану, која је могла бити и на Чубури. Под тендом су зрачили грејачи. Столови су били покривени флашама црњака и сифонима. Почели су да стижу колутови грилованог сира с мирисом на ћумур, кобасице, па ћоризо – који овде није био кобасица него говедина, неки flank steak, и најзад ребра. Зидови кафана су били окречени. Тоалет је воњао на урин. На зиду су висиле Ван Гогова „Кафана на плочнику“ и старе рекламе за кока-колу. Порције су биле огромне. Срби мисле да могу да поједу много меса. Ни близу као Аргентинци. Пили смо киселу воду „Villavicencio“. Пили смо вино „Luigi Bosca Malbec“.

Роштиљ смо заливали сосом „chimichurri“. Открио сам код себе способност да заволим ствари за које до малочас нисам знао. То није прошло без последица. Пробудио сам се у три сата, дрхтурећи. Био је то шок од меса. Уплашио сам се да се никад више у животу нећу радовати. Стварно ми је позлило од толике говедине. Ниједна идеја није имала никаквог смисла.

„Је ли могуће“, прошапутао сам, „да мисли људске имају смисла само кад си здрав?“

Рука ми је почивала на стомаку. У једном тренутку ме је прожела топлота. Рекао сам: „Оздрављење је најлепша ствар на свету.“

Роштиљ је у Буенос Ајресу добар, али је тешко наћи нешто друго.  Иако је половина емиграције у Аргентини италијанска, нисам седео у добром италијанском ресторану. Не кажем да га нема. Кажем да га ја нисам видео. Десет дана сам јео говедину и овчетину на жару.

Сваког јутра сам излазио на улице и покушавао да се повежем са градом. Из улице би искочила зграда и усправила се са својих осам спратова и три реда мансарди. Аргентинци су у Буенос Ајрес довели француске градитеље, од архитеката до радника. Тако су настале неке од тих француских палата, насуканих на прешироке булеваре.

Шетао сам Авенијом Деветог јула. Галебови су летели изнад обелиска. Типови на штулама су регулисали саобраћај и показивали рекламе. Кловн је звиждукао птичјим језиком.

На постеру је била насликана жена. Панталоне су јој пале око листова. Била је везана. Монструозне мушке плаве ноге биле су на њеним раменима.

На Улици Парагвај човек је прошао и помиловао смеће у корпи на бандери. Ни тај призор нећу заборавити.

На углу Улице Флорида певао је реинкарнирани Карлос Гардел. Носио је смеђе панталоне и сиви сако. Било му је хладно. Изгледао је мамурно. Певао је чврстим гласом. Чим би завршио песму, у руци би му се створила цигарета. Он би одбио дим, уштинуо прстима корен носа, прибрао се и наставио своје распевано кукање.

Човек је спавао поред контејнера као да су и њега бацили са смећем.

Пред ружичастом Председничком палатом, на Мајском тргу, некад су се скупљале мајке „Несталих“, носећи њихове слике. На муралу су били насликани гневно сунце и гневна жена.

Упорно сам се трудио да зграбим умом Борхесов град. И нисам успевао. Било је то као да покушавам да се попнем уз  клизав зид. Возио сам се непрестано, ишао свуда, али ми град је измицао.

Требало ми је неколико дана да схватим да Буенос Ајрес није писмо адресирано на мене. Није ми било јасно како да га гледам? Како да га читам? У кључу Палерма? У кључу Њујорка? У кључу Париза? Нисам схватао колико је велик док нисам посетио Музеј декоративних уметности.

Ходао сам кроз музеј упетљан у имагинарне љубавне афере са женама с музејских слика као што је „Adela Atucha, condesa de Cuevas de Vera, de Hermenegildo Anglada Camarasa“. Помоћ уметности је била нужна.

Бескрај пампе на сликама помогао ми је да схватим размере Буенос Ајреса. Била је то непрегледна низија са сенкама облака. Пампа није као Панонија, већ пре као руска степа. Једно од обележја овог града била је – пустош. Друго је била моћ. Буенос Ајрес је морао да прогута огроман простор. И мени се чини да га никад није сасвим покрио. Много пустоши је остало у граду. Авенија Дел Либертадор дуга је 25 километара.

