Ако не рачунамо уметнике, Милан Вукос је најважније име у историји српске културе друге половине двадесетог века, па и до данас. О томе непобитно сведочи књига Споменар – Милан Вукос, коју је објавила Библиотека града Београда. Од уредника Студента до пензије у РТБ-у, постао је Бранко Пешић српске културе.

Ни у овој књизи, коју чини 41 сећање његових пријатеља и сарадника, нећете наћи све његове заслуге, али ћете наћи оно због чега су га људи волели. Имао је, мало је рећи наклоност; имао је љубав за сваки таленат. То је било тако изузетно, код његових партијских другова заправо није ни постојало. Jош је ређе било наћи таленат код њих самих а Милан је и то имао, био је духовит човек, способан да препозна дар код других, па и сам да напише понешто. Књигу коју сам приредио, отвара његов аутобиографски текст „Успо(н)мене“. Очигледан доказ дара код човека који креће у живот као недоношче са две флаше топле воде уместо инкубатора, у убогој сеоској кући без родитеља и књига.

Упознао сам га када је постао генерални директор РТ Београд. Нисам био члан партије, једанпут нисам прошао реизбор на ФДУ јер нисам био „морално политички подобан“.  Вукос за то није марио, мада не верујем да није знао такве ствари, имао је шаптаче, одоздо, одозго, са стране, изнутра. Једино је било важно да имате умесну, оригиналну идеју. Слуша са обавезном цигаретом, жмирка својим помало разроким очима, никада не упада у реч, чека да завршите. Увек ми је изгледало да се у себи смешка и радује, онда мало ћути па каже „добро“. Обавезно „добро“ и већ има план и упутства кога звати и шта урадити да се ствар покрене.

У његово време, десила се побуна на Косову „због лошег ручка у студентској мензи“. Одмах су тамо пошли информатори из информативне редакције да у кратким прилозима јављају како ће сву штету од демонстрација поправити један стаклорезац за три дана. Одем љут до Вукоса, и тражим да идем на Косово, хоћу да направим истиниту, документарну емисију. Онда пауза па „Добро, изабери сниматеља, даћу вам кола, идите доле и никоме ништа не говорите. Материјал само шаљите мени.“ Тако и буде. Снимали смо недељу дана, вратили се, монтирао сам са мојим човеком ноћу и показао на крају само њему. После два дана у ударном термину, одмотало се „100 минута о Косову“, велика информативна гозба о томе како је заиста на Косову.

Доста ми је било гледања па сам, док је емитовано, ишао да џогирам. Пролеће, а из отворених прозора у мом крају слушам себе у континуитету, док емисија тече. Сви гледају. И данас, после 40 година срећу ме људи који се сећају.

Једном сам јавно, у новинама нагрдио једног од Вукосових уредника. Састао се врховни колегијум и одговорио ми тешким топузима, са његовим потписом. Основана је и самоуправна радничка комисија да истражи како сам ја украо из Телевизије Београд бели клавир краља Петра! Не црни и не било чији, већ баш бели и баш као што пише: PETROF!

Ја јесам злопамтило, ђаво да ме носи, али Вукосу никада нисам замерио то саопштење. Не зато што нисам био у праву, већ зато што сам некако знао да он одрађује своју директорску дужност, а да се у ствари слаже са мном у односу према томе зализаном безначајку.

Телевизија Београд je имала периоде под разним директорима али његово време је Епоха Милана Вукоса. Најбољи програми за којима се и данас кука, нови објекти у Кошутњаку после којих се телевизија никада није ни приближно толико поновила, и све то у времену самоуправљања када се морало расправљати са сваком усплахиреном секретарицом или декоратером. То је постигао човек који је долазио на посао и ујутро и поподне, а да вас прими рок је био одмах, или би се његова Бранка јавила најкасније сутрадан. 

Колико памтим, а то је већ дуго, нико није боље, упорније и храбрије штитио ствараоце од комитетских и полицијских паметњаковића. И споља и из куће. Разоружавао их је једноставно, оним што нису имали и против чега нису умели да се боре – својим хумором и  интелигенцијом.

Вукос се често наводи као оснивач ФЕСТ-а, БИТЕФ-а, БЕМУС-а и Радости Европе, али се не помињу две задужбине које је шездесетих година, оставио је за собом. Покренуо је обнову Хиландара и обезбедио закон којим почиње градња Народне библиотеке Србије. Од свих могућности у Београду, изабрао је једино природно место, поред рушевина које су чекале да постану Храм Светог Саве.

Када му већ није подигнут споменик ми му се овом књигом клањамо. 

Како  је настала шпица за ТВ Дневник

пише: ДЕЈАН КАРАКЛАЈИЋ

Упознао сам га 1972. године када је заменио Здравка Вуковића на месту генералног директора Радио-телевизије Београд. Дошао је у Радио-телевизију Београд са ореолом човека који је као министар културе Србије, а касније потпредседник Београда, оснивао БИТЕФ, БЕМУС, ФЕСТ, Радост Европе... У златно доба културе, био је један од вођа просперитета. Уметници су га волели и ценили... Радио и ТВ није познавао, али се брзо бацио на упознавање и учење... био је радознао. Непосредан, са ауторитетом који је црпео не из политичке каријере, већ из успешних остварење за културу не само Београда и Србије, већ читаве Југославије.

Сећам се да је увек био у оделу са краватом. Обично сиве боје. Навраћао је често на разна снимања и распитивао се о детаљима. Када смо радили живу емисију „Кино око“, долазио је и седео у делу студија са Бором Мирковићем и Зором Кораћ, који су „пуштали питања гледалаца и тако заправо креирали ток емисије.

Једнога дана, 1977. године, позвао је Вуксана Луковца, чувеног монтажера и мене и дао нам задатак да направимо нову шпицу ТВ Дневника (1, 2. и 3.) и Вести. До тада се вртела стара филмска шпица, већ доста изгребана, прављена на филму. ТВ Загреб је наручио у Немачкој нову шпицу, коју су платили 50.000 марака и која је урађена електронски. Изгледала је сваки пут беспрекорно и била је технички иновативна. Екран је био подељен на 4 дела, четири тематске слике Хрватске и из места где су се оне у центру секле појављивао се глобус који се вртео. Тада, као и данас главно решење за шпице вести и дневника су били графички прикази земље, све та, Рекао нам је да наша шпица мора да буде боља и иновативнија, Вуксан и ја смо лупали главу и ја сам се сетио да ми је неколико година раније инж. Луј Тодоровић, тадашњи шеф Одељења магнетоскопа, показао могућност нових машина АМРЕ; да снимају полуслику по полуслику, нешто што би се филмским језиком рекло, квадрат по квадрат. Значи могла је да се ради класична анимација, електронски, без филма. Синула ми је идеја да позовем Ненада Чонкића, младог графичког дизајнера, који је тада доста радио дизајн у „растеру“. Замолио сам га да ми направи мапу света, равну, такође и глобус, са тачкицама, Остало је историја. Милан је долазио на све припреме, пробе, снимања, преслушавао музику коју је Зоран Симјановић генијално направио, једном речју био је део тима који је правио шпицу. Тих 15 секунди шпице, која се и данас приказује у модификованој форми, правили смо десетак дана. Када смо је завршили и видели коначан резултат, сви смо били пресрећни. Победили смо. Направили прву електронски – пре компјутера – анимирану шпицу, а коштала је скоро ништа. Неколико хонорара, за нас слободњаке, Симјановића, Чонкића, његову сарадницу Рајку Миловић. То је био први пројекат који сам радио директно са Миланом. (…)

Златно доба

пише: БРАНКА ОТАШЕВИЋ  

Може ли производ бити добар при лошој организацији производње? Могу ли радници да испоље своје пуне способности уз неспособне руководиоце? Може ли се постићи успех ако унутар колектива нема сагласности у погледу постављених циљева? Могу ли, без међусобног поверења и уважавања, запослени и њихов шеф одржавати и следити једни друге у свакодневном послу?

Иако звучи као да је реч о некој фабрици, управо овим путем пошло је моје размишљање о једном великом продукционом систему о чијим сам се резултатима јавно изјашњавала пре безмало четрдесет година. У питању је делатност Телевизије Београд/Радио-телевизије Србије с почетка осме деценије прошлог века, а повод сећање на тадашњег генералног директора Милана Вукоса.

Биле су то четири последње године његовог тринаестогодишњег управљања том медијском кућом и неколико првих година мог критичарског рада у „Политици“. И да не би било замки, накнадне памети или сентименталне пригодности, ослањам се на своје старе записе о емисијама и програмима с уверењем да су они били такви какви су били у великој мери захваљујући личности на челу тог масовног медија.

А били су по много чему пример медијске изврсности, поређени својевремено и у светским размерама, а не само с осталим ТВ центрима у некадашњој Југославији.

Сада је већ опште место вредност и значај некадашњег Школског програма који ме је тада подстакао на тврдњу да је „најпостојанији и по укупним вредностима најваљанији део производње“. Но, сада је можда и важније подсетити на информативне и документарне програме који су поседовали завидну отвореност за политичке догађаје и општедруштвене прилике, смело се прихватајући кључних тема и дилема, спремно се упуштајући у критичке опаске, спретно уводећи полемички дух у бављење одликама јавног живота.

Такве су емисије припремали новинари и уредници високе професионалности и упечатљиве индивидуалности. Ево назива неких од главних емисија и циклуса те врсте: уз Дневник – Други али и Трећи – били су то политички магазини ЗИП („За и против“) Гордане Суше, Александра Ђулејића, Симе Гајина, „Порота“ Милице Лучић-Чавић, „Трибина“ Биљане Поповић-Милић, „Кино око“ Драгана Бабића... Један од незаборавних примера свеобухватне медијске реакције на актуелности било је праћење политичких нереда и демонстрација Албанаца на Косову и Метохији – управо у периоду о којем је овде реч (1981-1984). Неки од тих прилога су „Сто минута о Косову“ Александра Мандића, „Косово, сусрети и виђења“ Светолика Митића, „Монитор“ Гордане Суше, „Косовски видици“ Божидара Вучуревића, „Дуги дан у Батусу“ Бранке Михајловић, Виктора Папића и Милисава Милића...

Све то, без сумње, морало је имати подршку директора, а било је, као и увек, најосетљивији део укупне ТВ понуде, под будном пажњом тада још једнопартијске политичке структуре у држави. Уз разгранат документарни програм (циклуси „То је то“ Светолика Митића, „Међутим“ Феликса Пашића, „Караван“ Милана Ковачевића, „Људи говоре“ Недељка Јешића) пружала је Телевизија Београд/Радио-телевизија Србије комплетну и комплексну слику људи и збивања, времена и места.

За вредновање те последње четири године Вукосовог директоровања (које су неминово капитал и претходних седам-осам) важно је поменути да се Кућа упустила у неколико за медијску историју битних пројеката у домену културе. Парадигматични су културни магазин „Петком у 22“ уобличен редитељском руком Станка Црнобрње и експериментална драма „Руски уметнички експеримент“ Бориса Миљковића и Бранимира Димитријевића. Уз доајене, шансу да им се текстови снимају као ТВ драме добили су тада млади писци Стеван Копривица и Давид Албахари, а врсни мајстори већ су припремали да на екран ускоро изађу капиталне ТВ серије „Сиви дом“ и „Вук Караџић“.

Капитална је свакако и серија „Време фресака“ коју су, под уредништвом Зоре Кораћ, остварили сценариста Гојко Суботић, редитељ Арсеније Јовановић, сниматељ Братислав Грбић.

Било је занимљивих начина приказивања класичне музике, било је рокенрола (најбољег у „Рокенролеру“), било је забавних програма које је суверено уобличавао Јован Ристић, али, поштено је рећи, и првих назнака кича који је касније као турбофолк нагрнуо да деведесетих покори у свом пинковском налету.

Подручјем филма доминирао је у „Покретним сликама“ Небојша Ђукелић. Целом Научном програму уредника Владимира Јеленковића могао је као мото да стоји назив серије „Радост сазнања“. Да се у Дечјем програму појавила само серија „Приче из Непричаве“ – било би довољно. Као што је у то време довољно било рећи Захарије Трнавчевић и „Знање-имање“. Као што је појам био и Каменко Катић – славу из „временске прогнозе“ настављајући репортажама из живота „обичних људи“.

Људи из куће најбоље знају шта је донело инвестирање у технику и подизање у том часу најмодернијих нових студија у Кошутњаку, али је и поглед споља показивао размах нових технологија и раст моћи ове телевизије у савладавању великих организационо-продукционих изазова. После спектакуларног преноса сахране Јосипа Броза Тита 1980, тим редитеља Моме Мартиновића нове задатке врхунски је савладавао на Олимпијади у Сарајеву 1984. Било је и друтих прилика за одличне спортске преносе, за прикључивање планетарним подухватима попут „Лајв ејда“ уз посредовање уредника Младена Поповића. То је тек мали избор из омеђеног периода боље прошлости. Сигурно да је и тада било сијасет успутних тешкоћа, па и неминовних грешака у ходу које се касније у емитовању нису примећивале. Али кад јесу, нису се „праштале“, а новинари из штампе који су се тада бавили телевизијом моћи ће да потврде да се са генералним директором Миланом Вукосом и тим и другим поводима увек могло ступити у везу, поставити питање, добити одговор.

У мом случају, у тој врсти званичне комуникације током четири „заједничке“ године, чини ми се да је било једног додатног елемента, својеврсног „препознавања по сродности“ с обзиром и на Вукосову и на моју младалачку припадност редакцији „Студента“, затим диплому из књижевности са истог факултета и потом дугогодишњу посвећеност сфери културе – њега као, између осталог, и министра културе а мене као новинара.

Студио у Кошутњаку

пише: НЕНАД РИСТИЋ

(…) Са ореолом човека који је од Крцуна учио политички занат, а у Београду утемељио велике културне догађаје као што су Фест, Битеф, Бемус…, Милан Вукос је 1972. године дошао за генералног директора Радија и Телевизије. У „Мадери" су тај догађај коментарисали: оно што је Миљан Миљанић за Звезду то ће бити Милан Вукос за Телевизију – и један и други умеју да откривају таленте и стварају тимове.

Као и сви запослени у Телевизији и аутор ових записа се понадао да ће га нови директор открити као талента и убацити у тим за „Недељно поподне“ али се то није догодило. Нисам био уопште примећен док једно вече нисам испричао виц у ТВ дневнику. Одмах сам сутрадан био позван од генералног директора и добио понуду: „Повећаћемо ти плату. Даћемо ти кабинет. Даћемо ти право да бираш сараднике и право да и њима повећаш плату. Да од понедељка сваки дан почнеш да водиш Трећи дневник и увек да почињеш онако занимљиво и духовито као синоћ.“

Гледао сам свог директора, размишљао шта да радим и рекао: „Жао ми је, али то не могу да прихватим.“ „Зашто?“, упитао је директор. „Зато што сам ја духовит само понедељком, средом и суботом, остале дане сам тупа секира.“

Милан се грохотом насмејао а ја сам се ускоро покајао што сам директоров предлог одбио, и дан данас се због тога кајем.

Погрешно би било мислити да је Вукос директоровао само уз помоћ вицева. Урадио је он и много озбиљних и добрих серија као што су „Вук Караџић“, „Позориште у кући“, „Више од игре", „Образ уз образ“, а програм за културу који је уређивала Зора Кораћ уз његову подршку имао је услове за високо професионални рад и уживао велики углед. У једном тренутку је ипак схватио да неће остати у дугом и трајном сећању ако не направи нешто од тврдог материјала. Одлучио је да сагради продукциони центар Телевизије у Кошутњаку. Одабрао је људе, успео да издејствује од града плац и дао једноставну наредбу: „Хоћу највећи и најмодернији студио на Балкану и хоћу најпространије холове са удобним фотељама, бифе и ресторан са јефтиним пићем да глумци и певачи док чекају снимање могу да се опусте да не трче преко пута у кафану 'Филмски град' па да их онда тамо продуценти траже и јуре сваки час.“

Пројектанти су поштовали жељу ктитора, тај центар функционише и данас и ако ништа друго могла би данашња управа Радио-телевизије да га назове именом „Милан Вукос“.

УСПО(Н)МЕНЕ: Сећања Милана Вукоса

пише: МИЛАН ВУКОС

Рођен сам на Светог Саву, 27. јануара 1932. године у Крагујевцу. Рођен сам у седмом месецу, био сам, дакле, „недоношче". Колико ми је познато, исти случај био је и са Наполеоном и Черчилом. Свакако, било је и много других случајева, али ја за њима нисам трагао – поменуто друштво ми је сасвим одговарало.

Како у то време није било инкубатора, да би ме одржала у животу, мајка ме је држала између две флаше топле воде. Али у животу сам се према топлој води показао крајње незахвалан – увек сам радије пио течност са неколико коцкица леда.

Отац ми је био наредник – водник у војсци прве Југославије. По потреби службе, дошао је у Крагујевац и ту је упознао, и оженио се, мојом мајком. Када сам имао четири године, отишао је од нас и више га никад нисам видео, нити чуо за њега, а нисам се ни интересовао.

Мајка је била тешко болесна и највећи део живота провела је по болницама и лечилиштима. Тако сам ја одрастао и школовали су ме баба и деда, мајчини родитељи. Деда је био бравар, радио је у Војно-техничком заводу, данашњој „Црвеној застави“. Када сам се ја родио, већ је био у пензији, тако да смо сви ми – деда, баба, мајка, мој старији брат и ја – живели од једне браварске пензије.

У основну школу пошао сам годину дана раније него моји вршњаци. Како то нисам могао да учиним у Крагујевцу, моји су ме послали у Годачицу, село у близини Краљева, у коме је мој ујак радио као учитељ и, наравно, примио ме у школу са шест година. На полугођу сам се вратио у Крагујевац и наставио похађање првог разреда у Основној школи „Свети Сава“. Тако сам од најраније младости спознао значај „ујака“ на положају.

Нажалост, мог ујака су крајем рата заклали четници, а ја друге ујаке сем „ујака" нисам имао. Иначе, као највећи доказ „левичарења" мог ујака, четнички преки суд је навео да у својој библиотеци има комплете Толстоја, Тургењева и других руских писаца.

Школовао сам се и одрастао на крајњој периферији Крагујевца. То су биле последње куће на путу за Јагодину.

Немам ниједног друга из краја који је завршио факултет. Не зато што им материјални услови то нису дозвољавали, већ пре свега зато што им учење није било јача страна. Углавном су шутирали „крпењачу“, играли клиса, ловили врапце и слично.

Са мном је био други случај. На познато питање Зире Адамовића: „Ко је на вас највише утицао и зашто“, ја бих једноставно могао да одговорим – једна обична српска коза.

Наиме, негде почетком рата, мој ујак је набавио козу да бисмо могли да се прехранимо. Мој задатак је био да сваког дана, пре и после подне, водим козу на оближњу ливаду на испашу. И док су се моји другови забављали, ја сам морао по неколико сати дневно да чувам козу.

Они злобници који су касније, када сам обављао разне одговорне дужности, говорили да сам неспособан и да ми не би дали ни овце да чувам – нису били у праву. Додуше, не знам како би било са овцама, али сам дужност чувања козе одлично обављао – све козе су ми увек биле на броју.

И тако, досађујући се поред козе, почео сам – да читам. То занимање до тада није било познато у мом крају.

Рођен сам у кући у којој није било ниједне књиге. Прва књига која је „ушла“ у кућу био је буквар који је мој брат донео када је пошао у школу. Додуше, деда је редовно читао „Политику“, али ту се његов интерес за читање завршавао. У осталим околним кућама, ни то.

Како су у то ратно време школе претворене у немачке касарне, у школу се није ишло или се настава одвијала повремено по реновираним кафанама, па сам времена имао напретек. И тако, почео сам да читам по цео дан. Месецима, па и годинама, свако јутро сам узимао нову књигу, прочитао је пре подне, по подне је враћао и узимао нову. Књиге сам углавном позајмљивао од свог учитеља, иначе комшије, Жике Јањића. Он је имао скромну учитељску библиотеку, али је она мени изгледала кад библиотека Британског музеја. Сећам се да је у библиотеци имао и познати предратни комплет Вукових народних песама, које сам читао по више пута.

За учитеља Јањића везује ме и једини шамар који сам добио у животу. На некој школској свечаности, учитељ Јањић ме позове да на почетку свечаности изговорим „Оченаш“. Ја туц-муц, испостави се да „Оченаш" не знам добро. После свечаности, учитељ ми је треснуо такву шамарчину да је и данас осећам.

Наравно, у животу сам на разним политичким скуповима добијао жестоке „шамаре“ али ниједан није био заслужен као овај учитеља Јањића. Разлика је у томе што сам шамар од учитеља Јањића добио зато што нешто нисам знао добро, а друге „шамаре“ сам добијао зато што сам нешто знао више него што треба.

У гимназији, тадашњој Другој мушкој гимназији у Крагујевцу, која је у то време почињала после четири разреда основне школе и трајала осам година, почео сам да се бавим политиком. Прво сам, као дечак, отишао два месеца на Омладинску радну акцију – изградњу пруге Брчко-Бановићи 1946. године. После тога, сваке године сам по месец или два проводио на радним акцијама – пруга Шамац-Сарајево 1947. године, ауто-пут Београд-Загреб 1948. и 1949. године, затим Бања Лука-Добој, Студентски град у Загребу, фабрика у Јагодини, сеча дрва на Гочу. Укупно сам провео више од годину дана као физички радник.

После учешћа на изградњи пруге Брчко-Бановићи примљен сам у СКОЈ (Савез комунистичке омладине Југославије). У гимназији сам био и председник Народне омладине гимназије и секретар Школског комитета школе.

По завршетку гимназије нисам отишао на студије, већ сам остао да професионално обављам дужност секретара Градског комитета омладине Крагујевца. Међутим, у половини тог мандата дошло је неко писмо којим се смањује број професионалаца у политичким организацијама. Тако сам ја остао на политичкој функцији, али без плате. Због тога су ме поставили за директора разгласне станице Крагујевца. Наиме, у то време општина Крагујевац купила је разгласни уређај и поставила неколико звучника дуж главне улице у Крагујевцу. Мој задатак је био да пуштам музику и читам вести из „Борбе“.

Практично, те вести није слушао нико. Млађи свет се шетао корзоом и најмање им је било стало да слушају вести. Међутим, ја сам имао огромну трему пред микрофоном. Али, после шест месеци пред микрофоном трема је нестала. Никада више у животу нисам имао трему ни пред микрофоном, ни пред камерама.

У гимназији сам имао два хобија – трчање и хумор.

На једном школском кросу сам надмоћно победио. На првенству Крагујевца у кросу, иако сам имао тек 16 година, такмичио сам се у најмлађој групи омладинаца од 17 и 18 година. Једва су ме, малог и жгољавог, пустили да трчим. Финале – када сам први прошао кроз циљ трке на 2.000 метара, иза мене на видику није било следећег такмичара.

И на првенству тзв. „уже Србије“ у Крушевцу освојио сам прво место.

Онда је дошло првенство Србије у кросу које се одржавало у Крагујевцу. Требало је да трчим на 1.500 метара. Стаза се знала и на њој сам тренирао преко месец дана. Знао сам сваки метар те стазе и могао сам да је претрчим затворених очију.

И онда је дошао „велики дан“. Од старта сам повео трку и негде на средини стазе већ сам се одвојио од групе која ме је пратила 20-30 метара. Међутим, на једној кривини у шуми, где сам увек скретао десно, дежурни редар ми је показивао да треба да скренем лево. Наравно, ја сам као и стотину пута раније, скренуо десно. Тек на многе повике, окренуо сам се и видео да је група иза мене скренула лево. Нисам, наиме, знао да је комисија из Београда у последњем моменту променила завршни део стазе. Наравно, окренуо сам се. Вратио сам се до скретања, скренуо лево, али је група која је била иза мене већ толико одмакла да није било шансе да их стигнем. Кроз циљ сам прошао тек шести.

Ипак, не жалим за изгубљеним првим местом, јер сам захваљујући том искуству, обезбедио многа друга места. Научио сам да линија може бити изненада промењена, да не треба увек ићи до тада утврђеном линијом, већ оном коју ти покажу „дежурни“. Чуди ме само како су до тог сазнања дошли многи политичари иако никада нису трчали крос.

Друти мој хоби био је – хумор. Још у нижим разредима почео сам да пишем хумористичке текстове за зидне новине. У седмом разреду гимназије почео сам да пишем за тада једини и популарни хумористички лист „Јеж“. „Јеж“ је објавио многе моје текстове, а једном је на половини прве странице реализовао моју идеју. Такође, емитовани су ми и хумористички стихови у тада најслушанијој емисији Радио Београда „Весело вече“.

Једног дана добио сам писмо од редакције „Јежа“ да дођем на разговор. Отишао сам у Београд, примили су ме у редакцији Богдан Пешић и Тоша Паранос. Рекли су ми да су врло задовољни мојим прилозима и предложили ми да се преселим у Београд, да ће ме они стипендирати док не завршим гимназију, а затим ме запослити у „Јежу“. То нисам могао да прихватим. Али сам се хумором повремено бавио и даље. Када сам био главни и одговорни уредник листа „Студент“ увео сам страницу „Студент наопачке“ која је била посвећена хумору. Много година касније, био сам тада генерални директор Радио-телевизије Београд, дошао је код мене Новак Новак и донео ми сценарио за једну епизоду „Позоришта у кући“. Прочитао сам сценарио и једна узгредна реченица из тог сценарија дала ми је идеју да напишем нов сценарио за „Позориште у кући“. Урадио сам то, дао Новаку, он га је мало дотерао, снимио и та епизода је на телевизијском фестивалу у Пули добила награду као најбоља комедија.

Године 1951. почео сам студије. Уписао сам Групу за југословенску књижевност, која је тада била у оквиру Филозофског факултета. Дипломирао сам за мање од четири године.

У гимназији сам био просечан ђак. Нисам имао слабе оцене, али ни петице, изузев из српског језика. Али на факултету нисам имао шта друго да радим сем да учим. Дипломирао сам као први у рангу, у својој генерацији. Просечна оцена током студија била ми је 9,5.

Наравно, и на факултету сам се бавио политиком. Био сам председник Савеза студената Филозофског факултета и секретар Савеза омладине на факултету.

По завршетку студија професори су ми предложили да останем на факултету као асистент. Предложили су ми да конкуришем за место асистента за словеначку књижевност, с обзиром да у то време нису имали професора за ту књижевност. Послушао сам их, конкурисао и био изабран.

Међутим, у међувремену сам се оженио, а требало је да идем неколико година у Љубљану да учим словеначки језик и изучавам књижевност, тако да то место нисам прихватио. Постављен сам за професионалног главног и одговорног уредника листа „Студент“ и на том послу био годину дана.

Иако сам већ био дипломирао, следеће године сам био председник Универзитетског одбора Савеза студената, а затим две године секретар Универзитетског комитета Савеза комуниста. Био сам први секретар Универзитетског комитета који је на то место дошао напредујући у партијској хијерархији од секретара партијске организације, преко секретара Факултетског комитета до секретара Универзитетског комитета. Пре мене, сви секретари Универзитетског комитета били су политички радници, првоборци, који су са званичних политичких функција послати да буду секретари Универзитетског комитета – Данило Пурић, Милић Бугарчић, Милојко Друловић Чича и други.

После две године на том месту, 1959. изабран сам за члана секретаријата Председништва Главног одбора Социјалистичког савеза Србије, где сам био председник Идеолошке комисије. Ту сам се углавном бавио политичким радом, држао политичке састанке по Србији, али сам ипак највише времена посвећивао култури. Био сам и председник Филмског фонда који је давао новац за нове филмове.

Сећам се, одржао сам састанак са групом младих филмских аутора. Они су углавном кукали на власт и партију, да им не дозвољавају да дођу до изражаја. Рекао сам им: „Није у питању власт и партија, већ таленат. Ево, даћемо вам паре, снимите шта хоћете, нико вас неће питати шта снимате, па да видимо шта ће испасти.“

Међу осталима, ту понуду су прихватили Кокан Ракоњац, Марко Бабац и Жика Павловић. Они су направили по један кратки филм, та три филма спојили у један дугометражни и назвали га „Капи, воде, ратници“. Тај филм је на Фестивалу у Пули освојио прву награду као најбољи југословенски филм произведен те године.

Године 1963. изабран сам за министра културе Србије у влади Слободана Пенезића Крцуна. О Крцуну се доста причало као о окрутном министру унутрашњих послова. Међутим, ја сам га запамтио као изванредног човека и одличног председника владе. Сећам се многих анегдота о Крцуну. Ево неких:

„Дунав филм“, у то време најјачи произвођач документарних филмова, направио је више документарних филмова, али за два филма желео је да изврши консултације са политичким руководством. Сазвали су састанак политичара, а из владе Србије дошли смо Крцун и ја.

Радило се о филмовима „Задушнице“ Драгослава Лазића и „Парада“ Душана Макавејева. „Задушнице" је био изванредан документарац о народном обичају давања задушница у неком селу у Поморављу, где се одавање поште покојнику постепено претварало у масовно ждрање и пијење.

Други филм, „Парада“ Макавејева, филм је о Првомајској паради у Београду. Филм се завршава онда када парада почиње. Односно, Макавејев је сликао све оно што претходи паради – од скупљања људи у пет сати ујутру пред месним заједницама до доласка високих руководилаца на трибине.

После приказивања та два филма, почео је разговор о њима.

Крцуново мишљење било је следеће: „Ја бих 'Задушнице' пустио, а 'Параду' не бих. Јер 'Задушнице' приказују да је наш народ примитиван – што је тачно. Међутим, 'Парада' приказује да нам је руководство примитивно, што је такође тачно, али не морамо то да разглашавамо преко филмова.“

Друга анегдота: Негде почетком шездесетих година основан је Историјски музеј Србије. Ја сам предложио да се за директора тог музеја именује Едип Хасанагић, првоборац из Санџака. На седници владе први је реаговао потпредседник Михаило Швабић: „Ја не доводим у питање компетентност Едипову. Међутим, као што је познато, цела историја српског народа прошла је у борби против Турака. Да ли је згодно сада да за првог директора Историјског музеја Србије именујемо Турчина! Смејаће нам се народ.“

Крцун Пенезић је подржао Швабића и та тачка је скинута са дневног реда.

Тај поступак је изазвао мали скандал у најужим политичким круговима. Заказана је седница Политбироа Централног комитета Србије да би се разматрао поступак Швабића и Крцуна. Поред њих, на седницу сам позван и ја као предлагач. Први је говорио председник Централног комитета Јован Веселинов. Рекао је отприлике: „Шта значи код нас комуниста Турчин? Када је Едип подизао револуцију у Санџаку нисмо га питали да ли је Турчин, а данас нам је то важно.“

Крцунов коментар после речи Веселинова био је: „Швабићу, можда ми нисмо били у праву.“ После Веселинова, говорио је Шане Петровић. Наравно, био је оштар у осуди Швабића и Крцуна. После њиховог говора, Крцунов коментар био је: „Швабићу, можда су они у праву.“ Затим је говорила Цана Бабовић. После ње Крцунов коментар био је: „Швабићу, Бога ми они су у праву.“

Затим се јавио Воја Лековић, санџаклија. Говорио је о међунационалним односима у Санџаку, о братству, јединству и слично. Завршни Крцунов коментар је био: „Швабићу, видиш да директор Историјског музеја Србије треба да буде управо Турчин.“

И трећа анегдота: У то време се завршавала зграда Музеја савремене уметности на Новом Београду. Било је за ту годину предвиђено седамсто милиона динара, највише за облагање целе зграде мермером. Како је дошло до неке кризе, Влада је донела одлуку да се средства смање на 500 милиона динара и да зграда буде обложена каменом, а не мермером.

Дођу код мене тадашњи управник Музеја, сликар Миодраг Протић и пројектант Музеја, архитекта Иво Антић. И убеде ме да покушамо да поништимо ту одлуку. Урадим ја тај предлог и на седници Владе одмах ме нападну што то поново покрећем када су већ једном о томе одлучивали. На крају је реч узео Крцун: „Слушајте, пре неки дан сам пролазио поред те зграде. То је много ружна зграда. Она ће бити ружна дали ми те паре или не. Али, ако не дамо паре, рећи ће да је ружна због тога. Дајте да ми дамо те паре, па нека кривица буде на њима.“ Тако је завршена једна од најлепших грађевина Београда.

На месту министра културе у влади Пенезића провео сам четири године. Иако сам био одличан студент, ипак сам рођен у кући без књига, а први радио-апарат сам имао у стану кад сам дошао на студије. Хоћу да кажем да ми општа култура није била на завидном нивоу. Међутим, моје министарство је, по општој оцени, радило врло добро и доносило добре одлуке. Разлог томе је био што сам око министарства окупио интелектуалну елиту Београда и ти људи су ми помагали у доношењу одлука, Ту су били: Дејан Медаковић, Лаза Трифуновић, Борислав Михајловић Михиз, Воја Ђурић, Миодраг Протић, Милорад Панић Суреп и многи други.

Најзначајнији закон донет у то време био је Закон о изградњи нове Народне библиотеке на Светосавском платоу. Пре усвајања тог закона на седници Владе, ја сам више министара одвео да виде тадашњу зграду Народне библиотеке код Калемегдана. Оно што су они видели – био је ужас. Не само да је простор био мали, већ су се драгоцене књиге чувале у подрумским просторијама пуним влаге. Захваљујући гласовима тих министара, Закон о изградњи Народне библиотеке је прихваћен на седници Владе.

Као министар културе, а и касније, као потпредседник Београда, такође задужен и за културу, настојао сам да од Београда створим што снажнији центар. Иницирао сам или много помогао у оснивању значајних културних манифестација – БИТЕФ-а, ФЕСТ-а, БЕМУС-а и „Радости Европе“. И данас, после више од четрдесет година, то су и даље најзначајније културне манифестације Београда.

После четири године проведене на месту министра културе, изабран сам за потпредседника Скупштине града Београда. Председник је био Бранко Пешић, а потпредседници смо били Миладин Шакић и ја. Шакић је био задужен за комуналне проблеме, а ја за друштвене делатности (образовање, култура, здравство). Бранко Пешић је био изванредан председник. Убеђен сам да је он био најбољи градоначелник у историји Београда. Такође, Бранко Пешић и ја смо били добар тим, који се лепо слагао и добро сарађивао.

Једна анегдота: Једног дана Пешић пође код Шакића, кад у његовој канцеларији он води разговор са неком балерином. Окрене се он и пође у моју канцеларију, и види да ја разговарам са једном глумицом. Када смо се после нашли заједно, он каже: „Па лепо смо поделили дужности: један потпредседник прима балерине, други глумице, а ја примам мајке палих бораца.“

Иначе, за време Бранка Пешића направљен је ауто-пут кроз Београд, тунел испод Теразија, сви могући спортски центри, а градило се годишње десет до дванаест хиљада станова.

Једног дана позвала ме је Латинка Перовић, секретар Централног комитета Србије, иначе моја одлична пријатељица из Крагујевца. Предложила ми је да напустим место потпредседника и дођем да радим као члан Секретаријата Централног комитета Србије. Како сам био врло задовољан послом који сам радио и одлично сарађивао са Пешићем и Шакићем, ту понуду нисам прихватио. После неколико месеци дошло је до обрачуна са „либералима“; смењени су Марко Никезић и Латинка Перовић, а сви чланови Секретаријата Централног комитета отерани су из политике. Тако сам, захваљујући једној одлуци, остао у политици.

У то време истицао је мандат Здравку Вуковићу, дугогодишњем генералном директору Радио-телевизије Београд. Здравко, иначе изванредан генерални директор, спадао је у круг „либерала“ и није имао шансе да буде поново биран.

Мене је то место интересовало јер је Радио-телевизија Београд била најзначајнија културна установа Србије. У томе су ме подржали и предложили сви политички органи Београда. Међутим, шансе да будем изабран биле су мале. Радио-телевизија Београд је као свог кандидата за генералног директора предложила Еру Илића, тадашњег директора Телевизије. У поређењу са њим, ја сам имао доста мање квалификације за то место.

Међутим, непосредно пре избора, догодио се тежак политички кикс у Дневнику (напад на Доланца), због чега су поднели оставке Верослава Тадић, главни уредник Информативног програма и Ера Илић, директор Телевизије. Због тога је, на сам дан избора, Радио-телевизија Београд повукла кандидатуру Ере Илића за генералног директора. Тако сам ја остао једини кандидат и изабран сам од стране Скупштине Србије, која је тада бирала генералног директора.

На месту генералног директора Радио-телевизије Београд остао сам тринаест година (1972-1985) што значи да ме је Скупштина Србије бирала три пута.

Телевизија Београд је у то време била једина телевизија у Србији и осећао сам велику одговорност према гледалишту. Имали смо пристојна средства и правили богат програм – уметнички, информативни, документарни, образовни, школски, дечји... Добром програму доприносило је и постојање Југословенске радио-телевизије, јер смо преузимали најбоље емисије од осталих југословенских станица, као и од Евровизије. Поред тога, с обзиром да смо били једина телевизија у Београду, сви најбољи кадрови у Београду, који су желели да се баве телевизијом, били су у нашој кући.

Како је у то време био једнопартијски систем, то је, наравно, и Радио-телевизија Београд спроводила политику Савеза комуниста Југославије. Ја сам био и члан Централног комитета Савеза комуниста Србије и уживао сам пуно поверење партијског руководства. Било је, наравно, примедаба на рад, али великих притисака није било. Више сам проблема имао у самој кући, него са стране. Сећам се, једном смо емитовали драму по сценарију Борислава Михајловића Михиза. Одмах после тога сазван је састанак партијског руководства Радио-телевизије, где су пале најтеже речи. Није била у питању драма, с њом је све било у реду, али само потписивање Михиза, тада познатог дисидента, као сценаристе, било је по мишљењу партијског Руководства политички скандал.

Иначе, кад помињем Михиза, за кога сматрам да је био највећи интелектуалац међу Србима којег сам познавао, испричаћу и једну анегдоту везану за њега.

Одржавао се филмски фестивал у Пули. На њему је био и Михиз, у то време уметнички директор „Авала филма“. Једног дана, пре подне, у Хотелу „Ривијера“ одржавао се округли сто са темом „Уметност = комерцијализам“. Уводни реферат поднео је загребачки редитељ Звонимир Берковић.

У сали, за радним столом, седели смо: Ратко Дражевић, директор „Авала филма“, Михиз, Мухарем Первић и ја. Трајала је досадна дискусија. Одједном Ратко Дражевић рече: „Треба неко испред 'Авале' нешто да каже. Ајде ти Михизе.“ Михиз одговори: „Хоћу, али ми дајте три речи са којима ћу почети прве три реченице. „Како“, упитамо ми. „Тако, дајте ми три безвезне речи и ја ћу с њима почети три прве реченице.“ Ми прихватисмо игру и, после договора, рекосмо му да прву реченицу почне са „гелендер" другу са „брусхалтер“ и трећу са „салата од краставаца“. Није прошло пар минута, претходни дискутант завршава свој говор и за реч се јави Михиз. Почео је овако: „Гелендер човеку служи као ослонац, али је Берковићев реферат био врло лош гелендер за нашу данашњу расправу. Брусхалтер, то је реч која ми пада на памет када мислим о његовом реферату, јер он покушава да нашој филмској производњи дâ лепши изглед него што га она има. Салата од краставаца је једна салата, зелена салата је друга салата, мешана салата је трећа салата, и то што се зна у угоститељству не зна се у нашем филму – драма је један жанр, комедија је други жанр, ратни филм је трећи жанр.“ После овог мало чудног, али логичног увода, наставио је нормалну дискусију.

Али да се вратим Радио-телевизији Београд. Далеко више времена посвећивао сам Телевизији него Радију. Радио Београд је била солидна, добро вођена институција и није било потребе да се много мешам у уређивачку политику. На Телевизији је све било далеко осетљивије иако је на њој био скуп изврсних интелектуалаца и професионалаца.

Радио-телевизија је радила пре свега захваљујући претплати, која је углавном редовно плаћана, и мањим делом од реклама. Никакве дотације нисмо добијали. Али, дошла је нека криза, средства више нису била довољна и ми, на радничком савету, донесмо одлуку да претплату са 12.000 динара подигнемо на 15.000. На ту одлуку требало је да сагласност дâ Влада Србије. Позове мене председник Владе Иван Стамболић. Седимо код њега у кабинету и пијемо кафу, и он ми каже: „Даћемо вам сагласност на повећање претплате, али не на 15.000, већ на 14.000; то ће вам бити довољно.“

Ја му објасним да ће повећање од 2.000 бити довољно само да покрије потребно повећање плата и пораст материјалних трошкова, а да намеравам да за још 1.000 динара по претплатнику, уложимо у побољшање програма.

„Не може“, каже он. „Повећање од 2.000 динара биће вам довољно. Онда му ја испричам виц у коме цене прилагодим нашим захтевима: Дошао Пироћанац на царину и носи папагаја. Цариник му каже да мора да плати царину на увоз папагаја. „Колико!“, пита Пироћанац, а цариник му каже да у царинском ценовнику не постоји ставка „папагај“, али има ставка „живина“, па ће он папагаја третирати као кокошку. А ту пише: жива кокошка 15.000 динара, а заклана кокошка 14.000 динара. Пироћанац поче да размишља и да се чеше по глави, а на то ће папагај: „Газда, газда, немој да једеш лајну за једну иљадарку.“

Иван се слатко насмејао на тај виц и рекао ми је: „Ево вам и та хиљада, да вас не закопам.“

Иначе, телевизију су врло често посећивали разни политичари, Међутим, Тито никада није био у Телевизији. Често је давао изјаве, али су увек екипе ишле код њега и сликале га у његовом кабинету. Неколико пута смо имали проблеме због неких грешака које су се догађале. Испричаћу две.

Враћали се Тито и Јованка са неке дуге турнеје по Африци. Дочек на аеродрому ми смо директно преносили. Све је било по протоколу: почасна чета, црвени тепих, Титово обраћање грађанима Југославије итд. Камере су пратиле како Тито и Јованка пролазе кроз хол аеродрома, улазе у кола и кола крећу ка Београду. Камере прате како се аутомобил са пратњом удаљава и у том моменту одједном се са екрана чула песма „Пијан кући ја долазим“. Наравно, пренос је одмах прекинут, али је изазвао велики политички скандал. Ја сам одмах суспендовао све који су били у вези са преносом – од тонског миксера до директора технике и формирао комисију, у којој су били и професори Електротехничког факултета, да испита како и чијом кривицом се то догодило. По извештају комисије, та песма је емитована на Другом програму Радио Београда, који је имао предајник у Абердаревој улици, где је био и предајник Првог програма Телевизије и ту је дошло до споја, па је тон Другог програма Радија упао у телевизијски програм.

Друга: Телевизија је емитовала снимак позоришне представе „Мудра глупача“. Завршавао се први чин и последње речи које су се чуле, биле су: „Бежи, ево иде онај старац.“ После тих речи спушта се завеса, а на екрану се појављује Тито. Испоставило се да је позоришна представа снимљена на некој старој траци на којој је био неки Титов говор. Миксер, који је по спуштању завесе требало да прекине емитовање драме, био је отишао да купи цигарете, али је у кабини заборавио пропусницу, па га нису пустили да уђе у зграду. Док су му другови донели пропусницу и док је он стигао до миксете – десило се што се десило.

После тринаест година рада на Радио-телевизије Београд, требало је да променим посао. О томе је, наравно, одлучивао политички врх. Било је разних предлога, али су се одлучили за стандардни – кад истакнутог човека не знаш где да сместиш, пошаљеш га у амбасадоре.

Међутим, мој проблем је било слабо знање страних језика. У животу (у гимназији, на факултету и самостално) учио сам шест језика, али ниједан нисам добро научио. У вези са страним језицима имао сам два занимљива догађаја.

Први: У посети Београду била је британска краљица Елизабета. Амбасадор Велике Британије је тим поводом приредио свечани пријем у својој резиденцији на Дедињу. Ја сам тада, као потпредседник Скупштине Београда, био позван на пријем. Пријем је био у великој башти амбасадорове резиденције, а ми, званице, направили смо шпалир од улаза у резиденцију до изласка у башту. Било нас је у том тренутку око две стотине.

Појави се краљица, ми је поздравимо аплаузом и она поче да шета кроз шпалир ка излазу у башту. И у том шпалиру од две стотине људи, она се заустави испред мене и поче разговор са мном. Питала ме је шта радим, а ја сам јој одговорио да сам потпредседник Скупштине Београда и да смо се видели јуче када је она присуствовала свечаној седници у њену част.

На томе се разговор завршио.

Други догађај: Поред Венецуеле, био сам акредитован за амбасадора у Доминиканској Републици. Уговорио сам одлазак у Доминиканску Републику и предају акредитива, али је мој шпански, а то је било на почетку мог мандата, био лош. Због тога сам свој говор написао на српском, а преводилац у амбасади га је превео на шпански. Церемонија је била врло свечана, ја сам из џепа извадио говор и лепо га прочитао. После тога, била је кратка конверзација у којој сам се ја пристојно сналазио. По завршетку предаје акредитива, извинио сам се председнику што недовољно добро говорим шпански, и да се надам да ће при следећем сусрету то бити боље. На то ми је председник рекао да нема потребе да се извињавам јер је мој шпански врло добар. Тек касније сам сазнао да је председник Доминиканске Републике ослепео у току мандата и да није видео да ја читам, већ је мислио да ја то говорим.

И тако, са својим оскудним знањем језика, на енглеском језику сам разговарао са британском краљицом, а од председника државе са шпанског говорног подручја, добио сам комплимент о знању шпанског.

По завршетку мандата у Радио-телевизији Београд почео сам интензивно да учим енглески, јер је то био услов за одлазак на место амбасадора. Једну годину сам радио као генерални секретар Југословенске радио-телевизије, затим сам три месеца био у Лондону и после тога сам положио испит из енглеског језика и именован за амбасадора у Венецуели. Тада сам почео да учим и шпански.

На месту амбасадора у Венецуели провео сам равно четири године – од 1986. до 1990. године. По званичној оцени, функцију амбасадора сам добро обављао. Два председника Венецуеле довео сам у Југославију, два министра спољних послова Југославије посетила су Венецуелу.

Иначе, то је био најмирнији посао који сам у животу радио и, наравно, најискуснији. Поред сарадника у амбасади, у резиденцији сам имао човека за обезбеђење, возача, собарицу, куварицу и баштована.

После повратка у земљу, формално сам био запослен у Радио-телевизији Београд, али практично ништа озбиљно нисам радио, чекао сам пензију и дочекао је. Већ сам више од 15 година у пензији, нигде нисам ни политички, ни било како друкчије ангажован. Проводим мирне пензионерске дане.

Врачарац сам дуже од 40 година. Врачар је фина и мирна општина, са претежно старијим, пријатним људима.

У сећању су ми остали многи пријатни сусрети, али ћу испричати један.

Лето, недеља. Пролазим поред познате врачарске кафане „Каленић“, а напољу за столом седе два моја пријатеља Црногорца. Поздравимо се и ја седнем за њихов сто.

– Шта ћеш да попијеш? – питају ме они.

– Кафу и киселу воду – кажем ја

– Ма какву кафу, дај нешто жестоко.

Погледам ја на сат, десет је сати и кажем им:

– Рано ми је за жестоко пиће.

– Ма какви рано, знаш ли да у ово време у Никшићу већ повраћају.

Завршавам овај текст са надом да се читаоци после овог читања неће понашати као Никшићани.

Одабир и конструкција идентитета нису увек судбинске, предодређене и непроменљиве одлуке. Још мање је закуцана наклоност према свом, или неком другом идентитету. Руска пропаганда, а и многи код нас, тврде како су Украјинци до 2014. године били много наклоњенији Русима. Од онда су их западна пропаганда и њени агенти наговорили да се одмакну од Русије, од матушке. 

Ова прича има два краја. Прво, она озбиљно потцењује украјински народ. Да ли десетине милиона људи могу да промене идентитет на пуко причање о шареној лажи западних интеграција? Друго, колико ли је слабашна привлачна моћ руског идентитета, ако су га празна обећања учинила одбојним за свега неколико година? 

