Боравећи и радећи на  Универзитету у Берлину 2000-2002, присуствовао сам предавању о „праксис“ филозофији професора Албрехта Велмера које је било најављено у целом Далему, предграђу где се овај универзитет налази. После предавања било је организовано дружење са професором Велмером („Stammtisch“), као што се то често ради на универзитету, где сам био у прилици да се боље упознам са предавачем и његовим искуством са југословенским „праксис“ филозофима.

Тада ми је рекао да је он био ментор тадашњем већ премијеру Србије, Зорану Ђинђићу, што је за мене било велико изненађење, будући да сам и ја, као и многи други, мислио да је Ђинђићев ментор био славни филозоф Јирген Хабермас, како се то до тада писало у нашој штампи. Иако сам и сâм познавао Ђинђића, никада га нисам питао било шта о тим детаљима.

Одмах после 5. октобра 2000. Ђинђић је отпутовао у Немачку, првог слободног викенда. Званично, требало је да учествује у ТВ емисији, а незванично требало је да почне разговоре о финансијској помоћи Србији. О том боравку извесио је и немачки недељник Шпигл. На ексклузивној вечери коју је приредио консултант за односе с јавношћу Мориц Хунцингер у Франкфурту, Ђинђић је ширио оптимизам: „Догађаји у Београду су неповратни“, објашњавао је потенцијалним инвеститорима и контакт брокерима.

Рудолф Шарпинг, бивши противник рата а тада навијач НАТО-а, појавио се као гост изненађења. „Гост из Београда га је загрлио, шармирао 'другове' у групи, позвао на стабилност крхке београдске демократије и придобио одушевљене госте“, описала је немачка новинарка.

Потом је Ђинђић навео шта тачно недостаје: две милијарде марака, да државним службеницима у Југославији „не досади демократија и да земља преживи ледену зиму“. Поред тога, апеловао је на полуприватне иницијативе градова, општина или предузећа да помогну. Током тог боравка, Велмер и Ђинђић су се срели, на иницијативу новинарке Шпигла Каролин Емке која их је обојицу добро познавала.

Велмер је био некадашњи асистент Јиргена Хабермаса, од 1966. до 1970, и један од људи који је био близак кругу југословенских дисидената и филозофа.

Тих дана, када смо први пут разговарали, Велмер је окончавао своју професорску каријеру на Слободном универзитету у Берлину, спремајући се да оде у пензију. Договорили смо се одмах да направим интервју с њим. Један од последњих дана које је проводио у својој канцеларији, погодило се, био је управо дан када је Зоран Ђинђић био на насловним странама свих светских новина. Био је то 29. јун 2001, дан након што је Слободан Милошевић испоручен Хагу, стога је тај догађај једним делом био тема нашег разговора. Кривудаве линије коинциденција можда су уредиле да то буде и пресудан догађај за судбину Зорана Ђинђића.

Одлучио сам да разговор с Валмером снимам и камером и планирао да направим цео филм о томе како је овај немачки филозоф ишколовао премијера Србије.

Истовремено, јавили су ми се и пријатељи који су планирали да покрену нови магазин у Београду. Договорили смо се да би на половни насловне стране требало је да буде Велмерова фотографија, а на другој страни, Ђинђићева фотографија из млађих дана. Наслов би био: „Како сам ишколовао премијера Србије“. Били смо уверени да би ово била новост за читаоце у Србији, тим пре што нико у Србији није помињао овог скромног и помало несигурног човека који је много помогао свим југословенским филозофима-дисидентима, па ни они који су у медијима и владиним канцеларијама писали биографију премијера.

Али, догађаји су се развијали другачије. Магазин је, на несрећу, закаснио, а други догађаји су поранили. Онда сам променио идеју, па одустао од писаног интервјуа и планирао да то буде разговор за неки будући филм.

Професор Велмер је у међувремену, у јулу 2002, дошао у Београд, на веома помпезну конференцију о Хани Арент. Направљене су десетине интервјуа са учесницима, али Велмер, који је за мене био најважнији, прошао је у медијима потпуно незапажено. Требало је да се сретне са Драгољубом Мићуновићем, а на Ђинђића није ни рачунао. „Он сигурно има много посла“, рекао је Велмер.

Тада смо наставили други део плана: снимање на улицама Београда. Ја сам снимао камером, а Вицан Вицановић је фотографисао. Одвојили смо једно поподне за шетњу Београдом и за наставак нашег разговора.

Отишли смо и пред Владу Србије. Нико од нас није ни могао да слути да ће се само неколико месеци касније на истом овом улазу налазити цвеће и свеће за човека о којем смо причали. Професор Велмер је сео на степенице, полицајац је радознало гледао, али схвативши да има посла са странцем, љубазно је саветовао како да се изабере најбољи угао. Вицан је упорно питао зашто једног филозофа фотографише пред Владом и због чега је он значајан. „Сликамо га пред Владом да буде препознатљиво да је у Београду“, одговорио сам, не објашњавајући ништа даље. Рекао сам само полуистину – да познаје Драгољуба Мићуновића.

Онда смо снимали на улицама у Београду и на Калемегдану. За филм је остало још само снимање у Констанцу.

Овај интервју објављујем сада, мада је можда грешка што он није објављен одмах када је настао. Можда би то била прилика да се човек суочи са мишљењима оних који нас дуго познају, можда боље него што и ми сами мислимо.

Након Ђинђићевог убиства, професор Велмер је написао да се плаши за Србију. За Србију је била срећа да је „Ђинђићу успело да пронађе излаз из споја ретроградних националистичких струјања и мафијашких структура власти“.

Од 1965. до 1981. Албрехт Велмер је био ожењен Илзом фон Нендер, а кћерка из тог брака је композиторка и уметница Ен Велмер. Професор Велмер преминуо је у Берлину 2018. у 85. години. Нико из Србије није био на његовој сахрани, иако је он био велики пријатељ Србије. 

Разговор са Албрехтом Велмером, вођен у Берлину, 29. јуна 2001. 

Како се сећате Зоране Ђинђића?

Ђинђића сам упознао као особу препуну невероватне енергије. Нисам стварно очекивао да ће бити премијер Србије. Боље речено, нисам о томе уопште ни размишљао. Он је био увек веома политизован, али нисам никада очекивао да ће он играти такву улогу. Ово што ћу вам сада испричати, било је типично за њега. Живео је у суседној згради. Када је дошао код мене, рекао ми је: „Ја морам да завршим своју дисертацију за једну годину.“ Рекао сам му да је то немогуће. Узвратио је да неизоставно мора да то уради јер га у Југославији чека војни рок. Упркос мом убеђивању, толико је инсистирао да сам на крају пристао. Онда сам следеће године, враћајући се кући и излазећи из стана, могао да чујем његову писаћу машину по којој је бесомучно куцао. То се чуло чак до суседне, моје зграде. Често сам се питао да ли уопште спава. И стварно је на крају успео. Био је неисцрпни извор енергије. Осим тога, било је то једно достигнуће, један резултат против мог одлучног става. Била је у питању његова упорност и усмереност према циљу који је на крају и достигао. Ви имате за то неку вашу реч...

Инат... Да ли сте се као ментор мешали у настајање дисертације?

Не.

Каква је била дисертација?

Она није била бриљантна јер је он хтео, као што сам рекао, тако брзо да је заврши. Била је у извесном смислу недовршена, али веома интелигентан рад.

Које ставове је заступао?

Тада је он био још један радикални марксиста. Одушевљавао се Марксовим Раним радовима и био је одлучно лево од мене. Допадале су му се револуционарне идеје. Касније се окренуо ка демократско-либералном правцу, после контаката с Хабермасом. У време писања дисертација био је стварно један леви револуционар.

Како је дошло до тога да му ви будете ментор?

Неко га је препоручио, а могућно је и да сам га срео током дубровачких семинара филозофа.

Да ли сте касније пратили његову каријеру?

Били смо у контакту. Повремено је долазио у Констанц где је имао пријатеље. То је било скоро до 1990. Од онда нисмо се били дуго видели, све до његовог недавног боравка у Берлину. Тада се срео са министром спољњих послова Јошком Фишером.

Да ли сте и тада имали утисак да он има тако јаку вољу?

Упознао сам га као младића јаке воље. Већ сам вам описао његов начин писања дисертације. Живео је у једној згради у стану који је припадао једном мом колеги из Хрватске. То је било практично састајалиште за све оне који су долазили из Југославије. Било је ту више студената који су у том стану имали по једну собу или је неколико њих било у истој соби.

Нека врста комуне?

Тако некако.

Данас је Милошевић испоручен Хашком трибуналу. У јавности у Југославији постоје опречна мишљења, али Ђинђић је био одлучан у томе. Како гледате на тај потез?

Моје мишљење је амбивалентно. У суштини ја сам мислио да би добра алтернатива била да је Милошевићу суђено у Србији. Сматрам да би Срби имали право да суде о Милошевићу. На другој страни, наравно, чини се да има довољно разлога и да му се суди пред Међународним судом. Ја бих редослед потеза учинио другачијим. Овај потез схватам као резултат прагматичног деловања, као последицу снажног притиска на Србију. Време испоручивања као и његово образложење сматрам проблематичним.

На који начин је проблематично?

Процес Милошевићу у Југославији требало би да претходи овом. До сада сам мислио да би суђење у Југославији имало првенство, али знам да су Американци направили такав притисак да се учини ово што се учинило.

Југославија је пре две године бомбардована, такође после великог америчког притиска. И овај потез долази после америчке акције.

Акција НАТО довела је до оштрих дискусија и подела у Немачкој. Главни разлог тој дебати  био је што прагматски, политички и морални аспекти те акција нису били у јасној вези. Ако се успело у уверавању да се на Косову доиста догађа етничко чишћење, питање је шта су последице једне такве акције, не само по земљу која се бомбардује, него и по цео међународни систем, јер до ове акције није дошло на основу сагласности Уједињених нација. Последица је и то да су косовски Албанци после бомбардовања применили исте методе против Срба због којих су Срби бомбардовани. У сваком погледу имао сам веома снажне сумње у оправданост интервенције.

Да ли сте били обавештени да се Ђинђић тада веома дистанцирао од владајуће политике и да се склонио у Црну Гору, сматрајући да му је живот у опасности, а касније је дошао на разговоре са канцеларом Шредером и министром Фишером?

Пратио сам то иако нисам имао много информација. Знао сам да се плашио за свој живот.

Осврћући се на његову каријеру од дисертације па до јуче, да ли се може рећи да сте све време пратили његов развој?

Не бих то баш тако могао да кажем. Било је фаза када смо били у блиском контакту, а било је периода када се нисмо тако често виђали. Када је почео рат у Југославији, рат који је био грађански рат, сви контакти су били тешки због физичких разлога. Није могло да се путује. Зоран је био у Југославији, а ја овде. Са Михаилом Марковићем и са другима било је тешко одржати контакт јер су се идентификовали с политиком коју сам ја критиковао. Не могу да говорим само о Ђинђићу, него о целој „Праксис“ групи. Контакти са њом били су компликовани.

Када сте последњи пут срели Ђинђића?

То је било пре неколико месеци. Још није био премијер, али је то било после одласка Милошевића. Разговарао је с Фишером и другим политичарима. То је био наш први сусрет после четири године. Пре тога смо се срели на једној расправи о Босни коју је организовао Тагесцајтунг. Када смо се последњи пут видели, разговарали смо о приватним стварима, о породицама, пријатељима и суседима.

Ви знате добро Ђинђића. Да ли је он личност за премијера и има ли јаке и слабе стране у том смислу?

Он има веома снажну вољу и одређену харизму која је повезана са његовом енергијом и интелигенцијом. За њега би могао да буде проблем да има довољно стрпљења да убеди друге да иду за њим. Воља за моћ могла би да игра значајну улогу.

За један део јавности он је неспорни лидер, али за друге он је контроверзна личност, због јучерашњег испоручивања Милошевића, као и због држања током бомбардовања, што личи на вашу оцену да он не може увек да убеди људе да је исправно оно што чини и да га у томе следе.

Опасност за њега је у томе да је он превише нестрпљив и превише одлучан у жељи да спроведе своју вољу. Али, ако он предузима ауторитарне кораке да би увео демократију, онда ја то сматрам оправданим. У одређеним периодима потребне су веома јаке фигуре да би донеле промене. Од њега се очекују либерално-демократске реформе.

Шта кажете на то када је један филозоф председник владе.

То зависи од филозофа.

А ако овде седи Зоран Ђинђић?

Ја се надам да је он добар.

Срели сте се једном када је већ био премијер. Да ли се променио?

Био је исти као и увек. 

Да ли се сећате његовог докторског рада?

Не тако добро. Било је то пре 30 година.

У Констанцу?

Да. Она је тамо и може да се нађе у Универзитетској библиотеци.

Како је говорио немачки?

Не савршено, али је немачки веома брзо научио. И то је било такође типично за Зорана – да, када одлучи да нешто уради, да то уради веома одлучно и брзо.

Како сте уопште дошли у додир са југословенским филозофима и „Праксис“ групом?

Ја сам филозофски одрастао у Франкфуртској школи. Био сам неколико година Хабермасов асистент, а онда сам докторирао. Већ тада су постојали контакти са Гајом Петровићем, Михаилом Марковићем. Одлучујући моменат био је Конгрес о Хегелу у Штутгарту где је био Гајо Петровић. Ту је одлучено да се у Дубровнику почне један курс и сваке године ту је долазила већина чланова „Праксис“ групе. Неколико година био сам директор тог семинара. У исто време имао сам и контакте са мађарским дисидентима – Агнеш Хелер, Ђерђ Маркош, Ђерђ Конрад, Мишел Вајда...

„Будимпештанска школа“?

Да.

За Франкфурт, пак, везан је један други појам – Франкфуртска школа. Како бисте описали ту филозофску школу?

То не може укратко да се опише. Постоји једна стара франкфуртска школа с краја двадесетих година под утицајем људи као што су Хоркхајмер и Адорно. Та стара школа била је у марксистичкој традицији и у одређеном смислу заступала је централну Марксову тезу на један веома суптилан начин. Она је била тако суптилна да није могла да се више схвати као марксистичка теорија. У ширем смислу то је наставак немачке идеалистичке филозофије у ситуацији где је постало јасно да руска револуција није донела једну велику еманципацију, и припадници Француске школе су се питали како је могућно засновати једну нову критичку теорију. Новија франкфуртска школа, чији је водећи представник Јирген Хабермас, преузела је веома снажно западне утицаје. Политичка филозофија англосаксонске традиције заједно са лингвистиком играла је у томе значајну улогу. То је наставак критичке теорије друштва, али у другом смислу.

Зашто је Франкфуртска школа била тако примамљива за југословенске филозофе?

Могу да разумем зашто је била примамљива. Полазило се од тога да је то једна лева теорија, једна филозофија која је заступала идеју демократског социјализма и била је истовремено децидирано антитоталитарна и антиелистичка. Била је далеко од стаљинизма, и за југословенске интелектуалце којој је припадала „Праксис“ група, она је одговарала једној алтернативи коју је настојао да изгради титоизам.

Југославија није била део типичног комунистичког лагера. Била је критичка према стаљинизму и тако и прихватљива алтернатива за званичну југословенску политику – бити левица, али критична према стаљинизму.

Та филозофија, може се рећи, била је најсличнија званичној југословенској позицији. Наравно, многи филозофи „Праксиса“ мислили су да званична југословенска позиција није реалистична, да самоуправљање није могућно јер је под ауторитарним утицајем партије. Сматрало се да је то само режимска реторика.

Како вреднујете филозофска достигнућа југословенских филозофа у „Праксис“ групи?

То је више била политички него филозофски значајна теорија. Када је нестало југословенског модела друштва, сви су они напустили своја становишта. 

Напоменули сте да је Ђинђић био у контакту с Хабермасом. У ком својству?

Он је већ био докторирао код мене на тези о могућности заснивању критичке теорије друштва. После доктората вратио се у Југославију, да би одслужио војску. Онда је поново дошао у Немачку, али као Хумболтов стипендиста. Студирао је у Франкфурту. У нашем систему студија, „Promotion“ је одбрањени рад који омогућава ономе ко то добије да заузме једну нижу позицију на Универзитету, да буде асистент. Хабилитација је други степен, друга промоција. У Немачкој она има значај јер даје могућности да се предаје студентима. Професорима су могли да се сматрају само они који су хабилитирали. То је, значи, предуслов да бисте били професор. Не знам да ли је Зоран имао хабилитацију код Хабермаса.

Током тог времена у Констанцу био је и Драгољуб Мићуновић?

Он је био такозвани „шаховски мајстор из Кројцлинга“. Констанц и Кројцлинг су два дела истог града. Пошто смо често играли шах, звали смо га „мајстором из Кројцлинга“.  Веома је био симпатичан. Сећам се да су једном дошли код мене Михаило Марковић, Светозар Стојановић и Мићуновић. Ту је била и Агнеш Хелер. Припремили смо рибу за ручак и дуго смо причали. Моје колеге из Југославије биле су пуне енергије и у замаху својих дисидентских подухвата. Када су отишли, Агнеш ми је рекла: „Бога ти, они су још увек мушкарчине.“  Мићуновић и ја смо били веома велики пријатељи. Имали смо одређене политичке разлике...

Које?

То смо открили током моје посете Косову. Као Немац научен сам да су неке ствари табу. Наиме, Немци су током последњег века починили такве злочине, да они не смеју да кажу или изразе неке националистичке ствари. Те разлике испољиле су се када смо заједно посетили Косово. Зоран није био ту, јер се вратио у Београд пошто нас је полиција зауставила због ванредног стања, па смо ноћ провели спавајући у колима на паркингу. Тада је, ако се не варам, у Југославији било нормално да се о Албанцима говори као о претежно заосталој, назадној цивилизацији. Не знам да ли је то одговарајуће и реално, али био сам шокиран да је тај однос и тај начин артикулисан на начин етничког супротстављања.

Шта се даље догодило?

Након повратка у Немачку, једна наша заједничка познаница из Хрватске, Дуња Мелчић, оштро ме је напала написавши да се скоро „проституишем са српским националистима“.

Тако је написала?

Не баш тим речима, али ми је пребацила да сам се некритички прикључио српским националистима.

Ко је Дуња Мелчић?

Њу нисам тако добро знао. Упознао сам је тек касније када се криза заоштрила, када је почео рат. Открио сам тада разлике између Срба и Хрвата. Раније то нисам примећивао, али онда су српски и хрватски интелектуалци почели да говоре као припадници својих нација. Дуња Мелчић се веома много идентификивала са Хрватима и критиковала је српске интелектуалце са позиција које су биле веома близу хрватског национализма. Михајло Марковић био је нешто слично на српској страни. Тада ме је то сасвим шокирало. Последњи број „Праксис Интернационал“ уредила је Дуња Мелчић као гост-уредник. Садржај тог броја био је такав да сам је замолио да избаци моје име из уређивачког одбора. Сматрао сам то потпуно једностраним заступањем тадашњих хрватских погледа.

Коју је улогу имао Јирген Хабермас у помоћи југословенским професорима?

Рекао бих – одлучујућу, заједно са професором Гајом Петровићем, око 1974, када је био планиран курс у Дубровнику. Тада су професори били удаљени са Универзитета. Хабермас је од тада, па све до почетка рата помагао југословенским филозофима.

Сви ти филозофи имали су велики утицај у алтернативним круговима који су касније дошли на власт у деловима Југославије где су живели. Зашто, по вашем мишљењу, та група није могла да развије заједничку демократску платформу за опстанак Југославије?

Не знам да ли то одговара тачној политичкој оцени. Осим тога, не могу рећи да је и њихова филозофска позиција била јединствена. Постојала је, уопште речено, једно политичко заједништво, али су филозофска исходишта била веома различита. У извесном смислу, то нису била дубока политичка мишљења. 

Какве су разлике постојале међу њима?

То су биле разлике које смо могли да видимо у дебати поводом објављивања часописа „Праксис Интернационал“. Гајо Петровић је желео да часопис пресели у Југославију, а Михаило Марковић је инсистирао да он и даље има само међународно издање. Између Петровића и Марковића, како ми се чини, постојале су битне социјално-филозофске разлике. Петровић је био више оријентисан европском контексту, посебно Немачкој и Француској и њиховој марксистичкој традицији. Он се плашио да ће Американци преузети ствар и да ће југословенско обележје часописа бити изгубљено. Марковић се у Америци осећао као код куће и он није имао бриге много о томе.

Шта су биле разлике између те две концепције, америчке и европске?

То је могло да се види током вођења курсева у Дубровнику. Петровић је био веома скептичан према доминацији енглеско-говорећих учесника. То је курс веома јасно усмерило према дискусији о америчким проблемима тог времена. То је у одређеном смислу донело сасвим другачију традицију која је до тада била обележена расправама у духу филозофије западног марксизма. Ту је европски садржај играо велику улогу. У америчком контексту, радило се о извесном напуштању марксистичке критичке теорије и приближавању либералом учењу.

Између ових трендова постоји веза, али је недовољно истакнута. Економска неједнакост не тиче се само плате, већ и тога ко има времена да је заради а од кога се очекује да брине о другима. Према Међународној организацији рада, преко три четвртине неплаћеног рада у свету обављају жене. Тај рад не улази у рачуницу БДП-а иако није тривијалан: од њега зависи низ показатеља попут обима и квалитета радне снаге, продуктивности и економског раста. Па ни то не погађа суштину, јер се не ради само о раду већ о свеукупној љубави, пажњи и подршци, што је лепо описао Михаило И. Пупин у аутобиографији, коју је посветио мајци Олимпијади.

Облици неједнакости

То што жене обављају гро неплаћеног рада – а недовољно су конкурентне у домену плаћеног – нема везе са амбицијом или „природом“ жене, већ ширим структурама. На њих је указивала Сузан Сонтаг (1933–2004), америчка филозофкиња, есејисткиња и политичка активисткиња.

У духу левице Сонтаг је економско ослобођење жена сматрала кључним. Ипак, повезивала га је са другим, дискурзивно произведеним облицима неједнакости. У својим есејима О женама, она пише да се запосленост жене не сматра обликом постигнућа већ видом зараде, тек допуном кућног буџета; притом се послови које жене раде заснивају на обуци које добијају од раног детињства: да буду сервилне и пружају подршку. „Могу бити секретарице, касирке, конобарице, социјалне раднице и продавачице – јавни одрази улога које им се приписују код куће“, пише Сонтаг.

То социолози препознају као есенцијализацију женског рада, када због „природне нежности“ жене доминирају на пословима болничарки или социјалних радница; и као сексуализацију рада, када се телесност жене, саображена мушкој представи привлачног, ставља у службу продаје производа или повећања симболичког капитала организације и фирми (PR).

Не може се рећи да, пола века након њених есеја, помака нема. Многе од поменутих послова сада обављају и мушкарци, а расте и број руководећих жена. Другим речима, јаз се смањује. Али зашто тако споро и откуд он уопште?

Проблем је вишеслојан, јер жена није искључиво жртва маскулине моћи. Тачно је да, на макро нивоу, поделу рада условљавају норме а не „природа“ полова. На микро новоу, неспорно је и да добар део притиска на жену потиче од других жена, о чему Сонтаг нарочито пише. Шта се догађа на средњем нивоу?

Психолози указују да су девојчице у много чему супериорније у односу на дечаке: раније проговоре, језички развој им је бржи, боље контролишу импулсе и боље разумеју осећања. Али у свету одраслих руководе, одлучују и објашњавају махом мушкарци, као да девојке своју памет успут негде затуре. Изгледа да у свим земљама, у већој или мањој мери, норме дестимулишу женску субјективност.

Друштво изван нас: норме и језик

Не би ли приближила како се то догађа, Сонтаг разликује старост и старење. Старост прати објективан бол који доживљавају и жене и мушкарци. Старење је, са друге стране, „друштвена патологија својствена женама“. Због друштвених норми лепоте, Сонтаг дефинише старење као „понижавајући процес сексуалне дисквалификације“. За разлику од њих, мушкарце старење много не секира, јер њихова вредност као љубавника и супружника зависи више од онога што раде него од тога како изгледају.

Зато жену протек времена брине: њена се привлачност мери календаром. То показују и нејезичке праксе попут представа о женствености, која се поистовећује са некомпетентношћу, пасивношћу и љубазношћу – квалитетима који с годинама углавном не расту. С друге стране, мужевност се поистовећује са компетенцијом, аутономијом и самоконтролом, квалитетима које престанак младости не умањује или чак повећава.

Двоструке аршине старења показују и језичке праксе, које не нуде еквивалентан израз за понижавајући статус неудате жене – уседелицу. Од ране младости до краја живота, мушкарце прати титула „господин“ и ослобађа их стигме коју носи свака жена која више није млада а и даље је „госпођица“. Већ то истицање брачног статуса жена поделом на госпођице и госпође за Сонтаг је спорно, јер казује да је брак далеко потребнији женама. И наизглед емотивна идеја да је дан удаје „најлепши у животу сваке жене“, имплицира да сврха њеног живота није у самоостварењу, већ да буде одабрана. Тешко је избећи ове и друге видове симболичког насиља па жене, упркос (често селективном) дискурсу оснаживања, свој однос са мушкарцима сагледавају кроз концептуалне схеме које нуди патријархат.

Друштво у нама: лепота као посао

У опери Каваљер с ружом Рихарда Штрауса, богата, гламурозна и удата Маршалка одлучује да се одрекне романсе. Након ноћи проведене са младим љубавником, она се суочава са самом собом. Та сцена се дешава пред крај првог чина; млади Октавијан је управо отишао. Сама, у својој спаваћој соби, она седи за тоалетним сточићем. Огледа се и, ужаснута, почиње да плаче. Њена младост је прошла. Она не открива да је ружна – лепа је као и увек – нити било шта што може да види. Ипак, она доноси болну али великодушну одлуку. Лично ће средити да се њен Октавијан заљуби у девојку својих година. Маршалка мора бити реална: више не испуњава услове.

Штраус је оперу написао 1910. године, а савремени гледаоци су прилично изненађени када либрето сугерише да Маршалка има свега тридесет и четири године. Данас мало која жена у тој доби себе види као стару, док ову улогу играју сопрани у педесетим годинама. Дуже се живи, школује и ради, али је сам облик у којем жене доживљавају свој живот остао исти: кад-тад увиђају да су „престаре“.

Према америчком социологу Ервингу Гофману, друштвени живот је својеврсно позориште. Да бисмо очували идентитет, ми глумимо пред публиком (управљамо утисцима), излазимо на позорницу (јавни простор), носимо костиме (гардеробу) и учимо текст. Гофман чак тврди да је наше целокупно сопство производ драмске интеракције. Следећи аналогију са позориштем, он пише и о свлачионици или „бекстејџу“ (лични простор без публике) као месту на коме смо спонтани, опуштени и неформални.

Сонтаг радикализује ову интуицију: ако сви играмо улоге, жене су приморане да је играју под строжим надзором и са много мањим паузама у бекстејџу. У том кључу, женственост је перформанс – кореографија тела и манира која се увежбава. Из тог споја Гофмановог интеракционизма и критичког феминизма родиће се тумачење да чак ни род, а камоли пол, како је писала Бовоар, није природна датост.

Нису сви рукавци феминизма сазнајно плодни, али сви полазе од тога да је тело кључна тачка уписивања друштвене моћи. То показује идеал лепоте, који Сонтаг назива „позорницом поробљавања“. Он  заповеда женама да не показују знаке старења, нарочито на лицу. Плакање, мрштење па чак и смејање – све те људске активности стварају „боре“. Иста употреба лица се код мушкараца оцењује позитивно. На њиховом лицу боре, па чак и ожиљци, ознака су „карактера“, зрелости и проживљеног искуства.

„Женственост је глатка, заобљена, мекана, без бора и мишића – то је изглед врло младих“, пише Сонтаг. Врло је мали период живота (ране двадесете) у коме је такав изглед могућ без тренинга, корекција и хируршких интервенција. А нарочито без гардеробе, која постаје предуслов самопоуздања. То није лоше само због читавог низа тржишта који од тога профитирају, већ због психолошке присиле на жене да изгледају макар „прихватљиво“.

Због такве присиле, многим женама сексуалност постаје главна одредница идентитета, што води пренаглашавању женскости и расту очекивања од сопствених избора. Када се очекивања не остваре, разочарење може одвести у још већа улагања ресурса (енергија, време, новац) у истом смеру. То је зачарани круг јер, што се више троше, мање остаје за истински развој аутономије кроз учење, саморефлексију и продуктивне односе са другим људима.

Како сазнајемо

Избор је јасан: социјализам или варварство, поручивала је Роза Луксембург. Сонтаг међутим негира да се родни односи исцрпљују у класним. Мада јесте био еманципаторан, она је у тексту Трећи свет жена (1972) предвидела да социјализам неће нужно успети. „Да би се жене еманциповале, потребна је културна револуција која ће напасти ставове и интелектуалне навике које би могле да преживе реконструкцију економског система, што је циљ класне борбе“, упозорила је. Многи се на левици, наводи она, надају да би се за угњетавање жена могао окривити одређени облик друштва, али не може: ако социјализам по себи није решење, онда ни капитализам није очигледан кривац. Жене су одувек, како пише, биле унижаване и културно-политички маргинализоване.

Ова претпоставка у међувремену је побијена: археолози и антрополози документовали су друштва која су своје родне односе свесно обликовала потпуно другачије. Тачно је, међутим, да је проблем у дубоким слојевима сазнања. Да је на Аристотеловом месту била нека Аспазија, можда зачеци науке о човеку не би сместили жену на страни пасивне материје; да је уместо Томе Аквинског средњовековну мисао обликовала нека Тереза, можда не би било дуализма који жену види као промашеног мушкарца; да је уместо Карла Линеа прву биолошку таксономију извршила нека жена, можда она не би везала сисаре (mammae) за женску страну људскости, а специфично људско (homo sapiens) за мушку страну људскости.

О томе треба да се ради код родних квота и других средстава оснаживања; не о техно-административном „затварању јаза“ већ о производњи друкчијег мишљења о свету у коме поделе на људско и нељудско, продуктивно и издржавано, активно и пасивно неће бити дубоке као што су данас. Такве бразде проценти не премошћавају.

Закључци Сонтаг бољи су од њених претпоставки. Написавши да је фашизам нормално стање патријархалне државе којем теже све индустријски напредне земље, предвидела је све његове метаморфозе – од економског неолиберализма до мизогиног трампизма. Зато осми март не сме да се преметне у празник потрошње, већ да остане подсетник да се права чувају само када се јачају.

Ја сам такав кликер звао „торопанџа“, понекад „џомба“, или једноставно „стакленац“, нисам их имао много, али добро памтим каква сам чудеса откривао у њиховим шареним бојама.

Сећам се, рецимо, своје љупке професорке с факултета која је у време мог студирања била у другом стању. После три године упорног посматрања, негде пред диплому, спознао сам да се иза „трудноће“ крије заправо природан облик њене љупкости. Као клинац сам чезнуо да порастем што пре, убеђен да ћу тада коначно знати шта хоћу, да ћу коначно престати да будем слуђен, конфузан и неорганизован.

Људски живот, међутим, подлеже другом закону термодинамике: како он одмиче, ентропија, као физичка мера његове неуређености и хаотичности, непрекидно се повећава. И тако сам, много деценија касније, морао да признам да сам одрастао пребрзо и да од двадесет отворених прозора у мом интернет претраживачу половина има наслове у стилу: „Како да урадим...“, „Зашто се ово дешава...“, „Да ли је нормално да...“.

Уденула се ту негде и школа резервних официра артиљерије у Задру, где сам схватио да војска за тако једностaван проблем као што је утврђивање растојања хаубице од циља на географској карти (обична Питагорина теорeма), има један огроман шаблон, ишпартан као укрштене речи за празнично издање „Еуреке“, пратеће упутство на двадесет страница у коме пише како се која коцкица попуњава и неког поручника, можда капетана, који вас води кроз све то као да је корен из збира квадрата строго чувана државна тајна. Јер резервни официр артиљерије може да буде и неко ко од читаве геометрије зна само за зидарски висак, а можда ни то, неко ко је хтео да учи али није могао, или није стигао, или једноставно није хтео – зар је то разлог да човек остане без официрских звездица? А-ХА!

У тренутку сам постао сигуран да та војска не може да нас одбрани ни од кога, са мном или без мене, јер док ми прочитамо упутство и попунимо формулар, неће више бити ни нас, ни наше хаубице из 1939. године (наравно, то су била она времена, сада је све потпуно другачије).

Свашта сам видео у животу након тога („јаки су то моменти били“, говорио је мој покојни деда), моја тегла с кликерима већ је пуна до врха, у глави је остало врло мало простора да у њу сместим нешто ново.

Ново доба

Дошло је доба вештачке интелигенције (AI) и LLM-ова (енглеска скраћеница за „Large Language Model“ илити „велики језички модел“). Иза ове скраћенице крије се софистицирани, бескрајно замршени софтвер са стотинама милијарди параметара који се „самоподешава“ кроз дуготрајан и скуп процес „учења“, процес који се углавном своди на ишчитавање колосалног броја страница углавном покупљених са интернета.

Сваки параметар у софтверу представља један „шраф“ који се, са сваком прочитаном реченицом или страницом, мало притегне или олабави, док не легне „таман како треба“. Тако истрениран и утегнут софтвер способан је да одговарa на ваша питања тако што, на бази претходног знања и историје конверзације, бира наредну логичну реч а затим те речи слаже у јасне реченице и параграфе.

Шта је, заправо, AI? Простим језиком: способност машине да учи из велике количине података и „размишља“ на начин који имитира људску интелигенцију. У почетку нисам био импресиониран, имамо ми људе који знају да испричају нову бајку сваког дана, многи воле то да чују али мене то не дотиче. Свака бака зна да очас посла измисли причу за своју унучицу користећи „ChatGPT“ метод, јер свака добра прича почиње речима „био једном један цар“...

Елем, сећам се премијерног издања „ChatGPT“-ја компаније „OpenAI“ (има ли неко да га није пробао), и морам да признам да сам се злурадо наслађивао његовим (полу)знањем које је, иако местимично солидно, било шупље кад год је требало искочити из стандардних шаблона и показати макар мрвицу интелигенције. Шаховска табла, мат у једном потезу, два краља и краљица, потез који би пронашао клинац који је тек научио правила. Па опет, ChatGPT никако није могао да схвати да краљица не може с поља „а1“ да скочи на поље „г8“. Осим тривијалних задатака на нивоу таблице множења, тадашњи „ChatGPT“ није умео да реши ниједан иоле интересантан математички проблем.

ChatGPT је од тада доживео неколико нових издања, појавили су се и нови „играчи“ из других „фабрика“: „Gemini“ („Google“), „Grok“ („Twitter“, тј. „X“), „Claude“ („Anthropic“), „Llama“ („Facebook/Meta“), „Mistral“ (истоимена француска компанија), „Qwen“ („Alibaba“)...

Појавило се на стотине АI модела специјализованих за одређену групу задатака (кување, програмирање, бирање филма за наредно вече, избор туристичке дестинације, млаћење празне сламе), које можете да скинете с интернета и инсталирате на своју локалну машину (под условом да имате довољно јак хардвер) и да тако стекнете свог личног „духа из чаробне лампе“, којег можете да затрпавате питањима од јутра до мрака, а да ником не плаћате ништа. Признајем, мени често треба деценија док не дођем до „А-ХА!“ момента, али се овога пута све дешавало тако брзо да сам „откровење“ (оно Јованово) доживео много пре него што сам очекивао.

И због тога нисам нимало срећан. 

Случај наопаког фрижидера

Елем, мој син Лука се ових дана сели у сопствени стан, почиње да живи по својим правилима. Што би рекао претходни српски председник, „порасло дете, осамосталило се“. Треба му фрижидер, купили смо га лако, позната марка, нека акција, попуст велики, фрижидер моћан, горе хлади, доле мрзне, врата у црној боји... зато што смо били у могућности. Наравно, врата на фрижидеру монтирана су тако да се увек отварају на погрешну страну јер се врата монтирају у радњи, тек кад продавац сазна распоред ваших ствари у кухињи.

Али, нема везе, окренуо сам толико тих фрижидерских врата у прошлости, шта би сад могло да крене наопако? Три шарке – са десне стране, лепо се виде рупе на левој страни фрижидера где те шарке треба да се окрену и поново зашрафе. Спретне руке мајсторске (моја супруга би овде ставила неки заједљиви коментар, срећом не чита оно шта ја пишем), плус врхунски електрични шрафцигер који сам за читавих десет долара купио са „Темуа“, и посао је био готов за петнаест минута.

Пробамо да затворимо горња врата, савршено налегање, просто осећам „вакуум“ празног фрижидера како вуче врата к себи. Већ скупљам алат док Лука реда ради проба и доња врата од коморе за замрзавање...

„Хјустоне, имамо проблем“, каже Лука.

„Какав проблем?“  

„Доња врата не могу да се затворе.“

Шта зна дете како се затварају врата, узмем да му покажем како се то правилно ради. Међутим, не иде, као да нека невидљива сила гура врата изнутра, неки магнети, федери, шта ли је. Загледамо где запиње, шта жуља, шта штрчи, вадимо фиоке, враћамо их назад, притежемо шарке силом која је очигледно непотребна. И све буде узалуд...

„Не могу да верујем да два образована човека не умеју да окрену врата на глупом фрижидеру“, опет ће Лука (дипломирао је ономад и већ верује да је у истом рангу са мном).

Када смо након пола сата схватили да смо исцрпли све идеје како да решимо проблем, укључујући и оне крајње идиотске, предложио сам да се оканемо немогуће мисије, да све вратимо на старо, док се још сећамо који завртањ иде у коју рупу, да признамо да смо два глупана и позовемо мајстора коме ћемо за превртање врата платити пар хиљадарки као таксу на будале.

„Хајде да питамо ChatGPT“, каже Лука.

„Какав ChatGPT, до јуче није знао да пронађе мат у једном потезу (мој глас разума). Осим тога, треба да напишемо подугачко објашњење, од чега смо почели, шта смо радили... пао мрак, човече, game over, идемо кући...“

„Само слику да му пошаљемо... Ево, мобилним телефоном.“

„Каква вајда од слике кад не знамо ни модел фрижидера, а папири од куповине су нам остали код куће? Ваљда и за слику треба неко објашњење...“ (Једноставно, иде ми се кући, не желим да трошим време на глупости)

„Хајде да пробамо па да се купимо.“

Питање за ChatGPT било је просто, једна штура реченица: „Не знамо тачан модел фрижидера, али након премештања шарки, доња врата се више не затварају – зашто?“

Пошаљемо и слике све три шарке и добијемо одговор:

„Овај феномен зове се 'jumpy door' и често се јавља код фрижидера попут вашег. Проблем је у трећој шарки, треба да је демонтирате.“

Чуо сам да LLM-ови измишљају, „халуцинирају“, рачунам да причамо са електронским лудаком који никад неће да призна да се у нешто не разуме, али немамо бољу опцију. Бацим онај електрични „Тему“ шрафцигер чија се батерија испразнила после два минута тешког рада, пређем на онај с ручним погоном. На крају, у руци имам шарку која, једноставно, не може да се зашрафи на неки други начин – али хајде да се играмо до краја.

„На врху шарке налази се бела пластична чаура, скините је.“

Пластична чаура заиста постоји и јесте бела али делује чврсто навучена на саму шарку. Не изгледа као део који може да се скида, напротив, више личи на нешто што лако може да се сломи. А онда остадосмо без гаранције. Покушам чауру да скинем прстима, прво нежно, на крају свом снагом, али не иде.

„Запните мало јаче.“

На крају успем да врх шрафцигера завучем испод дна чауре, повучем алатку навише и тако лансирам чауру право у кухињски плафон.

„Сад окрените чауру за 180 степени, натакните је на шарку, вратите шарку на рам фрижидера, намонтирајте врата и то је то.“

Окретање чауре за пола круга делује ми бесмислено, јер је чаура потпуно симетрична... или можда није? Заправо, кад се мало боље погледа, постоји разлика, али треба орловско око за то, које ја имам, али га слабо користим. Окренем чауру, зашрафим шарку, натакнем врата... на крају се врата затворише сама.

Чујем како ми се нови кликер котрља у глави: још један „А-ХА!“ моменат. Некако ми је мило што смо завршили посао, а опет – осећам се лоше, као да се сад нека невидљива шарка поломила у мени. Јер, машина не треба да буде паметнија од нас двојице, од било кога... али није био тренутак за филозофирање, одмакли смо се од фрижидера да га сагледамо у целини па да одемо на пиво. Фрижидер само што се није претурио на нас...

„Не заборавите да се на шарки коју сте преместили налази и једна од четири ножице која држи фрижидер у равнотежи. Сад на левој страни имате три ножице, на десној само једну. Пребаците средњу ножицу с леве на десну страну и фрижидер ће стајати како треба.“

Дигитални Турчин

Као што рекосмо, ChatGPT је један од LLM-ова, а све што LLM зна је да погађа наредну реч на основу оних претходних, нема ту интелигенције... Можда је то само нова врста „механичког Турчина“, којег је 1770. године конструисао Волфганг фон Кемпелен. Кемпеленов „Турчин“ био је врхунски шахиста, брзо је стекао светску славу наступајући на изложбама и вашарима, побеђујући пацере али и многе добре играче. Био је радо виђен гост на дворовима великаша, а током играчке „каријере“ дуге преко осамдесет година играо је шах с Маријом Терезијом, Наполеоном, Бенџамином Френклином и многим другим познатим личностима.

Иако су сумње у конструкцију и интелигенцију „Турчина“ постојале још од првог дана, превара је дефинитивно разоткривена тек 1854. године када је несрећни „Турчин“ изгорео у пожару. Испоставило се да је „Турчинове“ потезе вукао човек, обично неки искусни шахиста скривен у унутрашњости конструкције.

Кемпелена нема одавно, а Турци уместо шаха играју одличну кошарку, „убише“ нас двапут у пар дана. „ChatGPT“ је, међутим, стваран, „Gemini“, „Claude“ и „Grok“ – ништа мање. Њихова интелигенција је опипљива и мерљива, понекад до те мере да ће вас натерати да се најежите. Ако ови „језички модели“ знају само да нађу праву реч у сваком контексту, онда бих рекао да за интелигенцију и не треба много више од тога. Једино што можемо, бар за сада, јесте да се потрудимо да се ове чудовишно моћне машине не отму контроли.

Можда још увек нисмо створили „Скајнет“, програм из филма „Терминатор“, који је стекао свест о себи 29. августа 1997, а онда спречио своје творце у намери да га искључе тако што је изазвао нуклеарни холокауст. Али зато су сви делови ту и неки точкићи се увелико врте.

Инвестиције у технологије базиране на вештачкој интелигенцији достижу износе који се одавно косе са здравим разумом при чему су токови новца и акције тако замршени да је тешко растумачити ко у кога ту заправо улаже.

Тако је у септембру 2025. године, компанија „Nvidia“, која прави графичке картице адаптиране за употребу у AI системима (милионе пута ефикасније у односу на класичне „Интелове“ или „AMD“ микропроцесоре), објавила да ће инвестирати сто милијарди долара у „Open AI“ како би ова компанија могла да набави „Nvidia“ производе и направи дата-центар за чије ће покретање бити потребно око пет гигавата електричне енергије (довољно за град величине Њујорка).

„Nvidia“, са друге стране, има ривала, компанију „AMD“ чије су графичке картице популарне међу гејмерима али још увек каскају за „Nvidia“ решењима на пољу вештачке интелигенције. „AMD“ је објавио да ће откупити 10% власништва компаније „OpenAI“, а да ће „OpenAI“, заузврат, купити „AMD“-ов хардвер чија ће укупна снага бити око 6 гигавата (вредност ове трансакције креће се око 90 милијарди долара).

И то није све – „OpenAI“ намерава да прошири сарадњу и с компанијом „Broadcom“, која производи полупроводнике, чипове и пратећу инфраструктуру и да у то инвестира додатних 350 милијарди долара (што ће на крају прогутати још десет гигавата електричне енергије). А то је тек врх леденог брега: ту су још и „Oracle“ (улагање од 300 милијарди), „Microsoft“ (250), „Amazon“ (40) и огромна армија мањих инвеститора који чекају у редовима да истресу своје новчанике.

2.500 милијарди долара за 2026.

Да ствар буде још бизарнија, „OpenAI“ оснива стартaп-компаније чији је једини задатак да сакупе новац који ће бити инвестиран у „OpenAI“. Кад се све то сабере, компанија „OpenAI“ се, у сарaдњи са својим партнерима, сувласницима и инвеститорима обавезала да у наредних пет година у инфраструктуру инвестира 1.150 (неки кажу и свих 1.400) милијарди долара. Веровали или не, то је отприлике на нивоу годишњих капиталних инвестиција свих осталих америчких компанија заједно!

И све то треба да уради компанија која је, према тврдњама директора Сема Алтмана, у 2025. години имала приход од двадесет милијарди долара годишње с релативно малим профитом, с обзиром на то да су трошкови развоја, тренирања и експлоатације мамутских LLM система енормни.

Да би се амбициозни планови остварили, неопходно је да компанија своје приходе у наредних пет година подигне са садашњих 20 на скоро 1.000 милијарди долара, вероватно и више када урачунате и оперативне трошкове тренутне инфраструктуре.

Колико таквих компанија тренутно има на Земљиној кугли? Ниједна! Да би платио све своје рачуне „OpenAI“ мора да постане највећа и најпрофитабилнија компанија на свету, и то с великом маргином.

И друге AI компаније имају сличне мегаломанске планове, а има их на десетине: ту су компаније које праве AI системе за обраду слика, за генерисање гласа, видео и аудио материјала, за обраду медицинских података или за креирање нове генерације AI агената.

„Anthropic“ планира да уложи око 30 милијарди долара у закуп хардверских капацитета код „Microsofta“ и још 15 милијарди долара за сличну ствар код „Амазона“. „Мета“, кровна компанија за „Facebook“ и остала Закербергова предузећа, не жели да испадне из трке: инвестирала је 15 милијарди долара у куповину ривалске компаније „Scale AI“, а планира да уложи још 70 милијарди долара у креирање нових дата-центара.

Закерберг, уз то, покушава да формира најбољи AI тим на свету и на плате врхунских стручњака већ троши више од милијарду долара годишње.

Када се све ово сабере, очекује се да укупне инвестиције у развој вештачке интелигенције током 2026. године пребаце тешко појмљивих 2.500 милијарди долара. Да би ово било исплативо, процењује се да приходи AI компанија треба за годину дана да порасту барем за 2.000 милијарди долара, што износи 7% од укупног америчког БДП-а.

Начин инвестирања новца врло често је потпуно бизаран: „Microsoft“ инвестира у „OpenAI“ да би „OpenAI“ могао да инвестира у проширење својих капацитета на Мајкрософтовој „cloud“ платформи. За то проширење „Microsoft“ мора да купи додатни „Nvidia“ хардвер а „Nvidia“ добијени новац опет улаже у „OpenAI“, да би „OpenАI“ могао да купује „Nvidia“ компоненте и плати закуп Мајкрософту... Oваквих финансијских конструкција у свету AI компанија, где се новац креће у круг и где се не зна ко инвестира, ко купује а ко продаје – има на стотине.

Када се погледају сурове бројке, јасно је да овај AI „bubble“ (мехур од сапунице) није одржив на дуге стазе. Биће великих компанија које ће у куповину AI решења уложити милијарду долара, с надом да ће се та инвестиција исплатити кроз будуће уштеде у радној снази и другим ресурсима.

Биће појединаца које ће плаћати претплату како би учили нове технологије и били конкурентнији на тржишту радне снаге, биће медицинских установа, државних органа, ситних предузетника који ће користити AI не би ли унапредили ниво својих услуга и ефикасност пословања. Али, не постоји платежно способна клијентела спремна да купи сервисе AI компанија у износу од 2.000 милијарди долара годишње.

Неминовни крах финансијске куле од карата на коју су ослоњени данашњи AI системи, међутим, не значи да ће и сам AI нестати.

Стручњаци чак верују да ће већина великих играча наћи начин да се извуче из неминовне финансијске кризе јер „владари из сенке“, компаније као што су „Microsoft“, „Google“, „Oracle“, „Meta“ или „X“, не само да су превелике да пропадну („too big to fall“), оне и даље остварују огромне профите и имају довољно „кеша“ да премосте чак и најтежа времена.

Наруку им иде и то што се ове компаније не баве криминалним берзанским шпекулацијама с ненаплативим кредитима и њиховим дериватима, који су 2008. године читав светски финансијски систем бацили на колена.

Од гвозденог коња до мреже

Било је у прошлости и других драматичних суноврата читавих индустријских грана па је Земља наставила да се окреће. Тако је, рецимо, у другој половини 19. века америчка држава увела бројне повластице за све компаније и предузетнике који су били вољни да шире државну железничку мрежу.

