Исте године подигао је и у кућу у Париској 13, надомак Калемегдана, где је породици био зимски стан и Попсова адвокатска канцеларија. Та кућа била је живо средиште окупљања београдске интелектуалне омладине између два светска рата.

Фридрих Попс имао је три ћерке и сина, а као мираз својим ћеркама у виноградима је 1932. године сазидао куће, поред виле породице Ацовић у Румунској улици у коју се после рата уселио Јосип Броз. На простору некадашњег тениског игралишта Тимотијевића, које је било поприште великих тениских мечева многобројних чланова породице, саграђена је Кућа цвећа у којој се данас налази Титов гроб.

Желећи да својој деци пруже најбоље образовање, Попсови су нарочиту пажњу поклањали добрим школама и учењу језика. Олга Попс, у породици звана Бабуња, добила је врхунско образовање, говорила немачки, француски и енглески. Школовала се у Београду, Скопљу, Солуну, Цириху, а у Београду је дипломирала на Филозофском факултету, на семинару за романистику, испрва учећи код Миодрага Ибровца, а потом на упоредној књижевности 1925. године стиче диплому код професора Евгенија Ањечкова.

Сусрет с Дудом

У својој аутобиографији, која је у рукопису сачувана у породици, Олга Попс пише да је живела као типична представница имућне грађанске престоничке класе: „Ишла сам са родитељима на забаве, била сам два пута и на дворском балу, била сам у одбору госпођица које су, све обучене у бело, специјалном лађом пошле у сусрет краљици приликом женидбе Александра Карађорђевића (...) Често сам путовала у иностранство, са родитељима и сама. Пошто сам се интересовала за уметност, обилазила сам музеје и историјске споменике; ишла сам много у позориште и на концерте. Писала сам песме, од којих је неколико изишло у 'Раскрсници' и 'Покрету' под псеудонимом Вера Весна.“ 

Године 1926. двадесеттрогодишља Олга Попс удаје се за Душана-Дуду Тимотијевића, београдског коленовића, који је у то време радио као адвокатски приправник код њенога оца. Иако сасвим интегрисан у српско друштво, Фридрих Попс је ипак, као истакнути јеврејски првак, желео да се његова деца браком вежу за Јевреје. Међутим, нити једно од његово четворо деце није склопило брак са припадницима Мојсијеве вере.

Сва његова деца починила су „мезалијансе“, што је њему прилично рушило углед у јеврејској заједници. Олгина сестра Ела удала се за унука војводе Радомира Путника, доктора Милутина Ивковића-Милутинца, чувеног фудбалера, брат Владимир оженио се Чехињом, а најмлађа ћерка Лили удала се, „од свих људи на свету“, како је њен отац са сетом говорио, за – Бугарина, што је старом ратнику са Једрена и Брегалнице нарочито тешко пало.

Пошто Олга није прешла на православље, са Душаном Тимотијевићем венчала се у Новом Саду, на територији угарског цивилног законика који је признавао грађански брак. То исто је касније учинила и Ела кад се удала за Милутина Ивковића, а Владимир и Лили венчали су се у Старокатоличкој цркви, где је поп Калођера, како се сећа Душанов и Олгин син Коста Тимотијевић, пристајао да венчава и будисте и муслимане.

Међу леграинима

Са Душаном Тимотијевићем, по пореклу и социјалном статусу повезаним са свим виђенијим београдским грађанским кућама, Олга се упознала на заједничкој литерарној секцији Друге женске и Треће мушке гимназије.

Склопивши брак са перспективним младим правником и новинарем, оснивачем „Путева“, утемељивачем авангардне групе „Марсијас“, сарадником „Прогреса“, аутором и чувеним уредником „Политике“, ратним извештачем из Абисиније, оснивачем „Политикиног Забавника“, новинарем и уредником у листовима „Глас“ и „Борба“, а потом и оснивачем Новинарско-дипломатске школе, Олга је одлучила да, пошто је она као дете била препуштена гувернантама, свога сина Косту подиже сама. Време до његовог поласка у школу искористила је да преводи И. Шоа, Б. Брехта, Р. Монтгомерија и друге ауторе.

Заједништво са Душаном, ангажованим младим интелектуалцем, било је важно за њен даљи професионални ангажман. У својој аутобиографији Олга бележи да је тај утицај био одлучујући и, заправо, формативан. Она је, захваљујући Душану, почела да критички чита новине, да се интересује за политичке догађаје, њихово тумачење и контекстуализацију, размењујући мисли и ставове и са друштвом лево оријентисане београдске младежи.

Управо у вези са родитељском идеолошком позицијом и деловањем целог једног круга београдске интелигенције, њихов син Коста Тимотијевић у својим сећањима и белешкама уводи појам „леграин“, што је скраћеница од – лева грађанска интелигенција. Био је то посебан слој друштва који се, с једне стране, у извесном смислу оградио од свог природног окружја – буржоаског, грађанског модела – да би се приближио једном другом социјалном, културном и идеолошком контексту који му, заправо, није био иманентан.

И сама Олга Попс Тимотијевић нашла се у процепу између порекла и избора. На једном месту у својој биографији она бележи да је била „мондена“, волела лепе хаљине и луксузан живот на какав је у окриљу своје велике и имућне породице навикла. Али, с друге стране, она се „из правдољубља“, како каже њен син, приклања посве супротној идеолошкој матрици.

Из те позиције она ће се ангажовати на раду и уређивању часописа „Жена данас“. 

Гласило Женског покрета

Тај часопис основан је 1936. године у Београду, званично као приватна женска новина, а уистину као незванично гласило Омладинске секције Женског покрета, на иницијативу и уз подршку Комунистичке партије. Споља гледано, био је то женски илустровани лист који је имао за циљ да образује, освести, подстакне на самосталност и забави жене у Србији.

И одиста, тај лист одговарао је на потребе новог времена: искуство Првог светског рата донело је нова сазнања у односу на могућности испољавања личности, способности и умећа жене, једнако као и њене људске снаге. Неизмеран допринос жена у ратним околностима, пожртвованост не само мајки које су на фронт слале своје синове, него и многих жена које су, најчешће као болничарке, биле и у позадини или, чак, на самој линији фронта, учинио је да се визура друштва према жени промени. У послератним годинама, у процесу развоја грађанског друштва жене су се укључивале у образовни систем, што је као последицу имало њихов излазак из сфере приватности и улазак у јавни живот.

Европска грађанска друштва суочавају се са чињеницом да је и жена, не само као брачна садружница и не само као мајка, придоносила формирању националног идентитета. Излазећи из традиционалних породичних оквира, искорачујући из улоге мајке и супруге, жена успева да се реализује на различитим пољима и да понекад, упркос великим отпорима и препрекама, досегне значајне резултате. Једна од борби коју су жене успешно водиле била је и борба за право гласа.

Још од времена индустријске револуције, када су развој технологије и усавршавање машина учинили да за рад више није најважнија мушка телесна снага у елементарном виду и да се у процес рада могу укључити и жене, омогућио је женама да постану видљивије на социјалној мапи друштава у којима су живеле.

А совјетска комунистичка револуција, на практичном плану, донела је снажну еманципацију жена, уводећи их као равноправне чиниоце у јавном, политичком и сваком другом сегменту испољавања друштвености. 

Неман пред вратима

Трећа и четврта деценија 20. века остаће у историји упамћене као драматично доба бујања фашизма, на који су различите државне и друштвене заједнице различито реаговале. Један део српског друштва окреће се левој, тада проскрибованој, комунистичкој идеји.

У том смислу, интересантна је позиција листа „Жена данас“. Заогрнута бригом о побољшању женске позиције у друштву и оплемењивању њихових живота, „Жена данас“ у свом дуплом дну носи жестоку осуду фашизма. Иако заговара женску еманципацију и феминистички активизам, који се везују за грађанско друштво, тај лист настаје заправо из актуелне потребе Комунистичке партије да се супротстави надолазећем фашизму као злу које може уништити свет.

Дакле, у једном тренутку долази до укрштања интереса грађанског, тј. капиталистичког, и пролетерског, тј. комунистичког, погледа на свет. Иако је то прожимање било краткотрајно, један од драгоцених резултата тог привременог „брака из интереса“ био је лист „Жена данас“. А личност која је можда најсликовитије репрезентовала стање духа једног дела југословенске и српске јавности свакако је била Олга Попс Тимотијевић.

Када јој је у децембру 1937. године било понуђено да преузме место главне уреднице „Жене данас“, као и да фингира власницу листа, она је предлог прихватила. Због полицијске присмотре и контроле, било је потребно наћи некомпромитовану личност, без идеолошких „левих репова“.

Она је као уредница „Жене данас“ неговала концепт листа који је зацртан још на самом почетку излажења: својим принципијелним ставом утицати на свест жена, на изградњу њихове личности, храбрити жене у настојању да се изборе за самосталност и равноправност, помоћи у васпитавању деце, указивати на путеве решавања конкретних животних проблема, упознавати их са различитим културама и положајем жена на свим крајевима света, укратко – својим просветитељским ангажманом обликовати нови идентитет савремене жене.

Међутим, на месту главне и одговорне уреднице „Жене данас“ Олга Тимотијевић суочавала се са многобројним идеолошким и финансијским проблемима, као и дилемама везаним за уређивачку политику.

Ни њој ни њеним сарадницама није било лако да воде једну врсту паралелне рачунице: рећи оно што се жели, што није по вољи актуелних власти и идеологије, а да то буде видљиво само оној циљној групи којој је намењено – радној жени која би могла бити један од мотора револуционарних промена у друштву.

Ауторке „Жене данас“ развиле су посебну стратегију маскирања смисла, покушавајући и углавном успевајући да споје феминистичку борбу са комунистичким идејама, и све то упакују у један јединствени производ који одише модерном и негованом женственошћу.

Под окупацијом

Крајем 1939. године Олга Тимотијевић је сама тражила да буде разрешена дужности главне уреднице, јер је одлучила да преузме бригу око два мала детета своје млађе сестре Еле.

Ела (Катарина) је са доктором Милутином Ивковићем имала две ћерке – Гордану и Мирјану. Не завршивши започете студије права, она је са Јулијаном Вучо, супругом надреалистичког песника Александра Вуча, у приземљу куће Попсових у Париској 13 отворила модни салон. Израђивала је на разбоју оригиналне тканине, била вешта у цртању на стаклу и порцелану, правила фигурице од теракоте.

Ела је почетком 1938. године оболела од туберкулозе, лечила се безуспешно у Швајцарској и по повратку у Београд крајем те године је умрла.

Милутин се није више женио, упустио се у јавну и политичку активност. Као што је Олга била уредница „Жене данас“, он је био уредник „Младости“, иза којег је стајао ЦК СКОЈ-а са Лолом Рибаром на челу. За време рата помагао је илегалцима, скривао их и лечио када је то било потребно. Ухапшен је 23. маја 1943. године и убрзо убијен.

Пошто је 1939. године отишла са места уреднице „Жене данас“ (последњи, 30. број „Жене данас“ је полицијски заплењен а његово даље излажење забрањено), Олга Тимотијевић дочекала је окупацију у Београду.

У јануару 1943. године провела је скоро месец дана у затвору Гестапоа. Ухапшена је зато што су Немци тражили новац, хартије од вредности и злато њенога оца. Са њом је био ухапшен и њен син Коста, тада седамнаестогодишњак.

Гестаповци су јој рекли да знају за њен ангажман у „Жени данас“ и политичка опредељења њенога мужа, али она је успела да се представи као домаћица и супруга која нема ни интересовања ни разумевања за политику. На интервенцију неких пријатеља и откуп од 120.000 динара, пуштена је кући. 

Још на почетку рата морала је да се пријави властима као Јеврејка, и све до одвођења јеврејских жена у логор на Сајмишту носила је жуту траку и значку. Дозвољен јој је био боравак у Београду, као и свим Јеврејкама удатим за Србе.

Неко време била је у Нишу јер је њен муж Душан тамо био једно време у заробљеништву. (Заробљен као официр Југословенске војске у Априлском рату 1941, Душан Тимотијевић је потом депортован у заробљенички логор у Оснабрику у Немачкој, где је остао до краја рата). 

У Нишу је мало ко знао да је Јеврејка, радила је у Црвеном крсту. Пошто се вратила у Београд, Немци су је истерали из куће у Румунској, па се са сином сели у Јевремову улицу. Током рата непрекидно је помагала НОБ прилозима у новцу, роби и лековима. Тако је припремала и организовала слање пакета не само своме мужу и брату, рођацима и пријатељима, него многобројним непознатим Јеврејима у заробљеништву који нису имали породице.

За све време окупације, како вели њен син Коста, мото јој је био: 1) Свако има право да преживи; 2) Свачија је дужност да у томе помогне другима.

Олга Тимотијевић одиста је тако и живела.

После рата Олга Тимотијевић је постала чланица Градске управе Антифашистичког фронта жена (АФЖ), радила неко време као волонтерка у библиотеци Централног комитета у „Мадери“, затим кратко и у Министарству просвете. Потом је била директорка „Дечије књиге“, а онда уредница зборника Жене Србије у НОБ.

Пензионисана је 1966. године, али је наставила да ради на уређењу књиге Жене Србије у НОБ која је за њу и њено схватање света била веома важна.

Умрла је у Београду 21. новембра 1973. године.

_______________

Прво што ме је коснуло јесте помињање „Кирилометодијевске традиције.“ Лично сам везан за Светог Кирила, који је моја крсна слава. Чврсто сам веровао да су Кирило и Методије увели народни језик у богослужење, одбацивши „тројезичну јерес“, по којој се Бог могао славити само на латинском, грчком и хебрејском. Нису ли онда људи који су увели народни, Вуков језик у литургију прави настављачи „Кирилометодијевске“ традиције?

Претходном реченицом показујем како прихватам увођење великих слова на свечана места текста, као што ради Преосвећени владика Сергије.

Реч критике

У чему је проблем са Вуком? Њиме су се бавили многи професионални лингвисти, а и аматери, попут мене. На срећу читалаца, ја сам од оних аматера који воле да запиткују стручњаке. Мој друг, учени професор Александар Милановић помогао ми је да исправим неке своје заблуде. Други аматери лако заузимају став, лако критикују и, у својим очима, не греше.

Два Вукова врло оштра критичара у данашњем друштву и сами су самоуци као Вук, али то их није начинило милостивијим према њему. То су Светислав Басара и Милослав Самарџић.

Басара је о Вуку у интервјуу једном угледном недељнику рекао: „Ендемска, можда и генетска склоност ка идиотском спектакуларизму допринела је да пресудну борбу добију Азијати предвођени Вуком Kараџићем, уништитељом језика, мрзитељем религиозности, високе културе, духовности и отмености. Осим свега тога – и лоповом. Све по чему је познат покрао је од Саве Мркаља.“

Као човек пун неформалних знања из свих области живота, Басара је пронашао формулу за опис штетности Вука Караџића.

Та формула гласи:

Шопенхауер+Хегел+Ниче = BMW;

Вук Kараџић+Доситеј Обрадовић = ЈУГО.

Вук, први српски комуниста

Милослава Самарџића су комунисти спречили да постане професионални историчар четничког покрета, али је он то надокнадио писањем великог броја књига, сликовница и свих других пратећих публикација за љубитеље Чича Драже.

Изучавајући четнике, Самарџић је развио изоштрени њух за све што је антисрпско. Тако је написао и књигу у којој је показао да је Вук Караџић аустријски агент, који је радио на похрваћивању српског језика. Једно поглавље у књизи „Тајне Вукове реформе“ зове се „Вук Караџић – први српски комуниста“.

Ова два ориђинала наше културе нису занимљива само због необичности својих ставова, већ и по томе што на један помало разбарушени начин сажимају главне замерке Вуку Караџићу.

Дакле, једни замерају Вуку да није био довољан Европејац, да му је језик простачки, свињарски и говедарски. Како је то још Сава Текелија написао: „Глуп Србљину буди, говедарски говори, онда си Вуков Србљин.“

Тај најбогатији Србин свога времена је чак претио Матици српској да ће јој ускратити приходе од своје огромне задужбине Текелијанума ако штампа књиге Вуковим писмом.

Други су сматрали да ће усвајање Вуковог писма одаљити Србе од православља, од Русије. Због католичког „ј“ у лице су му претили да ће му пребити и ону другу, здраву ногу.

На обе стране, Вукови противници су били веома паметни људи. Јован Стерија Поповић није био присталица Вуковог писма, а Јован Скерлић је први супротставио Вука и Доситеја. Он је Доситеја изједначавао са рационализмом, а Вука са романтизмом.

Културне стратегије

И данас често супротстављају Доситеја и Вука, приписујући Вуку „популистичку културну стратегију“ и занемаривање „елитистичких“ традиција свог времена. Наравно да је у гражданској култури било вредних ствари, не само речи за научне и апстрактне појмове, које је Вук одбацио, већ и добрих дела.

Милован Видаковић, први српски професионални романописац, тек је недавно ископан из рушевина Вуковог похода на противнике, као и Атанасије Стојковић. Гаврила Стефановића Венцловића је шездесетих година поново открио Милорад Павић.

На другој страни, било је страховања да ће Вукова реформа ставити српску културу под окриље Аустрије. Јернеј Копитар, човек који је подстакао Вука на језички рад, био је високи културни функционер Хабзбуршке монархије. Он и многи други у Бечу сигурно су веровали да удаљавање српског од рускословенског језика иде на ползу Дунавске монархије. Парадокс историје је да ће Црно-жуту монархију срушити људи изграђени на Вуковој култури, а не „проруски“ владике и игумани. 

Много је учених људи писало о Вуку и његовом језичком рату, као што су Љубомир Стојановић, Александар Белић, Миодраг Поповић, Павле и Милка Ивић, Меша Селимовић, Иво Андрић, Милован Витезовић, Јован Деретић. Од историчара ту су Радован Самарџић и Мирослав Јовановић. Данас је о Вуку Караџићу могуће заузети мирно и вишеслојно становиште. Ако ишта са Вуком може бити мирно.

Рат за српски језик и правопис

Понекад човек жали Вукове противнике. Он их млео, систематично, немилосрдно, најчешће злурадо, а понекад и неправеднo. Вук је, револуционаран какав је био, све срушио, поравнао терен и изнова изградио културу и језик. У том љутом времену, и књижевне и научне расправе бивале су пресурове.

Тог човека Меша Селимовић пореди са Баш Челиком, пошто баш тако Вук ломи обруч по обруч традиционалних језичких и културних норми.

Они клерикални Вукови противници заборављају једног његовог претечу који је, налик Вуку, био необично смео у преокретању културе и језика, па и самог богоштовља. То је Свети Сава, који није био само чувар традиције, већ творац многих нових ствари, од којих ће настати српска култура и идентитет. Већ је и он знао да традиција живи само ако се занавља.

Ни Доситеј није био тако далеко од Вука. Заправо, и Вук и Доситеј су се кретали ка истом циљу, чак им ни путање нису биле толико различите.

Што се Саве Мркаља тиче, сам Караџић је признавао његов значај. Мркаљу је недостајала Вукова башчеликовска снага. Несретни Мркаљ је живео у манастиру који је био „позориште разбоја, насиља и бијенија“. Прво се одрекао својих реформских идеја, а онда је полудео.

Још и пре Мркаља, Гаврил Стефановић Венцловић је предлагао и реформу писма, а сам је писао на врло лепом народном језику.

Вук је спојио деловање својих претходника. Сава Мркаљ јесте понудио решење како да се пише на народном језику. Венцловић је показао шта се тим језиком може испричати, чак и Свето писмо. Али су тек Вук и његови следбеници грунули са војском различитих дела, од народних песама до Библије, Бранкове поезије и Његоша. Тако су доказали творачку моћ народног језика.

У европском кругу

Вуков дар који нико други није имао био је да представи пред светом свој рад и културу своје земље. Е, да нам је данас некакав Вук за промицање наше културе, да не кажем брендирање земље! Он је успео да препоручи стваралачки геније свог неписменог, чобанског и свињарског народића читавој Европи у време када је за претходних сто година међу Србима штампано мање од пет стотина књига, од тога вероватно ниједна јужно од Саве и Дунава.

Вук Караџић је успео да направи невероватан скок на путу приближавања тадашњим центрима светске културе. Он је пронашао „пречицу“ до самог срца романтичарске Европе. Романтичарска епоха је, иначе, лудовала за „народном“ уметношћу, до те мере чак да су понегде, као у Шкотској, измишљали народне песме. Чувени осијански епови су по свој прилици конструкт једног родољубивог шкотског песника.

Срби су, као ретко када, у том тренутку били у прилици да Европи понуде баш оно за чим је жудела: непатворену народну културу. Сви знамо за усхићеност с којом су браћа Грим или Гете дочекали српске народне песме. Колико год ценили Вукове противнике, не можемо да замислимо да би овакви великани читали дела Милована Видаковића и Јована Хаџића.

Онда се пак десило нешто што ће постати типично за српске успехе и на другим пољима. Срби су наставили да певају у духу народних песама и онда када се „мода“ променила (прочитајте шта пише о томе Светозар Марковић), а њихова култура се вратила у балкански буџак на један дужи период. Али, макар су тих неколико година дела слепих „певача прича“ из најгоре европске забити била надахнуће европских филолога, књижевника и музичара.

За шта је Вук крив

Има ли штете од Вуковог дела? Да ли би нам сада било боље да говоримо као Стеријини јунаци Ружичич и барон Голић? Да ли би наша култура била видљивија у Европи да су победили Хаџић и Видаковић? Да, као Хрвати, преводимо све стране речи на славеносрпски? Рецимо, да уместо природњак кажемо јестаственик?

Било је критика да је победа Вука и његових следбеника довела до тријумфа „цивилизације гуња и опанка“. Можда није било много избора. Нисам сигуран да би његови противници успели да ту просту српску пучину утерају у фрак и лаковане ципеле.

Да смо, метафорички речено, свукли те гуњеве и сазули опанке, јамачно би, у културолошком погледу, остали голи и боси, јер нам друго руво није било на располагању, барем не у довољној мери.

Није случајно да се песници нашег језика враћају народној поезији, и то не само традиционалисти него и Васко Попа, или моја сестра Милена. Ако икада поновимо продор у срце глобалне културе, онакав какав је начинио Вук, наше „тајно оружје“ мораће да садржи нешто само нама својствено. А то „нешто“ ће по свој прилици бити укорењено у вуковској традицији, сасвим извесно, прочитаној на неки нов, још невиђен начин.

А шта је са супротним мишљењима, да нас је Вук одвојио од наше словенске и православне „братје“ (ћ је једно непожељно слово у оваквом приступу). Могуће је да би даљи развоји нормирања славеносрпског језика приближили Србе Бугарима. Онда би они били сасвим другачији народ од нас данас. Ако ништа друго, не би били један од ретких народа са два писма.

Рат за српски језик и правопис

Мене много више брине један други развој. Суочавамо се с падом не само писмености него и пажње. Генерације рођене у 21. веку имаће подједнак проблем са читањем не само Вука и његових противника. Сваки дужи текст представљаће за многе од њих несавладиву препреку.

По неким истраживањима, пажња савременог човека посвећена било каквом садржају мери се секундама. А слепи гуслари су знали на хиљаде стихова, док су чобани знали на стотине изрека и пословица...

Ипак, људи који воле књигу и читање има више него у Вуково време. Ако су калуђери у манастирима успели да сачувају црквену књижевност, гуслари народну, ваљда ће и нама то поћи за руком. У томе је још једна поука Вуковог деловања.

Култура се може створити и сачувати и у неповољним, често непријатељским условима. Мали народ може имати свој велики тренутак. Само да се нађе неки нови Вук који ће радити на апликацијама и друштвеним мрежама. Један од светлих примера је група „Класици књижевности“ на Фејсбуку, коју је основала група девојака из Чачка предвођена Драгом Јовановић. Ова група има преко 40.000 чланова који сваки дан расправљају о књигама. Неоптерећени тиме да ли то раде на србском или српском. 

А што се тиче литургије, Срби су близу европском дну по редовном похађању богослужења. Све православне земље у региону имају већи проценат редовног одлажења у цркву. Чак и у најатеистичкијој републици у време СФРЈ, Црној Гори, проценат младих људи који недељно иду у цркву је знатно већи него у Србији. Настојање на искључивој употреби црквенословенског језика у црквама никако неће повећати број верника. Литургија ће можда бити „србскија“ али ће српских верника бити све мање. 

Са ове тачке гледишта, чини ми се да се ништа, бар у догледно време неће променити. Мени је у мојим годинама то у реду, доста ми је боље прошлости, заиста могу на тренутак да се сложим, боље речено, помирим, да, можда није ни постојала. Ипак, моја генерација је генерација сумње.

Шта ако...?

Шта ако је ипак постојала?

Ако би неко пожелео да се бави истрагом, копањем по могућностима постојања овакве једне, из данашњег разумевања, готово невероватне ствари, постојања живота пре овог актуелног, требало би да завири у досије Горанке Матић. Апокрифне белешке о прошлости се, сасвим је могуће, могу тамо пронаћи...

У сваком случају, овако стоје ствари:

Постојала је наша прошлост.

Она је документована огро­мним бројем фотографија, углавном црно-белих и углавном драгоцено лишених интерпретације умет­ника, дакле спонтаних, ухваћених у метежу, гужви, догађању, гомили, улици, стану, како бисмо рекли једноставније, успут, у животу. Те су фотографије подељене у неколико група, и то је јако добро јер би смо се иначе погубили у животу ауторке, можда на исти начин како смо се погубили у сопственим животима, што је ауторка добро документовала.

Заиста, готово све људе које видим код Горанке на сликама, више не виђам, добро је да су остали код ње, тако заувек експонирани у сребро бромиду фотографије, а lа Горанка, без шансе да се промене, одметну, поблесаве, постану нешто друго или, једноставно, нестану са ове наше планете.

Добро је да су сачувани овако, и њима и нама је боље.

Као што рекосмо, постојала је наша прошлост и у њој још неколико ствари:

Постојао је, на пример, Студентски културни центар.

Да нема Горанкиних слика, тешко да би човек помислио да је тако нешто одиста постојало, представљало врх европске уметности, издаваштва, излагања, то и данас, зачудо, још једино постоји као топоним, једино нема Горанке да нам јави ту ствар.

Постојала је и политичка сцена и странке и кампање и политичари, у том давном времену пре нашег времена. То, да су сликане особе важне, можемо да наслутимо из сценографије, поза модела, осветљења, потписа испод слика – нема.

Моја генерација сумњала можда може да се сети готово свих имена, ови који долазе за нама, вероватно нешто мање, они за њима, још мање. Добро је то, ако не знаш ко је на овим сликама, онда ни не треба да знаш, са једне стране, а са друге то олакшава данашњости посао, то да никад није ни било, а иако је можда било, није ништа ваљало.

Постојала је музика, иако данас изгледа да није, да је музику, у ствари, измислио интернет, алгоритам, адвертајзинг и Кање Вест.

Није.

Изгледа да је једном постојала, да су је изводили разноразни, углавном сумњиви људи, све се лепо види, и Одбрана и Напад. Што је још горе, види се да је музика била и на улицама и у срцима, то је веома тешко за доказати, али овде се то види, ко не верује својим очима, како се каже, нека се уштине.

Постојао је, веровали или не, отпор, бунт, који је, у сарадњи са музиком, родио неку посебну културу, Горанка то слика, и Горанка је део те културе, колико год да се прави да није. Њене фотографије су доказ да су и артисти и модели, на један тренутак, били у истој причи.

За ту тврдњу постоје и сведоци, поређани уредно на њеним сликама, па човек може да се сети да је живео у доба Макавејева, Жилника, Жике Павловића, Шијана и Горанке Матић, који су бринули и брину бриге једне генерације, која је најпре великом ретроспективном изложбом Искуство у гужви, уприличеној у Музеју савремене уметности у Београду у пролеће 2021, а сада и овом монографијом, оставила свој потпис. И заиста, у овој великој наизгледној гужви од фотографија, човек мора да помисли: па јесте, кога нема на Горанкиним сликама, тај, вероватно, није ни постојао.

Ова монографија је подсетник да је ипак постојала једна епоха, мисао и људи који су је чинили, у интерпретацији уметнице која умела овако сјајно да је забележи и донесе онима који долазе после нас.

Један од мотива последње сезоне Твин Пикса је Тринити тест“, експлозија прве атомске бомбе у пустињи Хорнада дел Муерто у Новом Мексику 16. јула 1945. године. Атомском бомбом, слути Линч, није поцепан само атом, већ се поцепало и време и простор, да би потом кроз насталу пукотину однекуд покуљали демони којима се он у својим филмовима и серијама бавио.

Тако је у једној епизоди последњег Твин Пикса приказано како се, уз звуке Тужбалице Кшиштофа Пендерецког, на месту експлозије прве атомске бомбе из јајета излеже створење у облику мољца са жабљим ногама (жабамољац, frog-moth).

Нешто касније, у серији 5. августа 1956, ово створење-демон улази у тело једанаестогодишње девојчице Саре.

Девојчица ће одрасти и удати се за Лиланда Палмера, с којим ће 22. јула 1972. добити ћерку Лору.

Седамнаест година касније, демон-жабамољац у визијама јунака Твин Пикса указиваће се у лику дијаболичног дугокосог Боба. Демон ће опсести Сариног мужа Лиланда и навести га да убије своју ћерку.

Убиство Лоре Палмер 23. фебруара 1989. и тајна демона Боба теме су прве две сезоне Твин Пикса, емитоване 1990. и 1991. године.

У последњој сцени последње епизоде друге сезоне Твин Пикса, која је код нас приказана на ТВ Нови Сад у недељи у којој се Југославија распала 25. јуна 1991, агент Дејл Купер ће се погледати у огледалу и уместо свог лица у њему видети искежено Бобово лице.

Даља судбина агента Купера и природа расцепљеног времена и стварности у новом миленијуму, теме су трећег дела Твин Пикса. Његова радња одвија се двадесет пет година након што је Боб опсео Купера, с флешбековима који гледаоца враћају на родно место демона Боба који се први пут на земљи појавио у обличју жабамољца.

Како је Дејвид Линч дошао до слике овог демона који је измилео из места на коме је извршен „Тринити тест“ у пустињи Новог Мексика, испричао је сам Линч у својој у књизи Соба за снове, преведеној и код нас. У овој књизи, као и у једном клипу на Јутјубу објављеном уочи почетка емитовања треће сезоне Твин Пикса, Линч је испричао да је он лично једном видео „жабамољце“. Било је то у ноћи 5/6. августa 1965, и то – у Југославији.

Наиме, у лето 1965. године Линч се возом преко Југославије враћао са летовања у Грчкој. Неколико сати по преласку југословенске границе, негде између Врања и Ниша, воз се зауставио. Линч пише:

„Када смо Џек и ја били у Европи, сели смо у Атини на Оријент експрес како бисмо се вратили  за Париз, Кад смо ушли у Југославију било је врло, врло мрачно. У једном тренутку воз је стао, иако на том месту није било станице. Видели смо да људи силазе из воза и иду ка оближњим тезгама покривеним шаторским крилима и осветљеним малим пригушеним светлима. На њима су се продавале флашице с неким разнобојним пићима – љубичасте, зелене, жуте, плаве, црвене. Била је то у ствари обична шећерна водицa. Када сам изашао из воза и закорачио у мекану прашину дубоку двадесетак центиметара, почело је да дува и из земље су почели да се помаљају огромни ноћни лептири налик на жабе и почели да скачу, лете, преврћу се у ваздуху и падају назад на земљу. Били су то жабамољци. Такве се ствари су се појавиле у свету Твин Пикса.“

Слика коју је видео у Србији у лето 1965. годинама је прогањала Линча и он ју је на крају укључио у Твин Пикс.