Матош о Београду

Како створити привлачан идентитет за пословање, промицање своје културе и начина живота, а на крају, и за разне интеграције? Сиромашна, глибава Србија 19. века је пронашла ту формулу. Ево шта о Београду пре 130 година пише Матош: „Осјетих да сам слободан и тко то није осјетио не зна како грије слободно сунце, како дува слободни вјетар и како је сладак слободни крух.“

На једном другом месту Матош каже: „Србија је мени дала уточишта и тамо се навикох на безграничну скоро слободу, на слободне гестове, каквих појединац не смије код нас ни слутити.“ И даље: „Као праваш могао сам се користити најширом београдском толеранцијом, тако широком да сам као познати старчевићанац могао радити као фељтониста код Пашићеве Самоуправе.“

А да ствари буду још чудније, Матош је прве утиске о Београду стекао 1894. године, не баш добре за демократију и слободу, јер је те године краљ Александар Обреновић укинуо слободоумни Устав из 1888. године и вратио онај ауторитарни, из 1869. године. Али, политика није играла једину улогу у „кул“ природи Београда. Сам Матош каже: „Под њима (Обреновићима) је Београд страдао политички, али је цвао друштвено.“

Супротно очекивањима, привлачност Београда и Србије је опала у новоформираној заједничкој држави, можда и због смањења слобода и демократије у односу на Краљевину Србију. Краљ Александар Карађорђевић је од преко двадесетак влада пре увођења диктатуре 1929. оборио скоро све, помоћу дворских интрига и својих послушника. Само су две владе пале на законит начин, у Скупштини.

Тај крути, мрачни владар је покушао да силом наметне своју визију о народном јединству Југословена. Како опет пророчки рече Матош: „Србија Обреновића бијаше весела, а Србија Карађорђевића је озбиљна.“

Југословенство краља Александра није било „кул“ до те мере да је један од твораца мита о јединству Југословена, Иван Мештровић, постао хрватски националиста. Успешан идентитет мора да је помало и забаван. 

Ово је земља за нас

Без шале, успешне идентитетске стратегије садрже и хумор и самоиронију, а пре свега су спонтане. Често се верује да би српски идентитет ојачао ако би неки савети мудраца одредили шта су то главне идентитетске тачке. Следећи корак би подразумевао да држава наметне те договорене идентитетске карактеристике школама и медијима.

Често се сматра да је модерни француски идентитет настао озбиљним радом државе преко школског система, војске и администрације. Међутим, постоје и супротни докази.

Становници Алзаса су били, веома упрошћено речено, немачког језика и француске културе. Када су Немци просули небројена блага на организацију школства и културе од 1870. до 1918. године, нису успели да их понемче. Алзашани су лако и брзо, опет постали Французи.

Наравно, припомогла је и француска држава, својим инвестицијама у одличан универзитет и другим мерама. Али помогло је и то што је „суперкул“ било бити Француз, посебно у версајској Европи. И обрнуто.

Идентитет који није „кул“ лако се одбацује. Десетине милиона Американаца немачког порекла, бројнији и од Ираца, Скандинаваца и Италијана, после Првог светског рата престали су да истичу своју стару домовину.

Неки пут привлачност слике неког народа зависи и од економске моћи. Јапанци су у холивудским филмовима дуго приказивани као наказе са глодарским зубима, као у филму „Доручак код Тифанија“. Слика префињеног народа са беспрекорним осећајем за дизајн и елеганцију, делом је плод и привредног успона Јапана.

Кинези су били слично потцењивани у филмовима, све до успона Бруса Лија и касније Џеки Чена. Обратите пажњу да је Џеки Чен неодољиво смешан.

Ако нас занима спонтано стварање идентитета, треба погледати америчку популарну музику. Једна од неформалних америчких химни је „This is your Land, This is My Land“ Вудија Гатрија. Ово је у првобитној верзији била песма критична према америчком систему, неки од тих критичких делова су избачени, а остало је набрајање америчких лепота.

Исто тако, „Born in the USA“ Бруса Спрингстина изразито је критичка песма, али она у себи садржи снажан патриотски набој.

У нашем случају, „Ово је земља за нас“ ЕКВ је постала један од симбола Србије, упркос крајње нетрадиционалном звуку и тексту

Домовина се брани лепотом и чашћу и знањем,
домовина се брани животом и лепим васпитањем 

Други елеменат у стварању привлачног идентитета своје заједнице је хумор. Ускогруди део јеврејске заједнице у САД нападао је Филипа Рота и Вудија Алена због наводног исмевања свега што је јеврејско. Код већине људи на свету, њихов хуморни и самоироничан приказ Јевреја је чак пробудио симпатије према америчким Јеврејима.

Преци овог самоироничног представљања су Исак Бабељ и Иљф и Петров. Бабељев разбојник Бења Крик и велики комбинатор Остап Бендер углавном се доживљавају као позитивне личности.

Можда је то случај и са сликом о Чесима, од војника Швејка и Храбалових пијанаца-филозофа до Кундериних оцвалих швалера.

Упечатљиво је како су Британци искористили духовите, чак сатиричне уметничке мотиве да оснаже свој имиџ. Од изразито сатиричног „Црног гује“ и мистер Бина направили су један од симпатичних симбола своје културе, тако да је мистер Бин између осталих, отварао Олимпијске игре у Лондону 2012. године.

Ту је био и Џејмс Бонд, херојски симбол британства, али са дозом сарказма и хумора, посебно у време Роџера Мура и Шона Конерија. Меда Падингтон у једном споту о монархији једе сендвич с покојном краљицом.

Наши епски певачи су то знали. Највећи јунак наше епске поезије је ирационални, понекад смешан а увек забаван Марко Краљевић. А не савршени витезови Милош Обилић и Бановић Страхиња. Не ни највећи витез „праве“ историје, Стефан Лазаревић.

Од свих јунака партизанских књига о НОБ, најдуже ће живети Ћопићеви Николетина Бурсаћ и харамбаша Јованче и његови дечаци-хајдуци из „Орлови рано лете“. То су знали и најдаровитији комунисти. Прле, Тихи и Валтер су акциони хероји, али пре свега духовити шмекери.

„Капетан Леши“, отмени Албанац који свира клавир и говори немачки, толико је био успешан да се један од вођа албанских паравојски на Косову деведесетих назвао Капетан Леши.

Примери ових потпуно измишљених и нереалних личности показује да је добра прича (наратив) важнија за привлачност идентитета режима и државе од историјских чињеница, а поготово од идеологије. Нико не би запамтио Валтера и остале да су просипали високопарне политичке пароле.

Јеремија пали топа

Треба надоградити Љубивоја Ршумовића. Домовина не само да се брани лепотом. Она се (национална култура, идентитет и имиџ) – гради лепотом.

Један од разлога пропасти патриотских филмова о Првом светском рату из 21. века је њихова неинвентивност и недуховитост. За разлику од „Марша на Дрину“, који је оживео традицију Великог рата, укључујући и заборављену корачницу.

Добро за слику о земљи, народу и држави је оно што дирне домаћу и страну публику. То не мора да буду само весели садржаји, што смо видели код Бруса Спрингстина. Модерну, демократску, толерантну Шпанију више је популарисао Алмодовар, својим чудним, мрачним и провокативним филмовима, од било какве циљане пропагандне кампање.

Једна од наших најродољубивијих песама је тужни валцер „Тамо далеко“, по музичкој форми западњачка творевина на турску тему, а по тексту песма о љубавној стрепњи и губитку. Ова песма свакако није била наручена. Пробила се спонтано и остала у ушима не само Срба.

Добра идентитетска прича је отворена и за позајмице и убацивање нових мотива. Звук трубачких оркестара као типично српска одлика је доживео глобалну експанзију после филма „Подземље“ 1995. године.

Констракта је својом необичном песмом која је освојила Европу, а тек регион, освежила причу (мит?) о правом духу Београда. Истовремено је помињала и Глибовац као потенцијално место одржавања Евровизије.

Спонтаност је важан кључ за успех поруке. У 21. веку децу терају да на школским приредбама певају неку квазифолк песму где се помињу гробови предака и сличне узвишене ствари. 

А и у овом веку песма која на сваком слављу пробуди оптимистичке мисли о Србији јесте један обичан комерцијални народњак. То је „Јеремија“ Предрага Живковића Тозовца.

Није случајно да су и Кустурица и Неле Карајлић и Горан Бреговић одабрали ову ствар да широм света промовишу своју „унца-унца“ филозофију. Јеремија шаљиво набраја лепоте свог живота, не заборављајући јуначки историјски контекст („стари кадар – артиљерија“).

Дакле, слика земље и народа не може се поправити по наруџбини. Оно што држава и доносиоци одлука могу да ураде јесте да препознају шта од стваралаштва одјекује у свету и да то гурају. Никако да стварају неке досадне родољубиве поруке.

Интернет свет приморава и на вишеструке изборе. У том свету, све се јавља брзо и не траје дуго. Не постоји више једна песма, један филм, једна књига који обликују представу о својој земљи и народу.

Национални симболи више неће бити усамљени орао који полако језди на небу, као на грбовима многих држава. То ће бити јата малих птица које, без наређења и политичких мудровања, својим цвркутом славе домовину.

Ово није једини филм који је упозоравао на страхоте евентуалног атомског рата. Исти циљ имала су и остварења „Критична тачка“ Сиднија Лумета (Fail Safe, 1964; нова верзија Стивена Фрирса 2000), црна сатирична комедија Стенлија Кјубрика „Др Стрејнџлав или: како сам научио да не бринем и заволео бомбу“ (Dr Stranglove, 1964), „Четврти протокол“ (The Fourth Protocol, 1987) Џона Макензија, „Гримизна плима“ (Crimson Tide, 1995) Тонија Скота, „Сви наши страхови“ (The Sum of All Fears, 2002) Олдена Робинсона, „Ратне игре“ (WarGames, 1983) Џона Бадама и многа друга.

Холивуд – родно место многих филмских ђинђува и перли које гледамо на пола ока у тренуцима одмора. Већина ових тричарија у облику покретних слика на крају заврши на „холивудском бувљаку“, али мањи проценат (бројчано ипак вредан сваког поштовања) улази у историју уметности, у памћење свих нас – да ли у облику делића америчке меке моћи или у форми незаборавног уметничког дела.

Постоји низ друштвено одговорних филмова које је произвео Холивуд, односно сјајни сценаристи и режисери. Неки од њих говоре о појавама у садашњости и тиме упозоравају на будућност, други опет документују прошлост и тиме скрећу пажњу на оно што морамо да учинимо да нам се такве ствари не би поновиле.

Поменули смо она филмска дела која упозоравају, а од оних која су на уметнички начин описала друштвене изопачености из блиске прошлости најизражајнији су филмови који говоре о идиотској опседнутости америчких власти према рату у Вијетнаму. „Ловац на јелене“ (The Deer Hunter, 1978) Мајкла Ћимина, „Вод“ (Platoon, 1986) и „Рођен 4. јула“ (Born on the Fourth of July, 1989) Оливера Стоуна, „Повратак кући“ (Coming Home, 1978) Хала Ешбија, „Апокалипса сад“ (Apocalypse Now, 1979) Франсиса Форда Кополе, „Бојеви метак“ (Full Metal Jacket, 1987) Стенлија Кјубрика, „Жртве рата“ (Casualties of War, 1989) Брајана де Палме – само су неки од таквих филмова.

Данас се огроман број људи ужасава начина на који раде медији, пре свега они главног тока (мејнстрим), а богами и они новонастали. Неодговорни су, злонамерни, непромишљени, надмени, купљени су, лажу по сваку цену, раде за скривене центре моћи – свакакве су примедбе публике.

Да ли је Холивуд успео да опише медијске аномалије у САД и да упозори друштво на последице медијског хаоса? Одговор је: покушали су.

Постоји на десетине филмова који се у целини баве радом медија или појединих новинара. Многи су рађени по истинитим причама. На стотине је филмова који у једном тренутку приче проговоре нешто о раду медија. Постоје и они који се не препознају као филмови о медијима, мада у основи то јесу. Чини се да би била занимљива једна шетња по „филмском булевару медија“. Дакле како „филмска Америка“ доживљава „медијску Америку“...

Грађанин Кејн и Оружја масовног уништења

Први филм који ћемо поменути у складу са „бојом медија“ коју поседује је легендарни „Грађанин Кејн“ (Citizen Kane, 1941). То је једно од најзначајнијих остварења филмске уметности, по многим критичарима најбољи или један од неколико највећих филмова у историји. Режисер (и главни глумац) Орсон Велс је своје дело посветио животопису измишљеног медијског магната Чарла Фостера Кејна.

Име је можда и било измишљено, али карактерне особине и пословни резони добијени су комбинацијом оних које су имали тадашњи познати медијски могули Вилијам Рандолф Херст и Џозеф Пулицер.

По објављивању, Херст је забранио да се филм помиње у његовим новинама. Покушао је и да убеди филмске дистрибутере да одбију да прикажу филм у биоскопима. Чак је било и гласина да је покушао да купи све копије филма како би их уништио пре него што стигну до публике. Упркос овим претњама, филм је успео да преживи захваљујући подршци критичара и публике, поставши једно од најцењенијих филмских остварења свих времена. Велс документује медијског моћника Кејна као себичну, арогантну, својеглаву, тврдоглаву, ташту особу без имало саосећајности према својим савременицима.

Публику својих медија доживљава као лутку чијим концима управља лично он. Филм упозорава на могућност свакаквих скандала у будућности са онима који досегну Кејнову моћ, посебно ако је реч о нарцисоидним социопатама. Имамо прилику да живимо у временима када се остварују сва Велсова упозорења. Нажалост.

Ово је тек једна од десетак димензија овог сјајног филма. Иако је тема о медијима у филму битна, налази се у сенци комплетне приче о једном моћнику и времену које је помогло његово обликовање. Критика, филмски заљубљеници и медијски професионалци у овом делу проналазе низ сјајно реализованих идеја уз разбијање многих тадашњих шаблона. Хорхе Луис Борхес је, између осталог, о филму рекао: „То је истрага човекове унутрашњости, преко дела које је направио, речи које је изрекао, многих живота које је уништио...“

Други филм у овој видео галерији је „Оружја масовног уништења“ (Weapons of Mass Distraction, 1997) Стивена Сурџика. Реч је о филму „лаганици“ из Ц продукције, међутим он нам доноси једну сјајну слику два медијска тајкуна у Америци који су обузети међусобним обрачунима, углавном путем медија. Њихови ликови неодољиво подсећају на психопате који су се дочепали медијске моћи. Свега има у филму: копања по прошлости противника, извлачење „костура“ из ормана, намештаљки, копања по смећу, измишљених ствари...

Најмање девет имена и презимена из наше садашњости и ближе прошлости уклапају се у овај опис. Ипак, важно нам је да знамо да смо од стране филмских уметника упозорени пре више од 25 година на шта може да изађе организација рада медија у држави уколико се добрим законима унапред не интервенише.

ТВ мрежа

Следеће остварење спада у филмско-медијске иконе. Реч је о делу Сиднија Лумета „ТВ мрежа“ (Network, 1976), драми са елементима сатире. Филм почиње тако што дугогодишњи водитељ Вечерњих вести, фиктивне ТВ мреже УБС, Хауард Бил, сазнаје да ће бити отпуштен због ниске гледаности његовог програма. Следећег дана, Бил изјављује на телевизији уживо да ће се убити током свог последњег емитовања.

Руководство куће одмах отпушта Била, али на захтев уредника канала и Биловог најбољег пријатеља Макса Шумахера, дозвољава му да води последњу емисију, укључујући и део у коме се он извињава гледаоцима. Уместо тога, Бил држи говор уживо о томе како је живот бесмислен и притом необуздано псује.

Захваљујући овом скандалу, рејтинг програма нагло скаче, а руководство УБС-а одлучује да зарад рејтинга Била треба оставити у етру. Шумахер се противи овој одлуци, али остаје у мањини. Бил постепено губи разум, његови програми су пуни беса и резигнације. Током једне епизоде, он вришти: „Бесан сам као рис и нећу више ово да трпим!“ и подстиче све гледаоце да узвикују ову фразу. Људи широм земље се нагињу кроз прозоре станова и вичу те речи. ТВ мрежа потом креира „Хауард Бил Шоу“, позиционирајући Била као „лудог пророка“. Емисија одмах постаје најпопуларнији програм.

„ТВ мрежа“ открива велике медијске аномалије у САД. Бесомучна трка за гледаност доживљава свој врхунац седамдесетих година прошлог века. При том мало ко води рачуна о разлици између гледаности и утицаја. ТВ програми одустају од класичних новинарских форми. Схватајући да директни преноси, спорт, забава и шоу програми доносе највећи удео у гледаности (шер) они уносе елементе шоу програма у готово све сегменте такозваног информативног програма.

Режија програмских сегмената инсистира на „унапред планираној спонтаности“ (!) лица која долазе пред камере, што доводи до извештачености. Телевизије крећу ка илузији стварности удаљавајући тако и себе и публику од реалности. Гледаоцима то одговара јер и сами теже бежању од стварности која постаје све суровија...

Хауард Бил, као „луди пророк“, говори у једној емисији:

Разбијени Глас

Последња реченица у говору Хауарда Била може да се примени и на делове штампаних медија, али пре свега на поједине новинаре који раде у њима. Доказ за то је филмска драма Билија Реја „Разбијени Глас“ (Shattered Glass, 2003). Прича прати ангажман младог новинара Стивена Гласа у часопису „Нова република“, једном од елитних штампаних медија, који је био радо читан у Белој кући и председничком авиону.

Испоставља се да је овај омиљени редакцијски колега, момак који је увек био спреман за комплимент колегиници, духовит и често насмејан, у ствари лицемер и ласкавац који је највећи део чланака које је написао за часопис једноставно измислио. Откривен је случајно, када је у један текст о хакерима убацио превише лажних података па су га проверили новинари ван куће.

Редакција се извинила читаоцима признајући да је 27 од 41 текста који је Стивен Глас написао било делимично или у потпуности измишљено. Срамота коју је доживео часопис и његово уредништво је била велико бреме у даљем раду. А шта је било са Стивеном? Дипломирао је на правном факултету и написао роман „Баснописац“ о амбициозном новинару који је измишљао приче и ликове зарад напредовања у каријери. Не само да није одговарао за своју превару већ је и зарадио на њој.

„Дефинитивно – Америка није држава него БИЗНИС!“ (још један цитат из филма).

„Рашомон“ (1950) се сматра једним од најбољих филмова свих времена, а режирао га је маестрални Акира Куросава. Ситуација у којој више особа дају сасвим различита виђења истог догађаја позната је посебно у судству и новинарству. То је и основа радње овог филма у којем су сведоци противречни у својим освртима на догађај (реч је о злочину) – тако долази до „Рашомон ефекта“, или „рашомонијаде“ (ове појаве су добиле имена баш по филму).

Уколико су сведоци уједно и учесници у догађају, а не само посматрачи, њихова прича велича њих саме док су сви остали „криви“. Колико смо само пута ово доживели и колико смо пута ову појаву препознали у медијима.

Лице у гомили

Ако поштујете филмски рад Мартина Скорсезеа онда ћете сигурно послушати његову препоруку: cви би требало да погледају филм Елије Казана „Лице у гомили“ (A Face in the Crowd, 1957). Мислим да је тај филм веома важан пре свега због његове „пророчанске природе“.

Реч је о упозоравајућој причи коју је заиста вредно погледати.

Лери „Усамљеник“ Роудс је главни лик у овом филму – музичар и луталица којег открива новинарка док чами у затвору на југу Америке. Када чује његову музику, пушта је преко радија и он убрзо добија страствене следбенике. Његов музички таленат, у комбинацији с његовом харизмом, чини га тренутним културним херојем, али он убрзо показује да иза фасаде крије крајњи презир према својим обожаваоцима и „обичним“ људима за које тврди да их представља.

Склон је опијању и недоличном понашању. Његова опсесија славом постаје болно очигледна у сцени када стоји сам у свом стану и разговара сам са собом док се просторијом разлеже аплауз са грамофона. У време када је филм објављен 1957. године, сматран је дубоко циничним.

Међутим, по данашњим стандардима, то је практично бајка. На крају, Родс је разоткривен као лицемер и све је изгубио. Филм је опомена која можда неће променити ток историје, али може барем да послужи као подсетник да ликови попут Родса нису ништа ново и да је њихова моћ слаба као и њихов его.

Случајни председник

„Молимо медије да престану да од глупих праве познате особе“ – овај графит уз брисање из сећања оних ликова који су преко медија ушетали у наше животе иако понашањем и менталним склопом не уливају поверење и поштовање – то је мала мантра за ослобађање од разочаравајућих мисли. А тих ликова је безброј, из свих области живота и са свих страна света.

Један забављач и просечан глумац је стицајем околности постао председник државе. Случајно га је неко из публике предложио током једног од његових наступа и – даље је све легенда. Као новоустоличени шеф државе све чланове своје екипе – продуценте, писце текстова, агенте, помоћнике – окупио је око себе и запослио их у кабинету. Вероватно препознајете причу Зеленског у претходним реченицама, али није реч о њему.

Ради се о главном лику из филма Берија Левинсона „Случајни председник“ (Man of the Year, 2006) кога тумачи Робин Вилијамс. У овом пророчанском остварењу нови председник схвата да је на власт дошао помоћу намештених избора од стране неисправних машина за бројање гласова. Одмах одлучује да се повуче са функције и у томе се фикција разликује од стварности која је много суровија и у којој нам се забављач јавља путем телевизије толико често да осећамо ефекат „дана мрмота“.

Занимљиво је да је филм „Случајни председник“ добио углавном негативне критике, између осталог и због наивног заплета: забављач да постане председник, ма хајте молим вас!

Убити гласника

Дођосмо и до једног значајног остварења, нажалост недовољно познатог међу љубитељима покретних слика. Реч је о филму Мајкла Куесте „Убити гласника“ (Kill the Messenger, 2014), рађеном по истинитој причи. Радња прати живот Гарија Веба, новинара локалног листа „Сан Хозе Меркјури Њуз“.

Стицајем околности Веб долази до информација које га воде до могуће тајне операције CIA-е. Вредно радећи на прикупљању делова приче он открива да је CIA организовала продају огромних количина дроге на америчком тлу у циљу прикупљања новца за финансирање „контраша“ у Никарагви (десничарских побуњеника који су наступали против изабране социјалистичке власти).

Веб је тада упозорен да не објављује своја сазнања од једног обавештајца агенције. Речено му је: Постоје приче толико истините да не би требало да буду испричане!

Међутим, новинар је откривену аферу уобличио кроз серију чланака у којима су представљени и разговори са сведоцима. Његове невоље почињу када су се велике новинске куће укључиле у причу и своје ресурсе ставиле у погон да Вебову причу оповргну.

„Разлог за то може бити било који, од просте пословне логике да је CIA важнији савезник од локалних новина, преко зависти до интервенције са највишег нивоа“, пише у једном приказу филма на интернету. Веб није имао уверљиве изворе за потпуну потврду своје приче. Његово писање се базирало на наводима криминалаца. То су искористиле новине „Вашингтон Пост“, „Њујорк Тајмс“ и „Лос Анђелес Тајмс“ да га медијски разапну, уместо да му колегијално помогну у даљем истраживању. На крају Вебова каријера се распада, а 2004. године је пронађен мртав у свом стану, два пута упуцан у главу. Његова смрт је проглашена самоубиством.

На крају приче CIA невољно признаје своју улогу у афери, Вебово писање добија потврду, а они који су га оспоравали никад нису, упркос свему, сасвим признали његове заслуге за откривање ове приче. То није била препрека да се велике новине поменуте пре неколико редова у овом тексту, прогласе за поуздане изворе вести од стране невладиних организација, а све у оквиру кампање о медијској писмености.

Напуштамо за тренутак Холивуд и идемо до Уједињеног Краљевства. 

Скривени план

Политички трилер „Скривени план“ (Hidden Agenda, 1990) редитеља Кена Лоуча у једном моменту филма нам разоткрива позадину многих вести које читамо у штампи или гледамо на телевизији. Ангажовани истражитељи покушавају да реше случај ликвидације једног активисте за људска права у Северној Ирској. Међу онима који могу да помогну је и бивши војни обавештајац.

С обзиром да је филм рађен по истинитом догађају и да је постојао увид у аутентична документа, извесно је да дијалог који следи близак истини...

Измишљене приче, лажи, полуистине, као и паковани чланци за одабране новине су и данас једно од главних оружја обавештајних служби. Понекад „одабрани новинари“ нису довољни већ се у редакције убацују и професионално ангажовани обавештајци. Обично је реч о редакцијама угледних медија. Оних који у причама о медијској писмености представљају „поуздане изворе информација“.

Јасно је да филмска Америка не доживљава са превише поштовања институције медијске Америке. Поштовање је резервисано само за појединце који заиста професионално обављају свој посао.

Колико кошта новинар?

„Ми имамо новинаре које плаћамо, је л' тако?“

Упитана особа потврдно клима главом...

Онај који пита је Мајкл Корлеоне. На то консиљере мафијашке породице, уједно и његов брат по усвојењу клима главом. Разговор се води док планирају елиминацију мафијаша Солоца који је покушао убиство Дон Вита Корлеонеа, њиховог оца. Филм је „Кум“ (The Godfather, 1972) Френсиса Форда Кополе. 

Новинари на платном списку мафије, великих корпорација, обавештајних агенција, политичких партија, тајкуна, спортских клубова, разних организација... Све то готово извесно постоји, али када из претпоставке или јавне тајне пређе у чврсту тврдњу или доказану чињеницу – то може да заболи. Посебно поштене новинаре који предано раде свој посао и оне који су се везали за рад неких појединаца из медија на које је у једном тренутку пала сумња да су наплатили ставове које заступају.

Готово сваки рат који је започео у последњих 50 година био је резултат медијских лажи, рекао је Џулијан Асанж. Али зашто би медији лагали и подстрекивали ратове? Купљени новинари? Или купљене читаве редакције, ТВ мреже...

Ко су новинари

У филмовима у којима се медији и новинари појављују у кратким успутним садржајима створени су многи стереотипи, који најчешће нису баш похвални за њих.

Новинари су често представљани као надмени, арогантни, циници, пуни себе, саможиви, себични, безосећајни, спремни на све не би ли дошли у центар пажње и освојили „Пулицера“.

Један од најбољих примера је ТВ репортер који се појављује у два прва наставка филмског серијала „Умри мушки“ (Die Hard, 1988, 1990). Он не преза од тога да објави вести које могу директно да угрозе велики број људи у талачкој кризи, само да би се што пре прославио и напредовао у каријери.

Шта још значи бити „спреман на све“ у медијском послу? На пример: подмићивати када мислите да је то неопходно или продавати своје тело за ексклузивне вести као што је то радила новинарка из ТВ серије „Кућа од карата“ (House of Cards).

Када је реч о медијима генерално, холивудски филмови их описују овако: од свега се труде да направе спектакл и све раде по шаблону.

Под лупом

Године 1992. на свом концерту ирска певачица Шинејд О'Конор цепа фотографију тада актуелног римског папе Јована Павла Другог уз усклик „Борите се против правог непријатеља“! Тим речима она је осудила раширено злостављање малолетника од стране свештеника католичке цркве. Свет поп културе и медији на овај њен потез реагују на следећи начин: исмевају је, стављају на црне листе, третирају је као друштвеног изопштеника... Њене најближе колеге је избегавају. Велике новине је игноришу.

Године 1993. адвокат Ерик Маклиш доставља Волтеру Робинсону, новинару „Бостон Глоуба“, списак 20 свештеника католичке цркве који су починили сексуално злостављање. Новинар на овај допис никада није одговорио.

Године 2001. у „Бостон Глоуб“ стиже нови главни уредник, Марти Барон. Скреће пажњу на случај једног свештеника који је злостављао малолетника, а са чиме је био упознат и надбискуп Бостона који је целу причу заташкао. Нови уредник тражи од специјалног тима новинара да истражи ову причу. Испоставља се да је само у Бостону малолетнике злостављало око сто свештеника.

Заташкавање педофилије у црквеним круговима помогли су многи угледни грађани својим ћутањем и игнорисањем проблема. Након открића ове афере у Бостону, у следећој деценији су откривене хиљаде жртава свештеника злостављача на тлу САД. Остаје питање колико би их мање било да су послушали Шинејд 1992. године или пажљиво истражили списак адвоката Маклиша 1993.

Филм „Под лупом“ (Spotlight, 2015) Тома Макартија посвећен је овом закаснелом истраживању специјалног тима поменуте бостонске новине.

Ко је „Дубоко грло“?

Филм „Сви председникови људи“ (All the President's Men, 1976) Алана Пакуле прати истраживања и новинске текстове Боба Вудворда и Карла Бернштајна, двојице извештача „Вашингтон поста“. Њихов рад је битно утицао на ток афере „Вотергејт“ и крај председничке каријере Ричарда Никсона. Овај филм представља праву икону међу „покретним сликама“ које се баве радом медија. Могло би се рећи да је дуго био недодирљив за критику било које врсте. Најтачнији је када је реч о опису новинарског посла, изгледу редакције и сл. Спада међу најреалније филмове икад урађене. Ипак, изгледа да је прерано урађен.

Овакве догађаје „треба пустити да одлеже бар 30 година“ (став неколицине познатих продуцената из Холивуда) и потом, са одложеним сећањем и накнадно прикупљеним чињеницама, снимити филм.

Наиме, легендарни уредник „Поста“ Бен Бредли који је контролисао и усмеравао рад двојице новинара у време афере која је срушила Никсона, четрдесет година после ових догађаја проговорио је о својим сумњама у истинитост приче. Иначе се повела дискусија на интернету о томе да је прилично чудно да се пресудно важан извор из америчке владе звани „Дубоко грло“ јавио баш Вудворду који је бивши маринац и члан престижног тајног удружења „Књигa и змијa“.

Сам Бредли је временом постао скептичан према чувеним састанцима у гаражи које су имали новинари и „Дубоко грло“. Да ли је заиста било састанака или је извор измишљен (што се често ради у редакцијама медија)? Чак и када је не тако давно поменути извор идентификован као Марк Фелт, Бредлијеве сумње су остале. Своју причу је предао Џефу Химелману, а овај је написао књигу о Вудворду – живом споменику класичног новинарства, али уједно и новинару који је опседнут имиџом и спреман на све да одбрани своје често климаве тврдње.

Узбуњивачи и ратни извештачи

„Пробуђена савест“ (The Insider, 1999) Мајкла Мана је сјајно остварење које нам говори колико кошта људски интегритет у стварном свету, као и кредибилитет ТВ мреже. Један узбуњивач из дуванске индустрије и један продуцент из ТВ мреже Си-Би-Ес ризикују много тога покушавајући да обелодане алармантно штетне потезе које приликом производње цигарета чини фирма „Браун и Вилијамсон“.

ТВ мрежа је у почетку заинтересована за интервју са узбуњивачем, али се убрзо повлачи и заједно са дуванским концерном покушава да дискредитује и омаловажи самог узбуњивача, али и свог запосленог. Борити се против корпорације на суду или у медијима је као ићи узбрдо са фрижидером на леђима, рекао је познати продуцент Џо Рот.

Овај филм је постао нека врста нацрта за часове на правном факултету као и за семинаре новинарства. Обрађене су тешке теме: како заштити свој извор вести, како се изборити за објављивање истине са сопственом медијском кућом, како ходати по жици изнад правне џунгле створене од стране корпорације...

Велика канцеларија – двадесетак особа међусобно прича, пије се кафа, вицеви, трачеви, џабалебарење на послу, само један у углу нешто ради...

У холивудским остварењима на платну која се баве ратним извештачима слична је ситуација: тек један или неколико њих заиста раде и труде се. Остали су тек присутни негде у позадини збивања и чекају званичне вести или неки трач који ће проследити матичној редакцији.

Филмови које вреди погледати јер прилично верно осликавају писано и фото извештавање са ратних подручја су: „Година опасног живљења“ (The Year of Living Dangerously, 1982) Питера Вира, „Поља смрти“ (Killing Fields, 1984) Роланда Џофеа, „Салвадор“ (Salvador, 1986) Оливера Стоуна, „Кроз пламен Никарагве“ (Under Fire, 1983) Роџера Спотисвуда.

Оговарачи

Трач је, као појава у међуљудској комуникацији, нашао плодно тло за развој у медијима.

Посебно оним медијима које доживљавамо као таблоиде, било да су штампани или аудио-визуелни. А Америка је домовина таблоида. Трач/гласина/сплетка се веома често користи у прилозима на медијима. Гласине су таман толико комерцијалне да ретко који медиј може да им одоли.

Два филма су посебно значајна јер говоре колико је трач моћан и колико је немогуће контролисати гласине када се једном „пусте у промет“. Први од филмова је „Трач“ (Gossip, 2000) Дејвида Гигенхајма. У њему је на незабораван начин приказана појава „покварених телефона“ и како основна вест приликом препричавања и разних начина преношења, губи првобитни облик и муњевито постаје „комуникациони Франкенштајн“.

Други филм је „Сумња“ (Doubt, 2008) Патрика Шанлија. Управница једне верске школе погрешно тумачи и повезује неке догађаје и долази до закључака који не одговарају истини и могу много зла нанети учесницима тих дешавања. Она се ипак тврдоглаво држи својих убеђења и тако постаје „грешна“...

Ево приче која се појављује и у филму:

Ова констатација са краја приче ипак не спречава америчко друштво да функционише на основама трача што најбоље потврђују берзански скокови и падови акција засновани на гласинама.

Добро дошли, господине Ченс

Господин Ченс цео живот борави у кући свог богатог послодавца и брине се о његовој башти. Слободно време проводи уз телевизор. Када у рукама не држи грабуље онда је то даљински управљач. Спољни свет уопште не познаје осим онога што је видео на ТВ програму.

Једнога дана богаташ умире и Ченс мора да напусти кућу. Већ после неколико сати доживљава инцидент – једна лимузина га благо удара на улици. Потом, стицајем околности, Ченс заврши у модерном дворцу, боравишту угледног, имућног и утицајног човека. Богаташ га заволи због његове једноставне природе. Једног дана код Ченсовог домаћина сврати лично амерички председник на консултације. Разговору је присутан и Ченс, а на питања председника одговара простодушно, дајући примере из баштованства. Анализа економског стања тако постаје прича о годишњим добима и биљкама које након јесени и зиме, опет процветају у пролеће...

Председник цитира Ченса и ту почиње медијско лудило. ТВ мреже и познате новине се отимају о личност која је блиска „вођи слободног света“. И док је Ченс потпуно искрен у свету где је све извештачено, откривамо једну од највећих слабости америчких медија: они имају потребу да пренагласе важност особа које изаберу за своје саговорнике.

Тако се и Ченсова једноставна запажања о баштованству тумаче као дубоке метафоре о животу и друштву. Ченс не покушава да неког превари о томе ко је, али га медији уздижу и тиме себи дају важност. Као и сви око њега и медији пројектују дубину и мудрост у његову, у основи празну личност. И ту схватамо како медији данас, посебно у САД, посебно ТВ програми, изузетно глупе или подле људе за час направе познатим и утицајним.

У једном тренутку продуцент ТВ емисије пита Ченса:

– Да ли схватате да ће вечерас да нас гледа више људи него што је гледало позоришне представе у последњих 40 година?

– Заиста, одговара Ченс, а зашто је тако?

– Појма немам! – каже продуцент.

Овај његов одговор описује површност и невољност телевизије да се бави анализом суштине ствари. Довољно је говорити – није важно објаснити. Довољно је слушати – није битно и чути.

У свету где сви глуме, манипулишу и стратешки смишљају, Ченс једноставно постоји. Његова невиност пробија слојеве политичког и друштвеног претварања, откривајући апсурднст система и људи око њега. На крају филма, кад његов богати домаћин умре, његови утицајни пријатељи су спремни да Ченса предложе за следећег председника САД, јер је особа која није компромитована у јавности.

Све ово звучи толико познато, зар не?

Код нас преведен као „Добро дошли, господине Ченс“ или „Присутност“ (Being Тhere, 1979), овај филм Хала Ешбија је провокативна и интелигентна сатира о квалитету америчких медија и политике.

Ријалити новинарство

Филм „Полудели град“ (Mad City, 1997) Косте Гавраса на феноменалан начин описује претварање новинарства у шоу. ТВ репортер који је после неке брљотине на послу назадовао у каријери, стицајем околности се нађе усред талачке кризе која се догађа у једном музеју. У почетку извештава као новинар, а онда схвата да би могао да се врати на стазе старе славе уколико постане учесник у догађају.

Конфузног бившег запосленика музеја који оружјем држи таоце (протестујући на тај начин због отказа који је добио) саветоваће шта да ради/како да се понаша и тако ће контролисати догађај и извући корист за себе. Догађај се, међутим, за час претвара у ријалити програм. Сниматељка, продуценти, новинари на терену, водитељски ауторитет тв мреже – сви се током филма крећу путем који води од новинарства ка шоу-програму и натраг, све у циљу остваривања сопствених каријера, а све то се обија о главу човека који држи таоце и који је медијски представљан час као херој, час као превејани криминалац и терориста.

Коришћење медија у личне сврхе (за међусобне обрачуне) и изопачен однос према догађају у овој причи доводе до трагичног краја.

А када је мешање новинарства и шоу програма почело?

Већ 50-их и 60-их година прошлог века било је јасно да су форме директног преноса и забавног шоуа оне које доносе највише публике. У немилосрдној трци за број гледалаца већина телевизија се прилагођавала овим двема формулама. Две деценије потом било је јасно да мање кошта ако медиј створи свој сопствени догађај уместо да прати постојеће. Такође, била је потребна пуна контрола над тим створеним догађајем (нпр. ријалити „Велики брат“), али не због тога да би се спречили простаклуци или кич већ да би се задовољили спонзори и да би њихове поруке биле пласиране на најефектнији начин.

И коње убијају, зар не

А ево како је све ово пратио Холивуд...

Први ријалити програми из доба почетка рада савремених медија догађали су се у Америци у време велике економске кризе, пре стотинак година.

Филм „Коње убијају, зар не?“ (They Shoot Horses, Don't They, 1969) Сиднија Полака описује плесни маратон са суровим правилима и иживљавањем организатора над такмичарима који су намамљени на учешће великим новчаним наградама.

Ова претеча данашњих егзибиционих ријалити програма на телевизијама, представља мало пророчанство: ту су исцрпљени плесни парови, спонзори такмичара, навијачи појединих учесника, преноси преко радија...

Онда су продуценти „открили“ страх, насиље и егзибиционизам као изузетно комерцијалне облике ријалити програма. Насиље је било све присутније у овим шоуима што најбоље осликавају филмови „Видеодром“ (Videodrome, 1983) Дејвида Кроненберга и „Рођене убице“ (Natural Born Killers, 1994) Оливера Стоуна.

У првом од ова два поменута, шефу мале ТВ станице оператер показује снимке видео-садржаја под називом Видеодром. Реч је о снимцима бруталног насиља, мучења, а на крају и убиства.

Верујући да је то будућност телевизије, шеф Макс налаже оператеру да почне нелиценцирано приказивање програма, али убрзо схвата да снимци из Видеодрома нису монтирани, већ стварни...

Филм „Рођене убице“ говори о мушкарцу и жени који су имали трауме у детињству, а пошто су се упознали постали су љубавници и масовне убице, које су медији неодговорно величали. Убиства овог пара прати (често уживо) и саможиви новинар таблоида, који их профилише у својој ТВ емисији, убрзо их подижући у статус култних хероја (!).

На неки начин, овакав изопачени развој друштва и медија предвидео је и филм-дистопија „Ролербол“ (1975). У будућности коју контролишу корпорације, светом доминира насилни спорт који се зове Ролербол. То је такмичење у брзини и суровости где је смрт такмичара сасвим уобичајена ствар.

Уметнички обликована прича о ријалити програмима стиже 1998. године, а то је „Труманов шоу“ Питера Вира.

Филм говори о човеку који је несвестан да живи у смишљеној ријалити емисији, коју широм света гледа око милијарду људи. Сви његови суграђани из малог места на острву су у ствари глумци и статисти. Једино Труман који је од рођења планиран за овај ТВ шоу, не зна за све то.

Сам крај филма је један од најгенијалнијих у историји кинематографије – „сцена у којој Труманов брод удара у осликани хоризонт његовог вештачког света бриљантно сажима филозофска питања о слободи, аутентичности и удобности илузије“.

Тема морала у садашњости или блиској будућности постала је изазовна за ствараоце покретних слика. Свежа филмска прича на ову тему иде овако: упорна у жељи да оствари каријеру у информатичком свету, млада девојка се придружује технолошком и друштвеном гиганту по којем и филм носи назив – „Круг“ (The Circle, 2017) Џејмса Понсолта.

У једном моменту она пристаје, на наговор врха куће, да буде праћена камерама 24 сата дневно. Тако постаје заштитно лице фирме са милијарду пратилаца, али у исто време губи свој идентитет.

Ново доба овако изгледа: присуство на интернету је најважније, а број пратилаца показује праву моћ...

Креирање стварности, контрола пажње

Филмовима који се баве ријалити шоуима додаћемо и неколико оних чија су тема измишљотине и намештаљке које праве сами медији или на њих пристају. Разлог: да би на тај начин скренули пажњу на друштвени проблем, или – много чешће, да би остварили корист у комерцијалном смислу.

Тако се филм „Квиз“ (Quiz Show, 1994) Роберта Редфорда бави намештањем резултата у квиз такмичењу на једном ТВ каналу. Рађен по истинитој причи филм описује како су на миг спонзора и уз прећутно одобравање руководства куће, продуценти квиза одабраним такмичарима унапред давали тачне одговоре на питања која ће им бити постављена. Ујдурма је разоткривена и законски је одговарао: НИКО.

У филму „Ратом против истине“ (Wag the Dog, 1997) Берија Левинсона медијски експерти ангажовани од стране власти измишљају читав један рат са Албанијом да би се скренула пажња са секс скандала актуелног председника. Медијским манипулисањем, отвореним лажима, измишљањем, монтажом, уз сарадњу новинара који као папагаји понављају од власти сервиране вести, успевају у томе да непостојећи догађај постане општеприхваћена стварност.

У филму „Симона“ (Simone, 2002) Ендрјуа Никола јавност је задивљена умећем глуме нове јунакиње у актуелним филмовима. Никоме не пада на памет да је она, у ствари, компјутерски генерисана, виртуелна глумица. Продуцент који ју је створио у једном тренутку, не могавши више да контролише њено одсуство из естрадних јавних појављивања покушава да је „убије“ помоћу смишљене несреће. На крају признаје судским органима да она никада није постојала. Међутим, публика одбија да у то поверује.

Закључак речен у филму: не можеш наметати истину јавности ако је она не жели! Неко би рекао да сценарио није довољно убедљив. Али, стварност демантује овакав закључак.

Баш недавно је један инди рок бенд привукао пажњу милионске публике својом музиком, наступима, интервјуима. Али, испоставило се да ниједан члан ове рок групе у ствари не постоји. Од музике, гласова и текстова до заједничких фотографија и „животних прича“ чланова бенда Велвет Сандаун – све је створено вештачком интелигенцијом. Ипак, њихова музика је звучала довољно убедљиво да привуче стотине хиљада слушалаца, који су мислили да су открили нови, алтернативни рок састав. 

Лари Флинт је створио издавачку империју са својим сировим и сексуално експлицитним часописом „Хаслер“. На судској парници против њега због ширења порнографије он приказује мали монтирани филм: експлозија атомске бомбе, концентрациони логори, немилосрдно убијање у рату...

„Да ли је ово неморал или оно што се налази у 'Хаслеру'“, пита он у филму „Народ против Ларија Флинта“ (The People vs. Larry Flynt, 1996) Милоша Формана. „Шта има гори утицај на младе људе: ови снимци из Дневника на телевизијама или голотиња из мог часописа?“ 

Случај Роџера Ејлса и Валаса Соузе

Осим филмова, у причи о медијима велику улогу играју и све популарније ТВ серије.

Неколико њих су посебно битне за тему медија, а најзначајнија је вероватно она која се бави последњим годинама каријере Роџера Ејлса, контроверзног телевизијског уредника и такозваног медијског консултанта великог броја конзервативних америчких политичара. „Најјачи глас“ (The Loudest Voice, 2019) је назив ТВ серије у којој сазнајемо како је кабловска корпорација „Фокс“ створила, у режији Ејлса, канал „Фокс њуз“, познат по производњи „посебне врсте ТВ забаве: вестима!“

Једнако бруталан колико и комерцијалан, овај канал ће постати познат по бескрупулозном пласирању вести које одговарају конзервативном наративу, без обзира да ли је реч о истини или не, да ли је реч о чињеницама или измишљотинама.

Бизаран, неотесан, агресиван, болесно амбициозан, политиком опседнут ТВ махер – све је то Ејлс. Он је своје уредничко време потрошио и на сексуално узнемиравање немалог броја водитељки и презентерки са програма, осим што је своју уређивачку политику описао чувеном изјавом: Људи не желе да буду информисани. Они желе да осете да су информисани.

Свет видео-монтаже и намештаљки одлично је приказан у ТВ серији „Ухваћен“ (The Capture, 2019). Термин „корекција“ у серији се користи да би се описала видео-монтажа уз помоћ које невина особа бива оптужена за неки злочин.

Људи имитирају оно што виде на ТВ програму или на филму. Да није тако не би ни 150 милијарди сваке године било уложено у рекламе на електронским медијима у САД.

Однос америчких и уопште западних медија према стварности донео је путем тог имитирања: много малограђанштине која се са ТВ екрана преселила у реални живот, обиље исхитрених закључака, много надахнућа за егзибиционизам и насиље.

Доказа за ову тврдњу је безброј, од бразилског ТВ репортера Валаса Соузе који је организовао убиства не би ли камере његове емисије о криминалу били прве на лицу места, до холандског наводно лажног ријалитија („De Grote Donorshow“, „Велики донаторски шоу“, 2007), у којем се такмичари са листе чекања за трансплатацију боре за бубрег као награду.

Лаку ноћ и срећно

Постоји још неколико десетина холивудских филмова који се на неки начин баве медијима и које вреди поменути, али ћемо их оставити за неки „медијски фељтон“ у будућности.

Да издвојимо само неколико њих:

„Лаку ноћ и срећно“ (Good Night and Good Luck, 2005) Џорџа Клунија – критички однос једне емисије на ТВ мрежи о деловању сенатора Џозефа Макартија.

„Убице и сведоци“ (Parallax View, 1974) Алана Пакуле – како сарађују тајне службе, владе у сенци и корпорације.

„Огромно срце“ (A Mighty Heart, 2007) Мајкла Винтерботома – ризик новинара у потрази за причом може да доведе до трагичних последица.

„Досије Пеликан“ (The Pelican Brief, 1993) Алана Пакуле – пример правог односа новинара према свом извору.

„Серпико“ (Serpico, 1973) Сиднија Лумета – некада један узбуњивач није довољан већ медији траже и неког њему надређеног.

„Ноћне хронике“ (Nightcrawler, 2014) Дена Гилроја – главни лик у филму снима несреће и злочине у Лос Анђелесу и потом снимке продаје телевизијама. Што је садржај више узнемирујући, то више новца заради.

„Ратне игре“ (WarGames, 1983) Џона Бадама – супер компјутер који подсећа на вештачку интелигенцију умало да започне Трећи светски рат.

„Ђаво носи Праду“ (The Devil Wears Prada, 2006) Дејвида Франкела – како функционише естрадно/модно новинарство; спонзори, завист, злоба, ароганција, сујета...

„Вероника Герин“ (Veronica Guerin, 2003) Џоела Шумахера – како изгледа одлична новинарка и како мафија и криминалне групе кажњавају новинаре који их разоткривају.

„У игри“ (State of Play, 2009) Кевина Мекдоналда – одличан истраживачки рад у којем се испоставља да је један од извора информација у ствари извршитељ злочина.

„Фрост против Никсона“ (Frost/Nixon, 2008) Рона Хауарда – занимљив опис припрема за важан интервју и сам чин разговора са одабраном државником...

У филму „Председничка игра“ (Nothing But The Truth, 2008) Рода Лурија новинарка се суочава са затворском казном зато што одбија да открије свој поверљиви извор. Ово је у САД сасвим могућ исход уколико суд утврди да је реч о националној безбедности.

Радио на филму

Када је реч о радију као традиционалном медију, треба поменути филм „Амерички графити“ (1973) Џорџа Лукаса, у којем радио водитељ Вулфмен Џек преноси поруке личне природе матураната у једном америчком градићу. По узору на овај филм настала је емисија „Озон“ на Радио Београду 202 шест година касније.