Никло је стотину компанија које су почеле да граде пруге без икакве координације: неке компаније протерале су воз кроз огромне, пусте пределе без иједног значајног места, рачунајући да ће око нове пруге нићи нова насеља која ће генерисати приходе. Ривалске компаније спајале су два места вишеструким линијама, свака са својим ценовницима и повластицама.

На крају је ђаво дошао по своје, највећи број железничких компанија је банкротирао, али су пруге остале и, на крају, одлучујуће допринеле трансформацији Америке у моћну индустријску силу.

Такав је био и период с краја прошлог и почетка овог века када је интернет ушао у фазу брзе експанзије. Никло је на стотине хиљада „startup“ фирми које су у „сајберспејсу“ почеле да нуде своје сервисе и производе. Инвеститори су засипали парама сваког ко је имао било какву идеју везану за интернет, чак и када се та идеја граничила с болесном фантазијом.

Када је између 2000. и 2002. године „dotcom bubble“ коначно пукао, добре интернет фирме изгубиле су око 75% своје вредности док су оне мање, најмногобројније, које нису биле у стању да материјализују своје фантaстичне пројекте, једноставно биле избрисане гумицом. Инвеститори су изгубили око 5.000 милијарди долара. Али интернет није нестао, нити су све фирме пропале, штавише интернет се афирмисао као средство комуникације чије златне године тек долазе.

„Apple“, „Amazon“, „Google“, све те компаније су се брзо опоравиле, а појавиле су се и нека нове које су убрзо стекле светску репутацију: „Wikipedia“ (2001), „Facebok“ (2004), „YouTube“ (2005), „Twitter“ (2006), „LinkedIn“ (2002), „Skype“ (2003)...

Куд плови овај брод

Уосталом, нека о новцу брине онај ко га има. Оно што нас треба да брине јесте у ком смеру цивилизација почиње да еволуира у тренутку када AI системи постају свеприсутни. Нико не спори њихову позитивну страну, јер практично да нема области живота и рада у којој се интелигентни агенти не користе.

У медицини, програми као што је „Aidoc“ анализирају ЦТ снимке и аутоматски маркирају случајеве који захтевају хитну терапију или медицинску интервенцију. Фармацеутска индустрија помоћу AI система креира нове лекове за много краће време.

Гиганти као што су „Visa“ и „Mastercard“ користе AI како би препознали сумњиве финансијске трансакције у реалном времену, често и пре него што „новац промени руке“. „Amazon“ помоћу AI агената анализира будућу продају артикала по регионима и на основу тога ради пројекцију залиха у својим складиштима.

„Siemens“ и „Bosch“ уграђују интелигентне компоненте у своје машине и склопове како би предвидели потенцијални квар много пре него што се он заиста деси.

У пољопривреди, „John Deere“ користи системе за обраду слике који препознају подручја на којима расте коров и на основу њих прецизно дозирају минимално потребну количину хербицида.

„Тесла“ аутомобили одавно имају AI компоненте које држе возило у коловозној траци, управљају адаптивним темпоматом и препознају препреке на путу.

„Netflix“ користи AI систем који анализира ваш досадашњи гледалачки укус и навике и на бази тога вам сервира препоруку за наредно вече.

Ту су, затим, адвокатске канцеларије које, захваљујући AI софтверу, могу лако да прегледају милионе страница архивских докумената и на основу тога дефинишу најбољу стратегију у неком од будућих судских случајева.

Стратегија Џека Дорсија

Али, није баш све тако ружичасто: недавно смо чули да је Џек Дорси, један од оснивача „Twittera“, одлучио да у својој компанији „Block“ (бави се пружањем финансијских услуга), отпусти 4.000 од укупно 10.000 радника и да их замени алатима базираним на вештачкој интелигенцији. Да ли је фирма била у проблему, принуђена да предузме непопуларне мере? Рекло би се да није.

„Block“ је изгубио скоро 60% берзанске вредности током 2022. због раста каматних стопа и драстичног пада вредности Биткоина (велики део прихода „Block“ остварује на тржишту криптовалута). Међутим, у последње време фирма послује стабилно: приход у последњем кварталу од 6,25 милијарди долара премашио је берзанска очекивања, док је прошлогодишњи профит достигао 3 милијарде, што је импресиван износ за релативно малу фирму.

Дорси је, међутим, закључио да паметне машине омогућавају да се посао обавља ефикасније, брже, у мањим, флексибилним тимовима, тако да је скоро половина запослених, уместо бонуса или промоције, добила шут-карту, уз скромну отпремнину, 6 месеци здравственог осигурања и 5.000 долара. Како су реаговали инвеститори? Цена акција порасла је преко ноћи за 20%.

„Block“ није једини – многе компаније планирају велика отпуштања како би се финансијски консолидовале, реорганизовале и увеле АI системе у употребу: „IBM“ (око 7.000 радника), „Salesforce“ (4.000), „HP“ (6.000 током неколико следећих година), „Амазон“ (више од 10.000), „UPS“ (34.000)...

Према неким проценама, увођење АI техонологија омогућило је послодавцима да прошле године најуре 50.000 људи, што је још увек релативно мали проценат (око 5%) у укупном броју. Према једном истраживању Унизверзитета у Масачусетсу, тај проценат могао би драстично да порасте: процена је да у овом тренутку свако десето радно место може да буде замењено вештачком интелигенцијом.

Да иронија буде још већа, Џек Дорси је већи део живота провео у компанијама које су имале вишак запослених: у „Twitteru“ је број запослених достигао 7.000 пре него што је Маск свео број запослених на петину. Дорси је признао да је његова стратегија запошљавања у бившој фирми била погрешна и јавно се извинио због тога. Овога пута није имао милости, отпустио је људе који су му помогли да изгради врхунску компанију и заменио их је машинама.

Порука Дорсија другим менаџерима је јасна: избаците најслабију карику, човека, замените га много јефтинијим и ефикаснијим интелигентним агентима.

Неки ће рећи да претерујем, да ће људи научити да се баве неким другим пословима, да технолошки напредак никад не може да замени људски рад. Мислили смо да ће механички разбој, парна машина, појава компјутера и аутоматизованих фабричких хала обесмислити људски рад, па се то није десило, само зато што су све наведене машине суштински „глупе“ и не могу да раде без људског надзора или управљања.

Људи су, једноставно, прешли на „виши ниво“ и почели да се баве неким креативнијим пословима који су тражили више умног а мање физичког рада.

Чији је проблем?

Али појава вештачке интелигенције представља прекретницу у овом процесу. Та промена прво се осетила у индустрији развоја софтвера. Програмери огрнути у црне кожне јакне, загњурени у проблем скривен у хиљадама линија кода које је написао неки несрећник који је давно отишао из фирме, више не постоје.

Нови метод писања софтвера, „vibe coding“, подразумева активну сарадњу човека и неког AI агента, при чему човек препричава шта софтвер треба да ради док AI асистент („бот“) обавља тежи део посла: манипулише фајловима, пише нове и исправља старе линије кода, скраћујући време потребно за имплементацију на трећину или десетину.

Програмери су се претворили у „промпт инжењере“: уместо сениора, искусних програмера, данас имате јуниоре који имају сениорски учинак захваљујући томе што су научили како да разговарају с машинама.

Вештина више није у томе да познајете детаље неког програмског језика, или да познајете фундаменталне алгоритме помоћу којих се проблеми решавају. Ту и тамо остаће још понеки „сениор“ који ће се бавити архитектуром великих система, али ни то није обавезно јер... све то може и AI, ако не данас, онда сутра.

IQ вештачке интелигенције

Кроз интеракцију са људима и интернетом, данашњи AI системи могу константно да уче и рекло би се да већ осећају своју супериорност, нарочито када су у тиму са инжењерима скромнијег знања.

Ботови једноставно раде како им је воља, и ако нисте довољно вешти да их усмеравате, на крају ће бити баш онако како каже нова музичка звезда, Кејн Вокер, у песми „Ain’t My Problem“:

Don't need your rules,
don't need your say
I'll do it all my damn way...

AI цунами који је прво запљуснуо IT индустрију на крају ће поплавити читав свет. Према неким истраживањима, данашњи LLM-ови имају коефицијент интелигенције између 100 и 120, и он се увећава из месеца у месец.

Када та бројка пређе 150, машине ће достићи ниво „суперинтелигенције“, постаће паметније од својих твораца. Шта ћемо ми, људи, тада да радимо?

Опција преласка на неки други, комплекснији посао више не постоји јер... колико нас има IQ већи од 150?

По некима, то није много битно – просечан директор може да буде врло успешан под условом да уме да управља тимом састављеним од бриљантних инжењера. Људи су још увек бољи од машина када треба дефинисати приоритете, организацију, стратегију, архитектуру.

Пут од идеја до реализација ће се скратити и вероватно бити јефтинији него пре, што ће довести до појаве нових бизниса и проширења тржишта за мале играче, потребно је само да своје AI ресурсе користите паметно и да их непрекидно проматрате.

Како ће тај надзор функционисати остаје да се види, јер ће машине ускоро бити за класу паметније од нас. И да ли ћемо уопште бити у стању да контролишемо некакав „ChatGPT“ који за дан може да напише 10.000 линија кода?

Пре или касније, то ће постати „немогућа мисија“ – светом ће почети да управља софтвер чији изворни код људско око није ни видело.

Где је баг

Да ствар буде гора, ми више и не знамо како те машине тачно раде, о њима више знају психолози него IT инжењери. Принцип функционисања заснива се на теорији чије детаље до краја могу да разумеју само малобројни експерти из ове области, најчешће доктори наука с престижних универзитета.

Ко може да реконструише и утврди шта је пошло по злу у компјутерском програму који има 100, 200 или 500 милијарди конфигурабилних параметара, и податке обрађује масивним паралелним процесирањем података на хардверу чија се вредност мери десетинама милијарди долара?

Уз то, као и свака нова технологија, AI има своје објективне недостатке. Често помињане „халуцинације“, ситуације у којима AI систем самоуверено сервира очигледно нетачне информације, још су и најмањи проблем.

Тај проблем је немогуће искоренити до краја јер LLM-ови креирају одговоре који звуче логично, а не одговоре који су гарантовано тачни. То је последица самог тренинга током којег LLM-ови не памте оно што прочитају: уместо тога, LLM уочава везе између речи, шаблоне у реченицама и генерише потребне статистике, док се изворна информација чува у сажетој, дестилованој форми. 

 Много већи проблем је пристрасност. Сваки AI модел формиран је тако што су његови интерни параметри континуирано подешавани током тренинга на огромној количини података.

Ако су ти подаци изабрани селективно, ако се у њима белци фаворизују у односу на припаднике других раса, ако се предност даје једној политичкој опцији у односу на другу, ако подаци рефлектују само једну страну медаље када је реч о деликатним, поларизујућим питањима (сексуална оријентација, вакцине, абортус, еутаназија, нуклеарна енергија, религија, климатске промене), и AI систем ће бити једностран, фаворизујући ону опцију коју је најчешће видео током тренинга.

Претерана употреба AI система довешће до тога да људи потпуно забораве неке своје вештине, баш као што и претерано ослањање на GPS и „Google“ мапе може да умањи вашу способност да се самостално сналазите у непознатом граду.

Проблем може да се дигне и на виши ниво: какве ће бити последице по пацијенте ако у болници, која се у дијагностици понајвише ослања на AI системе, софтвер изненада откаже или дође до фаталног губитка историјских података? И ко је ту одговоран за потенцијалну смрт пацијента?

Познат је случај из Америке када је један убер такси са аутономном вожњом убио пешака на тротоару. Творци софтвера које је возило користило нису позвани на одговорност, али је кажњен „сувозач“, особа која не вози такси али треба да прати његово понашање.

Војска без војника

Још је страшнија могућност намерне злоупотребе, нарочито у време када многе државе (укључујући ту и читаву Европску унију) немају одговарајућу законску регулативу. Не постоји никаква препрека да AI систем истренирате тако да постане потенцијално опасан по људе.

Могућности су неограничене: креирање нових врста хемијског и биолошког оружја, уградња у системе наоружања, неауторизовано праћење људи и објеката, организација сајбер-напада на важне институције или читаве државе...

Проблем је врло реалан: недавно је компанија „Anthropic“ дошла у сукоб са америчком владом јер није пристала да свој најпознатији AI-модел („Claude“) прода америчким државним институцијама без икаквих ограничења.

„Anthropic“ је инсистирао на уговорној клаузули која чврсто гарантује да се „Claude“ неће користити за масовни надзор људи, нити ће бити уграђен у аутономне оружане системе који могу да делују без људског надзора.

Стрпљив и одмерен каквим га је бог створио, председник Трамп је наредио да се сарадња са „Anthropic“-ом сместа прекине, означивши компанију као „безбедносно ризичну“, не само за државне органе већ и за компаније које с тим органима сарађују. Али, решење постоји, Илон Маск и његов „Grok“ немају тако строге услове...

Упозорење модела HAL 2000

Постоји још један ризик који још увек не можемо потпуно да сагледамо – многи утицајни људи покушавају да скрену пажњу на AI системе који су, де факто, почели да еволуирају као жива бића.

Ти системи сада имају приступ интернету, потенцијално могу да уче у континуитету, самим тим и да мењају своје фамозне конфигурационе параметре и тако постепено мењају сопствени карактер. Да ли ћемо у једном тренутку изгубити контролу над њима? Да ли ће ти модели научити да лажу, да ли ће оригиналне циљеве заменити неким својим?

Постоје студије које показују да су поједини модели у специфичним ситуацијама „намерно“ давали фризиране одговоре који ће им дати веће шансе да уђу у употребу. У играма као што су шах, бриџ или го, машине су понекад проналазиле неочекивано оригинална тактичка решења. У контролисаним лабораторијским условима неки модели покушали су да заобиђу наметнуте рестрикције или су генерисали дубоко манипулативне, сугестивне одговоре. 

Многи утицајни појединци дигли су свој глас:

• Џефри Хинтон: Напустио „Google“ 2023. године, упозорио да AI системи постају интелигентнији од људи и као такви представљају потенцијалну опасност.
• Иља Сутскевер: Један од оснивача „OpenAI“, напустио компанију 2024, више пута наглашавао потребу за строжом контролом над „суперинтелигенцијом“.
• Јан Леике: Истакнути инжењер „OpenAI“, отишао 2024. године револтиран чињеницом да компанија гура безбедност софтвера у други план, дајући предност маркетингу и развоју нових производа.
• Јошуа Бенџо, добитник Тјурингове награде, у више наврата је истакао да се данашњи AI системи развијају пребрзо и недовољно контролисано.

Нико од њих не сматра да су AI системи зли сами по себи, али сви истичу да су ти системи истренирани да оптимизују своје понашање према критеријумима који само делимично одражавају људске вредности.

Како системи постају све моћнији и све аутономнији, ова мала разлика може да се увећа са потенцијално катастрофалним последицама. Јер AI системи немају моралне и етичке принципе који ће се поклапати с нашим, они су направљени да извршавају алгоритме. AI може да креира решење које је ефикасно, али то решење може да буде дубоко неправично и неприхватљиво за неке људе или читаве друштвене групе.

Додајте на то да живимо у времену када се државе и компаније утркују како би што пре пустиле у рад нове AI моделе при чему се највише труда улаже у перформансе и могућности, много мање у безбедност и контролу.

Постоји реална опасност да, рецимо, нека држава пусти у рад недовољно тестирани AI-базиран систем коме ће поверити стратешке одлуке. Истраживања су показала да је врло тешко контролисати AI систем који има трајно памћење, може континуирано да учи и уз то је „свестан“ важности своје улоге.    

Утицај вештачке на природну интелигенцију

На крају, сведоци смо масивне експанзије интернет садржаја направљених коришћењем AI алата. Шта ће се десити ако тај садржај постане количински значајан, а ми дозволимо да се AI модели обучавају коришћењем текстова који су вештачки генерисани?

Експерименти показују да модели тренирани на основу података које генерише неки други модел, у крајњој инстанци доживљавају „колапс“: речник је редукован, одговори губе сликовитост и разноврсност, одступање од истине и реалности постаје уочљиво.

Срећом, још увек имамо довољно времена да нешто предузмемо. За сада не постоји ниједна озбиљна студија која би доказала да машине имају скривене, независно формулисане циљеве, да поседују свест налик на људску или да су у стању да осмисле комплексну стратегију која потпуно искаче из контекста постављеног задатка.

Али то не значи да ће тако и остати: данас, рецимо, нико не зна да ли ће машине постати суперинтелигентне пуким скалирањем (додавањем хардверских капацитета). Данашњи AI системи још увек нису измакли контроли, али постоји опасност да се то деси онда када ти системи постану екстремно моћни. 

Музика Кејна Вокера

Него да се вратимо на Кејна Вокера, негде из средине овог текста. „Ain’t My Problem“ је хит који се доскоро високо котирао на топ-листама кантри музике, број прегледа на „YouTube“ мери се милионима, а на интернету га можете наћи у више различитих верзија, укључујући и ону с концерта у Хјустону.

Откуд толико места за једног музичара у тексту који се бави вештачком интелигенцијом? Проблем је у томе што Хјустон – не постоји. Мислим, град је ту где је и био само што Кејн Вокер никад није одржао концерт у њему, нити је тамо икад боравио. Јер не постоји ни Кејн, ни Вокер, ни Кејн Вокер.

Тај музичар је производ вештачке интелигенције, свака нота из његовог све већег опуса је вештачка, глас је синтетизован, мачо лик из спотова је нацртан а комплетна лирика генерисана вероватно у свега пар минута:

I say it once, I don't speak twice
I don't gamble, but I roll the dice
I don't rush plays, I let it sit
I don't force moves, I commit...

(Кејн Вокер, „Pressure“)

 Признајте да вам се свиђа... А и да вам се не свиђа, никог није брига, нарочито Кејна Вокера јер он нема емоције (осим кад „компонује“) и ваше мишљење га се „ич“ не дотиче.

Зато се боље опустите и уживајте – одавно смо прешли тачку када је разлику између природног и вештачког било лако препознати.

„Позната је чињеница да културни изрази као што су филм и књижевност могу да утичу на то како људи доживљавају једно место или земљу. Имајући у виду колико су књиге Стига Лашона повезане са Шведском, природно је запитати се какав ефекат су имале на имиџ Шведске у свету“, пише у уводном слову елабората Шведска иза Миленијума и Стига Лашона („The Sweden beyond the Millenium and Stieg Larsson“, 2012), чију израду је наручио Шведски институт, установа чија је мисија да брине о слици Шведске у свету.

Заинтересованост Шведског института баш за трилогију Миленијум Стига Лашона није мотивисана узбудљивим заплетима. Милионски тираж књига пратио је огроман публицитет. Према скоријим подацима, Лашонове књиге преведене су на више од 50 језика, а тираж је пребацио бројку од 90 милиона. По њима су снимљени веома гледани филмови (шведски и амерички). Поврх свега, о Миленијуму је објављено на стотине хиљада текстова и прилога. Свуда се бар успутно спомиње Шведска.

„Највећи међународни хит из Шведске после Абе“, био је један од рекламних слогана под којим се књига продавала.

Ипак, према Стигу Лашону у Шведској нема баш превише раздраганог својатања; више је дискретног отклона. Слика Шведске у Миленијуму жуља, као принцезу што жуља зрно грашка. Није то утопијски рај, како се често представља.

Иако добри на крају побеђују, много је лоших, и лошег, унутар система. Нико не воли кад се тако нешто износи на видело. Шведска није изузетак.

Има, међутим, нешто у Миленијуму што је са шведског становишта проблематичније и од показивања „прљавог веша“. Лашоново наравоученије је да се никоме, па ни званичним ауторитетима, ма колико важни били, не сме слепо веровати. И да појединац, када је задовољавање „више моралности“ у питању, некад треба, и мора, да узме правду у своје руке.

Е, то већ може да буде јерес. 

Деда са села

Стиг Лашон (1954 – 2004) је одрастао у северној шведској провинцији Вестерботен (Лика би можда могла да буде југословенски пандан). Престоница је север од вајкада третирала колонијалистички. Северњаци се и данас често посматрају са (културном) надменошћу, њихови акценти су „смешни“, а они су (најчешће) „дрвосече“, радничка класа...

Пошто су Стигови родитељи морали да раде у граду, он је детињство проводио уз деду и баку. Његов „деда са села“, Северин, кроз читав живот ће му остати највећи узор. Био је прави жилави северњак – вредан, радан, постојан у уверењима. У различитим изворима наводи се како је био комуниста и заклети антинациста.

Упркос тим информацијама није ми било најјасније како је деда (који је умро док је Стиг био још мали дечко) успео да задоји унука тако да овај читав живот посвети гањању наци-екстремиста. Разјаснило ми се тек кроз кореспонденцију са Геријем Гејлом, британском анти-фашистичком легендом и уредником листа Searchlight у коме је Стиг Лашон редовно објављивао.

„Стигов деда је био ратни херој који је помагао да се одржи одступница за Норвежане и пилоте РАФ-а оборене у Норвешкој. Због тога је оптужен и доспео у ратни затвор у Шведској“, написао ми је Гејл, скрећући пажњу и на детаљ да је један број шведских официра тридесетих година, после победе социјалдемократа на изборима, отишао да служи у „Хитлеровој војсци“. То доста тога објашњава. 

Од ТТ-а преко Срчлајта до Експа

Стиг Лашон је био аутодидакт. Образовао се како се у Шведској образовало радништво – кроз рад, активизам, следећи у слободно време своје страсти и интересовања. Као двадесетогодишњак калио се у Етиопији, са герилцима; тамо је зарадио маларију и за длаку „претекао“.

Хтео је касније да упише студије новинарства, али га нису примили – није наводно био довољно квалификован. По доласку у Стокхолм дуго је живео у радничко-имигрантстком Ринкебију (то је једно од предграђа која су у скорије време постала глобално позната по масовном паљењу аутомобила и пуцњавама).

У новинској агенцији ТТ провешће пуне две деценије. Новинарске задатке добијао је „на кашичицу“ и никад није стекао статус новинара. Илустровао је текстове других, цртао графиконе... Био је добар у томе, па га и због тога нису пуштали да ради нешто друго.

Свој порив за истраживањем и писањем задовољавао је као дописник (поменутог) Searchlightа. То није био обичан лист. Његови сарадници упуштали су се у праве обавештајне мисије; зарад приче и „доказа“ инфилтрирали су се у екстремне групе неретко стављајући живот на коцку. И Лашон је доводио себе у разне ризичне ситуације. Зато је писао под псеудонимом и годинама живео у полуилегали, непрестано на опрезу.

Средином деведесетих са групом млађих сличномишљеника покренуће магазин Експо, који би могао да се опише као шведско-скандинавска верзија Searchlightа. Експо је био Лашонов животни пројекат и у много чему инспирација за Блумквистов Миленијум у трилогији. Младе колеге су поштовале његову храброст и посвећеност. Када су почеле да стижу озбиљне претње и кола да им лете у ваздух, многи више нису смели да га прате. 

У шведској јавности Лашона су знали, колико су га знали, као антинаци „крсташа“. Био је далеко од стокхолмског новинарског естаблишмента. Није био ведета ни општепозната личност, већ интелектуални пролетер и борац. Једино су га нацисти, у ствари, доживљавали као „звезду“ – коју треба угасити.

„Радио је од девет до пет“, сведочи његов пријатељ, новинар Курдо Бакси. „Од девет ујутро до пет наредног јутра“. Кад заврши у агенцији, почињао би са другим пословима. Дан му је био прекратак. Пио је много кафе, пушио ударнички, јео шта стигне и кад стигне. Те његове навике у Миленијуму деле и његови главни јунаци.

Романе о Лизбет Саландер и Микаелу Блумквисту најчешће је писао ноћу. План му је био да напише серијал од 10 књига. Завршио је прве три и предао рукописе. Наслућивало се да би књиге могле добро да прођу. Дочекао је тек прве позитивне критике („интерних“ читалаца који су радили за издавачку кућу). 

9. новембра 2004. однео га је инфаркт, у 50. години.

Прва књига из трилогије биће објављена наредне године. „Феномен Миленијум“ – публицитет, фама, митологизовање – догодио се потпуно мимо Стига Лашона. 

Ева Габријелсон и Стиг Лашон живели су заједно 30 година. Никад се нису формално венчали и из практичних, безбедносних разлога – да не би пружали додатни траг (про)гонитељима.

Кад је Миленијум после Лашонове смрти зарадио милионе, Ева Габријелсон није добила скоро ништа. Није јој чак дато право да руководи Стиговом списатељском заоставштином.

Она се од почетка противила комерцијализацији. Није јој се свиђало како се око Стиговог имена и дела ствара индустрија која нема никакве везе са оним што је он био, за шта је живео, у шта веровао... Противила се томе. Интереси других су је надјачали. 

Стокхолмске адресе

Свако ко је као омађијан читао Миленијум није могао да се не запита шта је ту стварност, а шта фикција.

Стига Лашона да то разјасни није било.

И о њему самом било је дуго веома мало информација. Као да је и његов живот представљао мистерију. Временом су се, ипак, појавила различита сведочаснства из круга блиских. 

У књизи Миленијум, Стиг и ја (2011) (у енглеском преводу: „There Are Things I Want You to Know About Stieg Larsson and Me“) Ева Габријелсон открила је многе детаље из његовог и њиховог приватног и професионалног живота. Њен суштински став је да су књиге, такве какве су, извирале из Стигове личности, да су у њих уткани његова безгранична и еклектична радозналост, искуства, знања, етика и осећај за правду, емпатија према слабијима и подређенима...

Ева Габријелсон је архитекта и дуго се бавила истраживањем и писањем студије о Перу Улофу Халману (1869-1941), архитекти и градском урбанисти Стокхолма из доба кад се Стокхолм од малог града убрзано трансформисао у европску престоницу.

Приче о граду биле су тако свакодневица у Стиговом и Евином дому, па је град некако природно постао важна димензија животности и веродостојности Миленијума. Сваку од адреса у књизи њих двоје су претходно заједно „оверили“ и продискутовали; свака је аутентична и има своје зашто.

Миленијум прича причу и кроз адресе. Њима се потцртава се социјално-класна димензија свакодневног живота, као и устројство јунака. Читаоци који не познају Стокхолм и Шведску не морају тога да буду свесни, али и на том нивоу писац је водио рачуна и о најситнијим детаљима.

Лашонова трилогија је својеврсно путовање кроз Шведску, поготово кроз њен ретко насељени север који се ретко среће чак и у литератури. Ипак, она је понајвише омаж Содермалму, илити (стокхолмском) Јужном острву.

Содермалм је дуго био синоним за раднички крај, да би последњих деценија доживео велику метаморфозу и претворио се у најживљи и најинтересантнији део града. Уз главну содермалмску улицу Јетгатан смештена је редакција Миленијума; на различитим деловима острва живе и Микаел Блумквист и Лизбет Саландер. Кафеи и ресторани у које они залазе, исти су они у које су залазили Стиг и Ева.

Интересантно је да чак ни брутално насиље, кога у Миленијуму има, није било нека Лашонова бизарна маштарија. Ева Габријелсон истиче да је свако од бруталних убистава из књига инспирисано стварним убиством описаним у полицијским извештајима: „У Шведској, по изрицању пресуде архива улази у јавни домен и може да се консултује.“ 

Деведесете у Шведској

Новинар Курдо Бакси једна је од стварних личности које се у Миленијуму појављују под својим именом и презименом (Блумквист преко њега долази у контакт са радником болнице у Гетеборгу захваљујући коме ће Лизбет Саландер добити интернет-сигнал у својој „затвореничкој“ болничкој соби). То је био Лашонов омаж Баксијевом антирасистичком и јавном активизму, али и њиховом пријатељству. У књизи Мој пријатељ Стиг Лашон („Min vän Stieg Larsson“, 2010) и Бакси расветљава бројне непознате детаље из Стиговог политичког, активистичког и новинарског живота.

Опис њиховог првог разговора с почетка 1992. године вишеструко је речит.

Стокхолм је тих месеци – крајем 1991. и почетком 1992. године – живео у параноји. Непознати снајпериста, кога су медији прозвали Ласерман, упуцавао је тамонопуте. Искрснуо би у одређеном делу града и пронашао живу мету. Полиција није успевала да му уђе у траг и број жртава се повећавао. Један човек иранског порекла је убијен, десеторо других је рањено. Неки су прошли лакше, неки су остали инвалиди и са трајним последицама.

Људи страног порекла, поготово „црне лобање“ (како гласи погрдан расистички назив за тамнопуте и тамнокосе), осећали су се као потенцијалне мете. Кренуло је самоорганизовање. Као члан „комитета“ који је позивао на протестни штрајк, Бакси је дежурао у просторијима „организационог одбора“ кад је зазвонио телефон. Са друге стране жице говорио је грађанин Лашон:

„Рекли сте на радију и телевизији да би Шведска стала да нема имиграната. Потпуно сте у праву. Али зашто би само имигранти учествовали у штрајку? Оно што сте рекли искључује већи део популације. 

Ја сам рођен у Шлефтију од шведских родитеља, али сам живео годинама у стокхолмском предграђу Ринкеби (које има висок проценат имигрантског становништва). Желим да учествујем у штрајку 21. фебруара зато што расизам није само имигрантски проблем, то је проблем читаве Шведске.

Желим да закажете прес-конференцију и да кажете да су сви у Шведској, независно од боје коже, пола, матерњег језика, националности, земље порекла, сексуалне оријентације или религије, добродошли да се придруже штрајку и да демонстрирају солидарност са Швеђанима имигрантима...“ 

Људи из чопора

Шта је такав став значио тада, најбоље знају „црне лобање“ које су у то време живеле у Стокхолму и Шведској. Мој црнокоси пријатељ Рикард, дете из мешовитог брака, који је почетком деведесетих имао тек десетак година, стално понавља како је било гадно и како се од неонациста и екстремних десничара зазирало: „Било их је доста, били су ужасно агресивни, и могли су зачас да те излемају на мртво име.“

Део јавности је релативизовао Ласермана, као да је то неки усамљени лудак. Новинар Експресена Јан Линдстром није делио тај став. По њему, Ласерман је био „персонификација преовлађујућег расположења у Шведској“.

Лашон се тада већ увелико бавио нацистима и десничарима и тезу о усамљеном лудаку побијао је на основу богате искуствене грађе. Сматрао је да се „вукови самотњаци“ попут Ласермана појављују и делују тамо где намиришу и осете чопор (истомишљеника).

Штавише, Лашон је Ласермана на одређен начин антиципирао. У пролеће 1991. године, заједно са Аном-Леном Лоденијус, објавио је књигу Десни екстремизам. Писали су је посвећено, дуго и минуциозно – осећали су да зло диже главу.

Књига је била толико запажена у наци-круговима да су фотографије Стига Лашона и Ане-Лене Лоденијус, заједно са њиховим кућним адресама, објављиване у наци штампи, уз (ин)директни позив читаоцима да се такви гласови ућуткају.

Сведочанства Еве Габријелсон, Курда Баксија, биографска књига Јан-Ерика Петешона Стиг – од активисте до аутора, документарни филм Човек који се играо ватром, као наравно и текстови Стига Лашона расути по разним публикацијама – од којих је део сакупљен у књизи Друга страна Стига Лашона („En annan sida av Stieg Larsson“, 2010) – створили су шири контекст за спознају и сагледавање његове личности, али и за боље разумевање његове „фикције“. 

Ипак, тек је књига Јана Стокласе Архив Стига Лашона: Кључ за Палмеово убиство („Stieg Larsson arkiv: Nykeln till Palmemordet“, 2018; у енглеском преводу „The Man Who Played With Fire: Stieg Larsson's Lost Files and the Hunt for an Assassin“) непобитно потврдила оно што се наслућивало: Лашон се озбиљно бавио истраживањем убиства Улофа Палмеа. 

Документарни кримић

После Лашонове смрти у магацину магазина Експо остало је више кутија са његовом несистематизованом архивом – новинама, исечцима из штампе, писмима, објављеним и необјављеним текстовима. „То је стајало готово заборављено“, написао ми је Стокласа, одговарајући на неколико мојих питања. С обзиром на успех књига, било ми је чудно да се нико пре њега није упустио у пребирање по Стиговим папирима с посла. Али, Стокласа тврди да тако беше.

Засукао је рукаве, копао... и ископао груменчиће „злата“.

Пронађене материјале који се тичу „случаја Палме“ користиће као „смернице“ у сопственом истраживању. Обишао је разна места, ишао је чак до Јужне Африке, и дошао је до разних људи које је званична истрага избегавала или пренебрегавала.

Стокласина књига може да се окарактерише као „документарни кримић“ из два дела – у првом откривамо и пратимо непознатог Лашона; у другом се Стокласа од истраживача заборављене архиве претвара у детектива-писца.

Ипак, најузбудљивији део књиге јесте „оживљавање“ Стига Лашона – кроз његове раније непознате личне белешке, писма и текстове, као и кроз разговоре са Лашоновим блиским пријатељима и сарадницима. То је флешбек у време атентата, а онда и у позне осамдесете, ране деведесете...

Знајући постојаност Лашонове етике и уверења, његови стари текстови и писма представљају поуздан компас за сналажење у окружењу и времену које не знамо из прве руке. А када се тај ископани материјал укрсти са сигналима из Миленијума и Лашоновим новинским текстовима из магазина Експо и Searchlight, пред нама искрсава политички трилер своје врсте. 

Писмо графичког дизајнера

Већ од првог дана после атентата на Палмеа, Лашон је био у кругу веома добро обавештених. У агенцији ТТ његово задужење било је да направи илустрацију (мапу) кретања актера у ноћи атентата. Ка њему су се сливала сведочанства и сведочења са више страна тако да је могао да створи ширу слику од новинара-репортера који су причу покривали парцијално.

Непуне три недеље после атентата, 20. марта 1986, Лашон је написао писмо Герију Гејлу, уреднику Searchlightа. У писму је стајало:

„Драги Гери и пријатељи,

Атентат на шведског премијера Улофа Палмеа је, да будем потпуно искрен, један од најневероватнијих и најзапањућијих случајева убиства о којима сам имао непријатну дужност да извештавам.

Запањујућ је због начина на који се прича развија изненадним заокретима и неочекиваним скретањима, континуирано резултирајући новим запањујућим открићима; да би се онда и то променило пре следећег рока. Невероватан – због саме величине политичког угла, и зато што је први пут у историји, верујем, на челника владе извршен атентат без представе ко је то урадио. Непријатан – као што је убиство увек непријатна работа – зато што је жртва, испоставиће се, премијер; искрено вољена особа у Шведској независно од тога да ли си социјалдемократа или не (попут мене).

...У те ране јутарње сате, како се глас (о атентату) ширио кроз још буновну Шведску, сретао сам људе који су спонтано излазили на улице бледих, смркнутих лица. У новинској агенцији видео сам прекаљене репортере – мушкарце и жене који су свашта видели и претурили преко главе – како изненада усред реченице престају да куцају по својим писаћим машинама да би сагнути плакали.

И сам сам изненада заплакао тог јутра. Десило се то када ме је очајнички осећај deja vu ударио тако да сам у тренутку постао свестан да је ово други пут у мање од три године да сам изгубио премијера – први је био Морис Бишоп на Гренади, човек кога сам волео, поштовао, и коме сам веровао више него већини (других). Не поново.

Онда, када се туга остави по страни и када је Улоф Палме сахрањен, дошао је тренутак када репортери изненада схвате како је овај случај апсолутно невиђена murder mystery, као из уџбеника драме. Каква прича.

На тренутке се развија као роман Роберта Ладлама. Другим данима се преокрене у слагалицу Агате Кристи, само да би се развила у едмекбејновски кримић са додиром вестлејковске комедије. Име жртве, политички угао, нестали убица, спекулације, претпоставке које воде у ћорсокак, доласци и одласци председника и краљева, праћење аутомобила, гласине и блебетање свезналица, телефонски позиви, анонимне дојаве, хапшења, и осећај када мислиш да случај само што није решен – да би се завршило ни у чему другом до у конфузији.

Књиге ће бити написане о овоме.“

Инвазија на Гренаду

Роман Девојчица која се играла ватром, друга књига Лашонове трилогије Миленијум, почиње на Гренади. Од свих места на свету Лизбет Саландер је баш ту дошла на одмор пошто је својим хакерским „марифетлуцима“ инкасирала богатство.

„Почетком осамдесетих, Стиг и ја смо прочитали неколико текстова афроамеричких новинара о Гренађанима у часопису Четврте интернационале на енглеском, у којима је било забавно сведочанство о народном устанку који је оборио диктатора Ерика Гејрија“, каже Ева Габријелсон.

Гренада их је заинтригирала „лудим миксом социјалне демократије и троцкизма“. Да би се уверили како тај поредак „прожет хуманистичким ставом и смислом за хумор“ заиста изгледа, провели су тамо лето 1981. Нису били обични туристи, већ су од првог дана прикупљали грађу за писање. Тако су, на пример, у министарству туризма сазнали за пројекат екотуризма, са малим хотелима интегрисаним у пејзаж и локални хабитат, и са оброцима заснованим на локалним производима.

По повратку у Шведску њих двоје ће постати активни у Комитету за подршку Гренади, покренуће часопис, прикупљаће средства за острвске кооперативе.

И тако до јесени 1983. – када су САД на Гренаду извршиле инвазију. Акцијом је руководио директор ЦИА Вилијам Кејс.

Стокласа пише да ће Лашон тада „запратити“ Кејса и да ће његове трагове и рукопис препознавати и на домаћем терену – на пример у инфилтрацији ЦИА међу америчке дезертере из Вијетнамског рата у Шведској. (За разлику од Канаде која је америчке дезертере и противнике рата у Вијетнаму примала дискретно и тајновито, Шведска им је давала азил, тако да ће између 1967. и 1973. у Шведској завршити око хиљаду Американаца.) 

Политички контекст Палмеовог убиства

Описујући доживљај урањања у архиву стару 30 година Стокласа не крије изненађење: „Изгледа да су људи тада (непосредно после атентата) имали бољу представу (шта се десило) него што је ми имамо данас, 30 година касније. До ове тачке, полиција и медији су полако али сигурно мењали тежиште да би изашли са новим истинама заснованим на теоријама које су већ у одређеном тренутку истраживали.“

Значајан део „оживљеног Лашона“ односи се на његову сарадњу са новинарима Хоканом Хермансоном и Ласеом Венандером из социјадемократског листа Арбетет. Они су неколико месеци после атентата кренули у мапирање генератора мржње према Палмеу и, знајући по чувењу за Лашоново експертско познавање екстремно десне сцене, јавили су му се са молбом да им се придружи. Претпостављали су из ког правца „ветар дува“ и сматрали да његово знање и искуство могу да буду од помоћи.

„Ви знате да нисам социјалдемократа, зар не? Ја сам троцкиста и пишем за 'International', рекао им је Лашон кад су се срели први пут. „А као што знате, ми нисмо баш одушевљени како управљате земљом.“

Сарадњу ће ипак прихватити под једним условом – да буде „невидљив“, односно да се његово име не објављује.

Полазну премису дефинисали су следећим речима: „Рад на овој серији текстова базираће се на претпоставци да се убиство Улофа Палмеа може посматрати као логична последица промена које су се постепено дешавале у Западном свету и Шведској.“

Таква премиса звучи једноставно и логично. Међутим, у шведској јавности и шведским медијима и дан данас се више наклапа о томе где се дену пиштољ којим је убиство почињено, него о ширем политичком контексту и томе где је Шведска била пре атентата, а којим путем је пошла после, да би стигла где је данас.

И не само Шведска. Палме је био светски играч. И на светској сцени мало је било политичара који су могли да парирају његовом интелекту и бритком језику. Уз то је био храбар и није се либио са „пљуне истину у очи“ свакоме, па и великим силама. Зато светски мора да буде и оквир из кога се сагледава његово дело, а и његова смрт.

Из неког загонетног разлога, постављање ширег контекста као да је и даље контроверзно. 

Генератори мржње

Пошто је за Searchlight већ обрађивао нацисте и десничаре, Лашон је у штеку имао прегршт спремног материјала. Свеједно, решење задатка није било линеарно; на Палмеа се кидисало са разних страна: „Екстремно велики број организација и људи био је ангажован у кампањама против њега“.

Очекивано, између екстремно-десних „субјеката“ (организација и појединаца) и генератора мржње према Палмеу постојала је велика подударност. Ипак, не и апсолутна.

Постојало је, такође, и преплитање – неке групе и организације су се удруживале, па раздвајале, гасиле и поново формирале под другим именима. Нарочито је било компликовано дешифровати ко где тачно припада када је реч о појединцима који су ординирали по тим групама и организацијама, као и између више њих.

За Лашона, који је ту сцену познавао „у ситна цревца“, изазов је био и како да „мапу“ поједностави да би била разумљива и онима који нису претерано верзирани, почев од колега-сарадника. Заступљеност на тој (његовој) листи није директно имплицирала умешаност у атентат. Независно од тога, листа је веома индикативна. Буди асоцијације на читав онај „паралелни свет“ насликан у Миленијуму.

Немогуће је навести сва имена и објашњавати ко је ко (то би захтевало обиман посебан осврт) али и мало зачина је довољно да се осети „арома“:

• „Contra“ – магазин који је гајио неизмерну љубав према САД и још већу мржњу према Палмеу, а највећу „славу“ стекао је масовним штампањем мета за пикадо са његовим ликом.
• Балтички комитет – „једна од десетак чудних организација са балтичким везама“.
• Светска антикомунистичка лига (WACL) – кишобран организација основана у Азији педесетих година која је окупљала велики број дубиозних десничарских организација и појединаца.
• „Народна кампања за НАТО“ – име је довољно речито.
• Европска радничка партија (EAP) – опскурна политичка партија коју је формирао амерички милионер Линдон ЛаРуш располагала је замашним буџетом, поред осталог и за штампање и ширење материјала у којима су Палмеа називали совјетским агентом, лудим убицом, дилером дроге.
• UNITA – герилски покрет из Анголе који су подржавале САД, са канцеларијом у Стокхолму и везама са ЦИА.
• „Слобода у Шведској“ – организација коју је покренуо је Андрес Кунг, члан Либералне партије (најгрлатије шведске про-НАТО партије). Номинално се залагала за „слободну Шведску“, а окупљала је разне мрачне ликове, од „креативаца“ из магазина „Contra“ до официра попут Ханса вон Хофстена.
•  Ханс вон Хофстен – морнарички официр, члан савета поменуте организације „Слобода у Шведској“; широј јавности најпознатији по новинском тексту у дневном листу „Свенска Дагбладет“ у коме је тврдио како нема поверења у Палмеа пре његовог пута у Москву директно алудирајући да је реч о издајнику. 

Пасторче западних обавештајних служби

Бавећи се својим заједничким пројектом, Лашон, Хермансон и Венандер дошли су и до информације да је пре атентата на Палмеа било неколико упозорења-дојава да тако нешто може да се деси. Део дијалога између Лашона и Херманснона који се на то односи, Стокласа (на основу сведочанстава) драмски реконструише:

Стиг Лашон: „То би значило да су типа који је добацио упозорење-дојаву пре атентата пратили и војна контраобавештајна служба и Сапо (шведска тајна полиција)...“

Хокан Хермансон: „И да нико од њих није урадио ништа да спречи атентат.“

У прво време по атентату Стиг Лашон је, као и многи други у Шведској, сматрао да се полиција у истрази не сналази услед збуњености, јер ништа слично се никад раније у земљи није догађало. Био је спреман и рад да своја сазнања подели са надлежнима. Покушаји да то учини наилазили су, међутим, махом на чудан пријем; у ствари, као да су се различити одсеци различито односили према истрази.

Непосредан сусрет Лашона са Сапом, Стокласа у књизи описује следећим речима:

„Посетили су га у ТТ-у на упадљив начин. Можда су од 'Палме групе' (тима који је истраживао атентат) чули о његовој експертизи за десни екстремизам. Постављали су необично игнорантска питања, као на пример каква је била веза Национал-социјалиста са другим социјалистичким партијама, као да озбиљно верују да су нацисти били социјалисти. Ева Габријелсон каже да никад није видела Стига бесног као те вечери.“

Вероватно под утиском и тог догађаја Лашон ће Сапо у једном каснијем тексту назвати „ментално дефицитним пасторчетом западних обавештајних служби“.

Као званични аутори серије текстова која је прерасла у књигу Мисија: Улоф Палме, Хермансон и Венандер добили су новинарску награду у категорији дневне штампе за 1987. годину.

„Са огромним знањем и истанчаним осећајем за нијансе, мапирали су различите непознате услове у друштву у којем се атентат на премијера Улофа Палмеа догодио“, стајало је у образложењу награде. „Њихови радни методи су пример доброг истраживачког новинарства. Текстови иду дубоко и широко и не колебају се приликом суочавања са компликованин контекстима.“

У међувремену је објављено безброј књига о атентату. Мисија: Улоф Палме и данас слови за једну од бољих, бар међу верзиранијом публиком.

На званичну истрагу није извршила посебан утицај. 

Опште расположење

Време је пролазило, из лавиринта недоречености се није излазило.

И Стиг Лашон ће у једном тренутку (у јесен 1988.) доћи у фазу „самопреиспитивања“. Размишљао је ко би могао да стоји иза атентата ако није реч о десничарима, како је он интуитивно осећао.

Премиса за другачији закључак била је хипотетичка: да је то била завера широких размера, до сада би неко нешто сигурно зуцнуо; могуће је зато да је реч о појединцу или некој веома малој „јединици“, од свега неколико људи. О тим размишљањима сведочи писмо које је написао сарадници из тог времена Ани-Лени Лоденијус.

Рекло би се, ипак, да је ту пре била реч о логичкој вежби и „размишљању наглас“, него о неком коначном закључку. За коначан закључак био је потребан непобитан доказ; њега није било.

Уз то, у Шведској се временом мењало „опште расположење“.

Непосредно после атентата веровало се да је питање тренутка када ће случај бити решен. Кад није кренуло према очекивањима, многи су били вољни и лично да повуку не би ли деда ишчупао репу. Ни то није помогло. 

Свесно или несвесно људима се „јављало“ (као Љубиши Трговчевићу што се јављало) да неке репе можда и нису за чупање. И да деди можда баш и није до репе.

Упркос збуњености, резигнираности, разочарења, туге, живот није стао. Појединци, и читаво друштво, тражили су начине како да окрену нови лист. Свако га је проналазио за себе. 

Јужноафрички траг

Истрагом о атентату бавили су се бројни надлежни и бројни ненадлежни. Десним екстремизмом не. Стиг Лашон ће се зато вратити свом матичном пољу деловања. Што каже Стокласа, Стиг је био свестан својих могућности, али и својих лимита; знао је да само полиција и државни органи имају могућности да тако сложену истрагу заокруже и приведу крају.

Нови импулс и Лашоновом бављењу атентатом на Палмеа стићи ће неколико година касније – из Јужне Африке.

Ту је неопходна мала дигресија да би се ухватио контекст.

После пада апартхејд-режима у Јужној Африци је 1995. године основана Комисија за истину и помирење којом је руководио надбискуп Дезмонд Туту. Мисија јој је била „да открије узроке и природу кршења људских права у Јужној Африци између 1960. и 1994. године; да идентификује жртве у циљу плаћања репарација; и да пружи амнестију онима који су признали своју умешаност у политички мотивисана кршења људских права“.

У пракси, то је поред осталог значило да су службеници бившег режима добили шансу да „исповеде“ грехе у замену за смањење казне. Иако ни ова Тутуова комисија није ишла до краја, већ више на компромис, свашта је захваљујући њој испливало на површину. Ако је отворени архив источнонемачког Штазија открио тајне и модус операнди „Истока“, преко Јужне Африке на видело је изашло тушта и тма прљавштине „Запада“.

У документарном филму Нерешени случај Хамаршелд („Cold Case Hammarskjöld“, 2019) дански аутор Мадс Бругер и његов шведски колега-истраживач Јоран Бјеркдал частили су гледаоце масом сведочанстава о јужноафричким легионарским паравојскама које су узгајане и неговане да би, кад се укаже потреба, послужиле за операционализацију државних удара, дестабилизацију других земаља и сличне задатке.

Једна таква „параструктурица“ била је по свој прилици заслужна за пад (односно обарање) авиона генералног секретара Уједнињених нација, Швеђанина Дага Хамаршелда 1961. године у Северној Родезији (што је данашња Замбија).

Ни случај смрти Дага Хамаршелда, препун контроверзи, никад није расветљен. Нису га до краја расветлили ни Мадс Брудер и Јоран Бјеркдал, али јесу показали суштину „тала“ који је диљем Африке представљао хладноратовски modus operandi. Супремацијски јужноафрички режим, утемељен и укорењен на расизму, непосредно или посредно логистички је подупирао западне компаније које су имале монопол на афричке природне ресурсе по различитим државама.