Атомска бомба, варљив мир малих места попут Твин Пикса, пукотине између светова и демони који не престају да постоје тиме што у њих престанемо да верујемо, како је једном рекао Филип К. Дик, линчовске су премисе за промишљање овога у чему живимо.

Не знам да ли ће се читалац сложити са Оскаром Вајлдом који је тврдио како је уметник једина особа на свету која никада није озбиљна, али животи сликара понекад привлаче пажњу као и најбоље слике. Много је оних који ће, на помен о неком сликару, радије испричати нешто о његовом животу него о утиску који побуђују његове слике. Сликари, који сами осећају немоћ сликарства, не причају тако радо о сликарству, а још мање о животима које лагано заборављају. И у њима самима догађаји се повлаче пред облицима; сећања бивају затрпана под линијама и нијансама баченим на белину.

Едгар Лоренс Докторов потписује дело Животи песника, а нама се чини да би постојала добра грађа за неки роман Животи сликара.

Шта рећи о оном дану у којем је Клод Моне, у беспарици, покушао да се убије скочивши у Сену, али је потом ипак допливао до обале, јер се, у лету, предомислио; или о сусретима Пикасовим са сликаркама, он никад није скривао да не цени жене које се баве сликарством. Мржњу према противнику није сакрио ни Каравађо који се машио ножа и усмртио човека. Осуђен је на смрт, али је успео да побегне из римског затвора. Фрида Кало је у години повредила кичму и до краја живота је сликала под болом. Сезан је имао проблеме са видом, Ел Греко је имао астигматизам, а јављају се и они који тврде да је Ван Гог, осим психозе, имао и глауком.

Многи сликари су здравствене проблеме побеђивали упорним радом и стратегијом да превазиђу болест, али се многи који живе са сликарима слажу да је међу сликарима најчешћа особина себичност и јасан став: мени припада све, а другим сликарима ништа. Најважнија тема њима самима је како продати слику.

Када је један богаташ наручио слику од Тулуз-Лотрека, богаташева супруга није дозволила мужу да слику купи, јер не личи на њеног мужа. Лотрек се наљутио, додао је рогове на главу богаташа и ставио слику на зид једне кафане. Брзо је та вест дотрчала до богаташа који је још брже дотрчао код Лотрека и затражио да ипак купи слику, али се досетио Лотрек. „Са роговима слика вреди двоструко више“, рекао је и пребројао двоструки износ.

Још је смешнија Рембрантова продаја... Једном приликом, када је запао у дугове, кришом од супруге, напустио је кућу и сакрио се код пријатеља којег је замолио да оде његовој жени и јави за његову смрт, али и за последњу жељу. Он је „уочи смрти успео да опоручи“ како његова супруга треба одмах да прода оне слике које су припремљене за продају. Уцвељена, „удовица“ је испунила „покојникову“ жељу, продала слике, а Рембрант се вратио и узео новац. Био је познат као шкртица, неговао је љубав према новцу. Имао је везу са слушкињом којој је нудио брак, а када га је, остављена, она тужила и тражила од суда издржавање, Рембрант је подмитио лажне сведоке и успео разочарану жену да стрпа у затвор под оптужбом да се бавила проституцијом.

Слика за хамбургер

Слике могу бити прескупе или багателне, а један сликар из Скопља, личним примером, утврдио је колико заиста вреди слика. Боравио је у Солуну, на ликовној колонији. Друговао са колегама и сликао, пливао у Егејском мору... Пожелео је након колоније да остане у хотелу, иако није био при парама – планирао је да трошкове плати продајом слике, на улици, пошто је изложи међу портретистима који чекају туристе.

Неколико дана је сликао, пливао, хранио се и када се приближио дан планираног повратка, изнео је слику на улицу. Тражио је пролазницима 1.000 евра. Сматрао је да слика толико вреди. Заиста је било и знатижељних који су питали за цену. Дан је протицао, сликар из Скопља је спуштао цену слике, али када је дошао до 500 евра није ни помишљао да спушта даље, јер 400 му је требало за за хотелске трошкове, а још стотинак за повратак кући.

Било је заинтересованих, али сунчан дан, топлота... Сликар је огладнео, ожеднео, а није имао новца ни за флашицу воде – слика је стајала осунчана на улици и чекала муштерију. Предвече, већ успаничен – како платити хотелске трошкове и шта јести? – сликар је, гладан, изнемогао, понудио роштиљџији слику у замену за један хамбургер. Роштиљџија се сажалио, дао је сликару два хамбургера...

Прича, који многи сликари знају, не разјашњава како је сликар покрио трошкове, да ли је остао дужан хотелу или му је неко притекао у помоћ и пребацио га кући. Прича доказује да једна слика може вредети хиљаду евра, може вредети један хамбургер и два хамбургера – све зависно од понуде и потражње, од сажаљења и глади.

Скулптура за бунду, салто за пиће

Матија Вуковић, вајар, познат је и по томе што је тешко живео... На Сремском фронту је рањен у руку и вратио се у Београд са том повредом, али ће се посветити вајарству учећи од Томе Росандића и Сретена Стојановића.

Кад га је супруга француског амбасадора седамдесетих година питала колико кошта једна скулптура, Вуковић је рекао: „Кошта једну бунду. Дајте ми вашу бунду и можете узети скулптуру.“ Није познато да ли је Матија Вуковић желео да бунду поклони некој дами или да је прода. Можда је сматрао да бунду моће уновчити лакше него скулптуру.

Славољуб Слава Богојевић који данас почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду сликао је урбане пејзаже, портрете, цвеће, мртву природу, надреалистичке призоре... Педесетих година је био редован гост у кафани „Прешернова клет“. Када би Слави и друштву понестало пара за пиће, иако већ пијан, устајао би и понудио опкладу да уради задњи салто. Обично неко не би веровао да то може урадити без икаквог загревања и припит. Неко би прихватио опкладу, а Слава би одмах урадио салто, добио аплауз и наручио пиће.

Дакле, није све у ликовности, има нешто и у новцу. Радио Јереван, у совјетско доба носилац хумора међу народима у СССР, јавља пошалицу:

„Да ли је истина да је славни холандски сликар Рембрант насликао готово 600 значајних слика?“

„Истина је! У Америци је продато више од четири хиљаде оригинала!“

Нога кроз стакло галерије

Има једна прича о сликару која је уједно прича о свим сликарима. Дошао из Београда некакав умишљени сликар у Нови Пазар, паркирао аутомобил, одморио се у хотелу, обукао одело и кренуо у галерију, на изложбу слика које су транспортоване неколико дана раније. У заказано време, у шест сати, никога није било у закључаној галерији, али никога ни пред галеријом. Помисливши да постоји нека завера против њега, бојкот од стране организатора, бојкот медија и ко зна каква сликарска завист иза свега – сликар провали ногом кроз стаклена врата галерије, полупа стакла, брзо оде у хотел, покупи ствари, седне у аутомобил и крене према Београду... Већ код Рашке, позову га телефоном организатори из новопазарске галерије...

„Да ли сте близу Новог Пазара? Стижете ли?“

„Шта ћу ја тамо! Тамо ја завера! Никог није било на изложби! Ни ви нисте дошли!“

„Ми смо ту. Почињемо за десетак минута... Само да чистачица почисти стакло, неко дете је можда каменом...“

„Ово је највећа саботажа коју је доживео један сликар! Знате ли ви ко сам ја?! Никад вам нећу заборавити!“, грмео је увређени сликар. „Срам вас било! Био сам тамо у шест сати и никог није било! Галерија закључана! Заробили сте моје слике.“

„Али господине, знате ли да су јутрос померене казаљке на сату?“

Он, који је ногом отворио своју изложбу, парадигма je свих сликара која обухвата два осећања и једну особину.

Прво осећање је: „Знате ли ви ко сам ја“?

Друго осећање гласи: „Постоји завера против мене“.

А особина је врло једноставна, код већине сликара постоји благи раскорак са временом.

Мистериозно хапшење Сава Јокића

Осамдесетих година XX века београдске кафане обилазио је боем, сликар, риболовац и писац Саво Јокић. Писао је занимљиве приче о сплавовима на Сави, године је провео на реци и на Скадарлији... Једанпут, не знамо због чега, а највероватније због неког изгреда у кафани, тражила га је полиција у Београду и Саво Јокић је побегао у Сарајево где је убрзо ухапшен. Пошто није оцењен као опасан, није пребачен полицијским колима у Београд, него је из Београда један полицајац послат у Сарајево да га доведе возом.

Ноћ... Полицајцу се приспало, везао је Сава Јокића за ручку од купеа, а он је заспао на седиштима...

Јутро... Полицајац је био везан, а Сава Јокића није било у возу и нико ни данас не може да објасни како је Саво успео да одвеже себе и да завеже полицајаца – да ли га је можда напио и преварио, остало је непознато историји криминалистике и историји сликарства, тек памти се да је сликар ухапсио полицајца и оставио га везаног.

Сликар седи у париском локалу

Ако је Саво Јокић тада био доказан као сналажљив сликар, Љуба Поповић је једном остао сметен и збуњен, што је и сам причао...

Када је отишао у Париз, Љуба Поповић се трудио да успостави везе међу новинарима, богаташима и људима од утицаја. Упознао је и једног писца са којим се повремено дружио. Неког дана, неког сата, по договору, нашли су се у неком хотелу, али је писац морао хитно да отрчи и опосли нешто. Љуби је рекао да ће доћи његова пријатељица; нека попричају двадесетак минута док се писац не врати.

Заиста је дошла, јавила се Љуби Поповићу, знала је за договор њеног пријатеља и Љубе који се збунио и није могао ни реч француског да извеже... Била је то Катрин Денев. Збунио се од њене лепоте и од чудне ситуације. Ћутао је, и Катрин Денев је ћутала. Чекали су да се појави писац, а минути никако да прођу.

Тако је, то, у Паризу било.

Хемингвеј је Париз описао као покретни празник. Многи су сликари окушали срећу у Паризу. Тамо је седамдесетих година Дадо Ђурић возио аутомобил, приколицу и у приколици песак и пободену лопату. Данас би то неки назвали покретном инсталацијом. Иако није био у радовима, Дадо је волео да се за њим, кроз Париз, котрља та сцена.

За Дадом Ђурићем и за Урошем Тошковићем из Црне Горе се у Париз запутио и сликар Бранко Паповић, међу пријатељима звани Папо. Може се рећи да није имао животне удобности у главном граду Француске, сналазио се, тешко живео... По мени доступним подацима, Паповић је кремиран 2. новембра 2015. године на гробљу Пер Лашез.

Песник Божидар Шујица, који је некада био директор Југословенског културног центра у Паризу прича ми догађај: „Бранко Паповић је имао чизме, али уске, можда за два броја мање, покушавао је да их разгази, није то ишло. Онда је одлучио да сипа ракију у чизме, сматрао је да ће се тако раширити, али случајно је нагазио на опушак, планула је једна чизма, потом и друга. Пролазници су му притекли у помоћ, угасили ватру, скинули му чизме, али је задобио озбиљне опекотине на стопалима и потколеницама због чега је лечен у болници.“

Рупа на сликаревом шеширу

Шта се све може рећи о животу Уроша Тошковића! Свако ко га је сретао препричава те догађаје. Ја сам у Бару, на градској плажи, често седео у кафићу „Мартина“ због шампите која се тамо могла наручити, а недалеко одатле, на камењу, виђао сам чудног самца. Тад нисам знао да је то цртач Урош Тошковић.

Недавно, у Никшићу, у хотелу „Трим“, нашао сам десетак његових цртежа. Газда хотела је бивши светски првак у џудоу Драгомир Бечановић, некада најбољи спортиста Југославије. Питам га, одакле Тошковићеви цртежи. „Пет година је био овде, друговали смо“, каже Бечановић.

Пријатељ Уроша Тошковића Славенко Ракочевић прича како је Урош Тошковић знао да приђе многим сликарима и каже: „Пољуби руку. Пољуби руку чику“. Препричава се да је Пикасо у Паризу хтео да купи један његов цртеж. „Скуп сам ја за тебе“, рекао је Тошковић. Уместо новца, остала је та анегдота.

Тошковић је годинама причао не баш позитивно о Даду Ђурићу. „Дадо ми украо линију“, говорио је Урош, али је ипак отишао на Дадову сахрану.  Ево како је то било: Јован Радовић ( још један близак пријатељ Уроша Тошковића) нашао га је у кафићу, али Урош је одбио да иде. „Нећкао се“, каже Радовић. „На крају је одлучио да бацамо новчић. Ако буде глава – идемо, ако буде писмо – не. Узмем ја кованицу, падне она – испада да не идемо – преврнем ја страну – идемо. Тако смо и отишли.“

Иако је у Паризу дипломирао на Школи лепих уметности, што сам није истицао, Тошковић живи на улицама, са сликарима на обали Сeне, другује са проституткама и просјацима. Путује... Путеви га воде и до Њујорка и до Калкуте. Враћа се у Црну Гору, прехрањује се у Никшићу, Бару, Колашину, Подгорици, где и умире марта 2019. године. Сахрањен је у Пелевом Бријегу у Братоножићима. Још увек живе приче о њему и његовим лутањима, а чини се да је најчуднија она када је један криминалац у Бару купио њеногв цртеж и рекао:

„Уроше, ако те убијем, слика ће бити вреднија“

„Кога ћеш ти да убијеш?“, залетео се цртач на купца своје слике који је извадио пиштољ и пуцао.

Остала је као сведок рупа на шеширу Уроша Тошковића.

Сова напала сликара

Група карикатуриста из Србије боравила је пре петнаестак година на Карпатима, у хотелу кроз који протиче река. Завршно вече. Седе карикатуристи, друже се и карикирају...

Нека лепа Румунка са суседног стола загледа се у Горана Ћеличанина, није скривала наклоност. Али, опасни момци у њеном друштву нису то протумачили као њену наклоност него као наметање гостију из Србије. Решили су да их претуку. Било је врло затегнуто.

Колеге из Румуније су објасниле чудан обичај на Карпатима... Када хоће неком да опросте батине, онда тај неко мора да пева и на тај начин развесели онога који хоће да туче, тако се може откупити од батина.

Мртва тишина... Непријатност. Карикатуристи Румуни желели су да певају, али опасни момци су тражили га певају гости из Србије и то на румунском. Тада се Макс Ђерлек сетио неке песме коју је слушао давно, у војсци, од неког Вршчанина. Сетио се румунске песме, отепавао, наравно неисправно, а насилници су се насмејали као и домаћи карикатуристи. Наши су, зато, изашли без батина.

Нису их напали ти опасни момци, али, кад смо код напада, историја сликарства и орнитологија памте да је једног сликара напала сова.

Реч је о Зорану Илићу, познатом професору на Ликовној академији у Нишу. Он је овако описао тај догађај:

„Враћао сам се из Параћина касно ноћу. Птица ме је напала док сам излазио из аутомобила и нанела ми лакше повреде главе. Атмосфера ме је подсетила на Хичкокове Птице, јер нисам могао да се одбраним од њених напада, па сам се поново вратио у аутомобил“, причао је Зоран Илић.

Медији су јавили о томе да је сова напала сликара, а међу сликарима се пронела вест да је за то крива фризура Зорана Илића. Бујна коса познатог уметника заиста личи на гнездо.

Сем што је реч о најстаријем сачуваном филмском документу о Балкану, ово дело је важна карика у историји светске кинематографије, јер су приказивањем крунисања нашега краља британски синеасти међу првима применили класичну технику саопштавања неке вести у филму.

Почасни српски конзул Вилсон је снимљени материјал премијерно приказао публици у Шефилду у новембру 1904, а потом у децембру и у Лондону, у оквиру свога предавања посвећеног нашој земљи, о којој се након Мајског преврата у тамошњој јавности писало све најгоре. Овој пројекцији је присуствовао и Александар Јовичић, отправник послова српске амбасаде. У извештају Николи Пашићу, он је, између осталог, записао и ово:

„Чисто човек не може да верује да се пред његовим очима, у магловитом Лондону, за читава два часа развијају свечани призори приликом Крунисања Њ. В. Краља Петра, у природној величини и живим покретима...“

Већ у априлу наредне године Вилсон је део филма приказао у Београду. Пројекцији у Народном позоришту присуствовли су сâм краљ, чланови краљевске породице, чланови владе, дипломатског кора и остале високе званице. „Мали журнал“ је 19. априла 1905. известио читаоце како је Вилсонов филм приказан после завршетка представе „Мали лорд“, те да је пројекција трајала петнаест минута. Репортер „Вечерњих новости“ је у своме извештају навео како су „слике испале врло лепо“ и да су „задовољиле гледаоце“, док су по извештачу „Трговинског гласника“ те исте слике „испадале мутне и нејасне, те с тога нису ни изазвале код гледалаца онај ефекат који је очекиван“.

О Вилсону је српска штампа поново писала у јулу те исте 1905, након што се, у свечаној униформи српског конзула, непозван појавио на свечаном пријему који је градско веће Шефилда приредило у част краља Едварда и краљице Александре.

Четири године касније, Вилсон изенада умире у Ванкуверу, који је требало да буде тек прва станица на великом путовању током ког је требало да стигне и до Аустралије. Својој супрузи, двема кћеркама и сину у наслеђе је оставио велико имање и велелепну кућу, у којој је остала заборављена филмска трака на којој је забележено све оно што се у септембру 1904. дешавало како на свечано украшеним улицама српске престонице, тако и на пијаци у Новом Пазару, или пред катедралом у Задру.

Управо захваљујући свему ономе што су тада снимили двојица Британаца, ми данас знамо и како је, на пример, крунисању краља Петра I Карађорђевића присуствовао и Стјепан Радић! Али ми те кадрове никада не бисмо могли да видимо да тридесетак година након што је снимљен, овај филм (можда баш у Вилсоновој кући) није пронашао и донео га у Југославију Војислав Јовановић Марамбо, у то време саветник у Министарству иностраних дела.

Да је у своме животу урадио само то, овај књижевник и носилац Албанске споменице би већ требало да заузима једно од важнијих места у нашем колективном памћењу. Међутим, Војислав Јовановић Марамбо је у српској култури оставио много већи, дубок и неизбрисив траг, и то у неколико важних а различитих области.

Његово предано и зналачко бављење новинарством, драмском уметношћу, књижевним преводилаштвом, историјом народне књижевности, педагогијом, архивистиком и фотогорафијом испунило би биографије неколико вредних људи. Испоставило се како све што је Војислав М. Јовановић урадио, и што је још намеравао да уради, ипак није било довољно да већ одавно буде препознат и слављен као један од наших најрадозналијих, најобразованијих и најелоквентнијих умова немирног и ратовима обележеног двадесетог века.

Од западног Врачара…

Бирчанинова улица је у време југословенских ратова и међународних санкција била препознатљива по дугим редовима невољника који пред посланствима Немачке и Италије чекају визе за иоле светлију будућност. Нешто ниже од велелепног здања амбасаде Републике Италије, само са друге, парне стране улице коју је у свој урбанистички план за изградњу Западног Врачара још 1842. уцртао правителствени инжилир Франц Јанке, и данас опстајава кућа на броју 24, на чијој фасади стоји натпис о чијој кући се ради.

Ово здање је на плацу од скоро девет ари 1883. године, у време када се ова улица звала Сеничка, подигао млади инжењер Мата Јовановић. У тој кући су будући управник Управе фондова и његова жена Јулијана, девојачки Лозанић, изродили четири сина и три кћерке.

Као друго од седморо деце, Војислав је рођен 12. октобра 1884. године. Име му је, по песнику Војиславу Ј. Илићу, дао крштени кум, књижевни критичар Љубомир Недић. Тиме ипак није била одређена дечакова животна судбина, јер ће након положене матуре, а по очевој жељи, свршени ђак Друге мушке гимназије прво уписати Технички факултет у Београду.

У прилог опредељивању за егзактне науке ишла је и чињеница да је рођени брат Марамбоове мајке био Сима Лозанић, славни хемичар, први ректор Београдског универзитета и у два наврата председник Српске краљевске академије. Све се, међутим, испоставило као узалудан породични труд, јер је несуђени инжењер у време полагања велике матуре већ увелико био пуноправни актер престоничке књижевне сцене.

Псеудоним нађен у највећој хитњи

Прво је у „Звезди“, коју је уређивао Јанко Веселиновић, објавио преводе неколико француских и немачких писаца. Потом је на страницама „Малог журнала“, први пут се потписујући псеудонимом Марамбо, објавио низ репортажа из књижевног и уметничког живота, те позоришних хроника и критика које су се односила на репертоар националног театра.

„Псеудоним је нађен у највећој хитњи“, испричао је пет деценија касније Марамбо. „Приказ је био у коректури пред уредником 'Малог журнала' Божом Савићем, али без икаква потписа; Савић је тражио да се некакав потпис стави; са мање од једног минута, насумице и без премишљања ја сам сковао 'Марамбо', у чему је највећи удео имала псовка 'Карамба!'“

Под псеудонимом је уредио и четири књижевна додатка овог дневног листа чији су власници били браћа Савић из Шапца, који су, између осталог, упамћени и као пионири кинематографије на овим просторима.

Радећи за Савиће, Марамбо је, између осталих дела, превео Волтеровог „Кандида“ и Ибзенове драме „Ромерсхолм“ и „Дивља патка“. О свом трошку је објавио три сатиричне брошуре, а по разлазу са Савићима у „Балканској пошти“ не само да уређује, него својим прилозима испуњава два хумористичка и два књижевна додатка.

Најзад, одмах по одласку у Лозану, где се био уписао на студије књижевности, Марамбо у тек покренутој „Политици“, септембра 1904, објављује фељтон „Последњи дани књижевности“.

„Прије свог одласка у Швицарску“, пише Антун Густав Матош у једном од својих текстова посвећених београдским позориштаријама тог времена, гимназијалац Марамбо „је носио реденгот, скројен код првог кројача, начињен од простог платна за – вреће“. У таквом „реномирању“ Матош је видео „много младеначке таштине, маскиране јефтином мистификацијом“.

Али током студија које ће, сем у Лозани, до стицања доктората 1911. године похађати у Лондону и Греноблу, „врло млад човјек“ Марамбо (што је, по Матошу, анаграм од Флоберове „Саламбо“ и Волетеровог „Карамба“) неће оклевати да у својим драмским текстовима разоткрива српско (мало)грађанско друштво тог времена.

Проба пера једног гиманзијалца 

Прву драму Марамбо је написао као гимназијалац. Текст под насловом „Тако рече Заратустра“ он је, потписан шифром 218.842, послао на један конкурс Матице српске. Након што није добио награду, писац је ово своје дело потпуно заборавио и „Заратустра“ је у Матичином архиву чамио све до почетка седамдесетих, када га је пронашао књижевни историчар Васа Милинчевић и објавио у часопису „Књижевна критика“.

Чланови оцењивачке комисије и сви чланови књижевног одбора су се сложили са оценом да драма нема књижевних вредности, те се не може предложити за награду. „Ова драма написана је у модерном правцу“, стоји у кратком образложењу. „Предмет који се ту обрађује врло је необичан и тугаљиве природе у моралном погледу. Садржина је у јакој опреци са моралним законима. У том делу мало је драмске радње, а и што је има, та је усиљена, млака и трома. Особе су површно и нејасно оцртане и окарактерисане.“

Марамбоов првенац заиста јесте дело почетника, јер се већ на први поглед виде све мане ове до краја изведене пробе пера. Али иза свих тих нимало неочекиваних, у највећој мери занатских недостатака, из дубљих слојева текста избија аутентични глас младог аутора који ем има шта да каже, ем то чини на један изненађујуће самосвестан, европски модеран начин.

„Први чин догађа се у августу“, стоји одмах испод набрајања лица која се појављују у драми и подсећа на какву врло кратку причу. „Други и трећи идуће године у мају, четврти у августу. Десно и лево од гледаочеве стране.“

Одмах потом, следи детаљан опис „Иванове собе за рад“, у којој ће се одвијати први чин: „С леве стане, близу врата: сто за рад; на столу по крају књиге, иначе је прострта хартија и на њој неколико шоља за испирање фотографских плоча, неколико флаша са етикетама и други фотографски прибор. Са десне стране мали округли сто, на коме су новине, а преко њих фотогорафски апарат.“

Марамбо вероватно описује изглед сопственог радног стола, јер се у време када као гимназијалац пише свој први драмски текст, већ увелико бавио фотогорафијом. Први фото-апарат је, према сопственом сведочењу, видео када му је било дванаест или тринаест година, а већ 1901, као ђак шестог разреда, учествовао је на првој српској Изложби аматерских фотографских снимака, где му је припала једна од пет трећих награда.

О овом догађају, који се одиграо у „Касини“, писао је и „Српски књижевни гласник“. Тада је у овом књижевном часопису први пут поменуто име Војислава Јовановића, који ће две деценије касније једно краће време бити и главни уредник „Гласника“!

У међувремену ће, између осталог, проживети целу једну каријеру препознатог и признатог, а одмах потом одбаченог, данас би се чак могло рећи и поништеног (канселованог), драмскога писца.

Наши очеви, синови и зетови 

Упоредо са студирањем компаративне књижевности, Марамбо је од 1905. до 1907. написао драме „Наш зет“, „Наши очеви“, „Наши синови“ и „Каријера“. „Наш зет“ и „Наши синови“ постављени су на сцену Народног позоришта у Београду 1906, односно 1907. године, али су обе представе скинуте са репертоара одмах након премијере.

Пола века касније, „Наши синови“ ће се, захваљујући редитељу Мирославу Беловићу, наћи на репертоару Југословенског драмског позоришта, али је тек са објављивањем његових изабраних драма у „Нолитовој“ престижној едицији посвећеној врховима српске књижевности Војислав М. Јовановић враћен на место које му је одувек припадало.

На самоме почетку изузетно инспиративног и драгоценог предговора овог вредног издања из 1987. године Мирјана Миочиновић каже како је Марамбо „у сваком погледу необична појава у нашој култури“, да би га одмах потом описала као демократски оријентисаног грађанина „са готово просветитељским осећањем за ред и меру“, али и као особењака „који на почетку века запањује Београд поступцима у стилу каквог раног надреалисте“. Марамбо је „стваралац на чије је књижевне почетке била усредсређена пажња најугледнијих књижевних и позоришних критичара“, али и човек „који је осетио горчину готово потпуног заборава“.

„Овим парадоксом“, закључује Мирјана Миочиновић, „обележен је нарочито његов драмски рад...“

Етички опаки комади

У најкраћем, тадашња позоришна критика али и шира културна, пре свега књижевна јавност, готово једногласно прихватају нове, модерне театарске идеје младог и талентованог студента књижевности. По кратком поступку му, међутим, пресуђује публика у којој су седели управо наши зетови, очеви и синови о којима је овај фото-аматер, кумче Љубомира Недића и сестрић Симе Лозанића писао своје, како је то једном приликом рекао Јагош Марковић, „етички опаке комаде“.

Марамбоове драме су, између осталих, хвалили Богдан Поповић, Милутин Бојић и Јован Дучић, док је Матош за „Наше синове“ тврдио да „дјело није успјело, јер – није реалистично“.

Скерлић на „Наше синове“ гледа сасвим супротно, и каже како са овом Јовановићевом драмом реализам „улази најзад и у нашу драму“. Пре тог закључка, Скерлић пише да Јовановић „има снажно осећање живота и оштар посматрачки поглед, он познаје и осећа Београд као ретко ко од оних који су о њему писали“.

Марамбоов Београд је лишен нушићевског хумора и осенчен, или чак тетовиран натуралистичком природом његове друштвене сатире. У овим драмама жрвањ ентропије меље све типове који би требало да представљају стубове друштва.

Мирјана Миочиновић у поменутом предговору каже да је Нушић у својим комадима настојао да „сачува ту идиличну енклаву – породицу“. Марамбо пак породицу враћа „у њен социјални контекст“. Потом наводи важност Марамбоових уводних „романескних дидаскалија“.

Описујући декор у коме ће се одиграти први чин „Наших очева“, Марамбо своја упутства започиње реченицом: „Старинска ниска соба одавна неокречена, пуна паучине и успомена.“

У „Нашим синовима“, за баба Јовану каже како је то „ужичка сељанка која се преудала у Левач, у онај Параћин чија се џигерица отима о провинцијалну славу са јагодинским ћуранима, нимало мање заслужним предметом локалне литературе“.

„Та је жена“, Марамбо наставља своју карактеризацију лика „одрасла у ужичкој, у рудничкој демократској поезији сељачких гаћа и радикалских бритвица проте Тадије Костића, уредника Такова, запала не у палилулски космополитизам Стевана Сремца и Илије Станојевића, већ у оно паланчанско чапкунство које су опскурни и анонимни писци (изузимајући, разуме се, Г. Влад. М. Луњевицу, који није анониман) направили толико популарним да је данас тешко латити се каквог посла у истом смислу.“

Не морамо да знамо ко су били Тадија Крстић и господин Луњевица да бисмо схватили због чега Марамбоово виђење наше тадашње стварности у „Нашим синовима“ није могло да доживи макар и прву репризу на репертоару Народног позоришта. Иако је представу режирао и у њој главну улогу играо чувени Чича Илија Станојевић, на београдској позоришној сцени просто није могло да буде места за Марамбоово виђење стања ствари. Чаршија очигледно није могла да отрпи свој одраз у позоришном огледалу надареног студента компаративне књижевности који је своје „опасне“ драме писао што у Швајцарској, што у Лондону.

Зато је Марамбоов наредни комад „Каријера“ окарактерисан као плагијат пре него што се уопште и разматрало његово евентуално уврштавање на репертоар националног театра. Како пише Мирјана Миочиновић, „полукњижевни кругови“ око „Вечерњих новости“ су „Каријеру“ оценили као плагијат „Денизе“ Александра Диме Сина, на шта им је Јовановић одговорио отвореним писмом.

Испоставиће се како је полемика која је потом уследила била и (прет)последњи чин Марамбоове каријере драмскога писца, коју је оставио за собом тек крочивши у трећу деценију живота. И уместо да га опхрвају малодушност и очај, он се у међувремену већ био упустио у један, како је то Скерлић рекао, „сув и неблагодаран, али користан и потребан посао“.

Енглеске библиографија о Источном питању

Поменуто отворено писмо, којим је двадесетдвогодишњи Јовановић одговорио на таблоидне оптужбе заједљивих гласноговорника тадашње „елите“, објављено је у листу „Штампа“ 20. септембра 1907. Али још почетком маја, на београдску адресу Војислава Јовановића било је стигло писмо са заглављем Српске Краљевске Академије, у коме га секретар Љ. Ковачевић обавештава како је Академија друштвених наука одлучила да његов рукопис „Енлеске Библиографије о Источном Питању“ прими за Академијина издања, уз одређене услове, који су се тицали сугестија о изостављању одређених делова књиге.

На седници Академије одржаној 15. новембра 1907, прочитан је допис Слободана Јовановића којим он извештава како је прегледао рукопис „Енглеске биографије о источном питању“ и нашао да га је писац „исправио према ранијим примедбама Академијиним“.