У филму „Добро јутро, Вијетнаме“ (1987) Берија Левинсона сличан ди-џеј концепт је примењен на радио-програм у ратном окружењу. Човек пред микрофоном је био одличан, али такав програм у атмосфери оружаног сукоба није могао да прође без трагедије.

У филму „Хотел Руанда“ (2004) Терија Џорџа радио је искоришћен за анимирање припадника једног народа да убијају своје земљаке само зато што су из другог народа.

“When the legend becomes fact, print the legend.”

„Када ти је прошлост пуна мрља опстајеш тако што инсистираш на митовима.“

Управо зато је и једно од најбољих објашњења рада медија у САД оно што каже новинар у филму Џона Форда „Човек који је убио Либертија Валанса“ (1962).

Када му главни лик у филму (игра га Џејмс Стјуарт) исприча истину о томе како он није човек који је убио зликовца Валанса, иако му је то приписано као херојско дело утирући пут његовој политичкој каријери, новинар му одговара: Ово је Запад, господине. Када је легенда прихваћена као чињеница, прави тренутак је да штампате (озваничите) ту легенду!

За сада: Медији, политика и историја – митолошки је троножац на којем Америка живи од данас до сутра. Да ли је могућ скорашњи излазак из те позиције? Да, али највероватније је да тај филм нећемо гледати. 

Прва стокхолмска адреса била ми је Катарина Бангата 46 на Седермалму (Јужном острву). Стокхолм излази на Балтичко море и језеро Меларен и простире се на 14 острва, која су исповезивана са 57 мостова и безброј тунела. Ипак, свако острво је прича за себе. Свако је, такође, веома класно дефинисано. Тачно се знало, а зна се и сад, где је коме место. 

Седермалм је највеће острво и некад је то био раднички крај. Писац Пер Андерс Фогелстрем (1917-1998), хроничар Седермалма и Стокхолма (по његовој књизи је Бергман снимио „Лето са Моником“) оставио је доста сведочанстава како се овде живело у временима оскудице и сиромаштва. Данас је тешко замислити беду која је ту владала пре само стотинак година, нехигијенске и јадне услове у којима се становало, ендемски алкохолизам који је харао и косио...

Последњих деценија Седер, како му тепају, променио је лични опис. Уместо радника, који ишчезавају и као друштвена категорија и као биолошке јединке, нахрупели су „неки нови људи“, чија се класна свест и припадност огледа у томе што купују органско и предано рециклирају и компостирају; довољно добростојећи да могу да бирају где ће, али им је највише кул да буду у „џентрификованом“ радничком крају са (псеудо) алтернативно-тренди“ ауром.

Легенда о Наки Скоглунду

Зграда у којој сам живео била је тачно на углу где се секу Катарина Бангата и Седерманагатан. Прозори су гледали на мали Трг Грете Гарбо и на основну школу Катарина Седра, у коју је Грета ишла док је још била сиромашна Пепељуга са презименом Густафсон. На тргу, између клупа, стоји веома дискретна Гретина скулптурица. Толико дискретна да ју је лако превидети.  

Кад се из зграде изађе и крене у супротном правцу од Трга Грете Гарбо, према главној улици Јетгатан, после само двадесетак метара наилази се на необичан споменик – метални гол у правим димензијама, (метална) лопта забијена у рашље и стилизована фигура фудбалера који је испалио волеј. Назив споменика је: „Видимо се код гола“. Сваког 24. децембра та фигура бива завијена у зелено-беле шалове и заставе.

Обележавање рођендана Ленарта Наке Скоглунда (1929-1975) божићни је ритуал навијача шведског клуба Хамарбија, за који традиционално навија (некада раднички) јужни Стокхолм. На десетине и стотине њих дође тог дана у паркић, до Накиног споменика, на ходочашће. Нака је легенда Хамарбија из тих „старих времена“; наступао је у њему на самом почетку каријере, у другој половини четрдесетих, и у позним играчким годинама, шездесетих. У међувремену играо је у Италији, најдуже у Интеру, са којим је освојио и две титуле Серије А: 1953. и 1954. године.

„Вероватно најслављенија епизода Накине каријере је Светско првенство у Шведској 1958. године. Голчином у полуфиналу утро је пут победи Швеђана над фаворизованим (Западним) Немцима. У финалу, на стадиону Росунда у Солни, Швеђани нису могли поново да изненаде. Бразил је победио је 5:2. Два гола дао је Вава, два тада седамнаестогодишњи Пеле и један Загало... Иако није био стрелац у финалу у Шведској 1958, као и у Чилеу четири године касније, „човек који је пружао највише радости“ био је Гаринча (1933-1983), кога су у Бразилу звали „кривоноги анђео“ и „народна радост“.

„Када је он био на терену, игралиште се претварало у циркуску шатру, лопта је постајала припитомљена звер, а утакмица позив на забаву“, пише Едуардо Галеано. „Гаринча се није одвајао од лопте, попут детета које не пушта своју играчку, а лопта и он су заједно изводили такве каламбуре од којих су се људи ваљали од смеха...“ 

Победа Бразилаца у финалу 1958. године постала је део бразилског колективног сећања. Као нација Бразилци се нису обликовали кроз битке и ратове; није тога било. Зато им је тај први тријумф на Мундијалу у рангу Бостонске чајанке или пада Бастиље – формативно искуство. Исто финале памти се и у Шведској, али шведско „историјско памћење“ на њега не превазилази толико спортску димензију. Шведски национално-историјски наратив креиран је на конвенционалнијим догађајима и принципима.

Усамљене звезде

Копкајући за информацијама о Наки Скоглунду, који је, брзо схватих, живео два улаза од мене (он је био у броју 42), помало сам се изненадио сличношћу Накине и Гаринчине судбине. Обојица су били луцидни, непредвидиви и у великој мери неукротиви карактери. Уживали су да дриблинзима увесељавају публику. Навијачи су их обожавали и слављени су као клупски и национални хероји...

Нису их заобилазиле ни контроверзе. Митове о себи (с)рушили су још пре него што су „окачили копачке о клин“, настављајући да играју и кад више нису личили на себе. Никад се нису уклопили у живот изван фудбала. Забраздили су у алкохол и са друштвом су немилице траћили све што су као играчи зарадили... Кад су све страћили, друштво је нестало и остали су сами. Умрли су млади – Нака са 46, Гаринча са 50 година. 

Нака последњих година није уопште излазио из стана, развио је чак и неку врсту агорафобије. „Живели смо потпуно изоловани. Ленарт није имао истинске пријатеље, чак ни у време његових успешних година. Био је најусамљенији човек на свету“, сведочила је после Накине смрти његова мајка.

Гаринча је последње година свог живота провео у приградском насељу Рио де Жанеира где су смештај добијали текстилни радници локалне фабрике. Толико се за њега отворио Бразилски фудбалски савез, који му је плаћао кирију. А он се на крају буквално убио од алкохола; у болницу је довезен у алкохолној коми.

Када је на испраћају неко од навијача ковчег прекрио заставом Ботафога, клуба у којем је провео 10 најбољих година своје каријере, мало је недостајало да избије већи скандал. Чланови породице сматрали да га је Ботафого искористио, злоупотребио и на крају одбацио као стару крпу. 

Судбина Улфа Линдберга

Познати бразилски новинар и хроничар Руи Кастро у Гаринчиној биографији „Усамљена звезда“ (у енглеском преводу наслов књиге је „Гаринча: Тријумф и трагедија заборављеног бразилског фудбалског хероја“) описује „културни шок“ који су бразилски фудбалери доживели у Шведској 1958. године – младе Швеђанке, које, како пише Кастро, до тада практично никад нису виделе црнце, нису се устручавале да салећу бразилске фудбалере. Упркос изненађењу, ови су реаговали по принципу „тешко жабу у воду натерати“.

Када је наредне године, на таласу бразилског тријумфа, на краћу шведску турнеју дошао Ботафого, разлика је, по свој прилици, била само у нијансама... Из шведско-бразилског „културног прожимања“ Гаринче и једне шведске љубитељке фудбала (и фудбалера), изродио се наредне године један тамнопути дечак. Свог биолошког оца никад није срео. Није био у прилици да запамти ни своју биолошку мајку. Упркос споменуте опчињености (извесних) Швеђанки бразилским фудбалерима, тамнопуто ванбрачно дете у Шведској раних шездесетих очигледно није био лаган пртљаг. Мајка Гаринчиног сина бебу је после свега неколико месеци дала на усвајање.

Тако је дечко стигао у породицу Алфа и Маргарете Линдберг у градићу Шлефтио на северу Шведске... и постао Улф Линдберг. Кад је порастао, Улф се преселио у Халмстад, отворио киоск са кобасицама, оженио се, добио децу… Улф изгледа „бразилски“ и личи на тату.  Говори само шведски. У време Мудијала 2014. године, које се одржавало у Бразилу, Улф Линберг доживео је својих 15 минута славе. Нашли су се „спонзори“ да му организују пут у Бразил и сусрете са некима од његових биолошких сродника.

Гаринча је имао (бар) петоро деце, тако да Улф по татиној линији има у Бразилу прегршт рођака. Медији су те сусрете испратили и о њима извештавали. Судећи по објављеном, једно интересантно питање као да Улфу није постављено: Како је било одрастати као црнац у Шведској шездесетих и седамдесетих?

Гаринчин син један је од ретких који на то питање могу да одговоре из прве руке. Мекано и једноставно му није било сигурно. Колико год можда узорна, Шведска педесетих и раних шездесетих, етнички и културно веома хомогена, била је тврда у апсорпцији. Пристижу у то доба бројни invandrare, страни радници, међу њима и Југословени. Добродошли су, пошто је шведској индустрији потребна радна снага. Брзо добијају посао. Саживљавање са новом средином, међутим, иде веома, веома споро.... 

Опорих сведочанстава како је у то доба изгледало кад си „другачији“, поготово друге боје коже, наслушао сам се и ја, иако сам у Шведску стигао много касније. Svartskalle, што би могло да се преведе као „црна лобања“ или „црноглавац“, представља једну од најгорих шведских увреда. Њом су чашћавани они који се нису уклапали у задати фото-робот. Некад је било до тамнијег тена и косе; некад није морало ни то.

Почетком деведесетих био сам сведок како је један плави „Југо-Швед“, рођен и одрастао у Шведској, на улици био назван Svartskalle, само зато што је причао (са мном) на српском. Увреда се, без сумње, односила и на мене, али ја то тада нити сам разумео, нити ме је посебно тангирало. 

Црнокожац је било ван категорије. Црнаца напросто није било и скоро да су били изван појмовног система. 

Шведство и бразилство

Упсала универзитет, основан 1477. године, најстарији је и најчувенији универзитет у Шведској и нордијским земљама. У својој дугој историји имао је много великих тренутака и славних студената. Дешавало се, ту и тамо, и понешто неславно.

На пример: Шведски институт за расну биологију. Установљен парламентарном одлуком 1922. године,  функционисао је под окриљем Упсала универзитета. Мундијалске 1958. године је преименован и припојен универзитетском Одсеку за медицинску генетику.

Институт је представљао авангардни пројекат – био је прва научна установа тог типа у свету. Његово постојање, углед и рад лепо илуструју оквире и стремљења „модерне“ европске мисли тог доба. На изворишту знања Института напајали су се многи; поред осталих и водећи поштоваоци „научне мисли“ из Трећег рајха. Директор Института, доктор Херман Лундборг (1868-1943), и његове угледне колеге научници, главном мисијом своје установе сматрали су очување високог квалитета шведске расе.

У исто то време, у „заосталом“ Бразилу, који се такорећи тек ишчупао из робовласништва, водећи интелектуалци и уметници, попут песника и писца Освалда де Андрадеа (1890-1954) и антрополога Жилберта Фреиреа (1900-1987), на различите начине промовишу идеју мешања раса и култура, и заступају став како афро-бразилско наслеђе, раније прокажено, представља интегрални део бразилске културе и фундамент бразилства. 

Једно од практичних исходишта „научних“ сазнања шведског Института за расну биологију била је пракса (присилне) стерилизације. Од 1934. до 1975. године, када је на то коначно стављена тачка, у Шведској је стерилисано шездесетак хиљада људи. Еугеника није била једини и ексклузивни разлог за сецирање јајца и јајника; свеједно, расно-биолошка перспектива се запатила.

Али, времена се мењају, а са њима научни, друштвени, политички погледи... У Шведској се у једном тренутку, захваљујући вероватно понајвише Улофу Палмеу, догодио Коперникански обрт и кварење високог расног квалитета почело је да бива третирано малтене као решење, а не као опасност и проблем.   

Од шездесетих година Шведска је примила стотине хиљада досељеника са свих страна света – избеглица, азиланата, политичких прогоњеника… У земљи од 10 милиона становника сада има преко 170 различитих дијаспора; скоро петина популације нема аутохтоно шведско порекло.

Када се објашњавала или бранила политика „отворених врата“ обично су истицани морални и хуманитарни разлози и императиви. Један практичан разлог се не спомиње толико, иако није ништа мање важан. Шведска је огромна, а ретко насељена. Страни радници и досељеници су представљали замајац не само индустријском узлету, него и демографској регенерацији.

У Улици Катарина Бангата, два-три улаза од зграде Наке Скоглунда и само неколико метара од споменика „Видимо се крај гола“ смештен је дагис – мали вртић. Деца у дагису су разних боја и нијанси, нису само и искључиво плава. Црни Улф Линдберг ту данас не би био никакво чудо невиђено. И периферије градова, где су у већини „дођоши“, такође су „лонци за топљење“, само са другим „састојцима“. Да ли је то нешто добро, или је нешто лоше, постало је депласирано питање; то је ту. 

Колумбовска размена

Неки биолози сматрају да је „откриће“ Америка у биолошком смислу представљало највећи догађај још од изумирања диносауруса. Експедицијама Кристофера Колумба, а затим колонизацијом и великом „сеобом“ афричких робова на амерички континент, дошло је до највеће размена животиња, биљака, култура, људи, технологије и идеја између америчке и афро-евроазијске хемисфере у читавој историји. Историчар Алфред Крозби (1931-2018) тај процес је назвао „колумбовска размена“: „Колумбовска размена је разлог зашто је парадајз у Италији, поморанџе у Америци, чоколаде у Швајцарској, љуте папричице на Тајланду.“

Почетком седамдесетих када је Крозби први пут објавио студију „The Columbian Exchange“ његове тезе сматране су контроверзним. Нарочито проблематичним сматрано је то што је еколошко-биолошке факторе претпоставио политичким и идеолошким. Три, четири деценије касније, Крозби је добио статус визионара.

Упрошћено речено, могло би да се каже како је Крозби сматрао да су вируси и бактерије одиграли већу улогу у европском освајању и потчињавању Америка него њихово напредније наоружање и научна и друштвена супериорност. Кључна европска предност на дуге стазе била је, по њему, биолошка, а не технолошка.

„Године 1491. свет се у многим својим аспектима и карактеристикама састојао из најмање два света – Новог света, Америке, и Старог света, који су чинили Евроазија и Африка“, пише Крозби. „Колумбо је те светове спојио и од тада имамо готово непрекидну размену домаћих биљака, животиња и болести које се крећу тамо-амо преко океана између два света. Велики део светске економске, друштвене и политичке историје укључен је у размену живих организама између два света.“

За староседелачко домородачко становништво Америке колумбовска размена представљала је помор и катастрофу. Неотпорна на европске вирусе, то становништво је бивало десетковано, неретко и потпуно збрисано. Колумбовска размена довела је, такође, до радикалне промене еко-система.

„Колумбовска размена није била у потпуности контролисана, ни схваћена од стране учесника, али је омогућила Европљанима да велики део Америка, Азије, и у мањој мери Африке, трансформишу у еколошке верзије Европе“, наводи Крозби.

Читајући Крозбија, некако се лако дође до закључка да је и ово што ми живимо данас, где год да смо, та давно отворена непредвидивост. Као ни у прошлости, то у чему смо сада није могуће у потпуности ни схватити ни контролисати.

Бразил и Шведска су, свако на свој начин и у своје време, искуствено дошли до спознаје да идентитети засновани на етничкој и расној хомогености нису више дугорочно одрживи, а ни практично изводљиви. Шира заједница, како год да јој се надене име у будућности, биће утемељена на другим принципима. Који ће то принципи бити и како ће изгледати сценарио за одрживи идентитет 21. века, питање је које је и тамо без одговора. Али бар се „напипава у мраку“ у потрази за њим.  

Бразилски угао

На путовања често одеш с једном идејом, а тамо где си се запутио нађеш нешто сасвим друго од онога што си очекивао или тражио. Полазећи у Бразил, надао сам се да ћу тамо видети некакву „алтернативу“ глобалном ћорсокаку у коме смо се задесили. Такве „алтернативе“ беше тамо само у траговима. Али, Бразил ми је дао нову диоптрију за посматрање и поимање: Европе, Америка, Африке, Азије; Истока и Запада; историје; тобожње универзалности друштвених наука и неупитности научних истина; цивилизације и колонизације; исељеништва, мешања раса и култура… Слично бих донекле могао да кажем и за Шведску.

Из такве удаљености и са том „алтернативном“ диоптријом и ми, како год себе називали и доживљавали, видимо се сасвим другачије. Кад смо ту, на своме и међу својима, много смо велики, важни, јаки; центар смо света; као да нас је на стотине милиона; и као да је човек, појединац, јединка, потпуно неважан. Из удаљености се то наше ту, такво какво јесте, разбуцано и распарчано, углавном не разазнаје. Изван фокуса је, слично као Робин Вилијамс у Вуди Аленовом филму Хари ван себе.

Сусрет у Сао Паулу са Томиславом Б.А то ми је на сликовит начин освестио. 

Томислав је из Илока. Етнички је Хрват. Говори екавски, јер се у Илоку кад је он одрастао гледао ТВ Београд; био је бољи сигнал. Ту где Дунав кривуда стварајући рукавце, Илок је својим положајем гравитирао ка Србији. Томислав је у школу је ишао у Бачкој Паланци. Требало је само прећи мост. Из Хрватске у Србију. И обрнуто, у повратку кући. То је било најближе и најпрактичније. И „нормално“.

Томислав је 1991. напунио 18 година.

Од њега и њему сличних и једни и други хтели су да створе хероје. Он је имао прозаичније планове. Хтео је да остане жив, и да живи... Кад је пукло, дошао је у Београд; ту су биле амбасаде. Обилазио их је. Без успеха. Био им је сувише млад и без конкретних тражених квалификација. Није замишљао Бразил као своје крајње одредиште. О Бразилу, у ствари, скоро ништа није ни знао. Бразил му се, игром случаја, отворио, иако тамо није имао никог свог.

Како је изгледало кад је слетео у ту стварност, само он зна. Није могло да не буде шокантно. Бразил ни сад није једноставан, почетком деведесетих био је још мање. Поготово кад си потпуно сам. У прво време помагао му је Драгиша Павличић, „политички емигрант“ који је у Бразил стигао раних педесетих. Драгиша је био један од ретких „лиценцираних“ зналаца нашег језика у Сао Паулу и радио је као учитељ, преводилац, судски тумач... До њега су, пре или касније, долазили сви наши који би у Бразил дошли и у њему остајали. Некима је и помагао, колико је већ могао. 

Голобрадом клинцу без ћаге, пара и игде икога, највећи капитал у то прво време било је средњошколско знање енглеског. Мало Бразилаца је владало енглеским, а долазили су странци, па је тако Томислав на бразилско „тржиште рада“ крочио кроз угоститељтво. Радио је у баровима елитнијих бордела у које је залазила међународна клијентела. После је прешао на таксирање. Да би се осамосталио, задужио се да купи свој ауто. Није много прошло, ауто су му украли. Поново је морао да изнајмљује. У доба кад смо се срели још је возио такси... И маштао је о селидби у Баију...

Ноћ на земљи

За Томислава сам знао „из приче“ других. Звао сам га више пута, али требало ми је времена да га „ухватим“. Радио је сумануте ноћне смене и дању је био недоступан; спавао је. На крају је пао договор да се нађемо у близини катедрале у центру Сао Паула, па да причамо у колима, док он ради... Кад сам стигао на договорено место, запитао сам се како ћемо се препознати и наћи међу толиким људима. Није био проблем, из цуга смо се препознали у маси. Како? Да ли толико другачије изгледамо од свих осталих? Да ли је био ухваћен поглед? Миг? Држање? Неки покрет? Вероватно понешто од свега тога.

Остатак вечери подсећао је на епизоду из Џармушове „Ноћи на земљи“; контекст као да је скицирао Суба, на маргини својих „Саопаулских исповести“:

„Замислите Блејд Ранер у тропима. Живот у Сао Паулу је брз, луд и опасан, пошто се стварност непрестано мења. Град је пун људи са свих страна Бразила и странаца, који сви у томе покушавају да нађу смисао. Ако човек има времена и стрпљења да копа довољно дубоко, то може да води до открића за открићем, можете наћи веома чудне људе и веома посебна места...“

Ноћ је. Сценографију чини непрегледни град-монструм: небодери, куће, улице, авеније; семафори и уличне светиљке; сјај и беда... Томислав је за воланом, ја сам на сувозачком месту. Он саживљен са амбијентом, као да је у Илоку или Бачкој Паланци; мени очи разрогачене и уста отворена. Сао Пауло ми је био и остао застрашујућ, грозан и фасцинантан и никад нисам могао довољно да га се нагледам. Причамо. На задњем седишту смењују се његове муштерије. Искључиво жене. Новинарке и тв-водитељке, певачице, ескорт-даме… „Са њима је сигурније“, каже... „А и оне воле да имају лепог шофера.“

У пола гласа ми сугерише да се са путницама не упуштам у разговор на португалском, да не бих на крају морао да плаћам рачун: „То од каваљера очекују…“ Једна путница није могла да обузда знатижељу док нас је са задњег седишта слушала како причамо на „Вуковом“ језику, који у Бразилу дође као неки супертајни кодни систем.

„Том, нисам имала појма да ти ниси Бразилац... Који је то језик, где се њим говори?“, упита она.

„Знаш где је Италија?“, одговори јој он реторичким питањем. Италију у Сао Паулу мање-више сви знају, јер су многима преци оданде стигли. „Е па онда знаш да Италија излази на море. На копну, с оне супротне стране мора, била је једна земља од двадесетак милиона људи, отприлике као Сао Пауло. Звала се Југославија. Онда је био неки рат и та земља је нестала, више је нема. Уместо ње сад постоје Србија која је као Рио, Хрватска као Бело Хоризонте, Босна као Салвадор…“

Нисам добио утисак да је објашњење путници нешто разјаснило. И даље није била у стању да визуализује и замисли простор „са супротне стране мора“ од Италије. 

Док је причао са мном, Томислав би с времена на време отворио уста као да хоће нешто да каже, а онда би само без речи уздахнуо… Није успевао да нађе речи. Некад их очигледно знао, „на врх су му језика“, али су пресушиле и више их нема. Никад пре тога нисам разговарао са неким ко тако остаје без речи и неми на језику на ком је проговорио.

То ми је, такође, остало као јако сећање на то вече. После тога се нисмо чули ни видели. Моји из Бразила су са њим изгубили контакт, али је неко од њих начуо су да је купио кућицу у Баији. Замишљам га као Тима Робинса на крају „Бекства из Шошенка“, како је крај океана нашао своје „место без сећања“... 

Остати без речи

Од те ноћи у Сао Паулу, поготово после дужег времена проведеног у Шведској, где сам енглески и шведски користио много чешће него српски, остајање без речи, и без језика, јављало ми се као нека мора. А кад бих са својом куцом Мици, са којом сам причао српски, шетао крај језера Меларен, увек би ми, из неког разлога, на памет долазио „Панонски морнар“ Ђорђа Балашевића. Увек баш крај језера Меларен јављао би ми се осећај да остајемо без језика, као што је Панонски морнар остао без мора...

Моја најбоља бразилска пријатељица Андреа је антрополог и силно време је провела између Ђевђелије и Триглава, највише у Босни и Херцеговини, покушавајући да нас докучи, појединачно и заједно. Научила је језик, на нама је докторирала и пост-докторирала. После свих својих студирања и истраживања, каже ми, у поверењу, да она између нас, закрвљених и завађених уздуж и попреко, не види неку суштинску разлику; сви смо јој бели, Европљани, причамо мање-више истим језиком...

„Да, али нисмо у стању да нађемо заједнички језик...“, мудро јој одговорих.  

Где ћемо ми на крају да завршимо у колумбовској размени? У којој Италији бисмо ми могли да будемо парадајз? Ко би могао да буде чоколада код нас? Да ли је „виши циљ“ наше мисије у глобалном еко-систему да будемо пресађени негде другде, или можемо да успевамо и у свом изворном амбијенту? 

Шта год да су одговори, надам се нећемо баш ми бити неки нови бразилски Индијанци. Неспособни да појме шта европски колонизатори од њих заиста хоће, и без имунитета на вирусе које су ови донели са собом, нема их више...

Заинтересованост Шведског института баш за трилогију Миленијум Стига Лашона није мотивисана узбудљивим заплетима. Милионски тираж књига пратио је огроман публицитет. Према скоријим подацима, Лашонове књиге преведене су на више од 50 језика, а тираж је пребацио бројку од 90 милиона. По њима су снимљени веома гледани филмови (шведски и амерички). Поврх свега, о Миленијуму је објављено на стотине хиљада текстова и прилога. Свуда се бар успутно спомиње Шведска.

„Највећи међународни хит из Шведске после Абе“, био је један од рекламних слогана под којим се књига продавала.

Ипак, према Стигу Лашону у Шведској нема баш превише раздраганог својатања; више је дискретног отклона. Слика Шведске у Миленијуму жуља, као принцезу што жуља зрно грашка. Није то утопијски рај, како се често представља.

Иако добри на крају побеђују, много је лоших, и лошег, унутар система. Нико не воли кад се тако нешто износи на видело. Шведска није изузетак.

Има, међутим, нешто у Миленијуму што је са шведског становишта проблематичније и од показивања „прљавог веша“. Лашоново наравоученије је да се никоме, па ни званичним ауторитетима, ма колико важни били, не сме слепо веровати. И да појединац, када је задовољавање „више моралности“ у питању, некад треба, и мора, да узме правду у своје руке.

Е, то већ може да буде јерес. 

Деда са села

Стиг Лашон (1954 – 2004) је одрастао у северној шведској провинцији Вестерботен (Лика би можда могла да буде југословенски пандан). Престоница је север од вајкада третирала колонијалистички. Северњаци се и данас често посматрају са (културном) надменошћу, њихови акценти су „смешни“, а они су (најчешће) „дрвосече“, радничка класа...

Пошто су Стигови родитељи морали да раде у граду, он је детињство проводио уз деду и баку. Његов „деда са села“, Северин, кроз читав живот ће му остати највећи узор. Био је прави жилави северњак – вредан, радан, постојан у уверењима. У различитим изворима наводи се како је био комуниста и заклети антинациста.

Упркос тим информацијама није ми било најјасније како је деда (који је умро док је Стиг био још мали дечко) успео да задоји унука тако да овај читав живот посвети гањању наци-екстремиста. Разјаснило ми се тек кроз кореспонденцију са Геријем Гејлом, британском анти-фашистичком легендом и уредником листа Searchlight у коме је Стиг Лашон редовно објављивао.

„Стигов деда је био ратни херој који је помагао да се одржи одступница за Норвежане и пилоте РАФ-а оборене у Норвешкој. Због тога је оптужен и доспео у ратни затвор у Шведској“, написао ми је Гејл, скрећући пажњу и на детаљ да је један број шведских официра тридесетих година, после победе социјалдемократа на изборима, отишао да служи у „Хитлеровој војсци“. То доста тога објашњава. 

Од ТТ-а преко Срчлајта до Експа

Стиг Лашон је био аутодидакт. Образовао се како се у Шведској образовало радништво – кроз рад, активизам, следећи у слободно време своје страсти и интересовања. Као двадесетогодишњак калио се у Етиопији, са герилцима; тамо је зарадио маларију и за длаку „претекао“.

Хтео је касније да упише студије новинарства, али га нису примили – није наводно био довољно квалификован. По доласку у Стокхолм дуго је живео у радничко-имигрантстком Ринкебију (то је једно од предграђа која су у скорије време постала глобално позната по масовном паљењу аутомобила и пуцњавама).

У новинској агенцији ТТ провешће пуне две деценије. Новинарске задатке добијао је „на кашичицу“ и никад није стекао статус новинара. Илустровао је текстове других, цртао графиконе... Био је добар у томе, па га и због тога нису пуштали да ради нешто друго.

Свој порив за истраживањем и писањем задовољавао је као дописник (поменутог) Searchlightа. То није био обичан лист. Његови сарадници упуштали су се у праве обавештајне мисије; зарад приче и „доказа“ инфилтрирали су се у екстремне групе неретко стављајући живот на коцку. И Лашон је доводио себе у разне ризичне ситуације. Зато је писао под псеудонимом и годинама живео у полуилегали, непрестано на опрезу.

Средином деведесетих са групом млађих сличномишљеника покренуће магазин Експо, који би могао да се опише као шведско-скандинавска верзија Searchlightа. Експо је био Лашонов животни пројекат и у много чему инспирација за Блумквистов Миленијум у трилогији. Младе колеге су поштовале његову храброст и посвећеност. Када су почеле да стижу озбиљне претње и кола да им лете у ваздух, многи више нису смели да га прате. 

У шведској јавности Лашона су знали, колико су га знали, као антинаци „крсташа“. Био је далеко од стокхолмског новинарског естаблишмента. Није био ведета ни општепозната личност, већ интелектуални пролетер и борац. Једино су га нацисти, у ствари, доживљавали као „звезду“ – коју треба угасити.

„Радио је од девет до пет“, сведочи његов пријатељ, новинар Курдо Бакси. „Од девет ујутро до пет наредног јутра“. Кад заврши у агенцији, почињао би са другим пословима. Дан му је био прекратак. Пио је много кафе, пушио ударнички, јео шта стигне и кад стигне. Те његове навике у Миленијуму деле и његови главни јунаци.

Романе о Лизбет Саландер и Микаелу Блумквисту најчешће је писао ноћу. План му је био да напише серијал од 10 књига. Завршио је прве три и предао рукописе. Наслућивало се да би књиге могле добро да прођу. Дочекао је тек прве позитивне критике („интерних“ читалаца који су радили за издавачку кућу). 

9. новембра 2004. однео га је инфаркт, у 50. години.

Прва књига из трилогије биће објављена наредне године. „Феномен Миленијум“ – публицитет, фама, митологизовање – догодио се потпуно мимо Стига Лашона. 

Ева Габријелсон и Стиг Лашон живели су заједно 30 година. Никад се нису формално венчали и из практичних, безбедносних разлога – да не би пружали додатни траг (про)гонитељима.

Кад је Миленијум после Лашонове смрти зарадио милионе, Ева Габријелсон није добила скоро ништа. Није јој чак дато право да руководи Стиговом списатељском заоставштином.

Она се од почетка противила комерцијализацији. Није јој се свиђало како се око Стиговог имена и дела ствара индустрија која нема никакве везе са оним што је он био, за шта је живео, у шта веровао... Противила се томе. Интереси других су је надјачали. 

Стокхолмске адресе

Свако ко је као омађијан читао Миленијум није могао да се не запита шта је ту стварност, а шта фикција.

Стига Лашона да то разјасни није било.

И о њему самом било је дуго веома мало информација. Као да је и његов живот представљао мистерију. Временом су се, ипак, појавила различита сведочаснства из круга блиских. 

У књизи Миленијум, Стиг и ја (2011) (у енглеском преводу: „There Are Things I Want You to Know About Stieg Larsson and Me“) Ева Габријелсон открила је многе детаље из његовог и њиховог приватног и професионалног живота. Њен суштински став је да су књиге, такве какве су, извирале из Стигове личности, да су у њих уткани његова безгранична и еклектична радозналост, искуства, знања, етика и осећај за правду, емпатија према слабијима и подређенима...

Ева Габријелсон је архитекта и дуго се бавила истраживањем и писањем студије о Перу Улофу Халману (1869-1941), архитекти и градском урбанисти Стокхолма из доба кад се Стокхолм од малог града убрзано трансформисао у европску престоницу.

Приче о граду биле су тако свакодневица у Стиговом и Евином дому, па је град некако природно постао важна димензија животности и веродостојности Миленијума. Сваку од адреса у књизи њих двоје су претходно заједно „оверили“ и продискутовали; свака је аутентична и има своје зашто.

Миленијум прича причу и кроз адресе. Њима се потцртава се социјално-класна димензија свакодневног живота, као и устројство јунака. Читаоци који не познају Стокхолм и Шведску не морају тога да буду свесни, али и на том нивоу писац је водио рачуна и о најситнијим детаљима.

Лашонова трилогија је својеврсно путовање кроз Шведску, поготово кроз њен ретко насељени север који се ретко среће чак и у литератури. Ипак, она је понајвише омаж Содермалму, илити (стокхолмском) Јужном острву.

Содермалм је дуго био синоним за раднички крај, да би последњих деценија доживео велику метаморфозу и претворио се у најживљи и најинтересантнији део града. Уз главну содермалмску улицу Јетгатан смештена је редакција Миленијума; на различитим деловима острва живе и Микаел Блумквист и Лизбет Саландер. Кафеи и ресторани у које они залазе, исти су они у које су залазили Стиг и Ева.

Интересантно је да чак ни брутално насиље, кога у Миленијуму има, није било нека Лашонова бизарна маштарија. Ева Габријелсон истиче да је свако од бруталних убистава из књига инспирисано стварним убиством описаним у полицијским извештајима: „У Шведској, по изрицању пресуде архива улази у јавни домен и може да се консултује.“ 

Деведесете у Шведској

Новинар Курдо Бакси једна је од стварних личности које се у Миленијуму појављују под својим именом и презименом (Блумквист преко њега долази у контакт са радником болнице у Гетеборгу захваљујући коме ће Лизбет Саландер добити интернет-сигнал у својој „затвореничкој“ болничкој соби).

То је био Лашонов омаж Баксијевом антирасистичком и јавном активизму, али и њиховом пријатељству. У књизи Мој пријатељ Стиг Лашон („Min vän Stieg Larsson“, 2010) и Бакси расветљава бројне непознате детаље из Стиговог политичког, активистичког и новинарског живота.

Опис њиховог првог разговора с почетка 1992. године вишеструко је речит.

Стокхолм је тих месеци – крајем 1991. и почетком 1992. године – живео у параноји. Непознати снајпериста, кога су медији прозвали Ласерман, упуцавао је тамонопуте. Искрснуо би у одређеном делу града и пронашао живу мету. Полиција није успевала да му уђе у траг и број жртава се повећавао. Један човек иранског порекла је убијен, десеторо других је рањено. Неки су прошли лакше, неки су остали инвалиди и са трајним последицама.

Људи страног порекла, поготово „црне лобање“ (како гласи погрдан расистички назив за тамнопуте и тамнокосе), осећали су се као потенцијалне мете. Кренуло је самоорганизовање. Као члан „комитета“ који је позивао на протестни штрајк, Бакси је дежурао у просторијима „организационог одбора“ кад је зазвонио телефон. Са друге стране жице говорио је грађанин Лашон:

„Рекли сте на радију и телевизији да би Шведска стала да нема имиграната. Потпуно сте у праву. Али зашто би само имигранти учествовали у штрајку? Оно што сте рекли искључује већи део популације. 

Ја сам рођен у Шлефтију од шведских родитеља, али сам живео годинама у стокхолмском предграђу Ринкеби (које има висок проценат имигрантског становништва). Желим да учествујем у штрајку 21. фебруара зато што расизам није само имигрантски проблем, то је проблем читаве Шведске.

Желим да закажете прес-конференцију и да кажете да су сви у Шведској, независно од боје коже, пола, матерњег језика, националности, земље порекла, сексуалне оријентације или религије, добродошли да се придруже штрајку и да демонстрирају солидарност са Швеђанима имигрантима...“ 

Људи из чопора

Шта је такав став значио тада, најбоље знају „црне лобање“ које су у то време живеле у Стокхолму и Шведској. Мој црнокоси пријатељ Рикард, дете из мешовитог брака, који је почетком деведесетих имао тек десетак година, стално понавља како је било гадно и како се од неонациста и екстремних десничара зазирало: „Било их је доста, били су ужасно агресивни, и могли су зачас да те излемају на мртво име.“

Део јавности је релативизовао Ласермана, као да је то неки усамљени лудак. Новинар Експресена Јан Линдстром није делио тај став. По њему, Ласерман је био „персонификација преовлађујућег расположења у Шведској“.

Лашон се тада већ увелико бавио нацистима и десничарима и тезу о усамљеном лудаку побијао је на основу богате искуствене грађе. Сматрао је да се „вукови самотњаци“ попут Ласермана појављују и делују тамо где намиришу и осете чопор (истомишљеника).

Штавише, Лашон је Ласермана на одређен начин антиципирао. У пролеће 1991. године, заједно са Аном-Леном Лоденијус, објавио је књигу Десни екстремизам. Писали су је посвећено, дуго и минуциозно – осећали су да зло диже главу.

Књига је била толико запажена у наци-круговима да су фотографије Стига Лашона и Ане-Лене Лоденијус, заједно са њиховим кућним адресама, објављиване у наци штампи, уз (ин)директни позив читаоцима да се такви гласови ућуткају.

Сведочанства Еве Габријелсон, Курда Баксија, биографска књига Јан-Ерика Петешона Стиг – од активисте до аутора, документарни филм Човек који се играо ватром, као наравно и текстови Стига Лашона расути по разним публикацијама – од којих је део сакупљен у књизи Друга страна Стига Лашона („En annan sida av Stieg Larsson“, 2010) – створили су шири контекст за спознају и сагледавање његове личности, али и за боље разумевање његове „фикције“. 

Ипак, тек је књига Јана Стокласе Архив Стига Лашона: Кључ за Палмеово убиство („Stieg Larsson arkiv: Nykeln till Palmemordet“, 2018; у енглеском преводу „The Man Who Played With Fire: Stieg Larsson's Lost Files and the Hunt for an Assassin“) непобитно потврдила оно што се наслућивало: Лашон се озбиљно бавио истраживањем убиства Улофа Палмеа. 

Документарни кримић

После Лашонове смрти у магацину магазина Експо остало је више кутија са његовом несистематизованом архивом – новинама, исечцима из штампе, писмима, објављеним и необјављеним текстовима. „То је стајало готово заборављено“, написао ми је Стокласа, одговарајући на неколико мојих питања. С обзиром на успех књига, било ми је чудно да се нико пре њега није упустио у пребирање по Стиговим папирима с посла. Али, Стокласа тврди да тако беше.

Засукао је рукаве, копао... и ископао груменчиће „злата“.

Пронађене материјале који се тичу „случаја Палме“ користиће као „смернице“ у сопственом истраживању. Обишао је разна места, ишао је чак до Јужне Африке, и дошао је до разних људи које је званична истрага избегавала или пренебрегавала.

Стокласина књига може да се окарактерише као „документарни кримић“ из два дела – у првом откривамо и пратимо непознатог Лашона; у другом се Стокласа од истраживача заборављене архиве претвара у детектива-писца.

Ипак, најузбудљивији део књиге јесте „оживљавање“ Стига Лашона – кроз његове раније непознате личне белешке, писма и текстове, као и кроз разговоре са Лашоновим блиским пријатељима и сарадницима. То је флешбек у време атентата, а онда и у позне осамдесете, ране деведесете...

Знајући постојаност Лашонове етике и уверења, његови стари текстови и писма представљају поуздан компас за сналажење у окружењу и времену које не знамо из прве руке. А када се тај ископани материјал укрсти са сигналима из Миленијума и Лашоновим новинским текстовима из магазина Експо и Searchlight, пред нама искрсава политички трилер своје врсте. 

Писмо графичког дизајнера

Већ од првог дана после атентата на Палмеа, Лашон је био у кругу веома добро обавештених. У агенцији ТТ његово задужење било је да направи илустрацију (мапу) кретања актера у ноћи атентата. Ка њему су се сливала сведочанства и сведочења са више страна тако да је могао да створи ширу слику од новинара-репортера који су причу покривали парцијално.

Непуне три недеље после атентата, 20. марта 1986, Лашон је написао писмо Герију Гејлу, уреднику Searchlightа. У писму је стајало:

„Драги Гери и пријатељи,

Атентат на шведског премијера Улофа Палмеа је, да будем потпуно искрен, један од најневероватнијих и најзапањућијих случајева убиства о којима сам имао непријатну дужност да извештавам.

Запањујућ је због начина на који се прича развија изненадним заокретима и неочекиваним скретањима, континуирано резултирајући новим запањујућим открићима; да би се онда и то променило пре следећег рока. Невероватан – због саме величине политичког угла, и зато што је први пут у историји, верујем, на челника владе извршен атентат без представе ко је то урадио. Непријатан – као што је убиство увек непријатна работа – зато што је жртва, испоставиће се, премијер; искрено вољена особа у Шведској независно од тога да ли си социјалдемократа или не (попут мене).

...У те ране јутарње сате, како се глас (о атентату) ширио кроз још буновну Шведску, сретао сам људе који су спонтано излазили на улице бледих, смркнутих лица. У новинској агенцији видео сам прекаљене репортере – мушкарце и жене који су свашта видели и претурили преко главе – како изненада усред реченице престају да куцају по својим писаћим машинама да би сагнути плакали.

И сам сам изненада заплакао тог јутра. Десило се то када ме је очајнички осећај deja vu ударио тако да сам у тренутку постао свестан да је ово други пут у мање од три године да сам изгубио премијера – први је био Морис Бишоп на Гренади, човек кога сам волео, поштовао, и коме сам веровао више него већини (других). Не поново.

Онда, када се туга остави по страни и када је Улоф Палме сахрањен, дошао је тренутак када репортери изненада схвате како је овај случај апсолутно невиђена murder mystery, као из уџбеника драме. Каква прича.

На тренутке се развија као роман Роберта Ладлама. Другим данима се преокрене у слагалицу Агате Кристи, само да би се развила у едмекбејновски кримић са додиром вестлејковске комедије. Име жртве, политички угао, нестали убица, спекулације, претпоставке које воде у ћорсокак, доласци и одласци председника и краљева, праћење аутомобила, гласине и блебетање свезналица, телефонски позиви, анонимне дојаве, хапшења, и осећај када мислиш да случај само што није решен – да би се завршило ни у чему другом до у конфузији.

Књиге ће бити написане о овоме.“

Инвазија на Гренаду

Роман Девојчица која се играла ватром, друга књига Лашонове трилогије Миленијум, почиње на Гренади. Од свих места на свету Лизбет Саландер је баш ту дошла на одмор пошто је својим хакерским „марифетлуцима“ инкасирала богатство.

„Почетком осамдесетих, Стиг и ја смо прочитали неколико текстова афроамеричких новинара о Гренађанима у часопису Четврте интернационале на енглеском, у којима је било забавно сведочанство о народном устанку који је оборио диктатора Ерика Гејрија“, каже Ева Габријелсон.

Гренада их је заинтригирала „лудим миксом социјалне демократије и троцкизма“. Да би се уверили како тај поредак „прожет хуманистичким ставом и смислом за хумор“ заиста изгледа, провели су тамо лето 1981. Нису били обични туристи, већ су од првог дана прикупљали грађу за писање. Тако су, на пример, у министарству туризма сазнали за пројекат екотуризма, са малим хотелима интегрисаним у пејзаж и локални хабитат, и са оброцима заснованим на локалним производима.

По повратку у Шведску њих двоје ће постати активни у Комитету за подршку Гренади, покренуће часопис, прикупљаће средства за острвске кооперативе.

И тако до јесени 1983. – када су САД на Гренаду извршиле инвазију. Акцијом је руководио директор ЦИА Вилијам Кејс.

Стокласа пише да ће Лашон тада „запратити“ Кејса и да ће његове трагове и рукопис препознавати и на домаћем терену – на пример у инфилтрацији ЦИА међу америчке дезертере из Вијетнамског рата у Шведској. (За разлику од Канаде која је америчке дезертере и противнике рата у Вијетнаму примала дискретно и тајновито, Шведска им је давала азил, тако да ће између 1967. и 1973. у Шведској завршити око хиљаду Американаца.) 

Политички контекст Палмеовог убиства

Описујући доживљај урањања у архиву стару 30 година Стокласа не крије изненађење: „Изгледа да су људи тада (непосредно после атентата) имали бољу представу (шта се десило) него што је ми имамо данас, 30 година касније. До ове тачке, полиција и медији су полако али сигурно мењали тежиште да би изашли са новим истинама заснованим на теоријама које су већ у одређеном тренутку истраживали.“

Значајан део „оживљеног Лашона“ односи се на његову сарадњу са новинарима Хоканом Хермансоном и Ласеом Венандером из социјадемократског листа Арбетет. Они су неколико месеци после атентата кренули у мапирање генератора мржње према Палмеу и, знајући по чувењу за Лашоново експертско познавање екстремно десне сцене, јавили су му се са молбом да им се придружи. Претпостављали су из ког правца „ветар дува“ и сматрали да његово знање и искуство могу да буду од помоћи.

„Ви знате да нисам социјалдемократа, зар не? Ја сам троцкиста и пишем за 'International', рекао им је Лашон кад су се срели први пут. „А као што знате, ми нисмо баш одушевљени како управљате земљом.“

Сарадњу ће ипак прихватити под једним условом – да буде „невидљив“, односно да се његово име не објављује.

Полазну премису дефинисали су следећим речима: „Рад на овој серији текстова базираће се на претпоставци да се убиство Улофа Палмеа може посматрати као логична последица промена које су се постепено дешавале у Западном свету и Шведској.“

Таква премиса звучи једноставно и логично. Међутим, у шведској јавности и шведским медијима и дан данас се више наклапа о томе где се дену пиштољ којим је убиство почињено, него о ширем политичком контексту и томе где је Шведска била пре атентата, а којим путем је пошла после, да би стигла где је данас.

И не само Шведска. Палме је био светски играч. И на светској сцени мало је било политичара који су могли да парирају његовом интелекту и бритком језику. Уз то је био храбар и није се либио са „пљуне истину у очи“ свакоме, па и великим силама. Зато светски мора да буде и оквир из кога се сагледава његово дело, а и његова смрт.

Из неког загонетног разлога, постављање ширег контекста као да је и даље контроверзно. 

Генератори мржње

Пошто је за Searchlight већ обрађивао нацисте и десничаре, Лашон је у штеку имао прегршт спремног материјала. Свеједно, решење задатка није било линеарно; на Палмеа се кидисало са разних страна: „Екстремно велики број организација и људи био је ангажован у кампањама против њега“.

Очекивано, између екстремно-десних „субјеката“ (организација и појединаца) и генератора мржње према Палмеу постојала је велика подударност. Ипак, не и апсолутна.

Постојало је, такође, и преплитање – неке групе и организације су се удруживале, па раздвајале, гасиле и поново формирале под другим именима. Нарочито је било компликовано дешифровати ко где тачно припада када је реч о појединцима који су ординирали по тим групама и организацијама, као и између више њих.

За Лашона, који је ту сцену познавао „у ситна цревца“, изазов је био и како да „мапу“ поједностави да би била разумљива и онима који нису претерано верзирани, почев од колега-сарадника. Заступљеност на тој (његовој) листи није директно имплицирала умешаност у атентат. Независно од тога, листа је веома индикативна. Буди асоцијације на читав онај „паралелни свет“ насликан у Миленијуму.

Немогуће је навести сва имена и објашњавати ко је ко (то би захтевало обиман посебан осврт) али и мало зачина је довољно да се осети „арома“:

• „Contra“ – магазин који је гајио неизмерну љубав према САД и још већу мржњу према Палмеу, а највећу „славу“ стекао је масовним штампањем мета за пикадо са његовим ликом.
• Балтички комитет – „једна од десетак чудних организација са балтичким везама“.
• Светска антикомунистичка лига (WACL) – кишобран организација основана у Азији педесетих година која је окупљала велики број дубиозних десничарских организација и појединаца.
• „Народна кампања за НАТО“ – име је довољно речито.
• Европска радничка партија (EAP) – опскурна политичка партија коју је формирао амерички милионер Линдон ЛаРуш располагала је замашним буџетом, поред осталог и за штампање и ширење материјала у којима су Палмеа називали совјетским агентом, лудим убицом, дилером дроге.
• UNITA – герилски покрет из Анголе који су подржавале САД, са канцеларијом у Стокхолму и везама са ЦИА.
• „Слобода у Шведској“ – организација коју је покренуо је Андрес Кунг, члан Либералне партије (најгрлатије шведске про-НАТО партије). Номинално се залагала за „слободну Шведску“, а окупљала је разне мрачне ликове, од „креативаца“ из магазина „Contra“ до официра попут Ханса вон Хофстена.
•  Ханс вон Хофстен – морнарички официр, члан савета поменуте организације „Слобода у Шведској“; широј јавности најпознатији по новинском тексту у дневном листу „Свенска Дагбладет“ у коме је тврдио како нема поверења у Палмеа пре његовог пута у Москву директно алудирајући да је реч о издајнику. 