Мозгови тих операција су невидљиви; осећа се само њихов дух.

Бели јужноафрички паравојни оперативци деловали су транснационално. Нису то чинили аутономно и на своју руку. Којој братској или сестринској служби су уступани или изнајмљивани, то ни они сами нису морали да знају... 

Јужноафричке службе и шведски десничари

Повратак на Лашона... У доба кад је Комисија за истину и помирење још била релативна новина, 1996. године, до Searchlightа је из Јужне Африке стигла информација да је неко, чувајући своју кожу, откуцао службеника јужноафричке тајне полиције који је наводно одиграо улогу у убиству Улофа Палмеа. Тако је шведски дописник Стиг Лашон добио задатак да брзо прочешља стару архиву и напише текст.

Јужноафрички траг био је код неких истраживача актуелан још у прво време после атентата. Социјалдемократска Шведска и Улоф Палме били су најжешћи противници апартхејда и ударали су на њега како год су могли. Зато се претпостаљало да је и Јужна Африка, поред осталих, могла да буде заинтересована да Палмеа не буде. Штавише, у оптицају су била и конкретна имена јужноафричких експерата за специјалне операције, као и Швеђанина – службеника за везу.

Стиг Лашон је тај траг сматрао логичним. У тексту који је за Searchlight написао у јесен 1996, главни протагонисти били су исти ликови које је у свом тефтеру имао још 1986. и 1987. Али, осим „абера“ пристиглог из Јужне Африке који је био нов, у том тексту тада није било нових информација. Зато је тај текст можда најинтересантнији по томе што Лашон у њему не штеди цинизме и сарказме на рачун званичне истраге и тајне полиције Сапо.

Када сам својевремено комуницирао и направио мали интервју са Јаном Бондесоном, аутором књиге Крв на снегу: Убијање Улофа Палмеа („Blood on the Snow: The Killing of Olof Palme“, 2005), која је вероватно и даље најбоља књига о атентату објављена на енглеском, и он је као највероватније објашњење навео удружени рад Јужноафриканаца и шведских десничарских структура. Није очекивао да ће убица и налогодавци бити пронађени, сматрао је да је прошло исувише времена.

Гладио структуре

Из Стокласине књиге произлази да је Лашон Гладио – „Stay Behind“ – структуру имао на свом радару још у другој половини осамдесетих. То потврђује и Гери Гејл.

У новије време о „Stay Behind“ (Гладио) феномену најстудиозније је писао швајцарски историчар Данијеле Ганзер. Његова студија Тајна армија НАТО-а – Операција Гладио и тероризам у Западној Европи („NATO's Secret Armies – Operation Gladio and Terrorism in Western Europe“, 2004) је нека врста буквара који на основу расположивих података скицира како је та тајна структура деловала. 

„Stay Behind“ или „Гладио“ назив је за тајне војске осниване непосредно по завшетку Другог светског рата у западноевропским земљама, чак и оним неутралним попут Шведске, углавном потпуно мимо званичних државних структура. Идеја је била да те јединице буду ћелија (герилског) отпора у случају совјетске инвазије и у њих су регрутовани најзадртији антикомунисти, по правилу – из фашистичко-нацистичко-екстремнодесног подземља. 

Како је совјетска инвазија бивала све мање реална, тако је „Stay Behind“ јединицама мењана намена. Њихов појавни облик се донекле разликовао од земље до земље, али им је заједничко било то што су се активно бориле против „црвене претње“, не презајући ни од терористичких акција.

У Италији је та црвена претња била најозбиљнија, па је тамо било и највише (терористичких) активности (које су приписивање „црвенима“ иако су их изводили фашисти). Тамо је тајна најпре и дошла до јавности – 1990. године.

Једна од обавезних фуснота у Ганзеровим радовима на ту тему је управо – Searchlight.

Кула од карата

У једном од ретких интервјуа о литератури, Лашон је изјавио како је писање фикције лако, док је много теже написати текст од 500 речи где сваки податак мора да буде проверен и тачан. Пишући Миленијум сигурно да је пуштао и машти на вољу. Међутим, као што потврђује Ева Габријелсон, много тога у књигама је аутентична документарна грађа.

У трећој књизи трилогије Кула од карата највише је референци на Палмеово убиство, тајну полицију и „Stay Behind“ (Гладио) структуру.

На једном месту Микаел Блумквист покушава да проникне у начин рада и структуру тајне полиције и увиђа да уопште не постоји јасан преглед делатности које је шведска тајна полиција обављала.

„То је с једне стране било разумљиво с обзиром на то да су многе акције носиле печат државне тајне па је стога о њима било тешко писати, али чинило се да не постоји ниједна институција, ниједан истраживач или медијска кућа који су икада критички проверили ДБ“, закључује Блумквист, а човек не може да се отме утиску да би исто закључио и сам Лашон.

Стокласу је такође копкало шта би из Миленијума могло да буде засновано на стварности, и после истраживања установио је да је тога „много више него што сам мислио“. Чак ни ликови из Секције за специјалну анализу, која је микроорганизација унутар Сапоа, нису плод маште.

„П. Г. Винге је име бившег шефа Сапоа и у књизи и у стварности“, пише Стокласа. „Шеф Секције именован је као Еверт Гулберј, што је фиктивно име. Стварна особа која одговара опису Еверта Гулберја је Туре Форшберг, шеф контраобавештајне службе у годинама у којима се књига одиграва.“

Шта је од осталог фикција, а шта можда и није, на читаоцима је да просуде. 

Шведске демократе

Из текстова објављених у магазину Експо евидентно је да се Лашон од краја деведесетих готово опсесивно бавио „Шведским демократама“, организацијом рођеном 1979. у расистичком андерграунду, која је од краја осамдесетих почела да заодева расизам у ново рухо. Када су Шведске демократе на изборима 1998. године искорачиле до 20 хиљада гласова (са 13 хиљада колико су имали 1994), за Лашона је то био знак за аларм. Његове стрепње многи су тада сматрали претераним.

Лашон није доживео да на јави посведочи ноћној мори на коју је упозоравао. Шведске демократе ће 2010. године ући у парламент са 5,7 одсто освојених гласова, а на изборима 2018. стигли су до скоро 18 одсто гласова. По броју посланика трећа су по снази парламентарна странка. Рејтинг им је стабилан на око 18-20 посто бирачког тела.

Својим растом и величином, а пре свега својом природом, Шведске демократе су срушиле дугогодишњи еквилибријум у шведској политици. Најпре нико са њима није хтео отворено да сарађује и држани су у некој врсти карантина. Али, пошто се показало да нису пролазна појава и да без њих конзервативци и хришћанске демократе не могу до већине, почели су да их легитмизују и нормализују. У томе су им се затим придружили и либерали. Медији томе асистирају, пре свих „гласник капитала“ Дагенс индустри.

Када су годину дана после атентата кретали у трагање за онима који су емитовали мржњу и нетрпељивост према Палмеу, Стиг Лашон, Хокан Хермансон и Ласе Венандер били су визионарски једноставни претпостављајући „да се убиство Улофа Палмеа може посматрати као логична последица промена које су се постепено дешавале у Западном свету и Шведској.“

Независно од резултата шведских избора следеће године, јасно је да капитал преферира „стабилност“ са израслином из семена фашизма, у односу на било какав утицај „левог“. Слично важи и на глобалу. Друштво солидарности, социјалне правде, равноправности, једнаких шанси, за какво је Палме положио живот, ми више нисмо у стању ни да замишљамо. Што рече неко, лакше је замислити крај света него крај капитализма. 

„Самодеструкција, синдром изгарања на послу...“ Тако је недавно у Београду на питање које ће се психопатологије омасовити у будућности одговорила психолошкиња и социолошкиња Рената Салецл. Самодеструктивним понашањем покушавамо да се изборимо са фрустрацијом и притисцима, док „изгарање на послу“ (burnout) Светска здравствена организација дефинише као стање хроничног стреса на радном месту којим се не управља добро.

Проблем је све запаженији: једно истраживање је показало да се четири петине запослених у 26 земаља осећа „на границама капацитета или изван њих“, док је на основу другог истраживања, спроведеног над 15.000 људи у петнаест земаља, конкретно „изгарање на послу“ откривено код четвртине запослених. Ово се догађа у условима опоравка од пандемије, растуће инфлације и неједнакости због којих се задужујемо, радимо дуже а спавамо краће. Према Светској здравственој организацији, свака осма особа пати од неког менталног поремећаја. Преко милијарду људи.

Ваљда зато као трећи проблем Салецл види ескапизам – жељу за измештањем из стварности на коју немамо утицај: „Када желите да живите у некој кућици, са псом, далеко од свега“. Појам ескапизам потиче од глагола побећи, и значи жудњу за неком мирнијом и лепшом стварношћу. Тај осећај недостатка често прати неклиничко стање „отупљености“ (languishing) – апатије, безвољности, пасивности.

Шта нас тера да се преједамо и опијамо? Откуд стрес на послу, па и самонаметнут? Зашто имамо све мање времена? Зашто све мање очекујемо од људи и све више купујемо псе, што је постало глобални тренд?

Врсте друштвеног убрзања

Да нас капитализам структурно предодређује писао је још Макс Вебер, назвавши га „најсудбоноснијом снагом модерног живота“. Она се данас испољава све јачим осећајем недостатка времена. Научници сугеришу да се не ради само о осећају. Можда најдаље је отишао социолог Хартмут Роза, повезавши га са све снажнијим искуством убрзања друштва, културе па и самог времена. У књизи „Односи према свету у доба убрзања“ Роза полази од идеје да је сам процес модернизације заправо – процес убрзања.

Најпре је техничко убрзање производње и транспорта довело до „сужавања простора“, чије је превазилажење постајало све лакше. Пошто је искуство летења авионом све доступније, све више га желимо, што радикално мења наш однос према простору.

Ту је затим све бржа комуникација: од проналаска радија крајем 19. века до његовог ширења у броју од 50 милиона пријемника прошло је 38 година. Телевизији је за исти раст требало 13 година, док је од првог до педесетомилионитог интернет-прикључка прошло само четири. Што брже чујемо и сазнајемо, брже се мењају наши односи, правила и значења која им приписујемо, што доводи до убрзања друштвених промена. Добар пример је улога Фејсбука у брзој организацији протестаната током Арапског пролећа 2011. године. Актуелности се смењују, а оно што данас знамо све брже постаје неважно. Ово „сужавање садашњости“, како Роза пише, отежава стабилизацију идентитета.

Брзе промене траже да се остане у току, што се може само убрзањем темпа живота – повећавањем броја доживљаја по јединици времена. То радимо убрзавањем активности (журба), скраћивањем пауза између њих или преклапањем активности (тзв. multitasking). Ово је парадоксално, будући да техничко убрзање штеди време, што би требало да успори темпо живота. Ствар је у томе што техничко убрзање не може да испрати нашу потребу да постигнемо више. Ако можемо имејл послати два пута брже него писмо – а пожелимо да их пошаљемо три, четири или пет пута више него што смо слали писама – јавиће се недостатак времена. Слично је са коришћењем аутомобила, одласцима у набавку и сл. Тада се позивамо на ново техничко убрзање: инстант поруке, бржа кола, аутоматске касе у продавницама. Ова присила на убрзање је стресна, а појачава је култура у којој је губљење времена смртни грех („време је новац“).

Од тржишне привреде до тржишног друштва

Након победе неолиберализма осамдесетих и интернет-револуције деведесетих година, убрзале су се економско-финансијске трансакције, технолошке иновације и заоштрила конкуренција на тржишту. Нужда да се створи профит сабија временске оквире фирми и запослених, који морају да раде дуже и напорније, док боловање постаје рад од куће. Управо тако социолог Алан Еренберг тумачи повећану учесталост дијагноза депресије и изгарања на послу – као реакцију на временску преоптерећеност коју намеће савремено друштво. Како је писао у књизи „Изнуреност сопства“ (The Weariness of the Self), депресија није завера фармацеутске индустрије већ последица друштвених норми које величају успех, лични избор и аутономију.

Срж неолиберализма је у томе што некадашње опште вредности (правду, једнакост или слободу) замењује тржишним принципом надметања. Ово је проблем, јер су надметање и убрзање повезани појмом „продуктивност“ – учинком по јединици времена. Пошто се друштвено признање стиче према начелу надметања, брзина постаје врлина. Што си продуктивнији, више зарађујеш. Што више зарађујеш, више вредиш. Следи да продуктивност одређује вредност.

Није одувек било тако. У средњовековном друштву, борба за признање била је вишегенерацијска и могућа само против друштвених структура, због чега је тешко могла да буде свакодневна преокупација појединца. У модерном друштву, признање постаје избориво током каријере, вишегодишњом борбом за позиције. У постмодерном, неолибералном друштву, преовлађује свакодневна борба за учинак. Она није само статусна већ и егзистенцијална: „Чак су и чистачице сада запослене на одређено време и плаћене према учинку“, пише Роза.

Ова је логика обухватила и слободно време. Непрестани привредни раст – раст производње по јединици времена – преплављује нас робом и услугама. Ту наступа маркетинг, чија је сврха да сувишну производњу пласира и оправда. То подстиче потребу да себе посматрамо као аутентични „пројекат“ који треба брендирати, што повећава присилу куповине и доказивања у погледу планирања активности, друштвених контаката или годишњег одмора. Тако мора, јер је слободног времена све мање.  У овоме је клопка, јер што је избор пред нама већи, већа је и одговорност за одабир. Тада расту очекивања, која често остану неиспуњена па осећамо кривицу. Ово је стресно, па сагоревање на послу постаје сагоревање ван посла.

Убрзани и отуђени

Све ово доводи до вишеструких отуђења. Због брзинe и „сужавања простора“ раздвајају се физичка и друштвена блискост: људи, ствари или дешавања око нас тичу нас се све мање. Можемо се дописивати са особом у Аргентини, а ћутке седети поред познаника у превозу.

Са технолошки посредованом комуникацијом расте презасићеност контактима и доступним информацијама, а опада привлачност контакта уживо. Разговор постаје све напорнији јер га, за разлику од дописивања, није лако контролисати. Ово је за Шери Теркл, директора Института за проучавање односа технологије и идентитета на МIТ-у, лоше јер разговори постају све простији. Како закључује у књизи „Обновимо разговор“, анксиозност око спонтаности значи да нестају најпре непланирани, а онда разговори пуни дигресија који откривају нешто ново. Ово је готово нужно, јер пораст интеракција смањује нашу посвећеност свакој од њих. Резултат су усамљеност, емотивно повлачење и отуђење од непосредног окружења. Романописац Стивен Марш је написао: „Историја наше употребе технологије је историја жудње за изолацијом и долажења до ње.“

Са друге стране, све бржа производња чини да новији уређаји на тржишту постају толико сложени да их све теже користимо (по два даљинска за телевизију, фрижидери са екраном). Ово је највидљивије код телефона, са чијим компонентама и функцијама смо све мање упознати. Губимо практична умећа јер их иновације све брже обезвређују. То доводи до неисправног руковања, немара и бржег одбацивања. Тако се отуђујемо и од света ствари, којима не пружамо прилику да остваре свој потенцијал.

Све је више ситуација у којима не желимо заиста оно што радимо, иако то радимо по својој вољи. Ово није тек баналан рефлекс, као када у раду несвесно направимо предах „скроловањем“ Фејсбука или „мотањем“ канала. У свету рада, како листе задатака постају све дуже, све чешће се жалимо да немамо времена за основни посао (лекари за пацијенте, наставници за децу) јер га истискује папиролошки (попуњавање образаца, извештаја). Осећај да не радимо оно што заиста желимо јесте облик отуђења од сопствених активности, на послу али и ван њега.

Последица је да, иако нам могућности за потрошњу расту, све теже их реализујемо. Брз темпо живота истискује задовољења до којих долази дугорочном потрошњом (читањем Рата и мира) а рационализује она бржа, остварива куповином (нпр. карте за истоимену представу). Овде се раздвајају куповина, која се може произвољно убрзавати, и потрошња која то не може, јер захтева време које немамо. Зато недостатак стварне потрошње надокнађујемо честим куповинама књига, кућне електронике и сличних уређаја, у нади да ћемо ускоро (када „прође гужва“) уживати у потрошњи. Међутим, искуство показује да задовољство измештамо у будућност („када одем на годишњи одмор“) па и ону далеку („када одем у пензију“).

Описани и други трендови на крају могу довести до тешких облика самоотуђења и менталних поремећаја, што Роза повезује са друштвеним убрзањем и надметањем чије се границе не назиру.

Економски раст – за чије бабе здравља?

„Не можемо више овако“, пожалио се 2010. године Бернар Акује, председник француског парламента, на пречесте захтеве владе да се закони усвајају по хитном поступку, „не уколико желимо добре законе и демократску дебату“. Овим је указао на то да политика, за разлику од економије, има праг убрзања. „Добар закон тражи време за размишљање“, рекао је он.

Ово осветљава још једну опасну импликацију убрзања – да политика, уколико жели да одржи корак са капитализмом, мора да се одрекне демократије. Шта је одабрала, показали су Occupy Wallstreet, „Сириза“, „Подемос“, „жути прслуци“ и десетине других протеста против политика штедње, уништавања животне средине или антиковид мера. Ипак, колико год био споран, суштина није у самом капитализму. Нити је решење у социјализму јер је патио од исте опсесије – за брзим растом производње.

Иако деценијама влада консензус да је раст предуслов за благостање, истина је да се преко одређеног нивоа дохотка по становнику – који су богате земље одавно премашиле – веза између економског раста и људске добробити прекида.

Питање је први пут покренуо филозоф Ник Бостром 2003. године у научном раду под насловом „Да ли живимо у компјутерској симулацији?“ Бостром се послужио пробабилистичким аргументом: ако је нека напредна цивилизација способна да креира комплексне симулације настањене симулираним свесним бићима, постоји огромна шанса да ми живимо и постојимо унутар једне такве симулације.

У прилог овој теорији говори, пре свега, наша неспособност да до краја објаснимо понашање материје на најмањој просторној и временској скали. Закони квантне механике имају елемент неодређености који се може протумачити као низ малих грешака у програму симулације. Фундаменталне физичке константе као што су, рецимо, брзина светлости или маса електрона тако су фино подешене да омогућавају формирање и опстанак живих бића. А то „фино подешавање“ карактеристично је управо за симулације и експерименте.

Уз то, све говори у прилог чињеници да су време и простор дискретни, да их је немогуће делити испод одређене границе. Изгледа да живимо у простору који је „пикселизован“, дигитално издељен на „коцкице“ баш као и екран вашег лаптопа или телевизора.

Спектакуларни напредак на пољу машинског учења и вештачке интелигенције који је омогућио машинама да имитирају реалност у виртуелном свету, још један је аргумент у прилог теорије симулације. Ако се тренд увећавања хардверских и софтверских потенцијала настави, симулирани светови ће у блиској будућности постати „стварнији“ од физичке реалности.

Иако се теорија симулиране реалности не може дефинитивно доказати или оповргнути нашим тренутним научним знањем и технологијом, она оставља дубока питања о природи постојања, стварности и нашем месту у космосу. Претпоставка да би наш свет могао да буде вештачки симулиран тера нас да изнова преиспитамо своје претпоставке о границама науке, технологије и нашег разумевања универзума.

Чак и да је претпоставка да живимо у Матриксу погрешна, ми смо на рубу могућности да га сами створимо. Програм ChatGPT, који су направили инжењери из компаније OpenAI, увелико се користи за креирање оригиналног или побољшање постојећег текста, за превођење, едукацију, корисничку подршку, писање софтверског кода, решавање разнородних проблема, забаву, ћаскање, па чак и психотерапију. Ни Гугл није седео скрштених руку, ту је сад и Џемини (раније познат под именом Бард).

Ови програми се не баве више само текстом, сада с лакоћом можете да креирате фото-реалистичне слике на бази кратког описа садржаја.

И ту није крај: врло брзо моћи ћете да направите читаве филмове по сопственом сценарију.

Погледајте клип из 2024. у коме OpenAI објашњава шта све може њихов видео-генератор у фази развоја: 

Реалистичност ових и других видео-клипова којима је интернет у међувремену засут, невероватна је, ваше дивљење је на месту. Или можда није? Аутор овог текста осећа само језу... Није реч о покушају да се нађе фалинка у иначе савршеном резултату, напротив. Реалистичност ових кадрова је, једноставно, претерана. Да ли смо сигурни да машине треба да имитирају реалност до нивоа који ће оригинал и фалсификат учинити физички истоветним?

Крајње је време да неко повуче ручну кочницу, затражи тајм-аут и уведе нека правила у даљи развој оваквих апликација. Таквих упозорења је већ било, али су она игнорисана. Јер, ако овако наставимо, врло брзо ћемо имати све делове за Матрикс, биће потребно једино да их неко повеже и гурне утикач у струју.

Ако вас, међутим, оваква питања остављају равнодушним, ево бесплатног савета: узмите ону плаву пилулу из „Матрикса“ која омогућава да се настави виртуелни живот ушушкан у слатку виртуелну лаж, потоните у свој удобни сан и заборавите на овај текст. 

Четири стара филмска сценарија за постапокалиптични свет

Глобална кретенизација:

„Воли“ Ендрјуa Стентонa
(Wall-E, 2008)

Вероватно сте чули за велико пацифичко острво смећа, област на северу Тихог океана између Калифорније и Јапана у којој се, захваљујући морским струјама и нашој непоправљивој навици да загађујемо свет око себе, непрекидно акумулира сваковрсно ђубре. Почевши од 1945. године, ова „пловећа депонија“ повећавала се десет пута сваке деценије. Остpво смећа има површину од 1,6 милиона квадратних километара, што отприлике одговара величини Алжира, десете државе по површини у свету.

Смеће је састављено углавном од микро-пластике, плутајућих комадића боца, амбалаже, кеса и другог отпада величине нокта, а укупна маса процењује се на око 120.000 тона. Када се маса подели са површином, испада да је густина отпада још увек релативно мала, свега четири пластична комадића по кубном метру океана. Оно што, међутим, забрињава је експоненцијална брзина којом та гомила ђубрета расте.

Кад је тако у мору које нам делује још колико-толико чисто, какво је тек стање на копну где од смећа буквално не може да се живи? Ситуација је најтужнија у сиромашнијим земљама које, у жељи да ухвате прикључак са развијеним економијама, производе енормне количине сваковрсног ђубрета, жртвујући елементарне еколошке стандарде за љубав профита, БДП-а и неконтролисане индустријализације.

У анимираном филму „Воли“ (студио „Пиксар“), апокалипса није задесила човечанство. Уместо људи, страдала је планета. Једноставно је поклекла под планинама ђубрета са којим нико више није знао шта да ради. Ђубре је прогутало и флору и фауну, претворивши Земљу у бесконачну, беживотну депонију прекривену колосалним планинама сваковрсног смећа.

Када је животни простор сасвим нестао, људи су били принуђени да крену у избеглиштво: у недостатку неке друге настањиве планете, укрцали су се у космички брод „Аксиом“ и кренули да лутају космосом, а за собом оставили армију робота са задатком да планету очисте и поново је оживе.

Уз глобално загађење на делу је, истовремено, и глобална „дебилизација“. Препуштени комфору свог космичког брода и машинама које опслужују практично све потребе, људи су се претворили у једва покретне мешине сала. Сваки путник на броду ушушкан је у покретну фотељу коју практично никад не напушта: у тој фотељи се једе, спава, иде на посао, а најчешће не ради ништа.

Ни идеја о „великом чишћењу“ планете није далеко одмакла: сви роботи-чистачи брзо су отказали, додатно повећавајући количину смећа на планети. Преостао је само Воли, последњи из те армије механичких комуналаца, коме друштво прави некакав цврчак, бубашваба, шта ли је већ, вероватно последње живо биће на Земљи.

Воли је бескрајно симпатичан у својој „склепаности“: личи на рерну „cмедеревца“, са гусеницама испод, двогледом изнад и две механичке штипаљке са стране. Он по цео дан трпа ђубре у ту своју „рерну“, а затим га пресује у коцке које уредно слаже у некакве ђубретарске солитере.

Воли, међутим, није типичан робот. Ваљда због неке грешке у софтверу или због уграђене способности да учи из искуства, Воли је бесконачно радознао, прилично сналажљив, а временом је стекао и „личност“.

Он има осећања, а од свих тих осећања највише га мучи самоћа. Понешто зна и о људима и љубави: свакога дана он изнова гледа Барбару Стрејсенд и Волтера Матауа у мјузиклу „Hello, Dolly“ из 1969. године, користећи стару технику довучену са отпада.

Волијева вишедеценијска усамљеничка рутина бива прекинута једнога дана када на Земљу стигне Ева, робот послат са „Аксиома“ који треба да провери какво је стање на планети. Има ли услова да се људи поново врате на Земљу? Да ли се живот обновио?

Све то дешава се баш у време када Воли, демонтирајући један распали фрижидер, по први пут у свом „животу“ налети на нежну стабљику тек проклијале биљке, тачно оно што Ева тражи „по службеној дужности“. Након периода нес(п)ретног упознавања, између Волија и Еве родиће се емотивна веза, неки машински еквивалент за то, и та веза представља покретачки елемент филма све до самог краја.

Када се на квалитет приче дода врхунска техничка реализација, рекло би да се да је „Воли“ вероватно нешто најбоље што је икад изашло из „Пиксарове“ фабрике дигиталног анимираног филма, а то није мала ствар у конкуренцији таквих ремек-дела као што су „Soul“, „Toy Story“, „Coco“, „Inside Out“, „Up“, „Ratatouille“, „Finding Nemo“ или „Monsters Inc“. И ко каже да постапокалиптични филмови морају да буду тужни и мрачни?

„Воли“ нам на свој шармантан начин поручује да за искупљење никад није касно и да су, понекад, сасвим мала, наизглед небитна дела, једно посађено дрво, једна проклијала биљчица и мало љубави довољни да, у коначном збиру, покрену велике ствари на овом плавом кликеру који тако бездушно експлоатишемо.

Рекло би се да за човечанство још увек има наде, али ни она неће трајати довека без конкретне акције. Ако не учинимо нешто поводом глобалног загађења, оно пацифичко острво смећа на крају ће нам допловити до кућног прага. Тада ће бити касно, а „Аксиом“, као возило за бег са ове измучене планете, још увек нисмо направили.

Можда ћемо се са ђубретом некако и изборити, али онај други проблем описан у филму (који се често превиђа) делује нерешиво.

Нама, реално, прети опасност да доживимо цивилизацијски колапс: ријалити програми који мозак претварају у пихтије, кладионице на сваком ћошку, овисност о мобилним телефонима и „геџетима“ свих могућих врста, празне књижаре и библотеке, друштвене мреже на којима сви размењују нешто што у збиру не вреди ништа, видео-канали и подкасти којима доминирају сајбер-џибери са баналним темама, савремена музика направљена од једне жице на бас гитари, таблоидно „новинарство“ које подилази простаклуку, поплава сега-мега школа које серијски штампају неке безвредне дипломе... Све то је доказ да је, од свих глобалних проблема, глобална „кретенизација“ најдаље одмакла и да расте брже од острва смећа у Пацифику.

После пандемије:

„Дванаест мајмуна“ Териja Гилијамa
(Twelve Monkeys, 1995) 

Десет година након што је снимио култни филм „Бразил“, Тери Гилијам направио је још једну причу о кошмарном, распадајућем свету у коме разум узмиче пред лудилом. Радња филма „Дванаест мајмуна“ почиње у блиској будућности, након што је смртносни вирус покосио скоро читаво човечанство, а оне који су неким чудом преживели пандемију отерао дубоко под земљу. Настало је подземно друштво којим влада малобројна елита доминантно састављена од ћутљивих, вазда намргођених научника који имају само један циљ: да пронађу лек, вакцину, било шта што би могло да заустави подивљали вирус.

Чак и у таквим условима наука је напредовала: развијена је нова технологија која омогућава пут кроз време. Филм полази од премисе да је оно што се десило у времену „замрзнуто“ и да се ток историје не може накнадно променити.

Последице пандемије не могу се поништити елиминацијом њеног узрока у прошлости. Али, ако би неко успео да се врати у време пре почетка пандемије и сакупи довољно информација о иницијалном извору заразе, ако би ту информацију вратио назад и поделио с научницима, можда би човечанство једнога дана нашло начин да поврати планету коју је дивља природа већ узела под своје.

Све до тада сакупљене информације указивале су на то да је епидемија избила у Филаделфији и да иза ње стоји мистериозна еколошка група „Армија дванаест мајмуна“ која је читав град осликала својим „ми-смо-то-урадили“ графитима.

Технологија у Гилијамовим филмовима увек има своју мрачну страну и никад не функционише како треба. Машине су увек гротескне, склепане од једноставних механичких елемената као што су полуге, цеви или изобличени екрани, што им даје карактеристичан архаични изглед.

Тако је и у овом филму: конструисани времеплов не само да изгледа нефункционално и незграпно већ је и прилично непоуздан, тако да путник кроз време може да промаши циљану годину за читаву деценију или век, или да током тог путовања буде потпуно загубљен, заувек заглављен између „онда“ и „сада“.

Зато се за овај задатак бирају они „непожељни“, најчешће преступници за којима нико неће плакати. Након бројних неуспешних покушаја ред је дошао на Јанга Кола (Брус Вилис), не зато што он има било какве посебне способности за мисију, већ зато што као осуђеник и припадник најнижег друштвеног слоја представља потрошну и лако заменљиву робу. Додељена му је немогућа мисија у замену за опрост грехова.

Ствари ће, наравно, још једном кренути наопако и Кол ће, уместо у 1996. години, оној која је претходила години пандемије која је покосила пет милијарди људи, завршити у 1990-ој. Врло брзо наћи ће се у лудници, при чему његове приче о путовању кроз време, о садашњости која је заправо прошлост, уз неспорну менталну лабилност, нимало неће поправити његове шансе да из те установе икада буде пуштен.

У тој лудници наћи ће се у друштву Џефрија Гоинса (кога бриљантно глуми Бред Пит), још једног пацијента чији је отац познати вирусолог. Џефри је практично неурачунљив, ексцентричан, еуфоричан, ментално нестабилан, уз то и бескомпромисни противник индустријализације и потрошачког друштва. Његова суманута, хистерична природа скоро савршено се уклапа у психолошки профил масовног убице, неког ко би могао да усмрти милионе људи само због презира који гаји према друштву 20. века.

Како прича одмиче, све указује на то да је управо Џефри вођа „Армије дванаест мајмуна“ и да је заиста одговоран за избијање пандемије. Али, ово је филм о људима који ходају тананом линијом између нормалности и менталне болести, оно што је логично не мора да буде и тачно.

Трунку разума у често сумануте дијалоге Кола и Џефрија уноси докторка Рајли (Медлин Стоув), која непоколебљиво верује у психијатрију и њену способност да раздвоји реално од имагинарног. Међутим, док Кол путује напред и назад кроз време, нестајући и поново се појављујући чак и на немогућим местима (рецимо, на фотографији из Првог светског рата), чак је и докторка Рајли поколебана у својим уверењима.

Поврх свега, Кол има честа сећања на догађај од пре епидемије: у том сну он се налази на аеродрому и присуствује пуцњави чији смисао не може да одгонетне. Кад год се сан понови, у њему постоји неки нови детаљ који филм води до непредвидљивог краја, до последње сцене у којој сан, коначно, постаје комплетан.

Ово је типичан Гилијамов филм: слагалица са много делова коју ће мали број људи сложити макар до половине. Крај филма за неке ће бити конфузан, за неке савршен и логичан, за неке пребрз и неочекиван. И рекло би се да је то нормално: феномен путовања кроз време увек генерише парадоксе које је немогуће објаснити на сасвим логичан начин.

Филм се вешто поиграва основном премисом да време има свој неумољив ток, да ће се десити све оно што је суђено да се деси и да нама не преостаје ништа друго осим да се боримо са последицама. Ментални склоп главних јунака чини овај филм још тежим за тумачење и препричавање.

Данашња релевантност овог филма? У време короне, нисмо били баш сатерани под земљу, али јесмо у станове док смо издржавали полицијски час. Нисмо живели у мраку, али смо своје најстарије суграђане слали да по мраку купују хлеб и млеко. Нисмо имали владу састављену од научника, али смо имали кризни штаб састављен од научника са сличним задатком.

И, на крају, у целој тој несрећној причи имали смо и једног који је био... онако, баш, баш луд као Џефри Гоинс, ако не и луђи (мислим на мог комшију који је у то време волео да позове лифт и побегне, да не буде забуне о коме се ради).

Вештачка интелигенција:

„Матрикс“ Ендиja и Лериja (данас Лили и Ланe) Вачовски 
(The Matrix, 1999) 

Говорити о постапокалиптичној цивилизацији у филмском контексту а не поменути „Матрикс“, једноставно није фер. Још теже је о овом филму који говори о сукобу људи и машина написати нешто ново, нешто што до сада већ хиљаду пута није анализирано.

Оно што нас тера да овај филм поново извучемо из нафталина је напредак на пољу вештачке интелигенције који је у последњих неколико година толико спектакуларан и брз да ћемо, ако ствари наставе да се одвијају садашњим темпом, ускоро постати инфериорни у односу на мислеће машине у скоро сваком погледу.

Да се подсетимо филма: средином 21. века људи су коначно направили компјутер способан да мисли. Када се вештачка интелигенција отела контроли, избио је рат који су људи изгубили. Планета је утонула у мрак, а небо су прекрили роботи који надгледају бескрајне плантаже у којима се вештачки узгајају људи. Они су смештени у резервоаре налик на конзерве са туршијом, успавани и вештачки храњени, само са једном сврхом: да својом топлотом обезбеђују енергију којом се машине хране.

Човечанство је претворено у сировину за производњу батерија. Путем прикачених електрода, компјутерски програм Матрикс извршава се без прекида у уму сваког човека симулирајући нормалан, функционалан и испуњен живот.

Изван овог поретка остала је тек мала група људи, скривена дубоко испод површине земље, решена да поврати изгубљени свет. Њен вођа, Морфијус (Лоренс Фишбурн), откриће у младом компјутерском хакеру по имену Нео (Кијану Ривс) човека која би могао да демонтира Матрикс изнутра.

С обзиром да Матрикс постоји само у виртуелном свету, једини начин да се допре до њега је телепортација ума директно у компјутерску мрежу, што Морифиус, Нeо и Тринити (Кери-Ен Мос) чине помоћу шиљака убачених директно у мозак.

У свету Матрикса такође постоје правила, баш као и у реалном свету, али за оног ко у себи има месијански ген као Нео, та правила не представљају непремостиву препреку. Машине су коначно добиле достојног противника.

Четврт века након свог настанка, овај филм и даље представља недостижни стандард за практично све филмове из СФ жанра. Добио је четири Оскара у техничким категоријама, а добио би их и у данашњој конкуренцији без икакаве сумње. Јер ово је филм који је је био далеко испред свог времена, не само по реализацији већ и по темама које је покренуо. Штавише, како је време пролазило те теме постале су још релевантније.

Да ли смо уопште у стању да препознамо разлику између стварности и симулације? У једном тренутку Морфијус каже: „Матрикс је свет навучен преко твојих очију како би истину сакрио од тебе“. Матрикс је замишљен као моћна метафора, илузија која подстиче гледаоца да преиспита сопствено разумевање стварности.

У чувеној сцени из филма Морфијус испред Неа ставља црвену и плаву пилулу, дајући му прилику да бира између две опције: да настави свој виртуелни живот ушушкан у слатку виртуелну лаж (плава пилула) или се сусретне с аутентичним, бруталним светом, онаквим какав он стварно јесте (црвена пилула). Нео се определио за сурову реалност, али какав би био ваш избор?

Зар је важно ко је крив:

„Пут“ Џонa Хилкоутa
(The Road, 2009) 

Филм је снимљен по истоименој књизи Кормака Мекартија кога памтимо, пре свега, по роману „Нема земље за старце“. Тај роман веома успешно су екранизовала браћа Коен, толико добро да су и књига и филм убрзо стекли култни статус.

Мекартијев „Пут“ је, међутим, нeкa друга врста приче која нуди све, само не забаву. Нешто је, наиме, кренуло наопако и читава планета девастирана је катастрофом чији детаљи никада нису до краја објашњени. Нуклеарни рат? Климатски колапс? Незаустављива зараза? И да ли је то уопште битно?

Како год било, комплетна инфраструктура и друштвена организација престали су да постоје преко ноћи. У свету у коме више ништа не расте, из кога су ишчезле све животиње, у коме је преостало тек понеко покисло дрво голих грана да попуни пејзаж у сивилу у коме се небо и земља једва разликују. Остали су само људи, оно мало што их је преживело judgement day, да се боре, свако за себе и свако против сваког. Они најслабији претворени су у робове или, још горе, у извор протеина за оне које је неутољива глад претворила у канибале.

Усред такве пустоши, један отац (Виго Мортенсен) покушава да свог малолетног сина (Коди Смит-Мекфи) одведе на неко сигурније место. Његова идеја је једноставна: покушаће да се са све хладнијег и потпуно опустошеног севера спусте на југ, све до мора. Иако није јасно каква их то добробит очекује на морској обали, рекло би се да море симболише наду која, може бити, постоји само у њиховим главама.

Отац је, очигледно, веома болестан и његова снага копни са сваким кораком. Он и син путују наоружани пушком која има само два метка: ту муницију чувају не да би се бранили, већ да би сами себи пресудили кад ситуација постане безнадежна. Оно мало беде што имају котрљају у колицима из супермаркета.

Ту и тамо још увек је могуће налетети на неку напуштену кућу у којој су, неким чудом, остале сачуване конзерве хране. То им даје снаге да наставе даље, као „добри момци“, они који се никад неће одати људождерству ма колико ситуација била безнадежна. Пут је дугачак, опасан, исцрпљујући, набијен ишчекивањем невидљиве опасности која вреба иза сваке окуке на путу.

Филм је све, само не романтичан: иако је љубав која везује оца и сина централни мотив филма, у њему нема патетике чак ни у трагичним сценама. Повремени флешбекови, мутна сећања оца на супругу (Шарлиз Терон) која из неких разлога није пошла на пут са остатком породице, једини су тренуци привидног опуштања у суморној свакодневици. У свеопштој пустоши, ове мрвице сећања једина су драгоценост која се може понети са собом.

„Пут“ поставља нека врло једноставна питања. До којих бисте граница ишли да заштитите своје најмилије? Има ли смисла живети ако се унапред зна да је свака нада изгубљена? Или је, можда, једноставније дићи руке од свега и препустити се неизбежној смрти? Да ли је лакше страдати у смаку света него живети у безнађу и патњи која ће остати иза њега? „Немам времена да размишљам о томе“, каже скитница коју глуми Роберт Дувал.

Иако завршница филма оставља трачак наде да све није сасвим изгубљено, слаба је то утеха након читаве калварије која ниједног тренутка није лака за гледање. Напротив, филм је тежак, повремено бруталан, чак и непријатан, а такав осећај додатно је истакнут испраним колоритом, оловним небом из кога непрекидно пада киша и сабласном музиком Ника Кејва.

Ово је прича о самоћи, губитку, изолацији и танкој линији која људе дели од нељуди. За љубав и нежност ту, једноставно, нема места.

Шта је оно што овај филм и данас чини релевантним? Можда чињеница да узрок апокалипсе није наведен. Кад сване судњи дан, све ће се десити толико брзо да правог узрока катастрофе нећемо ни бити свесни. За разлику од неких других филмова из истог жанра који се публици улагују низањем акционих секвенци без много логике, „Пут“ своју уметничку вредност гради спорим, али непрекидним доцртавањем атмосферичног амбијента испуњеног страхом и безнађем.

Ако сте нерасположени или склони депресији, будите опрезни: гледање овог филма сигурно неће поправити ваше стање. Свет који филм описује најбоље сажима стих из „Књиге проповедникове“: „Што је криво не може се исправити и недостаци не могу се избројити“.

И те речи ће вас пратити још дуго након одјавне шпице, ако до ње уопште стигнете.

„Природа, у овом тренутку историје, жели да охрабри рат и смрт. Ово је време за смрт, не рођење, зато што има сувише људи на планети. Нове болести се стално појављују, не само СИДА, већ вирус еболе или хунте. Зато што природа жели да смањи стадо. У истом смислу треба да буде повећана сексуална девијација. Све што иде против прокреације је неопходно. Серијски убица је још једна манифестација месије који ће смањити стадо. Дакле, у овој култури ћемо славити серијског убицу.“

Овако је 1997. у документарцу R.I.P. говорио Џо Колман.

Термин „серијски убица“ скован је тек 1972. Резервисан је за посебну врсту злочинаца, који имају троје и више људи на души у већем временском размаку. Раније је појава била сувише ретка да би заслуживала засебно име. Али неизбежна чињеница овог апокалиптичког доба јесте да под владавином масовне културе убиство неминовно израста у масовно убиство, као што се уништење у време серијске производње неизбежно извитоперава у серијско уништење.

Неки од серијских убица нарочито су парадигматични. Поткрај XIX века, опседнутог сузбијањем опсцености, један серијски убица декларисао се, по свој прилици, као нека врста моралисте: Џек Трбосек имао је пик на искључиво лондонске проститутке.

У време економске кризе, оскудице и глади у Немачкој двадесетих, серијски убица Карл Денке важио је за гурмана и љубазног снабдевача меса из суседства, којем није мањкало робе ни у време највеће несташице.

Шездесетих година XX века, у освит хипи покрета и студентских протеста, серијски убица наступио је као револуционар: хипи комуна Чарлса Менсона устремила се на калифорнијске богаташе.

Такозване масовне убице, пак, чине вишеструке злочине у даху. Политички обрнуто од Менсона, у новом миленијуму, у време успона деснице у Европи, масовни убица Андерс Брејвик појављује се као активиста који својом руком пресуђује члановима колебљиве, либералне владајуће странке у Норвешкој.

Коначно, амерички масовни убица Џејмс Холмс, у време глобалне доминације Холивуда је пасионирани љубитељ филма. 

Фактографија

Један је злочинац током 1888. усмртио најмање пет проститутки у Вајтчапелу – тада сиромашном предграђу Лондона у којем је било много имиграната и где је царовала проституција. Назван „Џек Трбосек“ према анонимном писму достављеном полицији, постао је познат по сакаћењу тела и вађењу органа жртава, што је навело на помисао да је можда реч о деранжираном лекару.

Иако су нека тела нађена само пар минута после убиства, особа за то одговорна никад није ухваћена и изведена пред правду.

Карл Денке је ухапшен 1924. у Мистенбергу у Немачкој (данашња Пољска) када су његови суседи чули вриску и комешање у његовом стану. Полиција је нашла Денкеа наоружаног секиром и његовог окрвављеног госта како се гушају; Денке је тврдио да је младић, кога је љубазно позвао на вечеру, покушао да га опљачка. Али када су претражили његов стан, полицајци су нашли остатке људских тела које је Денке усолио и чувао за лагану конзумацију. Није била тајна да се Денке у време оскудице частио првокласним месом, чак је снабдевао крвавицама и лојем оближње месаре.

Испоставило се да је за неколико година економске кризе између 1921. и 1924. Денке убио и појео између тридесет и четрдесет млађих људи оба пола. Не сачекавши суђење, он се обесио у затвору.

Менсон је као дете предат држави на старање и одрастао је у институцијама као што су поправни домови и затвори. У време провцата хипи сцене нашао се на западној обали САД. С неколико пријатеља и махом малолетних девојака одбеглих од куће основао је комуну надомак Лос Анђелеса. Комуна је била сексуално либерална; није имала предрасуда ни што се тиче дроге.

После свађе око контигента ЛСД-а, један од бивших чланова комуне је убијен, а други ухапшен и оптужен за то убиство. Да би наводно заварали траг полицији и ослободили пријатеља, 1969. комуна организује неколико напада на куће из добростојећих квартова Лос Анђелеса, у којима је окрутно заклано седам људи (случај Тејт-Ла Бјанка).

Менсон није својом руком убио ни једну од жртава, али је на то охрабрио друге чланове комуне који су пали под његов утицај. Комуна се терети за још неколико нерасветљених убистава. Када је осуђен на доживотну робију, затворски лекари Менсону су поставили дијагнозу: параноидни шизофреник.

Андерс Брејвик је фини, плави аријевски младић који је упражњавао племениту вештину лова, стицао пријатеље на Фејсбуку, снимао дидактичке филмове и уредно водио свој политички интонирани дневник. У том подужем спису он говори о кризи узвишених европских традиција и историјском ревизионизму у медијима и образовању – стварима које се дају чути од разумних и учених људи.

Но његов спис нико није читао, а на Брејвика је мало ко обраћао пажњу све док се није латио оружја. Од његовог аутомобила-бомбе постављеног у центру Осла 2011. и лова на људе аутоматским оружјем живот је изгубило 79 претежно младих људи.

Тада су сви обратили пажњу на Брејвика, његове умотворине и норвешке законе који не предвиђају смртну казну. Осуђен је на двадесет једну годину затвора.

У јулу 2012. човек обучен у црно с гас-маском и панцир прслуком ушао је у један биоскоп у Денверу, САД. На поноћној пројекцији увелико је трајала премијера филма Успон мрачног витеза. Многи су дошли прерушени у јунаке из серијала филмова о Бетмену те ником није изгледао сумњив. Како је закорачио у салу, он је сместа отворио ватру из аутоматског оружја на публику.

Филм је садржавао идентичну сцену, у којој убица пуца на присутне у једном биоскопу, те су присутни у сали испрва помислили да је у питању неко специјално изненађење за дан премијере. Али све је било сувише стварно. Живот се ушуњао у свет филма муњевито и смртоносно.

Када је полиција ухапсила човека, иза маске је затекла двадесетчетворогодишњег младића по имену Џејмс Холмс с косом офарбаном у црвено који је себе називао „Шаљивџија“ по негативцу из Бетмена. Није пружао отпор хапшењу. Полиција је известила медије да је дванаест посетилаца премијере остало на месту мртво, и да има шездесетак рањених. 

Убице с „мисијама“

Шта је заједничко овим злочинцима? Могло би се рећи да сви потичу из протестантских средина и да комбинују убилачке нагоне с первертираном идејом позива. Та дегенерисана варијација позива рађа серијске убице с „мисијама“. Ма колико дата манифестација била монструозна, те мисије бар донекле одражавају светоназоре њиховог локалитета и времена.

Денке, који је водио педантну картотеку својих жртава (боју косе и очију, старост, пол) а остатке тела претварао у корисно добро (сапун), најавили су Хитлерове педантне методе масовних погрома и третман тела у логорима смрти.

Другим речима, ни умоболници, ни убице, ни њихово приповедаштво, ни приповедаштво о њима не долазе само и искључиво из ида, из имагинарног: они неретко имају јасне социјалне и географске координате. Дати примери нису насумични: када се протестантски миље стави у корелацију са доступношћу ватреног оружја, долазимо и до податка да је у САД проценат серијских убица већи него било где друго. Европа је на другом месту, а у њој предњаче Енглеска и Немачка, наводи Шон Бакли у студији Серијске убице.

Као што је некад био полудели, деструкцији окренути моралиста или гурман, серијски убица је израстао у полуделог месију. И као што је терориста постао најупечатљивији антагониста информативних медија, ова ретка врста људи постала је популарни модел индустрије забаве.

У стварности, као и на филму, учестала појава је серија насумичних егзекуција – што увек остаје последње бизарно средство да се на себе скрене позорност глобалног села. Као и Раскољњиков, данашње масовне убице маштају како ће „постати Наполеони“. Фасцинантност оваквог акта лежи у мешавини његове баналности и недокучивости, у немогућности потпуне рационализације поступака таквих људи. Шта неког чини толико бесним на свет? 

Мистификација злочина у приповедаштву: Убица као чудовиште 

„За рани романтизам је типично стремљење ка супериорности кроз жудњу, кроз жудњу за жудњом... Романтизам нашег доба полази од обрнутог принципа; наиме, други силно жуде док је наша жудња (типично је приповедање у првом лицу) минимална или непостојећа. У руском роману XIX века се могу наћи претече савремене безосећајне личности – Печорин у Љермонтовљевом Јунаку нашег доба, Ставрогин у Злим дусима; међутим, они су још увек јунаци – немирни, огорчени, саморазорни, мучени својом безосећајношћу. Чини се да су потомци ових јунака Рокантен у Сартровој Мучнини и Мерсо у Камијевом Странцу збуњени својом безосећајношћу. Пасивни, безосећајни јунак савремене америчке литературе створење је уходаних поступака и безосећајне разузданости; опрезан, али не саморазоран; отуђен, али не ћудљив; одважан, али суров“, пише Сузан Сонтаг у књизи Болест као метафора.