Књига је објављена нешто више од годину дана касније. Известан број примерака „Библиографије“ штампан је са насловном страном на енглеском језику. У броју од 25. фебруара 1909. о Јовановићевој књизи своје читаоце извештава „Тајмсов књижевни додатак“. У кратком тексту се наводи да овај каталог броји 1420 јединица, те да је реч о текстовима посвећеним Турској и Балкану, почев од једног записа из 1481, па све до новинских натписа објављених 1906.

У априлском броју „Српског књижевног гласника“ о Јовановићевој „Библиографији“ кратку белешку потписује Јован Скерлић, који приказ почиње подсећајући читаоце како је 1909. наша Академија објавила „Оглед француске библиографије о Србима и Хрватима 1544–1900“.

„Г. Јовановић је свој посао проширио“, наставља Скерлић, „и није у своју библиографију унео само оно што се писало о Србима и Хрватима но о свима балканским народима, о целом Источном Питању, које већ сто година стоји на 'дневном реду'. У толико библиографија Г. Јовановића има шири интерес, и користиће не само српским научним радницима и онима који се баве српским питањем, но и свима Балканцима и људима које занима замршени балкански проблем.“

Седамдесет година након првог издања, београдски Институт за књижевност и уметност је објавио друго, допуњено и исправљено издање „Енглеске библиографије о Источном питању у Европи“, које је приредила Марта Фрајнд.

Њен предговор, баш попут предговора Мирјане Миочиновић „Изабраним драмама“, у себи носи специфични призвук авантуризма без кога очигледно није могуће започети ниједну причу о животу и делу Војислава Јовановића Марамбоа. Желећи да разуме како је, наједном, двадесетогодишњак који до тада ниједним својим текстом није макар наговестио интересовање ни за библиотечке каталоге, нити за тако сложену друштвено-историјску тему као што је британски поглед на „наш случај“, Фрајндова закључује да је Марамбоова „Библиографија“ резултат његових припрема за писање докторске дисертације о западноевропском интересовању за нашу народну поезију. „Истраживање библиографије о овом предмету“, наставља Фрајндова, „могло га је навести да своја трагања прошири и на друге податке о нама и нашим крајевима“.

Боравак у Лондону и доступност свих књишких благодети Библиотеке Британског музеја омогућили су му да прегледањем већ постојећих каталога састави библиографију на основу које можемо пратити хронологију записа британских путописаца и дипломата о нашим стазама, лицима и пределима, те постепени пораст интересовања за Источно питање, које се као термин први пут јавља у двадесетим годинама 19. века, а у свој зенит улази са избијањем Кримског рата.

Марамбо је наставио да ради на „Библиографији“ и након што је објављена 1908. године. У ауторски примерак почео је да уноси одређене коментаре и исправке готово одмах по њеном штампању, а извесно је да се овој теми враћао кад је у Лондону боравио као шеф српског Прес бироа 1916–1918. и кад је 1935. године обављао дужност отправника послова у југословенској амбасади.

Оно што ову књигу и данас чини „живом“ није само неугасла актуелност британских геополитичких интереса на Балкану, већ управо језик и књижевни стил Марамбоових кратких а изузетно вредних белешки уз одређене пописане наслове. У неколико напомена он помиње Стојана Новаковића, у једној чак захваљују на помоћи Вељку Милићевићу, писцу романа „Беспуће“, који је у то време такође студирао у Енглеској. Неки од тих записа могу се читати и као најкраћи сижеи ненаписаних романа.

Таква је белешка испод података о књизи Џона Мекдоналда „Најамник: живот и авантуре генерала Хенрија Реналда Мекајвера“, која је објављена у Њујорку 1888. године. Марамбо каже како је Мекајвер био „српски пуковник у 1876, када је и одликован Таковским Крстом. После рата, он је путовао по Енглеској с генералом Черњајевим и штампао један апел за Србију. У овој књизи говори се на стр. 257–299 о његовом бављењу у Херцеговини 1875. и Србији 1876.“

Коментаришући књигу Вилијама Мекмајкла „Путовање од Москве до Константинопоља“ објављену 1819. године, Марамбо записује да је „писац описао српску свадбу (нетачно)“. Пишући о једној књизи која говори о Турцима, а која је штампана у Лондону 1542, Марамбо наводи да поред занимљивих података о стању Турске „писац говори опширно о Марку Краљевићу“.

Измишљени Хијацинт Маглановић и стварни Џонсон

Упоредо са радом на састављању и објављивању „Енглеске библиографије о Источном питању у Европи“, Војислав Јовановић Марамбо ће „активирати“ ново поље својих животних преокупација. Након писања драма о савременом животу и састављања библиографије књига и написа страних путника посвећених нашим крајевима и људима кроз минуле векове, дошло је време да се посвети проучавању наше народне књижевности и њеној одбрани од сваковрсних фалсификата. Био је то посао који се врло брзо претворио у Марамбоову страст, готово опсесију, која га неће напустити до краја живота.

Према сопственим речима, Марамбо је народном књижевношћу почео да се бави још 1906. године. Тада је у „Српском књижевном гласнику“, у рубрици „Ситни прилози“, објављен његов текст о два приказа „Гусала“ Проспера Меримеа у енглеским часописима из 1827. и 1828. године.

Његов наредни текст у „Српском књижевном гласнику“ посвећен је енглеском преводиоцу Џону Баурингу и његовом интересовању за српску народну поезију. Након излагања исцрпне Баурингове биографије, Марамбо прилаже препис писма које је овом британском парламентарцу и светском путнику почетком јануара 1827. из Беча написао Вук Караџић.

Тај прилог заузима десетак страна „Гласника“ а количина података, библиографских јединица и „узгредних“ напомена којима Марамбо интензивно „бомбардује“ читаоце просто је невероватна! Али то текст нипошто не чини прекомпликованим, већ ствара непоновљив утисак савршене читалачке гозбе.

Такав је случај са већином Марамбоових текстова. Увек засновани на тешко замисливој количини знања, поткрепљени многим подацима, његови научни и публицистички радови увек представљају прворазредан читалачки доживљај.

Ову изузетност је препознала и тадашња европска академска јавност након што је Марамбо у Греноблу 1911. одбранио докторску тезу под насловом „La Guzla de Prosper Mérimée. Étude d'histoire romantique“ (Гуслe Пропспера Меримеа, студија романтичне историје). Годину дана касније, Јовановићева књига посвећена демистификацији Меримеове збирке тобожњих српских народних песама добила је награду Француске академије.

Један од критичара је рекао како би „Мериме био запањен сазнањем да је његова невелика збирка била повод научне расправе на Универзитету у Греноблу и материјал за обимну студију од 560 страница текста“, потом појашњавајући како Јовановићева стручност и ерудиције „ни на који начин не оптерећује књигу конципирану по добрим француским методама и за коју би – да се не зна име аутора – тешко посумњало у његово страно порекло“.

Скерлић у „Српском књижевном гласнику“ пише како су доминантна опширност и детаљисање условљени чињеницом да је Јовановић представљао српску народну књижевност научним круговима који нису имали никаква предзнања о њеној поетици. Реч је, наставља Скерлић, о одличној књизи, дуго, пажљиво и савесно рађеној, вешто сложеној и добро писаној, са „богатим новим резултатима“. Марамбоова књига је „у исти мах ваљан прилог историји француског романтизма и најбољи посао који је до сада на француском језику изишао о српској народној поезији“.

А управо је Јован Скерлић на страницама „Гласника“ писао о Меримеовој „мистификацији српских народних песама“ прво 1901, а потом и три године касније, да би у још два наврата писао о научним студијама посвећеним овој књизи.

Меримеова књига „Гусле, или избор илирских песама сакупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини“ на српском језику је први пут објављена тек 1991. у издању Српске књижевне задруге.

Као још увек млад писац, Проспер Мериме крајем двадесетих година 19. века, које у европској уметности протичу у знаку романтизма, следи тренд фасцинације ослободилачким покретима и усменим песништвом народа са руба западњачког обзорја. И између превођења и мистификације бира ово друго. Мериме измишља народног певача Хијанцита Маглановића, у првом издању штампа чак и гусларев наводни портрет, те испреда причу о хронологији њиховог познаства. Потом следе „препеви“ песама чије је мотиве, или чак целе делове, Мериме посуђивао или преузимао са свих страна света, укључујући и Кину.

Марамбо у својој докторској тези до најситнијих детаља открива изворе Меримеових мистификација и плете танану мрежу компаративне анализе садржаја и порекла сижеа и мотива. У својој детаљно аргументованој анализи он, међутим, ни једном једином речју не умањује уметничку вредност Меримеовог текста, док са друге стране исписује редове који ће и највећим француским познаваоцима романтизма бити од помоћи при писању будућих херменеутичких и књижевноисторијских анализа тог књижевног правца.

С Џоном Ридом по Србији

Јовановићева докторска дисертација постаје незаобилазна литература у сваком озбиљнијем изучавању дела Проспера Меримеа, а његова истраживања постају обавезна грађа за настанак одредница о Меримеу, француској књижевности и француском романтизму у Ларусовој енциклопедији и Енциклопедији Британика.

Убрзо и сâм Јовановић постаје јунак књиге америчког новинара Џона Рида „Рат у Србији 1915“.

Избијање Великог рата млади доктор наука је дочекао на месту доцента упоредне књижевности на Београдском универзитету. Јовановић бива распоређен на службу у Прес биро, а по Ридовом доласку постаје његов водич и преводилац.

„Био је то младић крупних црта“, портретише га Рид, „расејан, дебелих ногу угураних у лаковане јахаће чизме, са светлозеленим филцаним шеширом накривљеним на једно уво, и са шеретским сјајем у очима.“

Рид каже како је Јовановић надимак Џонсон добио ни два сата након што су се срели, а онда додаје како је Џонсон знао свакога, те да је свако познавао Џонсона. „Џонсон је сав био прожет европском културом, европском елеганцијом, цинизмом, модернизмом; али ако бисте загребали по површини, наишли бисте унутра на Србина, на снажну, мужевну врсту једне младе расе не тако далеко од планинског сељака, дубоко патриотског и дубоко независног.“

Рид је из Србије отишао даље, а Марамбо је након преласка преко Албаније, и даље у служби Прес бироа од 1916. па све до 1920. године, боравио прво у Лондону, а потом и у Вашингтону. Својим публицистичким радом и дипломатском активношћу допринео је афирмацији Србије и новостворене прве слободне државе Јужних Словена.

Повратак у земљу за њега је значио и окретање нове животне странице. Јер уместо да настави изгледну универзитетску каријеру, Војислав М. Јовановић се прво прихвата уређивања „Српског књижевног гласника“, затим преузима вођење недељне књижевне хронике у „Политици“, да би потом постао главни архивар, а затим и први начелник Историјског одељења Архива Министарства иностраних дела.

Ту ће се сусрести са новим изазовом, јер је ваљало средити огромну количину архивске грађе, већим делом приспеле из Беча, као реституција српског Историјског архива, који је окупатор опљачкао током рата.

Отимачи народног блага

Пратећи живот и прикљученија једног тако образованог и вредног човека са самонаденутим надимком који у својој звучности носи снажан призвук егзотике, понекад је тешко одолети пориву да Марамба, или ако хоћете – Џонсона, назовемо балканским Индијаном Џонсом који се целога живота борио против отимача усменог народног блага и вредних државних докумената.

Када овим његовим животним преокупацијама придодамо и страст према фотографији, неминовно је помислити како је, попут Харисона Форда, Војислав М. Јовановић свакога часа „неблагодарне анонимне послове који се раде за оне који ће доћи после нас“ могао заменити одласком на још једно далеко путовање, са кога ће се тријумфално вратити након што је још једном надмудрио фалсификаторе и плагијаторе и спасао од уништења неку непроцењиво вредну књигу, или какав други драгоцени предмет.

Али иако је, нарочито између два рата, заиста много путовао, што приватно, што као службеник Министарства иностраних дела, те је са тих путовања донео много вредног фотографског материјала, Марамбо се у своје највеће авантуре упуштао, како је то најлепше казао Душко Радовић, „на острву писаћег стола“.

На том столу се 1930. године нашао и препис рукописа Викентија Ракића „Толкование человеческо СКАЗАНИЕ Христово“, који је као четрнаестогодишњак, 1833. године, начинио Војиславов деда по мајци Милоје. На трећој страни тог рукописа Сима Лозанић је написао:

„Спомен унуку Воји (Јовановићу) од његовог деде Милоја – Сима (1930)“

Упустивши се у сређивање Архива Министарства иностраних дела, вредни Лозанићев сестрић је током двадесетих и тридесетих година упоредо са овим захтевним послом радио на писању читанки за гимназију, састављању антологија народне књижевности, те разоткривању многих покушаја књижевних фалсификата, плагијата и мистификација.

Суштина свих његових акивности у вези са народним усменим стваралаштвом била је усмерена ка јасном а далеком циљу да се прво покрене, потом спроведе и напослетку оконча велики а неопходан и неодложан посао на објављивању наших народних песама у „једном опсежном, критички приређеном зборнику, који би садржавао у што приближнијој потпуности и сав материјал који је до сада прикупљен“.

Производи општег дара, опште маште и општег духа

За Марамбоа је наше народно песништво, „заједно са нашом средњовековном архитектуром и зидним сликарством, по својој посебној вредности и по улози коју је имало у нашем историјском развоју“ чинило наше најважније културно наслеђе.

Као један од корака ка састављању таквог Зборника, Војислав М. Јовановић је саставио антологије српских народних песама (прво издање 1922) и српских народних приповетки (прво издање 1925).

Обе књиге су биле намењене ђацима, али је самим избором песама и прича, потом навођењем извора, али можда највише оним што је о народној књижевности написао у предговорима ових антологија Марамбо дао јасне смернице како би било најбоље остварити идеју о Зборнику.

У уводном тексту антологије „Српских народних песама“ Марамбо, између осталог, каже како је наша усмена књижевност имала срећу „да буде забeлежена на време, у таквом обиљу и у таквој лепоти да по вредности долази на прво место међу усменим књижевностима свих словенских народа, и на једно од најугледнијих места међу усменим књижевностима свих осталих европских народа, од којих су многи, у писаној књижевности, далеко богатији од српског“.

А на самоме крају предговора за антологију српских народних приповетки записује како „наша књижевна историја, за разлику од већине других, води нарочита рачуна о тим производима општег дара, опште маште и општег духа“.

Затворена пројекција

Тај општи дух су у септембру 1904. у данима крунисања краља Петра Првог Карађорђевића филмском камером снимили Вилсон и Метерло. Марамбо се по свој прилици мимоишао са двојицом Британаца, јер је одлазио на студије књижевности у Лозану. Њихови путеви ће се, међутим, укрстити тридесет и више година касније, када као отправник послова југословенског посланства у Лондону Војислав Јовановић, не знамо тачно ни где ни кад, пронађе „Крунисање краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију“.

Али знамо да је филм откупио од Вилсонових наследника сопственим новцем и да га је вратио у земљу и 1937. приказао својим пријатељима, на затвореној пројекцији.

О овом догађају је писало „Време“, али у тексту посвећеном самом садржају и значају документарног материјала ни на једном месту се на помиње чијом заслугом се филм поново нашао међу Србима.

Зато у помоћ призивамо машту, не бисмо ли замислили главе, рецимо двадесетак људи и жена који у мраку једне од пространих соба куће у Бирчаниновој 24 гледају призоре са београдских улица са почетка века. Међу њима су сигурно били чланови Марамбоове породице и кућна помоћница, а највероватније и његов пријатељ Драгиша Стојадиновић, у време Великог рата шеф Фотографске и кинематографске секције Српске војске, основане на Крфу 1916. године.

По завршетку пројекције светло се, међутим, не пали, јер ускоро почиње нови светски рат, а у зору 6. априла 1941. на Београд опет падају немачке бомбе, али овога пута из авиона. Једна запаљива бомба пада и на кућу Јовановића. Пробија кров и на тавану изазива пожар, који укућани успевају брзо да угасе.

Од потреса који је изазвала екплозија друге бомбе што је пала у близини, попуцали су неки зидови куће, а таванице у неким собама су попадале, цреп на крову је растурен и прозорска окна попуцала. И то су све брзо поправили.

Једино је над делом Марамбоове радне собе остала да зјапи рупа у таваници све до после рата.

Ловац на изгубљену историју

Марамбо је немачку окупацију дочекао на месту начелника Главне архиве Министарства иностраних послова, а онда је пензионисан. Гестапо га је држао на оку као врсног познаваоца архива и тајни који ове збирке многих вредних докумената крију.

Одмах по ослобођењу, нове власти га постављају за начелника Историјског одељења Министарства иностраних послова. Постаје и консултант Државне делегације ФНРЈ за реституцију архивске грађе коју су Аустријанци и Немци опљачкали током четири ратне године.

То му омогућава да напише књигу „Југословенске архиве у Другом светском рату“. Јовановић је рад на овом рукопису завршио у мају 1950. и требало је да га објави „Просвета“. Од тога, међутим, није било ништа, јер је Марамбо дошао у сукоб са лектором, након чега је повукао рукопис од издавача.

Четврт века касније, Младен Лесковац ће га објавити у неколико наставака у „Зборнику Матице српске за књижевност и језик“. Књига је под насловом „Потрага за украденом историјом“ уз исцрпне коментаре и прилоге оригиналних докумената објављена тек 2011. године.

Човек би помислио да је Марамбо за нашом отетом и однетом архивском грађом трагао на лицу места, боравећи у Бечу, Берлину и другим местима где је, након пљачке, транспортована. Али он је све то време преседео у Београду, успевајући да пажљиво реконструише размере ове велике пљачке само на основу докумената из званичне преписке заинтересованих страна.

Можда управо због тога Марамбоову стручну анализу природе и размере овог разбојништва не можемо да не читамо и као најузбудљивији трилер у коме никако не може доћи до хепиенда.

У најкраћем, оно што су аустријски и немачки архивисти планирали и остварили одмах након априлског слома био је само наставак њихових напора из претходног светског рата. Тада су свим силама настојали да у српским архивама пронађу документе који би потврдили тезу о одговорности наше владе за Принципов атентат. Или су покушавали да такве доказе фабрикују фалсификовањем докумената. Поновна окупација била је одлична прилика да се посао настави.

Марамбо у својој књизи прво стрпљиво набраја шта је током Великог рата однето, а шта све, донекле и кривицом наших представника на Мировној конференцији, никада није ни враћено. А потом на сцену изводи главне „јунаке“ велике и добро планиране пљачке наше архивске грађе из првих дана окупације 1941.

Најживописнији међу њима је свакако службеник бечког Рајхсархива др Роберт Шванке.

Он је у Београд допутовао средином јуна 1941. са унапред добијеним врло прецизним упутствима и до у танчине разрађеним планом рада. У Рајх је требало пребацити све оно што је после Великог рата враћено Бeограду, али и све оно што је у наше архиве похрањено у међувремену, или што смо успели да сачувамо 1914. и 1915. Успут су однесени и делови дубровачког архива, те цео архив граничарске регименте.

Марамбо у књизи говори о стотинама железничких вагона архивске грађе чије је крајње одредиште био Трећи Рајх, најчешће сам Беч, где је све требало да буде сортирано. Нешто би било уништено, нешто злоупотребљено а нешто фалсификовано, а све у намери да се коначно докаже како су Срби одговорни за Велики рат и све што је он са собом донео.

Али описује и бизаран разлог због ког је др Шванке убрзо разрешен дужности и враћен у Беч, да ради на разврставању покрадених архива.

Верзирани архивиста одан идеји националсоцијализма није могао да одоли прилици која му се указала, па је готово попут главног архиватора Чваркова из хумористичке серије „Државни посао“ смислио шверцерску шему. Тако су се у железничким вагонима, уз наша вредна историјска документа, пут Рајха слали маст, сланина, суво месо, предмети од коже, текстилна роба, џепни и ручни сатови, накит, уметнички предмети, теписи, па и намештај!

Бизарност Шванкеове судбине, готово равне сижеу Марамбоових младалачких, натуралистичких драма, стоји насупрот причи о фолксдојчеру Хајнцу Фрају, који је у свом исцрпном извештају до танчина описао како је, не би ли у селу Виљуши пронашао закопану архиву нашег двора, зверски мучио и убио неке мештане, те претио паљењем кућа и имања.

Страну по страну, поглавље по поглавље, Марамбо архиварски педантно набраја свако непочинство настало као резултат нацистичког схватања располагања архивском грађом. А потом документује начине на који су након краха Трећег рајха нове немачке и, нарочито, нове аустријске власти проналазиле начине да нам не врате, готово, ништа.

„Треба да волимо истину“

Након што је са успехом завршио и овај, још један „сув и неблагодаран, али користан и потребан посао“, Марамбо је прво премештен у Институт за проучавање књижевности САНУ, где је руководио одсеком за народне умотворине, а потом именован за председника тек формираног Академијиног Одбора за издавање корпуса народних песама.

Ту је, у звању научног саветника, дочекао одлазак у пензију, 30. јуна 1962.

Нове власти су настојале да му онемогуће службене одласке у иностранство, док је он настојао да без длаке на језику пише највише о својој најомиљенијој области – о народној књижевности. Сарађујући са „Летописом Матице српске“, неким другим часописима, али и са редакцијама дневних новина, Марамбо објављује много текстова у којима се бави најразличитијим случајевима који изискују одвајање жита оригиналности од кукоља фалсификовања и мистификације.

Врхунац таквог његовог опредељења је „Антологија (Зборник) лажне српскохрватске народне поезије. Фалсификати – плагијати – мистификације (1863–1966)“, коју је саставио 1956. године и која до данас није штампана.

У својој оданости истинољубљу и научним постулатима, не преза ни од критиковања аутора који су или блиски власти, или власт чине. Тако, на пример, критикује антологију српских народних приповедака Милорада Панића Сурепа и тврди да је већину грађе овај „посудио“ управо из његове антологије. Суреп му не остаје дужан, полемика бива објављена на страницама „Нина“, а у приватној преписци, на Марамбоову страну стаје професор Филолошког факултета Мирослав Пантић.

Али и у тој полемици Марамбоов стил је непоновљив, а свака реченица одише оном истом, моћном и инспиративном енергијом. Тим стилом пише и фељтон у „Борби“, посвећен случају покушаја да се још у време краља Милана властима као оригинал за велики новац прода лажна круна цара Душана.

У раскринкавању преваре, поред Јосифа Панчића, учествовао је и Марамбоов ујак Сима Лозанић, коме сестрић на једном месту поставља питање да ли је у то време било критичара који су оспоравали његове научне налазе и чин разоткривања преваре сматрали издајом, „пошто сте можда нарушавали родољубива осећања у нашем народу“.

„Тога није било“, Марамбо цитира ујакове речи. „Нама је држава ставила у задатак да утврдимо истину и да је слободно излажемо. Имали смо за дужност да учинимо једно и друго, и ми смо то учинили. У науци, ја не знам за веће родољубље од откривања истине. Пријатне бајке, засноване на лажима ишчезавају једна за другом. За њима остаје само мамурлук и ништа више. Теба да волимо истину, – и да се не плашимо ње!“

После шездесет година

Једна пријатна бајка ипак се испоставила као могућа. И уместо да ишчезне, појавила се на сцени Југословенског драмског позоришта 1966. године, када је изведена премијера „Наших синова“ у режији Мирослава Беловића.

Беловић је за текстом Марамбоове драме трагао годинама и чим је, крајем лета 1965, најзад успео да пронађе књигу штампану безмало пре шездесет година, телефонирао је писцу и овај га је позвао да у Бирчанинову 24 дође тог послеподнева, тачно у пет сати.

„У радну собу писца, пространу и крцату књигама, увела ме је његова сестра Славка“, записао је у свом сећању на тај сусрет Беловић. „После неколико тренутака, ушао је писац, крепак осамдесетогодишњак, брижљиво одевен и очешљан. Енергично се поздравио са мном и започео одмах свој дуги, темпераментни, бунтовно интелектуални монолог.“

И није престао да говори наредна два сата.

„Преда мном је била једна горка литерарна судбина“, каже Беловић. „Свежи и богати таленат у сукобу с малом средином, с примитивношћу, с паланачким духом. И уместо да је Марамбо снагу свог ударца концентрисао на драмску реч... он је своје снаге разбацивао на све стране... Замашни волумен његове стваралачке личности трошио се у ситним чаркама с лукавом и доскочљивом чаршијом. Слушао сам Марамбоа с огромном пажњом и нисам хтео да га прекинем. Схватио сам да је његова исповест најнепосреднији начин да осетим само средиште његових драмских визија, да упознам покретачке снаге његовог духа и деловање прошлих времена на његов песнички сензибилитет. Старац је корачао огромном собом и разговарао с будућим редитељем свог комада, претварајући своју беседу у своје бунтарско 'Оптужујем'.“

Након што је разговор настављен о детаљима текста и могућим редитељским решењима, Марамбо је наједном плануо, јер Беловић није знао где се 1906. налазило савско купалиште. Али, посета се добро завршила, Беловић и Марамбо су наставили да се виђају, рад на представи је почео и примакао се дан премијере „Наших синова“.

А онда је у Бирчанинову 24 стигао нацрт програма представе, у коме је био штампан и део Матошевог текста о Марамбоу. И овај је опет плануо и припретио да од премијере неће бити ништа ако се Матошеве речи на избаце. Након свађе, Марамбо је ипак одустао од претњи.

Премијера је протекла сјајно. О представи су позитивно писали многи тадашњи позоришни критичари, између осталих и критичар „Борбе“ Слободан Селенић.

Марамбо је на премијеру дошао са сестром Славком и након представе остао дуго у разговору са глумцима.

Писац и његова сестра су долазили на сваку следећу представу „Наших синова“, све до Марамбоове смрти, 20. јула 1968.

Наредног дана, у „Борби“ је објављена читуља.

„Мој драги брат, др Војислав М. Јовановић, дугогодишњи начелник Историјског одељења Министарства иностраних послова, научни саветник Српске академије наука и уметности у пензији, књижевник, носилац Албанске споменице, преминуо је у 84. години. Сахрана ће се обавити 21. јула у 15.30 часова из капеле на Новом гробљу. Ожалошћена сестра Славка и остала родбина.“

Двадесетак дана касније, у истом листу објављен је текст Милована Данојлића „Марамбо“, у коме се, између осталог, каже:

„Био је једна од здравих глава ове културе, ватрени противник свих обмана и мистификација, подједнако критичан према прошлости и према садашњости, савестан и пресавестан у свакој речи, у сваком гесту, чину...“

Савесност је Марамбо исказао својом последњом жељом да након смрти његове сестре породичну кућу са својом целокупном библиотеком, фотографијама и свим осталим вредностима поклони Универзитетској библиотеци.

Тако је, након смрти Славке Јовановић 1979. године, кућа у Бирчаниновој 24 претворена у Легат Војислава Ј. Јовановића. У овом легату се и даље налазе богата Марамбоова библиотека, намештај, фотографије, а у току је реконструкција након које ће се и у кући и у дворишту одржавати научни скупови и књижевне вечери.

Док овај простор најзад не постане једна од важнијих адреса нашег културног живота, сви заинтересовани могу посетити виртуелну изложбу посвећену Војиславу Јовановићу Марамбоу и његовом легату.

После деведесет година

Комедијант случај је удесио да још једна бајка постане део наше стварности и привремени епилог приче о Војиславу Јовановићу Марамбоу.

У време кад је, по завршетку Другог светског рата, радио на повраћају отетих архива из Трећег рајха, Марамбо је тек основаној Југословенској кинотеци на откуп понудио филм о крунисању краља Петра. Међутим, из Кинотеке је стигао одговор да они имају нешто краћу верзију овог филма, те да нису заинтересовани.

Највероватније ће бити како је до дела материјала који је 1937. приказан на оној затвореној пројекцији у Бирчаниновој 24 био дошао његов пријатељ Драгиша Стојадиновић. Марамбо се наљутио на Стојадиновића, а филм поклонио Српској православној цркви.

А онда, године 1994, тадашњи директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић је приликом посете патријарху Павлу у ходнику Патријаршије приметио неке филмске ролне. Замолио је да погледа шта се на њима налази и схватио о чему се ради.

Црква је овај вредан и, мислило се, још једном, заувек изгубљен а тако драгоцен материјал, предала Кинотеци, а они су га послали на рестаурацију у Болоњу. Део нитратног филма је, нажалост, заувек уништен, али је наша култура добила најпотпунију верзију филма чије су вредности и значај вишеструки.

„Крунисање краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију“ прво су приказани на свечаној пројекцији, а потом су читаоци „Нина“ 2010. добили овај филм на поклон у ДВД формату. Данас се може видети и на Jутјуб каналу.

Када будете гледали материјал који су 1904. овде, код нас, снимила два Британца, ослушните ту свечану тишину која прати кадрове наше не тако давне прошлости. И сетите се Марамбоа, без кога би та тишина била само мук, а уместо покретних слика пред очима бисмо имали само дубоки, празни мрак.

Да је у своме животу урадио само то, овај књижевник и носилац Албанске споменице би већ требало да заузима једно од важнијих места у нашем колективном памћењу. Међутим, Војислав Јовановић Марамбо је у српској култури оставио много већи, дубок и неизбрисив траг.

Не бисмо смели да га, као што умемо, ипак заборавимо.

Aх, отаџбино! Колико сам пао.
Руј упало лице пече, као жалац.
Језик суграђана туђ ми је постао,
у својој земљи ја сам као странац.

Тако се ја у мом родном граду, где сам крштен у цркви Светог Саве, осећам све више сувишним, излишним, странцем... И да не будем патетичан, једино се надам да ћу повући очеве гене где су сви умирали око шездесете, од инфаркта. Ја сам један инфаркт већ преживео, ваљда ме други у овој години неће мимоићи. То ми је једина вера у будућност...“

Овако ми је говорио Велимир Веца Лукић почетком фебруара 1996. године, уочи свог 60. рођендана.

На свет је дошао 10. фебруара 1936. у Београду. Од нашег разговора до смрти, 29. августа 1997, проживео је још годину и по дана у истинском ишчекивању да га други удар лиши муке коју је тада овако сажео:

„Постоји један Сартров комад који се зове Несахрањени мртваци. Е, ја себе рачунам у несахрањеног мртваца, и мислим да су многи од нас управо то. Неки верују, неки не знају да јесу, неки знају а неће да кажу, а ја знам и хоћу да кажем. Ја више не знам да ли смо ми друштво, систем, народ, шта смо? Када се изгубе све вредности, када све постане привид, и уметност и наука, и литература и позориште, када је све то у петом или шестом плану, а у првом плану су политички комедијанти – онда је то дуга и тешка болест, агонија која се обично завршава смрћу, а нема Христа да сиђе и једним потезом руке излечи као што је лечио губавце...“

Депресија у којој је последњих година живео Веца Лукић полако је тањила његову жељу за животом. То су схватали његови најближи пријатељи, попут Миливоја Глишића, тадашњег колумнисте НИН-а, који је искрено волео и ценио тог, како га описује, достојанственог човека урођеног господства. А на крају, нажалост, као да се и то стицајем околности којима није могао да влада – релативизирало:

„Та депресија је у последњој фази његовог живота била све јача и он је више није крио. Умео је изненада да се упита чему све ово, има ли живот смисла. Долазио је често у НИН, одиграо би партију шаха, направио неколико досетки и одлазио. Упорно је говорио да живот више нема никаквог смисла, да је све што се догађа у последње време понижење. Једном, у априлу 1997. дошао је да се поздрави са мном и помало патетично рекао да је одлучио да нестане са овога света. Молио сам га да не мисли о томе, да је то кратак наступ малодушности, али сам стрепео. Тако, када су ми јавили једног преподнева крајем августа 1997. да је Велимир умро, помислио сам да се убио. На срећу, ако ту уопште има среће, није то сам урадио већ му се онај тешки инфаркт од пре 15 година вратио.“

Црно време опадања

Велимир Лукић је био песник, драмски писац, управник са најдужим стажом у историји Народног позоришта (18 од укупно 30 година колико је провео у њему), и три деценије „глупо-наиван комуниста“, како је себе касније описао. Пријатељ Бранка Миљковића. „Да сам имао храбрости, требало је да се убијем на време, као Бранко Миљковић“, рекао ми је једном. Секретар Удружења књижевника Србије у функцији носача кофера Иви Андрићу. Кад се славни писац вратио из Шведске са Нобеловом наградом, Веца га је сачекао на аеродрому, а после му је тешке кофере пуне књига носио до стана. И измислио је како му је Андрић пружио напојницу. Бедну. Био је усмени аутор склон мистификацијама, који је у најлуциднијим тренуцима смишљао такве приче да је магијски реализам Маркеса или Сарамага, са којима смо се касније сретали, спрам Вецине љубавне авантуре у Аргентини, например, био чист аматеризам.