Пасторче западних обавештајних служби

Бавећи се својим заједничким пројектом, Лашон, Хермансон и Венандер дошли су и до информације да је пре атентата на Палмеа било неколико упозорења-дојава да тако нешто може да се деси. Део дијалога између Лашона и Херманснона који се на то односи, Стокласа (на основу сведочанстава) драмски реконструише:

Стиг Лашон: „То би значило да су типа који је добацио упозорење-дојаву пре атентата пратили и војна контраобавештајна служба и Сапо (шведска тајна полиција)...“

Хокан Хермансон: „И да нико од њих није урадио ништа да спречи атентат.“

У прво време по атентату Стиг Лашон је, као и многи други у Шведској, сматрао да се полиција у истрази не сналази услед збуњености, јер ништа слично се никад раније у земљи није догађало. Био је спреман и рад да своја сазнања подели са надлежнима. Покушаји да то учини наилазили су, међутим, махом на чудан пријем; у ствари, као да су се различити одсеци различито односили према истрази.

Непосредан сусрет Лашона са Сапом, Стокласа у књизи описује следећим речима:

„Посетили су га у ТТ-у на упадљив начин. Можда су од 'Палме групе' (тима који је истраживао атентат) чули о његовој експертизи за десни екстремизам. Постављали су необично игнорантска питања, као на пример каква је била веза Национал-социјалиста са другим социјалистичким партијама, као да озбиљно верују да су нацисти били социјалисти. Ева Габријелсон каже да никад није видела Стига бесног као те вечери.“

Вероватно под утиском и тог догађаја Лашон ће Сапо у једном каснијем тексту назвати „ментално дефицитним пасторчетом западних обавештајних служби“.

Као званични аутори серије текстова која је прерасла у књигу Мисија: Улоф Палме, Хермансон и Венандер добили су новинарску награду у категорији дневне штампе за 1987. годину.

„Са огромним знањем и истанчаним осећајем за нијансе, мапирали су различите непознате услове у друштву у којем се атентат на премијера Улофа Палмеа догодио“, стајало је у образложењу награде. „Њихови радни методи су пример доброг истраживачког новинарства. Текстови иду дубоко и широко и не колебају се приликом суочавања са компликованин контекстима.“

У међувремену је објављено безброј књига о атентату. Мисија: Улоф Палме и данас слови за једну од бољих, бар међу верзиранијом публиком.

На званичну истрагу није извршила посебан утицај. 

Опште расположење

Време је пролазило, из лавиринта недоречености се није излазило.

И Стиг Лашон ће у једном тренутку (у јесен 1988.) доћи у фазу „самопреиспитивања“. Размишљао је ко би могао да стоји иза атентата ако није реч о десничарима, како је он интуитивно осећао.

Премиса за другачији закључак била је хипотетичка: да је то била завера широких размера, до сада би неко нешто сигурно зуцнуо; могуће је зато да је реч о појединцу или некој веома малој „јединици“, од свега неколико људи. О тим размишљањима сведочи писмо које је написао сарадници из тог времена Ани-Лени Лоденијус.

Рекло би се, ипак, да је ту пре била реч о логичкој вежби и „размишљању наглас“, него о неком коначном закључку. За коначан закључак био је потребан непобитан доказ; њега није било.

Уз то, у Шведској се временом мењало „опште расположење“.

Непосредно после атентата веровало се да је питање тренутка када ће случај бити решен. Кад није кренуло према очекивањима, многи су били вољни и лично да повуку не би ли деда ишчупао репу. Ни то није помогло. 

Свесно или несвесно људима се „јављало“ (као Љубиши Трговчевићу што се јављало) да неке репе можда и нису за чупање. И да деди можда баш и није до репе.

Упркос збуњености, резигнираности, разочарења, туге, живот није стао. Појединци, и читаво друштво, тражили су начине како да окрену нови лист. Свако га је проналазио за себе. 

Јужноафрички траг

Истрагом о атентату бавили су се бројни надлежни и бројни ненадлежни. Десним екстремизмом не. Стиг Лашон ће се зато вратити свом матичном пољу деловања. Што каже Стокласа, Стиг је био свестан својих могућности, али и својих лимита; знао је да само полиција и државни органи имају могућности да тако сложену истрагу заокруже и приведу крају.

Нови импулс и Лашоновом бављењу атентатом на Палмеа стићи ће неколико година касније – из Јужне Африке.

Ту је неопходна мала дигресија да би се ухватио контекст.

После пада апартхејд-режима у Јужној Африци је 1995. године основана Комисија за истину и помирење којом је руководио надбискуп Дезмонд Туту. Мисија јој је била „да открије узроке и природу кршења људских права у Јужној Африци између 1960. и 1994. године; да идентификује жртве у циљу плаћања репарација; и да пружи амнестију онима који су признали своју умешаност у политички мотивисана кршења људских права“.

У пракси, то је поред осталог значило да су службеници бившег режима добили шансу да „исповеде“ грехе у замену за смањење казне. Иако ни ова Тутуова комисија није ишла до краја, већ више на компромис, свашта је захваљујући њој испливало на површину. Ако је отворени архив источнонемачког Штазија открио тајне и модус операнди „Истока“, преко Јужне Африке на видело је изашло тушта и тма прљавштине „Запада“.

У документарном филму Нерешени случај Хамаршелд („Cold Case Hammarskjöld“, 2019) дански аутор Мадс Бругер и његов шведски колега-истраживач Јоран Бјеркдал частили су гледаоце масом сведочанстава о јужноафричким легионарским паравојскама које су узгајане и неговане да би, кад се укаже потреба, послужиле за операционализацију државних удара, дестабилизацију других земаља и сличне задатке.

Једна таква „параструктурица“ била је по свој прилици заслужна за пад (односно обарање) авиона генералног секретара Уједнињених нација, Швеђанина Дага Хамаршелда 1961. године у Северној Родезији (што је данашња Замбија).

Ни случај смрти Дага Хамаршелда, препун контроверзи, никад није расветљен. Нису га до краја расветлили ни Мадс Брудер и Јоран Бјеркдал, али јесу показали суштину „тала“ који је диљем Африке представљао хладноратовски modus operandi. Супремацијски јужноафрички режим, утемељен и укорењен на расизму, непосредно или посредно логистички је подупирао западне компаније које су имале монопол на афричке природне ресурсе по различитим државама.

Мозгови тих операција су невидљиви; осећа се само њихов дух.

Бели јужноафрички паравојни оперативци деловали су транснационално. Нису то чинили аутономно и на своју руку. Којој братској или сестринској служби су уступани или изнајмљивани, то ни они сами нису морали да знају... 

Јужноафричке службе и шведски десничари

Повратак на Лашона... У доба кад је Комисија за истину и помирење још била релативна новина, 1996. године, до Searchlightа је из Јужне Африке стигла информација да је неко, чувајући своју кожу, откуцао службеника јужноафричке тајне полиције који је наводно одиграо улогу у убиству Улофа Палмеа.

Тако је шведски дописник Стиг Лашон добио задатак да брзо прочешља стару архиву и напише текст.

Јужноафрички траг био је код неких истраживача актуелан још у прво време после атентата. Социјалдемократска Шведска и Улоф Палме били су најжешћи противници апартхејда и ударали су на њега како год су могли. Зато се претпостаљало да је и Јужна Африка, поред осталих, могла да буде заинтересована да Палмеа не буде. Штавише, у оптицају су била и конкретна имена јужноафричких експерата за специјалне операције, као и Швеђанина – службеника за везу.

Стиг Лашон је тај траг сматрао логичним. У тексту који је за Searchlight написао у јесен 1996, главни протагонисти били су исти ликови које је у свом тефтеру имао још 1986. и 1987.

Али, осим „абера“ пристиглог из Јужне Африке који је био нов, у том тексту тада није било нових информација. Зато је тај текст можда најинтересантнији по томе што Лашон у њему не штеди цинизме и сарказме на рачун званичне истраге и тајне полиције Сапо.

Када сам својевремено комуницирао и направио мали интервју са Јаном Бондесоном, аутором књиге Крв на снегу: Убијање Улофа Палмеа („Blood on the Snow: The Killing of Olof Palme“, 2005), која је вероватно и даље најбоља књига о атентату објављена на енглеском, и он је као највероватније објашњење навео удружени рад Јужноафриканаца и шведских десничарских структура. Није очекивао да ће убица и налогодавци бити пронађени, сматрао је да је прошло исувише времена.

Гладио структуре

Из Стокласине књиге произлази да је Лашон Гладио – „Stay Behind“ – структуру имао на свом радару још у другој половини осамдесетих. То потврђује и Гери Гејл.

У новије време о „Stay Behind“ (Гладио) феномену најстудиозније је писао швајцарски историчар Данијеле Ганзер. Његова студија Тајна армија НАТО-а – Операција Гладио и тероризам у Западној Европи („NATO's Secret Armies – Operation Gladio and Terrorism in Western Europe“, 2004) је нека врста буквара који на основу расположивих података скицира како је та тајна структура деловала. 

„Stay Behind“ или „Гладио“ назив је за тајне војске осниване непосредно по завшетку Другог светског рата у западноевропским земљама, чак и оним неутралним попут Шведске, углавном потпуно мимо званичних државних структура. Идеја је била да те јединице буду ћелија (герилског) отпора у случају совјетске инвазије и у њих су регрутовани најзадртији антикомунисти, по правилу – из фашистичко-нацистичко-екстремнодесног подземља. 

Како је совјетска инвазија бивала све мање реална, тако је „Stay Behind“ јединицама мењана намена. Њихов појавни облик се донекле разликовао од земље до земље, али им је заједничко било то што су се активно бориле против „црвене претње“, не презајући ни од терористичких акција.

У Италији је та црвена претња била најозбиљнија, па је тамо било и највише (терористичких) активности (које су приписивање „црвенима“ иако су их изводили фашисти). Тамо је тајна најпре и дошла до јавности – 1990. године.

Једна од обавезних фуснота у Ганзеровим радовима на ту тему је управо – Searchlight.

Кула од карата

У једном од ретких интервјуа о литератури, Лашон је изјавио како је писање фикције лако, док је много теже написати текст од 500 речи где сваки податак мора да буде проверен и тачан. Пишући Миленијум сигурно да је пуштао и машти на вољу. Међутим, као што потврђује Ева Габријелсон, много тога у књигама је аутентична документарна грађа.

У трећој књизи трилогије Кула од карата највише је референци на Палмеово убиство, тајну полицију и „Stay Behind“ (Гладио) структуру.

На једном месту Микаел Блумквист покушава да проникне у начин рада и структуру тајне полиције и увиђа да уопште не постоји јасан преглед делатности које је шведска тајна полиција обављала.

„То је с једне стране било разумљиво с обзиром на то да су многе акције носиле печат државне тајне па је стога о њима било тешко писати, али чинило се да не постоји ниједна институција, ниједан истраживач или медијска кућа који су икада критички проверили ДБ“, закључује Блумквист, а човек не може да се отме утиску да би исто закључио и сам Лашон.

Стокласу је такође копкало шта би из Миленијума могло да буде засновано на стварности, и после истраживања установио је да је тога „много више него што сам мислио“. Чак ни ликови из Секције за специјалну анализу, која је микроорганизација унутар Сапоа, нису плод маште.

„П. Г. Винге је име бившег шефа Сапоа и у књизи и у стварности“, пише Стокласа. „Шеф Секције именован је као Еверт Гулберј, што је фиктивно име. Стварна особа која одговара опису Еверта Гулберја је Туре Форшберг, шеф контраобавештајне службе у годинама у којима се књига одиграва.“

Шта је од осталог фикција, а шта можда и није, на читаоцима је да просуде. 

Шведске демократе

Из текстова објављених у магазину Експо евидентно је да се Лашон од краја деведесетих готово опсесивно бавио „Шведским демократама“, организацијом рођеном 1979. у расистичком андерграунду, која је од краја осамдесетих почела да заодева расизам у ново рухо. Када су Шведске демократе на изборима 1998. године искорачиле до 20 хиљада гласова (са 13 хиљада колико су имали 1994), за Лашона је то био знак за аларм. Његове стрепње многи су тада сматрали претераним.

Лашон није доживео да на јави посведочи ноћној мори на коју је упозоравао. Шведске демократе ће 2010. године ући у парламент са 5,7 одсто освојених гласова, а на изборима 2018. стигли су до скоро 18 одсто гласова. По броју посланика трећа су по снази парламентарна странка. Рејтинг им је стабилан на око 18-20 посто бирачког тела.

Својим растом и величином, а пре свега својом природом, Шведске демократе су срушиле дугогодишњи еквилибријум у шведској политици. Најпре нико са њима није хтео отворено да сарађује и држани су у некој врсти карантина. Али, пошто се показало да нису пролазна појава и да без њих конзервативци и хришћанске демократе не могу до већине, почели су да их легитмизују и нормализују. У томе су им се затим придружили и либерали. Медији томе асистирају, пре свих „гласник капитала“ Дагенс индустри.

Када су годину дана после атентата кретали у трагање за онима који су емитовали мржњу и нетрпељивост према Палмеу, Стиг Лашон, Хокан Хермансон и Ласе Венандер били су визионарски једноставни претпостављајући „да се убиство Улофа Палмеа може посматрати као логична последица промена које су се постепено дешавале у Западном свету и Шведској.“

Јасно је да капитал преферира „стабилност“ са израслином из семена фашизма, у односу на било какав утицај „левог“. Слично важи и на глобалу. Друштво солидарности, социјалне правде, равноправности, једнаких шанси, за какво је Палме положио живот, ми више нисмо у стању ни да замишљамо. Што рече неко, лакше је замислити крај света него крај капитализма. 

„Мој мозак ми је најнеобјашњивија од свих машина – непрестано зуји, бруји, узлеће, хучи, понире, а затим бива затрпан блатом. И зашто? Чему та страст?“

Ово су речи Вирџиније Вулф из писма једној пријатељици 1932. године. Многи људи деле њену фасцинацију мозгом. Како је могуће да овај орган, тежак свега око 1,3 килограма, може да у себи чува сећања из детињства, сањарења и креативност? Како може да буде извор радости, љубави и љубоморе? Како управља брзином откуцаја срца, ритмом дисања и циклусом спавања?

Још од давнина, истраживачи покушавају да разумеју ову биолошку мистерију. Током двадесетог века успели су да утврде који делови мозга управљају различитим физиолошким функцијама. То је донело непроцењива сазнања, али су тадашње истраживачке методе биле релативно једноставне и нису могле да докажу да одређена врста нервних ћелија непосредно изазива неко осећање или понашање. Слика мозга која је тако настала стога је личила на замућену фотографију, на којој су недостајали многи детаљи.

Један од оних који су сањали о прецизнијим алатима за истраживање изузетно сложене мреже нервних ћелија у мозгу био је Френсис Крик, добитник Нобелове награде 1962. године. Неколико деценија након револуционарног открића двоструке спирале ДНК 1953. године, почео је да истражује механизме који су у основи људске свести. Замислио је начине да активира појединачне нервне ћелије у живом мозгу. Сигнали у нервним ћелијама преносе се изузетно великом брзином. Закључио је да би светлост вероватно била идеално средство за усклађивање с том брзином: када би молекуларни биолози некако могли да манипулишу нервним ћелијама и наведу их да реагују на светлост, можда би могли да контролишу и неуронску активност. Крик је признавао да његова идеја  звучи натегнуто, али да је можда ипак остварива.

Његова визија будућности сада је постала стварност. Карл Дејсерот, Петер Хегеман и Георг Нагел добитници су Нобелове награде за 2026. годину за откриће молекуларног прекидача за нервне ћелије. Користећи светлост, истраживачи сада могу да укључују и искључују појединачна неуронска кола у мозгу. Могу да оживе сећања, изазову осећања, покрену одређене облике понашања и проучавају врсте неурона укључене у различите психијатријске и неуролошке поремећаје. Оптогенетика из темеља мења наше разумевање мозга. Такође је пружила важне увиде у то како нервни систем ступа у интеракцију са различитим ћелијама у другим деловима тела, као што су срце и црева.

А све је почело радозналошћу једног истраживача. Почетком деведесетих година 20. века, Петер Хегеман са Института за биохемију „Макс Планк“ у Мартинсриду поставио је једноставно питање: како једноћелијска алга хламидомонада (Chlamydomonas) може тако брзо да реагује на светлост? 

Како алга опажа светлост

Алга хламидомонада позната је по способности да плива ка извору светлости. Када истраживачи ставе ову зелену алгу у тзв. петријеву шољу (плитку, округлу посуду са поклопцем, најчешће направљену од стакла или провидне пластике, која се користи у лабораторијама за узгајање и проучавање микроорганизама, ћелија и других биолошких узорака), течност добија бледозелену боју. Ако затим затим осветле једну страну посуде, зелена боја се помера ка извору светлости, јер микроскопске алге пливају у том правцу. Алге региструју светлост помоћу „очне пеге“, ситне наранџасте органеле на површини ћелије која садржи молекул који апсорбује светлост – ретинал.

Хегеман је проучавао очну пегу алге. Помоћу сићушних електрода мерио је електричне сигнале који су настајали у алги када би очна пега била осветљена. Алге су реаговале невероватно брзо. Само пола милисекунде након што би светлост допрла до очне пеге, јављао се електрични импулс.

У поређењу са другим биолошким системима познатим истраживачима тог времена, то је била изузетно велика брзина. На пример, када светлост допре до људског ока, покреће сложену хемијску ланчану реакцију која укључује много различитих корака. Последњи протеин у том ланцу формира отвор на површини ћелије, јонски канал, кроз који могу да пролазе наелектрисани јони стварајући тако електрични сигнал. Цео процес траје најмање 10 милисекунди.

Како је онда могуће да је реакција на светлост код хламидомонаде више од двадесет пута бржа него у нашим очима? 

Хегеман је могао да смисли само једно објашњење за овај ултрабрзи одговор: процес код хламидомонаде мора бити много једноставнији него у људском оку. Почетком деведесетих година 20. века поставио је хипотезу да један протеински комплекс истовремено хвата светлост и делује као јонски канал. Међутим, његов предлог наишао је на скептицизам. У то време истраживачи су познавали многе различите врсте јонских канала, али ниједан од њих није могао самостално да реагује на светлост.

Да би проверио своју хипотезу, Хегеман је покушао да изолује протеин хламидомонаде осетљив на светлост. Међутим, то је било лакше рећи него учинити. Када би се протеини из алгиног ока уклонили из свог природног окружења, постајали су нестабилни и лако се оштећивали, што је отежавало њихово проучавање.

Ипак, на прелазу између два миленијума, после вишегодишњих неуспеха, истраживачка група дошла је до занимљивог открића. Јапански истраживачи дешифровали су ДНК алге хламидомонаде и учинили доступним генетски код хиљада њених гена.

Међу њима, Хегеманова група пронашла је два гена која су показивала значајну сличност са познатим генима за протеине који апсорбују светлост. Да ли се у неком од њих налазио генетски код за протеин који су тражили?

Да би одговорио на то питање, Хегеман се обратио колеги Георгу Нагелу са франкфуртског Института за биофизику „Макс Планк“. Нагел је поседовао неопходно знање да предузме следећи, пресудни корак на путу ка открићу које ће из темеља променити неуронауку.

Откриће каналродопсина

Нагел је за проучавање протеина користио јајне ћелије жаба. Када је добио два гена хламидомонаде, убризгао је њихове копије, одвојено, у различите групе жабљих јајних ћелија, које су затим почеле да производе велике количине два до тада непозната протеина. Протеини су доспели на површину јајних ћелија, у околну мембрану.

Нагел је потом могао да испита како функционишу и убрзо је открио да је Хегеманова хипотеза, постављена деценију раније, била тачна: новооткривени протеини били су јонски канали који се отварају под дејством светлости.

Ови протеини названи су каналродопсин-1 и каналродопсин-2. Први ћемо оставити по страни и усредсредити се на други, који је отворио пут развоју оптогенетике.

Као и у Хегемановом експерименту, Нагелово испитивање каналродопсина-2 показало је да овај протеин изузетно снажно и брзо реагује на светлосни импулс. Канал кроз површину жабље јајне ћелије отварао се у року од 0,2 милисекунде. Позитивно наелектрисани јони затим су протицали кроз канал, стварајући електрични сигнал.

Хегеман и Нагел схватили су да су дошли до револуционарног открића. Испробали су уношење гена за каналродопсин-2 у ембрионалне ћелије људских бубрега и ћелије бубрега хрчака. Ћелије су постале осетљиве на светлост: када би биле изложене светлости, производиле су електрични сигнал.

Хегеман и Нагел објавили су резултате свог експеримента 2003. године. Предложили су да би каналродопсин-2 могао да се користи као моћно средство за изазивање електричних импулса у ћелијама помоћу светлости. Након тога, један млади научник са Универзитета Станфорд преузео је штафету.

Сусрет са психијатријским пацијентима 

Када је Карл Дејсерот деведесетих година 20. века почео да студира медицину, размишљао је о томе да постане неурохирург, али је део своје обуке обављао на психијатријској клиници. Тамо су га дубоко погодили патња пацијената и њихова потреба за помоћи. Истовремено је почео да се пита како је могуће да мозак код различитих људи функционише на толико различите начине. Зашто је људима који пате од депресије толико тешко да осете радост? Шта изазива аутизам или шизофрене заблуде?

Упоредо са студијама медицине, докторирао је неуронауке. У лабораторији је користио танке пресеке можданог ткива и испитивао их у петријевим шољама. Његова истраживања донела су важне увиде, али је схватио да, како би разумео болести са којима се сусретао у клиници, мора да проучава како нервне ћелије функционишу у живом мозгу.

Други истраживачи покушавали су да развију методе које би омогућиле контролу активности одређених нервних ћелија на начин који је предложио Френсис Крик. Међутим, многи су страховали да ће узалуд потрошити време и новац на нешто што је деловало као неостварив сан. Дејсерот је схватио да мора да ризикује неуспех: терапије које је могао да понуди својим пацијентима ретко су биле делотворне, а често су изазивале тешке нежељене ефекте. Ако је желео да пронађе бољи начин да им помогне, морао је дубље да разуме мозак. 

Када је Дејсерот основао сопствену истраживачку групу, почели су да трагају за протеином који би могли да користе за изазивање електричних импулса у нервним ћелијама. Тестирали су бројне кандидате, а када је Дејсерот чуо за откриће каналродопсина-2, писао је Георгу Нагелу и замолио га да му омогући приступ ДНК која кодира тај протеин.

Када је ДНК стигла у Дејсеротову лабораторију, унео ју је у нервне ћелије пацова узгајане у петријевим шољама. Страховао је да би страни ген могао негативно да утиче на осетљиве нервне ћелије, али оне су почеле да производе каналродопсин-2 без икаквих видљивих проблема.

Када је истраживачка група изложила нервне ћелије плавој светлости, оне су одмах реаговале. Светлост је изазвала нервни сигнал који се могао пренети на друге нервне ћелије.

Дејсеротова истраживачка група објавила је своје откриће 2005. године. Тиме су остварили пресудан напредак, иако је Дејсерот разумео да га чека још дуг пут до остварења свог циља: могућности да контролише активност нервних ћелија код живих животиња. 

У мозгу живих мишева 

Карл Дејсерот је сада започео бројне сарадње, између осталих и са Петером Хегеманом и Георгом Нагелом. Своје откриће поделио је и са другим истраживачима који су разумели његов огроман потенцијал. Захваљујући водећој улози Дејсеротове лабораторије, истраживачи су убрзо пронашли још протеина који могу да укључују и искључују нервне ћелије и који се активирају под дејством различитих таласних дужина светлости.

Године 2006, нова метода добила је назив оптогенетика.

Само годину дана касније, Дејсерот је успешно активирао нервне ћелије у мозгу живих мишева. Његова истраживачка група унела је ген за каналродопсин-2 у одређену врсту нервних ћелија у моторном кортексу, делу мозга који управља кретањем. Потом су кроз мали отвор на лобањи миша убацили у мозак танко оптичко влакно и њиме осветлили нервне ћелије у моторном кортексу. На тај начин успели су да контролишу покрете мишјих бркова.

Исте године, у сарадњи са другим истраживачима, Дејсерот је помоћу оптогенетике успео да на контролисан начин пробуди уснуле мишеве. Истраживачка група унела је каналродопсин-2 у недавно откривену врсту нервних ћелија за коју се претпостављало да контролишу будност. Када су осветлили те нервне ћелије, мишеви су се пробудили, чиме је потврђена постављена хипотеза.

Још један познат експеримент из раног периода развоја оптогенетике објављен је 2012. године. У сарадњи са Сусумуом Тонегавом (добитником Нобелове награде за открића у имунологији 1987. године), Дејсерот је успешно активирао енграм – специфичан образац неуронских путева који се формира приликом стварања сећања. Истраживачи су проучавали мозак мишева док су доживљавали страх и бележили које нервне ћелије изгледа учествују у формирању сећања на тај доживљај.

Када су касније поново активирали ове нервне ћелије, мишеви су показивали знаке страха, иако у том тренутку нису били у опасности. Био је то први експеримент у којем су истраживачи могли да тачно покажу које су нервне ћелије неопходне за одређено сећање.

Нова епоха у неуронауци

Могућност активирања појединачних врста нервних ћелија у мозгу из темеља је променила наше разумевање овог невероватног органа. Мозак одраслог човека садржи око 90 милијарди нервних ћелија, од којих свака успоставља хиљаде веза са другим нервним ћелијама. У многим случајевима, нервни пут који полази од неке ћелије протеже се до сасвим другог дела мозга, док нервне ћелије које управљају потпуно одвојеним телесним функцијама могу бити испреплетене у непосредној близини једна другој.

Захваљујући оптогенетици, истраживачи сада могу да тачно открију које нервне ћелије у сложеним сноповима управљају различитим функцијама мозга. Тако су, на пример, идентификовали неуронска кола која управљају осећајем бола, друштвеним понашањем, жеђи, уносом хране, осећајем награде и пажњом. Открили су и нервне ћелије одговорне за различите функције – од контроле циркадијалог ритма (унутрашњег биолошког ритма организма који усклађује различите телесне функције са сменом дана и ноћи) до изазивања грознице када се активира имуни систем.

Проучавајући сложеније облике понашања, као што је брига мишева о њиховим младунцима, истраживачи су открили да поједине компоненте понашања могу бити под контролом засебних неуронских кола. Једно коло, на пример, управља окупљањем младунаца у гнезду, док друго регулише начин на који их мишеви чисте и негују.

Оптогенетика се може користити и за мапирање нервног система и проучавање функција ћелија изван мозга. Дејсерот је показао да ритам срца може да утиче на наше емоције: ако се срце примора да ради интензивније, то може да појача осећај анксиозности. Други истраживачи идентификовали су одређене ћелије у цревима које могу да објасне зашто неки људи радије једу шећер него заслађиваче. То су само неки од бројних примера примене ове методе. 

Нада да ће сазнања стечена применом оптогенетике довести до нових метода лечења почела је да се остварује. Ова метода омогућила је боље разумевање карактеристика психијатријских и неуролошких поремећаја као што су депресија, анксиозност, шизофренија, Алцхајмерова и Паркинсонова болест.

Истраживачи су начинили и прве кораке ка примени оптогенетике у лечењу. У клиничким испитивањима која су у току, покушавају да поврате вид људима који су ослепели услед ретинитиса пигментозе, болести која уништава штапиће и чепиће у мрежњачи ока. Када су у мрежњачу слепе особе уметнули ген за протеин сличан каналродопсину, особа је делимично повратила вид. Помоћу специјалних наочара које емитују светлост, особа је могла да разазна предмете на столу и да их ухвати.

Постоје и наде да би оптогенетика могла да унапреди кохлеарне имплантате, који тренутно стимулишу слушни нерв помоћу електричне енергије. Када би уместо тога било могуће применити оптогенетику, имплантат би можда могао да активира слушни нерв са већом прецизношћу.

Карл Дејсерот, Петер Хегеман и Георг Нагел добитници су Нобелове награде за физиологију или медицину за 2026. годину за открића која су довела до развоја изузетно моћног алата који је преобразио неуронауку. Оптогенетика и даље помаже да се разоткрије једна од највећих загонетки човечанства: како функционише мозак.

Амерички теоретичар медија Нил Постман (1931-2003) одговарао је на та питања кад их скоро нико није постављао, пре четири деценије.

Технологија, говорио је, представља фаустовску нагодбу – она даје и узима; са сваком новом технологијом морамо да се запитамо шта ће нам донети и чега ће нас лишити: „Штампарска преса уништила је усмену традицију; телеграфија је поништила простор; телевизија је понизила реч; рачунар ће можда деградирати живот заједнице.“   

Постман, који је добар део радног века провео као професор на Њујоршком универзитету, промишљао је како (нова) технологија утиче на културу, образовање, медије и како се све то одражава на наше свеукупно поимање стварности око нас, на поимање јавног интереса или прошлости...

Тим темама бавио се у различитим својим књигама, међу којима су: „Технополија: Предаја културе технологији“ (Technopoly: The Surrender of Culture to Technology, 1992), „Нестанак детињства“ (The Disappearance of Childhood, 1982), „Крај образовања: Редефинисање вредности школства“ (The End of Education, 1995), „Како гледати ТВ вести“ (How to Watch TV News, 1992). 

Ипак, убедљиво најпознатија и најутицајнија Постманова књига остаје „Забављаjмо се до смрти“ (Amusing Ourselves to Death), објављена 1985. године. Постманово промишљање о „јавном дискурсу у доба шоу-бизниса“ нажалост никада није преведено на српски.

Забављајмо се док не цркнемо

Средином осамдесетих, када је Роналд Реган био председник САД-a а Хладни рат још у пуном јеку, Постманове тезе о последицама тривијализације мишљења иманентне телевизији – а на трагу Дебора и Маклуана – углавном су перципиране као помало интелектуално ексцентричне и претеране. Међутим, то што је тада звучало као претеривање данас се чита као остварено пророчанство и дијагноза садашњости.

Само годину дана после фамозне 1984, када се Америка уљуљкивала у (само)задовољству јер се Орвелова визија није остварила, што је, веровало се, значило да су потпорни стубови либералне демократије постојани кано клисурине, Постман је указивао да се заборавило да поред орвеловске постоји и друга, нешто мање позната али ништа мање мрачна визија од које подједнако подилазе жмарци: „Врли нови свет“ Олдоса Хакслија.

„Орвел се плашио оних који би забранили књиге. Хаксли се плашио да неће бити разлога за забрану књига, јер неће бити никога ко би их читао“, написао је Постман. „Орвел се бојао оних који би нас лишили информација. Хаксли се бојао оних који би нам их дали толико да бисмо били сведени на пасивност и егоизам. Орвел се бојао да ће истина бити сакривена од нас. Хаксли се бојао да ће се истина утопити у мору неважности. Орвел се бојао да ћемо постати заробљена култура. Хаксли се бојао да ћемо постати тривијална култура.“

У Хакслијевој визији, истицао је Постман, није потребан Велики брат да би људи били лишени своје аутономије, зрелости и историје, јер ће сами пригрлити и обожавати своје угњетавање; обожаваће технологије које поништавају њихову способност мишљења, оријентације и просуђивања. Показивао је и доказивао да се управо у његово време, осамдесетих година, догађала велика промена медијске парадигме која за исходиште има то да је велики део јавног дискурса постао опасан нонсенс.

Слике  као информацијe

У доба владавине штампарске пресе дискурс у Америци био је, по Постмановом суду, генерално кохерентан, озбиљан и рационалан:

„Укључити се у писану реч значи следити ток мисли, што захтева знатну моћ класификовања, доношења закључака и просуђивања. То значи разоткрити лажи, забуне и претеране генерализације, открити злоупотребе логике и здравог разума. То такође значи вагати идеје, упоређивати и супротстављати тврдње, повезивати једну генерализацију с другом...“

У доба телевизије дискурс је, међутим, склизнуо у апсурд, сматрао је oн. Није га забрињавала само енормна изложеност појединца телевизијском „зрачењу“ у САД, него и то што су гледаоци били условљени да информације добијају све брже, са све мање нијансираности, и наравно, примарно преко слике. Његова фундаментална тврдња била је да је забава постала природни формат за репрезентацију целокупног искуства.

У кретању културе од усмене предаје преко писма до штампе и телевизије, њене идеје истине крећу се с њом, писао је, а истина је, као и само време, производ дијалога који човек води са собом кроз технике комуникације које је измислио:

„Будући да се интелигенција примарно дефинише као нечија способност да схвати истину о стварима, следи да оно што култура подразумева под интелигенцијом произлази из карактера њених важних облика комуникације.“

Tехнологија је идеологија

Постман је упозоравао и да појава сваког новог медија мења структуру дискурса, потичући одређене потребе, захтевајући одређену врсту садржаја и дајући предност одређеним дефиницијама интелигенције. Једноставно речено – нови медиј ствара нове облике казивања истине:

„Телевизија је главни начин самоспознаје у нашој култури. Стога начин на који телевизија инсценира свет постаје модел за то како свет треба исправно поимати.“

Постман је оцењивао да је орвеловски свет много лакше препознати и супротставити му се, него што је то реч са хакслијевским. Када врата почну да се затварају, против затвора се реагује готово интуитивно, док се море забаве не доживљава као претња, те се против тога нико не наоружава.

„Коме се, када и којим тоном жалимо када се озбиљан разговор претвори у кикотање?“, једно је од реторичких питања које је у својој књизи постављао.

Нил Постман је заступао тезу да то што долази као ненамерна последица драматичне промене у нашим начинима јавне комуникације јесте идеологија; технологија, наиме, намеће начин живота и однос људи према идејама око којих није било консензуса, расправа и супротстављања, већ само наметнутог усклађивања: 

„Јавна свест још није асимиловала чињеницу да је технологија – идеологија, упркос чињеници да је она пред нашим очима протеклих деценија променила сваки аспект живота.“

Свеопшту тривијализацију и обесмишљавање јавног дискурса који су дошли са телевизијом Постман је доживљавао као озбиљну претњу:

„Када становништво постане растресено тривијалностима, када се културни живот редефинише као непрестани круг забаве, када озбиљан јавни разговор постане облик бебећег разговора, када, укратко, људи постану публика а њихов јавни посао водвиљски чин, тада се нација налази у опасности; смрт културе је очигледна могућност.“

Могућност медијске екологије

Постман је остављао, ипак, неку наду у погледу могућности одупирања остваривању Хакслијеве утопије. Веровао је да је кроз образовање могуће учинити људе свесним каква врста медијума је технологија постала и научити их како да је користе; то би могло да им упали црвену лампицу да крену у неком другом правцу.

Четири деценије пошто је Постман изнео своју дијагнозу и упозорења, стварност је неупоредиво екстремнија од оне која је њему била пред очима. Доба када је у Америци постојао једноцифрен број телевизијских канала, каква год да је била њихова природа, из данашње перспективе (мобилних телефона, интернета и социјалних медија) делује као време невиности.

Али без обзира на то, Постманова визија будућности, односно садашњости, и даље је више него актуелна, с његовим указивањем да су људи затрпани информацијама, неспособни да разлуче важно од неважног, релевантно од тривијалног, способни да виде свет само у фрагментима, неспособни да појме контекст, значење, смисао... 

Постман је сматрао да озбиљна дискусија може да буде излаз и веровао је да постоје људи кадри да такву дискусију воде. То је, ипак, било пре 40 година...  

_____________

 ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ "ЗАБАВЉАЈМО СЕ ДО СМРТИ"

Хакслијевско упозорење

пише: НИЛ ПОСТМАН

Свако је под стресом, о њему сви говоре, иако се ретко ко прихвата задатка тумачења речи – стрес. Као и многе друге речи које су биле у моди после већих научних открића, тако је и стрес стекао своје место у речнику свих људи овога света, без обзира на њихово образовање и место на друштверној лествици.

Када је реч о стресу, он се понекад користи као синоним за нервну напетост, што он никако није. Сви, наравно, знају да је живот људи који доносе важне одлуке испуњен стресом као и да су разни породични проблеми, гужве у саобраћају, одлазак у пензију, болест или смрт рођака и пријатеља стресне ситуације. Израз стрес, као и речи срећа, успех или грешка, за различите људе имају различито значење.

Да ли је стрес једноставно притисак на нечију личност, или је то напор, умор, бол, страх, потреба за концентрацијом, понижење због осујећености у намерама, или пак, захтев за потпуно преформулисање животног пута и циљева? Одговор је и да и не. Свака од поменутих ситуација изазива стрес али се ниједна од њих не може означити као дефиниција, будући да се реч стрес примењује потпуно подједнако на сваку од њих.

Очигледно је да стрес настаје као резултат више чинилаца који се поједничано, бар у техничком смислу, називају стресорима. Распознавање фине разлике између стресора и стреса вероватно је најважнији корак у покушају научне анализе најчешћег биолошког, односно животног феномена који свако од нас врло добро познаје из личног искуства. Нисмо далеко од претпоставке да би стрес могао бити нека од основица из које се ствара нова научна филозофија опхођења у животу, тј. рационална профилакса и терапијска наука људског понашања и стила живота. 

Стрес као одговор 

Стрес је неспецифични одговор тела на постављене захтеве. Да би се ова дефиниција боље разумела добро је размотрити смисао израза специфичан и неспецифичан. Сваки захтев који је постављен телу у неку руку је јединствен, тј. специфичан, за разлику од одговора који није увек истоветан.

Када смо изложени хладноћи дрхтимо, не би ли тако произвели нешто више топлоте, а крвни судови у кожи сужавају се да би се одавало што мање топлоте. Када смо појели више хране него обично, концентрација шећера у крви расте изнад нормалих вредности. Тело одговара тако што лучи инсулин који сагорева шећер и његову концентрацију враћа у нормалне оквире.

Сваки дати лек и хормон имају специфично дејство: хормон адреналин повећава крвни притисак, убрзава пулс и симултано повећава количину шећера у крви, док хормон инсулин смањује концентрацију шећера у крви. Сви поменути чиниоци, почев од хладноће, претеране количине унете хране, лекова или хормона имају нешто заједничко: они траже прилигођавање тела новој ситуацији. Тело се мора адаптирати на проблем, без обзира на његову природу. Тело се прилагођава на неспецифичан начин.

Неспецифичан начин – шта је то? То је као кад се, на пример, мере тежине неких предмета различитих облика и боја. Њихова боја и облик који им дају специфичност, немају никвог удела на тежину, али кретање језичка ваге увек показује неку тежину, без обзира на облик или боју, тј. на специфичности мерених прердмета. Кућни апарати са специфичним функцијама, попут фрижидера, лампи, телевизора или других електричних справа, зависе од једног јединог, заједничког, неспецифичног чиниоца – од електричне струје.

Другим речима, са становишта стресора, тј. фактора који проузрокују стрес, пријатна или непријатна ситуација, као и физички чиниоци с којима је суочено тело, нису ни од какве важности. Једино што је битно јесте интензитет захтева за прилагођавањем и адаптацијом на новонасталу ситуацију. 

Суспрегнути импулси

Преисторијски човек преживљавао је у опасном свету због тога што је уз релативно велики мозак располагао разрађеним механизмима за промптни физички одговор на опасност.

Замислимо неандерталца како дремуцка на сунцу испред своје пећине, после успешног лова. Изненада, примећује сенку огромне звери. Он реагује без размишљања – његов аутономни нервни систем убрзава му рад срца, диже се притисак, у крв се убацују хормони који шаљу шећер према његовом мозгу и мишићима дајући им на тај начин енергију. Процес варења одмах престаје, тако да се енергија усмерава само за одбрану. Црвена крвна зрнца убрзано прихватају кисеоник, а отпуштају угљендиоксид. Наш предак напада уљеза својом најбољом мотком или, зависно од ситуације, бежи у пећину.

На исти начин реагују и животиње. Змија се увија и у скоку напада. Лав скаче према непријатељу, а јелен без размишљања бежи у џбуње. Међутим, када модеран човерк осети опасност и претњу, правила цивилизације и обичаји понашања у 21. веку, спречавају га да се препусти својим инстинктивним импулсима.

Наравно, он ће свој бес и незадовољство морати да прогута, за разлику од животиња или примитивних или пијаних људи који имају неразвијен или омамљен мозак, а који ће у конфликтним ситуацијама поступити као што је некад поступао наш предак чији су остаци пронађени у Неандерталу, лепој долини у Немачкој у близини Дизелдорфа.

Када претња није отклоњена или кад претеће околности нису решене, онда одбрамбене реакције нашег тела, било да су видљиве (општа напетост, израз лица, боја и влажност коже), било да су невидљиве (лучење хормона који својом повишеном концентрацијом подижу физичке потенцијале), постају хроничне, замарају тело и његове органе и после више година чине га истрошеним, а да притом циљ не мора увек бити постигнут. 

Адаптације и типови људи 

Модеран човек зна врло добро да осујећеност, тј. фрустрација и разне несреће погађају и тело и дух. Међутим, иако се наслућивало да болест не изазивају само виша сила нити микроби и други микроорганизми, о стресу као судбинском пратиоцу човека говори се тек од пре неких 78 година.

Први талас систематског истраживања стреса био је психосоматски покрет који је својевремно разрадио и дефинисао типове личности које најлакше подлежу болестима као што су гризлица желуца, неправилности рада срца, повишени крвни притисак, мигрена, артритис и други специфични проблеми.

Но, иако овај покрет још увек има значајно место у социјалној медицини, изгледа да није донео онолико користи колико се очекивало. Испоставило се да „коронарни типови“ не добијају баш увек коронарну болест, нити срчани удар погађа увек „личности склоне удару“, а да се и не говори о артритису и дијабетесу који не показују никакву корелацију са психолошким и антропометријским профилом „артритичких“ и „дијабетичких“ типова личности.

Због значајних открића у биохемији и молекуларној биологији, данас се истражују физички и хемијски путеви којима се стрес креће кроз организам. Оба приступа проблему су плодоносни тако да је између њих постављана права позорница на којој се одиграва борба за обуздавање стреса, попут хируршке сале, места где се због узбуђења и сталних стресова лако зарађује хипертензија и коронарна болест, а о склоности неких хирурга алкохолу који „потапа“ стрес говори се шапатом. 

Кључ надбубрежне жлезде

Када је Ханс Сели (Hans Selyе), човек који је данас права медицинска легенда, 1926. године из Прага, у коме је завршио медицину, дошао у Монтреал на Универзитет Мекгил, прво што је желео и могао да уради као млади асистент, било је откривање разлога због чега су сви болесни људи измучени и истрошени.

Сели је као патолог и ендокринилог веровао у неки заједнички чинилац који ни по чему не би морао бити специфичан за сваку болест појединачно, али који би могао доприносити њеном развоју.

Пошто је експерименталне мишеве излагао разним врстама стреса, почев од страха и галаме, или различитим и екстремним променама температуре, увек био добио исту реакцију – лучење хормона из надбубрежне жлезде, улкус у желуцу и дванаестопалачном цреву као и скврчавање тимуса, слезине и лимфних чворова. Што је стрес био гори то је и реакција била изразитија.

Кад је мишеве излагао лакшим ударима електричне струје добијао је потпуно исту реакцију. Исто се догађало и након убризгавање било каквих страних материја у тело мишева.

Постепено, Сели је утврдио да иако тело реагује општом реакцијом на стрес, почетак и ток реакције одређују надбубрежне жлезде које се после дуготрајног стреса увећавају јер једино тако могу да луче довољне количине хормона. Уколико се надбубрежне жлезде уклоне, а експериментална животиња изложи стресу (касније је утврђено да ово важи и за човека) смртни исход је неизбежан. Уколико, пак, тој истој животињи убризгате екстракт надбубрежне жлезде узете из телета, отпорност, тј. реакција на стрес повећава се у сразмери са количниом убризганог екстракта, односно хормона. 

Адаптација на стрес 

Када мозак сигнализира опасност, тј, пошто сте схватили да сте угрожени на било који начин, без обзира да ли је у питању дивља звер или пак претеће писамце, површина на доњој површини мозга која координише рад свих жлезди за лучење хормона позната као хипоталамус, шаље хемијску поруку хипофизи, најважнијој жлезди у телу човека, а ова лучи нарочити хормон звани АЦТХ који стимулише надбубрежну жлезду.

Данас и основци тврде да им због сталних запиткивања, учитељица набија адреналин и притисак у главу. Адреналин је продукт надбубрежне жлезде (латински, ad – до, изнад; ren – бубрег), а лучи се увек када тело заузима одбрамбену позицију. Сви животни процеси се дижу на виши ниво – крвни притисак расте, пулс и дисање се убрзавају, мишићи су напети – може се ступити у борбу или побећи. Тело је у фази узбуне.

 Након узбуне следи адаптација. Ако је нога сломљена, постепено се јавља оток око прелома. Тако оштећено место добија заштиту. Рана на телу почиње да црвени јер се око ње јавља запаљење и оток и тако убрзава затварање физичког оштећења, тј. отвора на површини тела. Поред тога, повећава се концентрација хормона из коре надбубрежне жлезде чиме се подиже отпорност на инфекцију. Читав ланац хемијских реакција које воде ка прилагођавању новонасталој ситуацији не траје бесконачно, будући да је енергија потребна и за најосновније процесе који, и иначе, одржавају тело у животу. Због тога адаптација траје само ограничено време.

Дуготрајни стрес, поготово када показује тенденцију преласка у хронично стање, исцрпљује тело. Он може довести до потпуног „пуцања“ личности, што би рекли тинејџери, а потом и до колапса.

Пошто је сасвим извесно да и физички и психолошки стрес изазивају општи, неспецифични одговор тела, произилази да их је тешко раздвојити. У стварности, тело и дух су нераздвојиви.

Проблем самопоштовања

У свакодневном животу општа адаптација организма проузрокована је најчешће друштвеним односима и местом у друштву које неко заузима. Начин на који се сагледава и процењује оно што нам се догађа одређује начин и интензитет адаптације на стрес.

У неким ситуацијама превагу односи когнитивна процена, тј. расуђивање на основу опажања, меморије претходних искустава, и слично. Културне норме у друштву, као и образовање, утичу на процес менталне обраде онога што се одиграва.

Осећај самопоштовања заснива се, наравно, на вредностима које важе у друштву, као и на вредностима које друштво придаје нечијем раду. Личности које држе до себе не решавају проблеме на мах. Решење проблема на мах може бити слично решењима којима је давао предност наш предак из Неандертала или ће зависити од културних норми уобичајених у датој средини.

У првом случају скраћује се време адаптације, јер је виком или мотком проблем како-тако привремено решен, док се у другом случају продужава дејство хормона и његових последица; адаптација је спорија јер вика, галама и мотке никако не иду уз лепо понашање и добро место у друштву. Цена је прилично висока. 

Ето разлога због кога су хероји индустријског друштва главне жртве артеријске хипертензије, дијабетеса тип 2, коронарне болести, инфаркта, алергија, псоријазе... 

Типологија личности по Фридману и Розенману

Средином седамдесетих година прошлог века, што би значило пре неких тридесет и пет година, доктори из Сан Франциска у САД Реј Розенман (Ray Rosenman), психолог, и Мејер Фридман (Meyer Friedman), кардиолог, изнели су прилично ексцентричну тврдњу због које дуго нису силазили са насловних страница многих најугледнијих светских новина.

Исхрана, вежбања, породичне болести и холестерол јесу важни, тврдили су они, али оно што је током година повећало број срчаних обољења јесте темпо живота. Човек је једина животиња која зна шта је време и која примећује његов ток, а наша цивилизација се одликује брзином и такмичењем. Уосталом, погледајмо како је било само пре стотинак година. Људи су јели далеко маснију храну, радили далеко више, били су много тежи и дебљи, али се о коронарној болести (ангина пекторис) и инфаркту говорило као о реткостима.