Аргентинска престоница је огромна, равна, дезоријентишућа. Као да се неко превише одмакао од тебе па не можеш да причаш с њим.

Бане Анђић ми је рекао да су мафију у Розарију двадесетих година започели Срби, Хрвати и Јевреји.

Питао сам се како су Аргентинци успели да упропасте толику моћ земље? Мислим да су је упропастили не гледајући куда иду. Током мојих шетњи пролазници су ме пет-шест пута мунули у раме. Три пута су ми нагазили на пету.

Габријел Гарсија Маркес је налазио да је Буенос Ајрес опресиван. Марио Варгас Љоса је мрзео овдашњу ароганцију.

„Аргентинци су гости у свом идентитету“, причао ми је Бане Анђић. „Говоре о себи у трећем лицу. Имају смисла за хумор, за разлику од Чилеанаца. Генији су за музику и театар. Сјајни су говорници, ведрији од Црногораца. Само та њихова вербозност некад иде против живота. Бриљантни у психологији, не могу да се уздрже да не попују. Књижевници су, наравно. Пишу сјајне приче, немарне романе.“

Давно, давно, ми смо на острву Зларин код Шибеника слушали две касете. На једној су чланови групе „Nueva Compagnia di Canto Populare“ певали наполитанске песме. Друга је била музика из Аргентине и Уругваја. Трипут сам је губио. Трипут су ми је снимали. Најзад смо изгубили оригинал, али делове тих песама заувек сам понео са собом. Једну сам певушио по изласку из буеносајреске чураскерије. Другу сам чуо у обојеној сиротињској Улици Каминито, где су емигранти правили куће од лимова који су довлачили из бродоградилишта.

„Шта је ово?“, упитао сам Пепеа.

„Чекај“, наћулио је уши ћелави професор и играч танга. „То је измењена верзија песме 'Los ejes de mi caretta'.“

Застао сам и слушао. Шта је то било у тој песми? Рањивост? Вечност? Страст?

На раскрсници Мајске авеније и Авеније Деветог јула стајао је споменик Дон Кихоту. На вриштећој Росинанти витез се отимао из блока камена. Уперио је бодеж у страну.

Дон Кихот је био најпопуларнија скулптура коњаника на свету. Био је важнији од свих краљева. Он је био херој унутрашњег света. Био је краљ.

„Тежак је двеста тона“, рекао сам Витору.

„Шта ме брига“, одговорио је он. „Нећу га на к. носити.“

Поред Дон Кихота осетио сам се као сопствени Санчо Панса.

Посетили смо тржни центар „Пацифико“. Грађен је по угледу на старе тржне центре Париза и Милана – Бенјаминове аркаде. Купио сам оковану тиквицу – шољу за мате. Купио сам сицилијански качкет. У њему сам и у црној јакници изгледао као шанер.

После сам купио и шал и постао „културно неодредив“. Седео сам и миловао мокар качкет као мачку.

Сунце је грануло. Кола су пролазила. Шине су блистале.

Возили смо се ноћу кроз Парк Розадо. Чудно је било у фаровима гледати обнажене људе у сјени егзотичних трава. Курве и трансвестити су ширили бунде. Показивали су се богу зиме.

Виршле „Duke“ је правио „Dukcevic“. „Quilmes“ је било грозно пиво. На путничкој агенцији је писало: „Туристички свет доживљаја.“ Un turist mundo di sensaciones.

Махала су ми школска деца из аутобуса. И ја њима.

Ишао сам траговима Кортасарових школица и препознавао на женским лицима ону лудакињу из Сабатовог романа О јунацима и гробовима.