Када је деведесетих престао да долази у Клуб књижевника, ова институција је изгубила дух и својство које јој је Вецино присуство деценијама давало. А то се догодило када више није имао пара, када су ову кафану окупирали нови богаташи незагађени мислима и недирнути осећањима, када плата уметничког директора Атељеа 212, где је завршио каријеру, није дозвољавала аутору петнаесетак драма и десетак књига поезије, првом дипломираном српском драматургу, најмлађем добитнику Октобарске награде, да се изложи ризику Будиних цена. Када је Веца морао да изађе из Клуба књижевника да би се у њега уселили ошишани, дебеловрати криминалци у свиленим оделима немогућих боја, уз која су се фантастично слагале дречаве кравате, златне наруквице, ланци и телохранитељи са пиштољима лако набубрелим испод сакоа – ту смену вредности ми је овако описао:

„Ми смо или имали илузију, или је стварно било тако, да су људи из уметности, културе, науке, бар привидно имали неки углед. Постојала је разлика између мене, који сам могао у џепу да имам само један динар, и неког шверцера који је у џепу могао да има милијарду динара. Ипак сам ја био, како би се рекло, поштованији члан друштва. Данас је обрнуто. Сваки онај који има у џепу хиљаду марака, за мене је бог. Ја животарим и више не успевам да нађем мир ни у писању, јер ме је све ово што се догађало последњих година на неки начин растурило и не видим сврхе ни у чему. Све то што нас разједа, што девалвира вредности, последица је политике као кича. Мислим на кич мишљења, кич процењивања читавих вредности, на чињеницу да члан неке странке има већу јавну и материјалну проходност него онај ко би данас написао Рат и мир, открио лек против рака или сиде.“

Тешко је било познавати још некога коме је новац, као Веци, представљао само средство за живот. Сви његови прохтеви сводили су се на две-три пакле цигарета дневно, вечеру у Клубу књижевника уз киселу воду и кафу, пар одела, чисте кошуље и вредне књиге. Највећи део живота провео је са супругом Милком у малом стану на почетку Улице Мајке Јевросиме, у коме је нишка Меги из Мачке на врућем лименом крову, у коју се заљубио кад је имао 23 године, остала да живи после развода, а он се уселио у једнособан станчић на Каленића пијаци. Вецино уживање није подразумевало новац већ друштво, кафану и причу. Његова љубав су били литература, антички писци посебно, и позориште.

Рани јади

Миодраг Илић, драматург, Вецин друг из детињства, мисли да га је књигом заразила мајка Нада, ћерка Јордана Бабановића, угледног учитеља из Врања и народног посланика Либералне странке у Кнежевини Србији, која се школовала у иностранству и била изванредно образована. „Двојица Вециних ујака били су краљеве дипломате, а најмлађи, Бошко Бабановић, чувени предратни фудбалер БАСК-а. Отац Грујица, правник, радни век је провео као виши чиновник који се бавио финансијама у општини Београд. Строг, висок, блиставо леп и у време највеће немаштине беспрекорно елегантан, човек од ауторитета. Веца га је звао 'тата змај' и бојао га се, мада овај никада није подигао руку на свог јединца. Име је, иначе, добио по стрицу, чувеном београдском адвокату Велимиру Лукићу“, сведочио ми је Мија Илић и присећао се заједничког детињства:

„Веца je имао четири, ја шест година када смо се упознали. Мајке су нам биле велике пријатељице. Делио нас је зид између кућа у којима смо становали горе на Звездари, изнад Хајдуковог игралишта. Не сећам се више ко је од кога добио мале богиње, али знам да су нас мајке потрпале у један кревет и заједно смо их прележали. И уопште, цело детињство смо провели заједно. Први пут смо са мајкама летовали у Рибарској бањи, код Крушевца, на падинама Јастребца, потом смо неколико пута били у Мојстрани, испод Триглава. Он је имао 14 година, ја непуне две године старији, када смо тог лета у Мојстрани написали прву драму. Заједничку. Звала се Ко је крив. Радило се о неком разочараном човеку који се одао алкохолу и стално говорио ко је крив, ко је крив, зато смо тако назвали текст који, природно, никада и нигде није угледао светлост дана.“

Обојица су кренули у Шесту београдску гимназију, али Лукићи су убрзо заменили стан на Звездари и преселили се у Улицу Лоле Рибара 4, па је Веца завршио чувену Другу београдску гимназију, као и његов отац. Додуше, као младић имао је пех да једне године на Бохињу упадне у језеро, добије запаљење плућа које ће прећи у инфилтрат, а потом у туберкулозу костију. Дуго су га лечили антибиоцима, а он је, лежећи, прочитао незамислив број књига.

Дуги живот краља Освалда

Имао је 16 година када је објавио прву песму у часопису Млада култура, а са 18 му је издавачка кућа Ново поколење (касније Нолит) штампала прву збирку. Уписао је најпре филозофију, да би пре краја напустио студије и постао први студент на тек основаној класи драматургије коју је водио Јосип Кулунџић. Октобарску награду Београда добио је као студент треће године драматургије за драму Окамењено море, изведену у Народном позоришту. Тако је почео његов стваралачки пут песника и драмског писца кога је био глас да је имао само једну инспирацију – античке мотиве. И то зато да би увијено, кроз алегорију, алудирао на Јосипа Броза и његову супругу, на пример.

Због неких од тих драма је имао проблема, али не великих да би о себи говорио као о жртви комунизма, како су многи, неупоредиво мање „грешни“ од њега, волели да се хвале. А истина је да је Веца био први писац који је после Бранка Ћопића и његове Јеретичке приче био јавно именован и нападнут 1965. године, и то од стране Владимира Бакарића, тада моћног Титовог свиленог. Наиме, причало се да је у односу на друге Брозове главосече Бакарић био сувише мек, па је Стари свог повереника за Хрватску из милоште звао свилени. Веца ми је ту епизоду из живота овако описао:

„Случај се збио две године после београдске премијере комада Дуги живот краља Освалда који је потом био преведен и објављен у једној врло репрезентативној светској антологији политичких драма, где сам се нашао уз Брехта и сличне величине, и већ увелико се играо по свету. И онда је, ваљда, Бакарић негде видео представу, или нешто о њој чуо, тек огласио се јавно рекавши да је моја драма контрареволуционарна, антикомунистичка и све што је уз то ишло у то време. Међутим, нисам имао никаквих проблема због тога. Нормално сам долазио у позориште и радио, док су сви по ходницима причали да сам ухапшен, да сам у кућном притвору, и да је то што долазим у канцеларију само привид, јер ме, иначе, чува милиција.“

Дотични комад Дуги живот краља Освалда био је несумњиво инспирисан владарским паром из Ужичке улице, па га је Уметничко веће Народног позоришта „с гнушањем“ осудило, што је редитеља Брацу Борозана довело у врло непријатан положај, али он се досетио да уочи премијере на Малој сцени Народног позоришта 13. јануара 1963. године, на програму напише како се та драма односи на ОАС, тадашњу десничарску терористичку организацију у Француској која се борила против независности Алжира, и тако се макар формално заштитио. А непредвидљиво перо Елија Финција никада у „Политици“ није исписало толико суперлатива о једној драми као поводом премијере Краља Освалда.

Фестивал малих и експерименталних позоришних сцена у Сарајеву (МЕСС), доделио је потом овој представи све „Ловорове венце“, фестивалске награде, али је извесни партијски истражитељ Наим Курт оног преподнева када је требало потписати све дипломе за текст, режију и глуму, на Радио Сарајеву пљувао по Вецином тексту колико је год могао. Због тога је троје чланова жирија побегло када се читало саопштење о наградама, па су остали само Борислав Михајловић Михиз и Примож Козак. Веца никада Михизу није заборавио за оно време велику храброст коју је овај тада испољио.

Шилинзи и динари

Када је недуго потом отишао у Грац на премијеру ове представе у тамошњем позоришту, Веца је био у потпуном шоку. Пошто су Аустријанци добро разумели комад, нису имали разлога да краља Освалда обуку у историјски костим, већ су га лепо оденули у маршалску униформу. Пљунути Броз. У страху шта ће му се догодити кад се врати у Београд, Веца је одмах после премијере побегао у хотел и није остао на пријему где је требало да буде једна од главних званица.

У повратку је у возу променио шилинге за динаре, макар да га на граници не ухапсе са страном валутом, ако до тога дође. Претходно је успео да купи једну оловку на којој је писало ГРАЦ, јер му је Милка на поласку добацила: „Купи ми макар једну оловку“, алудирајући на то што није имао обичај да жени купује поклон. А то што је све шилинге променио за динаре, није било ни први ни једини пут:

„Мрзео сам било коју другу валуту осим динара, па сам једном приликом отишао у банку и заменио 9.000 марака, девизе које сам добио од извођења неких мојих радио драма у Немачкој, у динаре. Када се сетим тога и сличних потеза, схватам да иако никада нисам био прави комуниста, да сам од комунизма ипак наследио нешто глупо: на страну валуту сам гледао као да је она неки антидржавни елемент, да је велика срамота имати нешто с девизама, и то сам спојио са својим поимањем античке философије да све своје са собом носим.“

Још једна забавна прича збила се тих година када је Веца одлазио у Аустрију по хонораре. Када се затекао у Бечу са пуним џеповима шилинга с којима није знао шта ће, отишао је у хотел-кафе „Сахер“ и, пошто је обожавао слаткише, сео је за сто и наручио да му доносе све слаткише са списка, један за другим, док не каже: доста. Хтео је све да проба. У једном тренутку, приметио је како људи за столовима прекопута упадљиво гледају у њега. Позвао је конобара и питао га да ли је у Бечу забрањено да се наручује више од од једног парчета торте, па сви због тога у њега гледају. Униформисани младић му је одговорио: „Господине, не гледају у вас, гледају у сто поред вас, за којим седе госпођица Роми Шнајдер и њена мајка, госпођа Магда Шнајдер.“

У силној жељи да му не промакне ни једна торта, ни један слаткиш, Веца није ни приметио да поред њега седи тада најславнија Бечлијка са једнако славном мајком. Када сам га питала да ли је Роми у природи стварно онако лепа као на филму, одговорио ми је: „Када сам чуо ко су, погледао сам их, а мајка ми се упадљиво насмејала, само што ме није позвала за сто. Одмах сам се вратио свом тањиру са колачима.“

Зла ноћ

Десетак (или нешто више) година после Краља Освалда, на Стеријином позорју у Новом Саду изведен је комад Зла ноћ који је говорио о прогонству римског песника Овидија. Дежурни партијски чистунци су овај комад, међутим, прочитали као тешку оптужбу против комунизма. Критичар „Политике“ Мухарем Первић био је председник жирија и гласао је да ова представа добије награду Позорја, али је она ипак отишла у друге руке. Веца се овако присећао те приче:

„Председник жирија је гласао за мене, али ми је рекао да пре тога мора да ме нападне, јер је то нацрњи антикомунистички текст, а он је комуниста 'до крви'. И рекао ми је уз то да бих добио најмање 12 година затвора када би он написао о чему се у том тексту заиста ради. Захвалио сам му што ме је ослободио Забеле и рекао му нека пише шта хоће...“

Муке које је повремено имао као драмски аутор, биле су рај у односу на перманентну борбу са властима да се добију паре за позориште. Милка Лукић памти какво је лудило у кући почињало сваког 15. у месецу, кад би Веца кренуо у потрагу за новцем да би првог поделио плате ансамблу Народног позоришта. И онда би опет од првог до 15. био миран. Глиша, како смо звали Миливоја Глишића, тврди да је Вецина љубав према позоришту била јединствена:

„Чинио је неке личне компромисе, бивао је уз власт и слушао власт, уверен сам, само да би опстао на том месту и у тој институцији која је заиста била његов живот. Био је свестан својих уступака режиму да би нешто добио за позориште и самоироничан према својој вези са градским комитетом где је ваздан морао да иде и да се с њима носи. Смишљао је подвале како да изигра официјелну власт на корист позоришта. Када нас избаце из Клуба књижевника а ми одемо и до шест ујутру шетамо Калемегданом, он би већ у осам био у неком СИЗ-у (самоуправна интересна заједница, оличење власти и материјалне моћи у једном периоду развијеног самоуправног социјализма, Р.С.), како би добио паре за позоришну кућу на Тргу републике. Борио се најпре да уопште добију плате, а потом се залагао да глумци имају колико год је могуће веће плате. Иначе, глумце је заиста волео, без обзира што их је стално оговарао, у бољем значењу те речи. Нарочито је волео да прича о њиховим љубавним догодовштинама које су се весело завршавале неким подвалама.“

Рат са Миром Траиловић

Много нежности, наизглед сурове, имао је за Миру Траиловић коју је волео, уважавао, али ју је и кињио на свој начин. Свако мало би пустио глас да је он добио неки посебан новац за Народно позориште, а да Мира није добила ништа за Атеље 212, и подговарао њене глумце да је нападају јер се не бори довољно за њих и њихово позориште. Посебно јој је подигао притисак када је лансирао причу да ће је власт именовати за амбасадора у Мексику и да се управо спрема да тамо иде и погледа резиденцију. Миру Траиловић је то изразито нервирало јер је, изгледа, и она имала неке дипломатске амбиције.

Треба уз то рећи да је Велимир Лукић, човек од позоришта, имао истанчан укус за класичну драмску литературу и за класично позориште, али није имао превелик афинитет за авангарду, нарочито не за локалну. Иако невољно, ипак је признавао да је Мирин БИТЕФ постао културна институција, заслужна за увођење светског, модерног позоришног сензибилитета у наш театарски живот.

Била сам близак Вецин пријатељ последње две деценије његовог живота. И кума на његовом трећем венчању, заједно са редитељем Милом Ђукановићам (први брак у раној младости је био толико кратак да га је и сам заборавио, потом је године провео са глумицом Милком Лукић, а трећи пут се оженио Драганом Митровић Пејовић, правницом, ћерком глумца Жарка Митровића). Усуђујем се зато да говорим и као сведок многих догађаја који су касније прерастали у градске легенде. И слушала сам небројено пута како Веца фино бруси верзије неких догађаја из своје прошлости, као да ми је први пут.

Мира Траиловић је била јунакиња многих пошалица свог „најбољег непријатеља“. Њих двоје су се просто без речи разумели. Када би Мира дошла на премијеру у Народно позориште и отишла после прве паузе, то је значило да је премијера успела и Веца би задовољно гледао у њену празну столицу. Када би се задовољно вратила да одгледа представу до краја, Веца је постајао смркнут, јер је знао да ће колико те ноћи изговорити ону своју чувену реченицу: „Био је то још један велики успех Атељеа 212“, јер је тако коментарисала неуспехе Југословенског драмског и Народног позоришта.

Веца је њој, заузврат, рецимо отео за свој ансамбл Микија Манојловића убедивши га да он у Атељеу нема шта да тражи. Много година касније, Мики ће признати да је целог живота остао захвалан Веци због тога, јер никада у Атељеу не би одиграо оне маестралне улоге које му је овај дао у Народном позоришту.

Вецино повремено чланство у неким комисијама за културу при градском или неком другом комитету, за Миру, која није била члан Савеза комуниста, представљало је ноћну мору.

Једном је Веца у име партије био задужен да оде у Атеље, пошто је опет био у питању неки „случај“, односно радило се о некој идеолошкој неподопштини, због чега је управници требало мало припретити да води рачуна за убудуће. Пошто је Мира добила обавештење да ће јој сутра у позориште доћи „друг из Градског комитета“, али није успела да сазна његово име, позвала је увече Вецу и дуго ћаскала са њим о свему и свачему, док га на крају није питала да ли он познаје неког „новог друга из Градског комитета“ који је задужен за позориште. Веца јој је мртав озбиљан измислио име човека, а на њено питање „какав је тај друг“, одговорио да је у питању „ординарни дркаџија, главосеча, где тај прође ту трава не расте“, и све тако да Мири преседне вече. На крају ју је упитао: „А због чега Вас, драга колегинице, то толико занима?“ (Њих двоје били су целог живота на перту, па су се на „ви“ и псовали). Мира је одсечно одговорила да је уопште не занима, него, ето, чула је, па једноставно пита о коме је реч.

Тешко је описати са колико је задовољства чекао Веца сутрашњи дан. Дошао је најпре раније у бифе Атељеа 212, што је Миру посебно разбеснело јер није хтела да он види „друга из Градског комитета“ како долази да је риба. Веца је седео у бифеу и у минут пред почетка састанка попео се у салу где је седела цела управа Атељеа. Мира је покушала да га избаци из сале објашњавајући му да они имају састанак, на шта јој је он рекао: „Знам да имате састанак, због тога сам и дошао.“

Уследила је сцена коју је Веца годинама препричавао кад год би се споменуло њено име, и сви су лепо и веома пластично могли да замисле како Мирино лице најпре изражава неверицу, потом збуњеност, затим љубазност, а кад је дефинитивно схватила игру, с тешком муком је суздржала бес што је Веца још једном заиграо на карту њеног перманентног страха од власти.

Случај Међе Вука Манитога

Ни сам Веца као управник Народног позоришта није било лишен повремених нервирања због „будала са Студентског трга“ (тамо се налазио Градски комитете Савеза комуниста). Онима што су лансирали паролу „мање новца, више талента“, јавно је узвратио: „Празна кујна, луда куварица.“ Колектив га је тада по четврти пут изабрао за управника Народног позоришта. Као управник неколико пута имао је сукобе са влашћу, од којих је истицао два:

„У једном сам победио, у другом изгубио. Почетком маја 1978, када сам се вратио са неког боловања сачекао ме је тадашњи директор Драме Мирко Милорадовић. Објаснио ми је да је избила велика фрка у Градском комитету јер је стигло неко писмо и они хоће да скину с репертоара Међу Вука Манитога Матије Бећковића, чија је премијера била предвиђена за неколико дана. Позвао ме је одмах потом и дежурни идеолог да ми каже како не треба да играмо ту представу, јер у писму које је добио стоји да ту има алузија на друга Тита. Ја му одоговорим да ту нема ни једне алузије на Тита, на шта се он одмах сложи са мном речима: 'Па знам да нема, ја сам рецензирао ту књигу, али представа не може да се игра јер је 'ствар ушла у случај'.' Тада сам први пут чуо тај израз, мада ми никада није било јасно како је то нека ствар улазила у случај. Баш као што ми није било јасно због чега не могу да играм представу ако је пето или већ шесто издање Матијине књиге могло слободно да се продаје у Кнез Михаиловој улици. Мој саговорник ми је тада још рекао да и 'друг Влашкалић предлаже да скинем представу', на шта сам онда ја поручио другу Влашкалићу да ми завнично пошаље написмено како је Матија Бећковић државни непријатељ, па ћу ја, као државни чиновник, то морати да спроведем.“

Као дугогодишњем члану Савеза комуниста није му било тешко да предвиди шта ће се уследити: сазивање партијског састанка у Народном позоришту уз притисак да већина потврди оно што хоће Градски комитет. Али, знајући да партијска врхушка викендом одмара, одмах после разговора Веца је затражио од партијског секретара Народног позоришта да сазове састанак за недељу. А секретар је био глумац коме је Веца рекао да је његов најљући колега, глумац, написао пријаву Градском комитету против представе која треба да се изведе, па нека он позове чланство да се изјасни о представи пошто је погледају. Тако је партијска организација Народног позоришта једногласно изрекла оду Међи Вука Манитога. Записник са седнице је био потписан, све по пропису, како је Партија у то време налагала.

У понедељак ујутру, Веца и партијски секретар су били позвани у Градски комитет код оног дежурног идеолога који је тражио да се партијска организација позоришта изјасни о представи. Уверен да се разрачунава са колегом који га цинкари Градском комитету, секретар је победоносно извадио записник да покаже како је он то већ учинио и да је паријска организација једногласно дала зелено светло за Међу. Вецин омиљени идеолог ту је побледео, али није имао куд и пустио је представу. Играна је више од сто пута пред препуним гледалиштем, али се о њој у новнама није појавио нити један једини ред. Слободан Селенић је Веци показао критику коју је написао, али му је нису објавили. Тек после годину и по дана, после стотог извођења, објавио је нешто о њој Буца Мирковић.

Случај Карамазова

Ако је с Међом прошао, Вецу су две године касније, 1980, сачекали на Карамазовима Душана Јовановића, у режији Николе Јевтића. И то га је сачекао нико други до његов пријатељ из младости, песник с којим је почињао – Бора Радовић:

„Бора је био мој друг из ране младости. Вава Христић, Бора и ја смо делили заједничку љубав према књигама. Вава је био претплаћен на француске часописе, књижевне и филмске, а онда бисмо Бора и ја долазили код њега да читамо, пошто нисмо смели да их износимо из његове куће. Која је то била радост када би нас позвао да каже како је стигао нови број. Сјајан песник и преводилац, део славног уредничког тима у Нолиту, Бора је у партију ушао у четрдесетим годинама живота и постао јако ригидан, врло строг и дисциплиновани војник партије. Позвао ме је тада у Градски комитет, у својству извршног секретара за културу, и неколико дана уочи премијере Карамазових објаснио ми да му је стигао извештај (од Државне безбедности, како сам касније сазнао) да спремамо комад у коме се рехабилитује Информбиро. А врло је незгодно да у време када је Тито, ето, болестан, ми рехабилитујемо ИБ. Објаснио сам му да то није тачно и послао му текст да би се мој пријатељ и колега, писац, уверио како партија у ствари треба да плати играње тог комада, јер испада да се на Голом отоку лепо живело и да је он просто био уточиште поезије. Ерудита и интелектуалац којег сам познавао претворио се тада у неумољивог партијског егзекутора који је заказао да се генерална проба одигра искључиво за чланове Програмског савета. Међутим, Мала сцена је на генералној проби била препуна. На улазу је био Раде Шербеџија са још 300 људи које сам лично сам пустио, због чега ме је мој тадашњи помоћник одмах пријавио 'где треба и коме треба', што би рекао Војинович. Тако је ова представа одиграна тада и никада више. Градски моћници су у два дана успели да сломе људе, мада су се неки сјајно држали, а мени је остало да жалим због бриљантних улога Неде Спасојевић и Петра Банићевића.“

Тај случај је послужио Веци да тадашњем секретару Градског комитета каже како је он написао више драма него што их је овај прочитао, и још нешто што није за  новине. Секретар и председник Градског комитета били су тих година његови омиљени ликови које је цитирао и имитирао где год би сео. Прозвао их је „мапетовци“, што је чаршија знала и усвојила:

„Годину дана касније, Љубиша Ристић је режирао исту представу, Карамазове Душана Јовановића, с Радетом Шербеџијом у главној улози, играли су је у Студентском културном центру. Међутим, променили су текст па је иследник постао затвореник, пошто је једна од кључних примедби била да иследник 'испира мозак затвореницима'. И тако је њихова представа доживела велики успех, а наша је била забрањена.“

Веца се у то време грохотом смејао због једног заиста нушићевског детаља који се збио поводом ове забране. У Програмски савет позоришта била је делегирана једна другарица испред неке месне заједнице или нечег сличног, која је морала да одгледа комад. Тек када је видела представу, схватила је да се не ради о Браћи Карамазовиma Достојевског већ о нечем другом и љутито узвикнула: „Па што сам ја онда читала оне књиге целе ноћи!“

Пријатељство с Муцијем

„Код књижевника Свете Лукића, у Скадарској 53 крајем педесетих и почетком шездесетих година скупљало се све што је било мислеће у тадашњој Југославији“, причао ми је једном Веца. Ту је започео пријатељство са Љубомиром Муцијем Драшкићем, редитељем и потоњим дугогодишњем управником Атељеа 212, који ће Вецу, после срамног понашања према човеку који је три деценије радио у Народном позоришту и живео за њега, довести за уметничког директора у свом позоришту. И Муци је то време и та дружења у Светиној кући памтио као једно од најплодоноснијих у нашој култури:

„Ту сте могли да сретнете Стојана Ћелића, Љубу Тадића, Владу Булатовића Виба, Бору Ћосића, Вецу Лукића, али и Владу Готовца из Загреба, Приможа Козака из Љубљане. Београд је већ био прилично ослобођен град за нове путеве у уметности, соцреализам је био пробијен, играо се Годо, другачије се дисало него у Загребу и Љубљани. Тамо су Крлежа и Видмар држали монополе. Додуше, било је и у Београду комесара типа Добрице Ћосића или Оскара Давича, али они нису били тако моћни, а срећом био је ту и Андрић који је био већи писац од њих, али није ни у чему пресуђивао. Речју, у Београду нико није имао право диктата као што је то било у Хрватској, Словенији и Босни. У том окружењу и таквој атмосфери почело је наше дружење које никада није престало. Његово касније везивање за позориште било је сасвим природно. Написао је драму која је играна у Народном, завршио је драматургију, постао драматург, управник Драме, и на крају управник Народног позоришта, наследник Грола, Предића, Глигорића, Богдановића и осталих великана. Али, остао је најдуже од свих њих.“

У дугом управничком стажу у Народном позоришту наилазиле су озбиљне кризне ситуације које су Вецу бацале у депресију, али то је, срећом, бивало ретко и кратко. Из Народног позоришта је отишао на место директора ТВ Београд, али ни то није био његов амбијенат и на његову срећу кратко је трајало. 

„Он није умео баш буквално да служи власт и зато и није опстао на том месту“, сведочио је Муци Драшкић. „Вратио се у Народно позориште као драматург, а онда је 1993. за управника дошао Аца Берчек, човек који није био интелектуални калибар дорастао Велимиру Лукићу. Хтео је да га понижава, што се заиста није смело дозволити. Како државу није било брига шта ће бити са Вецом, довео сам га у Атеље за уметничког директора где је провео последњих четири-пет година свог живота. Био је човек високог образовања са одређеним, врло поузданим класичним укусом, требало је само да чита комаде и даје своје мишљење. Тај период живота није био тако значајан за Вецу, али је био врло драгоцен за људе који су с њим седели и разговарали. Тај његов крај је био достојанствен и плодотворан за неке млађе људе, али не и за њега.“

Santa Maria della Salute

Од свих његових драма, највише сам волела Santa Maria della Salute. Играла се у Атељеу, ни дуго ни успешно, и заувек ћу мислити да је то била неправда. Слутила сам да је Веца у дубини душе патио што је ова представа неславно прошла, и на то сам мислила док се тог 1. септембра 1997. на Новом гробљу Петар Краљ опраштао од њега говорећи над раком:

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал ипак нећу никога клет;
што год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute...

Био је то ваљда једини његов комад неспорно аполитичан, говорио ми је Драшкић:

„У тој представи Зоран Радмиловић је у улози Лазе Костића остварио једну од својих најбољих улога, а Ружица Сокић је без конкуренција одиграла своју животну улогу. Био је то почетак каријере младе Гордане Косановић (која је играла Ленку Дунђерски), тако да је глумачки то била изваредна представа. Мислим да је пех ове представе био у томе што је изашла у време БИТЕФ-а, а критичари су те представе онда третирали као битефовске, и уколико нису задовољавале тај критеријум, пролазиле су неупоредиво горе него што би иначе прошле. Вецина представа је у том тренутку морала да задовољи 18 праваца, колико их је приказано на фестивалу, што значи и Шекнера, и Ливинг театар, и Крејчу и све остале, а то је немогуће. Цео Вецин драмски опус био је везан за класичну и строгу форму, највише за Есхила, имао је избрушену реченицу, нимало колоквијалну, и код њега није било приградског језика као код Александра Поповића. Речју, све то што је он писао никада није било у моди.

Међутим, у позоришту, као у уметности иначе, једино је важно шта ће преживети, па тако мислим да ће неке Вецине драме бити игране и кроз педесет година јер имају универзалну форму и књижевни језик високе вредности. Жао ми је што у Југословенском драмском позоришту није одигран његов последњи комад Нечајев, који прича о неким идејама на које смо сви насели и сада због тога плаћамо тежак цех. То је вербална драма, атрактивна као мисаона структура, али доћи ће време када ће овај народ поново почети да мисли, па ће се тада, ваљда, и та Вецина драма одиграти.“

Слом комунизма

Када се угасио Савез комуниста Југославије, из којег није хтео да изађе мада су многи то прижељкивали у немогућности да га избаце, Веца је ушао у СПС и још брже изашао из њега. Потом је имао кратак флерт са Социјалдемократијом Чеде Мирковића, а онда се повукао из свега. Своју неславну политичку каријеру овако је 1996. у разговору описао:

„После тридесет и једне године чланства у СКЈ славно смо се угасили, мада сам ја лично био већ угашен и пре тога. У СПС сам ушао уверен да ће то бити опозициона партија, па сам тако хтео једном да будем и у опозицији, а поготову што сам имао и неких, да кажем, претњи, да ћемо се сада ми који смо били чланови СКЈ а не сакријемо се у неке демократске или друге странке већ одемо у СПС, да ће нас одмах наћи и – обесити. Све док није остварио своју велику победу, СПС је заиста личио на велику демократску партију, на оно што је по мом уверењу могла бити некаква социјалдемократска партија. Међутим, после велике изборне победе та странка се претворила у нешто друго и ја сам је напустио 1992. године, својом вољом, јер ми је у неким стварима постала чак и ригиднија од оне партије којој сам припадао 31. годину. Моја кратка авантура са Социјалдемократијом је пропала јер нисмо могли да се договоримо око тога шта значи та реч. Ту сам дефинитивно завршио са странкама. Вратио сам се Епикуру који је лепо рекао да само велика невоља може натерати паметног човека да се бави политиком. Ја сам данас у већој невољи него што сам икада био, али не видим да ме политика може вадити из ње нити бих то више желео.“

Муци Драшкић, монархиста по политичком уверењу, вечито се спорио с Вецом око тог његовог ангажмана:

„Увек сам тврдио да је политички апсолутизам једина озбиљна ствар. Веца додуше није био обожавалац Кардеља, али негде су сви они насели на ту идеју. Био сам увек врло груб према њему и говорио му да је политички неписмен. Бавио се политиком, а за њу није имао ни дара ни добру процену. Био је код Броза, па код Милошевића и на крају код Чеде Мирковића. Уверен сам да је то радио по инерцији. Кад је већ ушао у Савез комуниста, мислио је ваљда да треба да иде даље. Анархичан какав је био, каснећи на састанке, али и на сахране, пре је био тип интелектуалног боема него дисциплинованог човека који би извршавао партијске обавезе. Међутим, Вецин политички ангажман у култури био је врло плодотворан. Захваљујући својој интелигенцији, образовању и припадности том клубу чије је боје бранио, умео је да смири политичке тензије кад год је неки политички терор претио позоришту. Слично се понашао и Мухарем Первић, који је имао виши партијски рејтинг од Веце. Без обзира што сам имао великих примедби на њихово опредељење, њих двојица су у многим тренуцима одиграли врло позитивне улоге јер нису дозволили да глупост преовлада у Градском комитету или на неком другом месту где се кројила капа позоришту. Један од најмрачнијих периода београдске власти био је везан за једно данас потпуно безначајно и заборављено име извесне Софије Мишић, која је организовала лов на вештице у култури. Веца је успео да минира ту акцију, а пошто је од њега било захтевано и да рашчишћава неке ствари, он је то радио, али не онако како су његови партијски налогодавци од њега очекивали, већ на свој начин. Да Веце није било на том месту у култури можда бисмо ми лошије прошли, али да није уопште био у тој Партији, па самим тим и на тим местима, он би сигурно много боље прошао у животу.“

Кафанске игре

Било је бољих песника и драмских писаца од Веце Лукића, али вештијих у кафанском завођењу, усуђујем се да кажем, није било за живота свих нас који смо с њим друговали.