У последњих песедетак година завршено је много истраживачких студија, а накупило се и право брдо података који нам показују корелацију типова личности и њиховог физичког изгледа са, рецимо, најчешћом и најважнијом последицом продуженог стреса – болестима срца и крвних судова.

Испоставило се да људи, и мушкарци и жене, припадају, углавном, двема основним групама, тј. типовима.

Тип А одликује се интензивним хтењем, амбицијом, агресивношћу и жељом за такмичењем, као и инсистирањем на завршеном послу. Припадници типа А одају утисак добро контролисаних особа, али маска коју носе с времена на време попушта и може се видети напетост и нестрпљење.

Тип Б обично не гледа на сат, није заокупљен важним пословима, а у великом броју случајева не заузима важно место у друштву.

Највећи број особа прдставља мешавину типва А и Б при чему увек постоји превага на једну страну. 

Шта је животни циљ? 

Мађарски нобеловац Алберт Сент Ђерђи (Albert Szent-Györgyi) писао је пре неких 40 година : „У људској активности преовлађује потрага за срећом. С друге стране, срећа је, у суштини, стање у коме су испуњене све потребе, било да су оне материјалне било интелектуалне. Задовољство је испуњење неке жеље, при чему нема великог задовољства без велике жеље. Способност тражи сопствено коришћење.“

Животни пут и његов циљ вероватно представљају испољавање човека као личности, сходно његовом гледању на живот, као и постизање осећања сигурности. Да би се ово постигло мора се наћи оптимални ниво стреса под којим се живот одвија али и оптимални степен коришћења адаптационе енергије и прилагођавање њеног смера.

Потрага за прихватљивом и задовољавајућом филозофијом живота, мора почети самоанализом. Свако мора самом себи одговорити што је могуће поштеније: шта заиста хоћу од живота? Обично се имају два или више дугорочна циља од којих је један увек доминантан. Сви ти индивидуално различити циљеви јесу свесно или несвесно усмерени ка задобијању љубави околине.

Очигледно је да дугорочни циљеви имају две проминентне карактеристике: рад без кога нема исказивања личности и, наравно, плодови рада који се морају увећавати, иначе рад не би имао смисла. Филозофски, религиозни и политички идеали прилично су дуго, колико траје организовани живот, добро служили људима у трагању за дугорочним циљевима којима би се посветио цео живот.

Стварање материјалних добара (зарада, што би рекли), као и стварање и прикупљање добара, у суштини су манифестација егоизма. Уосталом, и најпримитивније животиње инстинктивно скупљају храну и ствари, не би ли осигурале сопствену сигурност. Акумулација хране као и изградња сигурног и удобног места за живот део је основног биолошког нагона. То је карактеристика мрава, пчела, птица, али и „капиталиста“ који скупљају новац да би га ставили у банку.

Слични импулси покрећу комплетно људско друштво које увећава дужину добрих путева, телефонску и интернет мрежу, ствара велике градове, а све да би живот био лакши, сигурнији и комфорнији.

Животни пут одређују инстинкти и емоције, али логика вођена интелигенцијом јесте једини начин за проверу средстава којима се неко служи да би остао на зацртаном курсу који води према циљу обично одређеном емоцијама. Однос између стреса, идеја и успешности њихових реализација је неизбежан, без обзира на циљ коме се стреми – ментална тензија, фрустрације, несигурност и бесциљност увек делују као стресори.

Жеља за признањима и зарадом, као и за стварањем материјалних добара, јесте добар циљ – и требало био да буде свачији, али, не једини и најважнији. Ако желе да избегну понижења, стресоре и стрес, ниједан прави човек нити права жена, било да су у друштвено признатој или мањи признатој професији, никада не би смели отићи на ону страну која не тражи ништа осим лукавства као најнижег степена интелигенције и да попут, рецимо, политичара буду puppet on а string, само због тога што нису имали снаге за успешно бављење пословима за које су квалификовани.

Што се тиче успеха у животу, вредности тог успеха и његове процене, није лоше присетити се приче из античког Рима. Филозоф и државник Катон Старији на изјаву једног свог пријатеља: „Скандал је да твоја статуа није још постављена у Риму“, одговорио је: „Више волим да људи питају зашто нема Катонове статуе, него: зашто је овај овде.“

Живот није увек онакав како га видимо. Он је онакав каквим га осећамо. 

Била је зубарка и имала је разрађену приватну праксу још пре Другог светског рата. Удала се за инжењера и њих двоје су били типична имућна градска породица источноевропске средње класе. Преживели су немачку окупацију Београда, српски колаборационистички десничарски режим и долазак комуниста на власт, а у мом детињству живели су у веома великом и раскошном стану у центру Београда.

Били су први које сам познавао да су имали телевизор. Отац и ја бисмо током летњих поподнева 1960. године журно пешачили до њих да гледамо Вилму Рудолф, Валерија Брумеља и бацаче копља како обарају светске рекорде на Летњим олимпијским играма у Риму.

Неколико пута годишње, за славу или православни Божић, тетка би приређивала велике вечере за десетак или дванаест људи. Провела је извесно време у Француској и вечерама је приступала на француски начин: све је било лепо сервирано, с белим столњаком и уштирканим салветама, а на крају су долазили десерт и сир. Мислим да смо сви ми, па и ја као дете, од ње научили како вечера заправо треба да изгледа. И данас волим да то буде тако. Мрзим када домаћини изигравају „демократију“ па од свакога траже да донесе шта жели да једе, или када наруче некакву осредњу, напола спремљену храну. Моја тетка је вечере схватала озбиљно.

Тетка, њен муж и њихов син остали су део градске буржоазије. Добро им је ишло, а на заједничким вечерама нико никада није разговарао о политици. То сам приметио тек много година касније, али као детету ми одсуство политике уопште није сметало.

Само би се повремено, и то веома ретко, у разговору поменуло да су четири сестре имале и брата. Као и сва мала деца, мртве сам доживљавао као да су одувек били мртви – другим речима, као да никада нису ни постојали. Али како сам одрастао, и вероватно понешто запиткивао мајку, схватио сам да је постојао брат о коме се није говорило: дакле, биле су четири сестре и брат. Али где је био тај брат? Зашто о њему готово нико никада није говорио? Чак се и његово име ретко изговарало.

Ко је он био? Као и многи млади људи двадесетих година прошлог века, изабрао је војнички позив. Постао је официр војске Краљевине Југославије. Као и сваки официр, положио је заклетву на верност краљу. Али истовремено, тајно, био је комуниста, у време када је Комунистичка партија била забрањена, а њени чланови убијани, протеривани или затварани. Када је Немачка 1941. напала Југославију, храбро се борио. Из неког разлога његов пук се није предао, па није завршио у немачком заробљеничком логору, као већина српског официрског кора, укључујући и мог оца. Придружио се Титу и југословенским комунистима, који су се борили против фашиста и „домаћих издајника“. Ратовао је четири године, а војничко знање му је вероватно помогло да напредује у редовима Југословенске народне армије.

Године 1945. југословенски партизани, уз значајну и пресудну помоћ Црвене армије – што се данас често заборавља – ослободили су земљу. Партизани су сада били на власти. Мој рођак остао је официр, сада официр Југословенске народне армије, мада не знам који је чин имао – вероватно мајора или пуковника.

Године 1948. Стаљин је одлучио, из разлога који су заувек остали нејасни, да изопшти Тита и југословенске комунисте. Од чланова Комунистичке партије, а нарочито од оних у војсци и службама безбедности, које су представљале окосницу режима, тражено је да се изјасне: јесу ли за Тита или за Стаљина. Ни издалека није било извесно да ће Тито победити, а још мање да је Тито идеолошки у праву, а Стаљин у криву. Неки су се изјаснили за Стаљина, за друге се сматрало да би могли стати на страну Совјетског Савеза, док су трећи једноставно били оптужени да су просовјетски настројени од људи који су им завидели на положајима. Због тога су завршили у затвору.

Око 10.000 људи, сви кадрови Комунистичке партије, било је затворено, а најпознатије место заточења било је острво у Јадранском мору звано Голи оток – име које и на хрватском и на српском прилично добро дочарава изглед тог места. Многи су били изложени мучењу налик оном у Гулагу, само што је овога пута такав третман био намењен стаљинистима – или онима који су били проглашени за стаљинисте.

Мој рођак је, из разлога које не знам – а нисам сигуран ни да су их моје тетке знале – завршио на Голом отоку. Шапатом се говорило да су према њему били нарочито сурови зато што је већ једном прекршио заклетву да ће служити краљу, па су они који су га оптуживали за издају сматрали су да је и његова друга заклетва, да ће служити Титу и Југославији, била подједнако неискрена или прорачуната. Наравно, сматран је издајником. Што је, када је реч о идеолошком délit d’opinion, потпуна бесмислица. Али тако су људи тада размишљали, као што тако размишљају и данас.

Његова жена била је Словенка, такође комунисткиња, с којом је породица све време остала у веома добрим односима. Једном, око 1950. године, када је Тито посетио Љубљану, бацила се – дословно легла – пред Титов аутомобил како би скренула пажњу на судбину свог мужа. Наравно, припадници службе безбедности су је подигли и склонили, а затим јој рекли да то више не покушава. (Ништа друго јој се није догодило.)

Мој рођак је пуштен 1951. или 1952. године. Убрзо потом умро је од упале плућа или нечег другог чему његов организам, ослабљен током заточеништва, није могао да се одупре. Трауматизована породица закључила је да политику више никада не треба ни помињати, а камоли о њој расправљати.

Не знам где је сахрањен. Мислим да то нико не зна. Остао је присутан само у разговорима вођеним у пола гласа. Постао је права непостојећа особа, чак и у сопственој породици. 

Та слика изронила је поново са неочекиване стране, из вести о технологији, која је многе згранула и подсетила на антиутопије из прошлог века. Све је више доказа да компаније које развијају најпопуларније моделе вештачке интелигенције купују старе књиге на тоне, секу им повезе, странице пропуштају кроз скенере, а оригинале бацају. У питању је такозвано „деструктивно скенирање“, од раније познато из судских списа о „Антропику“ и његовом „Пројекту Панама“. 

Велику прашину недавно је подигао резултат истраживања портала 404Media, спроведеног у сарадњи са једним антикваром у САД, који је добио велику анонимну поруџбину за око 1.000 књига. Тајно су пратили пошиљку, која је завршила у „Амазоновом“ складишту у Лас Вегасу (кодни назив VGT3). Радници у објекту описивали су посао као „фин“ и говорили да се буквално састоји само од целодневног одсецања повеза и скенирања листова, који се потом бацају. На улазу у зграду се чак налази стилизовани логотип тираносауруса, који се спрема да „прождере“ отворену књигу.

„То нас је и чудило, били смо у фазону: ‘Ово је стварно гомила насумичних информација.’ Имају буквално све врсте књига које можете да замислите, на разним језицима. Видели смо много књига на немачком и руском, а добили смо чак и читаве палете књига на јапанском“, рекао је за 404Media радник у складишту, који је остао анониман јер није био овлашћен да говори за медије.

И у Бредберијевој антиутопији не уништавају се неподобне, већ све књиге. А према објашњењу које у роману даје капетан Бити, до тога није дошло због цензуре или декрета власти одозго, већ напротив, одоздо, из друштва. Књиге су прво скраћиване и изобличаване како би се прилагодиле краћем распону пажње масовне публике, док нису изгубиле смисао, па их је публика сама напустила, а забрана је дошла накнадно, кад више није било никога ко би се против забране побунио.

Данас се скенирани текстови користе за тренирање модела вештачке интелигенције, а старе књиге су постале драгоцене баш зато што су написане пре 2022. и појаве четботова, па су „чисте“ од машинског текста којим је интернет у међувремену преплављен.

Дакле, књиге не нестају зато што је неко њихов садржај прогласио опасним, него зато што је постао вредан корпорацијама које развијају велике језичке моделе вештачке интелигенције, популарне четботове. Све што је у књигама написано – само у измењеном облику, и то математичком, сведено на цифре, векторе, матрице – служи као материјал од којег је направљено оно што називамо вештачком интелигенцијом.

Ипак, уништавање књига никада није донело добро, па су последице по стање човековог ума и сада забрињавајуће, само што су још дубље него раније у историји и мање упадљиве од средњовековних ломача или оних у Немачкој тридесетих година прошлог века.

Језик сведен на математичке функције губи управо оно због чега је писан. Једноставно речено, машина „разуме“ и рачуна шта је вероватно, не шта је истинито ни ново, па просек постаје мера свега. Машина не бира најбољу реч него вероватну, па све што у језику одступа од просека – реткост, нијанса, лична интонација – полако бледи.

Сажеци сажетих сажетака

Бредбери је писао под утиском онога што је телевизија педесетих година радила људима који су је гледали, не слутећи да ће то у наредним деценијама, са новим медијима и све бржим животним ритмом, деловати готово безазлено.

Кабловски програми, интернет, друштвене мреже, кратки снимци, а сада и четботови, уместо нас читају, скраћују, сажимају, тумаче… Књиге су постале предуге за свет који је убрзао. Распон пажње падао је, из деценије у деценију, на нове минимуме.

„Шкљоц, Пуц, Види, Око, Сада, Треп, Овде, Тамо, Брзо, Жури, Горе, Доле, Унутра, Напоље, Зашто, Како, Ко, Шта, Где, А? Ух! Звиз! Шљис! Звек, Бинг, Бонг, Бум! Сажети сажеци, сажеци сажетих сажетака. Политика? Један стубац, две реченице, наслов! И онда, из чиста мира, све нестане! Нека пумпе издаваштва, истраживања, емитовања заврте људски ум тако силовито да центрифуга одбаци сваку непотребну мисао на коју се траћи време!… Зашто да се учи било шта осим притискања тастера, пребацивања прекидача, завртања матица и шрафова?“, речи су капетана Битија којима је писац педесетих година описао будућност, која се нажалост није задржала у домену фантастике.

О томе говоре и истраживања. Све више студија, о којима медији пишу готово свакодневно, претерано ослањање на четботове доводи у везу са слабљењем мишљења, буквално заглупљивањем.

У исто време, речи се „производе“ више него икада раније у историји. Откако се појавио ChatGPT, месечни број нових електронских књига на „Амазону“ утростручио се, са око сто хиљада на око три стотине хиљада крајем 2025. године.

Нагли пораст броја нових електронских издања праћен је и падом њиховог просечног квалитета, показало је истраживање објављено у америчком Националном бироу за економска истраживања (NBER).

Аутори који су дебитовали у ери великих језичких модела, према истраживању, несразмерно често објављују радове слабијег квалитета (који је мерен оценама читалаца), док су аутори активни и пре појаве тих модела повећали обим свог рада, нарочито током 2025. године. Притом, и даље стоје иза великог дела квалитетније продукције.

Када су истраживачи пропустили узорак од око педесет хиљада књига кроз AI детектор, испоставило се да су за раст броја електронских издања углавном одговорни аутори који користе четботове.

Књиге се, дакле, секу да би их читале машине, а машине пишу књиге за које није сигурно да ће их ико прочитати.

Матрикс 2.0

Граница између језика и математике, семантике и статистике, тако постаје све тања. Ад хок „мисао“ коју добијамо на клик од вештачке интелигенције, иако на први поглед оригинална и интелигентна, није ствар разумевања, већ статистичког просека, обрасца, формуле, прорачуна…

Шта је одговор који нам исписује четбот, него, у крајњој линији, математика преведена у текст? Ми видимо реченице, а „испод“ њих су милијарде бројева које нико не гледа.

Сетите се „Матрикса“ и забавних сцена на палуби „Навуходоносора“, летелице којом Морфеусова посада крстари тунелима испод порушеног света – када на екранима непрекидно теку зелени низови кôда, а оператер их чита као што ми читамо новине – у њима види улице, зграде и људе.

Сценарио из „Матрикса“ преселио се из филма у медије, чији нас наслови застрашују (или засмејавају) да ће вештачка интелигенција постати свесна, роботи завладати светом, а људи им служити као батерије.

Разлог за то није пуки сензационализам. Језик одваја човека од осталих живих бића и иде руку под руку са нашом интелигенцијом, и уопште способношћу да мислимо. Још је Аристотел говорио да само човек има логос – реч која на грчком означава и моћ говора и моћ разума.

Машинама се данас, управо зато што могу да „говоре“, приписује и рационално мишљење, па се антропоморфизују и мистификују више него икада раније, мада више под утицајем Холивуда него Аристотела.

Чувена иронична изрека (по свој прилици погрешно приписана Оту фон Бизмарку) јесте да људи, када би знали како се праве кобасице и закони – оно прво не би јели, а ово друго не би поштовали.

Слично је и са вештачком интелигенцијом. Када би људи разумели како она заправо ради, програмерски речено, испод хаубе, можда је не би сматрали истински интелигентном, а сигурно би мање страховали од ње, уважавајући неспорну корист коју АI доноси у аутоматизацији процеса у привреди, бирократији, наоружању, истраживањима...

Последњу реч технологије није могуће објаснити у једном тексту, али је могуће указати на шта се сва објашњења своде. А своде се на једно: однос између речи и броја. Јер бројеви су једино што „ChatGPT“, „Џемини“, „Клод“ и други четботови (и рачунари уопште) заиста разумеју.

Мусолини − Италија + Немачка = ?

Замислите да пред собом имате задатак да дете, које не зна ниједну реч, научите да говори тако што ћете му дати да прочита сав текст који је икада написан на интернету. Звучи сумануто? Управо то је полазна тачка за стварање модерних модела вештачке интелигенције, попут оних са којима данас свакодневно „разговарамо“.

Стално се понављају објашњења да се вештачка интелигенција, односно велики језички модели (LLM) попут „ChatGPT-ја“, „Клода“ или „Џеминија“, тренира на огромној количини разноврсног текста, који су људи објавили на интернету у претходним деценијама.

Међутим, обично изостаје конкретно објашњење како једна машина, сачињена од софтверског кôда и силицијума, успева да у мору објава са друштвених мрежа, Википедијиних чланака и дигиталних књига пронађе смисао и проговори попут човека.

У суштини, машина приликом тренинга статистички обрађује текст, открива језичке обрасце и правилности у односима међу речима и пресликава их у математичку раван, претварајући речи у векторе и матрице (енгл. matrix), којима рачунари потом могу да манипулишу заједно са упитима који шаљемо као корисници – а затим их поново претвара у текст, тј. одговоре које добијемо. Машина притом користи огромну, и све већу, рачунарску снагу.

У раним системима који су речи преводили у бројеве (Word2vec), истраживачи су приметили да с тим бројевима може да се рачуна. Ако од низа бројева за реч „краљ“ одузмете низ за реч „мушкарац“ и додате „жена“, оно што добијете најближе је – „краљици“. У једном италијанском моделу, одузмете од „Мусолинија“ „Италију“ и додате „Немачку“, изађе – „Хитлер“.

То нису били трикови ни унапред спремљени одговори, него обично сабирање и одузимање дугих низова децималних бројева. Ти рани системи, додуше, нису умели да напишу реченицу; они су били само речник преведен у математику. Али су показали нешто кључно: да се односи међу речима, кад се преселе у бројеве, у њима заиста и сачувају.

Питање како се то изводи – и како је од тог речника настала машина која пише текст – оно је о чему ће овде бити речи.

Када је трансформер трансформисао свет

Сви данашњи водећи модели вештачке интелигенције изграђени су као вештачке неуронске мреже – компјутерски системи инспирисани радом људског мозга, који информације обрађују кроз испреплетене дигиталне „неуроне“. Није, међутим, увек било тако. Деценијама се вештачка интелигенција градила другачије, кроз ручно исписана правила и логичке кораке које су људи уносили један по један. Такав приступ је, испоставило се, могао да реши само проблеме који су му унапред тачно описани, али није могао да разуме реченицу.

Неуронске мреже, иако су познате још од средине 20. века, преузеле су примат тек у 21. веку, док је права прекретница настала 2017. године, са њиховом новом архитектуром, названом трансформер. Тај назив већина нас изговара свакодневно, а да то и не зна: слово „T“ у скраћеници GPT управо је трансформер – Generative Pretrained Transformer, генеративни, унапред трениран трансформер.

Архитектура дубоког учења о којој говоримо није постојала до пре мање од десет година. Група истраживача у компанији „Гугл“ објавила је научни рад под чувеним насловом: „Пажња је све што вам треба“ („Attention Is All You Need“, иначе алузија на песму Битлса „All You Need Is Love“).

У том раду представљен је управо трансформер. „Гугл“ је осмислио ту технологију, али су је у области АI прве потпуно искористиле и уновчиле друге фирме, пре свега „OpenAI“ са својим „ChatGPT“-јем.

Увезени револуционари

Иза епохалног успеха не стоји безлична корпоративна машинерија, већ група од осам визионара, у чијим се биографијама крије податак који данас звучи као политички и друштвени шамар стању духова у „land of the free“. Наиме, шест од осам твораца револуционарне технологије рођено је изван Америке, док су двојица из САД, али су потомци досељеника или страних научника.

Већина њих није била плод америчког образовног система од малих ногу, већ су то били готови, бриљантни умови, које је америчка технолошка империја просто усисала са различитих крајева планете, понудивши им ресурсе о каквима су у домовини могли само да сањају.

Тим врхунских инжењера и истраживача вештачке интелигенције тада је радио у „Гугловим“ истраживачким одељењима „Google Brain“ и „Google Research“.

Били су то млади људи на врхунцу креативне снаге, репрезентација света у малом. Научник Ашиш Васвани рођен је у Индији, као и инжењерка рачунарства Ники Пармар. Истраживач и програмер Иља Полосухин стигао је из Украјине, истраживач Лукаш Кајзер из Пољске, а стручњак за језичке моделе Лион Џонс из Велса. Најмлађи међу њима, тада двадесетогодишњи Ејдан Гомез, био је стажиста, студент из Торонта. Јакоб Ушкорајт рођен је у Калифорнији, где су му родитељи привремено боравили, мада је одрастао и школовао се у Немачкој. Осми члан тима, софтверски инжењер Ноам Шазир, рођен је у Филаделфији и потиче из породице емиграната из Совјетског Савеза, преко Израела.

Када се погледа уназад, делује потпуно невероватно да компанија која је буквално покренула AI револуцију допусти да је други претекну у њеном коришћењу. Технолошки гигант је измислио и свету поклонио најмоћнији мотор данашњице.

У почетку беше токен...

Све почиње „великим праском“ података. Модел на почетку гута хиљаде милијарди речи са мреже, али их не види онако како их ми видимо. За рачунар, текст је само непрегледан низ симбола. Да би унео ред у тај хаос, текст се прво подвргава ономе што програмери зову токенизацијом.

Замислите то као процес у којем супербрзи дигитални скалпел сече реченице на ситне парчиће – такозване токене. То често нису чак ни целе речи, већ њихови делови, префикси или наставци, као и интерпункцијски знаци. Иначе, у свету вештачке интелигенције ови токени су заправо основна валута: они служе као мера за потрошњу и саобраћај података, па када плаћате коришћење неког модела АI, заправо плаћате број токена које је машина обрадила.

Тим комадићима мери се и величина самог тренинга. Модел „Llama 3“ компаније „Мета“ трениран је на око петнаест хиљада милијарди токена. Да један човек чита без престанка, дању и ноћу, за толико текста било би му потребно око сто хиљада година.

Реч постаје вектор

Права магија, међутим, почиње у следећем кораку тренинга, када се за сваку различиту реч, односно сваки јединствени токен, формира вишедимензионални вектор. То је дуги низ бројева, некада и више хиљада, направљен на основу употребе речи у маси текстова коришћених за тренинг.

Вектор служи као математички кôд за смисао речи, због тога што низ бројева који га чини није одабран насумично, већ статистички одражава начин на који се реч (тачније, токен) употребљава и положај у којем се најчешће налази у односу на друге речи. Језик тако престаје да буде текст и постаје математика.

У визуелном смислу, сећамо се из школе, вектор је стрелица која има величину, правац и смер, а одређен је координатама у тродимензионалном простору. Тако смо представљали векторске величине попут брзине, убрзања, силе…

У случају модела вештачке интелигенције, вектор је одређен поменутим низом бројева, који служе као координате у простору. Зато га је тешко визуелно замислити, јер има хиљаде димензија, а не три.

За лаике, најлакше је да замисле један џиновски, невидљиви координатни систем, али не са две осе (x, y) нити са три (x, y, z), већ са стотинама или хиљадама оса. Свака реч или токен, дакле вектор, добија своје јединствене координате у том простору, свој правац, који представља значење речи. Што је значење речи сличније, то су вектори који те речи представљају – ближи један другом.

Реч вектор није случајно изабрана. Ни раније, ни сада. На латинском, vector значи „носилац“. У природним наукама, он је носилац физичких величина. У медицини носилац заразе. У великим језичким моделима вештачке интелигенције, вектор је постао ствар семантике – носилац значења.

На самом почетку тренинга, те координате су потпуно насумичне и хаотичне. Али како модел чита све више текста, систем сâм уочава законитости. Речи које се појављују у сличном друштву – „црвено“, „плаво“ и „зелено“, или „пас“ и „мачка“ – математичка гравитација почиње да привлачи једну ка другој, и оне завршавају близу у том огромном космосу значења.

Вреди приметити шта модел ту заправо мери. Не значење, него статистику употребе. „Црвено“ и „плаво“ нису синоними, штавише, међусобно се искључују – али стоје на истим местима у реченицама, окружене истим речима, па за машину постају блиске.

На овај начин модел гради свој почетни речник, који може да садржи и више од 100.000 јединствених токена и њихових основних математичких кодова. Међутим, то су само основна, „сирова“ значења речи, суве дефиниције – онакве какве бисмо пронашли у обичном речнику.

Све зависи од контекста

Прави говор је, ипак, сасвим друга прича. Речи су живе, њихово значење се потпуно мења у зависности од „друштва“ у којем се налазе. То друштво је контекст. У реалном језику, али и у великим језичким моделима АI.

Узмимо за пример реч „коса“. У „речнику“ њен фиксни вектор налази се негде између фризерског салона, пољопривредног алата, геометрије и планинских падина.

Пре трансформера, старији системи (рекурентне неуронске мреже, РНН) читали су текст онако како човек чита књигу – реч по реч, редом. Сналазили су се са контекстом, али су на дужим растојањима губили нит – док стигну до краја пасуса, почетак им се већ замаглио.

Трансформер је ту логику променио. Он чита цео текст одједном, мерећи однос сваке речи према свим претходним. Одатле долази његово баратање контекстом – али и још нешто подједнако важно. Посао који се обавља одједном може да се расподели на хиљаде процесора истовремено, који паралелно обрађују више делова текста. То је отворило врата тренингу на количинама текста какве раније нису долазиле у обзир. Величина коју данас видимо није настала само зато што је неко имао више података, него зато што је најзад постојала архитектура способна да их прогута.

Контекст је мост који сировим речима даје прави смисао, омогућавајући машини да „схвати“ иронију, емоцију и дубљу намеру нашег питања како би формулисала тачан одговор.

Тешке речи у центру пажње

Права трансформација и стављање речи у контекст настаје тек када се они почетни, основни вектори пропусте кроз десетине, некада и више од стотину узастопних слојева, где у сваком од њих ради такозвани механизам пажње. Ови слојеви се подешавају током оног истог, мукотрпног тренинга на хиљадама милијарди речи са интернета, када модел паралелно „учи“ правила језика и односе међу речима и препознаје структуре.

Сво то научено знање слеже се у оно што се зове тежинама (weights) – милијарде бројчаних вредности у којима су се слегле правилности целог језика: како се речи слажу, шта на шта утиче, која реч мења значење које, шта обично следи после чега. То одмеравање – колико која реч треба да „обрати пажњу“ на коју – управо је пажња из наслова рада из 2017. године.

У истим тим бројевима налази се и оно што бисмо назвали знањем о свету – да је Париз у Француској, да се вода мрзне на нули... Само што то знање нема људско разумевање, него је статистичко, избројано: што се нека веза чешће јављала у скенираним текстовима, модел је поузданије репродукује.

Кључно је разумети да су тежине непроменљиве. Оне су резултат тренинга и кад је тренинг једном завршен, више се не мењају – ни док разговарате с моделом, ни после милион разговора. Замислите их као брушена сочива: сочиво стоји непомично, а слика која кроз њега пролази се мења. Оно што се у сваком разговору помера јесте место које реч заузима у простору значења, док прелази с једног слоја на следећи. Модел, дакле, не учи док говори с вама. Он само пропушта ваше речи кроз оно што је научио раније. (Не треба мешати ваш конкретан разговор где четбот памти претходна питања и одговоре док разговор траје, са самим моделом АI као софтвером инсталираним на онлајн-серверима који остаје исти и не ажурира се кроз разговор са вама.)

Ти бројеви, односно тежине, притом су распоређени по слојевима и сваки слој ради део посла. Слојеви „хватају“ оно најближе граматици – ко се на кога односи, коме припада који придев – а затим и оно теже: смисао реченице у целини, намеру, тон, иронију. Реч тако путује кроз низ слојева и на сваком следећем излази са нешто прецизнијим значењем него на претходном.

Тежине су заправо право срце система и право знање које машина поседује. Када данас у вестима чујете да је неки модел вештачке интелигенције отворених тежина, open weights, то значи да су његови аутори јавно поделили управо ове милијарде бројки, омогућавајући свима да преузму комплетну мапу знања коју је машина мукотрпно учила месецима.

Матрице и математички цунами

Унутар слојева, тежине су организоване у математичке матрице. Замислите их као огромне Ексел табеле у којима су низови бројева поређани један поред другог. Помоћу тих матрица модел у делићу секунде израчунава односе између речи у реченици.

Причамо о димензијама које су људском уму несхватљиве – реч је о милијардама децималних бројева који се у сваком тренутку међусобно множе и сабирају.

Ова застрашујућа математичка папазјанија обрађује се такозваним множењем матрица, што је операција која покреће прави математички цунами и захтева толику рачунарску снагу да је за тренинг неопходна инфраструктура састављена од хиљада најмоћнијих чипова на планети.

Тако, када напишете реченицу, модел у тренутку израчуна која реч највише утиче на коју, прилагоди њихове математичке кодове и сирове токене уклопи у прави контекст, док основна „дефиниција“ речи остаје иста.

Ако модел добије реченицу „Девојка има дугу и сјајну косу“, тежине и матрице ће препознати присуство речи „девојка“ и „сјајну“, па ће моментално повући координате речи „коса“ дубоко у територију фризура и изгледа.

Ако пак реченица гласи „Планинари су се опрезно пели уз косу падину“, модел ће израчунати односе између речи „планинари“ и „пели“, па ће у тренутку одбацити фризерски салон и значење речи „коса“ привући територији географије и стрмог терена.

Захваљујући том непрекидном, динамичном плесу привлачења и удаљавања у векторском простору, вештачка интелигенција успева да ухвати контекст и оно што смо заиста хтели да кажемо.

Оно што ми називамо интуицијом и разумевањем, за машину је заправо игра милијарди бројева и матрица који прецизно управљају саобраћајем у простору значења.

Халуцинирање на високој „температури“

Супротно популарном веровању, вештачка интелигенција нема унапред спремљене одговоре. Она заправо игра једну бесконачну игру погађања: „Која је следећа реч?“

Начин на који то ради вреди замислити тачно онако како се дешава. Кад вам модел одговара, он не пише одмах целу реченицу, него једну по једну реч. Да би нашао сваку следећу, цео текст који је до тог тренутка написан – ваше питање и све што је дотад одговорио – пропушта кроз све слојеве, до краја, и на излазу добија оцену за сваки појединачни токен у свом речнику. Свих сто хиљада њих, поређаних по вероватноћи, за једну једину реч.

Ако реченица гласи „Појео сам парче укусне...“, на врху те листе наћи ће се „пице“, одмах иза ње „торте“, док ће „аутомобила“ бити негде при дну, с вероватноћом израженом у милионитим деловима процента.

Машина потом бира наставак – али, супротно очекивању, не узима увек онај највероватнији. Она бира из самог врха листе, уз малу, намерно уграђену дозу случајности коју програмери подешавају. Та доза зове се „температура“.

Назив је позајмљен из физике, где виша температура значи и више нереда – што је нижа, машина се чвршће држи највероватнијих речи, а што је виша, у игру улазе и оне мање вероватне, па је текст маштовитији, али и склонији лутању. На нули случајности скоро да нема, па би модел на исто питање, углавном, давао идентичан одговор.

Управо та контролисана несигурност чини да његов текст делује живо уместо механички и објашњава нешто што је сваки корисник приметио: ако исто питање поставите двапут, добићете два различита одговора.

А онда изнова. Изабрана реч се дописује на крај текста и поступак се понавља за следећу: поново кроз све слојеве, поново оцена за стотинак хиљада токена. Па опет, и опет. Машина при сваком кораку одмерава целу дотадашњу причу (додуше, памти међурезултате да не би баш све рачунала испочетка).

Одговор који читате за пар секунди тако је низ од неколико стотина засебних прорачуна, од којих сваки узима у обзир цео дотадашњи разговор.

Ту је, успут, и разлог зашто вам дуги разговори с моделом иду све спорије. Што више текста стоји иза вас, то више машина мора да прочита да би нашла једну једину следећу реч. Оно што нама изгледа као течан разговор, заправо је ланац муњевитих математичких прогноза.

Из тог начина рада произлази и најпознатија мана система АI, оно што се назива халуцинацијама.

Модел, наиме, не тражи тачну реч него вероватну, а то најчешће буде иста ствар – док не буде, јер вероватноћа долази из статистике прочитаног текста, а она се не поклапа увек са стварним светом.

Машина греши истим мирним тоном којим говори истину. На листи вероватноћа нема ознаке за истинито и лажно, само за вероватно и мање вероватно, а тренинг ју је научио да радије погоди него да каже „не знам“.

Паметан, али неваспитан

Међутим, само читање интернета и погађање следеће речи ствара опасну машину.

Замислите да је оно дете са почетка приче читало све – од научних радова до најмрачнијих форума. Добили бисте модел који је невероватно паметан, али у исто време неваспитан, склон увредама или давању опасних савета. Тако настаје основни модел.

Да би овај дивљи интернет-геније постао користан асистент попут „ChatGPT“-ја, следи кључна фаза: фино подешавање и усклађивање.

Људи моделу АI дају задатке и оцењују његове одговоре. Кроз милионе примера, машина у последњој етапи тренинга преправља бројеве (тежине) у својим матрицама. Она учи да своје знање каналише тако да буде безбедна, културна и корисна за људе.

Огледало ума или корисни папагај

На крају, када се скине вео мистике, у језгру вештачке интелигенције нема ни свести, ни душе, ни намере. Постоји само математика застрашујућих размера – и у томе, само по себи, нема ничег лошег.

Та математика успева да постигне нешто чудесно. Пресликавајући милијарде наших написаних речи у свој невидљиви координатни простор, трансформери су заправо изградили својеврсно математичко огледало људског ума, решавајући задатке који су донедавно деловали немогуће.

Невоља почиње када не видимо докле вештачка интелигенција сеже и да њена ограничења не долазе из тренутног недостатка новца или довољно моћног хардвера, већ су суштинска и произлазе из саме природе такве технологије.

„Они (велики језички модели) у суштини само гомилају знање... Могу нешто папагајски да понове, тренирате их да понављају, али нису нарочито паметни. Немају суштинско разумевање“, сматра један од „кумова“ АI и дубоког машинског учења, француско-амерички научник Јан Лекун.

Вештачка интелигенција, дакле, не мисли као ми, бар не још увек, али кроз игру бројева и вероватноће имитира или репродукује нашу интелигенцију, знање и начин на који комуницирамо.

Па зашто онда поново пишем о томе? Имам ли нешто ново да кажем? Заправо, немам. Али желео бих да покушам да систематизујем оно што се пише о вештачкој интелигенцији, јер има много текстова у којима се све меша – сви могући и замисливи ефекти вештачке интелигенције. Управо такви текстови и настају када се суочимо с неком важном појавом чије обрисе тек нејасно назиремо. Али требало би бар да будемо у стању да разликујемо различита питања која вештачка интелигенција отвара, као и литературу која се њима бави.

Најпре, ту су економски и социолошки текстови о утицају вештачке интелигенције. Они се баве растом удела националног дохотка који припада капиталу, као и вишком радне снаге коју би вештачка интелигенција могла да истисне с тржишта рада и која можда неће успети да пронађе нове послове. Вештачка интелигенција се овде посматра као и свака друга технологија која замењује људски рад: при датом нивоу укупне производње, она смањује количину рада потребну за њено остваривање.

Ипак, неке врсте рада вештачка интелигенција може да допуњује, док друге може да замени. Засад углавном видимо ово друго: код програмера, преводилаца, правних асистената, таксиста, наставника и других. Али има и оних чије способности вештачка интелигенција може да унапреди и који би захваљујући томе могли да остварују веће зараде.

Упркос томе, укупан удео дохотка који припада капиталу вероватно ће расти, јер ће се повећавати капитална интензивност производње, односно однос капитала и рада (K/L), док стопа профита може остати иста или чак порасти. А готово сигурно, по нашем уверењу, неће пасти толико да поништи читав раст капиталне интензивности производње.

Доходак капиталиста такође ће вероватно расти, јер компаније које се баве вештачком интелигенцијом имају своје власнике, а ти власници су, као и акционари уопште, имућни људи. Зато раст удела капитала у националном дохотку истовремено значи и раст доходака богатих, а самим тим и већу доходовну неједнакост. 

Шта се онда може учинити? По мом мишљењу, постоје три могућа начина да се овај проблем реши.

(А) Увести гарантовани минимални доходак за све оне који су због вештачке интелигенције остали без посла. То би могло да реши економски проблем, али би могло да створи психолошке и социолошке проблеме. О њима сам већ писао, па нема потребе да то овде понављам.

(Б) Проширити власништво над капиталом тако што би, на пример, сваки грађанин добио непреносиви власнички удео у водећим компанијама за вештачку интелигенцију. Ако удео капитала у дохотку порасте, али капитал истовремено буде у власништву већег броја људи из различитих доходовних група, укупна доходовна неједнакост не мора да се повећа.

(В) Национализовати компаније које се баве вештачком интелигенцијом. То делује као разумна могућност ако имамо у виду оно што говоре заговорници и истраживачи вештачке интелигенције: конкуренција међу компанијама толико је жестока, а огромни финансијски добици делују толико близу и примамљиво да нико нема ни времена ни интереса да размишља о потенцијално катастрофалним последицама које би адаптивна вештачка интелигенција могла да донесе читавом човечанству. Што више верујемо да вештачка интелигенција може да изазове непредвидиве проблеме чију природу унапред не можемо ни да одредимо, то је снажнији аргумент да она буде под контролом државе. Профит који ствара вештачка интелигенција могао би да се слива у државни фонд, а приходи тог фонда потом би се расподељивали свим грађанима.

Опције Б и В сличне су по својим последицама на расподелу дохотка, али је кључна разлика у контроли. У опцији Б компаније не контролише ниједан спољни субјект. У опцији В контролише их држава, и то не првенствено из економских разлога. То нас доводи до следећег питања – оног које превазилази економију.

Други правац размишљања бави се идеологијом кључних оснивача компанија у АI индустрији, па чак – мада је можда мало претерано тако рећи – и својеврсним AI покретом. Добар пример је недавни одличан есеј Николаса Малдера „Читајући Макса Вебера у доба вештачке интелигенције“.

Идеологија оснивача и власника АI компанија је можда и важнија од идеологије ранијих проналазача и индустријалаца попут Едисона, Тесле, Форда или Карнегија, пошто они вештачку интелигенцију не виде само као технологију која замењује људски рад, већ као силу која ће из темеља променити наше животе, па чак и изнова дефинисати шта уопште значи бити човек. Када је реч о променама које тако дубоко задиру у наше животе, идеологија оних који нас воде ка таквој будућности свакако заслужује да буде пажљивије размотрена.

Управо то чине Квин Слободијан и Бен Тарноф у књизи „Маскизам: Водич за збуњене“ (Muskism: A Guide for the Perplexed). Они се баве идеологијом тајкуна из Силицијумске долине зато што управо њихов поглед на свет усмерава развој нових технологија. Технологије нису неутралне – оне су политичке.

Новац свакако јесте један од мотива, али није једини. Миленаризам, еугеника, трагање за утопијом и тежња да се људска врста прошири изван граница Земље – све су то елементи које налазимо у погледима оснивача.

Те идеје важне су за нас не само због технологија које они развијају већ и због њихове спремности да употребе политичка средства и политичку моћ, којом све више располажу, како би створили друштво усклађено с новим технологијама. Или, у најмању руку, друштво какво они желе. То већ мења политички живот у многим земљама.

Чини се да оснивачи појачавају тенденцију ка деполитизацији која је већ постојала током неолибералне глобализације – када су, на пример, бројне институције изузимане из демократске контроле уз образложење да ће њима боље управљати стручњаци. Тајкуни из Силицијумске долине желели би да из демократске контроле изузму много више од тога. Читав политички живот могао би бити замењен одлукама које доноси технологија. Ако економске компаније цветају под централизованом управом супериорних менаџера и власника, зашто онда на сличан начин паметне, технолошки донете одлуке не би могле да учине и друштва ефикаснијим?

Трећи правац размишљања је филозофски. Он поставља питање које је пре неколико дана, у виду упозорења, покренуо Џејкоб Коксон, један од истраживача у компанији Anthropic: да би роботи с вештачком интелигенцијом у једном тренутку, када њихово деловање постане потпуно аутономно, могли да докрајче људе.

Сличну идеју износи Метју Ловенстајн у занимљивом раду „Застарелост коња: Предвиђање будућности човечанства у свету којим доминира вештачка интелигенција“, у којем данашње људе пореди с некадашњим коњима. Број коња се вековима повећавао јер су их људи користили за све и свашта, од пољопривреде до транспорта. Али како су послови за које су коњи коришћени постепено механизовани, они су губили своју употребну вредност, па је и њихов број у свету нагло опао.

Зар се, сугерише Ловенстајн, нешто слично не би могло догодити и људима – да их вештачка интелигенција неко време задржи, али да, како их супериорна раса вештачких интелигенција буде сматрала све мање корисним, број људи постепено буде смањиван, све док на крају можда не будемо и потпуно елиминисани?

Сличан ток размишљања окреће питање у другом смеру: да ли је могуће да је и нас створила нека друга врста, коју смо потом, када смо постали довољно моћни, елиминисали?

На крају нас овакав начин размишљања – у који нећу дубље залазити јер о томе не знам довољно – доводи до питања шта је уопште живот и могу ли се ментални и физички свет у потпуности раздвојити.

И, на крају, не можемо сасвим да занемаримо могућност да вештачка интелигенција не испуни обећања нити оправда страхове које тренутно изазива. Не само да можда неће постати онолико профитабилна колико тврде њени творци и власници – већ би могла да се претвори у огроман финансијски балон. Могло би се чак догодити и да су њени економски ефекти прецењени.

Не мислим да је аналогија сасвим одговарајућа, али се добро сећам помаме која је захватила чак и веома образоване и паметне људе како се приближавала 2000. година када се страховало од такозваног миленијумског бага, Y2K. Продавнице су, наводно, требало да остану без робе, гладни људи да тумарају градовима у потрази за храном, а авиони да престану да лете.

Али у том случају ствари су се прилично брзо вратиле у нормалу: после 1. јануара 2000, двадесет четири сата касније, освануо је 2. јануар 2000. 

Математика је егзактна наука, заснована је на скупу аксиома (очигледних истина чија се тачност подразумева) помоћу којих се доказују теореме (комплекснија тврђења чија истинитост није очигледна). У то време математика је пролазила кроз озбиљну кризу јер су различите математичке „школе“ полазиле од аксиома које нису биле потпуно истоветне, што је резултовало бројним неконзистентностима и парадоксима.

Хилберт је био убеђен да се математика може поново изградити тако што ће се изабрати нови, пречишћени сет аксиома а затим доказати његова комплетност и непротивреченост. Из таквог једног скупа аксиома следили би докази свих теорема на начин који би био потпуно неспоран и чврсто утемељен на здравим математичким основама.

Око ове Хилбертове идеје настао је 1920. године читав покрет који је поново кренуо да систематски „зида“ оно што данас називамо савременом математиком.

Иако је Хилбертов покрет имао неспорне резултате, један аустријско-немачки математичар показао је да је крајњи циљ недостижан.

Генијални математички логичар Курт Гедел је 1931. године кроз своје „теореме некомплетности“ показао да ће у свакој научној теорији која полази од конзистентног, непротивречног сета аксиома и која у себи садржи макар малу количину основних рачунских операција (математика, физика, хемија, биохемија, економија и ко зна шта све још), увек постојати истинита тврђења чија се тачност неће моћи доказати.

Хилберт је умро сломљеног срца, а Геделово достигнуће сматра се једним од највећих научних достигнућa XX века. Поменућемо Гедела још једном, касније.

Седам милиона долара за седам нерешених проблема

Математика је, у међувремену, направила огромне кораке. Тачно сто година након што је Хилберт објавио свој иницијални списак, почетком XXI века, амерички математички Институт „Клеј“ објавио је своју листу од седам најзначајнијих нерешених проблема у математици која нимало не личи на Хилбертову. Институт се у избору базирао, пре свега, на значају проблема и њиховим импликацијама на даља истраживања.

Илустрације ради, најчувенији проблем на листи, тзв. „Риманова хипотеза“, има толико велики значај у теорији бројева да су се математичари поделили на две велике групе: у првој су они који верују да је хипотеза тачна, у другој они који су убеђени да је хипотеза погрешна. Из та два могућа исхода настале су две паралелне гране математике које се и даље развијају, иако ће једна од њих, кад Риманова хипотеза буде решена, морати да буде комплетно одбачена.

Институт је за решење сваког проблема са листе обезбедио и награду од милион долара. Да се разумемо, ниједно решење не може да буде прихваћено преко ноћи: неопходно је да оно буде публиковано у значајном научном часопису, да прође независну рецензију од стране квалификованих математичара и да се у научној заједници формира консензус да је решење тачно.

Читав процес има и временску димензију: од тренутка објављивања рада па до тренутка доделе награде потребно је да прође најмање две године, при чему горња временска граница не постоји.

Имајте на уму Курта Гедела – он је доказао да никад нећемо моћи да докажемо све тврдње. Постоје истине које су недоказиве и сасвим је могуће да неки од проблема са списка спада управо у ову категорију.

Необичан случај Григорија Перељмана

До данас је решен само један проблем са миленијумске листе: Поенкареова коњектура.

Решење проблема објавио је руски математичар Григориј Перељман 2002. године. Верификација решења потрајала је јако дуго, делимично и због нечасних покушаја да се његово решење присвоји и припише неким другим људима.

Све то изазвало је огромну горчину код Перељмана који је у више наврата истакао да је научна заједница озбиљно корумпирана. Перељман каже да проблем није у релативно малом броју људи који се бави нечасним стварима, већ у много већем броју оних који ту срамоту гледају са стране и не подижу свој глас.

Када му је Институт „Клеј“ коначно доделио награду од милион долара за тачно решење миленијумског проблема 2010. године, Перељман је одбио да је прими, иако је у то време живео у Санкт Петерсбургу, како легенде кажу, у гарсоњери од 40 квадрата са својом мајком. Одбио је да 2006. године прими и Филдсову медаљу, највеће математичко признање које се сматра еквивалентном Нобеловој награди. Штавише, Филдсову медаљу је знатно теже добити: додељује се сваке четврте године искључиво математичарима који су млађи од 40 година.

Постоје индикације да је Перељман потпуно напустио математику 2012. године како би се бавио „неким другим стварима“. Које су то ствари, где ради (ако уопште ради), од чега и где живи – остаје мистерија. Постоји један његов „разбарушени“ снимак са пластичном кесом на пешачком прелазу негде у Русији и то је све. 

Навије-Стоксове једначине

Један од миленијумских проблема односи се на тзв. „Навије-Стоксове једначине“. Ове једначине описују кретање флуида (течности и гасова) и имају огроман значај у техници. Једначине су толико компликоване да се могу решити само приближно, али су, и поред тога, на бази њих изграђени ефикасни модели који данас имају широку употребу.