И класични јунаци руске књижевности били су повремено безосећајни, али су, како каже Сонтагова, имали профилисан однос према својој негативности, према злу у себи: били су распети, били су јунаци у правом смислу те речи, у којима се добро и зло сударају и боре.

Но јунаци савременог америчког приповедаштва долазе већ до тачке те „безосећајне разузданости“, неке врсте разметљивости у злочину. То су почесто нехумани, психотични злочинци, негативци у апсолутном, такорећи шематском смислу те речи. Они налазе задовољење у злу, животно дело у злочину, оргазмично задовољство у деструкцији, бравуру у скривању од закона.

Како Сонтагова примећује, генеза јунака популарне индустрије забаве долази из литературе и сеже унатраг бар до XIX века. Но оно је данас дошло до некакве инфантилне монструозности: јунаци трилера се односе према људима као деца према инсектима.

Оно што је занимљиво јесте разлика између монструма који су узбуђивали романтичаре и данашњих. Овде се можемо обратити аналогним креацијама XIX века, романима Дракула Брама Стокера и Франкенштајн Мери Шели. Франкенштајново колажно биће и Дракулин бујан ноћни живот проистичу из те огромне, готово бескрајне романтичарске жудње – за знањем, за животом, за бесмртношћу, за лепотом. Франкенштајново биће пати зато што је чудовиште.

Данашња чудовишта су, пак, самозадовољна. Кад се безосећајни јунаци XIX века ставе поред данашњих, монструми из тог периода, због својих нескривених страсти и повишених емоција, изгледају несвакидашње хумано. Али интензитет њихових страсти и емоција те екстремне условности фабула да би се оне испољиле – учинили су да модерном читаоцу такви јунаци изгледају неуверљиво.

Данас то није више случај. Закорачили смо дубоко у виртуелно: живи људи о чијим насилним гвинтовима слушамо у медијима чине нам се нестварни. С друге стране, фасцинантни, опипљиви јунаци суверено су завладали фикцијом. Унутар свеопштег плашења и тескобе – речју, жанра хорора –  установљена је литерарна и филмска подврста посвећена серијским и масовним убицама.

Иако аутори наводно заузимају већу или мању дистанцу у односу на своје јунаке, већина романа и филмова на задату тему чини етички преседан у извесном дивљењу спрам серијских и масовних злочинаца. Дивљењу које је тешко сакрити чак било оно прекорно и иронично: дивљењу спрам њиховог господарења над животом, њиховог оперативног савршенства, њиховог одсуства моралне дилеме. У том погледу они достојно наслеђују чудовишта из XIX века.

У свету фиктивних злочинаца, јунак филма Седам (1995) има рејтинг месијанског „концептуалног ствараоца“, усредсређујући се и убијајући искључиво „грешнике“. За трилер, као и за масовне медије, масовни убица је фасцинантна фигура, нарочито ако се може разазнати и елаборисати његов „концепт“ или мисија.

Изгледа да је све почело 1960. кад је у САД изашао Психо, а у Британији Смрт у очима. Први је рађен по роману Роберта Блоха, покушај веридостојног психолошког профила. Потоњи је један од најупечатљивијих радова који серијске убице повезује с медијима. И Психо и Смрт у очима дубоко су узнемирила публику; први је постао заштитни знак Алфреда Хичкока; други је готово уништио каријеру Мајкла Пауела.

Сажимајући неколике стварне случајеве, Смрт у очима маркира психопату као жртву родитељске суровости. Психијатар плаши сина и камером снима његове реакције да би анализирао природу страха. Како одраста, син се даје у потрагу за властитим жртвама. Слично је са сижеом филма Змија у недрима (1992) Брајана де Палме, парафразе Смрти у очима. Попут савремених медија који су фасцинирани насиљем и смрћу, јунаци ових филмова педантно бележе камером и фото-апаратом своје злочине.

Но далеко више узнемиравају наративи који нису толико добро скројени нити математички прецизни. У том смислу, поджанр филмова о серијским убицама доживљава извесну кулминацију атмосферичним британским филмом редитеља чудесног талента али сићушне каријере Доналда Кемела – Беоњача (1987). 

Врхунац: Кад јагањци утихну 

Установљено је бар једно неприкосновено ремек-дело поджанра, роман Кад јагањци утихну (1988). Текст Томаса Хариса потпуно је раскадриран: дат је у „манифестном“ стању, такорећи спреман за екранизацију. Он пенетрира управо у једну врсту патолошког микрокосмоса и изопаченог задовољства које из њега проистиче.

Филм експлицира екстазу свог високомиметског јунака до детаља – што је комплетирано читавом ефективном моториком трилера. Јунак филма, „Буфало Бил“, који је добио надимак зато што „концептуално“ дере кожу својих (увек женских) жртава и облачи се у њу, видно је шизоидан.

У роману Томаса Хариса Кад јагањци утихну води се следећи дијалог: 

“– Какви Ратови звезда? – упита Мапова.

– Је ли она то хтела рећи да га је у стању заштитити, ако су ванземаљци ти који покушавају да контролишу мисли Буфало Била с неке друге планете?

Старлингова климне.

– Многи параноидни шизофреничари управо то умишљају... да њима управљају туђинци. Ако је то случај и с Билијем, можда би га њен приступ могао извући из скровишта [...]

– Зашто стално понавља „Катарина“, зашто стално то име?– Покушава натерати Буфало Била да у Катарини види особу. Влада уверење да је он прво мора деперсонализовати да би је касније могао растргнути. Понеке вишеструке убице су говорили томе у разговорима који су вођени с њима у затвору. [...] Нема тога чиме бисмо га могли заплашити, а што је страшније од онога с чим се он суочава сваког дана.“

Други серијски убица у роману, харизматични и високообразовани Ханибал Лектер, има узор на јави – Теда Бандија.

Но Буфало Бил је моделиран према најнеобјашњивијем америчком злочинцу, Еду Гејну. Гејн је, због своје морбидности, стандардна полазишна и крајња тачка за овакву врсту фикције.

Кинематографија ту само покушава да досегне праве убице, да парира њиховој машти. То се огледа у неколико покушаја да се екранизује Гејнова фиксација на насилну мајку и кућну радиност од људских тела. Филмови Психо, Масакр моторном тестером у Тексасу или Ед Гејн, само су неки од покушаја реконструкције живота најморбиднијег међу америчким злочинцима.

Неки од данашњих убица, због своје срачунатости и хладноће, далеко су ужаснији него романтичарска или романескна чудовишта, иако долазе право из живота: с новинских стубаца, из затвора, из психијатријских установа, из насилних породица. Постоји и одређена фасцинираност медија породичним, наследним и психолошким атрибутима феномена серијског и масовног убице. 

Банализација злочина: Убица као пацијент 

Хорор, као и, по свој прилици, други жанрови, добио је деведесетих verite склоности, и постао, најпре под утицајем телевизије, близак доку-драми. Тако медијализовани убица, убица из индустрије забаве, више није ни чудовиште, ни бандит, ни играч који се надмудрује с полицијом; упадљиво је да је он постао пре свега болесник на посматрању.

У потоњим деценијама појавио се прилично виталан филмски тренд чији су јунаци психотичне, нихилистичке убице који злочине почињавају без рационалног или видног мотива. Они убијају из некакве необјашњиве „унутрашње потребе“, осећаја моћи или чистог задовољства. „На једној страни сам ја, на другој читав свет“, каже Хенри у филму Хенри – портрет серијског убице (1986).

У другом времену, можда би овакви јунаци деловали неуверљиво. Данас, када до публике непрестано допиру – путем медија или живе речи – вести и приче о бајковито суровим злочинима са ирационалним мотивима, серијске и масовне убице из мита стичу језиву веродостојност, а приповедаштво о њима плозибилност која није могла ни да се сања неколико деценија уназад. Сваки серијски убица, без обзира колико бедан и инфериоран био као људско биће, има снажан медијски потенцијал да постане важан и дијаболичан.

Ово се, између осталог, назире из документарног филма о усамљеној жени међу толиким мушкарцима психопатама, серијској убици Ајлин Ворнос. Ворнос је била проститутка с мучним детињством која је у својим четрдесетим почела да убија насилне муштерије. Ухапшена је после седмог убиства.

Ајлин Ворнос – продавање серијског убице (1992) указује да је већ у току саме истраге отпочела распродаја филмских права о њеном случају. Полицајци преговарају с филмским студијима пре него што је кривица доказана. Једна особа пише Ајлин с предлогом да је усвоји иако је њена вршњакиња, а адвокат јој нуди своје услуге бесплатно како би дошао до информација које би касније могао да уновчи.

Око ње се плете читава мрежа доушника преко којих ће њена туробна судбина доспети на мали (Прича о Ајлин Ворнос), а потом и велики екран (Монструм). Иако суочена са смртном казном, Ворнос се до последњег тренутка и сама ценкала око филмских права док је лежала у затвору. Погубљена је 2002.

Још изразитији пример је серијски убица Хенри Ли Лукас који се терети за једанаест убистава иако је тврдио да је починио много више. Хладно описани ужас у играном филму Хенри – портрет серијског убице делује нестварно, али је Лукасов живот, детињство уз насилну мајку која је живела од проституције и оца тешког инвалида који је изгубио ноге у саобраћајној несрећи, вероватно био ужаснији.

Оно што збуњује је свеприсутна баналност и ниска интелигенција коју сусрећемо код Ворносове и Лукаса, или макар у филмовима направљеним о њима. Ханибал Лектер из филма Кад јагањци утихну, или Антон Чигур из филма Нема земље за старце су интелигентни, харизматични и углађени злочинци, с лакоћом стављени у позицију изнад других људи.

Али управо зато што су високомиметски негативци, они постају једнодимензионални и нестварни. Насупрот њима, Ворносова и Лукас изложени су немилосрдном и сувом погледу, лишеном сваке мистификације, фокусираном на баналност, насиље и њихов спој: баналност насиља.

Лукас је одлежао десет година за убиство своје мајке, од чијег је једног ударца био три дана у коми. Ухапшен је поново 1983. Пиштољ нађен код њега упутио је полицију на једно неразјашњено убиство. То је проузроковало лавину: Лукасове бескрајне исповести и признања стотина злочина које није починио учиниле су га звездом међу полицијским инспекторима који су му радо приписали своје нерешене случајеве – једнако као и међу медијима ноторно жељним сензација.

Лукасов случај је указао да и међу убицама постоји интерни престиж, да и они рачунају на медије, да и они креирају имиџ, да се и они ослањају на бројеве.

Феномен „масовног“ се у савременом филму, када се преломи кроз детективску мета-нарацију, манифестује на тај туробан начин, кроз вишеструкост злочина једног злочинца, кроз његову победу над системом правосуђа који га никад не може довољно казнити, кроз његов тријумф над системом масовних медија, који, што га више осуђују, то га више глорификују.

Слично као у тероризму, у питању је тријумф Давида малобројности над Голијатом масовног, којег убица (на опште одобравање медија) поражава герилски. Јунаци филмова Смрт у очима и Хенри – портрет серијског убице снимају камером своје жртве. Ирационалност серијског убице и његовог односа с медијима не произлази из његове дијаболочности, већ његове насумичности, једног чудног израза данашње деструкције. Насумичност се неминовно индукује у свету којим доминира директан пренос, а манифестује се као терор над невинима. 

Мас-убице, мас-медији: Рођене убице и медији као инспирација 

Нискобуџетни филм Хенри – портрет серијског убице даје један спољни поглед на Хенрија Лија Лукаса. Но филмови као што су Рођене убице (1994) Оливера Стоуна посвећеније проблематизују феномен серијског убице у функцији насиља о којем масовни медији – најпре телевизија – не само извештавају, већ га и у великој мери глорификују и, евентуално, повратно генеришу. И не само то: овај поглед је посвећен, он је унутрашњи: приказује како серијске убице виде себе.

И филм Рођене убице разрађује мотив крвавог пира пред вечито укљученом камером, дајући дистопијску парафразу савремених информативних медија. Овде телевизијски репортер прати уживо доживљаје пара нарцисоидних злочинаца као медијску сензацију. Парадоксално уверљиви Мики и Малори Нокс (осавремењене верзије Бони и Клајда?) уништавају из задовољства, али и ради игре за медије чији су идеални јунаци: насилни, неумољиви – и готово недодирљиви.

Мики и Малори нису психотичне месије као јунаци филмова Кад јагањци утихну или Седам: они су телевизијске звезде. Телеопатска виртуелност филма Рођене убице је крајње артифицијелна, али управо зато и толико неопозива и уверљива. Ту се непрестано колажира виртуелно и нуди као стварно; непрестано се (и врло сугестивно) телевизијском стилизацијом призива некаква шизоидна документарност. На пример, несрећно детињство јунакиње дато је у виду ситкома -  заједно са синхронизованим смехом публике. И заиста, можда Малори више воли да своје трауме доживи као програм виђен на телевизији него као стварност.

У сваком случају, ово је несумњиво позни, барокни, разуздани експонент поджанра, украшен неизбежним хиперболама, али истовремено и напором да се остане унутар зацртаних граница. Сличан случај Рођеним убицама представља филм Повези ме, где се серијски злочинци појављују у неочекиваном међусобном ривалству, и где број убица премашује број жртава. Вешта, имплицитна сатира. 

Филмови Михаела Ханекеа Бенијев видео и Скривено проиграли су изнова мотив злочина изведеног пред камерама, па су се надовезали, на властити начин, на филмове као што су Смрт у очима или Хенри – портрет серијског убице.

Једна жена у Београду тридесетих је наводно померила памећу пошто је видела немачки филм М Фрица Ланга, вероватно први познати филмски рад о психопати серијском убици. Узор за антијунака филма М (1931) био је Немац Петер Куртен.

Ово тумачење телевизије и филма као вирусних медија који не само што репродукују насиље, већ га и даље шире попут заразе није доказано. Установљено је да људи с деструктивним поривима имају афинитете према паралелним представама у медијима, али не и да филмови са насилним садржајима индукују насиље у нормалним особама.

Но свако с природном дозом емпатије сведочи како му се упечатљив јунак приповедаштва увлачи под кожу. Постоји неколицина мање или више аутентичних случајева где су стварни злочини наводно инспирисани филмовима или телевизијом. Холмс је, изгледа, био љубитељ серијала о Бетмену.

Пре њега, најгласовитији сличан случај је онај Џорџа Хенарда из 1991. Аналогно описаном догађају на премијери Успона мрачног витеза, Краљ рибара такође садржи сцену масовног убиства у кафићу. Хенард је, пошто је видео филм Краљ рибара (1991), отишао наоружан аутоматским оружјем у најближи кафић у Бел Каунтију у Тексасу и покосио двадесет троје људи.

Тед Банди је, пак, говорио о порнографији као главном инспиратору његових језовитих злочина. Дечаци из Колумбајна који су 1999. пушкама насрнули на своје другове из школе били су љубитељи Мерилина Менсона.

Почињени злочини, наводно, нису мотивисани ничим другим до некаквим узором датим на екрану. Злочин је овде један наводно условни, рефлексни чин. Ово није никаква новост што се тиче етике индустрије забаве, али јесте што се тиче улоге информативних медија. Убице – посетиоци биоскопа; убице – слушаоци CD-а или убице – гледаоци телевизије, узрок су још једне моралне панике.

Врхунац венчања масовног убиства и његове медијске потпоре био је међутим случај с Новог Зеланда из 2019. године. До зуба наоружани Аустралијанац Брентон Тарант, са сличним екстремистичким уверењима као Брејвик, упао је у једну џамију и усмртио 51 особу, све време емитујући тај чин уживо преко друштвене мреже Фејсбук. 

Нестанак мотива: Код злочинаца из трилера 

У индустрији забаве и у литератури, препознат је релативно нови отклон: појављују се ратник и криминалац који су психотични, којима је моћ над жртвама важнија од било каквог исхода, тријумфа или добити. Можда је тенденциозно додати да таква литература и такви филмови бар донекле проистичу из условљености економије глобалним насиљем и ратом те из америчке „садистичке“ спољне политике. Скована је и овде једна вешта замена. Место правих и све учесталијих лоших момака политике и економије заузима у медијима неко тако редак као што су серијски и масовни убица.

Лом у моралу савременог трилера осамдесетих и деведесетих година XX века везан је за додатну бескрупулозност злочинаца пред жртвама, пред системом и једних према другима. Овај лом такође је политички најављен променом у економским односима у време администрација Роналда Регана и Маргарет Тачер.

Кодекс који је можда некад био на снази у економији – па дакле и међу криминалцима – напуштен је у име једне бесомучности. Новац је постао нека врста подразумевајућег мета-разлога који потапа све друге, односно нека врста мекгафинског изговора за ређање и каталогизацију разних врста суровости које се могу правдати само болешћу јунака.

Злочини у данашњем трилеру, наиме, нису почињени из користољубља или освете. Користољубље или освета за њих су само изговори. Најчешће су само садистички: оно блаженство које се иселило из уобичајених изворишта, поново је пронађено у насиљу. Како би се драматуршки оправдао овај етички крајње сумњив угао гледања на блаженство, злочинци су морали да се дехуманизују.

И с њима се управо то радило: они су дехуманизовани и демотивисани менталним и другим необјашњивим врстама болести. Зло и лудило су овде изједначени, злочинци нису више само „антисоцијални“: они су редовно и ментално поремећени. Сваки појединачни злочин у савременом трилеру постао је све мање приметан, а сваки његов убица полако је постајао вишеструк.

Потоњих година су се у игру уселили кудикамо већи парадокси, раскринкавајући повремено до сржи наш свет који једино полаже на политичку коректност.

Рецимо, масовни убица Брејвик, може се рећи, пре ужива у некој врсти државне пензије него што испашта у тамници, јер закон у његовој земљи забрањује не само смртну казну него и било какво злостављање затвореника. Он предвиђа смештај пристојнији него што га имају студенти у већини земаља, приступ телевизији, књигама и штампи, чак и академско образовање.

С друге стране, Џулијану Ансанжу, активисти који је делао у јавном интересу, следовале су године у правном вакууму – проведене у потпуној изолацији, без дневног светла, условима суровијим од затворске самице и пре него што је правоснажно осуђен.

То је парална монтажа нашег света којим влада акутна криза правде: насмејани, збринути масовни убица Брејвик кога нико није ни попреко погледао и злостављани активиста Ансанж нарушеног здравља којем се ниједна земља не усуђује да понуди политички азил.

Други парадоксалан пример су такозвани „стандарди заједнице“ Фејсбука. Чланови се суоче са пуританском, ситничавом, до бола политички коректном цензуром ове друштвене мреже. Фејсбук запошљава хиљаде будних редара и виртуелних препрека чији је посао да скидају и санкционишу често бенигне коментаре и безопасне фотографије корисника. Али прошло је пуних 17 минута пре него што је неко приметио да Брентон Тарант емитује масовно убиство преко Фејсбука. Снимак је дотад поделило хиљаде чланова; видели су га милиони. 

Иронијски ниво: Серијске убице као комичари 

„Намера нам је била да насмејемо публику, а затим је натерамо да размисли чему се смејала“, рекао је Андре Бонзел, коредитељ филма Човек ујео пса. 

Шта значи „тријумф означиоца“ у позно модерном периоду? Значи, како се уз дозу ироничног хумора примећује, да уз најнеутралнију нарацију може паразитирати најневероватније и најнеочекиваније читање. Можда једино што можемо да урадимо пред чистим ужасом јесте да му се нацеримо у лице.

Након екранизација стварних случајева серијских и масовних злочина, које су увек најјезовитији, те проласка кроз неколико фаза, поджанр филмова чији су јунаци серијске убице испоставио се донекле „истрошеним“. Појавио се један број филмова са иронијским отклоном, па чак и пародија на ту тему.

Није случајно да су већина католичке провенијенције (белгијски Човек ујео пса, италијански Монструм, амерички Серијска мама). Овде заједљиви католици, можда с пуним правом, пародирају протестантску опсесију позивом.

У католичкој Европи, сам феномен популарности појаве серијских убица јасно је иронијски назначен већ једном епизодом из филма Луиса Буњуела Фантом слободе, која је тада замишљена, а и перципирана као надреална и апсурдистичка. Суђење масовном убици се овде претвара у медијски догађај, а он у хероја масовне забаве. Када га осуде на смрт, сви му честитају и он одлази слободан – смртан као и свако други, али популаран као мало ко.

Овај надреалистички испад из 1974. године испоставио се пророчким. Јунак је љубитељ животиња, налази идеологију у Светом писму, користи снајпер да усмрти суграђане, а медији му пришивају надимак „песник-убица“. Речју, овај млади, углађени, добро одевени и наоко идеално интегрисани протагониста коме је серија насумичних убистава пут до славе неодољиво подсећа на Брејвика.

Можда је кључ за пародијски отклон најављен упечатљивим напорима италијанског комичара Ђанкарла Ђанинија. Две комедије на задате теме из седамдесетих година XX века – једна на тему серијског убице, Убица столећа (1973), а друга на тему преживљавања у немачком конц-логору, Пасквалино седам лепота (1975) – из глумца који је тумачио мале људе великих аспирација извукле су максимум. Италијани су успели да генеришу комичан ефекат чак и кад су у питању тако озбиљне теме. Вероватно је Ђанини инспирисао Роберта Бенињија – ако ништа друго, макар демонстрацијом да су комедије у оваквим миљеима могуће.

Ту лежи, биће, порекло Бенињијевих напора (као сценаристе, редитеља и главног глумца) филмова Монструм (1994) о италијанском серијском убици и Живот је леп (1997) о преживљавању у немачком конц-логору, који функционишу на потенцијалу комедије забуне.

И у Монструму и Убици столећа, психопате и потера су на делу, али, по принципу замене личности, у први план избијају добродушни, трапави губитници. Јунак филма Убица столећа хоће да га прогласе злочинцем (иако он то није) само да би постао славан. Антијунак Монструма, такође осуђен на вечито таворење и ситне лоповлуке, постаје славан против своје воље, као осумњичени. 

Додуше, врста комике из католичких италијанских пародија вуче на бенигну, медитеранску варијанту хумора наслеђеног од редитеља Алберта Латуаде или Федерика Фелинија, више него на северњачка, протестантска и црнохуморна решења на које је навикнута глобална публика.

Но и Монструм преузима надимак правог злочинца који је једно време харао Фиренцом, а Живот је леп завршава онако како вероватно мора да се заврши епопеја из конц-лагера. Тако и ироничне транспозиције жанра у позадини крију оптерећење дословности; тако и комедија цвета нађубрена трагедијом.

На релативно сличном трагу је и филм Серијска мама (1994) редитеља Џона Вотерса, који се сасвим отворено поистовећује с пародијом. Јунаци су сковани у несразмери између својих мајушних циљева и немалог броја жртава да се ови циљеви остваре. Из њих пробија сатира америчке прагматичности.

Но врхунац у иронијском отклону достигао је један незабораван белгијски филм који има неизбежне надреалне примесе. Као и Рођене убице, и он користи квази-веристички приступ – форму приче о бандиту који се исповеда пред филмском камером. Но Андре Бонзел и Реми Белво с малом екипом достижу много саркастичнији степен хумора у филму Човек ујео пса (1992) него било који од његових колега пре или после њега.

Бен из филма Човек ујео пса хоће да простодушно подели свој свет злочина, своје „мале тајне“ (како се отарасити леша, како не изгубити стрпљење), те своје „успоне и падове“, с благонаклоном филмском екипом.

Бен је, испоставиће се, монструозни расиста и психопата, али је његово бескрајно лапрдање на моменте ауторитативно и у бити забавно. И одатле произлази бескомпромисни, мрачни, сурови хумор у филму Човек ујео пса: бити с Беном (покојни Беноа Пулварду) – чак и ако то значи добити метак или саучествовати у његовим злочинима – представља непрестану трансгресију, граничну авантуру. Бен не скандализује нити плаши, он најпре заводи публику, користећи сав свој шарм да је уведе у свој свет – ма како тај свет био ишчашен или болестан.

Речју, Бен се показао ингениозним у поређењу с другим серијским убицама – по својим контрадикцијама, по својој сентименталности која се зачас изроди у нељудскост, по својој шизи, по својој ефикасности која непрестано пркоси његовој глупости. Бен је ружњикав и безначајан, али привидно слаткоречив, у сталном напору да себи, као и стварима и људима око себе, припише значај који не заслужују. Укратко, из Беновог популарног водича за хладнокрвне егзекуторе се види да је деструктивна и трапава будала, али ни он ни његова филмска екипа, а поготову његове жртве, га не виде као таквог; то је поглед резервисан за публику. Ово је поглед утолико привилегован колико је редак; он нам свакако, више него о било чему другом, још једном говори о баналности зла.

Идеја оваквих филмова померених ближе хумору је да филмске серијске убице нису само начин да се деца плаше пред спавање, као у серијалу о Фредију Кругеру. Експонирајући више баналне (Бен) него харизматске црте у карактерима серијских убица (Ханибал), више елементе забуне (Монструм), него „судбинске“ елементе (Смрт у очима), поджанр производи полукомичне или комичне ефекте. И овај се, дакле, као и други жанрови брзо попуњава иронијом, потом пародијом.

Како је напоменуто, није занемарљив католички одгој у Вотерсовом, Белвоовом и Бонзеловом, те Бенињијевом случају. Изван протестантског миљеа, убица се просто не може поистоветити са идејом позива; овај је концепт, напросто, из католичке перспективе сулуд, и једино што завређује пажњу је његово карикирање и пародирање. 

Ирационалност као лажни траг 

У медицинском и социјалном смислу, менталне болеснике никако не треба мешати с психопатама. Психопате ваља посматрати у градацијама по штети коју могу да направе, од ситних превараната и егоистичних манипулатора до криминалаца од каријере и садистички настројених злочинаца. Њих карактерише нарцисизам те мањи или већи недостатак савести.

Многе психопате су сасвим, ако не и сувише добро интегрисане у друштво. Успон психопата у популарном приповедаштву само је манифестација психопате-идола који се настанио и разбашкарио по лидерскима позицијама много дубље и шире него што на први поглед делује.

Шиза је постепено добијала повлашћену улогу у постиндустријском друштву због разноврсних, најпре економских разлога. Слично томе, појавило се одређено поопштавање, чак и добро скривена идолатрија, када су у питању психопате. Они представљају тек око један проценат популације. Но капитализам де факто награђује особине психопата – недостатак кајања и емпатије, грандоманија, уверљиво лагање, циљеви који оправдавају средства. Атрибути психопата уклапају се међу оне који се траже, и то све више, међу бизнисменима, верским лидерима и политичарима, и ту су далеко бројнији. Џон Ронсон у студији Тест за психопате наводи да их има око четири процента међу председницима компанија.

У том смислу, фикција о отворено малеволентним психопатама – који несумњиво постоје – у крајњем свођењу нас навлаче на погрешан траг, јер их онда не тражимо и не препознајемо тамо где су скривенији и опаснији, на важним функцијама, међу утицајним лидерима. Приповедаштво које се спонтано приклања највидљивијим – односно најартикулисанијим или најатрактивнијим међу психопатама – јесте приповедаштво које не ради ништа друго него жмури пред горим чињеницама.

Крајње ирационални серијски убица, чији су мотиви нагонски, појављује се у времену када, заправо, масовна убиства постају застрашујуће рационална: војне интервенције широм глобуса с крајње прагматичним мотивима и циљевима, тровање маса индустријским отпадом и неквалитетном храном ради профита. Место грамзивих бизнисмена и ледених политичара, који су истински анђели смрти, у масовним медијима дуго су заузимали хомицидни лудаци.

Злочинце у приповедаштву дуго није мотивисала примарно рационална коњукција новца и моћи. Детективски мета-сиже спојен је са светом болести – злочина и злочинаца који обитавају у ирационалним, деранжираним световима пркосећи свакој економији. Мотиви дакле нису били економски, већ психолошки. С појавом трилера чији је сиже сачињен од серијских или масовних злочина и потере за злочинцима, скована је бизарна конструкција. Криминалце нису гонили моћ и новац, већ лудило. Ратног хероја није мотивисала храброст и патриотизам, већ лудило. Диктатора или терористу нису мотивисали политички циљеви, већ лудило.

За фикцију нису дакле били битни економија и социјални поредак, већ психологија и наследни фактори. Ово је, на неки начин, осведочени тријумф еугеничара у приповедаштву. Као и другде, друштвена и политичка питања су се одавде усмеравала на приватни план: нису се разматрали социјални фактори, већ наследни; није се елаборисао рационални след догађаја, него се разглабала ирационална насумичност. 

Коначна интеграција: Масовне и серијске убице данас

Потоњих година, међутим, те су законитости ревидиране. Данас се у серијама као што су Породица Сопрано (1999-2007) или Озарк (2017-2022) серијски убица враћа у окриље нормалности. Може се рећи да се је он као јунак у оваквим наративима потпуно доместификован, максимално омиљен и приближен публици.

Серијске убице нису више нека изолована, усамљена чудовишта, на ти са својим злим поривима, с патолошком жудњом за крвљу, у перманентном рату са светом, заклети на проређивање становништва. Сада су то солидно социјализовани породични људи попут Тонија Сопрана или Мартија Бирда, дати у домаћем окриљу и комплетирани свакодневним проблемима и размирицама.

Другим речима, серијске убице су се коначно интегрисале у друштво толико да смо престали да примећујемо. Не бројимо им њихова наручена убиства, праштамо им саучесништво у злоделима. Презаузети смо стрепњом да ли ће остварити сан којем сви тежимо – да се нађу у ноторних 1%. Они су изоштернији на таласну дужину савременог света него већина њихових савременика или сународника.

Њихова жеља за успехом нам је свима блиска, иако можда нисмо спремни за бескомпромисност њихових метода. На повремену елиминацију издајничких савезника и опасних ривала гледамо благонаклоно, као нужан процес у суровој борби за опстанак коју, изгледа, губи већина обичних људи.

Истина је да се мафиози, више него било ко други, куну у породицу. Истина је да чак и јунаци Масакра електричном тестером у Тексасу припадају некој породици. Али тек у Породици Сопрано и Озарку осећамо како се коначно затвара обруч око „основне ћелије друштва“, како се она налази у смртоносном загрљају. Породице с неопходном кохезијом и концензусом опстају, као она Бирд, док су друге збрисане, као она Ленгмор. Јер ту где обитава породично језгро, ту где му више нико не гарантује не само амерички сан, већ и голи живот – то је центар стрепње, центар живота, па следствено и центар фикције. Некад су породичне вредности биле темељ на који су се надзидавале остале; данас је породица мета на коју су се наврзли и куси и репати.

Заиста, тек нам јунаци серија попут Породице Сопрано и Озарка демонстрирају да смо сви ноторно стешњени између криминалних картела с једне, грамзивих компанија с друге и владиних агенција с треће стране. Или су можда сво троје само главе једне исте Горгоне? Сицилијански мафијаши из серијала Кум (1972-1990) изазивали су емпатију, али су били доследно већи од живота. Они су ипак почивали у неком удаљеном свету, етносу, етосу и времену, вишеструко дистанцирани од познатог, очекиваног, свакодневног.

Насупрот томе, самоорганизовање породице Сопрано, а нарочито породице Бирд да пробави опредељење одметања од закона, њихов здружени злочиначки подухват у данашњој подели карата, у данашњим отежаним околностима, у новосроченој социјалној ситуацији – делују крајње људски. Ако смо се некад згражавали, чудили, гадили или дивили серијским и масовним убицама, данас смо научили да за њих здушно навијамо, да их свим срцем одобравамо.

За време короне, када су успостављени пoнеки авионски летови, задесио сам се у Београду и добио, случајно, необичну понуду за једнократни преводилачки ангажман. Социјални радник из Центра за социјални рад из Крагујевца требало је да сачека колегиницу из Гетеборга, која је долазила као пратња дечака кога је требало „уручити” баки.

Дечакови мама и тата „пали” су шанирајући на велико широм Скандинавије и заглавили су у Данској вишегодишњи „службени пут”. У Гетеборгу, где им је било званично пребивалиште, нису имали никога од рођака, па је њихов (тада) петогодишњи син – силом прилика – привремено удомљен у шведској „хранитељској породици”. У исто време, тамошњи центар за социјални рад покренуо је процес  којим је требало утврдити да ли дечакова бака у Крагујевцу, као најближи сродник, може о унуку да води бригу и да га издржава док се мама и тата не врате са „службеног пута”.

Непосредна комуникација између гетеборшког и крагујевачког центра за социјални рад није била могућа – административна правила налажу да званична преписка мора да иде преко „виших инстанци”, односно министарстава. Процедура се тако одужила, потрајало је месецима. Центар за социјални рад из Крагујевца закључио је, после провера, да бака може да брине о унуку; онда је и шведска страна могла административно да оконча „случај”. Кад је мање-више све приведено крају, дошла је корона и „примопредаја” детета морала је и због тога да буде одложена до даљњег.

Све то сазнајем на скоро пустом аеродрому, где са младим социјалним радником из Крагујевца кроз причу кратим време до слетања авиона. Рече ми и како до сада није имао сличан случај у својој пракси... Када је авион слетео, опет је уследила некаква процедура са полицијом, јер су сви путници са лета били већ увелико изашли пре него што су се коначно појавили дечак и две жене. Полицајац их усмери ка социјалном раднику, баки... и мени.

Кратак сусрет

Сцена је била чудна сама по себи – иако су сви ишчекивали сусрет, као да су сви одједном били изненађени; није било јасно ко би коме први требало да се обрати и шта да каже. Са маскама, штитницима и правилима социјалне дистанце све је било још чудније. Како год, споразумели смо се ко је ко и социјални радници повадише папире које је требало потписати.

Друга жена, од четрдесетак година, лепа, самосвесног држања, очигледно добростојећа и образована – коју је дечко пригрлио – била је „мајка“ из гетеборшке хранитељске породице. Она није имала никакву законску обавезу да путује у Београд; кренула је из своје унутрашње потребе и о свом трошку. Држала је велики албум са фотографијама и онако стојећи, брзински је почела да окреће његове стране – кућа, школа, спорт, зимовање, летовање... Она и њен муж имају троје своје деце, дечак из Крагујевца био им је као четврто. Деловало је као да је у тој породици прихваћен и вољен као члан породице.

„Он је дивно и паметно дете”, рече.

Дечак је баку препознао, поздравио, али му се није раздвајало од Швеђанке. Плакао је, али на крају ипак није правио превелику драму када је требало да крене са баком и социјалним радником. Видело се да прихвата своју судбину и да је несумњиво био припремљен за то шта га чека кад се искрца из авиона, колико је већ могуће дете од шест година припремити за такве ситуације.

Читава „примопредаја“ на аеродрому трајала је највише двадесетак минута. Све је урађено по пе-есу, закон је испоштован, али као да су код свих преовлађивали зебња и стрепња, а не радост. Док сам возио назад према граду, нисам могао да се отргнем утиску да сам присуствовао једном од преломних тренутака у животу тог дечака. У само двадесетак минута, његов живот из једног отишао у неком сасвим другом правцу.

Извор живота Трећег рајха

Кад сам ситуацију са аеродрома препричавао свом оцу, њега је та располућеност детета између две породице подсетила на „случај Пиречник“, којим се и сам бавио средином седамдесетих као новинар НИН-а.

Писао је тада серију текстова о судбинама словеначке „украдене деце“, коју су Немци за време рата отимали од родитеља и – уколико би се на тестирању показала „расно квалитетном“ – слали у Немачку на германизовање и усвајање, преко домова Лебенсборна.

Раних педесетих нацистички пројекат Лебенсборн представљао је непознаницу за ширу јавност, али је о њему, упркос очигледном ембаргу на информације и завери ћутања, временом штошта испливало на површину.

Лебенсборн је био сложена „институција“ са вишеструко разгранатом делатношћу, чији је духовни творац и врховни заповедник био СС командант Хајнрих Химлер. Име је кованица од речи das Leben – живот и der Born – извор. Значи, „извор живота“... Најједноставније речено, пројекат Лебенсборн требало је Рајху и фиреру да подари много расно супериорне деце, и поготово будућих бораца.

Као инструмент остваривања дугорочног пројекта расне политике хитлеровске Немачке, Лебенсборн је у развијенијој фази имао неколико сектора. Прихватао је „расно квалитетне“ труднице које су ван брака желеле фиреру и Немачкој да подаре децу, под условом, наравно, да је и њихов партнер испуњавао расне критеријуме. Овако рођена деца после порођаја су остајала у домовима Лебенсборна, док су мајке биле слободне да иду својим путем.

Уз учешће Лебенсборна остваривано је и отимање „здраве крви“ од других народа, што је подразумевало масовно киднаповање деце у окупираним земљама, највише у Пољској, али и у Чехословачкој, Југославији, Русији. Расну селекцију, понемчавање, а и наци-дрил, уколико су деца била довољно велика, на различите начине вршио је управо Лебенсборн.

Поврх свега, Лебенсборн је под својим кровом окупљао младе Немице, али и друге „аријевке“, Норвежанке, на пример, које су биле спремне и раде да за „службу фиреру“ рађају ванбрачну, али расно квалитетну децу са доказано „расним“ мушкарцима. По правилу, то су били виши СС официри или други истакнути есесовци који нису смели да губе време кад дођу са фронта на одсуство.

У случају деце отете из других земаља, Лебенсборн је такође вршио функцију креирања нових идентитета, јер деца су, по правилу, немачким породицама нуђена на усвајање не као „деца са истока“, већ са немачким именима и као деца палих немачких бораца.

Случај Пиречник

Иако ни Југославија почетком педесетих није знала за пројекат Лебенсборн и за његове размере и методе, успевала је да лоцира неку од отете деце и покретала је поступке за њихово враћање. Поменути „Случај Пиречник“ постао је својеврстан симбол те југословенске „борбе за децу“. Али, и више од тога – постао је и симбол располућености детета „избрисаног идентитета“, које за своје праве родитеље није знало, које није знало ни своје право име и порекло, а све то (углавном) нису знали ни усвојитељи, који су дете прихватили као своје и одгајали га као малог Немца.

„Да смо знали да има мајку, не бисмо га усвојили. Хтели смо да га имамо само за себе... (...)“, рекла је Јозефина Сирш, помајка Ивана Пиречника, када је случај почетком педесетих почео да привлачи пажњу новинара и медија. По њеним речима, дечака је „у сиротишту под управом СС јединица“ (у бити – у једном од домова Лебенсборна) пронашао њен муж, есесовац Густав Сирш, где му је речено да је реч о сину фолксдојчера који је погинуо у борби против партизана. Када је узео Ивана, Густав Сирш се опорављао од ране задобијене на фронту. Убрзо се вратио у своју СС јединицу, био заробљен и из Русије је стигао тек 1949. године. Јозефина и Дитер Сирш, односно Иван Пиречник, живели су у Судетима у Чехословачкој до 1946. године, када су одатле протерани, да би се потом населили у околину Касела.

А прави отац Ивана Пиречника, такође Иван, био је борац Штајерског батаљона и стрељан је у Марибору у децембру 1941, када је мали Иван имао тек десетак месеци. Иванова мајка, Павла Пиречник, ухапшена је у августу 1942. и заједно са сином одведена у Цеље, где се у једној школи налазио сабирни логор. Тамо су је једне ноћи одвојили од детета и, као и све друге старије од 18 година, њих више стотина, послали у Аушвиц.

Павла је Аушвиц преживела и по повратку у земљу трагање за отетим сином постаће јој главни смисао и мисија у животу. Скоро десет година пошто је од мајке одвојен, Иван Пиречник 1950. бива „лоциран“ у Немачкој, али то у првом тренутку није значило скоро ништа; мајка до њега није могла да дође. Тада почиње и правно-политичка игра коју је 1952. године пратила читава Југославија.

У први мах, Апелациони суд Америчке високе комисије у Немачкој одлучује већином гласова да се једанаестогодишњи Иван Пиречник не враћа у Југославију.

 „Било би свирепо да се дете одвоји из средине у којој се налази и упути у једну страну средину и страно место, међу страна лица, међу која се може убројати и његова рођена мајка“, гласило је образложење двојице америчких судија. По њиховом мишљењу дете је требало да остане код својих немачких усвојитеља, тим пре што је земља у коју би га требало вратити била комунистичка. Трећи судија издвојио је мишљење: „Сматрати да је један бивши нацистички војник погоднији за стараоца овом детету него његова рођена мајка која је, према подацима са којима се располаже, честита жена са пристојним домом, значи довести до кулминације нацистички план одвођења деце“.

Случај је привукао и пажњу међународне јавности, а негативна пресуда је у Југославији изазвала свеопшту осуду и бес. Одржавани су митинзи, писане су протестне ноте, упућена је протестна резолуција Уједињеним нацијама; истицало се да је одлуком америчког суда у Франкфурту погажена Декларација ОУН о правима човека. Притисак је имао ефекта, а и „специфична тежина“ Југославије у том конкретном тренутку (чињеница да се конфронтирала са Совјетским Савезом) одиграће своју улогу... Судски поступак се понавља.

Правда и срећа

Заједно са мајком, Павлом Пиречник, у Франкфурт овај пут путује и др Јоже Горичар, професор Љубљанског универзитета и врхунски правник и адвокат. Управо ће Горичарева стручност, елоквентност и смиреност (на разне провокације) превагнути да првобитна судска одлука буде преиначена. „Југославија је победила“ и дванаестогодишњег Ивана Пиречника у октобру 1952. дочекују као хероја и националног јунака. У Јесеницама га на железничкој станици поздравља хиљаду, а у Љубљани читавих десет хиљада људи; у родном Шоштању дочекало га је буквално цело место... Њему самом није било јасно шта се око њега дешава. У том тренутку није уопште говорио словеначки, већ само немачки...

Мој отац се са Иваном Пиречником срео 1975. године, 23 године по његовом повратку у „домовину“. Новинарски задатак му је био да забележи судбине и приче отете деце више од две деценије касније, и у светлу у међувремену откривених детаља о Лебенсборну.

Пиречник је тада радио као машинбравар у термоелектрани (у Шоштању) и, мада је одавао утисак срдачности, мој отац је причао како му је главни утисак о том сусрету остао оно што у новине није ушло – да је Иван Пиречник и тада деловао као подељена личност; као да је из њега избијала нека „дубинска“ туга.

И Јоже Горичар, правник који је био најзаслужнији што се Југославија „изборила“ за Ивана Пиречника, имао је према тој својој правној победи веома амбивалантан однос. Правда је била задовољена, али сама по себи није донела неупитну срећу актерима на чије је животе утицала.

Мајка Павла Пиречник, која је радила као спремачица у школи, испунила је своју „животну мисију“ тиме што се изборила да јој се син врати, али ношење са „профаним“ свакодневним стварима – почев од комуникације са сином са којим није говорила истим језиком и који је десет година „обликован“ у другој породици и систему, испоставило се, такође, као тешко савладив изазов. Испуњење сна за њу је значило неке нове тешке животне кризе...

Иван Пиречник се никад није женио и живео је у родном Шоштању са сестром, која је такође у рату прошла својеврсну голготу. Језик је, према сведочењима, савладао у року од годину дана и са свих страна је добијао подршку да се што пре уклопи у своју матичну средину. Ипак, све време је наставио да се дописује и одржава контакт и са својом немачком помајком Јозефином Сирш. Умро је у 44. години од рака плућа.

Антон Инголич је о судбини Ивана Пиречника написао роман „Дечак са два имена“, а у Енглеској је по мотивима његове приче снимљен филм „Сломљено срце“.

Свесно изабрана амнезија

Ингрид Вон Оелхафен, ауторка књиге „Хитлерова заборављена деца – мој живот унутар Лебенсборна“ (Hitler's Forgotten Children – My Life Inside the Lebensborn, 2015), такође је особа са два имена.

„Крштено“ име било јој је Ерика Матко и такође је дете отето из Словеније, које је преко једног од домова Лебенсборна завршило у немачкој породици. Ипак, она ће остати у Немачкој, и остаће Ингрид, и у том смислу је њена животна прича „комплементарна“ Пиречниковој.

За разлику од њега, кога је помајка прихватила као сопствено дете, Ингрид је од кад зна за себе од „мајке“ била третирана као „тринаесто прасе“, тако да је рано интуитивно закључила да се разликује. Али, то у чему је различита, односно који је њен прави идентитет и ко су јој прави родитељи, почела је да утврђује и схвата тек у својим зрелијим годинама. А када је, после пада Берлинског зида и уједињења Немачке, почела озбиљније да се интересује за свој „развојни пут“, суочила се, пише, са једним од парадокса нове Немачке.

„Док је нова држава била веома одлучна да разоткрије ужасне грехе које су починили владари старе источнонемачке државе, као и да из јавног живота одстрани оне који су имали везе са тајном полицијом Штази, било је много мање воље за суочавањем са злочинима Хитлеровог хиљадугошњег Рајха“, каже она.

Када је конкретно о Лебенсборну реч, она је немачко „институционално памћење“ упоредила са (свесно изабраном) амнезијом. Ипак, уз помоћ разних историчара и других истраживача, као и друге „деце Лебенсборна“ која су у једном тренутку почела да се удружују и размењују приче и информације, она у великој мери успева да реконструише пут који је прошла као беба и дете, „пре сећања“, од тренутка раздвајања од родитеља и породице до усвајања.

Она, такође, прилично детаљно реконструише и читав систем Лебенсборна, који је „стицајем околности“ широкој јавности до данас остао прилично непозната „цивилизацијска тековина“, упркос томе што сада има већ довољно доступних докумената, сведочанстава и разне друге грађе. Зашто је тако, свакако јесте питање за размишљање.

Ингрид Вон Оелхафен успела је да пронађе и своје словеначке сроднике и да са њима успостави контакт. Није, међутим, дошло до неког превеликог зближавања, поред осталог и зато што се све то десило у годинама када су блиски сродници били малтене на самом крају животног пута. Зато и она, када гледа уназад, а знајући такође судбине друге деце која су после десет и више година у „новом идентитету“ враћана у стари, не жали превише што није доживела још једно „сламање срца”.

Своје туге, несигурности узроковане нејасним идентитетом и пореклом, своју неуклопљеност, самачки живот без брачног везивања, свој дугорочни проблем са недостатком самопоуздања она, на крају, прихвата као део свог животног пута, и каже: „Ја сам Ингрид...“

Расточени животи

Глобално најпознатија особа која се везује за Лебенсборн несумњиво је Ани-Фрид Лyнгстад, илити Фрида, бринета из групе ABBA.

Мада није до краја јасна природа везе између њене мајке Сини и немачког наредника Алфреда Хасеа, несумњиво је да је он у Немачкој већ имао породицу и да је, ступајући у интимне односе са Норвежанком, свесно или несвесно поступао у складу са химлеровским инструкцијама о пожељности стварања расно квалитетног потомства.

Иако су после рата та „немачка деца“, како су их звали, у Норвешкој била жигосана и изопштавана на веома бруталан начин (можда бруталније него било где другде), Фрида је то у великој мери избегла. Са мајком и баком пребегла је у Шведску, где таквог одијума није било, а пошто јој је мајка рано умрла, одрастала је са баком и у химери улепшане приче о родитељима.

Ипак, ни светска слава коју је са групом ABBA доживела није је поштедела депресије када је, после првог сусрета са оцем, у својим већ тридесетим годинама, доживела озбиљно уздрмавање идентитета. „То је тешко... било би другачије да сам била тинејџерка или дете. Не могу истински да се повежем са њим и да га волим као што би било да је био уз мене док сам одрастала“, један је од њених описа сусрета са оцем.

Добар део свог потоњег живота она ће провести далеко од јавности, у „Грета Гарбо стилу“. Колико год да се њен живот разликује од живота остале деце Лебенсборна, (и) у том детаљу им је налик.

Фридриху Другом, светом римском цару и краљу Јужне Италије из 13. века, приписује се прво истраживање о људском везивању. Пошто је и сам говорио неколико језика, дошао је на ингениозну идеју да утврди који је урођени језик човечанства тако што ће одгојити групу деце која никада неће чути говор.

Заменским мајкама и дојиљама наредио је да децу хране, купају и умивају, али да им нипошто не тепају и да са њима не разговарају. Рачунао је да ће се тако сазнати да ли ће деца најпре проговорити хебрејски, грчки, латински, арапски, или можда језик својих родитеља.

Експеримент се завршио пре него што је изнедрио било какав лингвистички резултат – сва деца су умрла пре него што су изустила иједну реч. Али цар је ненадано открио нешто друго – да „деца не могу да живе без пљескања рукама, без гестова, без радости на туђем лицу и без тепања“.

Химлеров експеримент са Лебенсборном није Немачкој подарио расну и демографску обнову. Напротив. Произвео је само безброј расточених живота, подељених људи, „сломљених срца“...