„Да је забележено све што су у кафани испричали Михиз и Веца, имали би дело к'о Томас Ман, а овако га немају“, говорио је Муци. „Они су били најатрактивнији усмени причачи реалних догађаја. Неке Вецине приче сам слушао и по 20 пута, али ми никада нису биле досадне, јер никада нису биле исте. Увек су биле мало нафиловане новим, бољим филом. Тек последње две-три године живота престао је да прича своје чувене догађаје, упао је у депресију и једноставно је хтео да оде са овог света. Није се убио, али као да јесте. И жао ми је што га нема јер се ово време истањило са људима. На чело некад озбиљних институција долазе особе сумњивог порекла, знања и квалитета и све више се осећа колико недостају људи као што је био Веца“, сведочио ми је Муци после Вецине смрти.

Књижевника Бранимира Брану Шћепановића Веца је истински волео, а на његов рачун је направио неке од антологијских кафанских штосева. Брана ми је после Вециног одласка тврдио да се ни онда није љутио на њега због тога, јер нико тако маестрално није умео да смисли каламбуре, а да у њима никада није било злобе:

„На ону чувену латинску 'о мртвима све најбоље', Волтер је реплицирао следећом сентенцом: 'Живима дугујем обзирност, а мртвима истину.' А истина о Велимиру Лукићу може бити само оно најлепше што се може рећи о човеку. Био је велика персона, образован, елоквентан, духовит, раскошног талента. У поезији је имао однегован префињени стил, версификацију на највишем нивоу, а својим драмама, које су почивале на митовима и историјским параболама, улазио је у саму срж актуелности проблема свога времена. Као човек, Веца је био особен, јединствен. Потицао је из грађанске породице, отмене, префињене, где се знао ред, али није улазио ни у какву шему, ни у какав калуп. Ни грађански, ни књижевни, ни кафански. Био је рођени позоришни човек. Не само због сјајних драма које је оставио, већ и због тога што је у дружењу са пријатељима свакодневно правио мале позоришне представе. Није могао да буде сам, мислим ни два сата није могао да буде без пријатеља и слушалаца. Од сваке ноћи у Клубу књижевника он је правио малу позоришну представу. Увек је ту неко био главни актер као објекат, наравно, око кога се испредала цела прича, а Веца је предњачио јер је увек волео да држи банку за столом. Неуморно је говорио бриљантним језиком, елоквенцијом која је фасцинирала, са параболама, сликама, поређењима... Речју, била је то чиста фантазмагорија.

Нисам упознао никога ко је знао толико стихова и умео тако да их рецитује. Једне године срели смо се на Бледу, и Веца, Милка, моја бивша супруга и ја кренули смо колима кроз Словенију. Целим путем, седећи поред мене као возача, он је рецитовао поезију: од Шекспира, Пушкина, Љермонтова и Пастернака, до Елиота, Бодлера, Дучића, Диса, Ракића, Костића, Раичковића... Чинило ми се да је знао напамет целокупно најбоље светско песништво.“

Најомиљенија Вецина прича о Брани била је нешто најзабавније што сам слушала. Једног лета, кад су сви отишли на годишњи одмор, Веца и Брана су остали сами и сваке вечери се налазили у кафани. Било је то време Бранине велике популарности због романа Уста пуна земље. Веца позове Брану телефоном представивиши се на чистом хрватском језику као новинар загребачког „Старта“, који је у то време био веома тиражан и популаран и у Београду, замоли га за интервју, и издиктира Брани гомилу паметних питања на која овај треба да одговори, а успут га  замоли да му пошаље у коверти и пар својих фотографија. Уз то, још му се дуго извињавао што не може да дође у Београд и лично интервјуише великог писца, али, ето, лето је, сви су на одмору, и зато не може да напусти редакцију.

Увече се Брана и Веца нађу у кафани и Брана се похвали како је добио понуду за „Старт“, али је посебно био одушевљен паметним новинаром који је повлачио паралелу између Кјеркегора и Шћепановића (у Бранину корист, наравно) и разумео најтананије пишчеве мисли. „То ти је, мој Вецо, западна култура, а не ови наши ође, Балканци“, одушевљено је говорио Брана. Веца је онда сутрадан водио код фотографа да направи Бранине портрете, а овај је своје одговоре и слике спаковао у коверту и послао дотичном новинару. „Старт“ је излазио двонедељно и Брана је чекао следећи број, па још један и још један, а онда је с јесени окренуо телефон поменутог новинара и питао га шта је с његовим интервјуом. Љубазни Загрепчанин је оговорио да је добио Бранин интервју са самим собом, фотографије такође, али да не разуме потребу „госн књижевника“, јер обичај редакције је да пошаљу свог новинара када траже интервју, а од господина Шћепановића заиста нико није тражио интервју за „Старт“. Брани је било јасно ко је могао да изведе ту ујдурму и после тога неко време није говорио са Вецом.

Интервју с Канетијем

Једној од тих легендарних подвала сам присуствовала једне ноћи у Клубу књиженика. Када је Елијас Канети 1981. добио Нобелову награду за књижевност, амбициознији писци у Клубу књижевника били су шокирани овим избором шведске академије јер, забога, они нису чули за Канетија а он добио Нобелову награду. Један је поставио круцијално питање: „Какав је то писац кад два тома његовог романа Заслепљеност коштају у 'Просвети' 24 динара?“

Десило се да је у целом друштву писаца само Миливоје Глишић прочитао тај Канетијев роман, и Миодрагу Булатовићу је једне вечери препричавао садржај. Следеће вечери Буле не само да је причао садржај романа, већ и детаље. Наравно, све је било нетачно, али ингениозно духовито.

Веца је одлучио да мало олакша ту неправду учињену домаћим генијима из Клуба књижевника, па је позвао Глишу у помоћ. Овај је измислио Канетијев интервју у „Монду“. Водећи француски дневник изабран је зато што је у Француској већ био преведен Шћепановићав роман Уста пуна земље и у овом листу је изашла белешка о томе, па је Брана од тада стално претио „Мондом“ као својим органом. Знао је да упита Вецу, Булета, Глишу, Жарка Команина и остале који би се задесили за столом, како се осећају тако анонимни кад о њима не пише „Ле Монд“, и све у том стилу. Глиша је тада радио у „Вечерњим новостима“ и пошто није било имејла ни факса, он је на телепринтеру, у локалу, после Танјугове вести број 178 „Извоз трактора у Шри Ланку“, откуцао вест 179: „Канетијев интервју у 'Монду'“: 

„Написао сам како је овогодишњи нобеловац Елијас Канети у ексклузивном интервјуу париском 'Ле Монду' рекао да га то признање радује, али да је стигло у позним годинама када се човек више не може надати плоднијем стваралаштву. Међутим, Канети сматра да су са исто толико права то признање могли да понесу Грејем Грин, Борхес, Маркес (који тада још није добио Нобелову награду), и, како се Канети изразио, 'мој југословенски пријатељ Миодраг Булатовић'. Говорећи о Булатовићу, Канети је нагласио да је он једини југословенски савремени писац који је баштинио Достојевског у европској литератури, да је једини аутентични настављач традиције и начина мишљења Достојевског у савремениј прози итд. У договору са Вецом и Булетом, дођем увече из редакције 'Новости' у Клуб књижевника, носим тај 'интервју' на телексу и ту почиње представа. Питам друштво да ли су видели. Веца наглашено незаинтересовано, рутински, пита: 'Шта?', а ја одговарам: 'Канетијев интервју у 'Монду'.' Ту остали писци за столом почну да дижу главе како би чули шта је то ракао Канети. Ја им покажем Танјугову 'вест', прочитају они да Канети помиње Булета, што овај дочека кобајаги с неверицом: 'Ма није могуће?' И ту почиње реакција. Један писац цикне: 'Буленце, знао сам да ћеш далеко догурати', други нерасположен саопшти да га боли глава и тражи од Иве Кусалића да му спакује кремпите да иде кући. Буле га је испратио речима: 'Иде кући да пише, да ме стигне, да достигне моју славу.' И сви су поверовали у 'интервју', осим нас тројице завереника. Вратим се кући, упалим радио и на Студију Б чујем: Канетијев интервју у 'Монду'. Ту се озбиљно препаднем, јер ако се открије да сам га ја измислио, последице могу да буду врло озбиљне. Сутрадан питам Булета откуд тај 'интервју' на Студију Б, а он ми каже да га је он однео. Питам га како је могао, кад зна да смо то измислили да бисмо насекирали друге, а он одговара да је баш било лепо написано, па што не би људи то чули. Велимир Лукић је убедио покојног Петра Џаџића да наше новине нису објавиле тај Канетијев интервју зато што је Булатовић – реакционар! Па ме је Џаџић на Сајму књига молио да му дам тај интервју да га стави на клапну Булатовићевих сабраних дела.“

Посебно леп пријатељски однос гајили су Веца и Борислав Пекић, који је у то време одмах пошто би дошао из Лондона одлазио у Клуб књижевника. Ту је прихватао игру коју је Веца диктирао и чини се да су једнако уживали у подељеним улогама. Веца је кобајаги био власт, а Пекић реакционар који је побегао из земље. И сате су проводили у тим луцидним, циничним дијалозима. Када се Пекић кандидовао за посланика у Раковици, његов противкандидат је био Војислав Шешељ. Пекић је изгубио, а Веца га је тешио: „Шта ћеш, победио те плоднији писац.“

Где одлазе гласови?

Милка Лукић, жена с којом је годинама био у браку, делио успехе, сумње, стрепње и страхове, одласком Веце Лукића није само изгубила свог животног сапутника већ и најбољег пријатеља. Веца је, после развода од ње, дуго био у вези са љупком, младом словеначком глумицом Маријетом Грегорач, али се она на крају удала за старог редитеља Франце Штиглица, након чега је Веца имао кратку авантуру са једном глумицом која је нестала са сцене, а потом се поново оженио. Међутим, вероватно ни једна од тих жена није знала Вецу као Милка. После Вецине смрти смо разговарале:

Милка Лукић (1936) преминула је 14. децембра 2009.

Актери и саговорници у овој причи одлазили су редом: Мира Траиловић (1924-1989). Мило Ђукановић (1927-1989). Миодраг Булатовић (1930-1991). Јован Вава Христић (1933-2002). Љубимир Муци Драшкић (1937-2004). Миливоје Глишић (1943-2017). Борислав Бора Радовић (1935-2018). Бранимир Брана Шћепановић (1937-2020). Мирко Милорадовић (1936-2023).

Дуго времена је као убедљиво најбољи модерни холандски писац фигурирао Хари Мулиш (1927-2010). Ханс Магнус Енценсбергер га је описивао као „непоправљивог песимисту, духовитог, хладнокрвног и злочестог“, те као „вечитог кандидата за Нобелову награду“ и аутора реченице „рана смрт сведочи о недостатку дара“. Мулиш је умро са осамдесет и три године, што нипошто није рано, али његов наследник на симболичном трону „најбољег савременог холандског писца“, Сејс Нотебом, управо данас је напунио деведесет.

Морнар и муж

Нотебом је рођен, како рекосмо, пре тачно деведесет година: 31. јула 1933. Рођен је у Хагу, где му је отац погинуо у марту месецу 1945. Он је био „колатерална штета“ велике савезничке грешке. Наиме, британска авијација је требала да бомбардује немачке положаје у близини Хага где су се налазиле лансирне рампе за ракете V-2 којима је Хитлер желео да гађа британске градове. Међутим, пилотима РАФ-а дате су погрешне координате и они су бомбардовали градски кварт у коме немачке војске у том тренутку уопште није било. Том приликом је погинуло преко петсто људи, холандских цивила, а међу њима је био и Нотебомов отац. Будући писац у том тренутку још није имао ни дванаест година.

Цела та послератна генерација холандске књижевности обележена је трансгенерацијском траумом, а Нотебома је уз овакву очеву судбину тешко могла заобићи заинтересованост за тематику историјске ироније. Три године након смрти мужа, Нотебомова мајка се поново удала. Овај човек био је много религиознији од Нотебомовог оца, па је свог посинка програмски покушавао да школује у католичким школама и интернатима. Будућем писцу је, међутим, недостајало дисциплине за бивање узорним ђаком таквих установа. Сељакао се из школе до школе, док напослетку није ванредно завршио средњу школу у Утрехту. 

Запослио се као ситни банковни чиновник, а хонорарно је радио за новине. Ипак, кад се заљубио толико да је пожелео да запроси девојку, схватио је да је пресиромашан за уредан и прихватљив породични живот. С ненавршених двадесет и пет постаје морнар, с циљем да заради становиту уштеђевину с којом би могао комотније ући у брак. Тако се и десило. По повртку са своје прве морске „мисије“ Нотебом ступа у брак са Фани Лихтвед.

Књижевни почеци

Свој први роман „Филип и други“, Нотебом објављује 1954, кад је био двадесетједногодишњак. На локалном нивоу, роман је имао финог успеха, па је и освојио награду „Ана Франк“. Ипак, после првог романа, Нотебом скоро десет година пише само кратку прозу, есејистику и поезију. Тек 1963, објављује свој други по реду роман „Витез је умро“. Годину дана после публикације овог романа, Нотебом се разводи. Недуго после развода ступа у везу са Лизбет Лист, која је у то време једна од најпознатнијих холандских музичких уметница. Из перспективе тамошње јавности и медија, он је тада познатији као њен дечко, него као писац.

Следећих петнаестак година понајвише пише поезију и путописе, и дочекао је другу половину четрдесетих година као неко ко је више доживљаван као бивши романсијер и некадашњи „дечко који обећава“. А онда је 1980, годину дана након што се разишао са Лизбет Лист, објавио роман „Ритуали“ који ће му донети међународну славу.

„Ритуали“ су добили награду „Пегаз“, једну од најважнијих књижевних награда у Холандији. То је први његов роман преведен на енглески језик, и то код релативно малог универзитетског издавача. Исти издавач ће у наредних неколико година објавити и два претходна Нотебомова романа.

Деценија осамдесетих бива деценија кад Нотебомов романсијерски и новелистички таленат експлодира те тада сваких годину или две објављује нову књигу. Српска читалачка публика открива Нотебома почетком и средином деведесетих кад га почиње објављивати најпре београдска „Просвета“, а затим и новосадски „Прометеј“ у преводу Иване Шћепановић.

Нтотебом је један од писаца који је закаснио да стекне општејугословенску репутацију. У години распада СФРЈ, „Просвета“ објављује роман „У планинама Низоземске“ (оригинално издање 1984, превела Ивана Шћепановић). Што се тиче „Прометеја“, најпре је 1994. објављена новела „Мокусеи!“ (оригинално публикована 1982), љубавна прича унутар географског контекста Далеког истока, а затим су годину дана касније, а из пера исте преводитељке, објављени и фамозни „Ритуали“. 

Путописац

У то време, деведесетих година, Нотебом је у оригиналу објавио „Следећу причу“. То је вероватно, до дана данашњег, глобално његова најславнија књига. То је новела или кратки роман чији главни јунак Херман Мусерт пада у сан у Амстердаму, у властитој соби, да би се ујутро волшебно пробудио у Лисабону, у хотелској соби. Како се каже у једном приказу: „То је уједно почетак његовог личног путовања у коме се преплићу фантастично и реално, измаштано и проживљено. Реч је о роману поетизираног и елегантног израза те сложених метафизичких значења; роману у коме се препознају трагови Овидијевих и Кафкиних метаморфоза, Набоковљевог лудизма и Борхесове тежње ка универзалном“. Скоро пуних двадесет година након оригиналног издања, „Следећу причу“ ће у преводу на српски (поново Ивана Шћепановић) објавити „Архипелаг“.

Током осамдесетих и деведесетих, осим романа, Нотебом је нарочито посвећен путопису као жанру. Отприлике у исто време кад и „Следећу причу“, Нотебом публикује своју вероватно најславнију путописну књигу: „Пут за Сантјаго“. Овом књигом су се одушевљавали писци попут нобеловца Џ. М. Куција и великог ирског књижевника Колма Тојбина.

Права глобална књижевна слава је искуство које Нотебом стиче тек крајем својих педесетих и почетком шездесетих година. Њему је то очито пријало па је почео да пише све чешће и све боље. У то време, он почиње да живи између Амстердама, Немачке и шпанског острва Менорке.

Острвске успомене

Никад није Нотебом био писац који се „удварао“ читаоцима, али из перспективе неког ко већ има репутацију великог књижевника још слободније је почео да пише „рубне жанрове“. Једна од таквих његових књига зове се „533 дана“ и заправо је његов својеврстан дневник вођен на Менорки од августа 2014. до јануара 2016. (то су та 533 дана). Забележено је да читаоца ови његови записи непогрешиво воде до интимних пејзажа ретке лепоте, до дубљег искуства света у коме се музика сусреће с ботаником, филозофија с географијом, а књижевност са историјом.

Уз Волтеров фамозни мото о обрађивању свог врта, Нотебом овде исписује чудесну књигу о природи и књижевности. Као једна од тема се испоставља и Нотебомово пријатељство са Харијем Мулишом (који је, у односу на време вођења овог дневника, умро неколико година раније). Једанаесто поглавље књиге почиње, примера ради, присећањем на Мулишову реченицу „Природа се досађује на смрт“. Уз властито искуство природе, Нотебом на неки начин полемише са својим мртвим пријатељем.

Бројни критичари нису штедeли похвале за „533 дана“. У неким приказима га пореде са Зебалдом. Има неке истине у овој паралели. Нотебом је на први поглед елитистички писац, „писац за друге писце“, али истовремено и аутор који је међу својим фановима предмет култа. Из ових дневничких записа сазнајемо да осим на холандском, Нотебом суверено чита и на енглеском, немачком и француском. Такође, ово испада и некакав „мета-дневник“ пошто су у њему и дневнички записи о читању дневника писаца какви су Макс Фриш, Витолд Гомбрович и Андре Жид.

Жетва

Пишући о овој књизи, чувени критичар Мајкл Дирда бележи да се у њој Нотебомова пажња дели између хортикултуре и књижевности те цитира пасус који му се нарочито допада, а у коме се каже да је посебна драж у читању Борхеса и Кафке то што читалац на скоро свакој страници наилази на реченицу која ће учинти да се замисли. У овој књизи Нотебом у том смислу подсећа на Борхеса и Кафку.

У последњих двадесетак година, Нотебом као да је претплаћен на велике међународне књижевне награде: од Гетеове преко Аустријске националне књижевне награде и Награде Монтело до фамозног Форментора који је ономад представљао шлаг на торту коначне међународне канонизације Гомбровича и Борхеса.

Једна критичарка је, говорећи о комплетном Нотебомовом опусу, записала како је он писац великих тема, али да им прилази тако што најдубље филозофске теме обрађује свакодневним језиком, те да читалац има осећај да је остао без даха као да је у неком старом ормарићу пронашао – aнђела.

Два дана пре Нотебомовљевог деведесетог рођендана умро је Мартин Валсер, а само дан касније, односно један дан уочи Нотебомовљевог деведесетог рођендана, умро је Давид Албахари. Уза све разлике, били су слични писци, помало у горе цитираном регистру. Нотебом је велики читалац и ерудита, кладио бих се да је читао и Валсера и Албахарија.

Ни Нотебом ни Валсер ни Албахари не уклапају се у актуелне „woke“ моде. Они су велики писци из проказане епохе „старих белих мушкараца“. Ако фамозна „лутрија из Стокхолма“ ове године буде одлучила да се врати књижевној вредности и уметничкој лепоти, и оригиналности као кључном аргументу, Сејс Нотебом ће засигурно бити један од фаворита за „нобелизацију“. Ако и не буде тако, нема везе. Ако Нотебом не узме Нобела, холандски љубитељи књижевности усмериће своје наде према Арнону Грунбергу. Али путописац и некадашњи морнар Сејс Нотебом остаће свакако парадигма књижевника коме добро стоји етикета „лутајућег Холандеза“.

Писци и сликари су за мене ликови о којима желим непрестано да причам. Они потичу заправо из моје носталгије према раним читањима и гледањима. Враћају ме у време кад сам од слика учио да гледам свет и читајући почињао да схватам његов хаотични механизам.

 Уз речено о сликама, са њима сам и у органској вези. Мој крвни притисак је махом висок. Али, мерим ли га док гледам неку слику, он бива нормалан. Као да патим од обрнутог Стендаловог синдрома који сам евоцирао у свом недавном роману Шибање поводом једне од загубљених Каравађових слика. Тај роман је и за мене све више тајна и све мање доступна, свеједно што сам га ја написао, и то ме баца у панику. То би могло бити зато што је створен да би чамио. Можда се нико неће ни усудити да га прочита. Трајаће само у мојој ноћи у којој године лете. Дана неће видети. Али овде, кад је реч о ноћи, за почетак хоћу о сну који не пристаје да ме се лиши као свог сневача. Пошто ме непрестано прати, познајем га већ у танчине. Ипак, увек ми је као нов. Овде ћу га скратити.

Не знам како сам се одједном нашао у тој земљи, али сам је сместа прихватио као свој свет. Нисам му се успротивио, нисам се отимао нити бежао, јер више нисам ни знао да ли постоји неки друкчији свет осим овог у којем су се олујни облаци смењивали с ведрим небом, сунце понекад сијало усред ноћи, помаљала се и нестајала незнана сазвежђа, морски урагани искрсавали у надземним и подземним клисурама, куле, чардаци, често несхватљива здања, зидине, низали су се у бескрајном мимогледу у шумама, на лединама, у сенкама и задимљеном ваздуху, чије ми је порекло остајало загонетно. Затим, лавиринтски канали и вртови...

Нисам у стању да набројим све што сачињава вртоглави колоплет предела овог света, јер то су увек биле само позадине, недостижне, које су истицале предње планове у којима сам се налазио као створење изложено отворености беспућа. Отвореност при томе ваља да схватите као видокруг у којем ниједно значење није коначно него се у сваком наговештају може открити нови наговештај, а у том новом наговештају опет следећи. Беспуће прихватите као могућност лутања. Беспуће је слобода без икаквих ограничења, наиме прилика за неспутано прелажење граница и у времену и у простору. Отвореност беспућа је у земљи магије, јер то јесте била земља у којој су магија и скровита знања била закон, насељена живим ликовима чија озбиљност ме је нагонила подједнако да стрепим, као и да се радујем. И они су били налик двосмислености мог расположења: као да су сви били изнедрени из страха оплемењеног подстицајном веселошћу. Отуда је двојност била незаобилазни део њихове природе, па и њихових обличја. Хетероклитни ликови, кентаурски, андрогини, у вечитој трансформацији.

Пролазио сам мимо њих као да сам на некој покретној траци или чак летећем ћилиму, поздрављао их онако као што поздрављам блиске особе, махао им, хрлио им у загрљај. Понеки су били патуљасти, често и зооморфни. Дволики, тролики, четворолики. Ево и неких обучених у црева и цеви, на свињским или козјим ногама, гуштеролики, птицолики. Готово читава енциклопедија постојећих и непостојећих створења. Међу којима су нека пророчка, друга анђеоска и вражја, трећа енигматични старци, средњовековни мудраци и учењаци, сви као на некој мисији чији циљ ни њима самима није познат. Као да су с ону страну живота и смрти, а ја међу њима као да сам забасао у прашуму симбола. Плашила су ме и терала на смех. Приличан је број и дугокосих. Одоре до земље. Од капа, најчешће шешири. Колико је ту само шешира! Задивљују ме. Те шеширџије ме слуђују, насмејавају и збуњују до суза. Они штите сан од кошмарне куге, али и упозоравају на моћ ликова који доминирају призором. Да, баш шешири који би можда требало шеширџије да заштите од кише или нечастивих сила протераних с небеса. То су старински шешири, као да су црни солундари. Уз њих плаштеви у кроју од пре две или три стотине година.

Нисам успевао да се приберем и кажем себи да ли сам на неком карневалу или у кошмару. С обзиром на све са чим сам се суочавао у тој земљи, која је све непобитније бивала мој свет, са свима с којима сам се срео, који су сушта неизрецивост, ма колико све било неописиво, па и невероватно, као што се то догађа на линији која дели видљиво и невидљиво, можете се позвати на моју реч да сам поуздани сведок процеса у којој мери моћ имагинације прожима реалност, па фантазматски овладава њоме.Потом се будим. Звони ми у ушима. Светлаци пред очима. Често сневам тај сан током протекле деценије, иако у његовим разноликим варијацијама. Доживљавам га као алхемијски сан. У њему се збиља преображава да би оголила своју иначе прерушену истину, истину под велом. Али, зар је то био само сан, питам се.  Памћење ме подсећа да је то више од сна. Сваки пут после таквог сна, знам. То су слике и цртежи Михаила Ђоковића Тикала, с којим делим приврженост кабали, алхемији, тератологији (чудовишта, демони), спекулацији (огледала), магији и имагинарним световима, и који не верује у деобу фантастике и реализма, баш као што је и за мене све или фантастика или реализам, или хумор који сеже до апсурда или реалистичка трагика. Овог трена сам потпуно свестан. Мој сан није ништа друго него муњевити боравак у свету Тикалових слика, у свету алхемичара у уметности. Можда је то телепатски сан, а који ме је пречицом однео у самосвојно Тикалово дело?

Нисам још у стању, после таквог понављаног сна, да било шта тврдим и испливам из својих недоумица, и ту ми моје заклињање не би било нимало од помоћи. Ипак, знам да је Тикалово уметничко дело уроњено у сан сличан моме док из далекосежне фантазије, калемљене врхунском интелектуалношћу безмало прометнутој у магију, симболички недри стварност накрцаној метаморфозама, чудовиштима и демонима, јер од њих је невидљиви свет испод овог видљивог, при чему у нашој имагинацији искрсава потиснута истина да је невидљиво оно што артикулише видљиво.

Не само да се издваја у односу на сликаре свог нараштаја него Тикало заузима и посебно место у историји српског сликарства. Мало ко је у толикој мери успео да пластички знак изражен у фигуралности, полазећи од извесне нарације, напослетку испразни од свега наративног. То је надреалан процес.

Нема сумње да је Тикало искусио све дубине виђења, а то искуство, у дослуху с дамаром савремености, помогло му је да овлада необичним процесом у којем се класични параметри фигуралности на крају претварају у особени авангардни дух опажања модерних видова човековог живота. То је као да замислимо језик којим се говорило пре неколико стотина година, а онда откријемо да нам он не само још говори и да није мртав него да говори суштинске, најчешће невидљиве ствари из нашег раздобља. Замислимо неког ученика из ренесансних атељеа, а који нам, сликајући, упечатљиво саопштава шта нас садашње боли чак и кад од тога одвраћамо поглед. Боли нас одсуство светости живота и све што следи из тог одсуства и јасно указује на обиље знакова неке катастрофе.

Тај парадокс Тикалове уметности, која на принципу у староме ново премошћава столећа, околишно сведочећи о нашим муклим истинама, чини је незаборавном.

Ако сам у праву, у овим сликама постоји нешто од медицине. Можда то није свеисцелитељска медицина, јер иако нам уметнички годи, није универзални лек. Она је, међутим, први корак без којег нема последњег. Њена дијагностичка природа, кад нам казује шта нас боли, где нас боли, најбољи је увод у могућно избављење. Не спасава нас, не уклања бол, али га погађа. С њом знамо да смо забасали. Заблуделе, враћајући нас у отвореност беспућа, чија слобода барем избегава ћорсокаке, одговара нас од пута пропасти. Ниједан од ликова на сликама не проговара. Та занемелост нас упозорава, озбиљније, далекосежније, од сваке изговорене речи. Отуда и стрепња и радост у нама. Ћутање у сликама је обећање. Вихор многих темпоралности нас подсећа на изгубљене временске одломке које занемарујемо, а који су могли бити извесно решење.

У сваку слику је дубоко унесен сам Тикало. Као да су пред нама призори својеврсне Тикалове психобиографије, иначе би у њима густа вишезначност била необјашњива. У свакој слици је сликарев психички аутоакт. Уосталом, нема потребе да тражимо како сам сликар види себе и свој рад другде него у сликама. То је повлашћени космос његове истине и његових зебњи. У њима су осликани извори његовог бола и његове радости, његове посвећености и његових мука и љубави. И у свакој слици, при томе, постоји тајни путоказ који води до одговора на питања која нисмо стигли још ни да поставимо, чак и кад нисмо способни да га препознамо, јер је тај путоказ покаткад цела слика, покаткад неки од њених сегмената уплетених у наоко случајну хрпу њених елемената. Ту ме боли, упућују нас на то место скривени знаци. Одакле тај бол и шта је та бол, већ је наговештено. А где је та бол? Свугде. Упија се у нас и упија нас у себе. Раскрива празнину која нас прожима. Разголићује све веће сиромаштво живота, јер је нечега у срцу живота све мање и мање. То боли. Тикало је вођен силном потребом да, стварајући своју земљу магије, обнови то што ишчезава, и ишчезавајући за собом оставља непребол. У неку руку, Тикалово дело је ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење.

Да, највећи број Тикалових радова је ефектно компонована хрпа различитих објеката. У тим сликама влада плуралност. Као да је свака слика састављена од мноштва засебних слика. Њихове запремине су често у различитим перспективама, изокретане у свакојаким смеровима. Минијатуре нас одводе на разне стране. Расејавају нам поглед. При томе је и сваки објекат на њима хибридизованог обличја, кентауризован и химеризован. изложен сталној трансформацији, па и транссупстанцијацији. Тикало воли не само алхемијске фигуре и мешање алхемије и уметности него, још више, алхемијске поступке који увишестручавају фигуре, непрекидно чувајући целокупну композицију благим монохроматским сенчењем. Све у свему, такве слике се истичу у његовом делу. Слике које су већ по себи колекције. Не значи да су то кутије у којима је натрпано све и свашта. Боде нам очи да је све на тим сликама прошло тежак избор, баш као што кад пишемо бирамо речи, не одлучујући се ни за једну случајно (осим у надреалистичком аутоматизму).