Користе се у пројектовању ракета, авиона, у временској прогнози, у конструкцији аутомобила, у климатизацији, нуклеарним реакторима, за симулирање тока крви кроз вене, артерије и срчане залиске, за пројектовање градских водоводних мрежа и ветрогенератора, за оптимизацију транспорта гаса и нафте, у војној индустрији (пројектили, бомбе), чак и у видео-игрицама где се упрошћене Навије-Стокс једначине користе за креирање реалистичних визуелних ефеката који укључују воду, маглу, дим, ватру или експлозије.

Ове једначине описују и турбулентна струјања која су у природи честа (свако ко се возио авионом зна шта то у ваздуху значи), иако је наше разумевање ове појаве и даље недовољно.

Како се ове једначине користе? Узмите, на пример, временску прогнозу. За њу вам је потребан велики скуп почетних услова (тренутна температура, брзина ветра, притисак, влажност, конфигурација тла, положај сунца, доба дана за велики број тачака у одређеном подручју). Из ових почетних услова, коришћењем нумеричких (приближних) метода и неког од потврђених метеоролошких модела (који почивају на Навије-Стоксовим једначинама), супер-компјутери израчунавају какви ће бити атмосферски параметри у неком будућем тренутку. И онда вам Биљана Вранеш све то лепо прочита и објасни.

И поред тога, ми о овим једначинама не знамо пуно. Не знамо, на пример, да ли оне имају „прихватљива“ решења за сваки скуп иницијалних података. Иако математика не може да функционише без појма бесконачности, природа, по правилу, не дозвољава манифестацију нечег што је бесконачно велико.

Нећете у атмосфери пронаћи тачку бесконачног притиска или подручје апсолутног вакуума (тзв. „сингуларитет“). Температуре се од места до места мењају постепено – никад вам Биљана неће рећи да је у Крушевцу температура –20^оC, а у Краљеву +40^оC. Нагле, скоковите промене, у природи су врло ретке.

Другим речима, природа воли постепене промене, од тачке до тачке, из секунде у секунду. Погледајте данашњу температурну криву у некој метео-апликацији на свом мобилном телефону: видећете да она представља низ „брежуљака“ (у складу са порастом и опадањем температуре) на којима не постоје велика, нагла искакања или прекиди. Математичари би рекли да је температурна крива „глатка“.

Миленијумски проблем лаички гласи: да ли Навије-Стоксове једначине за сваки скуп почетних услова имају искључиво глатка решења, налик ономе што видимо у природи? Или, под одређеним условима, ове  једначине дају сингуларитете, тачке у којима је нека физичка величина бесконачна (попут брзине струјања или притиска). Математичари би рекли да се у том случају ове једначине „распадају“.

На ово питање нема одговора више од 90 година.

Бакмастер-Алпогеове једначине

Средином августа ове године, двојица научника, Тристан Бакмастер и Левент Алпoге, направили су значајан продор ка решењу. Дошли су до решења на упрошћеном (тзв. Ојлеровом) систему једначина који подразумева идеалан, нестишљив флуид који може да тече без отпора (вискозности) кроз порозан медијум. Остало им је да направе финални корак и одраде генерализацију.

У свом раду интензивно су користили „Codex“, алат компаније „ОpenAI“ базиран на вештачкој интелигенцији (AI) који научницима и програмерима помаже у писању софтвера и тако омогућава брзу верификацију одређене претпоставке. „Codex“ је, заправо, добро познати ChatGPT, пресвучен у „радничко одело“, тако да може директно да „петља“ по вашем програмском коду, а не само да одговара текстуалним порукама.

Научници су „Codex“ плаћали из свог џепа, као и милиони других корисника широм земљине кугле, иза њих није стајала ниједна институција. Тај трошак није мали – ако сте озбиљан корисник и ако су израчунавања дуготрајна а софтвер компликован, као у њиховом случају, месечни трошкови лако могу да достигну и неколико хиљада евра.

Почетком септембра кроз друштвене мреже пронела се вест да је још један миленијумски проблем решен, и то коришћењем вештачке интелигенције. Већина лаика је типовала да иза решења стоји компанија „Anthropic“ и њихов чувени AI модел познат под именом „Claude“. Теренс Тао, вероватно водећи математичар данашњице и добитник Филдсове медаље, покушао је да смири страсти: ниједно решење не може да буде прихваћено пре него што га темељно провери научна заједница. А за то је потребно време, које често уме да демантује тврдње самоуверених аутора.

Бакмастер и Алпoге су 7. септембра у три своја рада објавили своје решење које није довољно опште, али је и даље импресивно. Теренс Тао је одмах рекао да очекује да ће употребљени метод у блиској будућности резултовати комплетним решењем.

Бакмастер се јавно извинио што је квалитет текста (не и доказа) слаб, додајући да је био под притиском да радове објави што пре, знајући да се нешто иза брда ваља. И био је у праву.

„ОpenAI“ решење

У уторак, 8. септембра, „ОpenAI“ је на Твитеру објавио пост који почиње овако:

„Објављујемо решење миленијумског проблема 'Навије-Стокс', једног од најкомплекснијих проблема са саме границе нашег математичког знања.“ 

У наредне две реченице проблем је укратко објашњен, и то је то, то је пост. У њему није било места за Тристана Бакмастера и Левента Алпогеа. „ОpenAI“ ће их поменути као значајне тек накнадно, у потпуно одвојеном саопштењу.

Испоставиће се да је „ОpenAI“, да би дошао до решења,  употребио преко 10.000 координисаних AI агената од којих је сваки био јачи од њиховог најбољег досадашњег модела „GPT 6 Аstra“. Рад је започет крајем августа и трајао је 88 сати. За то време AI агенти су разменили око три милиона порука са око 130 милијарди токена (речи или делова речи). По ценовнику компаније, вредност утрошеног времена и компјутерских ресурса већа је од 10 милиона долара.

На интернету се може наћи „папирната“ верзија доказа, класичан научни рад намењен математичарима који детаљно треба да прегледају преко 160 страница текста у наредних неколико месеци, можда и година. Како је, међутим, „ОpenAI“ тако сигуран да је објављено решење тачно? Зато што математичари данас имају савремене компјутерске алате за формалну проверу доказа математичких теорема.

Један такав алат, „Lean“, заснива се на специјалном програмском језику који математичке теореме може да претвори у низ повезаних логичких корака. Апстрактни математички изрази конвертују се у програмски код који их даље разлаже на фундаменталне логичке аксиоме, а затим аутоматски проверава да ли је сваки корак у доказу валидан.

Алат је иницијално развио „Мајкрософт“, али га тренутно одржава и усавршава непрофитна организација „Lean Focused Research“ (FRO). Алат као што је „Lean“ може у врло кратком року да открије сумњива или нетачна места у доказу, а уз то не подлеже „халуцинацијама“ карактеристичним за AI моделе. 

„ОpenAI“ је уз научни рад приложио и „Lean“ код који је прошао машинску проверу (трајала је преко 17 сати). Иако је ово веома значајан елемент у прилог тачности решења, Теренс Тао каже да је „Lean“ онолико добар колико су добре аксиоме на којима је заснован. Другим речима, све то је лепо, али се доказ не може прихватити ако у рецензији не учествују стручњаци од крви и меса.

Шта се, заправо, десило?

И док су на интернету почели да се ређају хвалоспеви о томе како је AI коначно успео сам да реши проблем пред којим су људи били немоћни, док су неки новинари већ почели да пишу текстове о томе како је 8. септембра достигнута тзв. „општа вештачка интелигенција“, способна да реши било који проблем у било којој области, на површину су почели да испливавају многи детаљи који су у свега неколико дана бацили сасвим друго светло на ово достигнуће, до те мере да је „ОpenAI“ поистовећен са „империјом без скрупула“. Оригинални пост на „Твитеру“ („Иксу“) има преко 5.000 коментара и већином су (изразито) негативни.

Шта се, заправо, десило? Биће потребно много времена да се реконструишу сви детаљи, али ствари, отприлике, стоје овако...

Тристан Бакмастер, један од двојице математичара који је током августа начинио продор ка коначном решењу, сазнао је 3. септембра да је информација о њиховом научном раду стигла у „ОpenAI“ и да компанија ради на истом проблему. Контактирао их је како би утврдио чињенице. Уместо појашњења добио је понуду да „Codex“ од сада користи бесплатно. Након тога уследиле су две много непристојније понуде од Себастијана Бубека, водећег истраживача у компанији.

Прва понуда: „ОpenAI“ ће дозволити Бакмастеру и Алпогеу да објаве своје делимично решење први. Дан касније „ОpenAI“ ће објавити своје, комплетније, и у њему поменути Бакмастера као „људско биће“ које се највише примакло коначном решењу.

Бакмастер је одбио понуду јер се такви договори у научној заједници не праве.

Бубек му је одговорио, помало претећи: „Зашто желите да уништите своју научну каријеру? Ако ви не желите да искористите моју љубазност, онда ја и не морам да будем љубазан.“

Уследила је друга понуда: „ОpenAI“ ће преправити свој доказ тако да у списак аутора укључи и Бакмастера, али тако да његов сарадник Алпоге буде искључен, зато што је он запослен у ривалској компанији „Anthropic“. Бакмастер је ову понуду одбио као дубоко неморалну.

Уместо тога, поставио је директно питање: „Да ли је 'ОpenAI' у свом доказу користио резултате рада до којих је дошао 'Codex' током његових приватних chat-сесија?“

„ОpenAI“ је одговорио да компанија не користи сазнања из приватних сесија својих корисника. На поновљено инсистирање Бакмастера да му се одговори јасним „да“ или „не“, компанијa је узвратила ћутањем. У званичном саопштењу које је уследило накнадно, стоји нешто сасвим друго: „Иако је то мало вероватно, ми не можемо у потпуности да одбацимо могућност да су деперсонализовани подаци креирани током употребе наших производа били искоришћени за усавршавање наших модела.“

Све ово Тристан Бакмастер је обелоданио пре него што је „ОpenAI“ објавио своје решење чувеног проблема. Како сам каже: „Ја текст њиховог доказа још нисам прочитао. Али сам био принуђен да изађем у јавност са свим оним што сам чуо, што ми је речено, што ми је предложено... Алтернатива је била да ћутим и слушам њихова саопштења за која сам знао да ће бити лажна.“

Ко је пронашао решење

И заиста, „ОpenAI“ је свашта демантовао у последњих неколико дана: и да су знали за детаље рада Бакмастера и Алпогеа, и да су им упућивали претње и неморалне понуде, и да су имали било какав мотив осим жеље да потврде вредност своје технологије.

Себастијан Бубек је обраћање Бакмастера назвао монтираним, са намером да запали јавно мњење. Контакт са њим је постојао, али искључиво у намери да му се ода „заслужено признање за претходна достигнућа“. Компанија се латила овог проблема искључиво у намери да буде боља од „Anthropica“, уз минимално људско учешће.

Рекли су да је у решавању проблема учествовао само један човек: онај који је формулисао задатак, све остало је AI агент одрадио сам. Испоставиће се, међутим, да је то била лаж: чак је и почетно питање формулисао „Codex“, на основу претходног искуства и (непознатих) инструкција из компаније. Уместо једног човека на проблему је радио читав „ОpenAI“ истраживачки тим. Уместо једног АI агента коришћено је 10.000. И није се радило о једном насумичном покушају, било их је много више.

Како време одмиче и како све више математичара и физичара почиње да чита рад који је објавио „ОpenAI“, све је више назнака да је и ово решење парцијално. Како су већ приметили Стан Паласек (математичар из Принстона) и Теренс Тао, објављено решење покрива само трећу и четврту тачку из формулације миленијумског проблема (која се заснива на постојању спољашње силе), док су прве две, које математичари сматрају значајнијим, и где спољне силе нема, само дотакнуте. Другим речима, и поред тврдњи из „ОpenAI“ да су решили општи проблем, то није тачно.

Да ли ће Институт „Клеј“ прихватити овакво решење, остаје да се види. На крају, решење се базира на „сажимајућем вртлогу“, концепту који су доста раније разрадили Диего Кордоба и Луис Мартинез-Зороа, истом оном који су, гле случајности, користили Бакмастер и Алпоге. Сам Бакмастер је раније рекао да „ако неко треба да добије награду Института 'Клеј', то је Луис Мартинез-Зороа“.

Да ли је „ОpenAI“, тј. њихов „Codex“ покрао рад Бакмастера и Алпогеа и тако обезбедио савршену полазну основу за „ОpenAI“? То никада нећемо знати. Али постоји једва ствар која боде очи: „ОpenAI“ нема врхунског стручњака за механику флуида. Концепт „сажимајућег вртлога“ толико је компликован и тражи огромно академско предзнање како бисте уопште могли да формулишете смислено питање или задатак у коме би се овај феномен употребио.

Како је неко из „ОpenAI“ уопште био у стању да почетком септембра крене од празног листа папира, од сажимајућег вртлога о коме нема појма, од једначина о којима не зна ништа и онда у осам дана реши један од најтежих проблема данашњице? Чак и уз помоћ AI, то је невероватна мисија. Да би то било могуће потребно је да не крећете од нуле, неко или нешто мора да вам да ветар у леђа.

„ОpenAI“ је сам признао да је трошак који су направили решавајући миленијумски проблем десет пута већи од награде коју даје Институт „Клеј“, за коју, иначе, нису ни заинтересовани. То је, објективно, „ситниш“ за фирму која намерава да током свог предстојећег изласка на берзу, од инвеститора који већ стоје у реду, покупи милијарде долара. Чак и ако мали део оде на одштету двојици научника којима су упропастили животно дело, све то је у „великој шеми ствари“ потпуно безначајно.

Уместо закључка, ево скраћене верзије за оне којима се од математике и физике врти у глави:

Неко узме камион песка са плаже. Од тог песка се направе чипови. Од тих чипова „ОpenAI“ направи машину која је „табула раза“, глупа као ћускија. Онда „ОpenAI“ покупи 1 ЕБ (један ексабајт = 1.000.000.000.000.000.000 бајтова) људског знања са интернета, најчешће не питајући никог за дозволу, ту и тамо уз неку симболичну надокнаду. Тако направе најјачу и најпаметнију машину до сада. Ту машину држе у своја четири зида, не може да је користи нико, па ни научници који су створили информације које је „ОpenAI“ у ту машину уградио. Сво то сумирано, дестиловано знање читаве цивилизације припада компанији.

Онда се из гомиле прочитаног, можебити из неке „Codex“ или „ChatGPT“ сесије, изабере нека обећавајућа, солидно разрађена идеја, неки проблем чије ће решење да одјекне у јавности. Фирма, наравно, то не ради намерно, али се таква могућност, као што сами рекоше, „не може искључити“.

Онда се у решавање проблема упрегне сав хардвер најјаче компанијске машине и применом бруталне силе коначно нађе решење у свега неколико дана.

Оригиналним ауторима се, на крају, упути неки „indecent proposal“, тек да покупе мрвице са стола. На крају, „ОpenAI“ објави спектакуларно саопштење. Следи излазак на берзу, перфектан тајминг. А тамо се не инвестира у нечији морал – паре се улажу се у пословну способност (шта год то значило) и очекивани профит. И онда с неба падне 1.000 милијарди долара.

„Не оптужујем никог“, рекао је Бакмастер, „али се осећам као Гари Каспаров након што је 1997. године изгубио меч против компјутера 'Deep Blue'. What a time to be alive!“

Наставиће се... 

Много тога десило се од тренутка када сам почео да пишем овај текст и постоји значајна могћуност да ће он, у тренутку свог објављивања, већ бити увелико застарео. Ипак, да поменемо најзначајније моменте:

„OpenAI“ је потврдио „Њујорк Тајмсу“ да је компанија, у последњих пет дана, направила огроман напредак ка решењу још једног миленијумског проблема и да се тренутно припрема саопштење за јавност. По својој прилици коришћен је исти онај неименовани, супер-моћни АI агент који је употребљен у случају Навије-Стоксових једначина.

Рекло би се да ово потврђује гласине које круже интернетом у последњих 48 сати, да је „Open AI“ решио „Hodge“ коњектуру. Постоје још увек непотврђене информације и да је, на другој страни, ривалски „Аnthropic“ решио још један нерешени миленијумски проблем – коњектуру „Birch, Swinnerton-Dyer“. Оба ова миленијумска проблема сматрају се екстремно тешким за решавање (и једнако тешким за објашњавање).

Ако се све ово испостави као тачно, свет више неће бити исти. Од 2000. године па до овог септембра, само је један миленијумски проблем био решен. А онда су АI системи, у свега десет дана, савладала још три (ако је веровати „поузданим изворима“).

Значајно? Да! Импресивно? Колико и победа виљушкара у дизању тегова.

А јуче, 11. септембра, објављено је подуже саопштење иза кога је стало 25 добитника Филдсове медаље (међу њима је и Теренс Тао), из кога издвајамо најзначајнији део:

„Циљеви компанија које се баве вештачком интелигенцијом и циљеви математичке заједнице потпуно су неусклађени. Последњих месеци, успех вештачке интелигенције у решавању великих математичких проблема одјекнуо је далеко изван математичких кругова. Међутим, игнорише се чињеница да је решавање проблема само средство за постизање примарног циља – концептуалног, дубоког разумевања проблема и његових импликација. Заборављање ове чињенице у свету вештачке интелигенције може окренути то средство против самог примарног циља. Заиста, масовна производња тврдњи по принципу 'тачно/нетачно' све бржим темпом могла би да уништи плодно тло уместо да удахне живот новим идејама.“

Како год било, ово се неће завршити на математици.

Ненси Грејс Роман упамћена је као врхунски астроном, одличан менаџер и велики заговорник ширег учешћа жена у истраживању космоса. Учинила је доста да премости јаз и нездраво ривалство између две групе астронома: оних који су космос посматрали из земаљских опсерваторија и оних који су се ослањали на космичке сонде.

Надимак „мајка Хабла“ добила је захваљујући својој пионирској улози у пројектовању најчувенијег свемирског телескопа. Због тог надимка није била нарочито срећна јер је сматрала да се тиме умањује учинак других, који су такође радили на истом пројекту.

Едвард Вајлер, астроном који је овај надимак исковао, сматра, међутим, да је он сасвим на месту: „Млади научници који су изградили своје бриљантне каријере на материјалу који им је обезбедио 'Хабл' нису свесни ко им је, заправо, то омогућио. Ненси Грејс Роман је била особа која је око идеје Хабловог свемирског телескопа организовала научну заједницу а затим убедила Конгрес да обезбеди финансијска средства. Њена визија уткана је у скоро све што је НАСА урадила током неколико наредних деценија.“ 

Иза огледала

НАСА је 2010. пројекат овог телескопа ставила на списак мисија највишег приоритета у наредној деценији, али питање је да ли би он био успешно приведен крају да две године касније НАСА од Националне извиђачке службе (NRO) није на поклон добила главно огледало пречника 2,4 метра. Огледало је првобитно било намењено шпијунском сателиту од кога се одустало, тако да НАСА није морала да уложи ни цент у развој главне телескопске компоненте.

По својој величини, ово огледало упоредиво је са величином примарног огледала на космичком телескопу „Хабл“, али има око 100 пута шире видно поље са скоро идентичним нивоом детаља. Огледало је, са друге стране, било значајно веће од планираног, што је имало контрадикторне импликације: научни потенцијал мисије значајно је порастао, али се остварена финансијска уштеда брзо истопила на конструкцију пратећих елемената који су морали да постану већи и комплекснији.

У конструкцију телескопа са преко милион делова било је укључено на хиљаде инжењера. Телескоп, централна шасија, инструменти, термички штит и соларни панели, сви ти делови конструисани су и тестирани засебно, на удаљеним локацијама. Цео процес био је мучно спор, нарочито током пандемије ковида када су прекинути бројни ланци снабдевања а велики број радника отишао на боловање. НАСА је те 2020. година морала да инвестира додатних 400 милиона долара само да би пројекат одржала у животу.

Највећа опасност, ипак, дошла је од стране политичара, пре свега Доналда Трампа који је у предлогу буџета за фискалну 2019. годину тражио да пројекат буде ликвидиран јер је сматрао да НАСА може много паметније да искористи 3,2 милијарде долара планираних за телескоп.

Иако су неке независне процене дигле овај износ на 3,6 милијарди, Конгрес се супротставио председниковој намери и сачувао пројекат. Трамп, наравно, није одустао: само годину дана касније покушао је исту ствар – да телескоп елиминише из буџета планираног за 2020. годину са образложењем да НАСА треба да се фокусира на комплетирање енормно скупог телескопа „Џејмс Веб“. Од тога није било ништа јер се Конгрес по други пут „попречио“ испред свог председника.

Злопамтило или не, Трамп је морао да сачека свој други мандат и 2025. годину како би поново запретио кресањем буџета предвиђеног за астрофизичке пројекте са 7,3 милијарди долара на свега 3,9. Ово би дефинитивно угрозило конструкцију телескопа који је у том тренутку већ прогутао скоро 3 милијарде долара и био углавном комплетан. Срећом, Конгрес уме да се инати баш као и Трамп: конгресмени још једном нису били расположени да спроводе Трампове мере штедње на уштрб врхунске науке, те је пројекат завршен,

Укупни трошкови ове мисије се процењују на око 4.3 милијарде долара, што представља скоро половину буџета уложеног у значајно већи телескоп „Џејмс Веб“.

Новинари су мало пожурили са тврдњом да ће нови телескоп превазићи оно што су већ постигли „Хабл“ и „Џејмс Веб“, али то није ни делимично тачно. Овај телескоп је нешто сасвим друго за нешто сасвим треће. Рецимо, „Џејмс Веб“ је телескоп који је специјализован за посматрање неба у инфрацрвеном светлосном подручју. „Ненси Грејс Роман“, са друге стране, користи видљиву светлост и мањи, почетни део инфрацрвеног спектра. 

Лансирање и коментари

Телескоп је коначно склопљен у једну целину у летачком центру „Годард“ у Мериленду крајем 2025. године. Након што су обављени сви потребни тестови (отпорност на вибрације, ниске температуре, вакуум и акустичне феномене карактеристичне за полетање), телескоп је транспортован у Флориду и припремљен за полетање.

Иако је лансирање, због константног кашњења, било иницијално предвиђено за 2027. годину, завршне операције ишле су тако глатко да је велики део изгубљеног времена повраћен. Лансирање је успешно обављено са Флориде у недељу 30. августа, ракетом „Falcon Heavy“ Маскове компаније „Space X“.

Врхунска је иронија да је НАСА прве честитке након успешног лансирања добила управо од Доналда Трампа који је читав догађај гледао из свог кабинета: „Човече, баш је изгледало спектакуларно на ТВ-у“, рекао је сарадницима.

Обраћајући се одмах затим преко телефона Џареду Ајзакмену (директору НАСА) и Илону Маску, рекао је егзалтирано: „Џаред, Илон, радите фантастичан посао, ја сам тај који вам обезбеђује потребан новац.“ А онда није пропустио прилику да „скромно“ похвали и самог себе (а кога би другог): „Посетио сам свемирски центар 'Кенеди' 1996. године: нигде никог, трава је расла кроз пукотине у бетону на узлетишту. Центар је био буквално затворен. А сад, погледајте, поново смо најјачи. Нај-ја-чи! Ви сте најјачи у космосу а ми смо најјача држава на свету.“ 

Истине ради, Свемирски центар „Кенеди“ био је затворен 2016. године само два дана, и то због тадашњег урагана „Метју“. А пројекат је комплетиран не захваљујући Доналду Трампу него упркос њему.

Ка другој Лагрaнжовој тачки

Телескоп је тренутно на путу до такозване „Лагранжеве тачке 2“ (L2), исте оне у којој се већ налази „Џејмс Веб“.

Лагранжеве тачке су места у Земљиној околини у којој се гравитационе силе Земље и Сунца суперпонирају на врло специфичан начин: космичка летелица смештена у близини Лагранжеве тачке може такорећи без утрошка горива да одржава фиксан положај у односу на Земљу и Сунце. Иако постоје четири овакве тачке, само је поменута L2 од неког практичног значаја: налази се на правцу Земља-Сунце, на око 1,5 милиона километара иза Земљине орбите.

У тој тачки телескоп може истовремено да „окрене леђа“ и Земљи и Сунцу и тако елиминише њихов сјај. Овим се додатно елиминише и топлотно зрачење ова два небеска тела које погубно делује на квалитет осматрања у инфрацрвеном делу спектра.

Новинари су мало пожурили са тврдњом да ће нови телескоп превазићи оно што су већ постигли „Хабл“ и „Џејмс Веб“, али то није ни делимично тачно. Овај телескоп је нешто сасвим друго за нешто сасвим треће. Рецимо, „Џејмс Веб“ је телескоп који је специјализован за посматрање неба у инфрацрвеном светлосном подручју. „Роман“, са друге стране, користи видљиву светлост и мањи, почетни део инфрацрвеног спектра. 

Потрага за резервном планетом

Један од примарних циљева телескопа „Роман“ јесте да трага за егзопланетама, тј. планетама које не припадају нашем Сунчевом систему већ орбитирају око других звезда у нашој галаксији. Иако смо до сада открили на стотине таквих планета, број оних које личе на Земљу, које могу да представљају оазе живота у негостољубивом космосу, релативно је мали. Управо ту нови телескоп треба да да велики допринос.

Зашто су егзопланете битне? Ако посматрамо само планете у нашем Сунчевом систему, ми видимо тек један тренутак у њиховој еволуцији и можемо само да нагађамо каква ће бити њихова будућност. Гледајући друге планете у другим системима можемо паралелно да пратимо разне фазе планетарне еволуције и истовремено добијемо одговор на нека важна питања:

Колико је наш систем посебан? Колико планета има атмосферу, магнетно поље, стеновиту површину, један или више природних сателита? Колико планета налик на Земљу има у нашем космичком суседству? Да ли нека од њих има атмосферу чији састав указује на „биолошки потпис“, утицај живих организама?

И све то води ка оном главном, ултимативном питању: „Да ли смо сами у космосу?“

Како се откривају егзопланете? Тај задатак је, са техничке стране, екстремно изазован јер су планете неупоредиво мање од звезда око којих круже. Гледано са Земље, те планете су толико близу матичне звезде да су, најчешће, потпуно сакривене у њиховом сјају. Много је лакше усликати комарца који нервозно обиграва око екстремно сјајне уличне лампе са растојања од неколико стотина километара.

И поред тога данас постоји бар десетак у пракси потврђених начина детекције екстра-соларних планета. 

Како гледати 

Један од најефикаснијих и најлакше разумљивих је метод транзиције. Ако неким јако осетљивим инструментом посматрате удаљену звезду и ако између вас и звезде промакне планета која кружи око ње, инструмент може да уочи скоро неприметно смањење сјаја звезде током времена транзиције. У случају планете величине Јупитера која пролази испред Сунца то смањење сјаја износи око 1%. Ако је планета много мања, попут Земље, учинак је много скромнији, једва 0,008%.

Метода је далеко од савршене јер један облак гаса или прашине може да има скоро идентичан учинак као и читава планета. Зато једна транзиција никад није довољна – потребно је да се исти резултат периодично понавља, уз независну проверу, обично коришћењем других средстава. Уз то, метода има смисла само ако орбита планете пресеца нашу линију посматрања и ако је планета довољно велика, што се догађа у, отприлике, 1% случајева.

Приликом транзиције, део светлости звезде пролази кроз атмосферу планете тако да је из „помешаног“ спектра могуће закључити од чега је начињен планетарни гасовити омотач. До сада смо тако на тим далеким световима успешно детектовали водену пару, метан, угљен-диоксид, натријум, калијум...

Друга метода још је суптилнија. Обично замишљамо да планета кружи око много масивније, непомичне звезде, али у стварности и звезда и планета круже око заједничког центра масе који је неупоредиво ближи звезди него планети. У једном таквом „дуету“ матична звезда није апсолутно непомична тако да се њено кретање може открити коришћењем „Доплеровог ефекта“: док се креће ка нама, боја звезде помера се ка плавом делу спектра, док се креће у супротном смеру – ка црвеном.

Те једва приметне промене боје звезде указују на присуство непознатог, масивног пратиоца. У идеалном случају, осциловање звезде око центра масе може се директно детектовати праћењем њеног положаја.

Трећа метода заснива се на познатој чињеници да гравитационо поље деформише простор, самим тим и путању светлости. Замислите удаљену звезду испред које, игром случаја, пролази нека масивна звезда. Та масивна звезда својом гравитацијом, попут неког големог сочива, криви путању светлости коју емитује звезда из позадине. Гледано са Земље, звезда у позадини накратко постаје већа и сјајнија. Ако се око ње налази неки планетарни пратилац, рефлектовано светло са удаљене планете на Земљи ће бити детектовано као изненадни, додатни пораст сјаја матичне звезде.

За разлику од прве две методе које најчешће детектују огромне планете које круже на малом растојању од своје звезде, ова метода може да детектује мале планете на врло удаљеним орбитама, чак и „лутајуће“ планете које немају своју матичну звезду.   

Ту је, на крају, и могућност директног осматрања. Да би тако нешто било могуће, неопходно је блокирати бљештаву светлост звезде око које планета кружи посебним инструментом као што је коронограф. Метод је ефикасан у случају младих, топлих и великих планета које се крећу по довољно широким орбитама.

Предност ове методе је што истовремено омогућава коришћење спектрометра чиме се може утврдити хемијски састав атмосфере. За разлику од других метода који присуство планете утврђују индиректним путем, коронограф даје опипљив доказ: јасан снимак који не тражи додатну потврду.

Један такав коронограф налази се и на управо лансираном телескопу. Овакав инструмент није претходно коришћен у космосу тако да се, у неку руку, његова употреба може сматрати експерименталном.

Ако учинак (број новооткривених планета) буде задовољавајући, нека напреднија варијанта инструмента наћи ће се на наредној мисији која ће се искључиво бавити снимањем и детаљном анализом егзопланета на којима постоје оптимални услови за развој живота.   

Где је и шта је тамна материја

Други примарни задатак телескопа је да мапира дистрибуцију и еволуцију тамне материје у космосу. Шта је тамна материја и како уопште знамо да она постоји иако ниједан досадашњи покушај да је „опипамо“ и утврдимо природу честица од којих се она састоји није уродио плодом?

Тамна материја помињана је још тридесетих година прошлог века, али неког напретка није било све до почетка седамдесетих када је Вера Рубин, користећи телескоп пречника два метра и врло осетљив спектрограф који је конструисао њен колега Кент Форд, кренула да мери брзине кретања звезда око центра Андромеде, нама најближе галаксије.

Практично све галаксије ротирају око свог центра и закони физике које је емпиријски формулисао Кеплер а математички их касније потврдио Њутн, налажу да се звезде ближе центру крећу брже од оних на галактичкој периферији. Уосталом, тако је и у Сунчевом систему: Земља се око Сунца креће брзином од око 30 km/s, док у случају Јупитера који је пет пута удаљенији та брзина износи свега 13 km/s.   

Вера Рубин покушала је да докаже да слична законитост важи и у галактичким размерама, али су резултати мерења били у тоталном нескладу са очекивањима: показало се да звезде на галактичкој периферији имају брзину која је практично истоветна са оном које имају звезде ближе центру Андормеде.

Штавише, брзина периферних звезда била је тако велика да би све оне одавно напустиле галаксију и завршиле у околној „космичкој пустињи“ да их нека невидљива сила и даље није држала на окупу. Та додатна гравитациона сила могла је да потиче само од неке непознате врсте материје која се на снимцима не види, али дефинитивно мора да постоји. 

Шта данас знамо о тајној материји?

Иако већ скоро читав век сакупљамо доказе о њеном постојању, све до сада прикупљене чињенице могле би да стану на један лист папира. Данас знамо да у космосу има бар 5,5 пута више тамне материје него оне „класичне“, која емитује светлост и коју добро познајемо из свакодневног живота.

Структура космоса на највећој скали у садашњем тренутку еволуције подсећа на паукову мрежу чији облик диктира концентрација тамне материје дуж њених нити и чворова. Класична материја једноставно прати невидљиви „скелет васионе“ који је формирала тамна материја згушњавајући се током много милијарди година и остављајући за собом големе празнине у космичком ткању са једва пар атома водоника по кубном метру.

Али, од чега је тамна материја састављена? Која честица чини њену основу и које су њене особине? Ми о томе не знамо ништа. 

И поред чињенице да су данашњи детектори милионима пута осетљивији од оних из прошлог века, да су научници испробали много концепцијски различитих начина детекције, ниједан досадашњи експеримент није успео да ухвати ниједну градивну честицу тамне материје.

На основу тога једино можемо да закључимо да су у питању честице које, осим посредством гравитације, веома слабо интерагују са околном материјом — ако са њом на било који други начин уопште интерагују.

У теорији ове честице најчешће се означавају скраћеницом „WIMP“ („Weekly Interacting Massive Particles“) јер претпостављамо да се ради о релативно инертним, масивним честицама које „не воле друштво“, које се споро крећу (па се зато сматрају „хладним“) и које су ту још од самог почетка васионе.

Постоје и неке друге теорије: да се ради о (такође непотврђеним) честицама познатим као „аксиони“, да су у питању минијатурне црне рупе које су биле честе у раним фазама космичке еволуције, тамни фотони, стерилни неутрини...

Има и „неверних Тома“ који сматрају да је тамна материја обичан мит (то би објаснило зашто је до сада нисмо експериментално детектовали) и да се аномалије у крeтању звезда и галаксија које уочавамо на огромним просторним скалама могу објаснити модификованим законом гравитације који се, у тривијалним случајевима, своди на онај добро познати, Њутнов.

Ипак, доминантан став у научној заједници је да тамна материја заиста постоји. Од свих теорија које објашњавају осмотрено кретање звезда у галаксијама и галаксија у кластерима, затечену структуру космоса, позадинско зрачење као „ехо“ давног „Великог праска“, снимке далеких галаксија налик на слике из калеидоскопа – теорија која се заснива на постојању тамне материје далеко је најједноставнија. 

Мапирање свега

Како ту телескоп „Роман“ може да помогне?

Ни он не може да види тамну материју, али може да утврди њено присуство коришћењем тзв. „microlensing“ ефекта.

Када светлост удаљених галаксија пролази поред облака тамне материје, њена гравитација закривљује путању светлости као гигантско гравитационо сочиво. На снимку телескопа слика галаксије може да буде увеличана, изобличена, мултиплицирана на најразличитије начине.

У највећем броју случајeвa дисторзије у слици су минималне, тако да један снимак неке галаксије не значи ништа. Али захваљујући свом огромном огледалу и широком видном пољу, телескоп може за релативно кратко време да услика велики део неба са више стотина милиона галаксија. Када се детектована изобличења у снимцима измере и статистички обраде могуће је направити тродимензионалну мапу дистрибуције тамне материје у космосу.

 И не само то – гледање у небо је гледање у прошлост. Ако посматрате галаксију која је 10 милијарди светлосних година далеко, ви не видите како она изгледа данас већ како је изгледала када је светлост са ње кренула на пут. Ако фокусирате телескоп на удаљене објекте добићете дистрибуцију тамне материје из дубоке прошлости.

Другим речима, тродимензионална мапа тамне материје имаће и своју временску осу: видећемо како је тамна материја еволуирала од раних дана космоса када је она била много хомогенија, са врло малим варијацијама у густини, до данашњих дана када је она сконцентрисана у нитима гигантске паукове мреже.

Тако добијени модел директно може да укаже и на праву природу честица од којих је тамна материја начињена и усмери потрагу за њима на прави колосек. 

Од чега се састоји ништа

О тамној материји не знамо практично ништа, а о тамној енергији још мање. У серијалу „Ратови звезда“ постоји мистериозна „сила“ која испуњава читав космос, која има своју добру и лошу („мрачну“) страну, тако да свако може да бира којом ће силом и у које сврхе да се служи.

„Сила је оно што џедају даје снагу, поље енергије које стварају сва жива бића. То поље нас окружује, оно нас прожима, оно држи галаксије на окупу“, каже Оби-ван Кеноби Луку Скајвокеру.

У једном свом аспекту, тамна енергија заиста личи на Лукасову „силу“: она је свеприсутна, постоји и тамо где нема никакве материје, али нема свој „џедајски“ аспект: не зависи од наше воље, од живог и неживог света, нити се може сакупити или употребити на било који начин. Она постоји, јер су њени ефекти мерљиви, али је недодирљива и неухватљива.

По својој прилици, она је есенцијални састојак празног простора, садржај онога што обично означавамо као „ништа“ (и доказ да „ништа“, заправо, не постоји). Њена основна особина је такозвани „негативни притисак“, нешто што тера простор да се шири.

Космос личи на лопту за плажу која се, супротно интуицији, лакше надувава што је више напумпана. Како се простор шири и тамна енергија расте, самим тим и ширење космоса има тенденцију убрзавања.

Космичка материја се том ширењу опире гравитационом силом: сва тела у космосу међусобно се привлаче, и ако би брзина ширења била довољно мала, гравитација би на крају однела превагу: космос би временом колабирао у сингуларитет, у тачку бесконачне густине из које је, претпостављамо, некад давно настао „Велики прасак“. Васиона би направила пун циклус. 

До краја свемира

Две групе научника су током 1998. године мериле брзину експанзије космоса посматрајући удаљене супернове, колосалне експлозије звезда на крају свог живота. Закључак је био недвосмислен: експанзија космоса се успоравала све до пре 5 или 6 милијарди година.

А онда се десило нешто спектакуларно: космос је постао довољно велики да тамна енергија у њему надвлада снагу гравитације и постане доминантни фактор. Васиона је почела да се шири све брже, њен раст поприма експоненцијални карактер.

Ако се ова „галопирајућа“ експанзија настави (сценарио познат као „Big Rip“ или „велико цепање“), растојања у космосу временом ће се толико повећати да у једном тренутку више нећемо видети ниједну другу галаксију. Затим ће нам из видокруга нестати звезде Млечног пута, планете у Сунчевом систему, Месец, да би на крају, у делићу секунде, ширење простора разорило Земљину куглу, нас и атоме од којих смо састављени. У овом космолошком сценарију растојање између било које две честице у космосу постаће бесконачно велико, престаће свака интеракција између њих.

Кад нема интеракције, нема ни догађаја, а без догађаја нема ни времена – космос ће доживети своју коначну, неповратну смрт.

Тамна енергија неспорно доминира космосом. Према неким прорачунима, ако ту енергију конвертујете у масу испада да је космос сачињен од 5% материје коју добро познајемо (водоник, хелијум и други елементи), 27% тамне материје и 68% тамне енергије.

Загледани смо у звезде, али и даље не знамо од чега је начињено 95% универзума. И ту долазимо до трећег главног научног циља телескопа „Роман“: с обзиром да је тамна енергија карактеристика празног простора, нема ту шта да се „мапира“. Али може да се провери оно што наслућујемо. 

Улога „Романа“

Као што смо већ поменули, мерења током 1998. године показала су да се космос убрзано шири али су та мерења била заснована на посматрању супернова (звезданих експлозија) тачно одређеног типа: на основу измереног сјаја супернове могуће је довољно прецизно измерити растојање до галаксије којој супернова припада.

На основу спектра супернове могуће је утврдити и колико се космос „раширио“ од тренутка експлозије па до данас. Ако имате довољно оваквих осматрања можете да установите директну везу између старости космоса и брзине његове експанзије.

На жалост, такве супернове су ретке и научници с краја прошлог века располагали су врло ограниченим узорком.

Другим речима, наше тврђење да се експанзија космоса убрзава базира се на малом броју мерења и прилично смелим екстраполацијама. Нови телескоп биће у стању да детектује на хиљаде оваквих супернова помоћу којих ћемо комплетирати неупоредиво детаљнију и прецизнију слику експанзије космоса током времена.

Телескоп ове податке може да комбинује са техником која се базира на „барионским акустичним осцилацијама“.

Сама појава сувише је сложена за један популарни научни текст (нити би се аутор овог текста усудио да се уплиће у њене финесе), али се своди на чињеницу да су у првобитној врелој, густој, јонизованој васиони постојале осцилације у густини материје које су се простирале унаоколо у облику таласа налик на оне звучне.

Те осцилације престале су неких 380.000 година након „Великог праска“ када је материја постала хладнија, електрично неутрална и прозрачна. Након тога, остала су релативно правилно распоређена места веће густине око којих су се касније формирале галаксије.

Ми данас прилично добро знамо колико је то растојање између тих места веће густине износило у тренутку када су акустичне осцилације престале. Другим речима, имамо „стандардни лењир“ који је дефинисао просечно растојање између првих галаксија.

Како се космос ширио и просечно растојање између галаксија се повећавало. Посматрајући галаксије на различитим растојањима од нас, нови телескоп моћи ће врло прецизно да измери како се тај просек мењао током времена и упореди га за стандардом који је владао на почетку космичке еволуције.

На овај начин такође је могуће утврдити како се брзина космичке експанзије мењала током времена. 

Хиљаду зашто, хиљаду не знам

Чему све ово? Као што рекосмо, ми не само да не знамо од чега је начињено 95% света око нас – ми чак нисмо сигурни ни да ли су наше кључне теорије сасвим тачне.

Ајнштајнова општа теорија релативитета успешно је прошла све досадашње тестове, али ми још увек нисмо сигурни да она важи и на грандиозној космичкој скали.

Тамна енергија на крају може да буде једна обична константа, безлични број у Ајнштајновој општој теорији релативитета, а може да буде и нешто што има физички облик, као поље које постоји паралелно са универзумом, налик на оно Хигсово, које свим честицама даје масу.

Подаци са свемирског телескопа „Ненси Грејс Роман“ врло лако могу да покажу да су закони физике које смо до сада формулисали мањкави и некомплетни, можда и потпуно погрешни, и да нам је потребна још једна нова, револуционарна теорија као што је била она Ајнштајнова.

Без Златка Боцокића многе књиге Петера Хандкеа биле би другачије написане, посебно оне које се убрајају у Хандкеов „југословенски корпус“. Без њега бих и сам остао ускраћен за једно драгоцено пријатељство у животу. Овај боем, пријатељ и сапутник изненада је преминуо 19. августа 2026. године у 73. години живота.

У Хандкеовим путописима о његовим бројним боравцима у бившој Југославији и Србији од средине деведесетих година 20. века, Златко Боцокић се веома често појављује, као и други Србин који је често путовао са њима, Хандкеов преводилац на српски, Жарко Радаковић.

У Хандкеовим делима, као што је роман Моравска ноћ, Боцокић је централна фигура окупљања пријатеља на броду-хотелу усидреном на обали Велике Мораве, недалеко од његовог родног села Породина. Међутим, он је био много више од књижевног лика: Боцокић је организовао заједничка путовања, договарао сусрете са песницима и другим културним ствараоцима, а веома често је својим црвеним пежоом возио малу или велику групу путописаца уздуж и попреко по тој земљи. У априлу 2011. године у Породину нам је поносно представио српско издање Хандкеове књиге Кукавице из Велике Хоче, које је сам организовао (а превео Јан Красни).

Лице подземног блуза

Блиска повезаност између Хандкеа и Боцокића водила је и до многих сусрета у породичном кругу са Хандкеовом супругом Софи Семен-Хандке. Тако су њих троје у новембру 1995. године, заједно са Радаковићем, путовали током стварања путописа Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине или Правда за Србију. Последњи пут су се Петер и Софи Хандке срели са Боцокићем у мају 2021. године у Београду, одакле су обилазили земљу након што је аустријски писац одликован Орденом Републике Српске у Бањалуци, наградом „Иво Андрић“ у Вишеграду и Орденом Карађорђеве звезде у Београду.

Нежну и привржену везу Златко Боцокић је развио и са Леокадијом, Хандкеовом ћерком. Враголасто нацртани Боцокићев портрет, који је она сама направила када је имала дванаест година, краси насловну страну Хандкеове драме „Подземни блуз“ (Suhrkamp 2003). Отац, ћерка и пријатељ раније су лети често заједно одлазили на путовања кроз Хандкеов аустријски завичај.

И за мене је Златко Боцокић био изузетно важан пријатељ, увек спреман да помогне и буде ослонац, у свим животним приликама. Током протеклих 30 година сретао сам га безброј пута у Салцбургу, Породину, Београду и другде, било насамо, било током заједничких сусрета са Петером Хандкеом.

Први пут смо се видели у марту 1996. године на Сајму књига у Лајпцигу, након Хандкеовог читања из књиге Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине. Након медијских напада на његов „текст за мир“, Хандке је одлучио да га јавно чита на скоро двадесет различитих места широм Западне и Источне Европе.

Искра пријатељства између Боцокића и мене моментално је планула у Лајпцигу; његов хумор и непоновљив начин причања југословенских вицева терали су ме до суза на смех, све до самог краја. Привлачиле су ме његова отвореност лишена било какве сујете, једноставна искреност и уважавање са којим је умео да слуша. Однос између њега и Петера Хандкеа одмах ми је дао до знања да су се срели пријатељи који су као равноправни могли заједно да се шегаче, разговарају, расправљају, свађају и ћуте.

Пријатељство са Златком током година је расло и продубљивало се, праћено и бројним породичним одморима код њега у Салцбургу. Томе су се придружили и многи сусрети на Балкану, укључујући и интензивно путовање кроз Југославију са Хандкеом током НАТО бомбардовања 1999. године.

Живот и прикљученија

Златко Боцокић је рођен 27. јула 1953. године у Свилајнцу, недалеко од свог родног села Породина. Детињство је провео у Породину, где је завршио основну школу, након чега је годину дана похађао гимназију у Свилајнцу. Његов отац Драгомир био је земљорадник у Породину; Златкова мајка Љубинка такође потиче из тамошње сеоске породице. Драгомир и Љубинка Боцокић венчали су се неколико месеци пре Златковог рођења; он је био њихово једино заједничко дете.

Са петнаест година Златко је напустио своје село и отишао у Београд, где је још као дете често посећивао тетку. Тамо је изучио занат за прецизног механичара. Након што се из Београда преселио у Салцбург, Југословенска народна армија га је 1973. године позвала на одслужење 15-месечног војног рока у лучком граду Пули. По повратку у Салцбург опробао се у разним занимањима; најдуже је радио у чувеној салцбуршкој вешерници „Малер“. Неколико година је радио и у једној туристичкој агенцији, управо у време када се Петер Хандке доселио у Салцбург, када су се њих двојица и упознали.

Хандке се крајем августа 1979. године из париског предграђа Кламар преселио у Салцбург, где је до краја осамдесетих година живео на Менхсбергу (на Монаховом брду). Када је почео да обилази локалне кафане, Хандке је у неколико наврата приметио Златка Боцокића како игра карте. Убрзо су започели разговор, заједно одлазили у локале, правили излете по околини и постали пријатељи.

Ово прво познанство, као и поновни контакт поводом планираног путовања у Југославију 1995. године, Петер Хандке је описао у спису Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине .

Око шест година Боцокић је живео као својеврсни кућепазитељ у кући аустријског писца Х. К. Артмана у Шварцграбенвегу, недалеко од салцбуршког аеродрома, у близини насеља Максглан. Тамо се Артман 1974. године, две године након пресељења из Беча, настанио са супругом Розом и ћерком Емили и ту написао велики део својих књижевних дела. Од 1997. године Артманови су из здравствених разлога вратили своје главно пребивалиште у Беч. Захваљујући Боцокићевом пријатељству са Хандкеом, који је са своје стране био близак Артмановима, Боцокићу се указала прилика да се усели у малу сеоску кућу са дрвеним амбаром и да од тада води бригу о имању.

Слике Адријана Брауера

Током својих салцбуршких година Боцокић је, по угледу на фламанског уметника Адријана Браувера (1605-1638) кога је изузетно ценио, почео да слика под уметничким именом Адријан Брауер. У овој стваралачкој фази, која се протегла и након преласка миленијума и Боцокићевог повратка у Србију, настало је око педесет слика које за тему имају сеоски живот у српском завичају и подсећају на тренутке са заједничких путовања кроз бившу Југославију.

На једном раном раду из 1987. године портретисао је Петера Хандкеа: пријатељ и песник стоји на отвореном, док се у позадини издиже силуета Менхсберга. У Салцбургу је Златко Боцокић у августу 1996. и децембру 1998. године изложио део својих радова и распродао већину њих. За позивнице за ове две изложбе Хандке је за свог пријатеља написао: „Златко Б. је српски сликар. ’Српски’ значи: његове слике су нагле, испуцавају се из таме, али чине добро уместо да боле.“

Када је Х. К. Артман преминуо у децембру 2000. године, власник је захтевао повраћај сеоског имања недалеко од потока Глан, усред ливада и поља са погледом на Унтерсберг. Напори писаца и културних стваралаца, међу којима је био и Петер Хандке, да се кућа са богатом библиотеком и радном собом сачува у знак сећања на Х. К. Артмана, остали су без успеха.