Хуго Прат је волео Буенос Ајрес. Лоренс Дарел није. Не сећам се ко је имао нервни слом у Буенос Ајресу, он или његова прва жена. Дарел је мислио да ће му ослобођење сексуалности ослободити ум. Империја је била оброк који је сервирао другима. Сам то не би јео. У Бразилу је написао песму о кокосовом ораху и мајмунима. Није волео Индусе, Словене и Арапе. Буенос Ајрес је назвао моралном клоаком.

Да посетим град у коме нисам био способан нешто да заволим? То бих сматрао поразом. Заволео сам старе кафее, као сто су „Hippopotamus“ i „Gato Negro“ (шампањац пристојан, коњак лош) и нарочито „Las Violetas“ i „Grand Café Tortoni“ – који је у сопственој категорији. Потапшао сам Борхеса по рамену. Ту је долазио и Пирандело. Људи са шпанским именима и италијанским презименима потписали су се на црно-белим разгледницама.

Пепе је рекао: „Половина су Италијани. Седи у угао и гледај их. Видећеш да као Сицилијанци говоре рукама."

Борхес је осећао носталгију за Буенос Ајресом и док је живео у њему.

Стари лавабои, писоари, водокотлићи. Већ ми недостајете.

Заволео сам обојену сиротињу Каминита. Заволео сам бескрајни једноспратни Палермо. Заволео сам гробље на Реколети које је загробни град скулптура.

„Од ствари сам крхке створен, од загонетног времена“, рецитовао сам на том гробљу. На њему није било Борхеса, али ту је почивао његов пријатељ Биој Кесарес. Под куполама и анђеоским крилима били су сахрањени господари града, снабдевачи енглеске армије говедином, који су у Буенос Ајрес преносили зграде из Париза.

Голубови су пили из зеленог тањира. Клепетале су разваљене плочице као нануле. Анђео је седео у облим крилима као у столици за љуљање. Жена је држала за раме одлазећег Римљанина. Архитекта је развио свитак планова за загробни живот.

Мачке су биле пуне ауторитета.

Овде је Енеја из подземља изашао на белокосну капију лажних снова.

Христ је носио крст. Мислилац клепсидру. Човек-сунце је згазио змију. Грк је убијао сфингу. Наклониле су нам се две слутње с паучином испод кукуљице. Анђео је изгледао као да сеје цвеће.

Музе, уцвељене и застрте, нагнуле су се над генералским брадицама. Лепота је оплакивала живот.

На Реколети је почивао доктор Франческо Кесада Пачего из Научног друштва Аргентина и Гиљермо Оадија, председник Трговачког одбора. Ту је нашао вечни починак адмирал Гиљермо Браун, организатор Сан Мартинове флоте. Адолфо Алсун је био театралан у белом мермеру. Луис Ангел Фирпа представљен је у спортском огртачу. Бронзани војник је чувао гроб генерала Хуана Лаваља. Женска глава је стављала прст ћутања преко усана. Гроб Емилије Ноел Рамос Отеро је био велик као катедрала. Маријана Сааведра је седела на две прекрштене кости, а на бронзи је исписан списак њених пријатеља и поштовалаца. На Реколети се одмарао и доктор дон Торибо де Ахерза. Његов споменик је представљао „доказ пријатељства и захвалности његових пријатеља“. Testimonio de Amistad y gratitude de sus amigos. Руфина Камбасерес се са оклевањем машила врата гроба и још зурила у свет. 

Био је то загробни буржоаски реализам. Ту су лежали достојанствени људи из улепшаног света.

Заволео сам Палату Бароло и Палату Текућих вода.

Пред Палатом Бароло и Палатом Текућих вода сетио сам изгубљене цивилизације Пал-ул-дон из стрипова о Тарзану. Палата Бароло је из Пал-ул-дона пренесена у Рио. То је био небодер из доба „Титаника“. С гроздовима еркера тај небодер је изгледао индонежански.

Борхес је за Аргентину и Уругвај говорио „моје две домовине“. Слична је палата постојала на ружичастом граниту Монтевидеа и звала се Палата Салво. И једну и другу је подигао италијански емигрант Марио Паланти. Ова друга, Палата Салво, подигнута је на месту где је компонован танго „La Cumpersita“. Под стубовима су представљена полуизмишљена бића, јастози, хоботнице, рибе од бронзе, морски коњићи, бубе, гроздови, ананаси, све чиме рађа природа. Саламандри су били рогати. Саламандри су се бечили. Саламандри су били исплажени. Саламандри су извирали из ничега.