Сваки објект на слици је, да би се појавио, најпре прошао огромно искуство духовног виђења. Сваки је слово или бројка у свеукупном тексту слике. Као да нам се испоручује нека скровита порука чијом шифром нико не располаже осим Бога. Сликар је само скромни писар окултне поруке. Слово или бројка, ова или она фигура, комбиновање ове или оне перспективе, свеједно шта год видели на слици, доноси и приказује нам сопствену темпоралност. Слика је заправо колекција низа темпоралности, или временских одломака, како је то сам Тикало давно рекао, и то особена колекција настала из привидне хрпе и прометнута у креативни полиперспективистички поредак. Сећамо се таквих слика-колекција у историји, пре свега, рецимо, кад видимо Врт земаљских сласти (сад у Мадриду) и Искушења Светог Антонија (сад у Лисабону).

Ти ренесансни радови, са севера Европе, несумњиво су, у почетку, барем кад је реч о фантазијским фигурама, имали утицаја на Тикала, као да је учио у истом атељеу, али он је тај утицај самосвојно преиначавао, па бисмо могли рећи да ствар утицаја није никад завршена у смеру до Тикала него да је ваља видети и у обрнутом смеру: и Тикало је утицао на оне који је бирао за своје узоре, утицао је на наш начин на који их гледамо. После Тикала можемо друкчије да гледамо на те одабране старе мајсторе. Сад разговетније уочавамо сатиричку разиграност у Врту земаљских сласти, препознајемо и не баш најтачније коришћење перспективе.

То је разумљиво с обзиром на чињеницу да је геометријско и оптичко познавање перспективе у то доба, почетком 16. века, тек почело да се уводи у сликарство. Али, из тих година, утврђујемо још пресуднију далекосежност лудости, невине лудости, која води порекло од хуманисте Еразма из Ротердама. И у томе Тикало бира свој пут. Уместо у свет десакрализације, код њега се помаља свет сакрализације. И ја сам у своме писању познавао тај пут, али питање о улози химеричних фигура и фигурица на Тикаловим сликама није ми падало на памет све док није искрсло, у последњи трен, из мог сна, који се, како је већ уобичајено са сновима, расплињавао и попут магле или дима развејавао ме у сликама и цртежима којима смо окружени. Питања су понекад важнија од одговора. Да ли су химере ту да нас подсете на смрт? Или на живот? Код старих мајстора, оне упућују на грешност са чијом рачуницом ћемо изићи пред последњи суд. Код Тикала, упућују на светост коју живот губи у модерним временима. Због тога је овај сликар доказ да би Србија, ако јој је до снова уопште стало, морала да постане и земља сликара. 

(2013/2025)

Постојао је, додуше, бар један упадљив изузетак: Бранко Вучићевић. Крајем педесетих, он је започео своју авантуру луцидног и информисаног писања о филмском репертоару за часописе као што су загребачка Филмска култура. У питању је најдуговечнији југословенски филмски магазин и писанијa у њему махом одговарају опису с почетка. Бранко је тада објављиво још и у Делу и Филму данас. Само једна од тих публикација, Књижевне новине, добацила је до наших дана.

Шездесет прве је, међутим, у Београду основан интересантан часопис по имену Данас. Бранко Вучићевић је био један од уредника и у њему је писао филмске критике све до 1963. кад је престао са излажењем. Часопис, његово уредништво и аутори – између осталих, Дејан Ђурковић и Жика Павловић – толико су били испред времена да све у њему и шездесет година касније делује актуелно и свеже. Свих педесетак бројева данас су на интернету.

Филмска индустрија, са обе стране камере, често уме да буде склониште за дилетанте, али Бранко је био један од ретко посвећених људи који су знали о чему говоре и шта раде. О филму је зборио живо, духовито, савремено, свеже – речју, како треба. Био је истовремено интригантан, инспиративан и провокативан; у њему се стекао редак спој сензибилитета и образовања. И парадоксално за човека који је 1961. написао пледоаје против филма као пуке забаве, Бранкове критике су биле и то – забавне. 

Кад порастем бићу сценариста 

Легенда каже да га је у Данасу запазио Душан Макавејев и толико се одушевио његовим критикама да га je позвао да му пише сценарија. Или је пак било обрнуто – у Данасу је Вучићевић запазио и похвалио кратке филмове Макавејева. У сваком случају, овај неизбежан београдски сусрет се десио; све остало је историја. Показало се да Бранко није био пуки теоретичар: навукао је гумене чизме и сместа почео да гаца по пракси. С Маком је осмишљавао приче за велике филмове у земљи која је управо постајала велика и зидала своју велику кинематографију.

Бизарно архивирање наивних, архаичних и некомерцијалних исечака прошлости, чудаци и анонимуси који су унапређени у пунокрвне јунаке и покушај артикулације политичког мишљења на филму одувек су били Бранков форте. Исто важи за Макавејева. У том смислу, већ њихов први заједнички покушај био је мало ремек-дело.

У Љубавном случају, или трагедији службенице ПТТ (1967) с младом Евом Рас разиграо се грцав дијалог између документарног и играног приступа филму. Љубавни случај је играни филм који посеже за реториком обдукције и полицијског извештаја – дакле сувих бирократских докумената. Бранко је њихов жаргон сматрао фасцинантним.

Љубавни случај је дакле производ типичне вучићевићско-макавејевљевске алхемије. Бранко је био косценариста, али је радио и као асистент режије. Филм се држао чињеница, али су оне биле надреалне. А поспрдно соц-реалистичан тон филма био је повремено урнебесно забаван.

Сарадња је, што се каже, збиља лепо стартовала. И још лепше се развила. Наредни заједнички пројекат назван Невиност без заштите (1968) је документарни филм о истоименом играном филму и његовом творцу. Вероватно највећи од Бранкових антијунака био је стварна личност већа од живота: извесни акробата Драгољуб Алексић. То је један од оних живописних ликова који су између два рата престоници давали посебан тон, који истовремено плене и терају у смех својом јединственошћу. Алексић је планирао херојске подвиге херкуловског типа: рецимо, да над Београдом виси из авиона држећи се само зубима. Или да сними први звучни филм у Србији.

Успео је и једно и друго. Али од свих чуда којa се могу видети у филму Невиност без заштите вероватно најинтересантнија је Алексићева невероватна, народска дословност. Тамо где филмска индустрија користи специјално конструисане столице које се безболно распадају на ситне комаде када се снимају кафанске туче – несрећног Алексића ударају по глави столицом од пуног дрвета. Тамо где ходачи по жици држе сигурносне мреже испод себе за не дај боже, Алексић хода над амбисом без заштите и једва преживљава један пад с двадесетак метара висине.

Другим речима, аутори филма можда задржавају право на известан иронични отклон, док њихов јунак то канда нема у свом вокабулару. Невиност без заштите зато завршава донекле као прича о самим Србима – међу којима кола местимично погибељна комбинација срчаности, наивности и неуништивости.

И овај филм срочен, наоко, за строго интерну употребу, чије идеолошке и ине финесе лако беже и локалном гледаоцу, који је номинално припада жанру документараца – буде неким чудом селектован за главни програм Берлинала и Макавејев у Немачкој освоји „Сребрног медведа“ за режију.

И ту, на посве неочекиваном месту, када се сарадња великог сценаристе и још већег редитеља захуктала, када се за њих двојицу чуло у фестивалским круговима, када су им се масивна врата филмског света отворила – она је стала. Држао сам да је разлог Макова светска слава и његово уверење да после филма WR: Мистерије организма сценарије може да пише и сам, да је од Бранка преузео и научио све шта има да се научи.

Али не – њих двојица се нису предавали покушавајући да достигну себе из шездесетих у наредним деценијама. Бранко је касније сарађивао на сценарију за Маков филм Мистер Монтенегро. Покушали су да заједно осмисле још прича. Ако за њихове заједничке сценарије из седамдесетих и осамдесетих као што су Само жиголо, Struwwelpeter, Мајка или Парче срца нисте чули, то је зато што филмови по њима никад нису снимљени. 

Шездесет осма

Очекивано финале за југословенски „црни талас“ требало је да се догоди у Кану. Претходне године Александар Петровић добро је продрмао Кроазету са Скупљачима перја. Сада је филм Мали војници Бате Ченгића ушао у конкуренцију и сви су држали фиге. Али маја 1968. нека јебена студентарија направи пичвајз у Паризу. И баш Бранков младалачки идол Жан-Лик Годар – који је такође прво писао филмске критике, па онда прешао на снимање филмова – онако сав ангажован и усијане главе, одржи пар ватрених говора.

Говорио је Жан-Лик, нека приступи Роман Полански. У име источне Европе, дакле испред београдског актива – Мака, Бранка и свих нас – Роман рече да је за људе из источног блока Кански фестивал неопходна и незаменљива институција, одскочна даска или лансирна рампа, већ по прилици. Да га је грехота саботирати, штета прекидати и залудно гасити. Али Годар, Трифо и остали у револуционарном и антибуржоаском заносу га нису чули; Кански фестивал се те године напросто не одржи.

Збогом „Палмо“, довиђења конкуренцијо, бај-бај светска славо. Многи замрзеше Французе, хипике и француску ривијеру за цео живот. Бато Ченгић је наредна два филма – оба је радио с Бранком као сценаристом – слао у Венецију.

Бранко је, речју, из Београда испраћао једног по једног колегу извођача уметничких радова, али се сам пак није предавао. Он је и те 1968. сурфовао на врху таласа Zeitgeista, и у истом полету се прикључио непобедивом непријатељу. И збиља, у наступу идеолошког растројства он написа један истински хипи и револуционаран, младалачки и шездесетосмашки, дакле један дословно антибуржоаски, ангажован и надасве марксистички сценарио који је отишао даље него они Годарови, Трифоови и свих других усијаних глава тог времена. Сценарио је крштен по једној Марксовој компилацији – Рани радови.

Снимање се претворило у неку врсту перформанса. На клапи се једног дана непозван појави и Драгош Калајић да види шта се то кува на левом крилу.

Бранко, зачудо, није био сасвим задовољан резултатом; пронашао је овом манифесту студентског покрета низ мана и изразио их јавно. У тексту „Мане Раних радова“ каже да је на почетку требало да иду комплетне Филмске новости о студентском протесту 1968. у Београду и да је јунакиња на крају требало да буде умотана у црвену заставу са српом и чекићем.

Али упркос овим и другим евентуалним замеркама и компромисима, Рани радови остаје један од најбољих српских, југословенских и европских филмова. На концу редитељ и косценариста Желимир Жилник за Ране радове 1969. доби највећу награду Берлинала, „Златног медведа“ за најбољи филм.

Тај подвиг још нико од наших није достигао. 

Дакле да резимирам општепознато: Бранко је аутор оригиналних, непоновљивих сценарија за ванредно инвентивне арт филмове Невиност без заштите и Љубавни случај с Маком, Ране радове (1969) и Слободу или стрип (1971) са Жилником (потоњи је прекинут током снимања), Улогу моје породице у светској револуцији (1971) и Слике из живота ударника (1972) са Ченгићем, Сплав медузе (1980) и Вештачки рај (1990) с Карпом Годином.

Ти наслови су заувек променили мапу југословенског филма. Општи је консензус да они спадају у онај мали и ексклузивни клуб наших оригиналних доприноса светској кинематографској баштини. Случајно и ја тако мислим.

А можда никад нећу порасти? 

Од Бранка Вучићевића опростили смо се 2016. Слово на одру је одржао Желимир Жилник с топлином и присношћу. Говор је био као и човек којем је посвећен: пун љубави и благонаклоности, једноставан и наглашено трезвен. Без трунке помпезности или патетике.

На београдском Новом гробљу на крају увек рутински интонирају Шопенов Посмртни марш или неки једнако свечан и саучесан комад. Потоњих година – кад је ред дошао на моје пријатеље рокере и ексцентрике да оду са овог света – покојницима испуњавају другачије музичке жеље. Бранко нам је с одра послао последњи шеретски миг: испратили смо га уз звуке назалног сводничког шлагера Don’t Cry for Louie.

За Луијем смо већ једанпут плакали. Године 2003. учествовао сам у документарном филму Дворишни разговори посвећеном критичару, преводиоцу, сценаристи, писцу, колажисти, уреднику, дизајнеру, свестраном уметнику који је упорно одбијао ту титулу, речју великој души Бранку Вучићевићу. Бранко нас је благо укорио што га толико хвалимо. Али нас неколико смо ватрено, пред њим, наставили да објашњавамо зашто је он, иначе несвакидашње талентован и образован тип – речју, члан библиотеке – гуру наше уметничке сцене и папа „црног таласа“.

Али Бранко је непотписани творац којечега, између осталог и најпознатијег патентираног филмско-уметничког поступка који одавде потиче. У пар текстова сам елаборисао шта је то српска монтажа, или што би рекао Бранко у свом познатом поспрдном маниру, Serbian cutting.

Падам у искушење да се прошетам до оног парка и оне клупе на којој стоји четка и потанко испричам све испочетка, али и на самом порталу Око РТС на поступак се осврћем већ у два текста и то је сасвим довољно.

Истина, колико смо ми који смо га познавали имали обичај да га кујемо у звезде, толико је сам Бранко имао чудан обичај да редовно одриче сопствене заслуге за било шта. Штавише, његово самопорицање је била донекле и уметничка стратегија, драга и колегама из уметничке групе Флуксус.

Као да се Бранко, један од (у медијима) невидљивих припадника уметничке елите, трудио да задржи своју тајанственост и право на приватност. И да заступа своје схватање уметности као у бити анонимне, некорисне и немеркантилне активности.

Док дакле амбициозни уметници вуку уреднике за рукав да дају интервјуе – знам више таквих случајева – Бранко их је на моје очи листом одбијао. Уместо саморекламирања, што је страст генерација које су одрасле уз свемоћну телевизију и друштвене мреже, редовно је прибегавао супротном, самоиронији и самоунижавању.

Са Душаном Оташевићем лансирао је, рецимо, мистериозног „Илију Димића“, шпанског борца и српског надреалисту из тридесетих, приложио његову лажну фотографију и измишљену биографију, те изложио своје радове под његовим именом.

Речју, Илија је, после Драгољуба, Бранков најузбудљивији антијунак. Био сам на изложби Око Димића 1835/1938 приређеној у Галерији САНУ 2015; то је једна од најбољих домаћих ексхибиција коју сам посетио.

Чињеница је да је Бранко ступио у интимне односе не само са српским надреализмом – који је на њега очито оставио најјачи утисак – већ и с француским „новим таласом“, америчким андерграунд филмом и Флуксусом, а да га томе није вукла ни опипљива корист, ни очајничка амбиција. Интуиција, или можда провиђење, довели су Вучићевића у везу с великанима у тренутку док су ови још били обични људи. Са одговорним лицем Флуксуса Џорџом Макјунасом ступа у вишегодишњу корешподенцију. Редитеља Жака Ривета интервјуише тик пошто је завршио свој деби, Париз припада нама. У преписци је са Гијем Дебором и Франсоа Трифоом. За њујоршки магазин Филм калчер Џонаса Мекаса пише есеј о рађању југословенске кинематографије.

Куд Бранко стаде, ти продужи. 

Кад порастем, бићу критичар 

Многи људи од пера избацују у просеку књигу+ годишње па за живота догурају до тридесет, педесет или у неким плодно-некритичним случајевима, чак стотину наслова. Бранко је написао неколико танких, али садржајних књига – у сећању су ми остала два тома његовог Авангардног филма. Ту га можда шијем на један помало вулгаран начин јер имам тенденцију да пишем подебеле књиге.

После његовог одласка ствар се обрнула. Бранкова заоставштина – све шта је написао, а није сматрао вредним публиковања – је обимна и богата. Њега не могу, на пример, да замислим како нуди Филмском центру Србије – где су и ономад и сад седели његови пријатељи – публиковање својих сценарија, иако је један од најзначајнијих сценариста југословенског филма.

Валтер Бенјамин има један дражестан текст насловљен „Како писати дебеле књиге“; Бранко га је у свом познатом шеретско-интелектуалном маниру послушао – али тек после смрти.

Дакле Бранкове филмске критике из педесетих и шездесетих, које су толико надахнуле Макавејева и Жилника, колеге и савременике, сабране су 2019. у књизи То је најлепши филм који сам икада гледао. То је, наравно, могло да се уради поодавно, али за такав подухват никад није касно и сваки је повод добар. Постоји дакако и алтернативно тумачење, да су највеће сметње сабирању његових умотворина били он сам и његов ноторни перфекционизам.

Али ако је тек Бранково одсуство отворило могућност да се ови силни текстови, рецензије, прикази, цртице и запажања расути по периодици коначно саберу, среде и објаве, ако нас је то вратило његовом надахнутом и данас запањујуће актуелном критичарско-колажном опусу – аферим! Нека то буде окарактерисано као чувена срећа у несрећи.

Издавач ФЦС се, међутим, убрзо нашао у небраном грожђу Бранковог живог духа, плодне маште и разгранатих активности, речју малог бескраја његових једном објављених, па изнова дорађиваних, преправљаних и усавршаваних идеја. И уместо да одваја важно од неважног, криптично од јасног и жито од кукоља, да прави оштру селекцију најбољег што је Вучићевић рекао и написао, издавач је једноставно одлучио да ђутуре објави свје и свја, да лепо спакује и публикује Бранкову архиву – што би рекао народни филозоф Жика Обретковић – у целини и целости.

Добра страна овог приступа је што у темељном архивирању практично ништа није пропуштено и што пет томова издатих у периоду 2019–2022. врло мало обавезују читаоца: могу да се читају на прескок, пореде, цитирају, оговарају и колажирају, баш како је и аутор волео да ради. Човек може слободно да их прелистава и вади из контекста, јер њега заправо и нема.

Засад дакле имамо на располагању пет подебелих књига у бенјаминском смислу те речи у издању ФЦС под уредничком палицом мог пријатеља Микија Стојановића. Дакле не само Бранкових филмских критика, сабраних у првом тому, већ и сценарија (Ма све су то само комедије с плакањем, 2020. Предговор Бориса Миљковића за овај том је објавио је овај портал).

Следе историја авангардног филма (Путујуће забавне радње, 2021), интервјуи, текстови у каталозима, активности у Флуксусу (Радња мешовите робе, 2021) и коначно преписка (Можда се нађе место и за ово, 2022).

Стојановић тврди да је било материјала и за десет томова. Сад, сценарији нису књижевна форма – пре су нека врста упутства за снимање филмова, тако да је њихово ишчитавање напор за све који нису лично умешани. Бранкова преписка је пак бескрајна, на моменте урнебесна и свакако задовољава воајерске пориве, што је и сврха овог жанра. Бранкови наступи, интервјуи, новински чланци, есеји и остале чрчкарије су обично забавни, увек оригинални и повремено просветљујући. Лично највише уживам у рецензијама. Можда зато што ту најпре препознајем колегу и сродну душу која је годинама истрајавала у идеји да јој филмска критика буде први позив.

Практично свака од његових рецензија представља неку мозгалицу или ребус, готово свака приређује мало изненађење чак и људима који га познају. За Ноћ и маглу Алана Ренеа тврди да је леп. У рецензији Чудне девојке успева да не каже апсолутно ништа о филму. За Прекобројну наводи да је „набољи југословенски филм. Што, разумљиво, није никаква похвала“. Посебна посластица је жанр хаику-рецензија („Похваљујем филм Клик Маје Милош“; „Човек кога треба убити – квази-филм о квази-Христу.“).

Бранкове рецензије се појављују у лепези од егзалтације („До последњег даха је најлепши филм који сам икад гледао!“) до резигнације. На пример, у тексту „Изјава равнодушности“ тврди да је престар за филмску критику и да се уморио од филма – што могу мирне душе да потпишем, само што је то Бранко написао 1961, кад је имао двадесет седам година.

Као критичар, он је спадао у онај ретки пресек професионалаца који знају да пишу, луцидни су гледаоци, разумеју филмски медиј и нису поткупљиви. Речју, сви поклекну пред неким искушењем, сви излете с пута на некој оштријој кривини. Али Вучићевић је уникат, последњи мастодонт, једнорог и птица додо кунстреигерског еснафа. У сваком случају, примерак једне врсте која је пред изумирањем. 

Кад порастем, бићу Бранко 

Будући да је људи које можемо назвати професионалним филмским критичарима и професионалним филмским сценаристима у Србији живело релативно мало – и од првих и од потоњих знам цирка по 1 (и словима: један) емфатичан пример, Милана Влајчића и Гордана Михића – морало се од нечег и живети. Истина, Бранко je на једном месту дословно написао да се од критике – у то златно Периклово доба у Србији кад је он писао – живело.

Али Бранко је још чешће живео од превођења са енглеског. На српски је препевао око стотину наслова. Данас се романи уз асистенцију гуглове свезнајуће машине преводе и за месец дана, али Бранко је био стара школа: писао је танко и радио полако, пешице. Проводио је дане смишљајући ефектан препев неке синтагме на српски. А треба познавати не само страни језик, већ и властити. Некада се то подразумевало за људе од пера; нисам више сигуран да то правило још важи.

Међу Бранковим преводима су заједничка открића њега као пасионираног познаваоца америчке литературе и његових уредника – дакле антологијски романи као што су Испод вулкана Малколма Лаурија и Лолита Владимира Нобокова. Потоњи је ванредно тежак и за читање, а камоли за превођење. Ту су и приче Емброуза Бирса у Бранковом избору, дакле све сами експериментатори и генерално тешки типови, попут њиховог преводиоца.

Чињеница је да је успешна литература увек спој бесмртних дела и трошних превода. Бранкови, изгледа, нису тако једнократни. Кланицу 5 Курта Вонегата у његовом преводу прошле године је реиздала Лагуна. Ту су и студије које су због обиља референци једнак, ако не и већи изазов за преводиоце. Човек који се одважи да преведе Руски уметнички експеримент, и још пре Гутенбергову галаксију – књиге које су оставиле великог трага на нашој сцени – и сам мора, једнако као и њени аутори Камила Греј и Маршал Меклуан, да поседује енциклопедијско знање.

Кроз балканско виђење уметничког ексцеса за руку нас је водио високо непродуктивни побуњеник против конвенција који се одазивао на име Бранко Вучићевић. Над њим лебди циркузантски дух петпарачког карневала и ентропија непатвореног мешања народског и елитног које је он пригрлио и патентирао.

Док ми је био уредник у часопису New Moment Бранко ме ниједном није похвалио. „Неписмен си као и сви српски писци“ – тако су гласили његови комплименти. Пред смрт ме је звао у посету. Неколико пута ми је, помало нервозно, поновио да му се јавим. Схватио сам да је хтео да ми саопшти нешто важније од уобичајеног ћаскања уз кафу. Био сам у некаквој гужви – што људи у зрелим годинама вазда и јесу. Сусрет који је више пута одлаган никад се није десио.

Мој покушај да имитирам Бранка од главе до пете је, благо речено, прилично мизерно подбацио. Објављивао сам филмске критике попут њега и студирао енглески језик, пун наде да ће ме оваква насумична поклапања с његовом биографијом гурнути у неки благослов. У Филмској култури сам, неких тридесет година после Бранка, објавио пар есеја. Надао сам се да ће ме неко од редитеља – попут Бранка док је радио за Данас – преварити и позвати да му пишем сценарио или неки издавач зајебати и понудити да му преведем какву књигу са енглеског.

Ко куца, отвориће му се и ко чека дочека. И ево, 2018. ме позову да радим и једно и друго – сценарио за играни филм и превод једне студије на енглески. Истина, Бранко је почео с критиком 1958. а са сценаријима 1966, док сам ја седео и оседео чекајући на овакве наруџбе преко три деценије. И даље чекам: ни један ни други подухват још није обелодањен. 

Данас сам свестан шта је тачно Бранко хтео да ми предложи. Није имао деце и желео је да ми поклони део или пак читаву своју библиотеку. Чињенице говоре да сам недостојан за титулу његовог наследника; он је изгледа мислио другачије. На крају су те књиге, испрва мени намењене, дате једном агилнијем и врлијем колеги. Мени је довољна чињеница да сам био први избор за такво завештање. Ласкам себи да је Бранко у мени видео искру омладинца, како ми се иронично обраћао, с критичарском штафетом, неку врсту интелектуалног потомка, наследника у муцавој најави.

И да – упркос његовом мудром савету, ипак повремено плачем за Луијем.

Највећа српска песникиња Десанка Максимовић, Сашина професорка у Првој женској гимназији, успех Теби, моја Долорес је овако објашњавала:

„Ова књига се лако и с нестрпљењем чита, што не бива увек с књигама успомена из рата. Она је жива, пуна поетског духа, а у исто време пуна запажања доброг писца реалисте. Она срећно уједињује женске и мушке особине.“

Ту књигу, Теби, моја Долорес, написала је докторка Саша Божовић, која у тренутку када ју је објавила има 66 година. Овог 17. јануара навршило се тачно 30 година од њене смрти.

Завршила је Медицински факултет и била лекар пре Другог светског рата, за време и после рата, до пензије. Носилац Партизанске споменице 1941. године, била је пуковник, што је био највиши чин у војсци за жене, заменик начелника Војне болнице, начелник Болнице за плућне болести.

Једна улица у Подгорици, у Загоричу, носи њено име. И један колски пут у Лисовићу, селу у коме је живела последње године свог живота и где је сахрањена, зове се Улица др Саше Божовић.

У званично расположивим подацима пише да је др Саша Божовић рођена 4. августа 1912. године, а преминула 10. децембра 1995. године. Међутим, на почетку разговора са докторком Ивом Божовић о њеној мајци, сазнајемо: „Моја мајка није преминула 10. децембра 1995. године, већ 17. јануара 1996. године.“

Теби, моја Долорес

Откуд такав наслов њене књиге, каква је то прича и ко је жена која је у исповести Теби, моја Долорес испричала део свог живота и своје трагедије, не слутећи да ће то бити први и највећи књижевни бестселер осамдесетих година прошлог века?

Долорес Ибарури (1895-1989) је славна шпанска револуционарка, позната као Ла Пасионарија, идол комунистичке младежи. По њој је докторка Саша Божовић дала име својој девојчици коју је родила у италијанском логору у Тирани, у Албанији, 9. новембра 1941. године, а изгубила је у рату 7. марта 1943. године у месту Шћит код Прозора у Херцеговини, док је трајала Битка на Неретви. Смрт ћеркице је овако описала:

„И кад сам мислила да је најгоре прошло, улазим у још већу несрећу. Своју. Личну. Губим јединче. Губим своју Долорес. Извукла се из топле бунде коју сам са себе скинула и оставила је умотану да спава. Отишла сам на позив рањеника. Тежак рањеник и задржавам се дуго. Долорес се буди, извлачи из бунде и тражи маму. Хладна ноћ не зна за милост. Дете јој немоћно подлеже. Седмог марта се растајемо. Остају ми бол и празнина. Грчим неколико њених стварчица. Притискам их на груди. Боли ме све. И кости ме боле. Сузе усахнуле. Пушим. Тада сам пропушила. Гутам дуван. Жваћем и корење са његовог лишћа. Пече крџави дуван, разједа усне, језик, али не уништава бол.“

Када је завршила књигу, Саша Божовић је написала писмо Ла Пасионарији, председници Комунистичке партије Шпаније, која у том тренутку има 82 године.

Убрзо је стигао одговор, уз фотографију. Преведен са шпанског, он је штампан на самом почетку књиге. Долорес Ибарури је децембра 1977. Саши Божовић написала:

„Драга Саша!
Тешко је задржати сузе, посвећујући ову слику једној уцвељеној мајци.
Твој живот ме подсећа на мој. Нисам упознала концентрационе логоре, али сам упознала као комуниста затворе и поступак жандармерије као према криминалки. Од женског затвора Мадрида до Билбаоа, живела сам тежак живот и херојску борбу рудара моје родне Визцапе, имала сам шесторо деце, остаје ми једна, моја АМАНГА, која ми је дала три унука, међу њима једну ДОЛОРЕС.
Наши животи били су различити, али паралелни у борби и патњи.
Грли те с љубављу сестре у животу и борби,
Долорес.“

Протина ћерка

Девојачко Сашино презиме је Магазиновић, а само у црквеној књизи је била уписана као Савка. Званично – Саша, што је било веома ретко женско име у то време.

Њен отац Саво је био свештеник родом из Требиња. Имао је 18 година када је завршио гимназију и побегао у Русију да га не мобилишу у aустроугарску војску и пошаљу у Велики рат. У Русији је завршио теологију и као свештеник се вратио у Београд. Супруга Даница је била из имућне породице, ћерка проте Ерића.

Саво и Даница Магазиновић имали су деветоро деце, четворицу синова и пет кћери. Саша је била средња међу сестрама, а два брата су преминула од болести пре Другог светског рата. Најмлађи брат и отац су убијени од стране разбојника који су им упали у кућу.

Саша није била размажена богаташица већ лепа, веома шармантна, образована млада жена која се на студијама медицине заљубила у младог Црногорца, колегу Борислава Божовића.

Рођен 9. априла 1913. године у Стијени Пиперској код Подгорице, у породици Риста Божовића и мајке Румице, Борислав Божовић је након завршене гимназије у Подгорици дошао на студије у Београд. И протина кћи се заљубила у њега, али и прихватила његово политичко опредељење – био је члан Комунистичке партије. Венчали су се, а да породица није знала. На притисак свог мужа, после шест месеци Саша је казала мајци да се удала.

Саша је дипломирала после Бора и отворили су приватну праксу у Београду. Њихова ћерка Ива је сачувала очеву чувену слушалицу, маскоту, коју је носио испод врата, изливену од сребра, потпуно другачијег облика него што су данашње слушалице. Као лекар, Ива потврђује да је имала феноменалан звук.

Рат

Кратко време, до 6. априла 1941. године, Саша и Боро су добро живели. У ноћи пре почетка бомбардовања Београда, Боро је био дежуран на Интерној Б клиници, а Саша му је, као заљубљена трудна жена, правила друштво. Рано ујутро је кренула с клинике кући да спреми доручак-ручак јер ће Боро дежурати до подне, па да га сачека с нечим топлим. И док је ходала Улицом Максима Горког према кући, почело је бомбардовање.

Кућу у којој су становали затекла је срушену. Тог момента је схватила колико је срећна што је те ноћи остала на клиници поред мужа.

Ускоро је Боро морао да бежи из Београда, јер му је као комунисти Гестапо био за петама. Побегли су у Подгорицу мислећи да ће Саша, тада већ у поодмаклој трудноћи, уз свекрву бити сигурна.

Боро је 13. јула отишао у партизане, а Сашу су убрзо Италијани ухапсили и одвели у логор у Каваји, у Албанији. Породила се 9. новембра.

Када је беби било једанаест дана, црногорски партизани, који су у великој акцији заробили 800 италијанских војника и официра, војнике су пустили, а официре заменили за докторку Сашу Божовић и неколицину затвореника. Била је то прва легална размена заробљеника у рату, којом је руководио Пеко Дапчевић.

Саша се вратила у Црну Гору одакле је са Долорес у наручју пребачена у партизане. Као лекар je спасавала животе рањених партизана. 

Сава Ковачевић је, када су се први пут срели у рату, скинуо петокраку са своје капе, ставио је на груди бебе Долорес и сликао је. То је једина фотографија „мале партизанке“, како ју је назвао легендарни херој Другог светског рата.

Саша ју је изгубила кад је Долорес имала годину и четири месеца.

Сведочење из рата

Драгоцена су у Сашиној књизи њена сведочанства о историјским личностима с којима се сретала током рата, и које је лечила. Од др Ивана Рибара, Владимира Назора, Буда Томовића, Ивана Милутиновића, Моше Пијаде, проте Пива Караматијевића, Спасеније Цане Бабовић... до Бошка Бухе који је погинуо на Јабуци спасавајући јој живот у нападу четника.