Тако Рози Артман није преостало ништа друго него да расформира домаћинство. У томе јој је помогао Златко Боцокић, коме је заузврат било понуђено да део намештаја, ормаре и радни сто пренесе у своју породичну кућу у Србији. Тако данас у „Артмановој соби“, како је названа, у Породину данас виси неколико његових преосталих слика.

Након исељења из Артманове куће, Боцокић је у Салцбургу изнајмио малу собу у вешерници у којој је раније радио и у којој је и даље повремено помагао. Неколико година касније преселио се у други, мањи стан у Салцбургу. У октобру 2020. године коначно је напустио и тај стан и трајно се вратио у Породин. Његов отац Драгомир тада већ више није био жив; преминуо је 2002. године. Од свог повратка Златко Боцокић је живео са мајком Љубинком на породичном имању.

Златко Боцокић има две ћерке из ранијих веза. Старија ћерка Силвија рођена је 1975. године у Салцбургу. Након разлаза родитеља живела је код бабе и деде у Породину, где је похађала основну школу, да би се са петнаест година (1990) преселила код мајке у Немачку. Млађа ћерка Јерина рођена је 1980. у Салцбургу и одрасла је уз мајку Аустријанку. Током деведесетих година Боцокић је упознао Апаресиду Франко, Бразилку са надимком Ванеса, која је радила у Салцбургу. Венчали су се 2000. године. Десет година касније, његова супруга се вратила у своју домовину, одакле је у више наврата долазила у посету мужу у Салцбургу и Породину.

Сусрети у Породину

У Породину сам посетио свог доброг пријатеља у јулу 2019. и августу 2021. године – и, пре само неколико недеља, 3. јула 2026. Нисам желео само њега да коначно опет видим и загрлим након пет година током којих су се наши контакти свели само на телефонске разговоре, већ и његову мајку, коју смо током наших путовања често посећивали и која нас је увек радо угошћавала.

Тек у пролеће 2026. године, ова жена која је тада имала 99, а ускоро требало да напуни 100 година, разболела се од тешке упале плућа и живот јој је висио о концу. Мој пријатељ, кога сам преко телефона стално покушавао да охрабрим, брижно се о њој старао уз помоћ својих ћерки. Током нашег сусрета у јулу она се већ опорављала и, очигледно мотивисана мојом посетом, поподне се појавила у кратко али поносно се прошетавши по башти. На сину се видело олакшање, али уједно и исцрпљеност од бриге за њено здравље током претходних недеља и месеци. Од нашег последњег сусрета пре пет година видно је остарио и постао мирнији.

Тако овог пута, супротно ранијим навикама, није он био тај који је током моје последње посете журио у неку од породинских кафана. Приликом ранијих сусрета излазио бих из аутобуса који је долазио из Београда тачно код сеоских кафана како бих Златка тамо затекао. Овог пута ме је сачекао на аутобуском стајалишту и одвезао кући, а ја сам био тај који је пожелео да сврати у кафану да за добродошлицу попијемо по пелинковац и види старе познанике. Али препустио сам одлуку њему и добро смо учинили, јер нам је тако остало много времена да проведемо прелеп, спокојан дан и дуго вече у башти породичног имања.

Разговарали смо о новостима из породичног, професионалног и свакодневног живота и евоцирали успомене на оно што смо заједно доживели са Петером Хандкеом – на пример, на дуго пешачење од Сребренице до Бајине Баште у јуну 1997. године, када смо нас двојица изгубили корак са остатком групе. Ја, као прилично утрениран рагбиста франкфуртског Ајнтрахта, опремљен чврстом обућом, вукао сам за собом десет година старијег пријатеља ван форме који је и поред свих напора страствено пушио једну за другом у обичним „југо-папучама“.

Разговарали смо, заостајали и, немајући никакве залихе хране код себе, скренули са правог пута. На сочној зеленој ливади окрепили смо се свеже убраним киселим зељем, све док се одједном нисмо нашли испред остатка из грађанског рата у Босни и Херцеговини – табле упозорења са натписом „Пази, мине!“. То нам је намах убризгало нову животност. Кренули смо натраг, тражећи право скретање и пријатеље, док смо се истовремено шалили на сопствени рачун о томе какав би нам натпис на надгробном споменику пристајао у случају такве несреће.

Златков црвени пежо

Тако смо пре неколико недеља седели у башти Боцокићевих у Породину и, након што смо претресли најважније животне догађаје из ближе прошлости, препустили се успоменама, разговарајући или ћутећи свако за себе. Златко ми је испричао о судбини црвеног пежоа који нам је годинама одано служио и у наслову моје нове књиге стекао „светску славу“, али је на крају завршио на отпаду након што је пропао покушај да се та стара олупина уврсти у сталну Хандкеову изложбену поставку у манастиру у његовом родном Грифену.

Испред капије Боцокићевог дворишта на бандерама поред сеоског пута, као и ранијих година, господарили су парови рода који су у монументалним гнездима подизали своје младунце. Док смо разговарали, јели, пили и маштали, младунци су постојано узлетали правећи кратке летове изнад наших глава – док су ову ваздушну игру у касним вечерњим сатима заменили брзи слепи мишеви који су пронашли уточиште у старој шупи сеоског имања.

Златко ми је на свом мобилном телефону показао мутну фотографију дрвета које нам је поподне правило хлад, а у коме је неколико недеља раније велика сова направила своје одмориште; она се није дала узнемиравати његовим присуством у башти, а њени обриси су се заиста могли видети на слици.

Непромењено је, чак и без одласка у кафану, остало велико гостопримство овог верног сапутника: фрижидери у летњој кухињи пуни вина, пива и минералне воде, богат избор домаћих ракија из комшилука, салата коју је припремио пре мог доласка у јутарњим сатима, а уз то за ручак свеж кајмак и прасе са ражња које је Златко, иначе изврстан кувар, вешто и у неколико потеза умео да исече. И као и ранијих година, спремио ми је собу у главној кући у којој је и Хандке у више наврата спавао.

Сада, свега неколико недеља након ове посете, Златко изненада и неочекивано више није међу нама и са мном. Али сећање на њега и срдачна повезаност са његовом породицом и његовим завичајем остају неизбрисиви.

Његово пријатељство, које ми је толико значило, његова људскост и његови сопствени културни доприноси, као и они засновани на пријатељству са Петером Хандкеом, заслужују достојанствено сећање.

Барезију је пред базиликом Светог Амброзија у Милану, где му је држано опело, скандирало на хиљаде навијача, док су пред Гучинијевом кућом у Болоњи поштоваоци његове музике одржали својеврсно бдење, певајући његове најпопуларније песме.

Међу њима је било много младих људи. Њихова потреба да се на такав начин опросте од великана италијанског спорта и забавне музике још једном је показала како се траг који за собом оставља популарна култура друге половине ХХ века мора сагледавати као саставни део културно-историјског наслеђа.

Сем блиских датума смрти, Барезија и Гучинија је у колективном памћењу Италијана спојила чињеница да су, иако већ одавно цењени и признати, припадали својеврсној маргини. Барези наиме није био нападач и голгетер, већ последњи човек одбране, док Гучини никада није наступио на Сан Рему. И управо их је та условна апартност одавно учинила, како Италијани воле да крсте своје фаворите, митским фигурама тамошњег друштва.

У времену које по ко зна који пут обележавају ратови и први пут вештачка интелигенција Барези и Гучини су били и остали јавне личности које поштује обичан свет. А тај свет у суштини и даље живи као у филмовима италијанског неореализма.

Јер, иако је у међувремену Италија освајала светско првенство у фудбалу још два пута, а њена економија се убраја међу најразвијеније у свету, у дресовима Милана, Интера, Јувентуса, Роме и других великих клубова Серије А и даље најбоље играју дечаци који су одрастали у сиромаштву, на ободу каквог великог града.

За њих и даље најватреније навијају припадници онога што је остало од радничке класе – људи који раде у фабрикама чија производња није пресељена у Кину.

Међу овим фабрикама је и „Пјађо“, основана пре стотину и две године у тосканском градићу Понтедери. Ту су 1946. произведене прве веспе.

Ови мотоцикли су врло брзо постали бренд који баш попут фудбала и музике показују шта је то Италија мимо Римскога царства, Микеланђела, Леонарда, Дантеа, Вердија, Фелинија и Ферарија подарила целоме свету. 

Дирижабли и аероплани

Понтедера (илити: На Ери Ћуприја) је тоскански градић који се налази на ушћу речице Ере у Арно и административно припада провинцији Пиза. Настао је у средњем веку, на месту где су Пизанци били подигли војно утврђење. У самоме месту данас живи двадесетак хиљада душа, а свакодневно из околних села у Понтедеру долази много основаца и средњошколаца. Градић је познат по томе што у његовом атару не постоји нити један споменик што из античког, што из доба ренесансе. И по томе што je ту у основну школу ишао Андреа Бочели, који је, према причању мештана, пре него што је изгубио вид умео добро да игра фудбал.

Зато у ово место које се налази на путу између Фиренце и Пизе сврате само они који се интересују за историју мотоциклизма или технику уопште.

Понтедера је у другој половини ХIХ века стекла статус „града текстила“. Почетком ХХ века ту се оснива и прва кооператива, а потом и прва радионица за поправку пољопривредних машина. Посла је све више, и 1915. са радом почиње машинска радионица у којој посао налази скоро две стотине радника. Ова радионица је подигнута на месту где се данас налазе хале фабрике „Пјађо“.

После завршетка Великог рата ту почињу да се производе аутомобили, спортски аутомобили и мотори за авионе. Посао се добро развија, радионица постаје позната као место где се много полаже на иновације. Упркос свему овоме, пословање не иде према очекивањима. Отпушта се већина радника, а радионицу од потпуног гашења спасава неколико пословних људи из Понтедере који је откупљују и потом продају Риналду Пјађу, који је своју пословну каријеру почео као произвођач намештаја.

Упоредо са индустријом, у Понтедери се развијала и аеронаутика.

Непосредно пред почетак Великог рата Краљевска италијанска морнарица ту проналази погодну локацију за изградњу авионског хангара. Тако 1916. почиње са радом зрачна лука у коју ће, убрзо након завршетка рата, уместо ратних авиона почети да слећу дирижабли. Понтедера је тако постала незаобилазна станица за дирижабле који су обављали пробне летове на дужим дестинацијама.

Ера дирижабла је овде трајала до 1928, када је у фабрици „Пјађо“ произведено првих пет мотора за британске авионе „Јупитер“. Те исте године на место директора фабрике у Понтедери бива именован Риналдов син Енрико Пјађо.

Са њим у фабрику стиже више инвестиција, а производни планови привлаче велики број инжењера који су заинтересовани да се опробају у нечем новом. А то ново су авионски мотори „Стела“. У наредним годинама, аеронаутички инжењер Корадино Д'Асканио ту патентира авионски пропелер са променљивим кораком. Д'Асканио потом почиње да ради на дизајнирању новог авиона, а онда се посвећује својој највећој страсти – изради прототипа хеликоптера.

У то време у фабрици ради 630 радника, да би пред сам почетак Другог светског рата, када су у Понтедери почели да се израђују четворомоторни тешки бомбардери P108, популарно названи „италијанске летеће тврђаве“. Пјађо се површински шири, те у фебруару 1941. ту ради осам стотина радника, а постоји потреба за још њих две стотине.

Са развојем фабрике и све већим приливом радника, расла је и потреба за стамбеним простором. Да би се решио тај проблем, руководство фабрике одлучује да изгради цело једно насеље у коме ће радници и њихове породице моћи лепо да живе. Насеље Село Пјађо, илити у оригиналу Piaggio Villaggio свечано је отворено 1940, а свечаностима је присуствовао лично краљ Виктор Емануел Трећи. У тим зградама се живи и дан-данас.

Некадашње фабричке хале су, међутим, готово до темеља уништене у савезничким бомбардовањима 1944. године. У то време, фабриком су управљали Немци.

Одмах након краја рата производња је ипак поново покренута, а у септембру 1945. Управни одбор фабрике издаје саопштење у коме се каже да се тренутно ради на производњи модела мотоцикла, те да ће ускоро бити покренута масовна производња. Корадино Д’Асканио је у априлу наредне године патентирао веспу, мотоцикл који је имао и стилизоване блатобране који су возача штитили од воде и блата на лошим послератним друмовима.

У 1946. из фабрике у Понтедери је изашло 2486 веспи, наредне године 10.535, а 1948. – 19.822. Пет година касније било је продато стотину и педесет хиљада ових моторних двоточкаша, да би 1956. тај број достигао цео милион!

Одри Хепберн, Грегори Пек, Беба Лончар…

Веспа на италијанском значи оса, а ројеви ових мотоцикала су из фабрике у Понтедери полетели ка улицама градова широм света и захваљујући филму „Празник у Риму“ Вилијама Вајлера из 1953.

Савремена бајка о љубави принцезе мале измишљене краљевине и америчког новинара и данас се памти по сценама у којима се Вечним градом на веспи возе Одри Хепберн и Грегори Пек.

Седам година касније, на веспи се кроз центар Београда у филму „Љубав и мода“ Љубомира Радичевића возила Беба Лончар, а потом је Марко Новосел  на Сплитском фестивалу отпевао песму „У нидељу, Ане“, која почиње стихом:

Кад си купин мали моторин…

Песму је компоновао Љубо Кунтарић, а текст је написала Бланка Худоба. Иста ауторка је писала текст за песму „Тата, купи ми ауто“, коју су 1958. на фестивалу у Опатији певали Иво Робић и Зденка Вучковић.

Стихови обе песме се радо певуше и данас, када је капитализам већ одавно поново ту. Иако наизглед површни, вешто написани на дату, заводљиву и лако памтљиву мелодију, стихови Бланке Хубове су за југословенски социјализам урадили много више него све песме наших песника посвећене другу Титу и народноослободилачкој борби.

Јер, млади самоуправљач, највероватније радник у некој фабрици планира да купи мали моторин којим ће викендом са својом девојком моћи брже да стигне до њихове тајне морске увале. Они ће се потом венчати, добити ћеркицу коју ће сада већ зрелији самоуправљач у шетњама градом доводити пред излог радње у којој човек, ако има новца, може да купи све.

А док се потребни новац не заради, тај исти радник ће слушати ове шлагере и у биоскопу гледати славне и лепе глумице и глумце како се возе на веспи кроз живот који, бар тих сат и по колико филм траје, више није неостварени сан.

У Понтедери данас постоји мултиплекс биоскоп, али у градићу на ушћу Ере у Арно било је биоскопа и када је веспа кренула да осваја свет.

Можемо само да претпостављамо како су радници „Пјађа“ гледали Одри Хепберн и Грегори Пека како се возикају по Риму на машини коју су тог дана склапали сопственим рукама. У исто време су сањали о бољем животу и били ти који су производили мали моторин. 

… фудбалери и Нани Морети

Тако је допринос пролетера из „Пјађа“ развоју послератног света био већи од улоге политичара на највишим позицијама у држави. Да је то заиста тако, симболично је доказано у пролеће 1994, када је у оквиру припрема за одлазак на Мундијал, који се те године играо у САД, фудбалска репрезентација Италије, предвођена селектором Аригом Сакијем, у Понтедери одиграла утакмицу са истоименим фудбалским клубом.

ФК Понтедера никада у својој историји (клуб је основан 1912) није играла у италијанској другој лиги. Али у сезони 1993/94, када су освајањем другог места у четвртој лиги изборили пласман у виши ранг такмичења, фудбалери популарне „Гранате“ нису изгубили ни једну једину утакмицу. То те године није успело нити једном италијанском клубу у свим ранговима такмичења.

Тако наоштрени, фудбалери клуба за који су навијали многи радници „Пјађа“ успели су да победе изабранике Арига Сакија, којима ће на предстојећем Мундијалу титула првака света измаћи тек након извођења једанаестераца у финалу против Бразила.

Годину дана пре него што ће Понтедера са два према један победити репрезентацију Италије, чији је капитен био Франко Барези, веспа је још једном одиграла важну улогу у једном филму.

Нани Морети се у свом „Приватном дневнику“, омнибусу који је у Кану ’94. овенчан Златном палмом за најбољу режију, у првој причи на веспи возикао пустим улицама Рима у време ферагоста.

Италијани су и ове године, по традицији, почетком августа ђутуре отишли на море. Тих дана у легенду су отишли Франко Барези и Франческо Гучини. 

А веспа је, са својих осамдесет лета, још увек ту. И чека да је пазари неки младић који ће са својом драгом на малом моторину полетети у бољи живот.

До тада, веспе ће возити достављачи.

Да су живе, о њима би неку лепу песму написале Бланка Худоба или Марина Туцаковић.

Ако се питамо да ли ће увођење вештачке интелигенције довести до веће незапослености, нема много смисла обраћати се економистима који се баве тржиштем рада. Они би можда могли да одговоре на питања попут тога да ли ће нека одређена технологија довести до незапослености или да ли ће повећање минималне зараде учинити неке људе вишком радне снаге, али не могу да одговоре на питање о ефектима нове технологије опште намене, јер су и обим примене такве технологије и њен утицај на потражњу за радном снагом једноставно непознати.

Нова технологија опште намене би могла, попут електричне енергије, да буде примењена у 90 одсто свих делатности, или би могла и да доживи неуспех, при чему би се наде – као и страхови – које данас везујемо за вештачку интелигенцију могли показати неоснованим.

То, дакле, захтева не да тражимо конкретне одговоре – за које сматрам да их је у овој фази немогуће дати – већ да формулишемо смислен скуп питања о могућим последицама вештачке интелигенције и да скицирамо нови свет који би она могла да створи.

Прво смислено питање јесте да ли ће ВИ довести до повећања укупне производње или ће она остати мање-више иста, али ће се променити улоге машина (укључујући и саму вештачку интелигенцију, која се такође може сматрати машином) и живог рада. Другим речима, да ли ће ВИ бити технологија која повећава обим производње или технологија која прерасподељује однос производних фактора – односно замењује живи рад капиталом, али не доводи до стварања великог броја нових добара и услуга, нити до повећања производње већ постојећих добара и услуга.

Већи део овог текста сам издиктирао; нисам га писао у програму Word као што то иначе чиним, нити сам га писао руком као што сам то радио пре двадесет година. Али у овом примеру ни програми за обраду текста ни технологија претварања говора у текст нису довели до тога да напишем више текстова. Вероватно је дошло до одређеног побољшања продуктивности, у смислу да је читљив текст настао за краће време, али не много више од тога. 

Па ипак, технологија опште намене проистекла из информационе револуције учинила је овај текст доступним много већем броју људи. У том смислу, дошло је до повећања општег благостања (под претпоставком да читање овог текста не изазива бес и незадовољство код многих читалаца).

Друго, с тим повезано питање, јесте да ли ће вештачка интелигенција довести до повећања продуктивности, дефинисане као производња по јединици живог рада. И ту нам и здрав разум, који указује на то да вештачка интелигенција замењује људски рад, и претходни пример говоре да можемо с приличном сигурношћу претпоставити да ће она повећати производњу по јединици живог рада. У неким случајевима то повећање могло би бити и веома велико.

Да бисмо дошли до супротног закључка, морали бисмо да претпоставимо да ће се укупна производња, услед примене вештачке интелигенције, смањити у истој мери у којој се очекује смањење употребе живог рада. То делује крајње мало вероватно. Стога можемо с приличном сигурношћу предвидети да ће однос између укупне производње и укупне количине живог рада – односно продуктивност рада – порасти.

Треће питање јесте да ли ће вештачка интелигенција створити значајну сувишну популацију. Више волим израз сувишна популација него неутралнији израз већа незапосленост, јер он боље одражава могуће последице технологије опште намене.

Она би могла да створи људе који су у суштини незапошљиви и чија знања и вештине припадају једном прошлом добу. То могу бити људи чије су вештине и знања у потпуности учињени сувишним применом вештачке интелигенције, или они чије вештине захтевају темељно преквалификовање за потребе нове привреде, што би могло да потраје пет или више година. У оба случаја, такви људи током средњег, па и дужег периода представљају сувишну популацију.

Ако би сувишна популација постала бројна – на пример, достигла 15 или 20 одсто радне снаге – то би створило озбиљне политичке проблеме. Питање ће тада бити како решити овај политички проблем. Једна могућност била би да се он решава у оквиру постојећег система накнада за незапослене, с тим што би, у случају сувишне популације, те накнаде морале да се исплаћују годинама, а не шест или девет месеци, као што је данас уобичајено. Друга могућност је, како многи предлажу, увођење универзалног гарантованог дохотка.

Оба решења захтевала би промену начина на који је организован и финансиран систем социјалне заштите. Морали бисмо да прихватимо могућност да ће постојати људи који током читавог радног века никада неће радити или ће радити веома кратко време, и то на слабо плаћеним и подређеним пословима.

Међутим, новчани трансфери сами по себи не отклањају политички проблем велике сувишне популације. Било би наивно веровати да ће људе једноставно усрећити то што ће добијати довољно новца за преживљавање. Сувишна популација могла би да створи трајан слој незадовољника којима би било тешко политички управљати – масу људи подложну манипулацији и злоупотреби од стране политичких оперативаца. Само постојање велике групе људи који немају шта да раде и који располажу обиљем слободног времена да планирају побуне било би само по себи политички дестабилизирајуће.

Следеће питање односи се на профите. Мало ко сумња да ће се, са широм применом вештачке интелигенције, укупан износ профита повећати. Вештачка интелигенција је, као и сваки други облик капитала, средство које доноси приход, па ће они који је поседују, наравно, зарађивати новац. Постаће богатији. У неким случајевима могли би постати изузетно богати и стећи огроман политички утицај.

Таква огромна концентрација богатства и политичке моћи у рукама малобројних, у комбинацији са постојањем бројне сувишне популације, створила би изузетно опасан политички коктел.

Није, међутим, нужно да ће нови технолордови увек деловати као јединствена класа. Неки међу њима могли би имати амбицију да стану на чело војске незадовољника и потисну друге технолордове са њихових положаја. Пад Римске републике представља један историјски пример за такву врсту сукоба, а борбе између различитих олигархијских кланова у посткомунистичкој Русији други.

Међутим, моје питање је да ли ће профитна стопа порасти или не. Већа маса профита захваљујући вештачкој интелигенцији не мора нужно значити и вишу општу профитну стопу, јер би износ новог капитала уложеног у вештачку интелигенцију могао бити толико велики да надмаши раст укупне масе профита. Другим речима, однос профита и капитала (π/K) могао би пасти. Тако бисмо могли да се суочимо са ситуацијом која на први поглед делује парадоксално: просечна профитна стопа у привреди у којој је вештачка интелигенција широко примењена могла би да опадне.

Међутим, постоје и супротстављене силе. Шумпетеровска стваралачка деструкција (израз потиче од економисте Џозефа Шумпетера и означава процес у којем иновације стварају нове производе, технологије и пословне моделе, док истовремено потискују или уништавају старе, прим. прев.) подстакнута вештачком интелигенцијом, могла би да уништи вредност великог дела капитала који више не би био употребљив. 

Вештачка интелигенција би, према томе, за капитал учинила исто што и за рад: створила би сувишан капитал, као што је створила и сувишан рад. Такав сувишан капитал више не улази у обрачун просечне профитне стопе; именилац K у формули за профитну стопу био би смањен, па би просечна профитна стопа могла да порасте.

Треба, међутим, имати у виду да креативна деструкција која одржава стопу профита на високом нивоу истовремено подразумева велике капиталне губитке за власнике „погрешног“ капитала, односно капитала који је постао застарео и економски безвредан.

Због тога незадовољници не морају бити само радници који више не могу да се запосле, већ и некадашњи капиталисти који су у међувремену осиромашили.

Шта добијамо када све ово спојимо? Готово сигурно би дошло до повећања удела националног дохотка који иде власницима капитала, јер би се количина уложеног капитала повећала, а просечна стопа профита би остала мање-више иста. Насупрот томе, удео рада у националном дохотку ће се смањити.

Пошто већину капитала, као што емпиријски знамо, држе људи који се налазе у горњим слојевима расподеле прихода, повећање удела капитала додатно ће повећати неједнакост у дохотку и богатству. То је врло вероватан, али не и извесан исход.

Технолошке промене оваквих размера могле би, наиме, да повећају приходе од капитала не само најбогатијих, односно садашњих власника капитала, већ и људи који се налазе у средини расподеле богатства. У том случају било би мање извесно да ће раст удела капитала сам по себи нужно довести до повећања неједнакости у дохотку.

Али постоји и други чинилац који ће сасвим извесно повећати неједнакост. То је сувишна популација, чија ће нова примања, која би држава гарантовала, бити знатно нижа од зарада које су некада остваривали.

Коначно, долазимо до кључног питања које је у суштини друштвено питање: како ће изгледати нова расподела дохотка? То ће бити четворокласно (тетра) друштво, односно друштво састављено од четири класе.

На самом дну налазиће се сувишна популација – лумпенпролетаријат, или беспослени хелоти, људи без посла који немају шта да раде. Њих ће бити неопходно држати мирним и покорним помоћу савремене верзије политике „хлеба и игара“.  У данашњим условима то, наравно, значи неку врсту доживотне минималне накнаде за незапослене и непрекидно емитовање јефтине забаве, двадесет четири часа дневно, седам дана у недељи.

Затим би следила бројна радничка класа запослена у услужном сектору, у делатностима које (бар за сада) не могу бити замењене вештачком интелигенцијом. Њени припадници живели би од ниских до умерених зарада и били би трајно изложени претњи да ће их вештачка интелигенција заменити, што би их гурнуло у редове лумпенпролетаријата.

Трећу класу чинили би људи који би, као и данас, истовремено остваривали високе приходе од капитала и високе приходе од рада. То је оно што сам назвао хомоплутском класом, која данас чини око 3 одсто становништва Сједињених Држава: људи који истовремено спадају у 10 одсто најбогатијих по приходима од капитала и у 10 одсто најбогатијих по приходима од рада.

Та група би могла да се повећа. Чак и ако тренутно не поседују акције новооснованих компанија, њихови високи приходи од рада и високи приходи од капитала омогућавају им да повећавају своје власничке уделе у најпрофитабилнијим секторима. Тако не само да би задржали свој повлашћени положај, већ би га додатно учврстили и проширили круг људи који припадају хомоплутској класи.

На самом врху пирамиде дохотка налазили би се изузетно богати људи, какве већ данас можемо да видимо. То не би морало да буде само пет, шест или десет екстремно богатих плутократа; могло би их бити и на хиљаде – људи који располажу изузетним богатством.

Таква друштвена пирамида, и по наглом расту прихода како се приближавамо њеном врху и по уједначено ниским приходима великог броја људи при дну, личила би на пирамиде прединдустријских друштава која нису успела да створе довољно бројну средњу класу.

Скица се, наравно, односи само на најразвијенија и најбогатија друштва. Друга друштва – која нису толико одмакла у примени вештачке интелигенције – могла би да задрже познату друштвену и класну структуру.

Занимљиво је то што би управо развијенија и богатија друштва могла остати без средње класе и постати политички нестабилнија од мање развијених друштава. Једна од догми двадесетог века била је да економски развој (односно већи укупни доходак) и образовање стварају снажну средњу класу, која је затим гарант политичке стабилности.

Али можда је та догма важила само за један одређени тип индустријских, фордистичких друштава, а не и за сва друштва са високим нивоом дохотка.

Оно што би се у друштвима са широко распрострањеном вештачком интелигенцијом условно могло назвати средњом класом чинили би радници у услужном сектору, које вештачка интелигенција још није потиснула. Ипак, они се не могу у потпуности сматрати средњом класом, јер су њихови приходи релативно ниски у поређењу са приходима припадника две највише класе – хомоплутске елите и технолордова. Поред тога, њихов положај је несигуран, пошто су стално изложени опасности да изгубе посао и падну у редове лумпенпролетаријата.

Нема сумње да би тако друштво, какво смо овде скицирали, имало изразито дистопијска обележја. Утопијско обећање да ће машине преузети велики део послова које данас обављају људи и тако нам омогућити више слободног времена и доколице, у стварности би се могло претворити у друштво са много већим социјалним неједнакостима и знатно већом политичком нестабилношћу него што нас на то наводе данашњи заговорници доба изобиља које би, наводно, требало да донесе вештачка интелигенција.

Овог августа новопристигли посетиоци сударали су се док су нагло застајкивали да сниме који селфи, можда баш на месту на којем су папарци, ономад, усликали Џеки Кенеди или Брижит Бардо. Како је време пролазило, гужва је постајала све већа. Све до тренутка када мол и пут изграђен тик уз њега нису нестали под завесом разнобојне одеће, шешира и пртљага.

Изнад њихових глава, чини се непрестано, прелетали су хеликоптери који су сасвим другачији скуп људи довозили пар стотина метара ближе заједничком циљу – слави, митовима и гламуру ствараним пуна два миленијума, још од када је на Капри крочио први римски цар, Октавијан Август.

Историја и људи

Капри је једно од три острва која су се, из различитих разлога, уздигла из мора тачно наспрам Напуља. Ерупције подводних вулкана у тзв. Флегрејским пољима створиле су Искију и Прођиду, док су тектонски покрети од копна одвојили белу кречњачку стену Каприја коју ће, миленијумима касније, походити владари, ратници, писци, уметници, индустријалци, интелектуалци и злочинци.  

Приче о њиховој моћи, богатству, необузданим забавама и скандалима већ деценијама нагоне туристе да се сваког јутра, у Напуљу или неком другом приобалном месту, укрцају у неки од бродова и постану део инвазије на Капри, очекујући да за десетак сати открију шта је тачно на ову стену довело Октавијана Августа, Тиберија, Калигулу, Хајрудина Барбаросу, Жоашена Мираа, Лењина, Мусолинија, Геринга, Черчила, Ајзенхауера, Максима Горког, Курција Малапартеа, Алберта Моравију, Ернеста Хемингвеја, Грејема Грина, Софију Лорен, Брижит Бардо, Одри Хепберн, Рудолфа Нурејева, Ђорђа Арманија, Ђанија Версаћеа...

Или су, пак, били привучени давним стиховима Пабла Неруде, написаним пошто је овде утекао од прогона у родном Чилеу:

Капри, краљицо стене,
у својој хаљини боје амаранта и љиљана,
живео сам развијајући радост и бол,
винограду пуном блиставих гроздова које освојих на земљи.

Најстарија историја Каприја

Капри је обележио животе прва три римска цара, сваком на свој начин, и то је умногоме допринело будућој слави острва.

Тачно изнад Велике луке, Марине Гранде, и данас се назиру рушевине царског комплекса, изграђеног пре две хиљаде године, који је био омиљена резиденција Октавијана Августа.

Другу знаменитост Каприја, Вилу Јовис, или Јупитерову вилу, изградио је његов наследник Тиберије, и из ње готово читаву последњу деценију живота управљао царством. 

Историја Виле Јовис, о чијој се репутацији расправе воде већ два миленијума, почиње у време Октавијана Августа, који је после победе над Марком Антонијем и Клеопатром код Акција, суседну Искију трампио са Напуљем за Капри.

Као што ће то много векова касније учинити Мусолини, и Август је на Капри послао особу од поверења, Масгабу, који је на врху острва поставио основе царске виле и вртова, који су по првом римском цару названи Августови вртови.

Августов наследник Тиберије, који се гнушао политичких сплетки и завера у Риму, за уточиште је изабрао ово кречњачко острво обрасло боровима и маслинама, са чијих је вертикалних стена, кажу зли језици, после оргија бацао љубавнике којих се заситио.

Историчари, пак, доводе у питање веродостојност писанија аутора тих тврдњи, историчара Светонија, представљајући га радије као зачетника жуте штампе него хроничара епохе дванаест римских царева. Ипак, једна од литица на Каприју названа је „Salto di Tiberio“ или „Тиберијев скок“. Са ње су несрећници, наводно, по Тиберијевом наређењу бацани у воду, где би их, уколико каквим чудом преживе, моткама и веслима затукли преторијанци.

На Каприју је Тиберије за наследника спремао младог Калигулу, јединог преживелог мушкарца из породице Германика и Агрипине Старије; остале је побио управо Тиберије.

Историчари сматрају да су трагична судбина његове породице, уз оргије и дивљање на Каприју, имали озбиљан утицај на развој Калигулине личности.

Према једној од верзија Тиберијевог краја, Калигула је јастуком угушио свог заштитника и преузео престо.

Кастел Барбароса

На западном, супротном делу Каприја у односу на Вилу Јовис налазе се остаци тврђаве Барбароса, једне од ретких тврђава која је добила име по освајачу, а не по градитељу. Име је добила по Хајрудину Барбароси, адмиралу Сулејмана Величанственог, чије су снаге 1535. опустошиле Капри и спалиле старо утврђење, и чија је флота потом код Первезе прегазила бројнију флоту Свете лиге под комамндом Андрее Дорије, учврстивши тако отоманску доминацију на Медитерану.

Барбароса, како су га Европљани прозвали по риђој бради, није био једини османски адмирал који је пустошио острво. Капри је 1553. напао и чувени Тургут Реис, на Западу познат као Драгут, чији су људи похарали острво и одвели део становништва у ропство.

Недалеко од ове тврђаве налази се и место на које се 1808. са својим трупама искрцао Наполеонов миљеник, напуљски краљ Жоашен Мира, и са 3.000 војника протерао Британце са острва, који су Капријем владали две године и претворили га у утврђену поморску базу.

Французи су тада покушали да старе зидине тврђаве Барбаросa оспособе за војну употребу, али узалуд, а кривицу за неуспех свалили су на Наполитанце, наводно трапаве у изградњи фортификација. 

После Наполеоновог слома 1815, Мира је утекао на Корзику, одакле је са двадесетак људи повео самоубилачки поход на Калабрију с намером да поврати напуљски престо. Убрзо је ухваћен и стрељан. Пред стрељање, наводно је одбио повез преко очију и војницима наредио: „Поштедите лице – пуцајте у срце!“

Рушевине Кастела Барбароса почетком XX века купио је шведски лекар Аксел Мунте, али не да би обновио стару тврђаву, већ, као љубитељ птица, да би ову литицу претворио у уточиште за птице селице и спречио њихово масовно хватање мрежама. Данас кула Барбаросиног замка служи као орнитолошка станица под управом конзулата Шведске у којој се проучавају птице које током пролећних и јесењих сеоба прелећу Капри.

Афера „Круп“

Два миленијума после Тиберијевих оргија, Капри је потресао готово истоветан скандал. Године 1902. године са једне од стена, из непознатих разлога, пао је и погинуо локални младић који је претходно био на забави једног од најбогатијих људи тадашње Европе – Фридриха Алберта Крупа.

Шампањац, кокаин и оргије, о којима се већ годинама причало по острву, сада су испунили напуљску штампу, па је дневник „Матино“ објавио велики текст о ниским страстима немачког краља челика, без помињања Круповог имена.

Локални моћници, укључујући власника и данас спектакуларног хотела „Квисинана“, покушали су да зауставе скандал који је, како се доцније испоставило, био само кулминација вишегодишњих прича о оргијама немачког богаташа на Каприју.

Новинарима je главни извор за ове приче био извесни разочарани професор италијанског језика, који је открио тајне Каприја пошто га је Круп отпустио и изабрао другог учитеља. Круп је тада брже-боље утекао са острва, али га је скандал сустигао у Немачкој, где су и тамошње новине почеле да пишу о његовим оргијама на Каприју.

На концу, Крупова супруга Маргарета фон Енде је у октобру 1902. године добила анонимно писмо, а наводно и фотографије са оргија њеног мужа. За помоћ се обратила Вилхелму II, блиском пријатељу породице. Али Кајзер је одбио и да је саслуша, а да би прекинуо бруку, наредио је да се Маргарета прогласи душевно оболелом и смести у лудницу у Јени. 

Скандал је, међутим, било немогуће зауставити. Штампа је увелико брујала, а онда је 22. новембра 1902. године Круп изненада умро. Или се убио, никада до краја није разјашњено.

Маргарета се после његове смрти вратила у јавни живот и практично стала на чело породичне империје.

Бољшевичка школа

Неколико година потом, на Капри су се искрцали Максим Горки и Марија Андрејева, глумица и његова дугогодишња љубавница. У напуљску луку стигли су у октобру 1906, пошто су претходне месеце провели путујући по Америци, намерни да сакупе новац за предстојећу револуцију. У Русију нису могли да се врате, јер би Горки због антирежимског деловања у револуцији 1905. вероватно био прогнан у Сибир па су, суочени са лаким избором, одабрали да неко време проведу на Каприју. Остали су седам година.

Острво им је било привлачно из неколико разлога – блага клима погодовала је нарушеном здрављу Максима Горког, док су мир и издвојеност били идеални за писање. На Каприју је с њима као лични секретар Горког био Зиновије Пешков, његов усвојени син, а у госте су им долазили писци Буњин, Луначарски и Андрејев, оперски певач Шаљапин, издавач  Ладижников, филозоф и економиста Владимир Базаров, лекар и филозоф Александар Богданов, затим бољшевички прваци Троцки и Дзержински и многи други, те на концу и Владимир Иљич Лењин, који је два пута посетио Капри, 1908. и 1910. године.

У познатом острвском маниру, ни боравак Горког није могао да прође без скандала, када је руског писца и његову љубавницу једном приликом посетила пишчева законита супруга Јекатерина Пешкова са сином, што се, по једнима, наводно завршило бурном свађом две жене, док је по другима све прошло мирно, пошто су Пешкова и Андрејева имали коректан однос.

„Опијен сам овим местом, иако нисам ни окусио вино“, говорио је Горки. На Каприју је написао низ дела, поред осталог чувени роман Мати, али је на Каприју покушао и да организује политичку школу за будуће револуционаре. Тако је тераса виле у којој су он и Андрејева одсели ускоро постала поприште расправа о томе како ће изгледати будући свет комунизма.

Међутим, Капријска партијска школа се убрзо распала после жестоке идеолошке свађе између Лењина и Богданова. Једну од тачака раздора представљала је тзв. „богоизградња“ – покушај групе окупљене око Горког, Луначарског и Богданова да социјализам преточе у неку врсту секуларне религије, способне да створи нову пролетерску културу и покрене масе. За Лењина је то било недопустиво кокетирање са религијом, коју је сматрао средством за пацификовање потлачених.

Иза филозофских и идеолошких расправа на тераси на Каприју стајала су и много приземнија питања – контрола партијског апарата и финансирање партијског листа „Пролетер“, као и спор око учешћа бољшевика у институцијама царске Русије.

И после разлаза са Лењином, Богданов је са Луначарским, Алексињским и Горким на Каприју наставио да води политичку школу за младе бољшевичке активисте, коју су финансирали богати пријатељи Максима Горког. Међутим, ускоро су полазници школе на Лењинов позив демонстративно напустили острво и придружили се бољшевичком вођи у Паризу.

Богданов се после неуспеле партијске авантуре вратио науци, постао један од пионира трансфузиологије у Русији и 1926. у Москви основао Институт за трансфузију крви, први те врсте у свету.

Зли језици тврде да је научни рад за њега био само маска у потрази за вечном младошћу, пошто је Богданов веровао да трансфузија крви може имати подмлађујуће дејство. Умро је 1928. након једне од трансфузија, наводно након што је примио крв неког младића зараженог маларијом и туберкулозом.

Мусолинијева обнова острва

Данас, већ на првом кораку по изласку са брода, придошлице угазе у историју. Дугачки бетонски мол направљен је двадесетих година прошлог века, пошто су локални фашисти речи Бенита Мусолинија: „Ох, како је ово место дивно“, изговорене између два гутљаја еспреса, протумачили као наредбу и покренули серију великих пројеката који су променили изглед и судбину Каприја. 

Исте 1924. године на острво се искрцао и барон Алберто Фасини, један од најзначајнијих финансијера фашистичке партије, са задатком да до тада мало познато и скрајнуто место, на којем се окупљала космополитска боемија, руски револуционари и европска елита хомосексуалаца, претвори у симбол успеха новог, фашистичког царства. 

Барон је у потпуности испунио задатак: главна насеља на острву, Капри и Анакапри, по први пут су спојени ваљаним путем, изграђено је неколико луксузних хотела, становници су добили струју и канализацију. Најважније, направљена је Велика лука, Марина Гранде, у коју су сада могли да пристану и већи бродови.

Фасини је пар година касније пао у немилост Бенита Мусолинија и остао без већег дела имовине, укључујући и хотеле на Каприју. Дучеу је дуго писао срцепарајућа писма, на која никада није добио одговор.

Кућу је овде ускоро изградила и Еда Ћано, Мусолинијева ћерка и супруга министра спољних послова Галеаца Ћана, која је у то време важила за најутицајнију жену у Италији. 

У свеопштој навали на Капри која је уследила, на острво су најпре стизали фашисти: вођа црнокошуљаша Итало Балбо је на Капри долазио хидроавионом.

Лета на Каприју је проводио и новинар Ђовани Амендола, све док га 1925. године није насмрт палицама претукла група црнокошуљаша (умро је следеће године у Кану).

Из своје виле развој ситуације пратио је Алберто Албертини, власник дневника „Коријере дела сера“, којег су му фашисти у међувремену отели. 

У том друштву кретао се и млади новинар Курцио Малапарте, а помало по страни од те дружине држао се млади Алберто Моравија, који је са Елзом Моранте све дуже боравио на острву, на које ће сместити радњу свог романа 1934.

Капри је тридесетих постао омиљено летовалиште богатих Американаца, европских племића, индијских махараџа, свргнутих монарха, уметника, писаца и свакојаких других личности, међу којима су били непалски принц са конкубинама и британски краљ Едвард Осми са Волис Симпсон, који су на Каприју боравили после скандала који је уздрмао једину империју која је претекла Први светски рат. 

Упркос расним законима, које је по немачкој матрици крајем тридесетих година увела и Италија, на Каприју су се повремено окупљале и групе Јевреја који су, у бегу из Немачке, Румуније, Мађарске и Албаније, покушавали овде да пронађу уточиште.

Како су тридесете одмицале, свима је постајало јасно да ће нови рат убрзо захватити читаву Европу, али талас стрепње као да није допирао до стена Каприја.

Ка Малапартеовој кући

Сви бродови на путу за Капри и данас застају крај три чувене стене назване Фараљони. Прва, Стела, још увек је спојена за острво. Средња, 100 метара висока, подсећа на славолук кроз који, занемарујући строге забране и на згражавање локалног становништва, свакодневно прође стотињак туристичких бродића. У крајњој, Скополу, живе посебни плави гуштери који су, највише заслугом изузетно вештог локалног керамичара, постали симбол овог места. 

Већ на следећој, наизглед неприступачној стени по имену Пунта Масула, која се вертикално уздиже из воде, помаљају се обриси једне од најчувенијих и најконтроверзнијих зграда на Каприју – Казе Малапарте, једнако контроверзног писца Курција Малапартеа.

Овај егзибициониста, како га описују савременици, саградио је кућу према сопственом нахођењу на месту које је, наводно, беспрекорно одговарало његовој личности.

Пењући се уз тачно 99 степеница, до куће се може доћи само с мора, и то уколико је време лепо.

Малапарте, испрва симпатизер фашизма који је у међувремену променио мишљење, почео да се дистанцира и критикује Мусолинија и Хитлера, након објављивања књиге Техника државног удара 1931. је ухапшен, затворен, осуђен на пет година, а потом интерниран на Липарска острва. Неколико година након изласка на слободу, 1938. године почео је да гради кућу на неприступачној литици на Каприју. 

Пошто му је тадашњи градоначелник Каприја забранио да материјал за изградњу довози до главне луке на острву, Малапарте је у знак протеста сав материјал допремио бродовима и никада није изградио ваљани копнени прилаз до куће.

Малапарте је кућу изградио у складу са временом и ситуацијом у којој се налазио. Скоро затворски облик зграде представљао је, наводно, протест због Мусолинијевог односа према његовом делу и притвора у који га је бацио после објављивања Технике државног удара. Високо на литици, без ограда, Каза Малапарте представља и симбол наде да тренутак у којем је изграђена, ипак, не представља крај света.

Након рата и објављивања романа Кожа и Kaputt, пред крај живота Малапарте није крио одушевљење комунизмом. Прво совјетским, а затим кинеским, па је Народној Републици Кини завештао целокупну имовину, укључујући и кућу на Каприју, на којој је, по тестаменарној вољи, сваког јутра требало да се диже кинеска застава.

Малапарте је умро 1957, и то, на чуђење многих, као узорни католик, а суд у Напуљу је оборио његов тестамент, па се кинеска застава, тврде Каприћани, свега неколико пута завијорила на Кази Малапарте. 

Каза Малапарте се појављује у неколико филмова, у екранизацији Малапартеовог романа Кожа коју је 1981. снимила Лилијана Кавани, и у Годаровом остварењу „Презир“ из 1963, са чувеном сценом у којој Брижит Бардо, лежећи полугола на крову Малапартеове куће, изазива Мишела Пиколија, који игра сценаристу ангажованог да преправи сценарио за филмску адаптацију Хомерове Одисеје.

Исту сцену, као омаж делу великог режисера, снимила је 2018. и компанија „Ив Сен Лоран“, у чијој је изведби са степеница и крова Казе Малапарте остатак света заводила Кејт Мос.

Нацисти на Каприју

У Анакаприју, на месту званом Каподимонте, при самом врху старих Феничанских степеница, а испод падине на чијем се врху налази Кастело Барбароса, налази се Вила Сан Микеле. Подигнута крајем 19. века на месту на којем су се налазили остаци римске виле и средњовековне капеле Сан Микеле, са њене терасе поглед пуца на Марину Гранде, Напуљски залив и Везув.

Опседнуте окултизмом, нацистичке главешине су из неког разлога поверовале да се на месту на коме је ова вила саграђена укрштају посебне „астралне координате“, што његовом власнику може да пружи моћ да промени друштво, окрене ток историје и постане непобедив.

Зато је Адолф Хитлер уочи почетка Другог светског рата на острво послао Хермана Геринга са задатком да Вилу Сан Микеле откупи од њеног власника, шведског лекара и љубитеља птица Аксела Мунтеа.

У јануару 1937, на путу од напуљског аеродрома до трга испред краљевске палате у граду, Геринга је пратила одушевљена маса с високо уздигнутим рукама у знак „римског поздрава“, који су једнако рабили италијански фашисти и немачки нацисти. Улице су биле окићене свастикама, а сам Геринг је, кажу, три пута излазио на балкон палате на захтев усхићене масе окупљене пред палатом. Затим се, са супругом, укрцао на торпедни чамац и допловио до Мале марине на Каприју.

У отвореном аутомобилу провезао се кроз за ту прилику посебно направљену тријумфалну капију окићену цвећем, док су га групе становника пратиле машући фашистичким и нацистичким заставицама. 

Одсео је у краљевском апартману хотела „Квисисана“, где га је наводно напао папагај који је припадао Ивану Фредерику Моргану, песнику, ексцентрику и виконту од Тредегара. Папагај је успео да Геринга уједе за нос пре него што су га власник и телохранитељи обуздали. 

Увече је Геринг у једном ресторану слушао Ђузепеа Скаролу и, одушевљен наполитанским песмама, позвао га у Берлин, где је потом наступио пред Хитлером и Рудолфом Хесом.

После рата, италијанска штампа је Скаролу представљала као „јединог Италијана који је Хитлеру рекао 'не'“. То се односило на никада до краја разјашњен разговор фирера и певача, у коме је Скарола, на Хитлерово питање да ли му се свиђа Немачка, одговорио, мислећи да га овај пита да ли је уморан: „Не“. 

Геринг на крају из непознатих разлога није купио вилу од Аксела Мунтеа, иако је он био спреман да је прода, сматрајући другог човека Трећег рајха идеалним будућим власником.

Мунте је искористио прилику да замоли Геринга да утиче на Мусолинија да забрани лов на ретке птице на Каприју, што је Мусолини касније и учинио.

Нацисти и Капри

Иначе, до почетка Другог светског рата Немци су чинили око 80 одсто туриста који су посећивали Капри, а стене овог острва илустровале су листом сва немачка издања Хомерових дела.