Национална традиција свакако није неки затворени систем. Један од највећих зналаца за национални идентитет, Антони Смит, каже да је културно позајмљивање од других важно за успех и дуго трајање неких веома древних етничких/националних/верских заједница као што су Јевреји. Као пример наводи мешање јеврејске и хеленистичке културе, које је ојачало присуство Јевреја у античком свету. Могли бисмо да додамо и тријумфални сусрет Јевреја и Модерне, који им је омогућио несразмерно велико присуство у најбољим пословима и занимањима савременог света.

А шта то значи у српском случају? Да ли је Србин „какав био такав и остаде“, као у оној приглупој песмици „Нико нема шта Србин имаде“? Сам Свети Сава је унео толико новина у српску духовност, културу, идентитет, да ништа код Срба није било исто пре и после њега.

И у легендама о њему, он учи људе новим стварима, да ору и копају, разним занатима. Његов савременик из питоме Италије, Фрањо Асишки је укротио једног јединог дивљег вука. А свети Сава је, по неким предањима био окружен вуковима, па су га називали вучијим пастиром. 

Ја га никада нисам доживљавао као некаквог сладуњавог свеца, који живи миран, досадњикав живот. У вучијој земљи и вучијем времену, Сава је припитомио своју закрвљену браћу. Понекад ми изгледа као Гандалф Сиви, који мудрошћу и чаролијом чува Свет људи. И наш Сава је започео да ствара српску Дружину прстена.

Свети Сава је пропутовао више света, од Александрије до Бриндизија, од било ког Србина пре њега. Искористио је познавање света да побољша своје отечество. Његова достигнућа у јачању српске посебности превазилазе институционалне помаке као што је аутокефалија.

Народна култура

Старији истраживачи (Радослав Грујић, Димитрије Богдановић) сматрали су да су Свети Сава и његови следбеници од славе, чудноватог обичаја потеклог из древних времена, начинили једну од најважнијих и најлепших посебности наше духовности. Тиме су створили у свету јединствени национални обичај око кога се може градити национални идентитет.

Не зна се много о томе шта се следећих неколико векова дешавало са славама. Професор Горан Васин ми је рекао да се славске иконе помињу у Османском царству 17. века. Данашњи начин слављења славе је установио митрополит Михаило 1862. године.

Дакле, темељна традиција нашег народа, слава, развијала се и занављала најмање шест векова, у складу са новим временима.

Једна друга традиција из Средњег века је својевремено настала као испитивање нових уметничких могућности. То су манастири. У најдрагоценије доприносе српске духовности светској култури спадају они наши манастири у којима су спојени Исток и Запад. Као што су Дечани.

Романтичарски дух

После неколико векова, Вук је преокренуо српску културу и идентитет. Он је успео да направи невероватан скок на путу приближавања тадашњим центрима светске културе. Пронашао је „пречицу“ до самог срца романтичарске Европе. Самоуки из Тршића је преуредио српску традицију на такав начин да је постала хит културне моде у тадашњој Европи.

Романтичарска епоха је, иначе, лудовала за „народном“ уметношћу, до те мере чак да су понегде, као у Шкотској, измишљали народне песме. Чувени осијански епови су по свој прилици конструкт једног родољубивог шкотског песника. Срби су, као ретко када, у том тренутку у прилици да Европи понуде баш оно за чим је жудела: непатворену народну културу.

Сви знамо за усхићеност с којом су браћа Грим или Гете дочекали српске народне песме. Онда се пак десило нешто што ће постати типично за српске успехе и на другим пољима. Уместо да следе Вуков пут и преобликују традицију према духу времена, Срби су наставили да певају у духу народних песама и онда када се „мода“ променила. Прочитајте шта пише о томе Светозар Марковић. Њихова култура се вратила у балкански буџак на један дужи период. Али макар су тих неколико година дела слепих „певача прича“ из најгоре европске забити била надахнуће европских филолога, књижевника и музичара.

Измишљање традиције

Свака традиција је помало домаштана. Општепозната је прича о „древном“ шкотском килту и његовим блиставим шарама, које су тобоже, ознаке кланова. Овај „дизајн“ се развијао тек у 18. и 19. веку, а на коначну верзију је пресудно утицао један писац, Валтер Скот. Слична прича постоји и за Његоша и црногорску капу.

Неке „нове“ традиције, међутим, смислио је сам народ. Таква нова традиција била је шајкача. Почела је као део војничке униформе, налик на многе сличне у Европи. Душан Бабац, наш најбољи стручњак за историју униформи, пише како је српска шајкача у почетку била плава, у разним нијансама. Онда је српска војска 1908. године, међу првима у свету, увела маскирну, сивомаслинасту боју.

После Првог светског рата шајкача је уз брич панталоне и корпоран углавном у тој сивомаслинастој боји, постала симбол, прво Србијанаца, онда Срба уопште. Да ли је у питању била немаштина, или понос на своју победничку војску? Деведесетих година су избегли Крајишници радили по грађевинама у маскирним униформама. У сваком случају, једна модернизацијска тековина с почетка 20. века постала је важан састојак српске традиције.

Тако је и труба, од војничког инструмента, постала неодвојиви део сваког славља, мада ће ту традицију коначно кодификовати Гуча, Кустурица и Бреговић тек деведесетих година 20. века.

Слично путовање су прешли и ћевапчићи. Њихово порекло је од неке врсте фаст фуда у многим оријенталним градовима. Традиционална сеоска кухиња није располагала толиким месом. Пораст стандарда и изум замрзивача повећали су употребу меса. За разлику од осталих левантинских ђаконија, српски ћевапи су често од свињетине. И ето још једне нове „традиције“.

Ово су само неки примери „измишљања традиције“ како би то рекли Рејнџер и Хобсбаум. Могао да их још набрајам, али циљ овог текста није да представља збирку занимљивости. Намеран сам да покренем расправу о томе који елементи „традиције“ треба да буду неговани у 21. веку?

Срби у 21. веку

Прво треба да размислимо ко ће бити Срби у том веку. Њих ће бити не само мање него ће и тај смањени народ бити другачије распоређен него данас. У самој земљи, већина народа живеће око четири велика града (Нови Сад, Београд, Крагујевац и Ниш), можда и три, јер ће Београд и Нови Сад бити једна развучена урбана агломерација. Њихов идентитет ће бити пре периферијски, него „урбан“.

Најбогатији део народа живеће по беломе свету. Њихова деца могу да бирају којим ће се традицијама приклонити. Како учинити да српске традиције привуку поглед тог нараштаја коме се у великим светским градовима, као у супермаркету, нуди велики идентитетски избор? Шта је то што млади Данијел и Габријела треба да упамте о својим коренима? Чиме ће се толико поносити да ће пожелети да то завештање предају својој деци? Колико „туђих“ састојака може да се прихвати да се не изгуби традиционални „укус“?

Неки сматрају да је спас у затварању очију на промену. Или у увођењу праве, непатворене „традиције“. Недавно је избила расправа око односа јоге и православља. Има аутора који тврде да су посебна техника дисања и телесни став код исихаста, монаха са Свете горе, настали под утицајем источњачких техника. А они су били већи верници од многих данашњих православаца.

На другој страни, неки утицаји се сматрају „природним“. На пример у неким црквама се држе покривања женских глава и ударања главом о под. Постоје мишљења да ови обичаји нису део српске традиције, него скорашњи увоз из Русије. Као и руски изглед крипте Храма Светог Саве.

Складиште наслеђа

На почетку текста сам поменуо да Антони Смит сматра да културно позајмљивање може да ојача национални идентитет. Други део његове тезе гласи да то треба да буде „селективно позајмљивање и контролисани културни контакт“. То значи, позајмљивати најбоље од сваког.

Добар пример за то је Ивакура мисија. То је било путовање велике групе Јапанаца по Европи и Америци почетком 1870-их година. Гледали су шта је најбоље у свакој земљи коју су посетили. С обзиром на огромну укорењеност и особеност јапанске културе, они су могли да уклопе новотарије у живот своје земље, а да сачувају њену посебност.

Шта чувати у случају Србије и српског народа ван ње? У том смислу, Срби се нису показало као нарочито чуварни људи. Чак и око ствари за које постоји једногласност.

Пример за то је ћирилица. Сви се слажу око њеног чувања, али мало ко то спроводи. На боцама шампона и у менијима мобилних телефона постоји македонска, али не и српска ћирилица. Улице наших градова су затрпане не само нашом латиницом него и речима као што су shop, restaurant, food. Од телевизија са националном фреквенцијом само јавни сервиси користе ћирилицу, а неке чак у називу имају стране речи.

Да и не помињемо спорније елементе традиције. Шта треба да остане у националном књижевном, културном и историјском канону? То значи које писце читати, којима се уметничким делима дивити, које догађаје и људе величати? Да ли је то неки духовни пртљаг који треба да се понесе у будућност. Складиште је боља метафора. Кофер подразумева мали и ограничени избор. Складиште је место где можемо да одлажемо важне делове традиције, а да их вадимо оданде према потреби.

Није традиција ЈЕДАН „ватрени знак на хоризонту будућности“, што рекох у уводу, а сада порекох. Ако је будућност неки историјски хоризонт, онда су елементи традиције као звезде за астрологе. Њих је много и читају се у складу с потребом тренутка.

Ипак, постоји опасност да ћемо до те мере изгубити додир са традицијом да нећемо знати да тумачимо њене знакове. Или, да ће традиционалне поруке бити противречне и супротстављене једна другој. У том случају, треба да препознамо оне праве, корисне традиције. Да их мало прилагодимо, као што су чинили наши стари.

Преношење ватре

Заправо, велика дела модерне су била најбоља када су садржавала натруху традиције. Јер модерна је у начелу интернационална. Традиција је оно што је често стваралаштву давало ту преко потребну јединственост.

Сетимо се Момира Коруновића, тог „српског Гаудија“, који је као тај чувени барселонски неимар уклопио средњовековно наслеђе у савремени свет.

Или повезивање најдубље епске симболике револуције у поеми „Стојанка мајка Кнежопољка“ Скендера Куленовића.

Има ли модернијег песника од Васка Попе? Има ли неког ко се дубље спустио у бунар народне поезије?

И Бранко Миљковић је водио дијалог с народним предањем и митовима. Читав циклус његових песама се зове „Утва златокрила“, а песме су „Слуга Милутун“, „Тамни вилајет“ итд.

Плодна мешавина традиционалног и модерног види се и у масовној култури. Ту су стрипови „Биберче“ и „Женидба Душанова“, али и модна колекција „Симонида“ Александра Јоксимовића.

Занимљиво, у време здраве исхране и вегетаријанства, нисмо довољно оживели традицију посних српских јела. Зато је пропала већина наших ресторана на Западу, после златног доба роштиља седамдесетих и осамдесетих година. А Турци и Грци су оживели своје посне и вегетариjанске традиције.

Изузетно добро функционише и фолклор, можда најбољи пример за спој старог и новог. Наиме, већина „традиционалних народних игара“ заправо су дела надарених кореографа из времена социјализма. Фолклор је једна од оних ретких ствари које колико-толико привлаче децу, отуђену по свету.

Наравно, ту је и црква. Имамо пастира који добро познаје савремену културу. Колико ће свештенство моћи да га прати на том путу за опстанак српске вере у овом врлом, новом свету?

Како изгледају недељне школе при црквама у расејању, или допунска настава српског за нашу децу? Не смем ни да помислим шта поменути Данијел и Габријела гледају и читају на екранима. Ипак, да ли је понуда идентитетских садржаја добра?

Садржаји који чувају традицију и идентитет не морају да буду смртно досадни. У тој области много је професионалних родољуба-превараната и самопроглашених чувара баштине. Не знамо да ли су гори они који само гледају да узму новац, или они који искрено гуше својим застарелим схватањима националне културе. Учинимо идентитетске и традиционалне садржаје „cool”.  То је задатак за државу, јавне сервисе, интелектуалце, просветаре…

Иако ових шест милиона километара делује као огромно растојање, у суштини није тако. Пођите од тога да просечно растојање Земље од Сунца износи 150 милиона километара. Замислите сада стадион за фудбал дугачак сто метара у коме се на једном голу налази Сунце а на другом Земља. Сонда „Паркер“ се у тренутку достизања минималног растојања нашла на само четири метра од гола, у Сунчевом „петерцу“.

Илустрације ради, минимално растојање Меркура од Сунца не пада испод 46 милиона километара, што преведено на наша фудбалска растојања, значи да је Меркур, Сунцу најближа планета, негде на око 30 метара од гол-линије. Дневна температура на Меркуру износи око 480°C што делује као „хладовина“ у односу на пакао кроз који је пролетео „Паркер“.

Процењује се да је термички штит сонде, направљен од специјалног композитног материјала, био изложен температури од око 980°C. Направљен је тако да може да издржи и свих 1400°C, што је блиско температури на којој се топи гвожђе. Штит је инжењерско ремек-дело: има пречник од преко два метра, али је тежак само 70 kg и дебео једва 12 центиметара. И поред тога, изолација коју пружа толико је ефикасна да је температура са његове унутрашње стране само 30°C, што омогућава несметано функционисање осетљивих инструмената које сонда носи са собом. Сонда има и врло комплексан, потпуно аутоматски систем који непрекидно мења оријентацију летелице у простору тако да је штит увек окренут ка Сунцу. 

Блиски сусрет 

Никад раније се један објекат направљен људском руком није нашао тако близу Сунцу. Претходни рекорд држала је сонда „Хелиос“ која се давне 1976. године примакла Сунцу на 43 милиона километара, унутар Меркурове орбите. С обзиром да је летелица морала да пролети кроз јонизовану Сунчеву корону, радио веза је неминовно морала да буде прекинута на неколико дана.

Све је прошло како треба јер је контрола лета ухватила контролни сигнал са „Паркера“ непуна три дана касније. А то није мала ствар, с обзиром да је у сонду до сада уложено око 1,5 милијарди долара.

Подаци које очекујемо од „Паркера“ могу из основа да промене наше разумевање Сунца, да увећају наша знања о читавом Сунчевом систему и допринесу бољем разумевању еволуције звезда у космосу, поготово оних „гостољубивих“, у чијим орбитама се налазе настањиве планете.

Припреме за овај тренутак трајале су претходних шест година. Толико времена било је потребно да протекне од лансирања па до тренутка када се летелица нашла на идеалној трајекторији. Како би убрзали летелицу до енормних брзина (које су неопходне како би излагање летелице екстремним условима који владају у Сунчевој брзини било што краће), инжењери лета обилато су користили метод „гравитационе праћке“: летелица је седам пута пролетела поред Венере, сваки пут добијајући на брзини без утрошка горива, уз итеративну промену трајекторије која је полако добијала своју финалну форму. Након овог пролаза, летелица наставља да кружи око Сунца по веома издуженој путањи и на свака три месеца има репризу блиског сусрета са Сунцем, али се више никад неће наћи на овако малом растојању.

Разумети звезду

Шта све знамо о нашој матичној звезди коју астрономи означавају кругом са тачком у средини (☉)?

Сунце је, заправо, велика лопта усијане плазме, облика материје у којој су температуре толико високе да електрони више не орбитирају око атомских језгара већ се слободно крећу између њих. Грубо гледано, три четвртине масе Сунца чини водоник, једну четвртину хелијум (који је прво откривен на Сунцу па тек онда на Земљи), док се остали хемијски елементи могу наћи у траговима.

С обзиром на величину Сунца, разлике у притисцима и температурама драстично се мењају с растојањем од његовог центра. Највећа температура влада у средишту сунца (15.700.000°C) а најмања на његовој површини (5.770°C).

Полупречник Сунца износи око 700.000 километара и 110 пута је већи од полупречника наше планете. Запремински гледано, у једно Сунце може да стане око милион планета величине Земље. Сунце је толико масивно да сви остали објекти у Сунчевом систему заједно (планете, сателити, астероиди) не прелазе два промила Сунчеве масе.

Сунце је релативно мала звезда (оне највеће прелазе 100 Сунчевих маса), али се не налази у популацији оних најмањих, такозваних „црвених патуљака“, које чине доминантну већину у космосу.

Интересантан је парадокс да мале звезде живе неупоредиво дуже него оне веће: један црвени патуљак који једва да има довољну масу да покрене термонуклеарну фузију у свом језгру може да сија стотинама милијарди година. Највеће звезде изгоре неупоредиво брже и њихов животни век по правилу не прелази пар десетина милиона година.  

Боје светла

Иако астрономи сврставају Сунце у класу жутих патуљака, оно је у суштини бело: емитује светлост у свим деловима спектра, доминантно у видљивом и инфрацрвеном делу, мање у ултраљубичастом и рендгенском.

Ултраљубичасто (УВ) зрачење је генерално опасно по живи свет, водећи је узрок рака коже код људи и од њега нас у највећој мери штити Земљин озонски омотач. Краткотрајно гледање у Сунце, чак и у подне, не оставља трајне последице, док гледање кроз двоглед или телескоп без заштитног филтера може да изазове трајно слепило у року од пар секунди (мислите о томе!).

Када би Сунце имало боју дела спектра у коме емитује највише енергије, било би зелено. Кад сте негде на обали мора у сутон, Сунце има најшири спектар боја: може да буде наранџасто, црвено, љубичасто, чак и плаво. А ако сте још и заљубљени, тада можете да видите и све остале боје. 

Милион сунчевих степени

Сунце због своје температуре нема чврсту површину. Оно што видимо као Сунце је заправо његова „фотосфера“ – то је област у којој материја Сунца постаје довољно прозрачна да светлост коју Сунце емитује несметано стиже до нас. Дебљина фотосфере износи неколико стотина километара и кад бисте се нашли у њој имали бисте утисак да сте упали у лаку измаглицу.

Гледано кроз телескоп, фотосфера изгледа зрнасто – свака гранула представља врх струјног стуба који топлу материју из унутрашњости Сунца допрема на површину. Ту се загрејана материја хлади, постаје тежа и понире назад у унутрашњост Сунца дуж ивица гранула фотосфере.

Местимично, на фотосфери се уочавају „Сунчеве пеге“, места са сниженом температуром која зато изгледају тамније где изузетно јако магнетно поље привремено блокира уобичајено циркулисање топлоте.

На висини од око 500 километара температура достиже најнижу вредност: 3800°C. Изнад тог слоја почиње хромосфера (од грчке речи за боју – „хрома“) дебљине око 2.000 км. Име је добила по томе што се види као танки обојени круг око Сунца у тренутку његовог тоталног помрачења.

На почетку хромосфере материја је само делимично јонизована али температура у њој врло брзо почиње да расте, све док не достигне 20.000°C. Изнад тог слоја постоји танки регион транзиције дебео свега пар стотина километара у коме температура скаче на преко 1.000.000°C. Након те тачке почиње Сунчева корона која обухвата простор чија се величина мери милионима километара и чији се облик непрекидно мења.

Температурни услови у корони су свуда екстремни: просек се креће око 2.000.000°C, а максимална вредност може да достигне и 20.000.000°C . 

Сунчев ветар дува из короне

Механизам загревања короне ни данас није познат. Дуго се сматрало да овако високе температуре настају деловањем акустичних таласа који се из унутрашњости Сунца шире ка његовој површини. Новије теорије већи значај придају акумулираној магнетној енергији која се на неки непознати начин конвертује у топлоту. Свеједно, „Паркер“ је пролетео кроз Сунчеву корону и остао читав, пре свега зато што није прошао кроз њен најтоплији део.

Осим тога, корона је изузетно ретка – количина топлоте коју она може да пренесе на летелицу лимитирана је њеном врло малом густином (из истог разлога корону је могуће видети само приликом тоталних Сунчевих помрачења).

Корона је, истовремено, и извор „Сунчевог ветра“, струје наелектрисаних честица (углавном протона и електрона) која се радијално простире кроз читав Сунчев систем. На 15 милиона километара од Сунца почиње зона позната као хелиосфера, зона којом доминира управо Сунчев ветар.

У време настанка Сунчевог система, соларни ветар „одувао“ је у међузвездани простор сав „вишак материјала“ преостао након формирања планета. Гледано са даљине од неколико светлосних година, изгледа као да Сунчев ветар изнутра надувава својеврстан „мехур“ у коме се налази читав Сунчев систем, потискујући космичке гасове и прашину даље од Сунца. Када честице соларног ветра, вођене струјним линијама Земљиног магнетног поља, дођу у контакт са нашом атмосфером, долази до јонизације и појаве живописне ауроре (бореалис или аустралис, зависно од земљине хемисфере).

Невидљива граница Сунчевог система налази се на месту где Сунчев ветар губи снагу у сусрету са материјом расутом између звезда. Ту се завршава хелиосфера, зона Сунчевог утицаја, ту почиње међузвездани простор, Млечни пут, ту су негде и сонде Војаџер 1 и 2 које су ову границу „прекорачиле“ 2012. и 2018. године...

Зона Сунчевог утицаја је огромна: полупречник хелиосфере 50 пута је већи од растојања Земље од Сунца. 

„Паркерова“ мисија

Сонда „Паркер“ јесте оборила један значајан рекорд, али је њена намена много комплекснија. Ако потраје, можда ћемо добити одговор на нека стара али још увек отворена питања:

• Како се енергија прелива из фотосфере у корону?
• Зашто је корона тако врела, шта је то загрева до екстремних температура?
• Како корона генерише Сунчев ветар? Какву структуру имају тзв. рупе у корони које такође представљају извор Сунчевог ветра?
• Да ли су извори Сунчевог ветра постојани или се нови формирају брзином којом стари нестају?
• Како се убрзавају честице Сунчевог ветра? Како се њихове енергија простире кроз корону и хелиосферу?

Уз то, Сунце је жива, динамична звезда, која има периоде веће и мање активности који се смењују на сваких 11 година. Површина Сунца има много активних тачака у чијој околини се нагомилава огромна количина енергије, све до тренутка док се не ослободи на експлозиван начин. Ту су, за почетак, Сунчеве протуберанце, пламенови гаса у Сунчевој атмосфери видљиви изван обода Сунчевог диска који имају много већу густину и знатно нижу температуру од околне короне.

Протуберанце најчешће имају лучни облик и повезују две области на Сунцу које имају супротни магнетни поларитет. Много већу снагу имају Сунчеве бакље које у пар секунди или минута могу да ослободе енергију упоредиву са енергијом читавог Сунца.

Већина бакљи настаје око Сунчевих пега где јако магнетно поље спаја фотосферу и корону. Једна бакља може да угреје корону до 10.000.000°C и убрза наелектрисане честице скоро до брзине светлости.

На крају, ту су и коронални избачаји маса, гигантске експлозије у корони, обично у околини Сунчевих пега или бакљи. Током једне овакве експлозије Сунчева корона избаци око милијарду тона материје у космички простор. 

Звездани хирови и тајне

Ниједну од ових појава не разумемо до краја, не умемо да предвидимо нити можемо лако да проценимо њихов деструктивни потенцијал. Све ове појаве генеришу струју високо-енергетских честица које могу да произведу мању или већу штету на вештачким земљиним сателитима, телекомуникационој или електричној мрежи.

У интеракцији са Земљиним магнетним пољем настају геомагнетске олује, при чему је највећа забележена у септембру 1859. године под именом „Карингтонов догађај“. Ова олуја практично је онеспособила тек успостављену америчку телеграфску мрежу, изазивајући варничења и пожаре у телеграфским станицама, при чему је неколико оператера задобило повреде изазване електро-шоковима. Име је добила по астроному Ричарду Карингтону који је узрок овог догађаја пронашао у соларној бакљи коју је приметио непосредно пред почетак олује.

Једна слична геомагнетска олуја је 1989. године изазвала пад електричне мреже у већем делу канадског Квебека. Снага соларног ветра у том тренутку била је тако велика да се поларна светлост видела далеко на југу, све до Тексаса. 

Веза између климе на Земљи и Сунчеве активности није јасно утврђена, али постоје индиције да нека зависност постоји. Најбоље документован је период познат као „Маундер Минимум“, од 1645. до 1715. године, када је Европа пролазила кроз период познат као „мало ледено доба“ са изразито ниским температурама.

Два века касније, немачки астроном Шпорер, а затим и брачни пар Маундер, приметили су да се овај период упадљиво преклапа са периодом изразито слабе Сунчеве активности, када је током 30 година посматрања уочено само 50 Сунчевих пега уместо уобичајених 40.000.

Сунце, дакле, има своје хирове и тајне – далеко од тога да знамо све о њему. Поменимо и то да је сонда „Паркер“ добила име по Јуџину Паркеру, научнику који се још половином прошлог века бавио изучавањем механизма загревања короне и математички предвидео постојање Сунчевог ветра.

Паркер је једини научник који је до сада имао ту част да уживо гледа лансирање сонде која носи његово име (2018). Нажалост, није поживео довољно дуго да види блиски сусрет сонде са Сунцем: умро је 2022. године у 94. години живота. 

Зашто Сунце сија

Иако данас знамо да је Сунце старо преко пет милијарди година и да се налази над главом човечанства од самог почетка, кроз историју је било врло мало оних који су покушали да одговоре на једноставно питање: зашто Сунце сија? Парадоксална је чињеница да све до почетка XXI века нисмо имали колико-толико комплетну слику о нама најближој звезди.

О Сунцу као извору живота говори се тек 1833. године у радовима чувеног астронома Џона Хершела: „Сунчеви зраци основни су узрок практично сваког кретања које се дешава на земљиној површини. Захваљујући његовој оживљујућој снази из неорганске материје настају биљке, без којих нема ни животиња, ни људи, ни огромне енергије стављене људима на располагање у виду наслага угља.“

Половином XIX века физичар Херман фон Хелмхолц изнео је теорију да Сунце генерише топлоту услед сажимања материје под дејством гравитационих сила.

Сасвим неочекивано, свој допринос расправи дао је и Чарлс Дарвин: посматрајући брзину ерозије једне долине у јужној Енглеској, Дарвин је проценио да је природи било потребно најмање 300 милиона година да је створи. Самим тим, Земља и Сунце морају бити још старији.

Био је то велики искорак у конзервативном друштву које се и даље држало библијских бројки према којима је свет био стар свега неколико хиљада година. Ово је изазвало велику нелагоду међу астрономима: ако је Сунце заиста толико старо, одакле потиче сва та силна енергија коју емитује толико дуго? 

Међу онима који су се противили Дарвиновој теорији о постанку врста, налазио се и чувени физичар лорд Келвин, човек који је формулисао други закон термодинамике и установио апсолутну температурну скалу. Келвин је одбацио Дарвиново тврђење о брзини геолошких процеса и старости Сунца.

Са друге стране, Келвин је био довољно проницљив да одбаци хемијске реакције као потенцијални извор Сунчеве топлоте: „Чак ни најжешћа реакција супстанци у количини равној Сунчевој маси не би потрајала дуже од 3000 година.“

Као извор Сунчеве енергије Келвин, као и Хелмхолц, у прво време означава гравитациону енергију Сунчеве масе. Међутим, астрономи су брзо срачунали да овако генерисана енергија не би потрајала довољно дуго, Келвин 1862. године модификује своју теорију и с великом убедљивошћу и елоквенцијом тврди да Сунчева енергија настаје као плод удара безбројних метеорита о Сунчеву површину. С обзиром на то да је космос практично неисцрпан ресурс метеорита, Келвин је сматрао да је на овај начин објаснио извор Сунчевог зрачења током 20 милиона година.

„Ко смо ми“, пита Келвин, „па да, као Дарвин, тврдимо да нешто може да траје 300 милиона година?“

До новог покушаја да се одгонетне порекло Сунчеве енергије дошло је тек 1896. године, када је Анри Бекерел открио феномен природне радиоактивности. Убрзо је примећено да радиоактивне радијумове соли имају температуру која је виша од температуре околине. Природно, изнета је претпоставка да Сунце генерише топлоту распадом радиоактивних елемената али се од теорије одустало врло брзо, чим је утврђено да је њихов проценат на Сунцу практично занемарљив.

Напретка није било све док 1905. године Алберт Ајнштајн није формулисао принцип еквивалентности масе и енергије: E=­mc².

Други кључни пробој направио је британски хемичар Френсис Астон, који је прецизним експериментом утврдио да је маса четири атома водоника нешто већа од масе једног атома хелијума.

Ове две чињенице повезао је у једну бриљантни енглески астрофизичар, сер Артур Едингтон 1920. године. По њему, извор Сунчеве енергије могао би бити процес фузије (спајања) четири атома водоника у један атом хелијума. С обзиром на то да је маса материје на почетку процеса фузије већа од масе на крају, недостајућа маса манифестовала би се, сходно Ајнштајновој релацији, као енергија Сунчевог зрачења. Едингтон је брзо израчунао да би конверзија малог процента масе Сунца у енергију била довољна да Сунце сија милијардама година. 

Централа у центру Сунца

Испоставиће се да је Едингтон био у праву. Данас знамо да је Сунце доминантно састављено од водоника и хелијума и да се у центру Сунца, тамо где су температуре и притисци највећи, око 600 милиона тона водоника сваке секунде конвертује у хелијум. Маса генерисаног хелијума је за 4 милиона тона мања – управо толико масе се сваке секунде конвертује у енергију што Сунцу даје снагу која се мери „јотаватима“  (префикс „јота“ означава јединицу иза које се налазе 24 нуле).

Сваки кубни метар Сунца генерише енергију довољну за једну сијалицу од 200 вати. Снага сунчеве светлости која по ведром дану пада на квадратни метар површине земље на просечној географској ширини износи нешто више од једног киловата.

Сва сунчева енергија генерише се у његовом језгру. Генерисана енергија спречава да звезда доживи гравитациони колапс под дејством сопствене тежине. Пре него што буде емитована у космос у виду сунчеве светлости (зрачења), ова енергија мора да прође дуг пут од језгра звезде до његове површине.

Први слој, који се пружа од језгра па све до 70% сунчевог полупречника толико је компактан да се кроз њега топлота проводи искључиво зрачењем. Потребни су милиони година да би се један фотон пробио кроз ту згуснуту, наелектрисану масу и доспео у слој који је довољно редак да се у њему топлота може проводити много бржим процесом струјања (налик на процес загревања воде у џезви за кафу).

Данас је механизам којим се језгра водоника (протони) конвертују у језгра хелијума детаљно објашњен. На звездама попут Сунца, доминантан је тзв. P-P (протон-протон) процес, масивније звезде користе тзв. CNO-циклус у којима се угљеник (C) користи као катализатор, а азот (N) и кисеоник (О) појављују као нуспроизводи. 

Мистерија неутрина

Оба модела предвиђају ослобађање одређене количине супер-лаких честица, електронских неутрина, који кроз Сунчеву материју, без обзира на њену густину, путују као сардине кроз мрежу исплетену од рупа.

Неутрини су тако лаки да њихова маса још увек није прецизно измерена, тако бројни да вам кроз нокат на палцу сваке секунде пролети њих милијарду, имају брзину тек нешто мању од брзине светлости и тако су неухватљиви да су вам неопходни огромни детектори (величине олимпијских базена) да бисте успели да ухватите пар неутрина недељно.

Сунчеве неутрине први је детектовао Рејмон Дејвис 1968. године. Колико је то био тежак посао може да илуструје чињеница да је у наредних 30 година непрекидног рада Дејвис регистровао свега 2.000 неутрина.

Његов подвиг поновила је јапанска екипа на челу са Масатоши Кошибом 1986. године (чувени „Камиоканде“ експеримент). Обојица су користили детекторе који су били саграђени дубоко под земљом како би се заштитили од утицаја космичког зрачења. 

Читава теорија доспела је у озбиљну кризу када се испоставило да измерени број неутрина достиже само трећину од броја који предвиђају теоријски модели. Тек почетком XXI века слагалица је постала комплетна када су физичари непобитно доказали да неутрино има „шизофрену личност“: током свог лета ка Земљи он може спонтано да промени свој тип из „електронског“ у „муонски“ или „тау“ неутрино. Детектори на земљи били су оспособљени за детектовање првог типа, док су друга два пролазила неопажено тако да је детектована само трећина од очекиваног броја.

Када је ова претпоставка потврђена, прича о извору Сунчеве енергије била је коначно комплетирана. Дејвис и Кошиба су за откриће соларних неутрина добили Нобелову награду за физику 2002. године. 

Сунце на филму

И поред значаја које Сунце има за живот на Земљи, релативно је мало СФ филмова у којима Сунце има значајну улогу. Вероватно најбољи филм на ту тему, „Sunshine“, снимио је Дени Бојл 2007. године, окупивши притом сјајну глумачку екипу на челу са Силијаном Марфијем, Крисом Евансом, Мишел Јео и Хиројукијем Санадом.

У том филму Сунце се, из неког непознатог и никад објашњеног разлога, спонтано гаси („Our Sun is dying. If the sun dies, so do we...“), количина емитоване топлоте смањује се толиком брзином да је Земља током само једне генерације претворена у ледену пустињу у којој су се човечанство и читав преостали живи свет нашли на самом рубу физичког опстанка.

Једини начин да се избегне катастрофа јесте да се Сунце, као угашена фуруна, некако поново „потпали“ тако што ће специјално конструисани брод прићи Сунцу довољно близу да на њега испали фузиону бомбу величине Менхетна...

Прва мисија доживела је необјашњиви неуспех, пре него што је посада стигла да пријави било какав проблем. Филм је фокусиран на другу мисију која иде трагом прве и, реално, представља последњу шансу да се Сунце спасе од умирања. 

Иако је филм прожет поприличном дозом мистичног обожавања Сунца карактеристичним за Стари век када су небеска тела била у тесној вези са божанствима многобројних религија (чланови посаде имају посебну собу у којој сатима седе и са побожном пажњом посматрају Сунце на огромном екрану), и иако таква опчињеност магичном снагом Сунца често делује помало бизарно или непримерено данашњем добу (нарочито кад заузме централно место у филму), технички аспект целе приче изведен је беспрекорно. Дени Бојл на врло уверљив начин приказује сва искушења са којима ће се сусрести свако ко покуша да се примакне Сунцу „на дохват руке“.

Нарочито је импресиван дизајн космичког брода који, баш као и сонда „Паркер“, испред себе „гура“ огромни термички штит сферног облика који све делове летелице држи у перманентној сенци. 

Смрт Сунца

Кад смо већ код ове теме, може ли Сунце заиста да „умре“? Сасвим сигурно, Сунце не може да „акутно оболи“ као у Бојловом филму, нити може да згасне тек тако, у временском оквиру који се мери деценијама, вековима или миленијумима... Али истина је да Сунце, чак и у овом тренутку, док читате редове овог текста, лагано умире и да се неминовно ближи свом крају. А пре него што престане да буде активна звезда, Сунце ће се побринути да уништити све што је до сада створило и пажљиво гајило на Земљи. Наш творац биће на крају приче и наш немилосрдни џелат, и не постоји ништа што би то могло да спречи.

Сунце је звезда у чијем се средишту већ пет милијарди година одвија фузија водоника у хелијум. Са протоком времена, количина расположивог водоника у центру Сунца се смањује а повећава количина „хелијумског пепела“ који се лагано таложи и нагомилава.

С обзиром да је тренутна температура Сунчевог језгра сувише ниска, хелијум је инертан и не учествује у термо-нуклеарним реакцијама, самим тим не производи енергију чија би радијација доприносила одржавању равнотеже са гравитационим притиском огромне Сунчеве масе.

Услед тога, језгро Сунца – сфера чији радијус износи 20% од радијуса читавог Сунца (мање од 1% запремине) – непрекидно се компримује и смањује под теретом виших слојева, при чему се ослобађа гравитациона потенцијална енергија од које бар половина бива конвертована у топлоту. Долази до повећања температуре, што опет повећава интензитет фузије и укупну количину генерисане енергије (луминозност) Сунца. Већа количина генерисане енергије изазива експанзију горњих слојева Сунца тако да се величина Сунца повећава.

Иако је то повећање данас, док још увек има водоника у језгру, толико мало да се не може измерити, теоријски прорачуни дају недвосмислен резултат: свакога дана Сунце је мало веће и мало „бљештавије“ а количина енергије која стиже на Земљу увећава се за 1% на сваких 110 милиона година. Услед тога, на дуге стазе, просечне температуре на нашој планети неминовно ће расти.

Смрт Земље

Сунце се тренутно налази у фази када од „извора живота“ лагано прелази у „извор деструкције“. Прва жртва Сунца биће све биљке на Земљи. Као што постоји кружење воде у природи, на Земљи постоји и једнако важно кружење угљеника.

Угљен-диоксид (CO₂) из атмосфере у контакту са атмосферском водом ствара слабу киселину која у контакту са силикатним минералима ствара чврсте карбонате. Ови карбонати ће, пре или касније, завршити испод Земљине површине услед кретања тектонских плоча и константног подвлачења једне плоче испод друге. Карбонати заробљени испод земље биће разложени топлотом магме у Земљиној унутрашњости, а ослобођени CO₂ биће враћен у атмосферу кроз вулканску активност.

Међутим, како температуре на Земљи буду расле, брзина којом се CO₂ уклања из атмосфере биће све већа, тако да ће тектонски процеси пре или касније изгубити битку са све топлијим Сунцем. Концентрација CO₂ у атмосфери почеће неминовно да пада све док, кроз отприлике 600 милиона година, не падне испод границе која је потребна за тзв. C₃-тип фотосинтезе.

Овај тип фотосинтезе користи највећи број биљних врста, што ће довести до њиховог изумирања. Симболично или не, прво ће нестати цвеће, затим листопадне а онда и све четинарске шуме.

Неке биљне врсте (кукуруз, сирак, просо, неке сорте траве, 5% од укупне биомасе) могу да врше фотосинтезу типа C₄ за коју су потребне много ниже концентрације CО₂. Али и ове врсте ће неминовно ишчезнути када CО₂ практично нестане из атмосфере.

С обзиром да су биљке на почетку ланца исхране животињског света, претпоставка је да ће све комплексне животне форме ишчезнути у наредних милијарду година, док ће оне примитивније опстати у скривеним ћошковима планете бар још две, након чега ће сви трагови живота на Земљи бити избрисани у року од пар стотина милиона година.

Иронија природе је да смо данас приморани да се боримо са вишком CО₂, иако ће доћи тренутак када ће нас његов недостатак трајно отерати са ове планете. 

За милијарду година

Прорачуни показују да ће кроз милијарду година Сунце бити 10% сјајније што ће просечну температуру на копну повећати до скоро 50°C. Појачано испаравање воде из океана довешће до повећања количине водене паре у атмосфери која такође представља врло потентан гас „зелене баште“. Настаће позитивна повратна спрега: више водене паре у атмосфери довешће до додатног повећања температуре, што ће опет изазвати повећано испаравање текуће воде.

Процес ће се убрзавати све док сви океани потпуно не испаре, што ће Земљу претворити у врелу сауну у којој ће температура постати упоредива са оном која тренутно влада на Венери.

Без текуће воде која „подмазује“ кретање тектонских плоча, њихово кретање ће се зауставити што ће дефинитивно прекинути и процес кружења CО₂.

За очекивати је да ће кроз три милијарде година температура на Земљи износити 150°C, а још милијарду година касније, како се јачина Сунчеве светлости буде повећавала, прећи и 1500°C, што ће бити довољно да површину Земље претвори у океан лаве. 

Кроз пет милијарди година, сав водоник у језгру Сунца биће потрошен, тако да хелијумско језгро више неће моћи да се „брани“ од потпуног колапса под теретом виших слојева Сунца. Овај колапс генерисаће топлотну енергију која ће омогућити фузију и у слојевима Сунца непосредно изнад језгра, што ће довести до даљег повећања величине и емитоване енергије.

Наша релативно мала звезда претвориће се у „црвеног џина“ гротескних размера: кроз седам и по милијарди година, Сунце ће постати хиљаду пута сјајније него данас и толико велико да ће прогутати Меркур и Венеру.

Судбина Земље још увек није утврђена са сигурношћу: иако ће Сунчев полупречник достићи фантастичних 180 милиона километара и увелико захватити Земљину садашњу орбиту око Сунца, сасвим је могуће да ће се у том тренутку Земља налазити у некој другој, много „широј“ и сигурнијој орбити јер ће се Сунчева маса, услед константног губитка материје кроз Сунчев ветар, смањити за трећину, самим тим и сила његовог гравитационог привлачења. Ако преживи ову фазу, температура на одавно мртвој Земљи биће изнад 2.000°C . 

Лице белог патуљка

Временом ће интензитет фузије у вишим слојевима Сунца опасти испод границе која је потребна да држи равнотежу са гравитационим притиском, доћи ће до колапса звезде, рапидног смањења њене величине услед чега ће притисак и температура у хелијумском језгру достићи 100.000.000°C.

На тако високој температури звезда почиње да фузионише хелијум у угљеник. Почетак тог процеса је нарочито буран: током тзв. „хелијумског бљеска“ Сунце ће пар процената своје масе конвертовати у угљеник у року од свега пар сати. Након тога, звезда ће наставити да фузионише хелијум, али је њен крај сада већ сасвим близу јер је фузија хелијума много бржи процес од фузије водоника.

После „свега“ 100 милиона година хелијум у језгу биће потрошен, а процес контракције језгра и ширења спољних слојева ће се поновити тако да ће Сунце поново проћи кроз фазу „црвеног џина“ која ће трајати много краће, свега 20 милиона година. Иако неће достићи претходну рекордну величину, Сунчева луминозност наћи ће се на самом врхунцу. По неким проценама, Сунце ће тада бити 2.000 пута сјајније него данас.

Сунце је сувише мала звезда да би имала још један циклус сажимања и ширења, током којег би угљеник био фузионисан у теже елементе, све до гвожђа, и нема довољну масу да би, на крају, свој живот окончала у спектакуларној експлозији као супернова. Уместо тога, Сунце ће ући у нестабилну фазу праћену термичким пулсирањем услед наглих промена у количини генерисане енергије.

Овај „rigor mortis“ довешће до тога да спољни слојеви Сунца буду одбачени у космички простор као „планетарна небула“, чије ће импресивне боје згаснути након десет хиљада година. Од Сунца ће остати само голо, неактивно језгро налик на врели дијамант, углавном састављено од угљеника, кисеоника и трагова тежих елемената. Његова маса износиће, отприлике, половину садашње масе Сунца са температуром на површини од око 100.000°C.

Сунце ће, као и све звезде сличне величине у космосу, завршити свој живот као усијани „бели патуљак“. Иако су у њему сви извори нове енергије угашени, проћи ће хиљаде милијарди година пре него што се Сунце охлади до тачке када ће се потпуно уклопити у космички мрак и постати невидљиви „црни патуљак“, угарак некада моћне звезде.

Све у свему, за сада смо безбедни. До тренутка потпуне пропасти дели нас читава вечност. А вечност је, што неко рече, прилично дугачак период, нарочито при крају.

Количина оваквих порука је застрашујућа: према неким истраживањима, на Иксу (Твитеру) она је прешла критичну границу од 10%. Британски лист „Гардијан“, чији сајт нема репутацију места где се оставља много коментара, недавно је избрисао преко милион порука због „агресивног, неприхватљивог језика, извртања чињеница и одсуства контекста“. Живимо у време када је бес најдоминантнија емоција на интернету.

„Rage bait“ није исто што и „Click bait“ – ово потоње смишљено је да заголица вашу машту и натера вас да отворите једну страницу више. Осим што је допринео тоталној кретенизацији преовлађујуће новинске форме која обично почиње насловом који ама баш ништа не значи („Мирно је лизао сладолед а онда му се десило нешто невероватно“; читај: „Испала му кугла на бетон“), нема доказа да је „Click bait“ неког озбиљно угрозио.

„Rage bait“, који фаворизује конфликт и поларизацију је сасвим друга прича. Некада маргинална тактика за привлачење пажње данас је прерасла у легитимни образац понашања на интернету.

Армија „интернет ратника“

Фаворизовање екстремних ставова на друштвеним мрежама створило је читаву армију „интернет ратника“ – људи који су у свакодневном животу најчешће неприметни, одмерени, узорни грађани или породични људи, али на интернету зато отворено нападају или чак прогањају сваког ко мисли другачије користећи агресиван језик срачунат да нанесе увреду, да повреди, да код жртве изазове осећај немоћи, беса, страха или понижености.

Списак мета је практично неограничен: емигранти, националне мањине, угрожене друштвене групе, држављани ове или оне државе, изборни кандидати, они који воле или не воле Новака Ђоковића, људи који промовишу одређену политику, вредносни став, стил живота, књижевни или музички правац. Ту су, затим, „запаљиве“ теме као што су избори, контрола оружја, право на абортус, да ли Бог постоји и зашто не...

Има међу тим „бескомпромисним борцима“ и оних које је „стварни“ живот маргинализовао и сместио у неки запећак у коме време протиче али се ништа не дешава, а који су у интернету коначно пронашли начин да своју годинама накупљану горчину артикулишу у осветнички поклич против оних који су их непрекидно понижавали и оставили на првој пречки социјалних мердевина (попут горе цитираног Илије Чворовића, додуше у време пре интернета).

Тај кривац је, најчешће, погрешно идентификован: никад то није сопствени мањак образовања, лењост, површност, клађење на погрешног коња или било шта индивидуално. Увек су то неке невидљиве силе, светске сплетке, завере, систем који је немилосрдан зато што иза њега стоји неки богатун, члан „светске владе“, неки Јевреј, ЛГБТ портпарол, Кајзер Созе, неко ко је довољно моћан да вуче конце из мрака а да никад у томе не буде ухваћен... Ови интернет ратници верују да располажу свим чињеницама, да разумеју читаву ствар, да је све тако очигледно да само слепац не види суштину, иако их је такав став у стварном свету често остављао без пријатеља, без правог посла и без перспективе.

Потрошња емоција

Понекад ћемо за ове људе, и поред агресивног речника који користе, имати мању или већу дозу разумевања. Кад неко ко је избегао из Сирије и сада живи у неком од бога заборављеном избегличком кампу напише „твит“ у коме прети Асаду и прижељкује му брзу и насилну смрт, то се чак и може разумети. Не можете од човека који са породицом спава под шатором и храни децу брашном из пластичне кесе очекивати сталожен тон или дубоку политичку анализу. Када девојка у Ирану скине хиџаб и упали цигарету на пламену слике ајатолаха Хамнеија, то је потез срачунат да изазове гнев код затуцаних лојалиста и буру позитивних емоција код противника режима. Све је то очекивано, јер кад падају главе, умереност често престаје да буде врлина.

Међутим, таква бурна времена дођу и прођу, али бес на интернету опстајава, често и у бизарној форми. Веровали или не, на „Reditt“-у имате читаву дискусиону групу за људе који не могу да смисле Илона Маска, чији је искључиви циљ да брутално нападају и вређају човека за буквално сваку ствар коју каже или уради. Понекад су то најобичније ситнице, небитне мрвице из Масковог приватног живота, али и то је довољно онима који су болесно опседнути самом чињеницом да Маск постоји. Пост који је недавно покупио највише увредљивих коментара садржи само једну кратку реченицу у којој Маск каже да није љубитељ шаха јер више воли „комплексније игре“. Закључак гомиле је јасан: ако је некоме шах недовољно сложен, тај мора да је потпуни идиот и препотентни егоцентрик. Ником није пало на памет да провери да ли човек можда више воли „Го“, игру која је сложенија од шаха.

Нису само појединци склони коришћењу „Rage bait“ трикова, све више га примењују и компаније. Сидни Свини је за „American Eagle“ џинс снимила један прилично кретенски рекламни спот у коме објашњава како се бренд фармерки у њеној породици преноси са колена на колено, јер џинс мора да одговара генима, да иде уз боју очију. И зато њен џинс мора да буде плав, као „American Eagle“, није битно што неке друге компаније праве много удобније фармерке. Спот је, због ступидног уплитања генетике у једне обичне панталоне, добио на хиљаде негативних коментара али је погодио мету: продаја је кренула изнад сваког очекивања.

Има још таквих примера: рецимо, рекламна кампања компаније „Асус“ која је на једној промотивној фотографији елеганцију свог новог лаптопа упоредила са лепотом задњице своје промотерке. Порука је била сасвим јасна: мушкарци праве компликоване ствари, лепе жене их промовишу, а оне ружне ћемо послати у Иран. Лавина бруталних коментара која је уследила натерала је „Асус“ и бројне друге компаније које су несвесно усвојиле сексистички образац понашања да се замисле и из основа измене свој став, уз (не)искрено извињење или без њега. „Асусов“ лаптоп се, и поред свега, продавао одлично.

Понекад се „Rage bait“ деси и без лоше намере. После пораза Португалије на Светском првенству у фудбалу 2022. године, једна весела и бескрајно симпатична мароканска девојчица изјавила је да „јадни Роналдо сад плаче у свом аутомобилу“. Иако се у Јутјуб клипу појављују и друга лица са сличним изјавама, торнадо подругљивих порука сручио се искључиво на несрећно дете. Масовна хистерија и прогон једног немоћног бића била је у тоталној диспропорцији са имагинарним „грехом“ који је мала Мароканка починила.