Ишла је из Пљеваља у Пријепоље по санитетски материјал, а Буха је кренуо са њом из радозналости, није морао. Хтео је да се провоза камионом какав до тада није видео, мамио га је звук мотора.

Она је тешко рањена и једна нога јој је остала шест сантиметара краћа, Буха је остао на месту мртав.

Убедљива је Саша и када описује како је као референт санитета Друге пролетерске бригаде упознала набуситог комесара бригаде Слободана Пенезића Крцуна:

„У високом кревету седи мршави дугајлија. Прилазим да га поздравим. Он чепрка нешто око расклопљеног револвера и не гледа ме. Звиждуће и клима дугим ногама опуштеним низ кревет. 'Смрт фашизму, друже!' Не померајући се и не дижући поглед, некако срдито ми рече: 'Шта ћеш ми. Мени доктори не требају!' Командант Љуба Ђурић не издржа: 'Крцуне!' А то је Крцун Пенезић, комесар бригаде, помислих. Још не знајући за његове шеретлуке и специфично опхођење са људима, штрецнух се, усправих и оштро рекох: 'Теби нисам ни дошла. Дошла сам рањеницима...'“

Лунетова смрт

Саша је потресно сведочанство оставила и о једном младићу коме није могла да помогне. Реч је о народном хероју Миодрагу Миловановићу Лунету, који је пошао у рат 1941. године из ђачке клупе, није се још ни бријао. Погинуо је  у априлу 1944. године у акцији код Ужица, надомак свог родног места:

„Нa прузи ужурбаност. Једна болничарка ми прича да је ту, одмах горе, село Лунетово. Зове се Добри до. Родитељи га нису видели три године. Сад га жељно очекују. Први делови наше бригаде већ су стигли до његове куће и саопштили мајци да јој иде син. Мајка је брзо пресвукла нову мараму и кецељу, а отац горд на оно што чује о свом сину, и срећан. Пресрећан што ће га видети, чашћава домаћом ракијом све оне који пролазе испред куће...“

Саша је на челу болничке колоне прешла железничку пругу између Ужица и Пожеге, а акција је подразумевала да се након преласка сачека воз пун Немаца, пруга испред воза пресече, а кад се композиција заустави да се пруга пресече и иза воза. Луне је предводио пролетере, Немци су пружили јак отпор и Луне је смртно рањен. На носилима су га донели испред кућног прага, мајка га је угледала, све схватила и кренула да грли носила:

„'Сине, Луне, дошао си! Добро нам дошао! Хајде, хајде у кућу. Овуда...' И иде усправна испред носила, а успут све нешто склања, распрема и крчи пут да се носила лакше пронесу. Без суза, са лицем окамењеним. А говори и даље: 'Овуда, пазите на праг да се не спотакнете, пазите на главу...' Не могу више. Хоћу да се угушим. Стисних рукама уши, зажмурих и побегох лево иза куће, да овај бол не гледам и не слушам речи које срце парају. Наслоних се на зид и зајецах. Кад сам се мало прибрала уђем у кућу. Немоћна сам. Повреда је јача од медицине. А тако бих желела да помогнем и њему и мајци и свима нама. Милујем изобличену тамно модру главу. Милујем отечене капке и гласно говорим њему који ме чује: 'Зашто овде Луне? Зашто баш данас?'“

Кум Рибар

У животу Саше Божовић посебно место има доктор права Иван Рибар, први председник Президијума Народне Скупштине ФНРЈ. Упознали су се у време Битке на Сутјесци, а негде на Зеленгори, док је бринула о тифусарима који су са високом температуром морали да ходају у колони бежећи од Немаца, рекао јој је: „Уништавају нас, немилосрдно, па ипак неће све уништити. Живећемо! И ја ћу кумовати.“

Пре тога је Саши ставио до знања да зна ко је, зна да је изгубила девојчицу и понудио се да буде кум. Тако је и било. После ослобођења, Саша и њен супруг Боро били су чести гости доктора Рибара на Дедињу, долазио је и он код њих. Иван Рибар је у рату остао без синова Иве Лоле и Јурице, и без супруге, њихове мајке Тонице. Био је везан за Божовиће, и они за њега. Када је 25. фебруара 1946. године Саша родила девојчицу, Иван Рибар је овако забављао госте на слављу тим поводом:

„Ишао сам данас у одбор да региструјем моје кумче. Саша-мајор, Бора-генерал, дете-Ива, кум-Иван. Све сама мушка имена. Збунио се матичар и пита, па ко је овде кога родио?“

Био је кум и Ивином брату Ивану који се родио следеће године. Породица Божовић се увећала за још једног сина, Славка, који је добио име по једном од својих стричева, Славку, комесару дивизије који је погинуо на крају рата, 1945. године, на путу ка Блајбургу. 

Шеснаест Теслиних дуката

Боро Божовић по много чему није био типичан Црногорац, као што то није био ни његов отац Ристо. Све чекајући ћерку, Ристо Божовић је имао деветорицу синова, са којима је 13. јула отишао у партизане. И сви су се вратили осим Славка. Ива Божовић открива занимљиве детаље о породици свог оца:

„Мој деда је био син јединац. Његов отац је погинуо у Мојковачкој бици, и мајка удовица га је подизала. Био је екстремно интелигентан, није имао могућности да се школује и сам је изучавао све чега би се дохватио, на крају је радио чак као адвокат, иако без факултета. Преко Херцеговине или Црне Горе, до Николе Тесле у Америци је дошла вест о њему и његовим невероватним способностима. Преко неких, говорило се, емигрантских веза, Тесла је тражио да тог младића пошаљу за Америку и послао је чувених 16 дуката да се он пребаци за Америку, да би га Тесла школовао и пружио му шансу. Његова мајка Неда је на то одреаговала као свака Црногорка. Имала је мање од четрдесет година, заклела га је да не оставља мајку саму јер то за њу значи смрт у сваком погледу – друштвено, социјално и економски. И деда је одустао. Шеснаест Теслиних дуката се вукло негде по фамилији, нико више не зна где је то отишло, остало је предање које сам слушала од детињства од мојих стричева, мог оца, моје бабе. Ристо је оженио Румицу када је имала 16 година, она је родила девет синова, а он је хтео све да их одшколује. Како није имао могућности за то, увео је правило: како је који син стасао за факултет, тако га је слао у Београд. Дао би му 1000 предратних динара и то би му било све док не дипломира. А они су студирали и радили. Сви су завршили факултете. Били су адвокат, машински инжењер, сликар који је завршио ликовну академију у Паризу, двојица лекара, архитекта, правник и економиста. Све то из оног крша Стијене Пиперске.“

Др Боро Божовић

Борислав Божовић је био бриљантан студент, па је на другој години студија ангажован да ради као демонстратор. До тада се издржавао тако што је мутио јогурт, разносио млеко и новине, носио џакове. Причао је својој деци да је мућење јогурта било најтежи од свих послове које је икада радио. Наиме, тридесетих година прошлог века јогурт се мутио тако што би мушкарац окупан до паса ушао у бачву са млеком и мајом, и трчећи у круг све то ногама мутио, док може да стоји на њима. Никада више није пио јогурт, целог живота га је мрзео.

На интерној медицини запазио га је тада чувени професор Александар Радосављевић, директор интерне Б клинике, и чим је завршио факултет, узео га је за асистента. Остао је на интерној Б клиници од пре Другог светског рата до смрти 1987. године.

Занимљива је, а мање позната, судбина овог врсног лекара, професора Интерне медицине на Медицинском факултету, који је три пута биран за декана Медицинског факултета у Београду. Божовић се с пуним правом сматра утемељивачем ендокринолошке школе на Медицинском факултету у Београду. Као члан Српске академије наука и уметности, био је секретар Одељења медицинских наука од 1981. до смрти 12. децембра 1987. године. Одбио је да учествује у изради Меморандума САНУ.

Из рата је изашао као пуковник, а 1947. је унапређен у чин генерал-мајора. На сопствени захтев је 1948. године преведен у резерву и вратио се на факултет. Од краја рата до демобилизације, био је Титов лекар.

Резолуција ИБ-а

Али, када је почело изјашњавање око Информбироа, четворица Борове браће су се убрзо нашла на Голом отоку. На Медицинском факултету се заказује партијски састанак на којем се тражи од Борислава Божовића да се јавно одрекне браће. Он одговара да неће.

Ива Божовић о томе прича:

Током година боравка у Новом Саду, Боро се тешко разболео. У рату је прележао тифус, касније и пегави тифус, имао је инфаркт бубрега и озбиљно оштећену јетру. После треће операције, Саша је викендом водила децу у Београд у болницу, да виде оца док је још жив, бојала се да неће преживети. Не само да је преживео, већ је рехабилитован, вратио се у Београд на Медицински факултет као доцент, што је био и пре хапшења, и наставио своју каријеру. Саша је по повратку у Београд била начелник пулмологије, заједно за професором Гинзбергом, у Болници за плућне болести. Ту је остала до пензије.

Повратком у струку, почело је интензивно стручно усавршавање Бора Божовића. Учесник је бројних међународних конгреса, као стипендиста Светске здравствене организације био је на стручном усавршавању у Великој Британији, а као стипендиста Међународне алијансе за сарадњу у САД. Иначе, говорио је енглески, руски, француски, немачки и италијански.

Подизање Клиничког центра

Године 1957. изабран је за ванредног, а 1963. за редовног професора интерне медицине. Био је шеф Катедре интерне медицине (1967‒1972), а као декан биран у три мандата, остварио је бројне успехе. Пре свега, заслужан је за реформисање, велику кадровску обнову и подмлађивање Медицинског факултета, пружио је драгоцену помоћ да би се отварали медицински факултети у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. Као и у Бенгазију у Либији, и у Мосулу у Ираку.

Професор Божовић је био посебно посвећен студентима које никада није обарао, већ их је „одустајао“ са саветом како да припреме испит за следећи рок. Бринуо је о младим лекарима, о њиховој даљој специјализацији.

Истинита је анегдота са једне од његових визита. Студенти специјализанти су ишли за њим, а он би сео поред сваког пацијента и разговарао, испитивао. Питао би студенте и десило се да нису знали да одговоре. Нико осим једног који је одговарао на прво, друго, пето, десето, на свако питање. Завршава се визита, а професор га пита има ли индекс при себи. Он каже да има, пружи га професору и овај му упише десетку.

Борова су прва размишљања, прве идеје које су довеле до институционализације Универзитетског клиничког центра. Заслужан је за оснивање Института за онкологију и за изградњу нове зграде Неурохируршке клинике. Круна његовог неимарства у области медицине је без сумње изградња Клиничког центра Србије на месту порушених Хируршких павиљона изграђених 1907. године. Идеју за то је добио када је био гост у Медицинском универзитетском центру Каролинска у Штокхолму.

Омиљени лекар кога су звали профа, у своје слободно време, од пет поподне до касно у ноћ, примао је на Интерној Б свакога коме је била потребна помоћ. Без упута, без пара, без ичега. Примао је непознате исто као министре и највише функционере.

Једном министру је две-три године тражио, молио га да се одобре средства за реновирање лабораторије на Интерној Б, да се купе нови инструменти, ништа није вредело. И онда, дође тај министар са мајком ради прегледа. Било је потребно да се ураде анализе, па их Боро упути у лабораторију. Зовне лаборанта и каже: „Доћи ће министар тај и тај са мајком, немој случајно да га пустиш преко реда. Нека сачека као и сви други пацијенти.“ Министар се сит начекао и брзо су нађена средства за обнову лабораторије.

Због оштећене јетре, доктор Божовић је одлазио на лечење у Врњачку бању и Рогашку Слатину, а после су му у Београд долазили бројни пацијенти из тих места. Био је почасни грађанин Рогашке Слатине. Када је преминуо 12. децембра 1987. године, испратила га је маса рођака, пријатеља и његових пацијената од Сежане до Ђевђелије.

Сашина и Борова деца

Саша и Боро су били родитељи ћерке Иве и синова Ивана и Славка. Ива је мој водич кроз ову причу о својој породици, па њена реч остаје за крај. Иван (1947) је годину дана млађи од Иве. Заједно са братом Славком (1949), Владом Јанковићем Џетом, браћом Вукићевић и Драганом Јовановићем, оформили су оркестар Црни бисери. Био је то пандан тада веома популарним Златним дечацима. Иван је у групи свирао гитару, а Славко саксофон.

Свима њима је у Четрнаестој београдској гимназији физику предавао професор Милан Распоповић, који је касније основао Математичку гимназију. Иван је тада заволео физику и било је јасно да ће то и студирати.

У гимназији је у једној години завршио два разреда. На Природно-математичком факултету у Београду је за пет година завршио студије физике, магистрирао и докторирао. Након студија се венчао са колегиницом, Црногорком Наташом Радоњић која је на ПМФ-у завршила математику. Радио је у Београду до 1985. године, а затим са супругом и породицом отишао у Америку, где и данас живе. Тамо је наставио свој научно-истраживачки рад и стекао име светски признатог физичара.

Године 2009. постао је инострани члан Српске академије наука и уметности. Имају две ћерке, Долорес и Маријету. Старија Долорес је такође завршила физику као отац, бави се неурофизиком и има статус редовног професора на УЦЛА. Има ћерку Виви (11) и сина Реја (9). Млађа ћерка Маријета се определила за славистику и редовни је професор на Јејлу. Има старију ћерку која се зове Долорес Божовић Њухаус и сина који се зове Саша Божовић Њухаус.

Маријета је посвећена слависткиња и веома је заинтересована за живот и каријеру Марије Маге Магазиновић, сестре од стрица њене баке Саше. Привлачи је да темељно објасни ко је била ова чудесна жена рођена 1882. године, а преминула 1968, која је филозофију дипломирала код Бране Петронијевића, а списак њених занимања је импресиван: преводитељка, филозофкиња, друштвено-културна активисткиња, болничарка, ауторка текстова за часописе, учитељица, наставница, гувернанта, балерина и глумица. Од отварања Прве женске реалне гимназије, пуних четрдесет година је била професоркa психологије, логике, немачког и српског језика. Зачетница је савременог плеса на Балкану.

Најмлађи од троје деце је Славко Божовић. Завршио je ФОН, докторирао је примену ИТ технологије у медицини и оформио је Рачунарски центар у Хитној помоћи. Био је постављен за директора тог Центра и са тог места је отишао у пензију. Каратиста, интернационални судија, добар у скијању на води, озбиљан спортски ловац, мајстор на клавиру, свира саксофон, гитару, хармонику и помало трубу. Своје пензионерске дане најрадије проводи на сплаву на Сави, са својом животном сапутницом Љиљаном.

Иван, Славко и Ива, која је волела и хармонику, док су живели заједно умели су својом свирком да забављају родитеље и госте.

Сва Сашина деца

Саша Божовић није била само мајка Иве, Ивана и Славка, она је током живота подигла и помогла бројној деци. Нека од њих су живела у њеном дому. Школовала их je, запошљавала, женила, удавала, кумовала... Све је почело тако што је прву девојчицу коју је довела у кућу, Смиљану, нашла на некој прузи при крају рата. Изгладнело, ситно дете није знало како се зове, ни ко су joj родитељи, само се по говору могло закључити да је из Босне. Деца су Смиљану прихватила као сестру и није се причало ни ко је ни откуд она ту. Да је не повреде. Завршила је средњу школу, лепо је сликала, имала је изложбе, удала се и родила четворо деце.

Ива Божовић се сећа све те деце која су прошла кроз њихову кућу:

Деца су долазила и одлазила, а браћа и она прихватали су их као нешто сасвим природно. У кући је врвело од живота. Било је сасвим нормало и да једном нека Тијана из оних Стијена Пиперских запуца у Београд право код Бора да јој он 'нешто заврши'. Ухватила је првог милиционера на улици и тражила да је води код Бора Божовића. Он није имао куд пред женом забрађеном црном марамом, него зовне станицу, нађе адресу и ето ње код нас у Петроградској на вратима. Каже да је Борова рођака, а то значи да их је 'исто сунце гријало'. А деца, чим чују да ће неко да преспава више од једне ноћи, скидају душеке и стављају их на патос – они ће на поду спавати, а гости у креветима. Када је Ивина ћерка касније доводила другове кући па би засели и није им се ишло кући, Ива би обавестила њихове родитеље да остају и спуштала душеке на под да их смести за спавање.

У кући првобораца

Саша је рођена и одгајана у свештеничкој кући, отишла је у партизане са иконом Богородице у руци коју јој је мајка дала, и на чудан начин је касније мирила своју религију и Боров комунизам. У Комунистичку партију је примљена 1943. године зато што су чланови Партије у њеној јединици одлучили да она треба да буде међу њима, јер је то заслужила, а не зато што је то тражила. До смрти је говорила да је рођена као хришћанка и да ће умрети као хришћанка. Али њено политичко опредељење било је комунизам.

У кући двоје првобораца, левичара и комуниста, обележавали су се Божић и Ускрс, деца из комшилука су се скупљала за празнике и фарбала су се јаја. Није се славила слава јер је Боро био атеиста, а син Иван, будући научник, говорио је да не долази у обзир да верује у чику са брадом. Исто је реаговао и Славко.

„Мајка нас је водила у цркве, у синагогу, у џамију“, прича Ива. „Имала сам 12 година када смо били у Сарајеву, а мама је посредовала да нам се дозволи да уђемо у џамију. Држали смо се реда и обичаја, а она нам је објашњавала зашто се скида обућа на уласку у џамију. Не због вере, већ због хигијене. Када сам имала 17 година, отац нам је из Лондона донео Куран на енглеском и рекао: 'Треба да прочитате ову занимљиву књигу. Библију сте можда читали, ово је врло слично. Никад не знате где ће пут у животу да вас одведе, није згорег да знате нешто и о Исламу.' Дакле, добијали смо васпитање неоптерећено религијом. Требало је да знамо што више добрих, тачних података, да бисмо сами формирали мишљење.“

Ива је завршила медицину као одличан студент, и у 42. години постала је начелник хирургије на Гинекологији у Клиничко болничком центру Звездара. И Ивина ћерка Миа је дипломирала медицину са просечнем оценом 9,36, али се због мужевљевог посла кратко бавила својим.

Мучне деведесете

Кад су кренуле деведесете и инфлација, живот је постао неподношљив. Ива се сећа:

„Била је зима '93, и ја након 36 сати крвавог дежурства кренем кући. Шљапкају ми ноге у чизмама које су наравно бушне, а немам паре да купим друге. Обула сам вунене чарапе, увила ноге у најлон кесе па у чизме, да баш нисам боса. Или, идем са Звездаре пешице до Каленића пијаце, гледам отегао се ред, не питам зашто људи у њему стоје, већ аутоматски стајем и ја. Зелена од умора, после сат и по чекања купила сам кесе за ђубре, килограм шећера, пакет клозет папира и не сећам се шта још. Смрзнута идем кући и размишљам како ми је колега рекао да је зарадио 2.000 марака у банци преко неке мућке. Али шта ћу кад нисам из те приче, ја то не могу. Нисам могла ни да злоупотребљавам свој положај лекара, што су поједине колеге на моје очи радиле. А мајка не зна баш најбоље шта се догађа на улици, навикла је да се пристојно живи од њене високе пензије. Не разуме зашто сам полудела када је потрошила пола литре уља на приганице, а једва сам на црној берзи набавила две флаше. Тада ми је донела целу пензију и бацила ми је да радим с њом шта хоћу. А ја одем на пијацу, купим две мекике и дам јој: 'Изволи, ово је твоја пензија!' Како је само плакала...

Данас сам љута на себе што сам јој то приредила. И ту сам пукла. Отишла сам одавде, да јој макар приуштим да може да се греје. Имала сам 48 година и била лекар у пуној снази када сам се 1994. године одселила да радим у Катар. Оставила сам дете и мајку у озбиљним годинама, и свој посао који сам јако волела.“

Била је то изнуђена прилика да се сети далековидог оца када јој је из Лондона донео Куран на енглеском.

Монодрама

Књига Теби, моја Долорес имала је дванаест издања. За њом су следили наслови Све наше Долорес, Ратне љубави, Пријатељи, Косовка девојка...

Године 1980. Ружица Сокић је у продукцији Телевизије Београд, снимила кратки ТВ филм под називом Теби, моја Долорес, у трајању од 42 минута. Аутори сценарија били су Саша Божовић и Дарко Шиловић, редитељ Арса Милошевић. Исте године имала је Ружица Сокић и премијеру монодраме Теби моја Долорес, у режији Петра Зеца, коју је одиграла 450 пута и с њом победила на Фестивалу монодраме у Земуну.

И црногорска глумица Драгица Томас је 29. октобра 1980. године на сцени Црногорског народног позоришта премијерно одиграла монодраму Теби, моја Долорес, у режији Благоте Ераковића. Играла је више од педесет пута, и још би да се није разболела.

Хрватска глумица Марија Секелез је 1981. године адаптирала Сашину књигу и у загребачком театру ИТД почела да игра монодраму Теби, моја Долорес, чију режију је потписала Јасна Месарић. На премијери је била др Саша Божовић, која је заједно са Маријом Секелез поздрављена аплаузом који се памти. Ова монодрама је изведена 300 пута.  

У Лисовићу

Последње године живота Саша Божовић је провела у селу Лисовић код Барајева, на повећем имању, али у омаленој кући од само 36 квадрата. Направили су је својевремено од пара које је Боро добио уз награду АВНОЈ-а. У ствари, направио ју је најмлађи Славко својим „златним рукама“.

На имању у Лисовићу Саша је засадила на десетине ружа и по две брезе за свако своје дете. Тако се до куће пролазило кроз шпалир бреза, што је остављало посебан утисак. „Никакав луксуз, али било је шмека“, сећа се Ива. У Лисовић су стално долазили пријатељи, родбина...  Сашу је то подсећало на окупљања породице из њеног детињства на породичном имању Магазиновића у Моштаници. У то време се није ишло на летовање него се породица лети, кад се заврши школа, селила у кућу на салашу. За Сашу је то био најлепши део детињства и младости, из времена док јој је отац био жив. У Лисовић су долазиле и Ивине колеге из болнице осамдесетих, чак и цело Ивино одељење, од покојног начелника Бране Мајсторовића до чистачице, са све породицама. На ражњу би се вртело печење, а Саша би од раног јутра пекла хлебове. Певало се, играло, веселило.

Саша Божовић је преминула 17. јануара 1996. По својој жељи сахрањена је у Лисовићу. Сама је изабрала гробну камену плочу, на њој је крст и натпис ћирилицом: Саша Божовић, 1912-1996. Око камене плоче је ситан белутак, а поврх њега четири камене коцке и на њима исписана имена деце – Славко, Иван, Ива, Долорес.

Делови Видовданског храма приказани на међународној изложби у Риму 1911. изложени су потом у Музеју Викторије и Алберта у Лондону 1915. године. О самом пројекту Видовданског храма Мештровић је 1915. у Лондону рекао: „Темељи храма су бескрајне праведне жртве наше расе, ступови су му сви они који трпе и подносе, литаније у њему пјевање људских мука, тамјан му је љубав, света вода сузе понижених и жељних правде.“ 

У преписци са америчком професорком Мери Маршал, Маргарит Јурсенар је рекла да је као девојчица са оцем посетила Мештровићеву изложбу у Лондону 1915. Мештровићева скулптура Краљевића Марка оставила је велики утисак на њу. Делом инспирисана њом, две деценије касније написала је причу „Осмех Краљевића Марка“.

Ипак, Видовдански храм, један од најмонументалније замишљених пројеката Ивана Мештровића, никада неће бити остварен. На путу ће му се испречити избијање два Балканска рата, а затим и Први светски рат. Након његовог завршетка, нова држава за Видовдански храм није показала превелики ентузијазам.   

Тако су од овог гигантског пројекта чија се изградња планирала на Газиместану – о његовој монументалности најбоље сведоче замишљене димензије: 250 метара у дужину и 200 метара у ширину, што је двоструко више од димензија Храма Светог Саве – остали само фрагменти. 

У Народном музеју у Београду чувају се Мештровићеве каријатиде планиране за храм, као и скулптуре Краљевића Марка, Милоша Обилића, Срђе Злопоглеђе и других косовских јунака. У власништву породице Мештровић налазе се фризови са мотивима из епских песама, док је скулптура Бановић Страхиње изложена у лондонској Тејт галерији.

Макета за Видовдански храм чува се у Народном музеју у Крушевцу. Тако су, барем на овај начин, сачувани трагови Мештовићевог пројекта за вероватно највећи споменички комплекс икад замишљен на овим просторима.

Ипак, то није једини неостварени Мештровићев пројекат, а није недостајало ни оних остварених а уништених. 

Изгубљено Лењиново попрсје

По сведочењу савременика, 1924. године Мештровић израђује попрсје Лењина, и то на сугестију Мирослава Крлеже. Њихов однос је био пун неспоразума, па и личних анимозитета. Крлежа је посебно критичан био према Мештровићевој „видовданској“ фази, говорећи о њој као извештаченој, лажно мистичној и патетичној.

Изнервиран овим нападима, Мештровић у писму Аугусту Цесарецу говори:

„И Ви и Kрлежа имате тако суверен став са Вашег 'социалног' пиедестала, као и Дучић са његовог дурмиторског, или попови са проповједаоничког, да ни не очекујете одговор на све оно што у својој извјежбаности у занату кажете, а мој је занат опет мутав и сељачко поријекло ме имунизира да Вам не морам одговорити, или да могу бирати вријеме, па ћу тако и можда и Вама и K. одговорити и ријечима кад онај други говор не разумијете. Мале кепеце 'истомишљенике' просуђујете и Ви и Kрлежа по њихову дјелу а не по жељама и отварању уста. И останите увјерени да ја имам више осјећања за 'мале' но они и Ви скупа, и да сам даље од 'патрицијског' и 'гричког' од Вас и Kрлеже, а Ваше схватање о сексуалном у мојим радовима је сличније поповском просуђивању и гледању него израженој стварности.“

Ипак, Мештровић и Крлежа су се у једном периоду и дружили. Године 1924, по сведочењу Аугуста Цесареца, Мештровић је на наговор Крлеже извајао попрсје Владимира Илича Лењина, и то поводом смрти вође Октобарске револуције. О томе с прилично јеткости Цесарец пише у есеју О проблему Ивана Мештровића:

„Један једини пута, случајно, додуше, без своје иницијативе, Мештровић је ипак нешто учинио за ту класу с једним попрсјем, које, дакако, није изложио на изложби свога десетогодишњега рада, премда спада у рад тих десет година, и које је до данас остало репродуцирано само у једној ревији… И је ли то збиља све што је икада, за прошлост и будућност, могао учинити Иван Мештровић за оне, који, ма како данас многопут ствар изгледа друкчије, представљају сву бољу будућност народа и човјечанства?“

Фотографија Мештровићевог попрсја Лењину објављена је исте године у часопису Књижевна република, који је уређивао Мирослав Крлежа. Попрсје је у међувремену нестало. Поједини хрватски историчари уметности говоре да је могуће да је сам Мештровић уништио бисту, страхујући због могућих консеквенци, поготово у светлу тада усвојене Обзнане. Могуће је и да је Лењиново попрсје уништено доцније, у време усташке страховладе.

Шта год била истина, овај Мештровићев споменик представља један од његових ретких излета на „леву“ страну.

Неостварени споменик Боливару

Крајем 1929. године Мештровић добија поруџбину чак из Венецуеле. Требало је да направи споменик Симону Боливару, ослободиоцу од Шпанаца. Модел споменика и три фриза за постамент израдио је 1930. године. На фризу је Боливар представљен како држи коњаничку смотру, тренутак његовог говора, као и приказ битке.

Модел споменика и фризова је сачуван у Галерији Мештровић у Сплиту, а сам споменик никада није реализован. Не постоје подаци да ли је проблем био финансијске природе или се наручиоцима споменик није свидео.

Исте те године, поводом стогодишњице Боливарове смрти, Иво Андрић у Српском књижевном гласнику објављује есеј Симон Боливар Ослободилац. Иако не постоје докази о евентуалним контактима Мештровића и Андрића, занимљива је чињеница да се у једној години два велика југословенска уметника баве истом личношћу. Мотив је вероватно био тај што су у Боливаровој борби за ослобођење и уједињење Јужне Америке видели сличну тежњу Јужних Словена која је остварена у заједничкој држави Југославији.  

Мештровић у Букурешту

Средином тридесетих година румунска влада ангажује Ивана Мештровића за три споменика у Букурешту. Многи говоре да је за овај његов ангажман заслужна краљица Марија Карађорђевић, чији је брат Карол II у том тренутку био краљ Румуније. Основна идеја румунске владе била је подизање споменика личностима заслужним за националну самосвојност, али и заокружење територија на којима живе Румуни.

Први споменик који Мештровић уговара са румунском владом посвећен је краљу Каролу I. Иако Карол I није био румунског већ немачког порекла (рођен као Карл Ајтел Фридрих Зефирин Лудвиг фон Хоенцолерн-Зигмаринген), он је с кнежевском титулом ступио на румунски престо 1861, и прогласио се за краља Румуније 1881. Његову владавину ће највише окарактерисати јачање румунске државности и изградња модерног Букурешта, али му се, с друге стране, највише замера социјална политика и крваво гушење сељачког устанка 1906. У тренутку подизања споменика, када владају његови потомци, он се слави као оснивач модерне Румуније. Такав је требало да буде и споменик.   

Мештровић ће Карола I представити монументалном фигуром јахача: сама краљева фигура била је висока 7 метара. Драматичност Мештровићеве представе његовог лика учиниле су овај споменик једним од најпрепознатљивијих симбола предратног Букурешта, чему је придонела и његова позиција на централном градском тргу, између краљевског двора и седишта Универзитета. За израду споменика Мештровићу је исплаћено 480.000 швајцарских франака.

Други задатак који је Мештровић добио од румунске владе био је подизање споменика румунском краљу Фердинанду, који је на трону наследио Карола I након његове смрти 1914. године. За разлику од свог претходника који је био изразито пронемачки, Фердинанд с избијањем Првог светског рата у првом тренутку води неутралну политику да би 1916. увео Румунију на страну Антанте. Румунија ће зато из рата изаћи знатно територијално проширена, добијајући Трансилванију, Бесарабију и Буковину. Мештровић добија задатак да изрази управо ове Фердинандове добитке.

Решење је нађено у меморијалном комплексу, подигнутом у близину букурештанске Тријумфалне капије. На четири велика постамената биће постављене статуе са крилатим женским ликовима, назване Викторије, које представљају четири румунске покрајине: Влашку, Молдавију, Трансилванију и Бесарабију. На основу сачуваних фотографија види се њихова сличност са Мештровићевом женском фигуром на Споменику захвалности Француској у Београду.

Висина самих скулптура била је скоро четири метра, док су постаменти били високи десет. У њиховом средишту налази се коњичка скулптура краља Фердинанда висине осам метара. Фигура краља победника додатно је наглашена изразима краљевске власти, скиптром у рукама и круном на глави. Мештровићу је исплаћено 1.200.000 швајцарских франака за овај споменички комплекс.

Трећи пројекат који Мештровић ради за Румуне је скулптура Јона Ц. Братијануа, премијера Румуније у три мандата. Иако је успешно водио Румунију у Првом светском рату и спровео бројне реформе, остао је упамћен по аутократском режиму, али у тренутку када Мештровић добија поруџбину он има статус националног хероја.