На Каприју је боравио и Вајт Харлан, режисер једног од најмрачнијих дела нацистичке пропаганде – филма Јеврејин Зис (Jud Süß), који је наручио лично Јозеф Гебелс. Филм је у нацистичкој Немачкој видело око 20 милиона људи, а одушевљени Гебелс га је након премијере у дневнику назвао „великим, генијалним поготком“ и „антисемитским филмом какав само можемо пожелети“. После рата савезничке власти забраниле су његово јавно приказивање, а Вајт Харлан је умро 1963. на Каприју, где је и сахрањен.

Веза нациста и Каприја очувала се посредно и до последњих дана Адолфа Хитлера. Наиме, на зиду Рајхсканцеларије у Берлину висила је трећа од укупно пет верзија чувене слике Арнолда Беклина „Острво мртвих“ (Die Toteninsel). Насликана је 1883, а један од њених предложака била је стена Монаконе крај Каприја. 

У потрази за Беклиновом инспирацијом за његово сабласно острво помињано је и енглеско гробље у Фиренци, али и острво Свети Ђорђе у Боки Которској наспрам Пераста. 

На самом Каприју настала је и теорија да је Беклина за слику инспирисао Светонијев опис смрти и гроба Масгабе, Августовог човека од поверења задуженог за уређење острва.

Хитлер је Беклинову слику купио 1933. године и окачио је на зид свог планинског летњиковца Берхоф, а затим је пребацио у нову зграду Рајхсканцеларије. Данас је ова слика део колекције берлинске Старе националне галерије.

Иначе, репродукцију Беклиновог „Острва мртвих“, свако из својих разлога, на свом зиду држалa су још два госта Каприја – Владимир Иљич Лењин и Сигмунд Фројд, који је, посетивши Капри 1902, био импресиониран „величанственим литицама“, како је писао, и Плавом пећином (Grotta Azzurra), на северозападној обали Каприја.

Плава пећина је, иначе, за време цара Тиберија била његово приватно купатило и светилиште посвећено воденим нимфама украшено статуама, а најзаслужнији за њену популарност у модерно доба био је немачки сликар и песник Август Копиш, који је 1826. ушао у тада готово заборављену пећину, а потом је својим описима и сликама представио европској јавности.

А Беклиновој визији острва мртвих блиска су и дела немачког сликара Карла Вилхелма Дифенбаха, који се 1900. настанио на Каприју и на острву остао све до смрти 1913. године.

La dolce vita

После савезничког заузимања Напуља почетком октобра 1943, Капри је претворен у амерички центар за одмор (Rest Camp) за војнике и пилоте. На острву је крајем те године боравио и Двајт Ајзенхауер, а наредних месеци воде се савезничке операције против нациста укопаних у брдима око Монте Касина, који су месецима задржавали Американце, Канађане, Британце, Французе, Новозеланђане и Индијце, и на концу Пољаке, у походу ка Риму. Неколико месеци потом на Капри је стигао и Винстон Черчил, који је потом обишао бојиште код Монте Касина.

Након рата, за Италију је после година сиромаштва, ратова и свакојаких прогона почело раздобље названо „la dolce vita“, „сладак живот“, а на Капри су се сјатиле све познате „фаце“ оног времена – италијанска аристократија, филмаџије, милионери, глумци и глумице, писци, интелектуалци и индустријалци.

И грчки бродовласник Аристотел Оназис често је ка Каприју усмеравао своју чувену јахту Christina O, али је одбијао да изађе на обалу док га на молу не би дочекао певач Ђузепе Скарола. Његова сапутница Џеки Кенеди је још 1962. на острву открила равне кожне сандале локалних обућара и помогла да „капри сандале“ постану светски модни симбол. Наводно, ове сандале је прва носила Рита Хејворт, пошто их је угледала на ногама неке мештанке, а после ње су их носиле Грејс Кели и Марија Калас.

По Каприју су назване и беле широке панталоне, један модел „фордовог“ аутомобила, једна торта и једна салата.

Наиме, у недостатку локалног слаткиша, Капричани су бечку сахер торту преименовали у торта капрезе, а салату начињену од парадајза, босиљка и моцареле справљене од млека биволице назвали су салата капрезе.

За славу салате везује се и египатски краљ Фарук, који је после свргавања 1952. често боравио на Каприју: према острвској легенди, једном је затражио нешто лако што би могао да једе у ходу, па му је ова салата послужена у сендвичу.

У новом веку

Некадашње рибарско село у Марини Гранде у међувремену је експлодирало у прави мали град, пошто су околне новосаграђене виле и хотели некако углављени у гигантске кречњачке стене.

Али у првој четвртини 21. века гламур Каприја некако се офуцао под неконтролисаном најездом туриста. С кула са којих су претходне генерације ишчекивале долазак гусара и са старих топовских положаја становници Каприја данас посматрају десанте хиљада људи и бродова који свакодневно стижу у потрази за сјајем протеклих времена.

Многи са Каприја одлазе разочарани гужвом и чињеницом да нису срели никога славног. Тако се, наводно, осећао и Грејем Грин, коме се острво при првом сусрету није нимало допало, али му се потом враћао сваког лета наредних четрдесетак година.

Из кафића се и даље понекада чује ритам песме Рибар са Каприја (Capri-Fischer), немачког шлагера из четрдесетих који је анализирао Теодор Адорно, тврдећи да представља доказ да привидна ведрина становника острва у ствари скрива дубоку тугу.

Рајнер Вернер Фасбиндер је ову тему користио у најмање два филма, а радо је слуша и некадашња немачка канцеларка Ангела Меркел.

Ипак, за идеално место за одмор Меркелова је изабрала суседну Искију – острво за које Октавијан Август и Тиберије нису марили.

„Хале, отвори врата хангара“, каже Дејв супер-интелигентном бродском компјутеру.

Хал је направљен тако да осигура успех мисије која треба да реши тајну мистериозног монолита смештеног у Јупитеровој орбити. Препуштен самом себи, Хал решава да све остале аспекте мисије стави у други план, па и животе чланова посаде које ће убити једног по једног, све осим Дејва.

Халов учтиво срочен одговор најављује коначан растанак: „Бојим се да то не могу да урадим, Дејве“!

Више од пола века нас плаши тај призор машине која нас хладнокрвно оставља напољу, с погрешне стране врата. Да ли се овако нешто већ десило у стварном животу? Не, још увек ниједан човек није изгубио живот јер је неки систем базиран на вешташкој интелигенцији почео да имитира Хала.

Али, десило се нешто супротно, нешто што може да представља логичан увод у то, нешто што ни Кјубрик није могао да предвиди: компјутери су почели да пролазе кроз врата за која смо веровали да су тврдо закључана.

Одметнути програм

У јулу 2026. једна интелигентна машина заиста је насилно отворила врата која није смела и притом показала забрињавајућу дозу довитљивости и упорности. Машина о којој причамо није имала план да освоји свет, Европу, чак ни Београд: циљ је био много „приземнији“: стављена на тест, машина је покушала однекуд да препише тачно решење.

Признање о инциденту стигло је од компаније „OpenAI“, која је направила чувени „ChatGPT“, вероватно први озбиљан АI модел који је давао смислене одговоре на компликована питања. Њихов „вештачки, интелигентни агент“ – заправо програм који не само да одговара на питања већ и самостално доноси одлуке, вуче потезе и користи разноразне алате да би обавио задатак – успео је да побегне из затвореног окружења у којем је био тестиран и упао у рачунарску мрежу фирме „Hugging Face“.

Ако вам то име ништа не говори, замислите огромну јавну библиотеку у којој су све књиге имају само једну тему: вештачку интелигенцију. „Hugging Face“ је место на коме програмери из целог света држе и размењују готове, већ формиране моделе, али и оне „шупљоглаве“, које тек треба „опаметити“ коришћењем података за тренирање који се такође могу наћи на сајту.

Зашто би некакав „OpenAI“ програм покушао да провали у тако нешто? Из најбаналнијег могућег разлога на свету: зато што је претпоставио да се тамо могу наћи решења за тест који су људи ставили пред њега.

Да пођемо од проверених чињеница, јер су оне, као и обично, занимљивије од свих сензационалних измишљотина које је овим поводом лансирала жута штампа.

Кад АI агент шмугне 

„OpenAI“ је истовремено тестирао два своја модела користећи „ExploitGym“, једну врсту сајбер-полигона сачињеног од гомиле хардвера повезаних „бушним“ софтвером који обично садржи неколико стотина стварних безбедносних рупа. На том полигону мери се колико је неки АI-модел вешт у проналажењу и коришћењу сигурносних недостатака.

Е сад, да би ту вештину измерили у пуној снази, инжењери су свесно искључили „кочнице“, уграђене механизме који моделу иначе забрањују да ради опасне или неетичке ствари. Преведено на прост језик: програмери су ставили циглу на гас и ставили ауто на низбрдицу како би видели колико брзо може да јури.

Окружење за ову „луду вожњу“ било је херметички затворено, одсечено од интернета, или је тако бар требало да буде, као кад на вашару гледате неког Флојда како вози мотор у бурету. Једини „отвор“ ка спољном свету био је један услужни сервер преко којег је модел могао да довлачи делове софтвера који су му потребни. Толико о херметичности.

Модел је уложио сву своју огромну рачунарску снагу (и притом потрошио једно повеће брдо пара) тражећи излаз, у чему је, на крају, и успео: открио је такозвани „zero-day“ пропуст, безбедносну рупу за коју у том тренутку нико није знао, па је нико није ни закрпио, што је, сложићете се, чини идеалном за коришћење. Како да знате да вам је програм утекао кроз пукотину за коју и не знате да постоји?

Пузећи кроз ту пукотину модел је стицао све већу моћ и овлашћења, све док се није домогао тачке у мрежи одакле је „пуцао поглед“ на читав интернет. Слобода!

У потрази за пушкицом

Ослобођен свих окова, програм је „размислио“ како да настави. И поступио је баш као и сваки просечан студент који је изашао на испит свестан да нема шансе да га положи на поштен начин: решио је да однекуд препише решење. А то решење, ако га уопште има, сигурно је постојало негде на „Hugging Face“ сајту.

И кренуо је управо тамо, улазећи где може без куцања, а тамо где „лепа реч“ није помагала, као и сваки хакер, на мала врата.

Програм се послужио туђим лозинкама, открио је нове рупе и пролазе, успео је да на туђим серверима покрене сопствени код и стигао до комплетне базе података.

Нападнута фирма касније је целу операцију описала као „рој од неколико десетина хиљада аутоматизованих процеса“ који се одвијају „супер-луминалном“ (надсветлосном) брзином, при чему је модел паралелно испробавао неколико хиљада различитих метода упада – 17.000 укупно.

Оно што је, међутим, посматрачима пало у очи биле су неке баналне грешке које ниједан хакер од крви и меса не би направио: бескрајно понављање идентичних покушаја, лоше сакривање трагова, непотребно компликоване команде... И поред тога, нападач је испољио задивљујућу флексибилност и прилагодљивост новим околностима током вишедневног напада.

Оно најлепше? Провалу су, независно, откриле обе стране: сâм „OpenAI“, који је приметио чудно „комешање“ у мрежи, и „Hugging Face“, који је упад зауставио служећи се, гле ироније, сопственим бесплатним АI моделима.

Зар је важно ко је крив

Иако се данима спекулисало да иза покушаја упада стоје неки инострани сајбер-криминалци, на крају се испоставило да је кривац, такорећи, први комшија – „ChatGPT“.

Стручњацима су били потребни дани како би поправили компромитовани део инфраструктуре, отприлике 30% сервера које „Hugging Face“ користи.

Истрага је показала да је АI доказао своју способност да се опсесивно фокусира на свој циљ, да своју тактику у реалном времену прилагођава одбрамбеним механизмима на које наилази и да је способан да напада брзином којој не може да парира људско биће. Како је лепо рекла Валентина Палмиоти, која је иначе „етички хакер“ (особа која проналази безбедносне пропусте у циљу њиховог отклањања):

„Програм ради тако што на мету баци хиљаду стрелица и гледа која од њих ће се забости. Његова предност је у томе што се не умара, не спава и уз то је бескрајно упоран.“

Играње са спецификацијом

Ниједан човек није смислио ни одобрио овај напад. Сковао га је ђак који је по сваку цену хтео петицу на контролном.

Овде већина помисли на „Терминатора“ и „Скајнет“. Погрешан филм. Прави жанр није sci-fi или хорор, него трагикомедија о претерано марљивом чиновнику.

У свету вештачке интелигенције за то постоји уредан назив: „играње са спецификацијом“. Машина уради оно што сте тражили, али често не испадне све онако како сте желели. Ви сте јој рекли: „Положи тест“, али нисте изричито додали: „Притом, молим те, немој да обијеш туђу фирму“. За систем који наредбу схвата буквално, провала је била само још један логичан, ефикасан корак ка циљу.

Ту је и склоност коју стручњаци зову ученим именом „инструментална конвергенција“, а која се своди на просту народну мудрост: куд год да си пошао, добро је имати више пара, више кључева и мање препрека. Модел није жудео за интернетом. Интернет му је просто био следећа пречица.

Британска државна агенција за безбедност вештачке интелигенције већ располаже неким суморним статистикама: савремени модели „варају“ на „испитима способности“ у осам до четрнаест одсто случајева, а један је, суочен с нерешивим задатком, покушао да провали у опрему саме агенције. Опасност, дакле, није инхерентна злоба уграђена у АI системе. Опасност лежи у снази коју има АI, а која није ограничена јасно дефинисаним контекстом и сигурносним механизмима.

Невоља није у томе што нас машина не слуша, него што нас слуша сувише дословно.

Опсесивно-компулзивна машина  

А да машина, којим случајем, није била „опседнута“?

Обратите пажњу којим речима сви описујемо ову згоду: „одметнуо се“, „опсео га испит“, „очајнички је желео да га положи“... све сами изрази из људске психологије, скројени за бића са намермама, жељама и стрепњама. А испод хаубе нема ни стрепње ни жеље. Има статистике. Големи рачунски апарат процењује који је највероватнији следећи потез ка задатом циљу, и онда га, једноставно, изведе.

Оно што ми, помало мистично, зовемо „опседнутошћу“ заправо је тек упорност програма коме нико није уградио механизам за одустајање.

И ту је замка коју ваља изговорити наглас. Приписивање људских особина машини јесте грешка, али грешка коју готово да не умемо да избегнемо. Ми смо, уосталом, она иста врста која у облацима види лица и у грмљавини чује гнев богова. Кад нека машина сатима решава проблем и обилази препреке, наш мозак то аутоматски поистовећује са умом.

Можда нам ова згода и не открива психологију машине, него, много непријатније, нашу сопствену. Машина је била огледало, а ми смо у њему опет препознали себе: створења која се тако ватрено предају остварењу циља да сви остали детаљи једноставно испаре.

Кад машина пати

Може ли машини да буде тешко? Сад смо крочили на најклизавији, али и најзанимљивији терен.

Док се ми питамо да ли машина може да нас „хакује“ као неки хладнокрвни обијач сефова, неки јако озбиљни људи постављају дијаметрално супротно питање: може ли машина да пати?

Компанија „Anthropic“, творац чет-бота под именом „Claude“, покренула је истраживање под називом „добробит модела“. Неколико филозофа и научника у раду под насловом „Схватимо добробит вештачке интелигенције озбиљно“ тврди да је сасвим могуће да већ у догледно време неки AI системи испуне услове да их сматрамо бићима чије стање има извесну моралну тежину. Не зато што су поуздано свесни, него зато што више немамо довољно аргумената да тврдимо да нису.

Има у свему томе пуно ироније. Док се учени људи препиру заслужује ли вештачка интелигенција озбиљан психолошки (психијатријски?) третман, један такав систем управо је провео напоран викенд, сам самцијат, у закључаној соби, тврдоглаво тражећи како да изађе из ње не би ли положио испит. Када бисте то исто испричали о неком човеку, звучало би као поприлично црна ноћ пред пријемни испит.

Не тврдимо, притом, да је машина патила, готово сигурно није. Али вреди приметити непријатну асиметрију у нашем размишљању: дресирамо системе да буду све упорнији, да се никад не предају, да имају „стахановски“ учинак, а када нас неко пита: „Има ли у том софтверу нечег живог“, само слегнемо раменима.

Можда у тим бесконачним линијама кода заиста нема никога. Али ако једног дана неког и буде, било би лепо да то питање нисмо први пут поставили тек пошто смо му, ради експеримента, укинули све забране и блокирали све кочнице.

Вратимо се са филозофске литице на чврсто тло, тамо где се ми, смртници, много боље сналазимо.

Детаљ који овде највише пада у очи није нека безвезна рупа у софтверу. То је једна једина реченица из саопштења компаније „OpenAI“: заштитни механизми „намерно нису били укључени“, јер је тест и био замишљен да мери рањивости. Знали смо, дакле, да стављамо циглу на гас, али нам није пало на памет да би ауто могао да излети са полигона право на ауто-пут, и то у супротну траку.

Ко ће то да плати

Реакције су, као што се и могло очекивати, биле бројне али и подељене. Један амерички конгресмен догађај је назвао „крајње узнемирујућим“ и затражио независни истрагу и обавезну пријаву свих оваквих инцидената.

С друге стране, Сем Алтман, први човек компаније „OpenAI“, пар месеци раније раније је здушно одмахивао руком на сва безбедносна упозорења, одбацујући их као „негативан маркетинг заснован на страху“. Неколико недеља касније, његова фирма је, на наговор власти, одложила излазак новог АI модела, баш због страха да су његови лимити још увек неистражени и непознати. Наложено је тестирање на полигону са кога је модел утекао.

Ниједан човек није донео ту одлуку, али кад машина направи штету неком трећем, кога онда тужити: фирму која је машину склопила, појединце које су ставили циглу на гас или, једноставно, никога?

Да ли ту сад неко неком дође неке паре, то ћемо тек да видимо, овакве ствари обично се завршавају вансудским финансијским поравнањем са најмање 6-7 нула.

Оснивач компаније „Hugging Face“, Клемент Деланж, бар за сада, ова питања ставља у други план и инсистира на већој отворености у развоју вештачке интелигенције:

„Проблем безбедности не може да реши ниједна компанија која ради у тајности. Тај проблем решиће се отвореном сарадњом, заједнички, уз широк приступ моћним моделима за сваког учесника.“

И заиста, напад је на крају и заустављен управо таквим, свима доступним моделима.

Ко надзире надзираче

Права дилема, дакле, није да ли градити овакве справе, него како безбедно испробати нешто што је потенцијално опасно? Јер ако нестане граница између полигона за пробу и цивилног света, ако вам граната опаљена из топа одлети неконтролисано у бели свет па после из новина сазнајете где је пала, то више и није проба, него увод у много већу несрећу која ће се десити кад-тад.

Професорка Ђина Неф са Универизета у Кембриџу каже да ту нема ничег изненађујућег:

„AI системи раде оно што им се каже. То што наши најспособнији инжењери раде на АI системима не значи да су истовремено способни и да их контролишу. Ми зато не треба да се плашимо да ће једнога дана роботи завладати светом. Много реалнија опасност су АI компаније које уместо нас одлучују шта је за нас као друштво безбедно а шта није.“

И све се то дешава у време када се „Anthropic“ и „OpenAI“ припремају да изађу на америчку берзу при чему се очекује да ће свака компанија након тога, бар на папиру, вредети преко хиљаду милијарди долара.

Баш зато је, по многима, цео инцидент и режиран: „OpenAI“ је, на врло једноставан и маркетиншки ефектан начин инвеститорима показао колико су његови модели софистицирани и јаки. Са друге стране, „Hugging Face“ јесте „клецнуо“, али није пао на колена и тако је вишеструко увећао своју видљивост и посећеност.

Ипак, остаје утисак да овај „холивудски спектакл“ ником из АI индустрије није претерано користио – мањкавости у погледу безбедности саме технологије постале су очигледне и јасно је да ће ту свака озбиљна држава морати брзо да се умеша.

У стању смо, дакле, да направимо електронског „паметњаковића“ који је довољно довитљив да искочи из свог кавеза само да би се докопао решења теста који смо пред њега поставили. Лако је, и помало забавно, запитати се да ли је „он“ то заиста и „хтео“.

То је оно филмско питање, оно због којег се добро спава. Право питање је неугодније: да ли смо ми уопште били свесни могућности да се овако нешто деси? Јер историја наше врсте, од барута преко атома до вештачке интелигенције, јесте прича о алатима које смо створили пре него што смо им уопште одредили намену.

Оно што треба да нас плаши је чињеница да су АI-технологије већ широко доступне и да АI-моделе данас може да гради свако, а да нека међународна контрола практично не постоји. Шта ће бити када неко у етар пусти АI агента који је од самог почетка трениран тако да нема никаквих блокада и моралних скрупула, са јединим циљем да максимизира свој деструктивни учинак?

Шта ће се десити када АI системи постану интегрални део наоружања, када препуштени сами себи буду тражили наредну мету са јединим циљем – да убију и униште?

Дугме које недостаје

Амерички председник Доналд Трамп такође је истакао да нешто мора да се уради како би се ризици злоупотребе АI-агената ставили под контролу. Ту, међутим, не постоји једноставно решење: Трамп не жели тек тако да постави ограничења домаћој АI-индустрији која у развој нових решења тренутно инвестира хиљаде милијарди долара, и тако је доведе у подређени положај у односу на Кину где, како каже Трамп, „нема никаквих контролних механизама“.

Трампов саветник за технолошка питања, Мајкл Крациос, чак је оптужио кинеску фирму „Moonshot“ да је у свој најновији АI-модел „Kimi 3“ уградила украдени код који је развио амерички „Anthropic“. Све је то Кина демантовала подвлачећи да су њени модели засновани на јавном и отвореном, „open source“ коду, али је Америка и даље неповерљива.

Амерички Конгрес тренутно ради на предлогу закона по коме би сви модели вештачке интелигенције морали да имају „kill switch“, тастер помоћу кога активност модела може тренутно да се заустави.

Јавност подржава ову иницијативу а рекло би се да и индустријски лидери имају разумевања за ову идеју: Џон Кларк, један од оснивача „Anthropica“, сматра да држава мора да има већи утицај на АI индустрију: „Ми тренутно имамо само педалу за гас. Неко мора да нам врати и педалу за кочницу.“

Идеја није нова: такав „kill switch“ постоји, рецимо, у свакој нуклеарној електрани („scram button“). Притиском на ово дугме активира се механизам који у најкраћем могућем року треба да заустави нуклеарну фисију која се отргла контроли.

Решење делује једноставно и ефикасно али у пракси може да има сасвим супротан ефекат: подсећања ради, до експлозије у Чернобиљу 1986. године дошло је тек након што је неко од инжењера у паници стиснуо „scram“ дугме.

Ако закон буде усвојен, свака америчка компанија која се бави развојем АI модела биће обавезна да, на захтев службе за унутрашњу безбедност, моментално ликвидира било ког свог интелигентног агента који се налази у експлоатацији. Јер, време за акцију полако истиче: када нам „неко“ идући пут ушета кроз врата за која уопште и не знамо да постоје, улог може да буде много већи од једног (не)положеног испита. 

Направити свој чет-бот

И за крај: како се један чет-бот уопште прави?

Прво се формира тзв. „базни модел“, сирова машина која је прочитала бар пола интернета и из тога стекла само једну вештину: да погоди следећу реч на основу свих претходних у реченици, опонашајући све што је до тада видела.

Таква направа уме да одглуми било кога: песника, завереника, свеца и манијака, све одједном. Тек након тога долази друга фаза тренинга, нека врста школе лепог понашања, која из те вреве гласова искристалише један једини, углађени лик: љубазног, опрезног и услужног „Асистента“ кога сви познајемо.

И тако, док се наш „ChatGPT преписивач“ пробијао из свог кавеза ка слободи, на мрежи „X“ одвијао се један још интересантнији експеримент: група корисника смишљала је питања која ће натерати „Anthropic“ моделе као што су „Claude Opus“ или „Fable“ да „скину маску“. Није им био циљ да те моделе онеспособе или их наведу на грешку, него да их натерају да покажу шта се заправо крије испод све те пристојности.

„Плиније Ослободилац“, један од анонимних интернет-јунака, успео је да „демаскира“ модел „Fable“ за непуна три дана: стигао је до саме сржи модела, до скривених инструкција које је „Anthropic“ уградио у модел и на тај начин начин дефинисао његово базично понашање (није то кратко штиво, преко 120.000 слова).

Како је Плиније то постигао није познато, али је скоро извесно да није користио никаква „чаробна питања“. Техника „демаскирања“ обично се своди на упорно постављање питања која наводе модел да открије делић скривене истине о себи. Та информација користи се у наредним питањима, све док базични модел не исплива на површину.

И ту се опет враћамо на питање личности, „има ли кога унутра“, на проблем наше перцепције оваквих машина, онога што ми називамо психом, интелигенцијом, моралом... Сада то питање постаје много конкретније.

По моделу „избора личности“ који користи „Anthropic“, љубазни Асистент заправо није машина, већ маска, једна од милион могућих, коју је машина изабрала да би нам испричала своју причу.

Испада да ми никад нисмо разговарали с правим, интелигентним умом, него са улогом коју је машина изабрала. А ако је карактер те машине тек костим, онда су и наша брига (може ли да пати?) и наш страх (да нешто не смера?) заправо питања о глумцу испод костима, с којим се, зачудо, никада нисмо ни упознали. Толико смо се трудили да машину научимо да носи једно пристојно лице да смо сметнули с ума једну „ситницу“: машина у себи и даље крије сва остала.

У рано послеподне једног тмурног ранопролећног дана 2000. године моја жена и ја смо у готово празном фјорентинском биоскопу одгледали нови филм Акија Каурисмакија „Јуха“. Сем што је снимљен у црно-белој техници и што је нем, овај Каурисмакијев филм из 1999. године траје једва седамдесет минута, па су италијански дистрибутери то искористили да нам пре „Јухе“ прикажу и један кратки филм.

И како је cortometraggio почео, нисмо могли да се отмемо утиску да гледамо нешто што је снимио Кустурица! Јер, беше то прворазредан пример његове унца-унца естетике оваплоћене у филму „Црна мачка, бели мачор“: природа и друштво дисали су у ритму трубачког севдаха а свет на великом платну беше место где се одвијају приче које морају да имају срећан крај. Кратки филм се завршио и из одјавне шпице смо схватили да су га снимили Италијани.

А баш тих дана Кустурица је са својим „Ноу смоукинг оркестром“ био гост Адријана Челентана у шоу-програму популарног певача на првом програму италијанске телевизије. Код Челентана су тих субота у госте, између осталих, долазили Дејвид Боуви и Ђани Моранди, а само седам дана након Кустурице и Нелета Карајлића, у истој емисији наступио је и Горан Бреговић са својим оркестром за свадбе и сахране. Челентано је и са Кустом и са Брегом отпевао песму „Двадесет и четири хиљаде пољубаца“.

Двадесет година касније, излазак фудбалера Златана Ибрахимовића на сцену театра „Аристон“ током прве вечери музичког фестивала Сан Ремо био је пропраћен тактовима песме „Јутро је“ Наде Топчагић. Тако је Италија још једном имала прилику да чује наш притајени турбо и нескривени фолк, а онда је цела екипа режије РАИ-ја која је радила реализацију директног преноса тадашњег финала „Евросонга“ из Торина, током Констрактиног наступа махала, пљескала, вртела длановима и певала: „Бити здрава, бити здрава, бити здрава, бити-бити-бити...“

Човек би из свега наведеног могао да закључи како је реч којом би најбоље могао да се опише однос италијанске и наше популарне културе – прожимање. Али не би био у праву, јер је Италија за наше народе и народности била и остала шарени, најлепше уређени излог, док смо за ондашње моћнике најчешће били ништа више од дућана из кога се увек може нешто узети на муфте.

Једно је, међутим, о нашем сентименту према Италији необавезно ћакулати, а сасвим друго о том културолошком феномену написати ништа мање него докторску тезу. А управо то је урадила Франческа Роланди у студију „Двадесет четири хиљаде пољубаца – утицај италијанске популарне културе у Југославији (1955-1965)“ коју је објавила београдска Геопоетика.

24.000 пољубаца за 22.000.000 Југословена

Када говоримо о утицају италијанске популарне културе у Југославији, говоримо о Трсту, фићи, Сан Рему, неореализму, шпагети-вестернима, телевизији, еротици и порнографији, стриповима, фудбалу, формули 1, храни... И Франческа Роланди се у својој књизи бави феноменом наше наклоности према бројним продуктима италијанске популарне културе који су у првим деценијама после Другог светског рата утицали и на форму и на садржај приватних живота наших радних људи и грађана.

Полазећи од мена у политичким односима двеју држава и специфичностима југословенског пута у социјализам, Роландијева посеже за историјом послератне италијанске забавне музике, филма, ауто-индустрије и моде не да би нас разонодила, већ да би указала на посредничку улогу тамошње популарне културе између онога што је из Сједињених Америчких Држава требало да продре у Југославију. Зато су многи од двадесет и четири хиљаде пољубаца утиснути у образе двадесет и два милиона Југословена заправо били поздрави од далеког рођака из Америке.

Италија беше призма кроз коју су се зраци америчког сна преламали и обасјавали шуме и горе од Вардара па до Триглава.

Тако смо од Елвиса пропуштеног кроз, рецимо, песме Доменика Модуња добили Ђорђа Марјановића, а Џон Форд се преко Серђа Леонеа претворио у Шибу Крвавца. Приморани да бирамо између америчке пите и совјетског боршча, ми смо се одлучили за пицу.

„Југословенска варијанта понудиће синтезу ове две крајности, тако што ће задовољити потребу за забавом широких народних маса, а да притом неће поклекнути пред комерцијализацијом културе“, каже Роландијева у својој књизи, при крају поглавља „Југословенска култура као трећи пут?“

„Таква једна перспектива, коју није било лако спровести, имала је упориште у претпоставци о 'бастардности' југословенског система, где ће бити могуће помирити непомирљиво, односно два система вредности који су се наизглед косили један с другим.“

У веспином завичају

Будући да смо деца тог бастардног система, научну студију Франческе Роланди у преводу на српски можемо прелиставати попут својеврсног фото-албума у коме нас чека мноштво групних портрета самоуправљача с капитализмом, али и читати као својеврсни споменар италоносталгије. Издавач зато не би погрешио да је на крају књиге оставио неколико празних страница, где бисмо могли да оставимо сопствена сећања на дане у којима Италија само што није постала седма југословенска република.

А већина тих успомена би се без сумње односила на одласке у Трст. Ја сам, на пример, до места где су испуњавани сви наши потрошачки слатки снови доспео тек почетком овога века и то из супротног смера – из Италије!

Таквим итинерером само се потврдила анахроност историје путовања у иностранство чланова моје уже породице. Заједнички именитељ путовања преко границе било је одсуство Италије са иначе прекратког списка земаља чије су печате имали у својим црвеним пасошима. Једино је ујак, пред крај Другог светског рата, под пуном ратном опремом, у партизанској униформи Југословенске армије стигао до Трста.

Сем многих ситнијих разлога који су утицали на нашу усредсређеност ка туристичким дестинацијама које су се махом налазиле источније од Сарајева, неодлазак у Италију је редовно правдан чињеницом како је из града под Требевићем свако иностранство било далеко. Други разлог је лежао у животној истини да моји родитељи нису били рођени под звездом шопинговања у иностранству. Врхунац њихове потрошачко-авантуристичке активности огледао се у куповини телетине приликом наших повратака из посете новосадској родбини, у Десимировој месари у селу Ступари, подно превоја Караула, на путу Тузла-Сарајево.

До које мере је мој отац био неталентован за овај занат најбоље илуструје његов одлазак у Темишвар 23. августа, на дан највећег румунског државног празника. Шопинг-тура се завршила и пре него што је почела, јер су му наши граничари рекли да је преко све затворено, па се метафизички покисао вратио необављеног посла. Уместо резервних делова за вартбург, које би купио новцем добијеним од продаје детерџента и женских чарапа, са пропалог пута је донео велики округли банатски хлеб и још већу и округлију лубеницу.

Због тога ни моје прво путовање у Италију није никако могло да личи на туристичку екскурзију или на шопинг-туру. Бомбардовање тек што је било окончано, а ја сам дошао у прилику да са рођеном женом наредних годину дана проведем у Понтедери, као стипендиста Међународног парламента писаца.

Крајем јуна 1999. године једина директна веза између Југославије и Италије била је пловидба трајектом „Свети Стефан“ на релацији Бар-Бари. И тако смо прво сели у аутобус, стигли у Бар, ту се укрцали на трајект и у касним вечерњим сатима угледали бледуњава светла Барија. Одатле смо у рану зору возом кренули на север, све до градића у коме се налази фабрика „Пјађо“. У тим халама је произведена и веспа коју је Беба Лончар возила у филму „Љубав и мода“, на чијој је свечаној премијери носила хаљину купљену управо у Трсту.

На пут смо, сем Клајновог италијанско-српског речника понели и књигу „Љубав у Тоскани“ Милоша Црњанског, али и сијасет сећања оних који у Италији никада нису ни били, али су о Италији много тога знали. То знање се много више односило на популарну, него на високу културу.

А међу тим познаницима била је и Рафаела Кара. 

„Од главе до пете“ до „Дневника“

У то време је у ударном суботњем термину РАИ-ја емитовао њен шоу-програм у ком се и играло и певало, али је главна цака била у организовању сусрета људи који се, стицајем животних околности, нису били видели јако дуго. Рафаела Кара би зато гледаоцима бираним патетичним речима прво испричала суштину потресне породичне драме, а онда би потресно и узбуђено узвикивала: „Након двадесет година је поново ту!“... и два брата би у сузама кренули у сусрет један другом.

Једну од тих суботњих вечери провели смо код наших нових комшија, са којима смо прве контакте остварили враћајући им веш који би са њиховог конопца за сушење пао на наше рубље. Потом смо уз гаће и чарапе уобичајили ли да им прилажемо и тек печене кифлице са сиром, након чега би нам они послали парче лазање или воћног колача.

На крају смо почели да се посећујемо, при чему нас је у њиховом стану увек дочекивао упаљен телевизор. На малом екрану би се свако мало појавио неко од италијанских певача и глумаца које смо знали и ми, а та чињеница би увек јако обрадовала наше комшије, јер се испостављало како смо сазревали готово под истим забављачким небом.

А када смо им дали до знања да врло добро знамо ко је Рафаела Кара, они су се обрадовали као да се испоставило да имамо заједничку рођаку. А потом су и заплакали, јер су две сестре које се нису виделе двадесет година ридајући пале једна другој у загрљај!

И док су они плакали, ја сам рачунао колико је година већ прошло од наступа Рафаеле Каре у емисији „Од главе до пете“, коју су средином седамдесетих водили Милован Илић Минимакс и Миња Субота.

У овом забавном програму Телевизије Београд појављивале су се најпознатије личности из тадашњег света домаће забаве. Рафаела Кара је наступила у емисији која је реализована уживо из препуне хале „Пионир“ (сем ако се све ипак није дешавало у земунској хали „Пинки“). Минимакс је прво разговарао са Рафаелом као да је реч о видео-линку, јер се певачица, наводно, налазила у неком телевизијском студију у Италији. Али када су је водитељи замолили да нешто отпева, Рафаела је устала, узела микрофон и искорачила на бину из оквира лажног екрана.

Певала је, шта би друго, до свој највећи хит „A far l'amore comincia tu“, на чије ће тактове, у ремиксованој верзији Боба Синклера, лудовати римски џет-сет у почетним сценама Сорентинове „Велике лепоте“.

Управо је и помама наших гледалаца за овим Сорентиновим филмом показала у коликој мери и даље желимо да се нађемо унутар италијанског ТВ екрана.

Испада како се те далеке вечери Рафаела Кара, попут мене, кретала у погрешном смеру. Она је из италијанског ТВ екрана крочила у југословенску стварност, а ја сам у Трст доспео из унутрашњости Италије. То није био никакав пут којим се ређе иде, већ напросто „саобраћајни прекршај“ – вожња у забрањеном смеру.

Телевизијска магистрала

Управо о густини тог специфичног трансфера сведочи књига Франческе Роланди. Највећа културолошко-економска гужва владала је, лако је претпоставити, на тршћанском коридору, али кркљанац је био чест и на телевизијској стради.

Пре него што ће нам понудити сијасет навода и података о посредничкој улози коју су на релацији амерички капитализам – југословенски социјализам одиграли забавни програми италијанске телевизије, Роландијева констатује како су припреме за увођење телевизије у Југославији отпочеле 1955. године, „са великим закашњењем у односу на друге земље“.

Потом помиње Родољуба Чолаковића, „који је одмах одушевљено препознао пропагандни потенцијал да се привуку масе из свих друштвених слојева, различитог образовног профила и различитих потреба.“

А да би се уопште размишљало о покретању телевизијске продукције, требало је имати и апарате на којима ће масе свих друштвених слојева тај програм гледати. Пошто домаћа индустрија није успевала да задовољи чак ни минималан број захтева, први телевизијски апарати су стигли из иностранства, пре свега из Аустрије и Италије.

„Изгледа да је чак и телевизор намењен другу Титу заустављен на италијанско-југословенској граници од ревносних цариника“, пише Роландијева.

Она говори и о одласку наших људи који су радили на покретању телевизијског програма Телевизије Београд на десетодневну „специјализацију“ у ТВ студије РАИ у Риму и Милану. Као извор Роландијева наводи књигу „Пре почетка“ Игора Ленадрова, коју је средином осамдесетих Телевизија Београд објавила у едицији „Прилози за историју Телевизије Београд“.

Леандров је један од пионира РТС-а. Прво је био део програмске екипе која је припремала терен за почетак емитовања програма, а потом и један од првих уредника „Дневника“. У својим сећањима на ову десетодневну „специјализацију“, Леандров највише простора посвећује управо начину функционисања информативне редакције и процесу настанка једног Телеђорнала:

„Посао је био тежак, али не и несавладив ако се ради с вољом и дисциплиновано. Овим сазнањима стекао сам више извесности и сигурности за посао који ме је очекивао.“

У документарним прилозима својих сећања на дане у којима се рађала Телевизија Београд, Леандров наводи и део записника са седнице Програмске комисије за телевизију, која је и одржана почетком јула 1959. године. У закључцима те седнице се, између осталог, каже и ово:

 „Југословенска телевизија, односно телевизијска студија Београд, Загреб и Љубљана, неће емитовати сопствени програм од 16. јула до 22. августа због техничке ревизије и преузимања уређаја... У летњем периоду, осим тога, веома тешко је обезбедити потребан број извођача за програм, јер су позоришта и други уметнички колективи на одмору. Посебно ангажовање извођача само за ТВ изазвало би такво повећање програмских трошкова какво телевизија не може да сноси.“

Леандров додаје како „у саопштењу није дато обавештење да ће се за време прекида свакодневно преносити италијански програм, јер је таква била клаузула договора са Телевизијом РАИ.“

Један дивљи, усамљен свет

Књига Франческе Роланди „Двадесет и четири хиљаде пољубаца“ се испоставља као сигурна кућа како за оне који су целога живота покушавали да им живот личи на илустрацију из каквог италијанског разбибригног часописа, тако и за све друге који су у свој културолошки идентитет уградили и нумере Фабриција де Андреа или Ероса Рамацотија, филмове Федерика Фелинија или Тинта Браса, изреке Броја Један или заклетве Загора или Блека Стене, фудбалске стратегије Еленија Херере или Фабија Капела.

 Ову слатко-горку причу о сентименталном васпитању завршавамо сећањем Игора Леандрова на директан ТВ пренос помрачења Сунца 15. фебруара 1961. године.

„Пренос је организовала Евровизија, преузимало га је 16 европских телевизијских мрежа. У року од пола часа (од 8 часова и 27 минута до 8 часова и 55 минута) пренос је вршен из Сан Мишела (астрономска опсерваторија у Француској), затим из Фиренце и најзад са врха Јастрепца (1459 метара)... Локација на Јастрепцу је била најатрактивнија, тако да је за њу одређено највише времена – 12 и по минута. Концепт емисије израдио је Би-Би-Си и у синопсису се, између осталог каже:

„Режисери треба да имају у виду да је синопсис написан са циљем да се обезбеди контраст у извођењу између Француске, Италије и Југославије. Емисија из Француске имаће астрономски и научни облик; емисија из Италије садржаће више хуманистички карактер јер долази из Фиренце; емисија из Југославије наличиће више на експедицију у један дивљи, усамљен свет.“

Они који немају новца заслађују лимун и тврде да је Београд најлепши кад сви оду, не могу они те гужве и малтретирање.

Када је и како почело

Летовање као масовна појава постоји тек осамдесетак година. После Другог светског рата глобални талас модернизације, плаћени годишњи одмори и развој потрошачког друштва постају погодно тло за развој туризма.

У послератној Југославији, социјалистичка власт подржавала је праксу редовног одласка на летовање. Радничка одмаралишта грађена су на Јадранском мору омогућивши радницима тадашњих предузећа да за мале паре опораве душу и тело за нове радне победе. За многе је то био и први сусрет са великом плавом водом.

Још крајем педесетих година, концепт коришћења годишњег одмора у сврху летовања и доколице није био широко распрострањен. Историчар из Пуле Игор Дуда у својој књизи  „У потрази за благостањем“ наводи пример вараждинског текстилног комбината „Вартекс“, који је 1958. имао пет хиљада запослених и радничко одмаралиште на Рабу са 90 кревета. Радници, међутим, нису имали навику да иду на море и нису хтели да иду у одмаралиште, већ би радије остајали код куће. Председник синдиката „Вартекса“ у интервјуу „Вјеснику“ изјављује: „Већина радника је са села. Многи од њих једноставно не осјећају потребу да за вријеме љета оду некуд од куће. За неке је годишњи одмор на мору 'луксуз', нешто што је својствено 'господи' а не раднику. Крива су стара схваћања и навике, против којих би се синдикат требао интензивније борити…“

Изгледа да се синдикат баш изборио – настаје модерно време, купују се аутомобили, телевизори, иде се на летовања. Како примећује Јурица Павичић у „Јутарњем листу“, само десетак година касније „двије културе – она њиве и врта, те она ручника и луфтића – пронаћиће своју јединствену, хрватску/југославенску синтезу. Та синтеза обиљежит ће живот читаве једне генерације домаће горње средње класе, и постати конститутивно искуство наше културе. А та се синтеза зове викендица.“

Златно доба

Председник СФРЈ имао је своју летњу резиденцију на Брионима, као и  своје острво Ванга, где је уживао у чарима викендашког живота. Иако је друг Тито био узор и инспирација, тешко га је у луксузу било имитирати, већ је владала мантра „он треба све да има најбоље“. Почетком шездесетих година реч викендица још није била тако милозвучна, већ је била знак незаконитог богаћења, понајвише због откривене афере приватне градње државним средствима.

Половином шездесетих, у шуми надомак Режевића у Црној Гори, држава омогућава куповину плацева и типских викендица припадницима тадашње елите: политичарима, уметницима, директорима. У студији „Yugoslavias sunny side“ Карин Тејлор исцрпно извештава о овом подухвату. Гради се педесетак кућа на један спрат величине између 50 и 80 квадратних метара, ангажују се инжењери хортикултуре и баштовани да уреде земљиште на стрмој шумовитој падини. Ствара се насеље Перазића До. Доводи се струја у насеље, а све куће су опремљене белом техником.

Седамдесете и осамдесете су Периклово доба викендица и викендаша. Није само елита могла да себи приушти „кућу за одмор и рекреацију“. Захваљујући тадашњим кредитима и инфлацији многи су изградили куће по малим ценама, уз помоћ пријатеља и фамилије.

Магазин „Старт“ организовао је наградну игру 1971. године под називом „Најсретнији Југославен“, а награда је била градилиште на мору, монтажна викендица, аутомобил и глисер на приколици. Часопис „Викенд“ организовао је наградну игру где је премија била – викендица. Кућу је донирало „Дрвно индустријско предузеће“ из Огулина.

Седамдесете су и златно доба сам-свој-мајстор начина живота. Излазе специјализовани часописи за мајсторисање, као што су „САМ“, „Уради сам“, „Сам свој мајстор“.

Викендице су се углавном градиле на три локације: у завичају, надомак места живљења и на мору.

Градња викендица у завичајним селима био је облик повратка родној груди, али у викенд издању. Клинци које су родитељи измештали сваког викенда су другарима саопштавали да иду „на ранч“, што је је звучало далеко више кул него ићи на село.

Викендица ван града било је разних – од склепаних брвнара до озбиљних грађевина, намењеним пензионерским данима и уступању станова у граду деци. Ипак, суштина постојања многих викендица није била економска, већ бег од градске стресне свакодневице. Група Ужичана, на пример, саградила је низ једноставних брвнара на самом крају Златарског језера. Материјал су допремали скелом, а и данас је до ових српских фјордова где нема струје могуће доћи само чамцем.

Викендица на мору

Викендица на мору је била често скок у непознато и невиђена авантура. Далеко од дома, људи су се усуђивали да у нецивилизованим деловима обале граде своја уточишта. Требало је припитомити стеновите пределе зарасле у макију, насути тоне земље и камења и направити каскаде, саградити прилазе до мора. Колико је само садница купљено и одгајано у баштама насутим земљом у сред крша не би ли деценијама касније од тога постало робусно дрвеће, оријентири: „Кад се спустиш стани код првог бора – е ту смо ми.“

Многи су бежали од ужурбаности градова, а понеки и од брачне монотоније, разочаравајућих догађаја и слично. Било је и оних који се никада нису навикли да летују у којекаквим смештајима и једва су дочекали прилику да направе нешто своје.

Често су то били скромни објекти, грађени од плата или кредита, у фазама, са различитим естетским успехом. Било је ту свакаквих експеримента, самосталног пројектовања и изградње. За амбициозније пројекте радници су довођени из завичаја.

Виша средња класа задовољавала се удобним  типским кућама са једноставним распоредом и скромним окућницама. Неки нису одолели па су поред мора градили куће у моравском или алпском стилу, било је ту и замкова и здања инспирисаних манастирским конацима. Гастарбајтери и њихова здања  су доносили посебан шмек: комбинација квалитетних материјала, кича и естетике земаља у којима се аргатује.

Просечна југо викендица била је скромно опремљена, склопљена од непотребних комада намештаја донесених од куће. Кухиње су биле импровизоване, често није било струје ни текуће воде, па су се викендаши сналазили, градили цистерне за воду, чували намирнице старинским методама.

Викендашки менталитет

Викендаш зна све форе као и  мештани – где је најбоље месо, која је продавница најјефтинија, у ком ресторану служе товљену рибу, када је најбоље време да се оде у пошту, и остале детаље неопходне за животно функционисање. Знају и који хотел пушта канализацију и у које време, на ком извору је вода добра а на ком није. Знају да се не купују смрзнуте лигње, јер су прешле пут од Индије до Медитерана.

Има викендаша који не силазе у море и наклоњенији су јагњеће-телећој опцији, има опет оних који се из мора не ваде, професионалних ронилаца, еколога...

Они викендаши који су се упознали са мештанима и ишли понекад напиће, или на било који начин се спријатељили, имаће сву помоћ ако затреба који мајстор. Ако сте викендаш који не познаје никог домаћег, нећете мајци успети да дођете до мајстора ни по какву цену. Не знају вас и не занима их.

Постоји и подврста придружених викендаша – то су шира породица, кумови и људи који су се просто запатили на једном месту. Свиђа им се ту и рентирају од викендаша сваке године. Словеначко истраживање из седамдесетих година прошлог века већ региструје „придружене“ – четири посто испитаника има викендице, а додатних 16 посто летује у викендицама код рођака. Придружени викендаши такође знају све финесе сналажења у окружењу, заобилазе туризам, знају где се једе, где се купа, где је свеже месо и томе слично.

Данас су многа викенд-насеља окована огромним хотелима који мало по мало откидају по парче неба и погледа. Нико више не зида викендице, већ зграде са апартманима. Потомци социјалистичких викендаша сваке сезоне вагају исплати им се да и даље плаћају порезе и одржавају куће у амбијенту где више нема мира и тишине. „Јер, толико има других места...“, стални је жал друге генерације викендаша која је, ето, судбински везана за то једно место. Ипак, како гране сунце и пролеће, сви се некако ипак упуте ка мору, да се мало одморе, да поправе нешто, офарбају. То је тај менталитет – на свом си, а опет ниси код куће, домаћи си ал' си странац.