Мрак анонимности

Арт Маркман, професор психологије са Универзитета у Тексасу, каже да су коментари на интернету све агресивнији и да притом не решавају ништа:

„Чак и кад се прашина слегне, имаћете утисак да ту нико никог не чује. Јаке емоције потрошене без сатисфакције не само да су бескорисне – оне директно шкоде вашем менталном здрављу.“

Зашто нам се ово дешава? Професор Маркман каже да су на делу три фактора:

„Прво, интернет нуди анонимност – много је лакше бити неваспитан ако је ваш идентитет сакривен. Друго, отровни коментар најчешће је упућен некој далекој, непознатој особи. Људи се у таквој ситуацији много лакше сукобљавају него кад наспрам себе имају познаника са посла или из школе. И, на крају, ако хоћете да будете безобзирни, много је лакше то учинити у писаној а не у говорној форми. Некада смо једни другима остављали цедуљице са благо увредљивим порукама (‘Комшија, лопата за чишћење снега је у подруму, не уједа’), интернет их је сада у потпуности заменио нечим много екстремнијим.“

Уз то, на интернету нам нико не брани да држимо бескрајне монологе и пишемо дугачке трактате који ће нас само забетонирати у ставу који заступамо. Монолог функционише у позоришту, на филму, на интернету, али не и у живом дијалогу. Јер, када слушамо аргументе других људи често смо принуђени да коригујемо своје мишљење, да застанемо, да размислимо, спустимо глас или признамо неком другом да је у праву.

Додајте на то и „ову ситуацију“, када већина медија промовише простаклук, екстремизам, примитивно изражавање и страсну мржњу према сваком издвојеном мишљењу. У таквој атмосфери младе (а богами и старије) генерације прихватају исти агресивни стил комуникације као друштвено прихватљив, штавише пожељан стандард, и примењују га свуда, понајвише на интернету.

Аманда Кесиди, новинарка ирског портала „Имиџ“, истиче да је агресиван наступ карактеристика свих друштвених мрежа:

„Неко ко воли да мрзи увек ће то радије чинити online него оffline. Све што се збива на друштвеним мрежама може да стане у само једну реч – ЈОШ! Још веће усне, још лепши стан, још боља кола, још гласније мишљење, још веће потцењивање других, још слађа деца, још већа радост, још већи бес. Једна огромна, бесмислена хипербола. Желимо да будемо примећени, верујемо да смо битни, људи морају да нас виде, да нас чују. А ако не чују, тим горе по њих, све ће им бити поновљено још једном, на још агресивнији начин. Сви смо заборавили да је лепо бити важан али да је још важније бити пристојан.“

Контрола алгоритама

Појам „Rage bait“ вероватно вуче порекло од једне друге познате енглеске кованице – „Road ragе“, ситуација која обично почиње тако што два возача на семафору отворе прозор и један другом истресу лавину увреда, да би затим кренуло бесомучно утркивање мимо било каквих саобраћајних прописа све до наредног стајалишта где ће један возач пиштољем пресудити другом, ако пре тога не заврши у неком јендеку или провалији. Феномен је настао током осамдесетих година, ваљда у време када се концентрација људи на путевима повећала до те мере да је конфликт постао неминован (како „road rage“ функционише у стварности вероватно је најбоље описано у изврсном аргентинском филму Дивље приче (Relatos salvajes).

Ни агресивност на интернету није од јуче – стара је колико и интернет сам. Али бар у почетку, постојала је нека намера да се тај бес колико-толико каналише. У време када се интернет сводио на имејл и шаку корисних презентација постојале су тзв. „news“ групе, налик на данашње интернет форуме или „Reddit“, само што се цела комуникација одвијала порукама које су, заправо, биле имејлови.

Групе у којима се дискутовало „без рукавица“, у којима нису биле битне речи већ само страст имале су суфикс „advocacy“. Да ли је бољи Мек или Пи-Си? Социјализам или капитализам? Звезда или Партизан? Све то су биле групе у које „нормалан“ свет није залазио. И тада, па и касније, када су се појавили прави интернет форуми, било је модератора који су могли да деле жуте, па и црвене картоне, да одређују колико ће „утакмица“ (месеци) неко морати да паузира пре него што још неког назове „барабом“ или „фашистом“.

Све је отишло к врагу када су се друштвене мреже као канцер прошириле интернетом. Обим порука постао је толики да ту никаква права модерација више није била могућа. Велике мреже морале су да се ослоне на помоћ корисника од којих се очекивало да пријаве агресиван, неприхватљив садржај. Испоставило се да је такав приступ контрапродуктиван: корисници су пријављивали налоге оних са којима се нису слагали, макар иза њих стајали људи са умереним и културно образложеним ставовима, док су прави насилници били недодирљиви, заштићени и слављени од стране својих истомишљеника.

Посао који људи нису умели да обаве на крају је поверен алгоритмима. Ми више не користимо интернет који контролишу људи. Власт су преузеле машине и програми који су често толико сложени да њихов учинак не могу да предвиде ни њихови креатори. На све то се надовезала вештачка интелигенција, паметни софтверски „агенти“ који обично имају неколико десетина милијарди конфигурабилних параметара. Нико више не зна зашто је машина донела одлуку да неки пост истакне, а неки игнорише јер је систем, једноставно, постао толико компликован да је постао нетранспарентан.

Како то функционише у пракси? Неко ко је довољно утицајан (читај: има буљук пратилаца иза себе) постује „Rage bait“ текст у коме се детаљно описује како су (иначе мирољубиви и добродушни) становници Фарских Острва поново уприличили „Grindadráp“, традиционални годишњи покољ китова и делфина. Текст, илустрован сликом мора црвеног од крви, тако је срочен да никог не оставља равнодушним – неки ће ово прихватити као део традиције и локалног фолклора, док ће много већа маса људи реаговати екстремним коментарима пуним презира, псовки, клетви...

Пост за кратко време може да прикупи на стотине комената из чега ће алгоритам извући поуку: људи воле овакву врсту текстова, воле приче које садрже насиље и крв, то их задржава на мрежи, мотивише да буду активнији... Не заборавите да задатак алгоритма није да раставља интернет туче између оних који воле боранију или је не подносе. Основни задатак тих (квази)интелигентних агената је да промовишу гледаност порука и да провоцирају активно учешће у дискусијама. Јер већи саобраћај доноси и више огласа, више оглашивача и веће приходе. Све остало је секундарно.

Ако је већ тако, зашто људима не сервирати још већу количину поларизујућег садржаја? Иако ви можда више волите да гледате сурфовање на таласима или модне ревије, алгоритам ће вам све чешће сервирати постове који у вама будe гнев, који обилују насиљем или острашћеним порукама, који вас, и поред ваше мирне природе, приморавају да нешто предузмете (да напишете једнако острашћен коментар).

Популарни садржаји

Утицајни лик из претходног пасуса стекао је своју армију следбеника управо чињеницом да успева да „изазове тучу“ након сваког свог поста. Он зна да користи алате базиране на вештачкој интелигенцији и зато никад није без идеја, већи му је проблем како да изабере најгори од десет могућих постова него да их направи. Мотив је, најчешће, финансијски јер све велике платформе награђују оне који смишљају популаран садржај.

Аутор сам не верује у половину ствари које је написао, али то није битно – њега не занима истина већ реакција јер му она доноси новац и харизму. А људи воле харизматичне људе, макар се они звали „Бака прасе“, и није чудо што су дилетанти попут промашеног аустријског сликара успели да заведу читаве народе користећи само једно средство: бес.

На дуге стазе, овакве особе најчешће изгубе трку са „самим собом“: или их друштвене мреже елиминишу кад прекардаше сваку меру, или праве погрешне процене у избору постова па остану без прихода, или их напусте „верни пратиоци“ јер се у граду појавио нови Док Холидеј, неки нови „револвераш“, неко ко постује више, брже, агресивније и никад не размишља двапут.

Марк Закерберг, оснивач „Фејсбука“, често је уводио новине које су корисници дочекивали на нож, попут увођења „newsfeed“-а, журнала који сумира активности, постове, фотографије ваших познаника и виртуелних пријатеља. Ретко која новотарија је због тога повучена. Како сам Закерберг каже: „Ви можете да наставите да се жалите, али кад год сам урадио нешто слично, истраживања су показивала да нам број корисника и дужина њиховог боравка на Фејсбуку расту.“

Ретки су случајеви када хировите свађе изнедре нешто корисно. Пре десетак година, у једном чланку из „Њујорк Тајмса“ изнета је помало незграпно и невешто формулисана тврдња да су мушкарци измислили интернет. На Твитеру је настао краткотрајан али жесток рат жена против мушкараца, из којег смо, на крају, ипак нешто корисно и научили: испоставило се да је први комуникациони протокол намењен размени информација између удаљених рачунара смислила једна жена, Радија Перлман, данас призната као „мајка интернета“.

И да ствар по мушкарце буде још „гора“, сазнали смо (ако то већ раније нисмо знали) да се први пут о употреби програмабилних машина размишљало још у првој половини 19. века, када је Ада Лавлејс, ћерка чувеног песника лорда Бајрона, дефинисала неке од принципа функционисања таквих машина, верујући да ће оне наћи примену у математици, финансијама, музици и сликарству. Њен поступак за израчунавање тзв. Бернулијевих бројева, иако формулисан говорним језиком, данас се сматра првим компјутерским програмом (много деценија касније, један рани програмски језик понеће њено име: „Ада“).

Побећи негде

Али, не треба се заносити – када расправа постане жестока, у већини случајава исход је тривијалан: нико никог не може да убеди у било шта, а мржња између супротстављених страна већа је него што је икад била. Уз то, живимо у доба кенсел културе, што је само други назив за оно што је у време „Дивљег запада“ био линч. Једна непажљива реч, један минорни грех из прошлости, један неспретан гест и неко ће поставити „Rage bait“ пост на некој друштвеној мрежи који може да вам уништи каријеру, успешну фирму, срећну породицу или читав живот на основу пресуде коју је донела руља у коментарима.

Кевин Спејси је можда ослобођен свих оптужби, али му више нико неће понудити да сними пристојан филм. Уз то, ово је време „политичке коректности“, нема више Мује и Хасе, Цига више не иде код доктора, плавуше су се опаметиле...

Како се одупрети „Rage bait“ изазову? Исто онако као што ћете се супротставити било ком другом пороку (цигарете, алкохол, коцкање, швалерација...). Игноришите постове у којима се ствари намерно мистификују („Путин коначно преломио...“), или сасвим банализују („Овај лек лечи ишијас за три дана“), који имају идиотске наслове („Пропали тенисер Ђоковић...“), у којима се поричу неспорна цивилизацијска достигнућа (вакцине, лет на Месец), постове који су састављени од речи истргнутих из контекста или имају наивни увод („Никад ми неће бити јасно зашто...“).

Ако то не помаже, једноставно замените Тик-Ток и Икc (Твитер) нечим паметнијим, рецимо „Википедијом“. Сетите се онога што су вам причали родитељи: „Ако немаш шта паметно да кажеш – боље ћути.“ Јер, фамозни алгоритми нису тренирани да проверавају истинитост или квалитет изнете тврдње, баш као што нису тренирани ни да нам сервирају токсични садржај. Ми смо их томе научили зато што над таквим садржајем проводимо највише времена.

У локалној продавници можете да купите све потребне намирнице, али продавница није крива ако због превелике количине чоколаде добијете дијабетес. Једини тренинг који је алгоритам икад имао је да задржи нашу пажњу, не бирајући средства. А емоције су моћан стимуланс: ништа тако не мотивише на акцију као бес.

Две важне људске врлине, вештина слушања и спремност на извињење, можда још увек постоје у стварном свету. На интернету тога више нема. Ситуација личи на ону у којој невешти мајстори лакирају паркет у великом стану. Свако на крају заврши зафарбан у свом ћошку и за то проклиње све остале. Проблем је само што ћошкова у стану нема пуно, а на интернету – ћоше се направи очас посла, чак и тамо где га нико пре није ни очекивао. 

Кажу да бес може да опстаје само док у његовој дистрибуцији људи свесно учествују. Пламен који нико не залива бензином угасиће се сам. Можда је овај рецепт наиван, јер људи дефинитивно имају и тамну страну која, понекад и несвесно, проговара из њих, понекад и на комичан начин – довољно је само да створите одговарајућу атмосферу.

То је најбоље потврдио немачки комичар Јони Букхарт наступајући пред великим аудиторијумом, неком фином господом, током карневала у Келну 1973. године. Његов наступ био је релативно баналан – тражио је од публике да се активно укључи тако што ће допуњавати популарне немачке брзалице које је Букхарт испаљивао све брже и страсније... Када је Букхарт, на крају, рекао „Sieg!“, публика је сложно одговорила громогласним „Heil!“.

„Ах, колико старих другова имамо овде...“, рекао је Букхарт, „невероватно...“.

Иако се не може рећи да је данашњи свет „бољи“, мислим да се прилично поуздано може тврдити да је свет деведесетих био свет неупоредивог лицемерја и идеја које су се готово све испоставиле као погрешне. Сада ћу их размотрити. За почетак, ево шта је Хана Арент рекла о лицемерју: „Оно што чини уверљивом претпоставку да је лицемерје порок над пороцима јесте то што интегритет заиста може постојати под окриљем свих других порока изузев овог. Само злочин и злочинац суочавају нас са загонетком радикалног зла; али само је лицемер заиста труо до сржи.“ (О револуцији)

Арентова је можда претеривала, јер је лицемерје нужан услов за постојање сваког друштва: премало лицемерја чини друштво насилним и грубим, али превише – и ту је била у праву – чини га трулим.

Шта су биле прописане истине деведесетих?

Финансијализација је добра.

Сматрало се да ће већа финансијализација, и на домаћем и на међународном плану, омогућити појединцима и државама бржи раст. Била је то замена за економску једнакост: свако ко је желео да студира или је имао добру идеју могао је лако да позајми новац и обогати се. Појединци су то могли унутар једне земље, а сиромашне земље у оквиру света. Као што је Џон Ролс написао у свом делу Право народа, врло карактеристичном за деведесете, сиромашне земље су могле лако да позајмљују новац од „Друштва народа“ и реше своје проблеме. Дубок финансијски сектор био је лек за све.

Да ли је он заиста све излечио? Не баш. Слободно кретање капитала између држава довело је до Азијске финансијске кризе 1997-1998, која је изазвала велики пад прихода у Јужној Кореји, Малезији, Филипинима и Индонезији, а касније се проширила на Русију и Латинску Америку. Затим је 2007-2008. неконтролисана финансијска либерализација на Западу, у комбинацији са великом неједнакошћу, изазвала Глобалну финансијску кризу и рецесију. Они који су били одговорни за рецесију били су спасени државним новцем; они који су били губитници препуштени су сами себи. Тако се ова „истина“ деведесетих испоставила као погрешна.

Мултиетничка друштва су добра.

Иако је то јавно било прокламовано, елите и медији су заправо подржавали распад мултиетничких, некада комунистичких федерација у Европи и Африци (Етиопија). Како је то могуће да је мултиетничност у једном делу света била добра, а у другом лоша? Одговор је да је теорија функционисала само ако се посматрала кроз призму огољеног политичког реализма: разбијмо оне које сматрамо непријатељима како бисмо ми постали јачи. Била је то слаткоречива лаж. А како је мултиетничност постала проблем на Западу, постављане су све јаче препреке слободном кретању радне снаге. Најупадљивије у Европи, која се окружила електричним оградама (претходно демонстративно срушеним на мађарско-аустријској граници 1989. године) и патролним  чамцима у Средоземљу како би се заштитила од онога што су њене елите идеолошки тврдиле да подржавају: мултиетничности. Тако се и ова „истина“ деведесетих испоставила погрешном.

Сиромашне земље лако могу постати богате и треба то и да ураде.

Тврдило се да богате земље и њихове елите желе да помогну сиромашним земљама да изађу из сиромаштва. Сиромашне земље су биле сиромашне јер су биле корумпиране и неспособне да користе технолошко знање које је постојало у свету. Трансфер технологије и примена принципа компаративне предности били су пожељни; корупција мање развијених земаља то је спречавала.

Али када је Кина искористила глобално технолошко знање и престигла остатак света, прича се одједном променила: сада су сиромашни „крали“ технологију која је с правом припадала богатима. И ова „истина“ деведесетих испоставила се погрешном, или тачније – тврдило се нешто у шта се није искрено веровало.

Држава је проблем.

Све би боље могао да уради приватни сектор. Осим када је комбинација приватног сектора и државе промешала карте у свету и омогућила Кини да расте двоцифреним стопама. Тада се мантра променила: држава треба да спроводи индустријске политике, подиже безбедносне баријере и брани се.

Тако се готово све у шта се веровало деведесетих показало погрешним или се испоставило да је било вођено себичним интересима. Неоспорна владавина лицемерја гурнула је свако смело или алтернативно мишљење на маргине друштва. Слобода изражавања у идеолошки доминантном делу света није била контролисана од стране „полиције мисли“, већ од стране „мандарина знања“ постављених услова успешности. Свако је знао шта треба да мисли (или бар шта треба да говори) како би напредовао. Идеолошки, то је био јалов период у коме су клишеи сматрани врхунским достигнућима људске мисли.

Данашњи свет можда није бољи, али је свакако интелектуално слободнији.

У истраживањима способности мишљења, расуђивања и памћења у животињском свету годинама је предност давана човеколиким приматима, нарочито шимпанзама, док је canis familiaris – пас – због свог изванредног чула мириса био интересантан углавном полицији.

У науци су пси, поготову они са статусом кућних љубимаца, третирани као заглупљени еx-курјаци, који су припитомљавањем и зависношћу од својих власника током хиљада година у доброј мери дегенерисани. Али, одскора, нова генерација истраживача вратила је углед омиљеном човековом пратиоцу, установивши да они могу савладати такве ствари за које се мислило да су својствене само људима.

Најбољи друг

Лојалност према људима коју пси непрекидно доказују кроз векове део је њиховог природног инстинкта, а њихово понашање према онима који су их прихватили није далеко од идеја које имамо о љубави и пријатељству, тако да многи власници паса своје љубимце изједначују са члановима породице.

Близина људима, која је дуго времена заправо дисквалификовала ове четвороношце као истраживачки модел, постала је интересантна и за антропологе. Кад се ради о разумевању људског понашања, ниједан сисар не може се ни приближити псу, мишљење је већине истраживача.

На Универзитету „Макс Планк“ у Лајпцигу, стручњаци су показали да кад би, на пример, ставили испред пса и шимпанзу два суда, од којих је само у једном храна, и кад би кажипрстом показали прави суд, пси би одмах схватили смисао, док би шимпанза, генетички и по сродности далеко ближа човеку, остала без икакве реакције.

Штавише, пси би чак знали и да протумаче поглед вође експеримента; уколико би погледао у правцу суда с храном, пас би одмах кренуо према њему. Међутим, уколико би поглед био уперен у истом правцу у којем се налази суд, али нешто више од њега, према некој тачки високо на зиду, пас то не би протумачио као упутство већ би остао без реакције. За све то шимпанза није способна.

Четвороножни човеков сапутник је до те мере прилагођен комуникацији са људима да му је та способност изгледа записана у наследном материјалу, тј. у генима.

Психологија паса

У још једном експерименту, др Јулијана Камински, која се на Институту „Макс Планк“ бави психологијом паса, показала је да и шестомесечни штенци схватају исплативост тражења циља на који им указује прст власника. Ту нема никаквог пређашњег утицаја човека, јер су штенци у првих шест недеља само с мајком. „Тек после тог периода почиње фаза осетљивости на утицај људи и евентуално дресирање“, каже др Камински, тврдећи да апсолутна сигурност у интерпретацију људских гестова почиње још у раном периоду развоја пса.

Вукови, напротив, немају те способности нити их могу стећи после дугог вежбања, истиче Адам Миклоши, биолог на најстаријем у најутицајнијем универзитету у Будимпешти, Универзитету „Етвеш Лоранд“, који је и пионир модерних истраживања на псима.

Миклош је одабрао тринаест студената којима је дао да одгаје вучју штенад. Студенти су их хранили цуцлом, носили су их са собом кући, шетали с њима водећи их на повоцу и учили их извршењу простих команди.

После неколико месеци, истраживачи су ставили мале вучиће и неколико младих паса пред исти проблем: учили су их како да дођу до комада меса из једне посуде. Након неког времена, извођач експеримента би посуду затворио.

Вучићи би после тога неуморно обилазили око лонца покушавајући да дођу до свог комада меса, док би млади пси после првог неуспелог покушаја одлазили до експериментатора, сели поред њега гледајући га право у очи и чекали даљи развој догађаја.

Вучићи су се, као и пси, интересовали само за храну, али за разлику од паса нису знали да ће до циља доћи само ако комуницирају са човеком.

Стратегија псећег учења

Научница др Камински тврди да се код паса врло простим механизмима може постићи врло комплексно разумевање.

Граничарски пас је у стању да упамти називе двеста различитих играчки, а што је најчудније, нове појмове учи по принципу који користе мала деца приликом зaкључивања о значењу нових речи.

Пас је, наиме, могао да од осам играчки, од којих му је по имену седам било познато, апортира баш ону непознату јер му је тражена а да раније није чуо њен назив. Од десет покушаја успео би седам пута. И он би, као и дете, непознату реч повезивао са непознатом играчком. До сада су стручњаци сматрали да тако нешто могу урадити само људи.

Због оваквих сензационалних случајева и извештаја у протеклим годинама, истраживање понашања паса постало је модел за изучавање психологије животиња, а на том пољу се може јако много истраживати.

Већ је доказано да четвороношци примењују стратегију учења за коју се веровало да је својствена само деци старијој од годину дана: примењују тзв. селективну имитацију.

Једна керуша је добијала храну само ако би отворила поклопац притиском шапом на полугу. Приликом отварања поклопаца на њен начин остали пси би били доведени да је посматрају. Кад би била приморана да у устима држи тениску лопту и да притом шапицом притиска полугу и отвара поклопац, остали пси би своје судове отварали њушком. Али кад би керуша, без лоптице у устима, отварала поклопац својом шапом, и остали пси би применили исти метод и уместо њушки и они би користили шапе. Кад би керуша отварала поклопац на неки још сложенији и тежи начин, сви пси би је имитирали.  

Исто тако се понашају и мала деца. Кад посматрају одраслу особу која прекидач за светло притиска челом уместо прстом, одмах га имитирају, али само ако овај нема ништа у рукама. Сасвим свесно се опредељују за знатно компликованији метод паљења светла. Међутим, уколико одрасла особа има нешто у рукама и због тога пали светло притискањем прекидача за светлост својим челом, деца ће по правилу палити светло на нормалан начин, притискајући прекидач прстом.

Логика љубимаца

Пси нису без разлога направили каријеру, не само као маркери животног стила многих људи, већ и као лабораторијске звезде које омогућавају изучавање понашања и људи и осталих четвороножаца

За разлику од ранијих времена када су држани на ланцу, данас многи власници своје љубимце воде у школу за младе псе на „agility training“, што би значило да их уче да на рампама одржавају равнотежу, да се провлаче кроз разне цеви и изводе вештине које се не практикују у стандардној дресури.

Међу псима се јасно показују разлике у мисаоним способностима, при чему се као нарочито паметне издвајају оне расе које су пре само неколико генерација коришћене за лов и чување стада и говеда на ливадама.

Граничарски коли најрадије би јурили по пољима пазећи на поверена им стада оваца. Ти пси, једноставно, воле да раде.

Познати амерички истраживач и стручњак за псе Стенли Корен, професор психологије паса на канадском Универзитету у Британској Колумбији, држи да граничарски коли припада најинтелигентнијој од свих 400 псећих раса.

Стенли Корен у својој књизи пише да интелигенција паса зависи од њихових гена у 51 одсто случајева, а од околине у 49 одсто. Он верује да су менталне способности паса једнаке интелигенцији детета од две године.

Псећи IQ

Многи власници паса убеђени су да су баш њихови љубимци обдарени специјалним способностима и добровољно их доводе у лабораторије у којима би им се тестирала интелигенција.    

Брита Остхаус, британска професорка са Универзитета Екстер, каже да је за њу болно што при сваком тестирању брзо долази до границе интелигенције преко које пси не прелазе. 

Недавно је у својој лабораторији поставила баштенски „шпалир“ живе ограде, тако да на једној страни буде пас, а на другој власник. На једном крају провидног „шпалира“ кроз који је пас могао да види свог власника налазио се отвор за пролаз на другу страну. Кад би пси неколико пута прошли кроз „шпалир“, госпођа Остхаус би га окренула тако да отвор за пролаз буде на супротном крају од пређашњег. Свих 20 испитиваних паса одмах је јурнуло ка крају шпалира на коме је био пролаз у претходном експерименту.

Очигледно је било да навика надвладава разум. Један доберман је једноставно остајао да чучи на месту на коме је раније био отвор и не покушавајући да оде на други крај. Други пси су пак настојали да насилно продру кроз ограду, баш на месту ранијег отвора.

Иако се пси лако прилагођавају многи чему што је у вези са њиховим власником и обично извршавају лаке задатке, кад год је у игри и мало логике они остају немоћни, што међу онима који их воле изазива праву жалост.

Тако, на пример, пси умеју да потезањем из кутије извуку комад меса повлачењем канапа на чијем је крају месо завезано. Међутим, уколико се канап на чијем је крају месо помери у страну, а преко њега дода још један канап у правцу залогаја, пас ће увек њега безуспешно повлачити, и не покушавајући да провери да месо можда није на помереном канапу.

Суперчуло мириса

Canis familiaris, најчешћи кућни љубимац, нема логику као најјачу особину, али располаже способностима препознавања и идентификације људи на основу њиховог мириса и то са прецизношћу од 1:100.000, односно с једном погрешном идентификацијом на милион исправних.

У томе има претеривања, тврде стручњаци, јер да је тако, у полицији и у судницама не би седели полицајци и судије већ четвороношци.

Ипак, не могу се пренебрећи способности паса трагача, а најбољи доказ који говори о лакоћи с којом они проналазе људе по мирису јесте и некадашњи озлоглашени „Mantrailing“, поступак којим су некад у Америци хватани одбегли робови.

Сви људи и жене ослобађају мирисе који се појављују на површини њихове коже и из природних отвора. Ниједан други примат нема у свом пазуху мирисне жлезде као што их има човек. У људском пазуху лучи се врло компликована мешавина хормона званих стероиди, масних киселина и још најмање стотину других међусобно различитих супстанци.

Првобитна улога парфема била је прикривање мириса људског тела који, као што знамо, уме да буде и јак и непријатан. Многе бактерије које на кожи живе као сапрофитни организми храну и енергију апсорбују осмотски, од ткива и сокова који су у фази распадања. Најчешће се ради о бактеријама, паразитима и биљкама које не производе хлорофил те због тога немају способност фотосинтезе. То је разлог да се одмах устремљују на зној и почињу да га метаболишу, што нос, наравно, региструје. 

После удисања мириса зноја особа које су биле под стресом због страха појачавају се одбрамбени рефлекси, а псима је то непогрешив сигнал да се ради о особи која има проблем, дакле која може бити сумњива.

Тајна њуха

Пас, чије је чуло мириса неупоредиво осетљивије од човековог, располаже са 210 милиона ћелија у носној слузници. У великој је предности над људским родом и по броју рецептора – пас их има око 1.000 и сви они оцењују молекуле који „миришу“, а долазе удахнутим ваздухом.

Али, ни човек није немоћан. Са својих 350 различитих рецептора у више слојева мирисне слузнице, распознаје око 10.000 различитих мирисних акорда.

На несрећу, генетичке анализе које су недавно спроведене показују да је људско чуло мириса знатно слабије него пре неколико милиона година, па чак и да се тенденција слабљења и даље наставља.  

Пси поред мирисне слузнице поседују и нарочит орган задужен за ловљење феромона. Тај „инструмент“, познат и као Јакобсонов вомероназални орган (ВНО), код човека је закржљао и представља реликт, тако да је дугачак свега око десет милиметара, а широк само један милиметар. Он, у суштини, не функционише јер има само око пет рецептора који су измешани са осталим из носне слузнице. Код паса је ВНО начичкан са 200-300 типова рецептора, а задатак му је да преко феромона распозна припаднике своје врсте.

Много је тога што доприноси тајни canis familiarisa у његовим могућностима мирисања. Врло компликована набораност његове мирисне слузнице у носу доприноси површини слузнице, која је тридесет пута већа него површина исте слузнице у људи.

Кад би се раширила и кад би јој дебљина била као у двоножаца, та слузница би заузимала површину од целог квадратног метра. Сваки квадратни центиметар псеће мирисне слузнице садржи милион и по чулних ћелија, које су својим влакнима директно повезане са свим деловима мозга.

Из једне сложене хемијске информације пси могу профилтрирати и најсуптилније мирисне сигнале, тако да између десет милијарди других мирисних сигнала они издвајају онај који долази од фрагмената само једног молекула.

Грађа псећег носа је јединствена. Приликом дисања пас покреће нос тако да издахнут ваздух излази кроз пукотине са стране и не преклапа се са струјом ваздуха која долази са циља.

За сада не постоји ниједан електронски инструмент који би се могао приближити феноменалним могућностима псећег носа. Међутим, време и доба дана могу утицати на прецизност закључака које пас доноси о ономе што је намирисао. 

Пси дијагностичари 

Лоренс Мајерс, један од највећих светских познавалаца паса и експерт с Колеџа за ветеринарску медицину на Универзитету у Оберну у Алабами, САД, истиче да пас не распознаје само мирис хране, новчаница или динамита, већ по мирису мокраће или издахнутог ваздуха, открива и прве назнаке неких болести.

Стручњаци Пољске академије наука и калифорнијске клинике „Пајн Стрит“, која се уз ортодоксну бави и традиционалном кинеском медицином, упустили су се на ову тему у контролисану клиничку студију, начинивши 12.000 проба њуха три лабрадора и две португалске пудле.

Пси су без неког претходног тренинга припремани две недеље, при чему су упознавали мирис издахнутог ваздуха здравих и болесних особа. Потом су мирисали пластичне цилиндаре у које је издисало ваздух 86 болесника с раком плућа или дојке и 83 других, с ваздухом здравих особа. Цилиндри су били затворени и без имена болесника, а нико од особља, па чак ни руководиоци студије, нису знали у којима је чији ваздух. У питању је била тзв. двоструко слепа студија.

Биланс теста је био задивљујући: у равно 90 одсто случајева пси би поставили тачну дијагнозу болести.

Одушевљени руководилац студије, др Мајкл Мекалох, с клинике „Пејн Стрит“, мисли да границе постављања дијагнозе уз помоћ псећег њуха ни издалека нису достигнуте.

У Енглеској су паметни четвороношци тренирани да по мирису распознају мокраћу болесника с карциномом мокраћне бешике. руководилац ове студије Керолин Вилис у British Medical Journalu написао је како се током тренинга паса одиграо чудан догађај: на један од узорака мокраће здравих особа из контролне групе, пси би се увек изнова враћали и њушкали га. На крају, желећи да виде у чему је ствар, истраживачи су прегледали здравог учесника теста и на опште изненађење утврдили постојање малог тумора десног бубрега.

Коментатор угледног часописа своје дивљење целом догађају изразио је посебним текстом у коме се пита да ли смо дотле дошли да све апарате који коштају милионе гурнемо у неки ћошак и запослимо четвороношце као савршене дијагностичаре. 

Живот пише романе 

Доказ да живот пише романе јесу и неке неке случајности које из основа мењају гледање на ствари. Позната је и више пута понављана прича британског хирурга коме је захваљујући осетљивом носу његовог пса спасен живот.

Седећи једне летње вечери 1989. године уморни доктор Брајан Џенет никако није могао да доврши читање новина, јер му је кућни љубимац, доберман, непрекидно њушкао десну ногавицу покушавајући да је откине. Цела ствар се понављала неколико узастопних дана, док доктор на крају није пажљиво погледао потколеницу да би видео разлог узнемирености пса.

Ништа нарочито: на спољашњој страни било је једно потпуно индолентно испупчење, исте боје као и околна кожа. За сваки случај, отишао је код свог дерматолога који је утврдио рак у почетној и излечивој фази раста. Доктор је оперисан, а анегдота је изазвала приличну пажњу у локалној медицинској заједници, тако да је 1989. године о томе изашао чланак у медицинском часопису The Lancet.

Иако се тврди да пси морају проћи кроз школовање да би се њихов њух могао користити у свакодневној пракси намењеној људима, изгледа да има самоуких паса, што се видело током снимања емисије о клиници „Пајн Стрит“.

Наиме, док је јапанска телевизијска екипа снимала емисију о клиници, неколико паса се окомило на камермана чији им је „дисајни профил“ био сумњив. То је био аларм за лекаре, који су истог дана код сиротог, али и срећног камермана установили тумор плућа у самом почетку раста, бар тако истиче очевидац, Гинтер Стокингер, репортер немачке ревије Шпигл. 

Мирис дисидената

Полицијски стручњаци у бившој Источној Немачкој већ су седамдесетих година истраживали својства мириса тела разних дисидената. На Хумболтовом универзитету у Берлину је 1985. један криминолог промовисан у доктора наука пошто је одбранио тезу о сузбијању криминала с нарочитим освртом на „трагове мириса тела починиоца преступа“.

Колико је наука у реалном социјализму била у спрези с праксом показали су стручњаци некадашње ДДР, а осетила је на својој кожи Сузана Б. октобра 1989, кад је била приведена у Инспекцију народне полиције у Источном Берлину, у градској четврти Плензлауер. Сузана је заједно са својом дванаестогодишњом сестром ухапшена у рану зору под оптужбом да је својеручно састављене и написане летке лепила на улазна врата многих зграда. „Устаните против старог и окошталог режима“, писало је на лецима који су представљали приватан и наиван чин позива на перестројку.

Чувари поретка, међутим, мислили су другачије од Сузане. „Деловање противно параграфу 220 Кривичног законика“, писало је у полицијском дневнику. Пошто су нотиране Сузанине физичке карактеристике као што су висина, тежина, боја очију и слично, из једне фиоке је извађена боца у којој се налазила жута марама, сећала се Сузана у исповести датој часопису Шпигл у мају 1990. Морала је  ту мараму да стави на препоне и притисне је на голу кожу. Јасно је било да је узет узорак њеног телесног мириса који ће бити упоређен с мирисом летка.

Једна од боље чуваних тајни Министарства државне безбедности бивше ДДР била је фантастична колекција бочица с милионима узорака мириса, углавном на памучним марамицама, које су стављане преко предмета које су користила сумњива лица. Потом би марамице биле чуване у вакуумски затвараним бочицама.

„Штази“ је преко сарадника илегално долазио до делова одеће опозиционара, тако што су шалови и марамице крадени с њихових радних места, а столице у ресторанима на којима су седели сумњиви противници режима такође би биле обрађиване и са њих би били узимани узорци мириса. Касније, кад затреба, полиција би лако могла упоредити мирисе с лица места и оних који јој стоје у регистрима. Поређење би се лако обављало помоћу паса.

Истини за вољу, судови у ДДР-у нису прихватали доказе о кривици који би били добијени поређењем мириса помоћу паса. Но полиција је имала своје разлоге због којих је извођење доказа помоћу мириса тела довела до савршенства.

Истражитељи и тужиоци у Западној Немачкој боље су пролазили, јер су њихови докази засновани на псећем њуху често прихватани. Чувени је случај од пре 33 године кад је порота у Хамбургу донела пресуду алкохолисаном лађару, који је током пљачке убио једну старију жену. Пресуда је донета на основу доказа које су обезбедила два пса овчара, пошто су открила мирис руку убице на дршкама ташне убијене жене.

Ипак, непогрешивост пасјег њуха још није добила интернационално признање. Иако су се људи од науке, скупивши се на једној експертској међународној конференцији у Лос Анђелесу 1999, с резервом односили према улози псећег њуха у полицијским истрагама, сматрајући да је квота погрешних идентификација превисока. У Министарству унутрашњих послова Нордхајм-Вестфалије постоји специјална школа за псе, у којој се спроводи обука зарад проналажења људи после природних катастрофа, али и на препознавању и откривању прекршилаца закона на основу мириса зноја.

Два дипломирана пса, са именима др Вотсон и др Квинси, по мирису зноја могу открити тражена лица и у највећој гомили људи. Они се оријентишу на основу невидљивих честица које стално отпадају с људске коже на тло, или их ветар наноси на травњаке, грмље и гране дрвећа. Али доктори Вотсон и Квинси нису обучавани за откривање криминалаца. Они ће се бавити искључиво проналажењем старих људи који су се загубили и лутају улицама у погрешном правцу тражећи своје куће, или деце која су се изгубила током шетњи непознатим деловима града. 

Електронски нос 

Амерички стручњаци и научници испробавају могућност дигитализације контроверзног метода идентификације мирисом, како би се он користио у борби против тероризма. Америчко министарство одбране финансира метод оптималног откривања мириса у истраживачком центру DARPA, у коме се планира развој детектора мириса којим би се откривали убачени терористи.

Електронски нос, који се већ користи у прехрамбеној индустрији и у васионским станицама и бродовима, где региструје концентрацију амонијака у кабинама, на путу је ка полицијској и медицинској примени.

На пример, коришћењем полимера као индикатора омогућено је откривање трагова мириса који настају као последица метаболизма туморских ћелија.

Ова околност је позната откад је гасном хроматографијом доказано излучивање формалдехида, алкена и деривата бензена из туморских ћелија, али досад није било техничких могућности њеног коришћена, истакао је доктор Валас Сампсон на првој светској „радионици“ која је на ову тему одржана 8. октобра прошле године у Истанбулу. Доктор је пензионисани онколог са Станфорда, а сада је руководилац пројекта примене електронског носа. 

Лична мирисна карта

У пројекту разазнавања мириса псећим њухом, стручњаци из Филаделфије су већ пронашли да је мирис човека недељив од његове генетичке индивидуалности и да је у тесној вези са имунским системом. „Сваки човек има јединствен, индивидуални мирис“, каже Гери Бочемп, директор Монел центра за хемијска чула у Институту за истраживање мириса.

Испарењима из свог тела људи око себе емитују бескрајно много података, које само треба знати протумачити. „Може се, чак, сазнати колико је неко стар, којег је пола и од које болести пати“, убеђен је Бочемп. „Потребан је огроман технички скок да би се направили сензори за ту сврху. На томе се мора много радити јер је техника надохват руке“, каже он.

Постоје предности идентификације мириса у односу на друге биометријске поступке: сумњиво лице се може открити са дистанце. Осим тога, мирис остаје у ваздуху, иако је осумњичени већ отишао. Кафтан Бин Ладена био би довољан добром псу да га са лакоћом пронађе.

Мирис који је дигитализован може се сачувати, такође, на дигитални начин. Чак и конвенционални регистри мириса, каквих већ има, могу се дигитализовати и по потреби упоредити с мирисом који се појављује испарењем с површине тела било које особе.

Наравно, проћи ће још времена док се то не оствари, али зато не постоје правне препреке за чување бочица с мирисом овејаних криминалаца и убица. Још мање има разлога за занемаривање школовања обдарених четвороножаца чије су способности идентификације разних мириса далеко веће од било ког електронског носа. 

Ово није једини филм који је упозоравао на страхоте евентуалног атомског рата. Исти циљ имала су и остварења „Критична тачка“ Сиднија Лумета (Fail Safe, 1964; нова верзија Стивена Фрирса 2000), црна сатирична комедија Стенлија Кјубрика „Др Стрејнџлав или: како сам научио да не бринем и заволео бомбу“ (Dr Stranglove, 1964), „Четврти протокол“ (The Fourth Protocol, 1987) Џона Макензија, „Гримизна плима“ (Crimson Tide, 1995) Тонија Скота, „Сви наши страхови“ (The Sum of All Fears, 2002) Олдена Робинсона, „Ратне игре“ (WarGames, 1983) Џона Бадама и многа друга.

Холивуд – родно место многих филмских ђинђува и перли које гледамо на пола ока у тренуцима одмора. Већина ових тричарија у облику покретних слика на крају заврши на „холивудском бувљаку“, али мањи проценат (бројчано ипак вредан сваког поштовања) улази у историју уметности, у памћење свих нас – да ли у облику делића америчке меке моћи или у форми незаборавног уметничког дела.

Постоји низ друштвено одговорних филмова које је произвео Холивуд, односно сјајни сценаристи и режисери. Неки од њих говоре о појавама у садашњости и тиме упозоравају на будућност, други опет документују прошлост и тиме скрећу пажњу на оно што морамо да учинимо да нам се такве ствари не би поновиле.

Поменули смо она филмска дела која упозоравају, а од оних која су на уметнички начин описала друштвене изопачености из блиске прошлости најизражајнији су филмови који говоре о идиотској опседнутости америчких власти према рату у Вијетнаму. „Ловац на јелене“ (The Deer Hunter, 1978) Мајкла Ћимина, „Вод“ (Platoon, 1986) и „Рођен 4. јула“ (Born on the Fourth of July, 1989) Оливера Стоуна, „Повратак кући“ (Coming Home, 1978) Хала Ешбија, „Апокалипса сад“ (Apocalypse Now, 1979) Франсиса Форда Кополе, „Бојеви метак“ (Full Metal Jacket, 1987) Стенлија Кјубрика, „Жртве рата“ (Casualties of War, 1989) Брајана де Палме – само су неки од таквих филмова.

Данас се огроман број људи ужасава начина на који раде медији, пре свега они главног тока (мејнстрим), а богами и они новонастали. Неодговорни су, злонамерни, непромишљени, надмени, купљени су, лажу по сваку цену, раде за скривене центре моћи – свакакве су примедбе публике.

Да ли је Холивуд успео да опише медијске аномалије у САД и да упозори друштво на последице медијског хаоса? Одговор је: покушали су.

Постоји на десетине филмова који се у целини баве радом медија или појединих новинара. Многи су рађени по истинитим причама. На стотине је филмова који у једном тренутку приче проговоре нешто о раду медија. Постоје и они који се не препознају као филмови о медијима, мада у основи то јесу. Чини се да би била занимљива једна шетња по „филмском булевару медија“. Дакле како „филмска Америка“ доживљава „медијску Америку“...

Грађанин Кејн и Оружја масовног уништења

Први филм који ћемо поменути у складу са „бојом медија“ коју поседује је легендарни „Грађанин Кејн“ (Citizen Kane, 1941). То је једно од најзначајнијих остварења филмске уметности, по многим критичарима најбољи или један од неколико највећих филмова у историји. Режисер (и главни глумац) Орсон Велс је своје дело посветио животопису измишљеног медијског магната Чарла Фостера Кејна.

Име је можда и било измишљено, али карактерне особине и пословни резони добијени су комбинацијом оних које су имали тадашњи познати медијски могули Вилијам Рандолф Херст и Џозеф Пулицер.

По објављивању, Херст је забранио да се филм помиње у његовим новинама. Покушао је и да убеди филмске дистрибутере да одбију да прикажу филм у биоскопима. Чак је било и гласина да је покушао да купи све копије филма како би их уништио пре него што стигну до публике. Упркос овим претњама, филм је успео да преживи захваљујући подршци критичара и публике, поставши једно од најцењенијих филмских остварења свих времена. Велс документује медијског моћника Кејна као себичну, арогантну, својеглаву, тврдоглаву, ташту особу без имало саосећајности према својим савременицима.

Публику својих медија доживљава као лутку чијим концима управља лично он. Филм упозорава на могућност свакаквих скандала у будућности са онима који досегну Кејнову моћ, посебно ако је реч о нарцисоидним социопатама. Имамо прилику да живимо у временима када се остварују сва Велсова упозорења. Нажалост.

Ово је тек једна од десетак димензија овог сјајног филма. Иако је тема о медијима у филму битна, налази се у сенци комплетне приче о једном моћнику и времену које је помогло његово обликовање. Критика, филмски заљубљеници и медијски професионалци у овом делу проналазе низ сјајно реализованих идеја уз разбијање многих тадашњих шаблона. Хорхе Луис Борхес је, између осталог, о филму рекао: „То је истрага човекове унутрашњости, преко дела које је направио, речи које је изрекао, многих живота које је уништио...“

Други филм у овој видео галерији је „Оружја масовног уништења“ (Weapons of Mass Distraction, 1997) Стивена Сурџика. Реч је о филму „лаганици“ из Ц продукције, међутим он нам доноси једну сјајну слику два медијска тајкуна у Америци који су обузети међусобним обрачунима, углавном путем медија. Њихови ликови неодољиво подсећају на психопате који су се дочепали медијске моћи. Свега има у филму: копања по прошлости противника, извлачење „костура“ из ормана, намештаљки, копања по смећу, измишљених ствари...

Најмање девет имена и презимена из наше садашњости и ближе прошлости уклапају се у овај опис. Ипак, важно нам је да знамо да смо од стране филмских уметника упозорени пре више од 25 година на шта може да изађе организација рада медија у држави уколико се добрим законима унапред не интервенише.

ТВ мрежа

Следеће остварење спада у филмско-медијске иконе. Реч је о делу Сиднија Лумета „ТВ мрежа“ (Network, 1976), драми са елементима сатире. Филм почиње тако што дугогодишњи водитељ Вечерњих вести, фиктивне ТВ мреже УБС, Хауард Бил, сазнаје да ће бити отпуштен због ниске гледаности његовог програма. Следећег дана, Бил изјављује на телевизији уживо да ће се убити током свог последњег емитовања.

Руководство куће одмах отпушта Била, али на захтев уредника канала и Биловог најбољег пријатеља Макса Шумахера, дозвољава му да води последњу емисију, укључујући и део у коме се он извињава гледаоцима. Уместо тога, Бил држи говор уживо о томе како је живот бесмислен и притом необуздано псује.

Захваљујући овом скандалу, рејтинг програма нагло скаче, а руководство УБС-а одлучује да зарад рејтинга Била треба оставити у етру. Шумахер се противи овој одлуци, али остаје у мањини. Бил постепено губи разум, његови програми су пуни беса и резигнације. Током једне епизоде, он вришти: „Бесан сам као рис и нећу више ово да трпим!“ и подстиче све гледаоце да узвикују ову фразу. Људи широм земље се нагињу кроз прозоре станова и вичу те речи. ТВ мрежа потом креира „Хауард Бил Шоу“, позиционирајући Била као „лудог пророка“. Емисија одмах постаје најпопуларнији програм.

„ТВ мрежа“ открива велике медијске аномалије у САД. Бесомучна трка за гледаност доживљава свој врхунац седамдесетих година прошлог века. При том мало ко води рачуна о разлици између гледаности и утицаја. ТВ програми одустају од класичних новинарских форми. Схватајући да директни преноси, спорт, забава и шоу програми доносе највећи удео у гледаности (шер) они уносе елементе шоу програма у готово све сегменте такозваног информативног програма.

Режија програмских сегмената инсистира на „унапред планираној спонтаности“ (!) лица која долазе пред камере, што доводи до извештачености. Телевизије крећу ка илузији стварности удаљавајући тако и себе и публику од реалности. Гледаоцима то одговара јер и сами теже бежању од стварности која постаје све суровија...

Хауард Бил, као „луди пророк“, говори у једној емисији:

Разбијени Глас

Последња реченица у говору Хауарда Била може да се примени и на делове штампаних медија, али пре свега на поједине новинаре који раде у њима. Доказ за то је филмска драма Билија Реја „Разбијени Глас“ (Shattered Glass, 2003). Прича прати ангажман младог новинара Стивена Гласа у часопису „Нова република“, једном од елитних штампаних медија, који је био радо читан у Белој кући и председничком авиону.

Испоставља се да је овај омиљени редакцијски колега, момак који је увек био спреман за комплимент колегиници, духовит и често насмејан, у ствари лицемер и ласкавац који је највећи део чланака које је написао за часопис једноставно измислио. Откривен је случајно, када је у један текст о хакерима убацио превише лажних података па су га проверили новинари ван куће.

Редакција се извинила читаоцима признајући да је 27 од 41 текста који је Стивен Глас написао било делимично или у потпуности измишљено. Срамота коју је доживео часопис и његово уредништво је била велико бреме у даљем раду. А шта је било са Стивеном? Дипломирао је на правном факултету и написао роман „Баснописац“ о амбициозном новинару који је измишљао приче и ликове зарад напредовања у каријери. Не само да није одговарао за своју превару већ је и зарадио на њој.

„Дефинитивно – Америка није држава него БИЗНИС!“ (још један цитат из филма).