У Буенос Ајресу сам заволео пусте улице. Њихов ружичасти сутон.

Заволео сам бандонеон.

Заволео сам човека који је помиловао смеће.

Заволео сам барове, заволео сам шалове.

Заволео сам наранџасту пругу из које извире живот.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга.

Заволео сам Конфетерију „Идеал“.

Стопе на путу живота 

Енглеска реч „serendipity“ значи срећан случајан налаз.

Ишао сам насумице кроз Буенос Ајрес. Нашао сам салу за танго.

„Добро“, рекао сам. „Дајте ми могућност да заволим ствари које до малопре нисам знао.“

„Confiteria La Ideal“ је била избледела.

Као Хотел „Гелерт“ у Будимпешти.

Као да се налазим у Хавани.

У време кад је мој деда био дечак изградио ју је шпански трговац Мануел Росандо Фернандез. Имала је лифт у облику руске цркве. Завијеним степеницама попео сам се на спрат.

На спрату је стајао круг људи. Изгледали су као да изводе розенкројцерски обред. У средини је човек говорио шпански и енглески. Учио их је тангу. Једна жена је покретала ногу у страну. Била је у хеланкама. Имала је савршену фигуру.

Доња сала је била плавкаста, са сатом изнад шанка. Лустери су се растопили у блеску.

У тој сали за танго двоје су били једно. Деда је играо са средовечном женом, огроман дебели човек са бабом. Човек са брадицом, у пругастом оделу, скакутао је као коњић. Његова играчица је обмотала боу. Старац је изгледао као октопод. Старичина рука је притискала место између његових лопатица. Показали су ми да танго никад не престаје.

Музика ми је бесрамно дирала душу.

Сутрадан увече крошња се ковитлала у ноћи и светлу. Адреса је била „300 Calle Suipacha“, близу угла на Авенији Коријентес. Дошао сам на представу и рекао: „Као други свет. Као носталгија за младошћу мојих родитеља.“

Две кугле су биле окренуте надоле, једна нагоре. Под је био углачан. Шанк у загробном мраку. На њему је сребрио медаљон огледала. Човек је махнуо руком. Сала се затамнила.

Чекали смо да нешто почне.

Коначно...

Појавила су се два старца с црвеним краватама.

Тапкали су погребним ципелама и цупкали бандонеоне.

Онда је изникао окопрчни ћелавац и запевао с режећом страшћу..

Појавио се тип у оделу од љубичасте пластике. У коси су му се видели трагови чешља. Ципела жене је миловала под. Вукли су ноге по минском пољу страсти.

Светлост их је мењала.

Изашао је нов пар.

Мушкарац је носио црну кошуљу, белу кравату, пругасте панталоне, црвени сако. Девојка је била сјајно грађена, у хаљини вилинске краљице. Трзнула је ногом уназад у жељи да дотакне потиљак. Уклапали су ципеле као да играју брзопотезни шах. Он је постао осовина и чинио да она лети кроз ваздух. Музика је била плачна и вртоглава.

Четири главна елемента танга су: личност, елеганција, ритам и финале.

Сменио их је следећи пар. Играч је био у оделу боје беле кафе. Играчица у мрачно љубичастој хаљини. Светлост се променила. Они су позеленели. Она се само образом држала за њега. Он је патио играјући. Стално је био на граници да заплаче. Њена нога је сукнула уназад као шкорпијин реп.

Упалили су свеће.

Чула се штрецајућа хармоника.

Видео сам пицикато брзих ногу.

Плесали су стилизована мужевност и женственост.

Смењивале су се двобојне и црвене ципеле.

Танго се мењао од кловновског до суптилног.

Пар је наслонио чело на чело.

Он на петама. Она на прстима.