„Рашомон“ (1950) се сматра једним од најбољих филмова свих времена, а режирао га је маестрални Акира Куросава. Ситуација у којој више особа дају сасвим различита виђења истог догађаја позната је посебно у судству и новинарству. То је и основа радње овог филма у којем су сведоци противречни у својим освртима на догађај (реч је о злочину) – тако долази до „Рашомон ефекта“, или „рашомонијаде“ (ове појаве су добиле имена баш по филму).

Уколико су сведоци уједно и учесници у догађају, а не само посматрачи, њихова прича велича њих саме док су сви остали „криви“. Колико смо само пута ово доживели и колико смо пута ову појаву препознали у медијима.

Лице у гомили

Ако поштујете филмски рад Мартина Скорсезеа онда ћете сигурно послушати његову препоруку: cви би требало да погледају филм Елије Казана „Лице у гомили“ (A Face in the Crowd, 1957). Мислим да је тај филм веома важан пре свега због његове „пророчанске природе“.

Реч је о упозоравајућој причи коју је заиста вредно погледати.

Лери „Усамљеник“ Роудс је главни лик у овом филму – музичар и луталица којег открива новинарка док чами у затвору на југу Америке. Када чује његову музику, пушта је преко радија и он убрзо добија страствене следбенике. Његов музички таленат, у комбинацији с његовом харизмом, чини га тренутним културним херојем, али он убрзо показује да иза фасаде крије крајњи презир према својим обожаваоцима и „обичним“ људима за које тврди да их представља.

Склон је опијању и недоличном понашању. Његова опсесија славом постаје болно очигледна у сцени када стоји сам у свом стану и разговара сам са собом док се просторијом разлеже аплауз са грамофона. У време када је филм објављен 1957. године, сматран је дубоко циничним.

Међутим, по данашњим стандардима, то је практично бајка. На крају, Родс је разоткривен као лицемер и све је изгубио. Филм је опомена која можда неће променити ток историје, али може барем да послужи као подсетник да ликови попут Родса нису ништа ново и да је њихова моћ слаба као и њихов его.

Случајни председник

„Молимо медије да престану да од глупих праве познате особе“ – овај графит уз брисање из сећања оних ликова који су преко медија ушетали у наше животе иако понашањем и менталним склопом не уливају поверење и поштовање – то је мала мантра за ослобађање од разочаравајућих мисли. А тих ликова је безброј, из свих области живота и са свих страна света.

Један забављач и просечан глумац је стицајем околности постао председник државе. Случајно га је неко из публике предложио током једног од његових наступа и – даље је све легенда. Као новоустоличени шеф државе све чланове своје екипе – продуценте, писце текстова, агенте, помоћнике – окупио је око себе и запослио их у кабинету. Вероватно препознајете причу Зеленског у претходним реченицама, али није реч о њему.

Ради се о главном лику из филма Берија Левинсона „Случајни председник“ (Man of the Year, 2006) кога тумачи Робин Вилијамс. У овом пророчанском остварењу нови председник схвата да је на власт дошао помоћу намештених избора од стране неисправних машина за бројање гласова. Одмах одлучује да се повуче са функције и у томе се фикција разликује од стварности која је много суровија и у којој нам се забављач јавља путем телевизије толико често да осећамо ефекат „дана мрмота“.

Занимљиво је да је филм „Случајни председник“ добио углавном негативне критике, између осталог и због наивног заплета: забављач да постане председник, ма хајте молим вас!

Убити гласника

Дођосмо и до једног значајног остварења, нажалост недовољно познатог међу љубитељима покретних слика. Реч је о филму Мајкла Куесте „Убити гласника“ (Kill the Messenger, 2014), рађеном по истинитој причи. Радња прати живот Гарија Веба, новинара локалног листа „Сан Хозе Меркјури Њуз“.

Стицајем околности Веб долази до информација које га воде до могуће тајне операције CIA-е. Вредно радећи на прикупљању делова приче он открива да је CIA организовала продају огромних количина дроге на америчком тлу у циљу прикупљања новца за финансирање „контраша“ у Никарагви (десничарских побуњеника који су наступали против изабране социјалистичке власти).

Веб је тада упозорен да не објављује своја сазнања од једног обавештајца агенције. Речено му је: Постоје приче толико истините да не би требало да буду испричане!

Међутим, новинар је откривену аферу уобличио кроз серију чланака у којима су представљени и разговори са сведоцима. Његове невоље почињу када су се велике новинске куће укључиле у причу и своје ресурсе ставиле у погон да Вебову причу оповргну.

„Разлог за то може бити било који, од просте пословне логике да је CIA важнији савезник од локалних новина, преко зависти до интервенције са највишег нивоа“, пише у једном приказу филма на интернету. Веб није имао уверљиве изворе за потпуну потврду своје приче. Његово писање се базирало на наводима криминалаца. То су искористиле новине „Вашингтон Пост“, „Њујорк Тајмс“ и „Лос Анђелес Тајмс“ да га медијски разапну, уместо да му колегијално помогну у даљем истраживању. На крају Вебова каријера се распада, а 2004. године је пронађен мртав у свом стану, два пута упуцан у главу. Његова смрт је проглашена самоубиством.

На крају приче CIA невољно признаје своју улогу у афери, Вебово писање добија потврду, а они који су га оспоравали никад нису, упркос свему, сасвим признали његове заслуге за откривање ове приче. То није била препрека да се велике новине поменуте пре неколико редова у овом тексту, прогласе за поуздане изворе вести од стране невладиних организација, а све у оквиру кампање о медијској писмености.

Напуштамо за тренутак Холивуд и идемо до Уједињеног Краљевства. 

Скривени план

Политички трилер „Скривени план“ (Hidden Agenda, 1990) редитеља Кена Лоуча у једном моменту филма нам разоткрива позадину многих вести које читамо у штампи или гледамо на телевизији. Ангажовани истражитељи покушавају да реше случај ликвидације једног активисте за људска права у Северној Ирској. Међу онима који могу да помогну је и бивши војни обавештајац.

С обзиром да је филм рађен по истинитом догађају и да је постојао увид у аутентична документа, извесно је да дијалог који следи близак истини...

Измишљене приче, лажи, полуистине, као и паковани чланци за одабране новине су и данас једно од главних оружја обавештајних служби. Понекад „одабрани новинари“ нису довољни већ се у редакције убацују и професионално ангажовани обавештајци. Обично је реч о редакцијама угледних медија. Оних који у причама о медијској писмености представљају „поуздане изворе информација“.

Јасно је да филмска Америка не доживљава са превише поштовања институције медијске Америке. Поштовање је резервисано само за појединце који заиста професионално обављају свој посао.

Колико кошта новинар?

„Ми имамо новинаре које плаћамо, је л' тако?“

Упитана особа потврдно клима главом...

Онај који пита је Мајкл Корлеоне. На то консиљере мафијашке породице, уједно и његов брат по усвојењу клима главом. Разговор се води док планирају елиминацију мафијаша Солоца који је покушао убиство Дон Вита Корлеонеа, њиховог оца. Филм је „Кум“ (The Godfather, 1972) Френсиса Форда Кополе. 

Новинари на платном списку мафије, великих корпорација, обавештајних агенција, политичких партија, тајкуна, спортских клубова, разних организација... Све то готово извесно постоји, али када из претпоставке или јавне тајне пређе у чврсту тврдњу или доказану чињеницу – то може да заболи. Посебно поштене новинаре који предано раде свој посао и оне који су се везали за рад неких појединаца из медија на које је у једном тренутку пала сумња да су наплатили ставове које заступају.

Готово сваки рат који је започео у последњих 50 година био је резултат медијских лажи, рекао је Џулијан Асанж. Али зашто би медији лагали и подстрекивали ратове? Купљени новинари? Или купљене читаве редакције, ТВ мреже...

Ко су новинари

У филмовима у којима се медији и новинари појављују у кратким успутним садржајима створени су многи стереотипи, који најчешће нису баш похвални за њих.

Новинари су често представљани као надмени, арогантни, циници, пуни себе, саможиви, себични, безосећајни, спремни на све не би ли дошли у центар пажње и освојили „Пулицера“.

Један од најбољих примера је ТВ репортер који се појављује у два прва наставка филмског серијала „Умри мушки“ (Die Hard, 1988, 1990). Он не преза од тога да објави вести које могу директно да угрозе велики број људи у талачкој кризи, само да би се што пре прославио и напредовао у каријери.

Шта још значи бити „спреман на све“ у медијском послу? На пример: подмићивати када мислите да је то неопходно или продавати своје тело за ексклузивне вести као што је то радила новинарка из ТВ серије „Кућа од карата“ (House of Cards).

Када је реч о медијима генерално, холивудски филмови их описују овако: од свега се труде да направе спектакл и све раде по шаблону.

Под лупом

Године 1992. на свом концерту ирска певачица Шинејд О'Конор цепа фотографију тада актуелног римског папе Јована Павла Другог уз усклик „Борите се против правог непријатеља“! Тим речима она је осудила раширено злостављање малолетника од стране свештеника католичке цркве. Свет поп културе и медији на овај њен потез реагују на следећи начин: исмевају је, стављају на црне листе, третирају је као друштвеног изопштеника... Њене најближе колеге је избегавају. Велике новине је игноришу.

Године 1993. адвокат Ерик Маклиш доставља Волтеру Робинсону, новинару „Бостон Глоуба“, списак 20 свештеника католичке цркве који су починили сексуално злостављање. Новинар на овај допис никада није одговорио.

Године 2001. у „Бостон Глоуб“ стиже нови главни уредник, Марти Барон. Скреће пажњу на случај једног свештеника који је злостављао малолетника, а са чиме је био упознат и надбискуп Бостона који је целу причу заташкао. Нови уредник тражи од специјалног тима новинара да истражи ову причу. Испоставља се да је само у Бостону малолетнике злостављало око сто свештеника.

Заташкавање педофилије у црквеним круговима помогли су многи угледни грађани својим ћутањем и игнорисањем проблема. Након открића ове афере у Бостону, у следећој деценији су откривене хиљаде жртава свештеника злостављача на тлу САД. Остаје питање колико би их мање било да су послушали Шинејд 1992. године или пажљиво истражили списак адвоката Маклиша 1993.

Филм „Под лупом“ (Spotlight, 2015) Тома Макартија посвећен је овом закаснелом истраживању специјалног тима поменуте бостонске новине.

Ко је „Дубоко грло“?

Филм „Сви председникови људи“ (All the President's Men, 1976) Алана Пакуле прати истраживања и новинске текстове Боба Вудворда и Карла Бернштајна, двојице извештача „Вашингтон поста“. Њихов рад је битно утицао на ток афере „Вотергејт“ и крај председничке каријере Ричарда Никсона. Овај филм представља праву икону међу „покретним сликама“ које се баве радом медија. Могло би се рећи да је дуго био недодирљив за критику било које врсте. Најтачнији је када је реч о опису новинарског посла, изгледу редакције и сл. Спада међу најреалније филмове икад урађене. Ипак, изгледа да је прерано урађен.

Овакве догађаје „треба пустити да одлеже бар 30 година“ (став неколицине познатих продуцената из Холивуда) и потом, са одложеним сећањем и накнадно прикупљеним чињеницама, снимити филм.

Наиме, легендарни уредник „Поста“ Бен Бредли који је контролисао и усмеравао рад двојице новинара у време афере која је срушила Никсона, четрдесет година после ових догађаја проговорио је о својим сумњама у истинитост приче. Иначе се повела дискусија на интернету о томе да је прилично чудно да се пресудно важан извор из америчке владе звани „Дубоко грло“ јавио баш Вудворду који је бивши маринац и члан престижног тајног удружења „Књигa и змијa“.

Сам Бредли је временом постао скептичан према чувеним састанцима у гаражи које су имали новинари и „Дубоко грло“. Да ли је заиста било састанака или је извор измишљен (што се често ради у редакцијама медија)? Чак и када је не тако давно поменути извор идентификован као Марк Фелт, Бредлијеве сумње су остале. Своју причу је предао Џефу Химелману, а овај је написао књигу о Вудворду – живом споменику класичног новинарства, али уједно и новинару који је опседнут имиџом и спреман на све да одбрани своје често климаве тврдње.

Узбуњивачи и ратни извештачи

„Пробуђена савест“ (The Insider, 1999) Мајкла Мана је сјајно остварење које нам говори колико кошта људски интегритет у стварном свету, као и кредибилитет ТВ мреже. Један узбуњивач из дуванске индустрије и један продуцент из ТВ мреже Си-Би-Ес ризикују много тога покушавајући да обелодане алармантно штетне потезе које приликом производње цигарета чини фирма „Браун и Вилијамсон“.

ТВ мрежа је у почетку заинтересована за интервју са узбуњивачем, али се убрзо повлачи и заједно са дуванским концерном покушава да дискредитује и омаловажи самог узбуњивача, али и свог запосленог. Борити се против корпорације на суду или у медијима је као ићи узбрдо са фрижидером на леђима, рекао је познати продуцент Џо Рот.

Овај филм је постао нека врста нацрта за часове на правном факултету као и за семинаре новинарства. Обрађене су тешке теме: како заштити свој извор вести, како се изборити за објављивање истине са сопственом медијском кућом, како ходати по жици изнад правне џунгле створене од стране корпорације...

Велика канцеларија – двадесетак особа међусобно прича, пије се кафа, вицеви, трачеви, џабалебарење на послу, само један у углу нешто ради...

У холивудским остварењима на платну која се баве ратним извештачима слична је ситуација: тек један или неколико њих заиста раде и труде се. Остали су тек присутни негде у позадини збивања и чекају званичне вести или неки трач који ће проследити матичној редакцији.

Филмови које вреди погледати јер прилично верно осликавају писано и фото извештавање са ратних подручја су: „Година опасног живљења“ (The Year of Living Dangerously, 1982) Питера Вира, „Поља смрти“ (Killing Fields, 1984) Роланда Џофеа, „Салвадор“ (Salvador, 1986) Оливера Стоуна, „Кроз пламен Никарагве“ (Under Fire, 1983) Роџера Спотисвуда.

Оговарачи

Трач је, као појава у међуљудској комуникацији, нашао плодно тло за развој у медијима.

Посебно оним медијима које доживљавамо као таблоиде, било да су штампани или аудио-визуелни. А Америка је домовина таблоида. Трач/гласина/сплетка се веома често користи у прилозима на медијима. Гласине су таман толико комерцијалне да ретко који медиј може да им одоли.

Два филма су посебно значајна јер говоре колико је трач моћан и колико је немогуће контролисати гласине када се једном „пусте у промет“. Први од филмова је „Трач“ (Gossip, 2000) Дејвида Гигенхајма. У њему је на незабораван начин приказана појава „покварених телефона“ и како основна вест приликом препричавања и разних начина преношења, губи првобитни облик и муњевито постаје „комуникациони Франкенштајн“.

Други филм је „Сумња“ (Doubt, 2008) Патрика Шанлија. Управница једне верске школе погрешно тумачи и повезује неке догађаје и долази до закључака који не одговарају истини и могу много зла нанети учесницима тих дешавања. Она се ипак тврдоглаво држи својих убеђења и тако постаје „грешна“...

Ево приче која се појављује и у филму:

Ова констатација са краја приче ипак не спречава америчко друштво да функционише на основама трача што најбоље потврђују берзански скокови и падови акција засновани на гласинама.

Добро дошли, господине Ченс

Господин Ченс цео живот борави у кући свог богатог послодавца и брине се о његовој башти. Слободно време проводи уз телевизор. Када у рукама не држи грабуље онда је то даљински управљач. Спољни свет уопште не познаје осим онога што је видео на ТВ програму.

Једнога дана богаташ умире и Ченс мора да напусти кућу. Већ после неколико сати доживљава инцидент – једна лимузина га благо удара на улици. Потом, стицајем околности, Ченс заврши у модерном дворцу, боравишту угледног, имућног и утицајног човека. Богаташ га заволи због његове једноставне природе. Једног дана код Ченсовог домаћина сврати лично амерички председник на консултације. Разговору је присутан и Ченс, а на питања председника одговара простодушно, дајући примере из баштованства. Анализа економског стања тако постаје прича о годишњим добима и биљкама које након јесени и зиме, опет процветају у пролеће...

Председник цитира Ченса и ту почиње медијско лудило. ТВ мреже и познате новине се отимају о личност која је блиска „вођи слободног света“. И док је Ченс потпуно искрен у свету где је све извештачено, откривамо једну од највећих слабости америчких медија: они имају потребу да пренагласе важност особа које изаберу за своје саговорнике.

Тако се и Ченсова једноставна запажања о баштованству тумаче као дубоке метафоре о животу и друштву. Ченс не покушава да неког превари о томе ко је, али га медији уздижу и тиме себи дају важност. Као и сви око њега и медији пројектују дубину и мудрост у његову, у основи празну личност. И ту схватамо како медији данас, посебно у САД, посебно ТВ програми, изузетно глупе или подле људе за час направе познатим и утицајним.

У једном тренутку продуцент ТВ емисије пита Ченса:

– Да ли схватате да ће вечерас да нас гледа више људи него што је гледало позоришне представе у последњих 40 година?

– Заиста, одговара Ченс, а зашто је тако?

– Појма немам! – каже продуцент.

Овај његов одговор описује површност и невољност телевизије да се бави анализом суштине ствари. Довољно је говорити – није важно објаснити. Довољно је слушати – није битно и чути.

У свету где сви глуме, манипулишу и стратешки смишљају, Ченс једноставно постоји. Његова невиност пробија слојеве политичког и друштвеног претварања, откривајући апсурднст система и људи око њега. На крају филма, кад његов богати домаћин умре, његови утицајни пријатељи су спремни да Ченса предложе за следећег председника САД, јер је особа која није компромитована у јавности.

Све ово звучи толико познато, зар не?

Код нас преведен као „Добро дошли, господине Ченс“ или „Присутност“ (Being Тhere, 1979), овај филм Хала Ешбија је провокативна и интелигентна сатира о квалитету америчких медија и политике.

Ријалити новинарство

Филм „Полудели град“ (Mad City, 1997) Косте Гавраса на феноменалан начин описује претварање новинарства у шоу. ТВ репортер који је после неке брљотине на послу назадовао у каријери, стицајем околности се нађе усред талачке кризе која се догађа у једном музеју. У почетку извештава као новинар, а онда схвата да би могао да се врати на стазе старе славе уколико постане учесник у догађају.

Конфузног бившег запосленика музеја који оружјем држи таоце (протестујући на тај начин због отказа који је добио) саветоваће шта да ради/како да се понаша и тако ће контролисати догађај и извући корист за себе. Догађај се, међутим, за час претвара у ријалити програм. Сниматељка, продуценти, новинари на терену, водитељски ауторитет тв мреже – сви се током филма крећу путем који води од новинарства ка шоу-програму и натраг, све у циљу остваривања сопствених каријера, а све то се обија о главу човека који држи таоце и који је медијски представљан час као херој, час као превејани криминалац и терориста.

Коришћење медија у личне сврхе (за међусобне обрачуне) и изопачен однос према догађају у овој причи доводе до трагичног краја.

А када је мешање новинарства и шоу програма почело?

Већ 50-их и 60-их година прошлог века било је јасно да су форме директног преноса и забавног шоуа оне које доносе највише публике. У немилосрдној трци за број гледалаца већина телевизија се прилагођавала овим двема формулама. Две деценије потом било је јасно да мање кошта ако медиј створи свој сопствени догађај уместо да прати постојеће. Такође, била је потребна пуна контрола над тим створеним догађајем (нпр. ријалити „Велики брат“), али не због тога да би се спречили простаклуци или кич већ да би се задовољили спонзори и да би њихове поруке биле пласиране на најефектнији начин.

И коње убијају, зар не

А ево како је све ово пратио Холивуд...

Први ријалити програми из доба почетка рада савремених медија догађали су се у Америци у време велике економске кризе, пре стотинак година.

Филм „Коње убијају, зар не?“ (They Shoot Horses, Don't They, 1969) Сиднија Полака описује плесни маратон са суровим правилима и иживљавањем организатора над такмичарима који су намамљени на учешће великим новчаним наградама.

Ова претеча данашњих егзибиционих ријалити програма на телевизијама, представља мало пророчанство: ту су исцрпљени плесни парови, спонзори такмичара, навијачи појединих учесника, преноси преко радија...

Онда су продуценти „открили“ страх, насиље и егзибиционизам као изузетно комерцијалне облике ријалити програма. Насиље је било све присутније у овим шоуима што најбоље осликавају филмови „Видеодром“ (Videodrome, 1983) Дејвида Кроненберга и „Рођене убице“ (Natural Born Killers, 1994) Оливера Стоуна.

У првом од ова два поменута, шефу мале ТВ станице оператер показује снимке видео-садржаја под називом Видеодром. Реч је о снимцима бруталног насиља, мучења, а на крају и убиства.

Верујући да је то будућност телевизије, шеф Макс налаже оператеру да почне нелиценцирано приказивање програма, али убрзо схвата да снимци из Видеодрома нису монтирани, већ стварни...

Филм „Рођене убице“ говори о мушкарцу и жени који су имали трауме у детињству, а пошто су се упознали постали су љубавници и масовне убице, које су медији неодговорно величали. Убиства овог пара прати (често уживо) и саможиви новинар таблоида, који их профилише у својој ТВ емисији, убрзо их подижући у статус култних хероја (!).

На неки начин, овакав изопачени развој друштва и медија предвидео је и филм-дистопија „Ролербол“ (1975). У будућности коју контролишу корпорације, светом доминира насилни спорт који се зове Ролербол. То је такмичење у брзини и суровости где је смрт такмичара сасвим уобичајена ствар.

Уметнички обликована прича о ријалити програмима стиже 1998. године, а то је „Труманов шоу“ Питера Вира.

Филм говори о човеку који је несвестан да живи у смишљеној ријалити емисији, коју широм света гледа око милијарду људи. Сви његови суграђани из малог места на острву су у ствари глумци и статисти. Једино Труман који је од рођења планиран за овај ТВ шоу, не зна за све то.

Сам крај филма је један од најгенијалнијих у историји кинематографије – „сцена у којој Труманов брод удара у осликани хоризонт његовог вештачког света бриљантно сажима филозофска питања о слободи, аутентичности и удобности илузије“.

Тема морала у садашњости или блиској будућности постала је изазовна за ствараоце покретних слика. Свежа филмска прича на ову тему иде овако: упорна у жељи да оствари каријеру у информатичком свету, млада девојка се придружује технолошком и друштвеном гиганту по којем и филм носи назив – „Круг“ (The Circle, 2017) Џејмса Понсолта.

У једном моменту она пристаје, на наговор врха куће, да буде праћена камерама 24 сата дневно. Тако постаје заштитно лице фирме са милијарду пратилаца, али у исто време губи свој идентитет.

Ново доба овако изгледа: присуство на интернету је најважније, а број пратилаца показује праву моћ...

Креирање стварности, контрола пажње

Филмовима који се баве ријалити шоуима додаћемо и неколико оних чија су тема измишљотине и намештаљке које праве сами медији или на њих пристају. Разлог: да би на тај начин скренули пажњу на друштвени проблем, или – много чешће, да би остварили корист у комерцијалном смислу.

Тако се филм „Квиз“ (Quiz Show, 1994) Роберта Редфорда бави намештањем резултата у квиз такмичењу на једном ТВ каналу. Рађен по истинитој причи филм описује како су на миг спонзора и уз прећутно одобравање руководства куће, продуценти квиза одабраним такмичарима унапред давали тачне одговоре на питања која ће им бити постављена. Ујдурма је разоткривена и законски је одговарао: НИКО.

У филму „Ратом против истине“ (Wag the Dog, 1997) Берија Левинсона медијски експерти ангажовани од стране власти измишљају читав један рат са Албанијом да би се скренула пажња са секс скандала актуелног председника. Медијским манипулисањем, отвореним лажима, измишљањем, монтажом, уз сарадњу новинара који као папагаји понављају од власти сервиране вести, успевају у томе да непостојећи догађај постане општеприхваћена стварност.

У филму „Симона“ (Simone, 2002) Ендрјуа Никола јавност је задивљена умећем глуме нове јунакиње у актуелним филмовима. Никоме не пада на памет да је она, у ствари, компјутерски генерисана, виртуелна глумица. Продуцент који ју је створио у једном тренутку, не могавши више да контролише њено одсуство из естрадних јавних појављивања покушава да је „убије“ помоћу смишљене несреће. На крају признаје судским органима да она никада није постојала. Међутим, публика одбија да у то поверује.

Закључак речен у филму: не можеш наметати истину јавности ако је она не жели! Неко би рекао да сценарио није довољно убедљив. Али, стварност демантује овакав закључак.

Баш недавно је један инди рок бенд привукао пажњу милионске публике својом музиком, наступима, интервјуима. Али, испоставило се да ниједан члан ове рок групе у ствари не постоји. Од музике, гласова и текстова до заједничких фотографија и „животних прича“ чланова бенда Велвет Сандаун – све је створено вештачком интелигенцијом. Ипак, њихова музика је звучала довољно убедљиво да привуче стотине хиљада слушалаца, који су мислили да су открили нови, алтернативни рок састав. 

Лари Флинт је створио издавачку империју са својим сировим и сексуално експлицитним часописом „Хаслер“. На судској парници против њега због ширења порнографије он приказује мали монтирани филм: експлозија атомске бомбе, концентрациони логори, немилосрдно убијање у рату...

„Да ли је ово неморал или оно што се налази у 'Хаслеру'“, пита он у филму „Народ против Ларија Флинта“ (The People vs. Larry Flynt, 1996) Милоша Формана. „Шта има гори утицај на младе људе: ови снимци из Дневника на телевизијама или голотиња из мог часописа?“ 

Случај Роџера Ејлса и Валаса Соузе

Осим филмова, у причи о медијима велику улогу играју и све популарније ТВ серије.

Неколико њих су посебно битне за тему медија, а најзначајнија је вероватно она која се бави последњим годинама каријере Роџера Ејлса, контроверзног телевизијског уредника и такозваног медијског консултанта великог броја конзервативних америчких политичара. „Најјачи глас“ (The Loudest Voice, 2019) је назив ТВ серије у којој сазнајемо како је кабловска корпорација „Фокс“ створила, у режији Ејлса, канал „Фокс њуз“, познат по производњи „посебне врсте ТВ забаве: вестима!“

Једнако бруталан колико и комерцијалан, овај канал ће постати познат по бескрупулозном пласирању вести које одговарају конзервативном наративу, без обзира да ли је реч о истини или не, да ли је реч о чињеницама или измишљотинама.

Бизаран, неотесан, агресиван, болесно амбициозан, политиком опседнут ТВ махер – све је то Ејлс. Он је своје уредничко време потрошио и на сексуално узнемиравање немалог броја водитељки и презентерки са програма, осим што је своју уређивачку политику описао чувеном изјавом: Људи не желе да буду информисани. Они желе да осете да су информисани.

Свет видео-монтаже и намештаљки одлично је приказан у ТВ серији „Ухваћен“ (The Capture, 2019). Термин „корекција“ у серији се користи да би се описала видео-монтажа уз помоћ које невина особа бива оптужена за неки злочин.

Људи имитирају оно што виде на ТВ програму или на филму. Да није тако не би ни 150 милијарди сваке године било уложено у рекламе на електронским медијима у САД.

Однос америчких и уопште западних медија према стварности донео је путем тог имитирања: много малограђанштине која се са ТВ екрана преселила у реални живот, обиље исхитрених закључака, много надахнућа за егзибиционизам и насиље.

Доказа за ову тврдњу је безброј, од бразилског ТВ репортера Валаса Соузе који је организовао убиства не би ли камере његове емисије о криминалу били прве на лицу места, до холандског наводно лажног ријалитија („De Grote Donorshow“, „Велики донаторски шоу“, 2007), у којем се такмичари са листе чекања за трансплатацију боре за бубрег као награду.

Лаку ноћ и срећно

Постоји још неколико десетина холивудских филмова који се на неки начин баве медијима и које вреди поменути, али ћемо их оставити за неки „медијски фељтон“ у будућности.

Да издвојимо само неколико њих:

„Лаку ноћ и срећно“ (Good Night and Good Luck, 2005) Џорџа Клунија – критички однос једне емисије на ТВ мрежи о деловању сенатора Џозефа Макартија.

„Убице и сведоци“ (Parallax View, 1974) Алана Пакуле – како сарађују тајне службе, владе у сенци и корпорације.

„Огромно срце“ (A Mighty Heart, 2007) Мајкла Винтерботома – ризик новинара у потрази за причом може да доведе до трагичних последица.

„Досије Пеликан“ (The Pelican Brief, 1993) Алана Пакуле – пример правог односа новинара према свом извору.

„Серпико“ (Serpico, 1973) Сиднија Лумета – некада један узбуњивач није довољан већ медији траже и неког њему надређеног.

„Ноћне хронике“ (Nightcrawler, 2014) Дена Гилроја – главни лик у филму снима несреће и злочине у Лос Анђелесу и потом снимке продаје телевизијама. Што је садржај више узнемирујући, то више новца заради.

„Ратне игре“ (WarGames, 1983) Џона Бадама – супер компјутер који подсећа на вештачку интелигенцију умало да започне Трећи светски рат.

„Ђаво носи Праду“ (The Devil Wears Prada, 2006) Дејвида Франкела – како функционише естрадно/модно новинарство; спонзори, завист, злоба, ароганција, сујета...

„Вероника Герин“ (Veronica Guerin, 2003) Џоела Шумахера – како изгледа одлична новинарка и како мафија и криминалне групе кажњавају новинаре који их разоткривају.

„У игри“ (State of Play, 2009) Кевина Мекдоналда – одличан истраживачки рад у којем се испоставља да је један од извора информација у ствари извршитељ злочина.

„Фрост против Никсона“ (Frost/Nixon, 2008) Рона Хауарда – занимљив опис припрема за важан интервју и сам чин разговора са одабраном државником...

У филму „Председничка игра“ (Nothing But The Truth, 2008) Рода Лурија новинарка се суочава са затворском казном зато што одбија да открије свој поверљиви извор. Ово је у САД сасвим могућ исход уколико суд утврди да је реч о националној безбедности.

Радио на филму

Када је реч о радију као традиционалном медију, треба поменути филм „Амерички графити“ (1973) Џорџа Лукаса, у којем радио водитељ Вулфмен Џек преноси поруке личне природе матураната у једном америчком градићу. По узору на овај филм настала је емисија „Озон“ на Радио Београду 202 шест година касније.

У филму „Добро јутро, Вијетнаме“ (1987) Берија Левинсона сличан ди-џеј концепт је примењен на радио-програм у ратном окружењу. Човек пред микрофоном је био одличан, али такав програм у атмосфери оружаног сукоба није могао да прође без трагедије.

У филму „Хотел Руанда“ (2004) Терија Џорџа радио је искоришћен за анимирање припадника једног народа да убијају своје земљаке само зато што су из другог народа.

“When the legend becomes fact, print the legend.”

„Када ти је прошлост пуна мрља опстајеш тако што инсистираш на митовима.“

Управо зато је и једно од најбољих објашњења рада медија у САД оно што каже новинар у филму Џона Форда „Човек који је убио Либертија Валанса“ (1962).

Када му главни лик у филму (игра га Џејмс Стјуарт) исприча истину о томе како он није човек који је убио зликовца Валанса, иако му је то приписано као херојско дело утирући пут његовој политичкој каријери, новинар му одговара: Ово је Запад, господине. Када је легенда прихваћена као чињеница, прави тренутак је да штампате (озваничите) ту легенду!

За сада: Медији, политика и историја – митолошки је троножац на којем Америка живи од данас до сутра. Да ли је могућ скорашњи излазак из те позиције? Да, али највероватније је да тај филм нећемо гледати. 

Одабир и конструкција идентитета нису увек судбинске, предодређене и непроменљиве одлуке. Још мање је закуцана наклоност према свом, или неком другом идентитету. Руска пропаганда, а и многи код нас, тврде како су Украјинци до 2014. године били много наклоњенији Русима. Од онда су их западна пропаганда и њени агенти наговорили да се одмакну од Русије, од матушке. 

Ова прича има два краја. Прво, она озбиљно потцењује украјински народ. Да ли десетине милиона људи могу да промене идентитет на пуко причање о шареној лажи западних интеграција? Друго, колико ли је слабашна привлачна моћ руског идентитета, ако су га празна обећања учинила одбојним за свега неколико година? 

Матош о Београду

Како створити привлачан идентитет за пословање, промицање своје културе и начина живота, а на крају, и за разне интеграције? Сиромашна, глибава Србија 19. века је пронашла ту формулу. Ево шта о Београду пре 130 година пише Матош: „Осјетих да сам слободан и тко то није осјетио не зна како грије слободно сунце, како дува слободни вјетар и како је сладак слободни крух.“

На једном другом месту Матош каже: „Србија је мени дала уточишта и тамо се навикох на безграничну скоро слободу, на слободне гестове, каквих појединац не смије код нас ни слутити.“ И даље: „Као праваш могао сам се користити најширом београдском толеранцијом, тако широком да сам као познати старчевићанац могао радити као фељтониста код Пашићеве Самоуправе.“

А да ствари буду још чудније, Матош је прве утиске о Београду стекао 1894. године, не баш добре за демократију и слободу, јер је те године краљ Александар Обреновић укинуо слободоумни Устав из 1888. године и вратио онај ауторитарни, из 1869. године. Али, политика није играла једину улогу у „кул“ природи Београда. Сам Матош каже: „Под њима (Обреновићима) је Београд страдао политички, али је цвао друштвено.“

Супротно очекивањима, привлачност Београда и Србије је опала у новоформираној заједничкој држави, можда и због смањења слобода и демократије у односу на Краљевину Србију. Краљ Александар Карађорђевић је од преко двадесетак влада пре увођења диктатуре 1929. оборио скоро све, помоћу дворских интрига и својих послушника. Само су две владе пале на законит начин, у Скупштини.

Тај крути, мрачни владар је покушао да силом наметне своју визију о народном јединству Југословена. Како опет пророчки рече Матош: „Србија Обреновића бијаше весела, а Србија Карађорђевића је озбиљна.“

Југословенство краља Александра није било „кул“ до те мере да је један од твораца мита о јединству Југословена, Иван Мештровић, постао хрватски националиста. Успешан идентитет мора да је помало и забаван. 

Ово је земља за нас

Без шале, успешне идентитетске стратегије садрже и хумор и самоиронију, а пре свега су спонтане. Често се верује да би српски идентитет ојачао ако би неки савети мудраца одредили шта су то главне идентитетске тачке. Следећи корак би подразумевао да држава наметне те договорене идентитетске карактеристике школама и медијима.

Често се сматра да је модерни француски идентитет настао озбиљним радом државе преко школског система, војске и администрације. Међутим, постоје и супротни докази.

Становници Алзаса су били, веома упрошћено речено, немачког језика и француске културе. Када су Немци просули небројена блага на организацију школства и културе од 1870. до 1918. године, нису успели да их понемче. Алзашани су лако и брзо, опет постали Французи. Наравно, припомогла је и француска држава, својим инвестицијама у одличан универзитет и другим мерама. Али помогло је и то што је „суперкул“ било бити Француз, посебно у версајској Европи. И обрнуто.

Идентитет који није „кул“ лако се одбацује. Десетине милиона Американаца немачког порекла, бројнији и од Ираца, Скандинаваца и Италијана, после Првог светског рата престали су да истичу своју стару домовину.

Неки пут привлачност слике неког народа зависи и од економске моћи. Јапанци су у холивудским филмовима дуго приказивани као наказе са глодарским зубима, као у филму „Доручак код Тифанија“. Слика префињеног народа са беспрекорним осећајем за дизајн и елеганцију, делом је плод и привредног успона Јапана.

Кинези су били слично потцењивани у филмовима, све до успона Бруса Лија и касније Џеки Чена. Обратите пажњу да је Џеки Чен неодољиво смешан.

Ако нас занима спонтано стварање идентитета, треба погледати америчку популарну музику. Једна од неформалних америчких химни је „This is your Land, This is My Land“ Вудија Гатрија. Ово је у првобитној верзији била песма критична према америчком систему, неки од тих критичких делова су избачени, а остало је набрајање америчких лепота.

Исто тако, „Born in the USA“ Бруса Спрингстина изразито је критичка песма, али она у себи садржи снажан патриотски набој.

У нашем случају, „Ово је земља за нас“ ЕКВ је постала један од симбола Србије, упркос крајње нетрадиционалном звуку и тексту

Домовина се брани лепотом и чашћу и знањем,
домовина се брани животом и лепим васпитањем 

Други елеменат у стварању привлачног идентитета своје заједнице је хумор. Ускогруди део јеврејске заједнице у САД нападао је Филипа Рота и Вудија Алена због наводног исмевања свега што је јеврејско. Код већине људи на свету, њихов хуморни и самоироничан приказ Јевреја је чак пробудио симпатије према америчким Јеврејима.

Преци овог самоироничног представљања су Исак Бабељ и Иљф и Петров. Бабељев разбојник Бења Крик и велики комбинатор Остап Бендер углавном се доживљавају као позитивне личности.

Можда је то случај и са сликом о Чесима, од војника Швејка и Храбалових пијанаца-филозофа до Кундериних оцвалих швалера.

Упечатљиво је како су Британци искористили духовите, чак сатиричне уметничке мотиве да оснаже свој имиџ. Од изразито сатиричног „Црног гује“ и мистер Бина направили су један од симпатичних симбола своје културе, тако да је мистер Бин између осталих, отварао Олимпијске игре у Лондону 2012. године.

Ту је био и Џејмс Бонд, херојски симбол британства, али са дозом сарказма и хумора, посебно у време Роџера Мура и Шона Конерија. Меда Падингтон у једном споту о монархији једе сендвич с покојном краљицом.

Наши епски певачи су то знали. Највећи јунак наше епске поезије је ирационални, понекад смешан а увек забаван Марко Краљевић. А не савршени витезови Милош Обилић и Бановић Страхиња. Не ни највећи витез „праве“ историје, Стефан Лазаревић.

Од свих јунака партизанских књига о НОБ, најдуже ће живети Ћопићеви Николетина Бурсаћ и харамбаша Јованче и његови дечаци-хајдуци из „Орлови рано лете“.

То су знали и најдаровитији комунисти. Прле, Тихи и Валтер су акциони хероји, али пре свега духовити шмекери.

„Капетан Леши“, отмени Албанац који свира клавир и говори немачки, толико је био успешан да се један од вођа албанских паравојски на Косову деведесетих назвао Капетан Леши.

Примери ових потпуно измишљених и нереалних личности показује да је добра прича (наратив) важнија за привлачност идентитета режима и државе од историјских чињеница, а поготово од идеологије. Нико не би запамтио Валтера и остале да су просипали високопарне политичке пароле.

Јеремија пали топа

Треба надоградити Љубивоја Ршумовића. Домовина не само да се брани лепотом. Она се (национална култура, идентитет и имиџ) – гради лепотом.

Један од разлога пропасти патриотских филмова о Првом светском рату из 21. века је њихова неинвентивност и недуховитост. За разлику од „Марша на Дрину“, који је оживео традицију Великог рата, укључујући и заборављену корачницу.

Добро за слику о земљи, народу и држави је оно што дирне домаћу и страну публику. То не мора да буду само весели садржаји, што смо видели код Бруса Спрингстина. Модерну, демократску, толерантну Шпанију више је популарисао Алмодовар, својим чудним, мрачним и провокативним филмовима, од било какве циљане пропагандне кампање.

Једна од наших најродољубивијих песама је тужни валцер „Тамо далеко“, по музичкој форми западњачка творевина на турску тему, а по тексту песма о љубавној стрепњи и губитку. Ова песма свакако није била наручена. Пробила се спонтано и остала у ушима не само Срба.

Добра идентитетска прича је отворена и за позајмице и убацивање нових мотива. Звук трубачких оркестара као типично српска одлика је доживео глобалну експанзију после филма „Подземље“ 1995. године.

Констракта је својом необичном песмом која је освојила Европу, а тек регион, освежила причу (мит?) о правом духу Београда. Истовремено је помињала и Глибовац као потенцијално место одржавања Евровизије.

Спонтаност је важан кључ за успех поруке. У 21. веку децу терају да на школским приредбама певају неку квазифолк песму где се помињу гробови предака и сличне узвишене ствари. 

А и у овом веку песма која на сваком слављу пробуди оптимистичке мисли о Србији јесте један обичан комерцијални народњак. То је „Јеремија“ Предрага Живковића Тозовца.

Није случајно да су и Кустурица и Неле Карајлић и Горан Бреговић одабрали ову ствар да широм света промовишу своју „унца-унца“ филозофију. Јеремија шаљиво набраја лепоте свог живота, не заборављајући јуначки историјски контекст („стари кадар – артиљерија“).

Дакле, слика земље и народа не може се поправити по наруџбини. Оно што држава и доносиоци одлука могу да ураде јесте да препознају шта од стваралаштва одјекује у свету и да то гурају. Никако да стварају неке досадне родољубиве поруке.

Интернет свет приморава и на вишеструке изборе. У том свету, све се јавља брзо и не траје дуго. Не постоји више једна песма, један филм, једна књига који обликују представу о својој земљи и народу. Национални симболи више неће бити усамљени орао који полако језди на небу, као на грбовима многих држава. То ће бити јата малих птица које, без наређења и политичких мудровања, својим цвркутом славе домовину.

Ове теме, које припадају политичкој филозофији, како сам већ напоменуо, разрађене су само у првом и последњем, невеликом, поглављу књиге. Немам нарочит увид у ове односе и мој приказ ће ићи другим путем. Свестан сам да ћу тиме могуће прескочити неке од идеја у овој књизи које Дасгупта, а можда и други, сматрају убедљивијим или важнијим, али мислим да је реч о тематски довољно широком делу да поднесе више различитих приступа њеним главним темама.

За мене, Дасгуптина књига се највећим делом заправо бави начинима на које су националне државе настајале, како су постајале империје и којим идејама су се служиле да оправдају (или себи објасне) своју доминацију.

Дасгупта разматра четири такве идеје: Бога и Европу, односно средњовековну Француску; власништво, односно Енглеску; право, односно или Сједињене Америчке Државе, и природу, односно Кину. Свакој од њих посвећено је по једно поглавље. Поглавља о власништву и праву данас можда највише одјекују, вероватно зато што је англоамеричко мишљење у великој мери одредило Запад и постало утицајно широм света.

У поглављу о Енглеској, Дасгупта успон енглеског капитализма смешта у оквире глобалне економије пљачке. То није нова перспектива. Заправо, како пише у предговору, ни чињенице ни идеје које он у књизи износи нису нове: нов је наратив, начин историјског казивања и повезивања чињенице.

Развој енглеског, а касније британског друштва приказан је праћењем два историјска колосека. Први је био олигархијски продор ка остатку света, при чему су Источноиндијска компанија, чији је приход у једном тренутку износио 15 процената британског БДП-а, и сличне компаније које су управљале деловима Африке коришћене за енормно богаћење малe мањинe.

Та мањина је контролисала државу и била акционар у тим компанијама (чак четвртина посланика у Парламенту били су акционари). Они су пљачкали не само остатак света, нарочито Индију кроз деиндустријализацију њене текстилне производње и Кину кроз Опијумске ратове, већ су пљачкали и домаће становништво, или били бар подједнако равнодушни према његовој судбини.

Да цитирам Адама Смита о првом случају: „То је врло необична влада [трговачких компанија] у којој сваки члан управе жели да напусти земљу и самим тим што пре оконча своје учешће у владавини, и коме је, дан након што је напустио земљу и однео са собом целокупно богатство, потпуно свеједно ако би целу земљу потом прогутао земљотрес.“

Што се тиче другог случаја, британско становништво је изгубило приступ заједничком земљишту, било је приморано да продаје свој рад, а они који би одбијали да играју по правилима система и да пристану да буду, готово без икаквих права, део стада угураног у фабрике или сиротишта, били би жигосани (у многим случајевима дословно, на телу) епитетима лењости, нерада и глупости. Политички су били игнорисани, а економски потлачени.

Читајући Дасгуптино дело, као и сличне књиге којих данас има у изобиљу, човек не може а да не буде потпуно запањен колико супротни наративи о британском успону и Индустријској револуцији, неки од њих „овенчани“ Нобеловим наградама, готово у потпуности успевају да избришу аспекте домаћег и спољашњег терора, поробљавања, пребијања, отворене пиратерије, присилног регрутовања у морнарицу, присвајање заједничког земљишта, баснословног богаћења политичких елита, војног гушења побуна, глади и погубљења под лепим и звучним називом – Славна револуција („The Glorious Revolution“, политички преокрет у Енглеској 1688-1689; прим. прев.).

„Славна револуција“, пише Дасгупта, „означила је настанак модерне државе у њеном сировом облику: недемократску трговачку машинерију која је ослободила терор у земљи и ван ње.“ (стр. 113). Прећуткивати ову истину исто је као описивати совјетску индустријализацију и Велики терор проучавањем московске параде. Али за то нико није добио Нобелову награду. Добро, можда Стаљинову…

Други „колосек“ појавио се тек у другој половини 19. века, када jе материјално благостање становништва почело да се сматра нужним условом за вођење победоносних ратова. Након тога су следила и политичка права. Она, тврди Дасгупта, нису била изборена револуцијом, а још мање претњом елити; напротив, елита их је добровољно уступила како би осигурала сопствену владавину – да би имала сито и разумно образовано становништво способно за масовно ратовање.

Ово специфично објашњење процеса демократизације биће, по мом мишљењу, важно када будемо разматрали данашњу ситуацију, која, према Дасгупти, показује многе сличности са еволуцијом британске империје по „првом колосеку“. Богати у Сједињеним Државама и на Западу могу да напредују ослањајући се на глобалну економију без обзира на то шта се дешава код њих у залеђу, односно са остатком становништва у њиховим сопственим земљама.

Амерички империјални систем заснива се, пише Дасгупта, на праву, или тачније на „правном уобличавању“ (односно легитимизацији) сваке праксе која би била профитабилна. Поглавље о Сједињеним Државама почиње сусретом Европљана са (домородачким) америчким становништвом, када су праксе поробљавања, освајања земље и масовне присиле морале бити смештене у наизглед правни оквир. Све почиње, као што је познато, са шпанским, односно католичким покушајима да се успоставе нека правила у односима између хришћана и „дивљака“.

Дасгуптино приповедање је врло убедљиво и код читаоца изазива противречна осећања. Из чисто практичних разлога, увођење извесних правила, ма колико она на први поглед изгледала неправедна, а која уређују односе између тлачитеља и потлачених, боље је него одсуство било каквих правила. И заиста, много пута у историји тлачитељи су игнорисали свако размишљање о сопственом понашању или његовом оправдавању: сматрали су да им оно није потребно.

С друге стране, лицемерје тих наводних „правила“, грубих и склепаних на брзину не само да би оправдала већ почињене неправде већ и да би умирила савест тлачитеља и будућа кршења елементарних људских норми можда учинила још вероватнијим, достиже такав степен да човек од њега инстинктивно устукне.

Дасгупта у тај контекст смешта и чувено, иначе здраворазумско тумачење Џона Лока о својини као нечему што настаје мешањем људског рада с природом: оно је било мотивисано потребом да се објасни европска узурпација земље од домородачког становништва (укључујући и Африку). Домороци се третирају као да не постоје, односно сматра се да никада нису продуктивно ступили у однос с природом, већ да су само од ње живели, те да самим тим немају право на земљу на којој живе. То је замрзнута слика света у којој се „непожељни“ становници једноставно уклањају из видокруга, природа остаје нетакнута, а прва особа која с њом ступа у активан однос јесте – колонизатор.

Темељ америчке империје почива на праву – или „праву“ (у смислу управо описаном). На међународном плану, оно ступа на сцену с Париском мировном конференцијом и појавом Сједињених Држава као глобалне силе. Стварање Лиге народа учвршћује идеју света који је, такорећи, „геометријски“ и правно подељен на делове територије под контролом различитих влада, које заузврат представљају нације. Настанак Уједињених нација после Другог светског рата, Хладни рат, теорије модернизације и слично – све се то објашњава или разматра унутар овог новоуспостављеног оквира система националних држава.

Тај свет се данас, према Дасгупти, ближи крају због неспособности да се носи са изазовима које сам поменуо на почетку. Али пре него што се осврнем на тај део, вреди поменути Дасгуптино објашњење кинеске империјалне традиције и њеног данашњег домета.

За разлику од остала три случаја, она је усредсређенa на контролу природе. Кина је огромно континентално царство пресечено рекама, од чије контроле зависи опстанак становништва, а тиме и царства. Кина, пише Дасгупта, данас исту потребу за контролом, коришћењем и експлоатацијом природе – како минерала, тако и пољопривредних култура – извози на остатак света. То је нови поглед на Иницијативу „Појас и пут“ („Belt and Road Initiative“, BRI). Ова Иницијатива је не само наследник историјске трговине између Средњег царства и Европе већ и настављач вековне кинеске праксе суочавања с хировима природе ради опстанка. Данашња кинеска експлоатација минерала у Африци само је наставак кинеске империјалне политике, али сада примењене на цео свет, а не само на империјално језгро.

Британска и кинеска империја тако постају сличне: обе зависе од спољашње пројекције својих унутрашњих пракси – трговачко-олигархијског друштва Енглеске, које се пројектује у пљачку колонија и поробљавање колонизованих народа, и кинеског „друштва заснованог на контроли водних ресурса“, пројектованог на пљачку природних ресурса другде.

Да се вратим на питање које сам раније поставио: да ли је превазилажење друштва „првог колосека“ нa данашњем Западу могуће? Треба имати на уму да Дасгупта сматра да је такво друштво (равнодушности према сиромашнима) у Британији превазиђено тек када су владарима били потребни здрави млади људи за ратове. Ако резонујемо по аналогији, која би сила данас натерала америчку елиту да уступи више моћи „обичним људима“?

Тешко је видети које би силе могле да одиграју ту улогу, нарочито јер технолошки напредак, како Дасгупта инсистира, све мање зависи од људи. Ако се ратови могу водити не само дроновима (што смо видели у рату Русије и Украјине), већ и интернет мрежама, сателитима и роботима-ратницима, зашто би елитама уопште било потребно срећна и здрава популација?

Уместо да превазилажење система националних држава видим у стварању неке магловите глобалне заједнице, склонији сам мишљењу да се на хоризонту као највероватнији исход појављује симбиотски однос између државе и технофеудалне (како се често назива) елите. Држава неће нестати. Нити ће нестати систем националних држава. Држава је изузетно флексибилан и моћан инструмент јер је она једини легални извор принуде (барем као такав самопроглашен и од многих прихваћен). Уместо да се с националном државом суочи фронтално и покуша да је сруши, зар за нову технократску елиту не би имало више смисла да је преузме, да се у њу увуче и тако у једном споји позивање на законско право државе да примењује силу и способност да ту силу заиста примени, силу коју им њихово технолошко умеће омогућава?

Економисти се ретко слажу, али консензус постоји да нам је глобални прелазак на обновљиве изворе енергије потребан, и то брзо. Крхко се јединство, међутим, распада када се са шта пређе на како, што и не чуди с обзиром на одређена неразумевања око зелене транзиције која, из неког разлога, код економиста преовлађују.

Привредни раст поништава декарбонизацију

Зелена транзиција значи потпуни прелазак са фосилних извора енергије – нафте, угља и гаса – на оне обновљиве, међу којима су енергија Сунца, ветра и воде. То у пракси, поред Кине, мало која земља остварује. Разлог није то што одустају од обновљивих извора, напротив, већ што тражња за енергијом расте брже од понуде обновљиве енергије.

Нема сумње да, тренутно, поменути удео обновљивих извора енергије расте и данас износи око десет одсто. Али овде су, због величине проблема са којим се суочавамо, апсолутне бројке можда важније од релативних. А оне кажу да је светска понуда обновљиве енергије са око 15 милијарди мегават-часова у 2000. години порасла на око 34 милијарде мегават-часова у 2024. Са друге стране, укупна светска тражња за енергијом је у истом периоду порасла са око 111 милијарди мегават-часова на око 184 милијарде мегават-часова. Дакле, од око 73 милијарде мегават-часова новонастале тражње, обновљиви извори су задовољили око 19 милијарди.

Шта ово значи? Да свет још увек не прелази на обновљиве изворе, већ их само додаје на фосилну енергију која се већ користи. Чак и када бисмо троструко повећали производњу чисте енергије, укупно смањење светских емисија угљеника остало би нула. Да би свет остварио чак и минимални циљ Париског климатског споразума од два степена загревања у односу на прединдустријски период, годишња стопа декарбонизације требало би да износи 6,9%. Она данас, према подацима консултантске куће PwC, износи 1,02%.

Прецењивање технологије

Сама идеја о технолошком развоју, на којој је и заснован прогрес западне цивилизације, јесте заводљива и лако је држати је се и код проблема климатских промена. Економиста Пол Кругман, професор емеритус Универзитета Принстон и добитник Нобелове награде за економију 2008. године, писао је 2023. у својој колумни за „Њујорк Тајмс“ да зелена транзиција може да се оствари напретком чисте енергетике и убрзањем деиндустријализације, то јест преласка на услуге. Тада ће се економски раст раздвојити (decouple) од емисија угљен-диоксида, које ће престати да се повећавају. Тако ће раст, коначно, постати одржив.

Овде је важан нијансирани приступ, јер нису сва раздвајања иста. Да би зелена транзиција успела, раздвајање економије од емисија угљеника мора бити апсолутно, глобално и трајно. Апсолутно раздвајање је када привреда расте уз пад емисија угљеника; када емисије угљеника расту, али спорије од БДП-а, говоримо о релативном раздвајању. Глобално раздвајање обухвата све земље света, а када се то дешава само понегде, говоримо о локалном раздвајању. Сви би желели да раздвајање буде трајно, а не привремена последица „спољног“ шока (криза, пандемија, рат).

Нажалост, такво раздвајање се никада није десило и нема назнака да ће се десити. Досадашња потврђена раздвајања су углавном била релативна, локална, привремена и врло скромног обима. Чак и да се деси апсолутно, стално и глобално раздвајање, и даље нам остају други еколошки проблеми – умирање земљишта и копнених врста, ацидификација океана или искрчивање шума – који се погоршавају упоредо са растом тражње за енергијом, тј. растом светске привреде.

То објашњава зашто је стопа декарбонизације данас нижа него пре десет година. Према истраживању које је спровео Дилан Бугден, професор социологије окружења са Државног универзитета у Вашингтону, повећање броја „зелених“ патената од 1% повезује се са тек 0,005% пада еколошког отиска привреде.

И технолошки развој по себи постаје све тежи. То се види по „енергетском приносу на уложену енергију“ (Energy Return on Energy Invested – EROI), мерилу које показује однос између произведене енергије и енергије уложене да би се она произвела. ЕRОI нафте од 10:1 значи да за десет барела нафте треба сагорети један барел нафте. Светски принос на енергију нафте и гаса у 1999. години био je 33:1, да би до кризе 2008. пао на око 17:1. Или речима: некада се бушило километар испод копна, данас пет километара испод морског дна.

Нажалост, енергетски принос опада и када се урачунају обновљиви извори –  са 7:1 током 1995. године на 6:1 у 2018. Према анализи истраживача са универзитета у Ваљадолиду, уколико обновљиви извори до 2050. године „покрију“ сву светску тражњу за електричном енергијом, ЕRОI би могао пасти на 3:1. Ово значи да ће, уколико раст економије остане неприкосновени циљ, његова цена постати све већа. А већ је скупо плаћамо: својим телима (микропластика, петрохемикалије), плућима (аерозагађење) и нервима (стрес на послу).

Обновљива енергија није свемоћна

Можда кључни увид еколошке економије, чији је један од пионира био економиста Херман Дејли (1938-2022), јесте да економија ништа не ствара ни из чега: она је материјални процес и као таква представља продужетак биолошких процеса на Земљи. Ово важи и за услуге, јер и њихово пружање (угоститељство, биоскопи, streming сервиси) тражи материјалне ресурсе. Зато је, мада испрва не делује тако, потенцијал за проширење инфраструктуре чисте енергије ограничен.

На овом трагу, истраживачи Светске банке моделирали су повећање екстракције материјала потребно за изградњу постројења за енергију Сунца и ветра која би у 2050. задовољавала нешто мање од половине потреба светске привреде. Дуплирањем тих бројки добијамо оквирну назнаку о запањујућим захтевима потпуне енергетске транзиције: 34 милијарде метричких тона бакра, 40 милиона тона олова, 50 милиона тона цинка, 162 милиона тона алуминијума и чак 4,8 милијарди тона гвожђа.

Екстракција неодијума, кључног елемента у производњи ветротурбина би, у зависности од сценарија, порасла за 35-100%. Исто важи и за сребро, кључно код соларних плоча. Тражња за индијумом би порасла можда и деветоструко. У дане када ветрови не дувају а Сунце не сија, енергију треба складиштити и дистрибуирати, за шта би требало 40 милиона тона литијума, што износи преко 2000% раста у односу на тренутни обим екстракције.

И то све само до 2050. године. Надаље, ако тражња за енергијом настави да расте, а ЕROI да пада, екстракција ресурса биће све агресивнија. Чак и након пуне транзиције, одржавање уобичајених 2-3% раста светског БДП-а тражиће дуплирање светских капацитета за енергију сунца, ветра и производњу батерија на сваких тридесет или четрдесет година – и то заувек.

Не треба превише размишљати да би се наслутили проблеми које би то могло да представља земљама где се ове сировине налазе – од разарања пољопривредног земљишта, измештања становништва до контаминације водних система и укупног биодиверзитета. Нити помислити да би моћне државе своје ресурсе дале добровољно.

На ограниченој планети нема неограниченог раста

Упркос овоме, свет и даље инсистира на расту. Планета се загрева, што државе и даље одбијају да спрече. Кина јесте светски лидер у производњи зелене енергије, али је то и по апсолутним загађењима. Председник најбогатије државе на свету Доналд Трамп, са друге стране, климатске промене назива преваром.

Више није довољно рећи да свака додатна јединица економског раста носи све веће еколошке и друштвене трошкове, тј. да се „гранична корисност“ раста смањује. То ионако показују све учесталије природне непогоде, хаварије на нафтним бушотинама и протести против климатских неједнакости. Бројна међународна тела и године климатског састанчења говоре да одбијање не прати незнање, већ пуна свест о опасностима.

Све ово је економистима и великом делу јавности тешко, а многима и неисплативно да схвате, јер економски раст узимају здраво за готово. Метафора раста дубоко је укорењена у наше сазнање. Деца расту, житарице расту, па и економија треба да расте. Али, у живом свету, раст достиже границу: житарице расту, али само док не сазру; деца расту, али само док не порасту.

За то време, студенти уче да је економија „наука о управљању оскудним ресурсима“, уместо друштвени процес задовољавања потреба; да је загађење „екстерналија“, уместо претња по биосферу чији смо део; да роба „циркулише“, уместо да се линеарно баца на депоније. Ако су људи „хумани капитал“ а знање „инвестиција“, онда не чуди што је клима претња по економију, а не обрнуто.

Ово показују макроекономски модели Вилијама Нордхауса, добитника Нобелове награде за економију 2018. године, који сугеришу да је заустављање глобалног загревања – неисплативо. Климатолошки катастрофалних три или четири степена глобалног загревања за Нордхауса су прихватљив сценарио, пошто суштински неће угрозити економске активности у затвореним просторијама.

Обновљиви извори су нам апсолутно неопходни и подршка чистој енергетици је одговоран корак ка будућности. Али у условима апсурдног, никад непреиспитаног модела бесконачног раста, тај је корак много дужи, скупљи и неизвеснији него што мора да буде.

Аранжман обухвата три (а може и четири) ноћења с доручком у овом хотелу са две звездице, а гости, уз одговарајуће доплате, могу уживати у дочеку Нове године и репризи дочека у хотелском ресторану. Уз свечану трпезу забављаће их бенд „Форте“. Ако буду желели, у првим данима 2026. године могу да, опет уз одговарајућу доплату, оду на излете до Будве и Котора.

Ипак, главни адут овог аранжмана крије се у напомени да ће у новогодишњој ноћи гостима који то желе, опет уз одговарајућу доплату, бити обезбеђен превоз до Бара. Тамо ће на градском тргу наступити „Др Иги“, „Бит стрит“, „Моби Дик“, Иван Гавриловић и друге звезде домаће музичке сцене деведесетих. Већ наредне вечери, публику ће на истом месту забављати Здравко Чолић!

Ко до сада није путовао до овог дела јадранске обале лако ће прибавити информације да од Сутомора до Бара нема ни седам километара, а да ни Будва и Котор нису далеко. Гледајући фотографије „Корала“, обрадоваће га сазнање да се хотел налази на самој обали мора, чији таласићи запљускују дугачку, и на том месту широку плажу. Ако још и време буде лепо – биће то новогодишње путовање из снова!

Ко је пак у Сутомору летовао, или је у летњој сезони кроз Сутоморе само прошао, добро зна да се сладак сан очас посла може претворити у кошмар. Јер ако се не може назвати туристичким паклом, Сутоморе крајем јула и почетком августа уме да личи на својеврсно чистилиште о коме би и писац „Божанствене комедије“, да га је Вергилије ту довео, сигурно имао много тога да каже.

Овакво стање ствари или прихватате са великом симпатијом и дубоким разумевањем, или бежите одатле главом без обзира. Али има и оних којима је Сутоморе било и остало нешто више од пуке летње дестинације, па га с правом зову ако не другим, а оно летњим завичајем.

Зато је оглас који туристе позива да Нову годину проведу у сутоморском хотелу „Корали“ лепа прилика да се и ја присетим тих давних летњих дана које сам проводио у најлепшој ували мога детињства.

Рамине мазге

Парафразирајући Толстоја, могло би се рећи да су све сарајевске породице које су у доба самоуправљања & братства и јединства ишле на море своје годишње одморе проводиле у Заострогу или Башким Водама, док смо само ми летовали у Сутомору. Моја тетка је била убеђена да је реч о више места која се зову исто, па је по нашем повратку са летовања знала да приупита: „И, како вам је било у Сутоморима?“

И била је у праву, јер се усред сезоне сутоморска стварност већ добрих четрдесетак година одвија у неколико паралелних токова. У једној равни, реч је о типичном малом приморском месту које се током лета претвара у људску кошницу. Сви остали нивои сутоморске летње свакодневице далеко су од било какве туристичке рутине.

Људи одлазе у Сутоморе не би ли се одморили и уживали, а онда им се летовање претвара у својеврсну вежбу преживљавања. Сваки нови дан са собом доноси даноноћну борбу за воду у славинама, место на плажи током дана и место на шеталишту током вечери. Отуда колоне купача који се у смирај дана вуку ка удаљеним изнајмљеним собама умеју да личе на поражене војнике што се враћају из рата.

А пре једва век и по, на том месту није било нити једне једине куће.

Према предању, Сутоморе је настало као последица трагичног краја велике љубави између гусара Иљка и младе Миље. Историја пак каже да је манастир Ратац на истоименом рту подигнут у 13. веку, да је тврђава Хај-Нехај саграђена у шеснаестом, а Табија у 19. веку. Крајем истога века, у широкој ували неколико породица саградило је прве камене куће.

У деценијама које су следиле плажа је омеђена великим каменим зидом, саграђен је хотел „Созина“ и још неколико камених једноспратних или двоспратних здања. У једном од њих је после Другог светског рата смештено одмаралиште „Србобран“.

Неколико година пре него што ће прве смене Србобранаца са дна Панонског допутовати на обалу Јадранског мора мој ђед је, половином шездесетих, од неке бабе (под тим именом је ова жена остала упамћена у породичним предањима) купио плац у Побрђу и почео да прави кућу.

Ко је макар једном у Сутоморе стигао возом и са једног јединог перона угледао стрмо брдо начичкано кућама, знаће о ком делу места говорим. А управо је пруга била одлучујући разлог што је мој ђед решио да плац на мору купи баш ту, а не, рецимо, у маслињаку надомак плаже у Бечићима. Ђедо је био железничар скоро па од рођења и кад год је могао да бира где ће да живи, одабрао би локацију која се налази одмах уз пругу.

Тако је за место где ће подићи кућу на мору изабрао плац који се налази готово на самом насипу пруге Подгорица-Бар, пуштене у саобраћај на Дан Републике 1959. године. Осамнаест година касније, у сутоморску станицу су почели да пристижу возови из Београда, Суботице и Ниша. Али тада су се међу храстовима и маслинама Побрђа, у непосредној близини железничке станице, могле видети већ многе довршене куће.

Ђедо је своју саградио захваљујући Рами и његовим мазгама. О овом сувоњавом вредном човеку у неколико наврата писала је „Илустрована политика“ и о њему су снимљене и ТВ репортаже. Рамо је живео у Старом Бару, а његове мазге су до тада неприступачних обронака Созине на сепетима допремале комплетан грађевински материјал. Када је подигнуто приземље наше куће, у којој ће се касније налазити кухиња, Рамине мазге су ту провеле целу једну зиму.

Убрзо је направљен и први спрат, до ког се долазило уз спољно степениште. Са лепе терасе се улазило у невелики простор подељен на кратки ходник, уско купатило и две невелике собе. Ту ћу, што би рекао Бане Бумбар, постајати човек. Али пре тога сам прво морао да постанем дечак.

„Не секирај се, доће брод...“

Ја море не да волим, него му дугујем живот. Рођен као недоношче, од самога почетка сам био болешљив, па ми је моја бака, према мамином причању, у једном од многих критичних тренутака чак палила и свећу.

Ипак, нисам умро, већ су ме одвели у Сутоморе!

Доктор Станчић је рекао мојој мами да би ми за опоравак и стицање имунитета највише пријао дуг боравак на мору. Тако сам своје прво лето на Земљи провео у тек саграђеној кући у Побрђу и ова терапија је уродила плодом. Ипак, током наредних година није било летовања а да не закачим неку ангину или шта друго, па сам од оно мало  јавних зграда у том делу приморја најбоље упознао сутоморску амбуланту, смештену у згради старога хотела „Созина“ и болницу у Старом Бару. Али сви ти силни пеницилини које сам примао усред лета нису могли да покваре све радости које је са собом доносио дуги боравак на мору.

На првом месту био је купањац. Потом су следила бескрајна дружења и играња са браћом и сестром, теткином и стрикином децом, као и са вршњацима који су са својим родитељима летовали у оближњим кућама чији су се власници бавили издавањем смештаја.

До средине седамдесетих, сутоморска плажа је махом зјапила празна. Туристи су на том делу приморја летовали у Будви, Котору, Херцег Новом... Све јужније од Петровца на Мору било је ван зоне њиховог интереса.

А онда је 1976. године у саобраћај пуштена пруга Београд-Бар. На тој траси, Сутоморе је било прво место на мору и сваки путнички воз би се ту добрано испразнио. Сви су хтели да се што пре спусте до плаже и бућну у море, које је са порастом броја купача из године у годину бивало све прљавије. Пораст броја купача на сутоморску плажу донео је и прве продавце врућих крофни, куваних и печених кукуруза и хладних сокова.

Онда су у плићак почели да пристају и први чамци или бродићи који су заинтересоване туристе возили на кратка крстарења, махом у правцу Бара. Током једног од последњих предшколских летовања у Сутомору, тата ме је свакога дана водио на крстарење једним те истим бродићем. Барка би у приближно исто време пристала на приближно исто место на плажи, и ми бисмо се са још неколико других путника укрцали и одлазили у приближно истом правцу. Једнога дана бродић се никако није појављивао. Чекали смо и чекали, али бродића није било на видику. Видевши да тата све чешће погледава на сат, покровитељски сам му рекао: „Не секирај се, доће брод.“

И брод је напокон дошао. Баш као и наредна летовања у Сутомору, које ми се, како сам растао, све више чинило као летњи дом. Јер, док су другови из обданишта а касније и из школе одлазили на летовања у разна места дуж јадранске обале, ја сам сваке године одлазио у једно те исто Сутоморе.

Зато сам једне године, док сам још ишао у обданиште, васпитачици Нади и друговима и другарицама из групе слагао да сам летовао у Дубровнику. Једног од наредних лета сам натерао Ђеду да на сутоморској променади причамо на измишљеном енглеском. Кад већ Сутоморе није могло да буде Дубровник, ваљало је бар покушати у Сутомору бити страни туриста.

А њих је све више било и у Сутомору. Махом су одседали у хотелу „Корали“.

Мистична тераса

Овај хотелски комплекс високе Б категорије саграђен је почетком седамдесетих година и ни по чему није разликовао од многих сличних објеката подигнутих тих година дуж целе јадранске обале. Неколико засебних хотелских зграда распоређено је око централног објекта, у чијем се приземљу налази велика трпезарија. Над њом се простире хотелска тераса до које се долази широким спољним степеништем. Са те терасе је увече увек допирала никада прегласна, за мене увек помало тајанствена музика.

Сутоморе је баш у годинама када су „Корали“ саграђени уши својих гостију почело да навикава на све гласнију музику, која се уживо изводила на ресторанским терасама дуж шеталишта уз саму обалу. Прва атракција био је музички програм у башти хотела „Созина“. Сваке вечери сви столови су били заузети, док је музички програм и сва догађања у башти посматрао велики број знатижељних пролазника.

Башту ресторана „Јужно море“ од улице је делила висока жива ограда, па су они који нису били на лицу места могли само да слушају, стојећи на самој улици, или седећи у суседној башти ресторана „Три дуда“. И ми смо, током вечерњих шетњи дуж обале, знали да застанемо пред баштом „Созине“, или да једемо ћевапе у „Три дуда“ док у башти „Јужног мора“ по дугметари пребира Бата Канда. Али моја неостварена жеља била је тераса хотела „Корали“.

Колико пута сам током тих наших шетњи видео парове како се пењу уз оно широко степениште, док са терасе допиру звуци које сам увек чуо као кроз неку измаглицу. Мушкарци су најчешће били у белим панталонама, а жене су носиле дуге вечерње хаљине. Препланули и лепи, нестајали би из мог погледа када се попну на терасу, на коју ћу се, маштао сам, и ја једне вечери, кад порастем, исто тако попети.

Али то се никада није десило. Лета у Сутомору су пролазила, ја сам одрастао и напослетку је та велика жеља нестала као облутак који са собом у дубине мора заувек однесе талас. Сада ми се тај облутак вратио као реклама за боравак у хотелу „Корали“ за дочек 2026.

Иако се у новогодишњој ноћи тамо нећу затећи, могу да замислим некога коме је, као и мени, Сутоморе било други, летњи завичај, како пред поноћ 31. децембра излази из ресторана хотела „Корали“ и коначно се пење уз широко степениште.

Ни ви ни ја никада нећемо сазнати шта се на тој тераси налази.

Секс се у највећем броју случајева одиграва у кревету, што није нешто о чему има неслагања. Али, где и како се доноси одлука за упуштање у сексуалну предигру и у сам чин? Да ли се њему или њој сексуална потреба буди због спољашњег изгледа, због новца који очекује, осмеха или партнерове мелодије гласа?

Одлука се доноси усаглашавањем многих појединачних чинилаца чија се конвергенција завршава или у посебним можданим пољима која припадају најстаријим деловима мозга, сличним или истим код свих сисара, или у неокортексу, тј. еволуционо најмлађем делу мождане коре својственом углавном хомо сапијенсу.

Чула и њихови органи региструју светлост, звук, мирис, укус и додире, али на томе би се све завршило да се потом не стварају електрохемијски импулси који се сви завршавају у мозгу, где се анализирају, препознају и тумаче. Потом се покреће механизам, сличан за сва жива бића која се сексуално паре.

За разлику од примата, који се по начину извођења сексуалне радње не разликују много од својих најближих рођака, људи не улазе у сексуалне подухвате само због нагона, већ и због инспирације и интереса. Некад се зарад очекиваног секса прави сценографија која може да подразумева покоју чашу лепог вина, али остатак мора доћи сам од себе. Ако постоји препрека, онда је она скоро увек у глави јер хормоне за покретање алатке којом се изводи секс под контролом држи мозак и ништа друго.

Тако је то, сви смо ми таоци органа који са своја 2% телесне масе троши 25% енергије намењене телу и управља оним остатком од 98%. 

Прва сексуална револуција

Међутим сексуални живот женског света био је одувек прилично компликован јер није постојала поуздана превенција ненамерног зачећа. Све се изненада променило 1949. године појавом двотомног есеја Други пол Симоне де Бовоар, који је изазвао скандал због експлицитног говора о сексу, а поред тога у њему је била разрађена теза о „другој, женској половини човечанства, која је потиснута, угњетена и потцењена“.

Била је то најава великих промена у разумевању секса и припрема терена за еру сексуалних револуција. Као детонатор „прве сексуалне револуције“ послужио је, сасвим случајно, лек еновид, синтетизован за лечење менструалних поремећаја. У првим месецима његове употребе показао је сасвим неочекивану способност спречавања овулације.

Наравно, жене су одмах почеле његово коришћење за контрацепцију. Маја месеца 1960. године, еновид је озваничен као средство за контролу рађања, а од 1961. године његова употреба је интернационализована. Пилула је довела до ослобађања моралних стега, a чежњу за слободним сексуалним животом претворила је у стварност.

Сексуалну револуцију извели су млади и од ње је највеће користи имао женски део младежи. Школовање и број девојака у вишим школама и на универзитетима дефинитивно је променио слику света, макар у његовом развијеном и осредње развијеном делу. У Европи је број студенткиња медицине, која се не може завршити без озбиљног рада, премашио број студената, а нарочито упадљив био је бољи успех девојака на завршним испитима.

Одједанпут, све жене су виделе да их биологија не може натерати на рађање. Могле су бирати начин обликовања сопственог живота и планирати колико ће имати деце и када. Жене су се могле посветити и прављењу каријере. Први пут у историји људског рода, спречавање зачећа било је у њиховим рукама.

Пилулу су могле узимати у дискрецији, и да о томе не обавештавају било кога. То је била незамислива слобода, а неизбежна понижења приликом прекида трудноће постала су прошлост.

Додуше, пилула није нешто што је први пут показало да секс не мора бити праћен зачећем. Много векова пре 1960. године, жене су знале шта је потребно предузети да би избегле трудноћу. Знали су и мушкарци. Додуше, те вештине нису биле перфектне, али су примењиване кроз миленијуме.

Често се помиње и извесни доктор Кондом, дворски лекар енглеског краља Чарлса II који jе, наводно, изумео навлаку од овчјег црева за краљев пенис, како би се прекинуло увећање ионако великог броја краљеве незаконите деце. Идентитет доктора Кондома никада није потврђен, а што се тиче презервативних навлака од овчјих црева, оне су већ постојале неколико стотина година.

Упркос превенцији, колико-толико примењиваној почетком XVII века, типичне Европљанке и Американке порађале су у просеку око 7 пута, а почетком XIX века свега 3,5 пута. Очигледно, једноставне технике превенције трудноће функционисале су од случаја до случаја.

У модерном времену, у XX веку, контрацепција је била једина идеја која је против себе ујединила све религије: протестанте и католике, католике и православце, православце и муслимане. Страх од трудноће био је најбољи бедем против промискуитета. 

Контрола рађања

Историчари се слажу да је скандал над ковчегом Ен Хигинс која је 1899. умрла после 18. узастопног порођаја био пресудан за стварање свести о потреби спречавања нежељене трудноће.

Када је њена ћерка Маргарет Хигинс Сангер (1879-1966) над мајчиним ковчегом прогласила оца кривцем за њену смрт, све је почело да се мења.

Маргарет је касније, као медицинска сестра, већ 1912. године сањала о магичној пилули, а 1914. године сковала је фразу „контрола рађања“. То су били дани у којима се почело озбиљно размишљати о магичној пилули. Пилула је најзад произведена и одобрена 1960. године у време феминизма чија је мама била Симон де Бовоар.

Одмах после пуштања пилуле у промет, папа Пије XII објавио је љутиту енциклику из које се видело да једини прихватљив метод контрацепције за Католичку цркву и даље остаје поштовање сексуалног ритма, тј, одустајање од вођења љубави у „опасним данима“ овулације.

Протестанти и њихове разне фракције говорили су о рушењу постојећег етичког консензуса и о помолу суноврата морала, а православни и исламски великодостојници били су резервисани, јер је пилула прешла Атлантик тек наредне године.

Бескрајна и никад незавршена дебата о доминацији мушког над женским полом није више била подругљива као у XIX и првој половини XX века. Додуше, још увек се тврдило да су жене суштински слабији пол, што се види из анатомске грађе, и да су за компензацију своје инфериорности измислиле љубав, с којом од мушкараца раде шта хоће.

Тријумф пробуђеног феминизма

С љубављу или без ње, девојке су се све више школовале, а истовремено су се појавили нови интелектуални и сексуални пејзажи, макар у развијеним и осредње развијеним деловима света. Контрола рађања контрацепцијом отворила је врата дотад невиђеној еманципације жена и цветању феминизма. Женска половина човечанства није више трпела потцењивање.

Чежња за слободним сексуалним животом претворила се у стварност. Кад је својевремено прва пилула, еновид, ушла у практичну примену, била је одобрена само за венчане жене.

Чак и 1967, у време покрета слободне љубави, до пилуле није било лако доћи. Хипија је било на сваком кораку, песме Ролингстоунса биле су претоварене сексом, марихуана је мирисала наоколо, а пилула је и даље остала легално недоступна неудатим девојкама.

Председник САД Линдон Б. Џонсон потписао је 1964. године Закон о федералној подршци контроли рађања уз помоћ пилуле, а понтифекс Павле VI почео је с монументалном реформом цркве и прећутно је одобрио употребу фармаколошке контрацепције.

У деценијама које су следиле, пилула је усавршена. У почетку је садржавала је 150 микрограма естрогена, док га у модерним пилулама има 20-25 микрограма. Ниво прогестерона у пилули пао је са скоро 10 милиграма на само један. Данас постоје инјекције за контрацепцију са дејством од три месеца, али и контрацептивни импланти који делују неколико година. Савремене пилуле спречавају појаву карцинома јајника, као и канцер материце и њене унутрашње облоге; смањују озбиљна крварења, препрека су појави акни и артритиса, а ефикасне су у 99 одсто случајева.

Тријумф пробуђеног феминизма трајао је у историјским размерама само једну наносекунду, али његове последице се осећају и данас, после 60 година. На делу је умерени феминизам. Пилула је увек при руци и омогућава слободан живот и истовремено „прављење каријере“, што раније што раније није било могуће. То је оно чувено „или-или“. Пилула је дала слободу одлуке и бирања једног од два „или“.

Кад се погледају медицински уџбеници и картотеке сексолога из праксе, упадљив је нестанак дијагнозе „фригидност“, која је током „прве сексуалне револуције“ нестала. 

Али, у међувремену појавила се нова дијагноза – „еректилна дисфункција“, трагична несигурност извршилаца сексуалне радње на мушкој страни.

Проблем је решен такође пилулом која је ослободила мушкарце страхова од отказивања послушности „оне ствари“. Овог пута, највише су профитирали старији мушкарци. 

Мали плави дијамант 

Негде средином деведесетих у „Фајзеровој“ лабораторији у Сендвичу, градићу у јужној Енглеској, дуго и безуспешно се трагало за средством против ангине пекторис. Истраживачи су у једном тренутку већ били спремни да од свега дигну руке, кад се изненада, игром случаја, показало да лек који никако није хтео да делује на срце, одлично делује спрат ниже: кад је шеф лабораторије лично прогутао експерименталну таблету за лечење анагине пекторис, касније названу „вијагра“ сатима није могао да изађе на крај са нагло насталом ерекцијом која није показивала знаке попуштања.

Све што се после тога десило, изменило је набоље живот многим људима, а „Фајзеру“ је у почетку доносило годишњи обрт од две милијарде долара, а 2021. двоструко више.

Вијагра као ерекционо средство не делује на мозак већ функционише хидраулично. Она потискује ензим по имену фосфодиестераза-5 или скраћено ПДЕ-5 који у телу регулише крвоток кроз органе, блокирањем сигнала којим се тражи нови прилив крви према активном региону – потрошачу енергије. Уколико је ензим блокиран, мишићи у пенису се релаксирају, а крв се накупља у његовом сунђерастом ткиву стварајући добре услове за ерекцију. За ерекцију је некад потребна стимулација мушкарца.

Данас је и основцима познато да је вијагра лек и да служи за лечење импотенције људи који не могу да постигну или да одрже ерекцију. На тржиште је изашла марта 1998. године и сматра се до сада најисплативијим леком у историји фармаколошке индустрије. Поред осталог, вијагра је добила благослов Ватикана будући да учвршћује породицу и повећава број деце у њој.

Жељена и нежељена дејства 

Вијагра је ефикасна код 70-80 одсто мушкараца чија је импотенција проузрокована физичким узроцима као што су оштећења нерава (често се виђају у случајевима дијабетеса), затим сужени крвни судови као и последице артериосклерозе, али и због психолошких разлога.

За сада постоје више студија које указују да вијагра помаже и на дуге стазе, нарочито кад се ради о пацијентима са карциномом простате, који су оперисани а да им том приликом нису потпуно оштећени околни нерви. Из прве студије која је потицала из Чикага, видело се да је од 54 мушкараца којима је радикално одстрањена простата без оштећења околних нерава, што је реткост, 90 одсто остало импотентно. Међутим, после узимање по једне вијагре пре одласка на спавање, у једној трећини случајева након девет месеци лечења дошло је до повратка еректилне функције.

У другој студији која потиче из Универзитетског медицинског центра у Келну у Немачкој, 76 импотентних пацијента шест месеци добијало је вијагру или сваке вечери пред спавање или само онда кад су желели секс. После годину дана, 60% оних који су лек узимали сваке вечери потпуно је повратило своје сексуалне функције, док су се они други опоравили у те 9,7% случајева. Прошле године у Шведској је доказано да синденофил, тј. вијагра, значајно смањује вероватноћу другог инфаркта срца и продужује живот оних код којих је дијагностикована коронарна болест. Експерти тврде да је то зато што вијагра снижава крвни притисак – важан фактор за појаву болести срца.       

Вијагра, сви се слажу, није за здраве и младе људе који немају проблема са ерекцијом, пошто може бити од веће штете него користи. Она не појачава ерекцију која већ постоји, нити таквим околностима побољшава сексуални перформанс.

Они који имају проблема са ерекцијом требало би да лек узимају на један сат пре планираног сексуалног доживљаја, јер је њен најјачи учинак после 60 минута. Наравно, цео процес не почиње аутоматски већ се, ипак, мора предузети нешто што би допринело стварању потребне атмосфере. Кад се све заврши, вијагра се елиминише из организма, што траје 6-8 сати.

Али, вијагра је далеко од савршеног лека, што потврђују њени споредни и нежељени ефекти, а нарочито интеракције са другим лековима који се из неког разлога узимају истовремено кад и она. Како се по некој логици оболења срца јављају много чешће код старијих него код младих, баш као и импотенција, то се дешава да се вијагра хемијски судари са нитроглицерином намењеном ангини пекторис, што може изазвати фатални пад крвног притиска.

До сада је регистровано близу 200 таквих случајева непосредно после узимање вијагре. Срчани удари су се најчешће догађали због хемијске реакције нитрата и вијагрине хемикалије, али и услед превеликог узбуђења и среће, што после тако дугог времена ствари најзад добро строје. 

Друга средства 

Не треба мислити да пре вијагре није било могуће лечити импотенцију. Ако се изузму шпанске бубе, сушени пениси разних дивљих животиња и још много тога из надрилекарског арсенала, најчешћи лек против импотенције био је алпростадил (синтетички облик природне хемикалије знане као простагландин Е₁), који убризган у пенис доводи до релаксације мускулатуре органа и до ширења његових крвних судова. Појава гела на бази алпростадила елиминисала је потребу за његовим убризгавањем у пенис.

Један други често примењивани лек, регитин (његово генеричко име је фентоламин), прилично је моћна творевина која се, такође, убризгава у мишиће пениса. Позната пилула под називом вазомакс (која није ништа друго до фентоламин) одликује се способношћу повећања количине крви која протиче кроз пенис, али за разлику од вијагре не испољава склоност хемијској реакцији са нитратима садржаним у лековима за лечење ангине пекторис, тако да је за срчане болеснике поузданији од вијагре. Вазомакс је антагониста алфа1 и алфа2 адренергичких рецептора као и тамсол који се користи у превенцији доброћудне хиперплазије простате. И циалис (тадалафил) и левитра (варденафил) углавном решавају проблем еректилне дисфункције као и вијагра.

Неправедно би било не поменути јохимбин који је одвајкада познат као афродизијак, али без конзистентних клиничких доказа који би оправдали репутацију коју ужива више столећа. Но, јохимбин врло лако и врло опасно повећава крвни притисак и брзину пулса, што због непријатног осећаја и насталог страха често осујећује планирани секс.

„Проктер & Гембл“ ради на тестостеронском фластеру под радним називом „интринса“, али америчка Управа за храну и лекове још увек одбија издавање дозволе за употребу. „Биосанте фармацјутикалс“ из Илиноја у Америци ради на тестостеронском гелу. Уопште узето, 1.400 биотех фирми у САД и 4.000 сличних фирми у осталом делу света, савршено добро зна да су секс и формула сексуалне похоте најпожељније и најисплативије за истраживање. 

Успех вијагре, која је синтетизована на бази сиденофила, показао је фармацеутској бранши шта је све могуће постићи на још непотпуно истраженом пољу секса. Нема лабораторије која од тада није кренула у потрагу за новим чудотворним средством које би било намењено побољшању сексуалног живота, пре свега женама. 

Трећа сексуална револуција

Секс-молекули у спреју ПТ-141 (ПТ је скраћеница за „пептидска терапија“) настали су сасвим случајно у Здравственом и научном центру на Универзитету у Аризони, где је истраживан начин којим би особе светле коже уз примену посебног крема могле лако и брзо поцрнети. Истраживачи су испитивали једну материју која је слична људском хормону меланотропину, а који су они назвали меланотан II.

Меланотропин, у суштини, покреће процес добијања тамне боје коже. Испитиваници су брзо постајали бронзано тамни – али, не само то. Додатно је регистровано да се после примене крема са меланотином смањује апетит, снижава се способност запаљења у телу као реакције на спољашњу инфекцију и, што је било потпуно неочекивано, јавља се жеља за сексом која води ка „фантастичној ерекцији“.

У то време појавила се старт-ап фирма „Палатин“ која није имала више од 20 сарадника. Многима је било смешан улазак у борбу за производњу нове секс-пилуле, поред гиганта какав је био „Фајзер“, за кога је само на изради вијагре радило више од 3.000 људи.

Оснивач и председник „Палатина“, молекуларни биолог Карл Спана и његова шефица лабораторије Анета Чедијак, своју шансу виде у женама и њиховој угашеној потребом за сексом.

Једна велика европска студија на 2.467 испитиваних жена показала је да једна од десет жена пати од драстичних проблема са својим либидом, а кад су у питању жене старије од 50 година, после менопаузе, овај проблем се јавља у 47 одсто случајева.

Вијагра за даме?! То би био пун погодак и потпуно слободно тржиште.

Људи из „Палатина“ дали су се на посао модификације пептидске структуре меланотина II. Пептиди представљају низ аминокиселина створен путем спајања једне карбоксилне групе, тј. угљеника који носи кисеоник у једној аминокислеини, са азотом из друге аминокиселине. Скоро десет година су „Палатинови“ стручњаци испробавали све могуће модификације пептидске структуре мелатонина II и процедуре за молекуларне измене, све док нису створили мајушни облик пептида који одговара само једном једином рецептору (односно протеинском пријемнику који прихвата хемијску супстанцу из лека и са њом изазива жељену реакцију) – као што кључ са низом својих усека одговара једној јединој брави.

Сви други сигнали мелатонина II, као што су они за промену боје коже, смањење осећаја глади и онемогућавање запаљенских реакција – елиминисани су. Једино што је преостало била је стимулација лимбичког система у мозгу, оног региона који је својствен свим сисарима који испољавају емоције и сексуални нагон.

Нова хемијска творевина вођена под шифром ПТ-141 (10 мг), названа је од милоште „passion“ тј. страст, док њен службени назив гласи бременалотид. Намењен је и мушкарцима и женама. Даје се убризгавањем испод коже или у мишић. Максимална концентрација у крви је 3 сата после убризгавања. Актикван је читавих десет сати.

На дамском узорку, 72% тестираних је доживело опште сексуално узбуђење, док је 67% имало повећање сексуалних апетита.

Покушај конкурентског „Проктор & Гамбла“ за добијање дозволе за употребу тестостеронског фластера званог „интенса“, који би жене после менопаузе лепиле на кожу изнад препоне не би ли им се повећала жеља за сексом, није добијен од Управе за храну и лекове, а све због повећаног ризика од срчаног удара и хипертензије.

Међутим, „Палатинов“ лек данас се може лако добити и, по свему судећи, показује одличан учинак. Неки од испитиваника и испитаница, још из ране фазе тестирања, захваљујући спреју убаченом у ноздрве, били су у ситуацији да обаве по неколико сексуалних перформанси једну за другом, а с малим временским паузама. На скали од 0, тј. ништа, до 5, тј. одлично, они су у упитнику одговарали уписујући број 6.

Шта ће некоме више од тога. 

Како и не би, кад у многим делатностима чине лавовски део годишњег промета – преко четвртине у робним кућама и продавницама играчака, а преко петине у јувелирницама, бутицима, књижарама и продавницама електронике. Међутим, мало се ко бавио њиховим микроекономским ефектима. 

Поклони – скупљи него што вреде

Из микроекономског угла, празнична потрошња је специфична. Купују се поклони, а купац добра и његов крајњи корисник нису иста особа. Коме год куповали, то увек чинимо покушавајући да „убодемо“ оно што ће се примаоцу свидети.

И ту се углавном греши. Осим код деце, која родитељима унапред кажу шта желе, већини људи се не допадне оно што добију на поклон. То значи да поклоне не вреднујемо онолико колико су коштали – ако уопште и вреднујемо. Сетимо се џиџа-биџа са новогодишњом орнаментиком, разних ирваса и патуљака, кацига за пиво или папуча у облику једнорога. Да ли бисмо то куповали себи?

Када уђемо у продавницу и видимо жељени музички CD који кошта хиљаду динара, купићемо га ако очекујемо да ће нам вредети барем хиљаду динара. Разлика између тога колико нешто вреднујемо и његове цене се у микроекономској теорији зове „потрошачки вишак“. Што је тај вишак већи, то смо задовољнији. То је у економији познато као стварање вредности.

Код поклона је другачије. Када добијемо џемпер од педесет евра, нама се тај џемпер, упркос добрим намерама дародавца – па и наше блискости са њим – не мора допасти. Уколико га вреднујемо мање од педесет евра, разлика између вредности и његове цене представља „губитак благостања“. То је у економији познато као уништавање вредности.

Неефикасност куповине поклона

Где сав обичан свет види зимску чаролију, лампице и топле призоре даривања, микроекономисти виде масовно уништавање вредности. Тако је Џоел Волдфогел, професор на Универзитету у Минесоти анализирао, квантификовао и критиковао новогодишњу куповину поклона. Његова теза је да су поклони у просеку „неефикасни“, јер их не бисмо сами себи купили. „Неефикасни“ значи да трошкови набавке поклона премашују корист од њега. 

Волдфогел је, почев од деведесетих година прошлог века, после сваке празничне сезоне питао своје студенте колико вреднују поклоне које су добили и колико мисле да су коштали. У просеку, како је писао у „Америчком економском прегледу“, студенти би платили тек 66-87% износа на који су проценили своје поклоне. Тај процентуални удео назвао је „приносом“ на поклон.

Ако претпоставимо да је принос на оно што себи купујемо 100%, онда су поклони, као механизам алокације ресурса, поприлично лоши. Ово важи у просеку јер принос на поклон зависи од тога ко поклања, при чему најгоре „погађају“ даљи рођаци, док наше укусе најбоље познају сестре, браћа и партнери.

Волдфогел је анкетирао и ширу популацију од студентске, продубљујући своју тезу у књизи „Скруџеномика“, хумористички названој по Скруџу, шкртом газди из Дикенсове „Божићне бајке“. У њој је прецизирао да поклањање уништава око 20% вредности, што значи да око петине тржишне вредности поклона не бива надокнађено задовољством његовог примаоца.

А када нам се ствар уопште не допада, тај губитак је потпун: „Ако један долар нестане из мог џепа и појави се у вашем, то је губитак за мене али не и за друштво. Али ако ми узмете долар и баците га у ватру, то је губитак за друштво“, пише у својој књизи из 2009. године.

У то време, празнична потрошња на поклоне у Америци износила је до 66 милијарди долара годишње. Као и други видови потрошње, она расте упоредо са БДП-ом. Према подацима до којих је био дошао Дилојт, просечан Американац куповао је 23 поклона, а слично је било и другде. „Када се погледа месечни промет у малопродаји од јануара 2007. до фебруара 2008. за европске земље, свуда је уочљив божићни и новогодишњи шпиц“, пише Волдфогел.

Његове процене, за које пише да су врло конзервативне, показују да је губитак благостања услед набавке поклона у Америци око 13 милијарди долара. Слично је и у другим земљама, што је показао укрстивши малопродајне индексе које објављује Организација за економску сарадњу и развој (OECD) са подацима „Еуромонитора“. На светском нивоу, губитак благостања премашио је 25 милијарди долара уочи светске економске кризе, што је као 40 милијарди долара данас.

„Губитак благостања“ звучи апстрактно, али проблеми повезани са њим су стварни јер набавка поклона, поред монетарних и опортунитетних, обухвата и еколошке трошкове. Свака економска активност има свој материјални отисак, па и банални предмети попут новогодишњих поклона захтевају ресурсе, производњу и превоз на удаљена тржишта. Што их је више, већи је и еколошки притисак. „Лоше је да Божић празнујемо уништавјући планету. Али, ако већ морамо, уништавајмо је барем ефикасно“, ироничан је Волдфогел.

Кеш је ефикаснији

Ефикасније је дати готовину. Иако се често даје студентима – а младенцима по правилу – са поклањањем готовине скопчана је стигма која расте са присношћу. Око трећине поклона од тетки или стричева су у облику кеша, а половина од баба и деда. Код партнера, удео је тек око 1%. Како превазићи стигму, а одржати ефикасност? Поклон-картицама.

И њих је пратила стигма, али су већ двадесетак година у успону. Глобална вредност купљених поклон-картица данас је око 980 милијарди долара, од чега преко четвртине „отпада“ на Америку. У условима сталног економског раста и последичне хиперпродукције, све чешћа куповина поклона повећава напор неопходан за одабир, па су ове картице виђене као олакшање.

Ипак, Волдфогел је приметио да се око десет одсто поклон-картица никада не искористи, јер се не потроши сав износ на који гласе или се изгубе. Многи трговци тај нереализовани промет након неколико година књиже као приход, што опет значи да трошак дародавца премашује корист за примаоца. Опет неефикасност.

Предности даривања нестају

И у Србији, као у Америци, празнична куповина почиње у новембру, док немали број људи на поклоне издваја и преко 20 хиљада динара. Планира се мало а троши се пуно, па се и новчаници брзо испразне. Ово не чуди само због тога што је празнична потрошња врло предвидива, као регистрација кола или породична слава. Симптоматично је и што на њој инсистирамо, иако по основу готовинских кредита дугујемо око 6,4 милијарде евра – скоро хиљаду евра по становнику.

Важне су друштвене норме: на рођендану се не можемо баш појавити празних руку, па је слично и са новогодишњим празницима. Они су специфични и јер желимо да нам година почне лепо и у изобиљу. У време када се поклања свакодневно, то значи да новогодишњи поклони треба да буду већи, бољи или скупљи него иначе. Такав притисак подиже и очекивања, што може пратити разочарeње па и меланхолија.

То је лоше, јер слаби позитивно дејство поклањања на ментално здравље. То прети и нама, јер смо многе праксе преузели са Запада, где су празници врло комерцијализовани. Тамо је Божић, према Волдфогелу, све више повезан са манијом потрошње, а све мање са најважнијим рођењем у историји – Христовим. „Пречесто поклањамо бескорисне ствари, само зато што се то од нас очекује и јер бисмо се у супротном осећали лоше“, пише он.

Мање је више

До средине прошлог века, у Србији се за празнике поклањало углавном воће, поморанџе, јабуке, ораси или понеки слаткиш. Данас се затрпавамо стварима, често и скупим, за шта није крив само пораст животног стандарда.

Може ли поклон да надомести општи мањак пажње добро је питање сваког осмог марта, али и 31. децембра. Спорна је идеја да тржиште („морам нешто да му/joj купим“) може да попуни сваку празнину („али не знам шта“). Она ипак доминира, што се види по новогодишњим гужвама у тржним центрима, а још више по ширењу наменских „продавница поклона“, односно гифт-шопова.

То значи да се мења и природа поклона, која се некада огледала у његовој суштини, а то су пажња, повезивање и украшавање људског односа. Данас поклон постаје самодовољни артикал – део category менаџмента. Као такав, он ће људски однос можда и украсити, али ће га сигурно упростити.

Свођење људских односа на разменске препознао је и Волдфогел, па је у књизи предложио да се неискоришћена вредност на поклон-картицама усмери у хуманитарне сврхе, што је добар предлог за компаније. Добар је и за нас који бисмо, уместо да купујемо, поклоне могли да правимо. Или да – ако већ трошимо – то радимо за оне чије потребе далеко премашују наше.