Танго је ритуал постајања Аргентинцем.

Настао у кризи, храњен кризом.

Створили су га емигранти: ово радимо боље него ико.

У почетку поштене жене нису играле.

Коврџави клинци, Сицилијанци у Каминиту, вежбали су један с другим.

Борделски плес, инсистирао је Борхес, био је чеднији него танго високог друштва.

Шуњање је прелазило у вртлог а покрет у непомичност.

Парови би поклекли и кренули напред. Повлачили су се у осеци.

Окретали су ногом.

Цртали су круг врхом ципеле.

Присутни су били људи из Србије, Чилеа, Мексика, Бразила, Боцване, Шпаније.

Представили су нас од стола до стола.

Изашао је дебео човек с држањем старог мајстора. Његово лице је некад било лепо. Саиграчица га је волела и поштовала. Дебељко није грешио ни гледао. Цура је раширених очију пратила сваки покрет.

Дугокоси гаучо и гауча играли су с марамама. Он је плесао с трзајима корака боле. Држао их је у зубима и вртео главом. Тукао је њима о под. Боле би могле да се откаче и да убију човека. Кад нисам ономад настрадао на Корчули, где су с мачевима играли „морешку“, нећу ни од овога.

Заљубио сам се у прашњаву и полуосветљену Kонфитерију „Идеал“, сличну Трувиловој „Заносној сали“. У њој је дуго играчка звезда био један гробар. Дању је гробар сахрањивао људе – можда баш на гробљу Реколета – а ноћу долазио да одигра идеални танго. Тај човек се звао Герардо Порталеа.

„Радим на гробљу“, говорио је. „И кад време дође остаћу тамо.“

Неки кажу да се гробар звао Пупи Кастело. Кад је завршио у болници, учио је сестре и докторе тангу.

Страст сахрањених на Реколети оживљавала је сваке ноћи у бедрима њихових унука – у Конфитерији „Идеал“!

Оцењивали су се загрљај. Ход. Осећај.

Постајање. Прихватање. Видљивост. Вољеност.

„Да ли би могао живети без танга?“, питали су једног од милонгероса.

„Као без ноге.“

„Волим да водим жену грудима“, рекао је један портењо. „Никад јој не стављам руку на леђа. Стално је ослушкујем на језику танга.“

„Радио сам у луци“, додао је други. „Често сам ишао на посао без спавања. Најважнија ствар је била играти танго.“

Трећи играч је признао:

„Пар пута сам се скоро оженио. А онда би се нешто десило, као да је нестало светла.“

Њихове ципеле биле су лептири који не слећу.

„Како сте се вас двоје заљубили?“, питали су старца и старицу.

„Играјући танго. То је било пре педесет година.“

Луиса Валенсуела је приметила: „Чекајући испред неког шалтера тешим се мишљу да бих у том тренутку могла да играм танго.“

Танго није једна ствар, он је много ствари. Завођење, пријатељство, туга, жудња.

Кажу да су милонгероси усамљени људи.

Танго је бол.

Танго је сан.

Сном су се Аргентинци борили, против државе, против банака, корупције, војске.

Била је то песма пркоса и сексуалне туге, немогућности сједињења, чежње.

Плесни израз жудње и блискости. И врхунца. И одвајања.

Сва бића су тужна после коитуса.

И пре.

Заволео сам људе који су дошли из провинције и чекали у реду на Мајској авенији да купе карте за Светски фестивал танга. Образ уз образ, две девојке, две старије жене, возач трамваја и његова супруга, покрај дугог реда, вежбали су плес. Није ту било некрофилског савршенства Последњег танга у Паризу. Ово је било приснија игра. Разнежили су ме детаљи: играч зажмури притискајући чело на чело играчице; нежни грч њене шаке на његовом потиљку.

На улицама Буенос Ајреса открио сам нешто слично сарајевским стопама Гаврила Принципа. Само што су овде угравиране у плочник биле – стопе танга. Запамтио сам понос девојчице која, под очевим вођством, први пут ступа у те стопе.