Мештровић га на својој скулптури представља као мислиоца у седећем положају и са отвореном књигом која му се налази на коленима. Тадашњи политички опоненти Братијануа говорили су да је он намерно представљен тако како би се анулирала права природа његове владавине. Како год било, наручиоци су били изузетно задовољни Мештровићем радом.

Све три Мештровићеве скулптуре у Букурешту биће уништене ни десет година након што су постављене. Одмах након абдикације краља Михаја 30. децембра 1947. нове власти су их срушиле као симболе пређашњег монархистичког уређења.

Судбина споменика

Споменик Каролу I је срушен исте вечери када је краљ Михај потписао абдикацију. Скулптор Думитру Дему овако је описао рушење споменика:

„Војска је радила на рушењу коњичке статуе Карола I, ремек-дела познатог хрватског вајара Ивана Мештровића. Скулптура коња била је везана дебелим челичним ланцем и причвршћена за војни тенк који је очајнички рушио споменик. Споменик је срушен тек после неколико покушаја. Коњу су се ноге савиле и статуа се срушила на тротоар. Након тога тенк је вукао скулптуру, а чули су се звуци брушења метала о асфалт и шут.“

Уништена статуа Карола је доцније претопљена, а по сведочењу савременика бронза је искоришћена за подизање букурештанског споменика Лењину. Овај споменик је такође уништен 1990. године, након пада режима Чаушескуа.

И друга два Мештровићева споменика доживела су сличну судбину. Споменик краљу Фердинанду је срушен 1947. и претопљен, заједно са четири Викторије, док је споменик Братијануу уклоњен из Букурешта и склоњен у један каменолом. Приликом његове демонтаже радници су га знатно оштетили.

По румунским изворима, Иван Мештровић је био ужаснут оваквим вандализмом, толико да је Румунију тужио 1948. године пред америчким судовима тражећи одштету због повреде ауторских права. Амерички судови пресудили су у Мештровићеву корист, налажући Румунији да исплати уметнику одштету. Како то нова румунска држава није хтела да учини, амерички суд налаже заплену румунских бродова, како би се њиховом продајом наплатили судски трошкови и одштета Мештровићу. Принуђена овим потезом, Румунија је уметнику исплатила одштету. С друге стране, породица Мештровић негира ову причу говорећи да је она измишљена.

Након пада Чаушескуа у румунској јавности рађа се идеја о повратку Мештровићевих споменика. Првобитно је враћена скулптура Јона Братијануа и постављена у центру Букурешта. Почиње да се и размишља о поновној изградњи споменика Каролу I и Фердинанду. Фердинандов споменички комплекс никада није обновљен, иако су постојали планови за то, а идеја за поново подизање споменика Каролу I почела је да се реализује 2006. године.

Ипак, убрзо долази до спора између румунских власти и наследника Ивана Мештровића. Румунски политички званичници су говорили да је породица Мештровић захтевала превелики новчани износ, док су с друге стране Мештровићеви наследници тврдили да Румунија није ни хтела да поново постави Мештровићев споменик Каролу I.

Како год било, за пројекат новог споменика Каролу I, и то по узору на онај пређашњи Мештровићев, изабран је рад вајара Флорина Кодрета. Део стручне јавности, укључујући ту и Мештровићеве наследнике, сматра нови споменик за плагијат, и то крајње неуспешан. Замера му се одсуство достојанства, губитак величанствености владара, чак и погрешан грб на постаменту споменика. И поред бројних критика, споменик је свечано отворен 2009. године.

Гипсани одливци Мештровићевих скулптура Карола I и Фердинанда сачувани су у Глиптотеци ХАЗУ у Загребу, док су студије за Викторије похрањене у Ателијеру Мештровић у Загребу.

Ипак, Мештровић се на неки начин вратио у Букурешт. У Националном музеју уметности Румуније, који се налази одмах преко пута споменика, изложена је малена Мештровићева скулптура Карола I, прототип за велики споменик. Тако,  иронично, Мештровићев рад гледа на своју замену на другој страни улице. 

Мештровић у Варшави

У тренуцима када довршава споменике у Букурешту, Иван Мештровић добија још једну наруџбину, овог пута из Пољске, за споменички комплекс маршалу Јозефу Пилсудском, првом пољском председнику. Његову владавину је обележило добијање независности Пољске 1918, развој и модернизација земље, али и диктатура. Након државног удара 1926. Пилсудски је владао све до смрти 1935. Његови наследници, желећи да устоличе маршалов култ, покушали су да ангажују Мештровића. Након вишемесечних преговора он је пристао.

У писму у ком излаже свој пројекат пољској влади, Мештровић наводи:

„Авенија би водила до једног елиптичног трга, између којег и Авеније саме би се уздизао славолук с отвором који би у исто вријеме био нека врста улаза у град. Маршал на коњу, или на неки други начин ријешен, био би смјештен испред славолука, али у сваком случају у улози чувара и бранитеља главног града и цијеле земље. На завршецима пиластара који украшавају славолук, с једне стране би биле смјештене фигуре Побједе, а с друге легионара из раздобља ослобођења. Фронтон би носио једноставне, монолитне натписе.“

Споменички комплекс који је замислио Мештровић био је гигантски, а о његовим размерама сведочи то што би у простору испод планираног славолука био изграђен музеј посвећен Пилсудском и пољској независности.

Конкретизација плана за овај пројекат урађена је током 1939. године. Мештровић је дошао у Варшаву. У предлогу који је дао пољској влади, висина славолука би износила 50 метара, док би сам споменик био висок 25 метара. Планирано је било да Трг Пилсудског, где би споменички комплекс био смештен, постане један од највећих тргова у Европи.

Мештровић је убрзано правио макете, али и прототипе споменика који ће бити послати у Пољску у мају 1939. Непуна три месеца након тога Пољска је нападнута од стране Хитлера. Наравно, више није било говора о споменичком комплексу.

Осим скица за комплекс, у Глиптотеци ХАЗУ и архиву породице Мештровић чувају се модели за споменик Пилсудском, и то две варијанте, једна је јахачка фигура, друга стојећа скулптура маршала. Тако је сачуван траг на вероватно највећи Мештровићев пројекат.

Кенселовани Мештровић

Споменици Ивана Мештровића су изазивали бројне контроверзе и подељена мишљења, поготово када су пре њиховог постављања рушени пређашњи објекти какав је, рецимо, случај са спомеником Незнаном јунаку на Авали и Његошевим маузолејем на Ловћену.

Ипак, ни сам Мештровић није боље прошао. Поред срушених букурештанских споменика, Мештровићева дела су посебно била на удару током Другог светског рата. Споменик Гргуру Ниском, подигнут у Сплиту 1929, Италијани на почетку окупације у Другом светском рата демонтирају и склањају. Враћен је тек 1954. године. Исти случај је и са спомеником Штросмајеру који је Мештровић подигао у Загребу. Усташе га за време рата уклањају, највише због Штросмајеровог југословенства, али и непријатељства према Мештровићу.

Уклоњен је и Мештровићев рељеф краља Петра Карађорђевића који је у Дубровнику постављен 1925. изнад градских врата. Он је након рата зазидан, а постоје иницијатива да се „ослободи“ и похрани у некој музејској збирци. Италијани су срушили и споменике краљу Александру Карађорђевићу који је Мештровић подигао на Цетињу, као и споменик краљу Петру Карађорђевићу у Сплиту. Ти споменици никада нису обновљени.

Слична ствар се одиграла и са Мештровићевим спомеником Светозару Милетићу у Новом Саду. Мађарски окупатори га уклањају на почетку рата. Враћен је на Трг слободе одмах по ослобођењу 1944.

И током распада Југославије Мештровићеви споменици су на удару. Током ратних дејстава тешко је оштећена и опљачкана породична гробница Мештровића у Отавицама.

Да Мештровић изгледа има баш лошу срећу са својим споменицима показало се и пре неколико година у Чикагу. Године 2021. град Чикаго је након протеста „Black Lives Matter“ објавио да преиспитује споменичко наслеђе које би евентуално требало да буде уклоњено.

На овом списку нашли су се и споменици „Стрелац“ и „Копљаник“ Ивана Мештровића, оптужени за романтизовану и редуковану слику америчких Индијанаца.

Ова два огромна споменика – њихова висина са постаментом је преко 11 метара – Мештровић је створио 1928. године. Вајао их је у Загребу, одакле су бродом из Ријеке пребачени прво у Њујорк, напослетку у Чикаго. И то није једини њихов куриозитет. Током вајања Мештровића је пратила филмска екипа стварајући један од првих филмских записа уметничког стваралаштва у Југославији.

Савременике је у исто време збунило и одсуство оружја на скулптурама, иако су Индијанци приказани у лову. Мештровић је овај потез образложио жељом да се пажња усмери на саме фигуре, а не на оружје.

Нововековна пажња ипак није довела до рушења скулптура у Чикагу. Након опсежних расправа, овим поводом је министар спољних послова Хрватске отпутовао у Чикаго и Мештровићеви Индијанци су спасени од кенселовања.

Ту срећу нису имали други Мештровићеви споменици. Преко десет њих је уништено, а добар део је заувек нестао. Ако се узму у обзир и Мештровићеви пројекти и споменици који никада нису остварени, ова листа постаје још дужи. Иако се Мештровић памти као један од највећих хрватских и југословенских уметника двадесетог века, он би могао остати упамћен и као вајар коме су на овим просторима уништили највећи број дела.

________

Како им надахнуће није ветрило, ишли су даље. За само пет година написали су сценарије за филмове Доћи и остати, Топле године, Буђење пацова, Бубашинтер, Кад будем мртав и бео (Козомара ће касније рећи Драгану Бабићу да му је жао што није режирао тај филм), Време љубави, Сирота Марија и режирали филм Вране.

„Најбоље ствари у Буђењу пацова и Кад будем мртав и бео урадили су Љубиша Козомара и Жика Павловић“, сведочио ми је Гордан Михић, објашњавајући да су се једноставно „копчали“ на први поглед.

Гордан Михић и Љубиша Козомара су се разишли 1969. године. Козомара је потом опет правио најтиражније и најпровокативније новине тога времена, „Чик“ и „Зум репортер“, и полако тонуо у алкохол. Био се већ охладио сваки траг некадашње луцидности и талента, годинама је био суспендован живот једног од најомиљенијих кафанских козера, када је окончао живот у улици најлепшег назива, како је звао Зоран Христић – Хасанагинице број 6.

Једног давног априла тражила сам на Топчидерском гробљу парцелу 6б, гроб 38. „Шта да ти кажем, добар човек никад среће нема“, рекао ми је гробар који га је сахранио, док је с муком налазио хумку без икаквих овоземаљског обележја. Крст од липовог дрвета је давно иструлео и само гробљанске књиге сведоче да је баш ту сахрањен. „Била нека жена последњи пут пре десет-петнаест година, и њу сам овако водио као тебе“, помаже ми мој нови познаник. Сазнајем да је Драгиша Гиле Ђурић платио гробарину од 1994. до 1999. и за следећих пет година. Кад је чуо да нема крста, рекао је да ће га он наручити. Од неког јачег дрвета.

Рани јади

Носити презиме мајке Милице, довољно говори о вези коју је ова Личанка имала са Козомариним оцем, Црногорцем Стеваном Мрваљевићем. Када се као младић удварао девојкама, а није морао превише да се труди јер су га обожавале, умео је да каже: „Шта је, нећеш са мном јер сам копиле?“ То је изазивало тугаљиву недоумицу, јер би Љубиша најпре рекао како је то „најбољи начин да збарим рибу“, а потом би извадио личну карту на сто у којој је уместо уобичајеног имена оца писало име мајке. Административна службеница у „Чику“, попуњавајући неке формуларе, три пута га питала „име оца“, а он је сва три пута одговарао – Милица.

У књизи која има претензије да говори о историји српског филма, Петар Волк је забележио да је рођен 17. августа 1938. Али када је умро, 31. јула 1984. (и ту је Волк погрешио јер пише датум 21. јул), објављено је да је имао 50. година. Што значи да је рођен 1934. године. И то 7. августа. Тако тврде и његови некадашњи домци.

Како су се мајка Личанка (радила је у маркарници, данашњој згради БИГЗ-а) и отац Црногорац (жандармеријски наредник, полицајац, или нешто треће) нашли у Београду, где је рођен Љубиша? Због чега је детињство провео сам са мајком у Руској улици, јер га је по једној верзији она пре тога отела од оца из Црне Горе, а по другој их је отац оставио саме – тим питањима почињу рупе у мозаику који за живота није умео да састави.

Уместо одговора, остаје понека анегдота коју је сâм причао, као она о прасету. Мајка је уочи неког Божића купила прасе, а Љубиша му је ставио узицу око врата и извео у шетњу. Сва деца на Сењаку су шетала псе, а он је прошетао прасе. Међутим, оно се отргло, оборило га онако малог и побегло. Био је то Божић без печења.

Отац је у рату погинуо негде код Мионице. Пре тога се оженио и имао сина Зорана. Љубишу ће са полубратом, много година касније, саставити њихова заједничка сестра од тетке Сенка Милић. Само упознавање, и ништа више.

Мајка се негде пред крај рата утопила, несигурно се присећа једна од рођака по линији Мрваљевићевих. Гордан Михић је имао поузданије податке да су је Немци ухапсили и Љубиша је никада више није видео.

Из дома у дом

Рат је провео у Раљи крај Београда, код тетке Даце и тече Милорада. После рата одвели су га у један, други, трећи дом. Од Пећи, преко неког места у Војводини, до Ниша и на крају 1948. долази у Дом за сирочад „Саша и Тамара“ у Сокобањску улицу (данас је ту Центар за рехабилитацију). Кроз ту установу умилних руских имена прошли су Трипо Симонути, Тахир Кулановић, Радомир Стевић Рас, Ванчо Чавдарски, Франц Грасети...

Неки од њих су били ратна сирочад, као Љубиша, неки су имали по једног родитеља, као Радомир Стевић Рас, чија је мајка Круна била фасцинантна појава. Запутила би се из Рашке у Београд са ливором у појасу. Друг из дома Града Ваљаревић је сведочио да је Љубиша у петом разреду гимназије (данашњи први) због лоших оцена напустио Пету мешовиту гимназију на Дедињу, да би касније завршио библиотекарску школу:

„Био је чудан. Знао је да прича тако да се није разумело шта је истина а шта маштарија, потпуно уверен да му се све то догодило. Да га је јурила милиција (не зна се зашто), да је био на неким невероватним местима (а тачно је да је одлазио у неке виђене куће на Дедињу и Сењаку), да је радио ово и оно... Једном је у новинама објављена вест како је неки Козомара отео авион, а он нам је причао како је то његов рођак и да су заједно учествовали у тој отмици.

Није био лажов, већ фантаста. Знао је да умисли, да се понаша као да има туберкулозу, јер је Бранко Радичевић млад умро од тога. И скоро да се разболео. Читао је књиге више него сви ми заједно и обожавао је Крлежу. Сећам се да смо му једном рекли како је Крлежа умро, и он је плакао.

С друге стране, био је луцпрдаст и духовит, а опет озбиљан. Имао је те лепе, тужне очи. Сваки осмех, све шале, увек је сенчио тугом. Као неко велико тужно дете, тужни незадовољник. Није имао терача у себи да нешто истера до краја.

Моје најлепше, нежно сећање везано је за мој рођендан 24 маја. У то време дедињске баште су препуне ружа, а оне дивље пролазе кроз ограде. Тог јутра, 24-ог, у мојој соби би осванула ваза препуна ружа. У соби нас је било пуно, али само је Љубиша могао да уради тако нешто. Он би се у дом враћао касно, боље речено рано ујутру, и успут би набрао руже, оставио их на сто и легао да спава. Правио би се луд, као да ништа није било, као да он то није убрао, као да појма нема да ми је рођендан.“

Дом из Сокобањске се преселио у Ламартинову улицу, у једну лепу вилу на Неимару. Ту је било њих педесетак, сада већ младића, углавном будућих музичара. Љубиша је свирао фагот. „Не баш бравурозно, али је свирао“, говорио ми је његов тадашњи другар Станко Терзић:

„Сви смо имали по једно одело, плус један сако и једне панталоне. И то смо мењали између себе. Љубиша се у то време први пут заљубио. Била је докторка, старија од њега (звала се Вера и радила је у дому здравља где је Љубиша ишао на прегледе, прим Р.С.). Одласци на састанак били су прави ритуал. Он се спремао, Града и ја смо му најчешће давали наша одела и некад је се тих састанака долазио еуфоричан, некад бескрајно тужан. Једном је дошао, сео на степенице, ставио главу у шаке и плакао. И данас памтим ту слику. Ништа није говорио, ништа га нисам питао...

Онда је почео да пише за 'Београдске новине'. Спремао се да пише и да живи самостално. Није имао од кога да очекује помоћ ни подршку. Једном смо ишли у редакцију, мислим да је била у Улици Светозара Марковића, да подигне хонорар од 4.000 динара. Тада се то одмах исплаћивало на руке. Успут смо смишљали како ћемо прво на бурек и јогурт, па даље. И наиђе просјак, Љубиша извади оне 4.000 и све му дâ. Ту није вредела никаква прича. Ја сам из дома изашао 1957, а он, мислим, нешто раније.“ 

Смицалице на Тргу Маркса и Енгелса

Те 1957. почињу незаборавне две године које су заувек обележиле „Борбу“, лист који је у то време био одскочна даска за новинарску, политичку, књижевну, дипломатску, филмску, телевизијску, швалерску и сваку другу каријеру. На конкурсу су примљена два лудо талентована момка, Бим и Бум, како ће их Драган Бабић најсликовитије приближити данашњим јаничарима новинарства. Михић је био сарадник Културне рубрике, Козомара је брзо постао десна рука Лазе Мартиновића, уредника Београдске рубрике. У то време у „Борби“ су радили Душан Симић, Јован Хаџи Костић, Љерка Сабић, Слободан Селенић, Мића Милошевић, Триво Инђић, Мића Данојлић, Драган Колунџија, Драгослав Ранчић, Феликс Пашић...

„Љубиша, Мића Данојлић и ја смо се интензивно дружили“, причао ми је Гордан Михић. „Сваке вечери, после поноћи, одлазили смо у Клуб књижевника, јели 'на креду'. Чувени хелениста чика Миша Ђурић нас је ошацовао, из неког разлога смо му били симпатични и седао би за наш сто. Коментарисао је госте који су улазили, никога није оговарао, али би нам рекао: 'Немојте да седите са овим, или са оним'. Као да смо ми уопште имали шансе да седнемо са таквим величинама у то време. Из потаје, нас двојица смо гађали зрнима пасуља неке познате, уштогљене величине које би долазиле у Клуб, а кад изгубимо последњи аутобус, враћали смо се на 'конак' у кабинет директора 'Борбе' Иве Сарајчића, једног сјајног човека који је долазио на посао у цик зоре и правио се да нас не види док бежимо на споредна врата. Обожавали смо да задржимо и Мићу Данојлића, па када изгуби превоз за Видовданску 2а, и сада се сећам да је ту становао, поведемо и њега у директоров кабинет.“

Годинама, боље речено деценијама, у редакцијама које су се множиле под кровом зграде на Тргу Маркса и Енгелса, препричавале су се смицалице које су смишљали ови „мрачњаци“, како их је звао Мића Данојлић. Једном су портиру чика Дулету, који их је обожавао, казали да ће увече у „Борбу“ доћи неки човек који ће се представити као Пера Стамболић. „А пошто то није Пера Стамболић, не смеш никако да га пустиш“, казали су му, и на питање чија је то наредба, углас су одговорили „директорова“. Појави се у неко доба Пера са свитом, чика Дуле се испрси: „Шта је, мене си нашао. Ти Пера Стамбoлић? Дај личну карту!“... Треба само замислити сиротог чика Дулета када је схватио шта је урадио.

То им није било довољно. Кад су сазнали да у „Борбу“ долази Едвард Кардељ, мучили су се како да га дочекају. И једино што су могли, направили су велике афише које су залепили на лифт и на којима је писало „Лифт не ради“. Јоже Смоле, који је чекао Кардеља на улазу у зграду, извињавао се творцу југословенске економије што се дизало, ето баш малочас покварило. Њих двојица су се као Драгуљче смејуљили и жалили што је редакција на другом спрату, јер би задовољство било потпуно да је пешачење словеначког планинара (Кардељ је по словеначким шумама и горама брао гобе) трајало бар до осмог спрата.

Ипак, једна од најлепших прича о њиховом новинарском узлету настала је када су 1958. добили да раде анкету „Лет у 21. век“. Требало је да им што више културних, јавних и друштвених радника, како се то и онда (и сада) говорило, каже како замишљају будућност, тада удаљену 42 године. Козомара се снашао тако што је од секретарице Драгославе (више је значила за „Борбу“ него многи директори и главни уредници заједно) узео бројеве „специјалаца“ и редом окретао „другове политичаре“. Како никога није нашао, свима је остављао поруку „да се јаве Козомари“, и то на директоров телефон.

После два дана, упада у редакцију Иво Сарајчић и виче: „Где си Козомара?“. Полудео. Зову га три генерала, потпредседник владе, начелник Генералштаба Љуба Вучковић. Сви траже Козомару. Не зна човек шта га је снашло.

Много година касније, каже Михић, зазвонио је телефон: „'Ође Иво Сарајчић. Да ли је то Гордан Михић? Хоћу само да те поздравим и да ти кажем да ми је драго што се нисам преварио.' Питао ме је за Љубишу и растужио се када је чуо да је умро.“ 

Конкурс за Хаџипрпића и Тутумраковића

У Борби је у то време сваке године расписиван конкурс за нове новинаре. Тада, 1959. пре него што ће бити избачени, Михић описује како су се још једном поиграли:

„Седео сам поред једног дивног уредника који се звао Слободан Глумац (преводио је Хајнеа, прим. Р.С.) и тада је био председник комисије за пријем новинара. Жалио ми се како је прочитао скоро све радове и како од 500 пријављених не може да се изабере ни петоро честитих, а камо ли 20 колико је требало да се прими. Нас двојица га тешимо да ће се неко, ваљда, појавити до краја, а већ смишљамо шта ћемо. Одемо увече у Клуб и седнемо да пишемо репортаже, вести, информације, све оно што се тражило на конкурсу. Али, потписи су гласили: Харалампије Хаџипрпић, Негослав Тутумраковић и слично. Сутрадан дођемо пре Глумца, убацимо папире међу преостале радове које није прочитао, и чекамо. Почне он да чита и одједном му се лице озари. Боба Селенић га пита: 'Је л' се то неко добар пријавио', а овај виче: „Феноменално, феноменално, ево човека, печен новинар“ – и онда очајнички прочита име у потпису. Када смо га потпуно уништили, пустили смо га два сата да се мучи, а онда му признали.“

Сви су у „Борби“ знали да Михић и Козомара имају фиоку у којој држе кутију за ципеле, а у њој новац. Говорило се да ту заједно стављају плату и хонораре који су у то време били чести и прилични. Михић каже да је истина, заправо, била нешто другачија:

„Мића Данојлић је у Културној рубрици имао своју фиоку у којој је држао парадајз, чарапе... А ја сам у својој имао кутију за ципеле и у њој сав новац. Имао сам и кључ, али су сви знали да су ми ту паре и чудили се. Ја бих показивао и нудио да свако узме колико му треба. Слободан Глумац и Боба Селенић су се чудом крстили када смо нас двојица у то време за неки сценарио који смо написали за Бору Пекића, добили по 200 хиљада динара. А наше плате су биле 10 хиљада. Козомара је први ауто, фићу, купио управо од тих Пекићевих пара, како смо их звали. Како смо убрзано добијали понуде за сценарије, а самим тим и новац, Козомара је почео да размишља о куповини куће. И сваке недеље нас је терао да идемо у околину Београда да меркамо кућу коју би купио. Сан му се остварио када је 1965-66. добио од 'Борбе' ту кућицу у Кошутњаку у којој је проживео до краја живота. А аутомобиле је мењао и нон-стоп их лупао.“ 

Лакоћа оваквог живљења није могла дуго да траје. „Сан о сјајном уточишту завршио се, нажалост, 1959. када је за директора дошао човек који нас је одмах отпустио, јер му је неко откуцао да сувише слободно причамо о политици“, рекао ми је Михић, а Брана Црнчевић прецизирао:

„Онако млади и разбарушени, негде у кафани су оговарали Тита. Називали су га Свети Јован и Путник, јер је у то време опет био на неком од својих прекоокеанских путовања. Вукашин Мићуновић, који је нетом дошао за директора 'Борбе', избацио их је са посла. Можда су они мислили да је на њихову судбину после тога утицао неко други, међутим, утицао је Слободан Пенезић Крцун, који је у то време био председник Извршног већа, ако се не варам. Његова супруга Зина га је обавестила да су отпуштени, и он је позвао адмирала Мићуновића. Наредио му је да врати та два момка, јер није његово да одређује кога може отерати на такав начин.“

Поправни дом за новинаре

Пре него што ће отићи у „Спорт и свет“, Козомара и Михић су одмах после отпуштања почели да пишу у „Младости“, листу Савеза омладине Југославије који је почетком шездесетих представљао алтернативну школу београдског новинарства. Уједно, та редакција је била и нека врста поправног дома. Ту је радило неколико ибеоваца који су дошли са Голог отока и рехабилитовали се: Југ Гризељ коме нису дали да пише, па је био документариста, Душица Мучалица, која је била лектор. Било је и бивших „равногораца“, припадника поражене грађанске класе, а Слоба Новаковић, београдско дете већ заражено филмом, памти лепу Фахрију Јовановић, супругу чувеног генерала „Брадоње“, како му је било партизанско име, који је био командант на Кадињачи. Када је „зглајзнуо“, Фахрија је морала да се запосли и дошла је у „Младост“.

Козомара се у редакцији заљубио у лекторку Гордану Јаковљевић, ћерку писца „Српске трилогије“, и често је одлазио код њих кући. Стеван је волео да спрема качамак и храни Горданине другаре из редакције, Љубиша је волео да слуша његове приче, а нарочито непознате догађаје и интриге о славним писцима и политичарима између два рата. Драган Бабић ће се, кад га је упознао, чудити откуд је толико знао о српској књижевности и писцима. Љубав између Љубише и Гордане била је луда, страсна, али није успела. Она се удала, он ће се оженити много касније. Без успеха.

Новинар Раде Шошкић је у то време био веома близак са њим:

„Врло брзо је постао миљеник редакције и заиста је то заслуживао. Могао је да се шали на рачун других, али никога није мрзео. Једног момка је звао 'мунгос'. И био је потпуно у праву. Насупрот свима нама који смо говорили да је драг, мио, фин... Он је, у ствари, дошао из неког комитета, неколико месеци се смерно притајио код мене на спортској рубрици, а онда је показао право лице, разгоропадио се и почео да прави неке 'фракције' по редакцији.

Љубиша није волео да пише текстове који су захтевали било какво истраживање. Писао је сјајне приче које су заправо биле чиста литература и одмах се видело да није новинар већ писац. (Зато га и нема у евиденцији Удружења новинара Србије, иако је цео радни век, од првог до последњег дана, провео у новинама, прим. Р.С.). Његове приче су имале снажну социјалну потку и фино зрно сатире. Сећам се једне о грађевинском раднику који је врло вредан, али сваког дана у девет ујутру заспи на грађевини, одспава пола сата, пробуди се и настави даље. Позове га директор, а овај објасни како је он са планине где је рано ујутру изводио овце на пашу. Око девет би се појавило сунце, он би прилегао да се мало угреје и одспавао пола сата. Љубишин обрт се састојао у томе да радник одспава пола сата и ради цео дан, а директор који га је звао на 'рибање' дође на време на посао, ради пола сата, а после тога остатак дана преспава. Наравно, тешко је препричати дух једне приче, али та лакоћа којом је писао и то фино зрно раскошног талента који ће он касније развијати у ТВ серијама и филмовима, могло се већ тада лако препознати.“

Драган Бабић је упознао Љубишу Козомару управо у том периоду када је овај писао и приказе у „Младости“. Имао је збирку приповедака и хтео да Козомара први прочита те приче. У то време се писало мастилом и пером, и Драган је из тог дугог разговора, упознавања, запамтио за цео живот један Љубишин опис, који ми је по сећању цитирао:

„Умочиш перо у мастило, кренеш да пишеш и на папиру остане велика флека од мастила. Кренеш да је размазујеш, развлачиш, и она почиње више да те занима него писање.“

То луцидно и духовито размишљање било је резултат Љубишиног уврнутог смисла за хумор и импресивног броја књига које је као дечак још у дому прочитао. И као што калуђерице повезује завет ћутања, тако је њих двојицу спојила књига:

„У том разговору сам од њега први пут чуо за Исака Бабеља. Знао је целог Бабеља, а Беду крика напамет. Невероватно добро је познавао српску књижевну прошлост, а прву добру причу о Исидори Секулић чуо сам од њега. Испричао ми је и једну анегдоту која се збила негде педесетих, између неког од оних 'овнова' (Јован Поповић, Радован Зоговић и Милован Ђилас) и Мирослава Крлеже. Неко од њих је хвалио оптимизам Мајаковског, а Крлежа је добацио: 'Нећете ми, ваљда, рећи, да се Мајаковски убио из оптимизма!' После тог сусрета, у једном од два антикваријата у Београду, нашао сам Бабељеву Одесу из 1930. године, коју је илустровао Павле Бихаљи, а Густав Крклец написао предговор.“ 

Поглавље Михићевог и Козомариног рада у „Спорту и свету“ обиловало је лудостима налик онима из „Борбе“. У екипи високог (политичког) ризика налазили су се Матија Бећковић под псеудонимом др Јанез Паћука, Душан Радовић као ТВ гледалац, др Александар Костић као саветник за секс... Михић, будући по сопственом признању лењ, почео је, уместо писама уредништву, да измишља писма и сам одговара на њих, и тa су  „Писма читалаца“ убрзо постала најчитанија рубрика у листу („Поштовани уредниче, молим вас да ми одговорите да ли има белих мува. Ја тврдим да има...“) Козомара је био уредник, писао је репортаже.

Матија Бећковић је тада упознао Козомару, и дуго година ће радити заједно:

„Главни уредник 'Спорта и света' био је Драган Гане Марковић кога су звали Нога. После много година, прочитао сам негде да је био инспектор на Голом отоку. Занимљив човек. Под његовим вођством, а са Михићем и Козомаром, те новине су представљале заметак једног другачијег, независног новинарства. Њих двојица су ту постајали нека нова варијанта књижевника који нису изникли из књижевних кругова. Козомара је био истински репортер, приповедач чеховљевског дара који је имао топлину као личност и као писац.“

Улазак у филм

Почев од 1963. до 1969, када су се разишли и отишли свако својим путем, Михић-Козомара су написали сценарије за девет играних филмова, а један су чак и режирали.

Шта је Михићу остало у сећању из времена када су тако интензивно стварали заједно:

„Памтим га као чудо од талента и енергије, радосног и узнесеног младића, заљубљеног у Бабеља, Крлежу, Исидору Секулић и класичну музику, мајстора репортаже, човека изузетно омиљеног у свим редакцијама у којима је радио. Имао је невероватан смисао за хумор и посебан дар за режију. Био је способан да буквално за ноћ напише прву верзију сценарија... Сећам се његовог сусрета са Бором Пекићем који је тада био драматург 'Ловћен филма'. Једне вечери Љуба му је испричао идеју која му се изузетно допала. Питао је када може да добије текст. 'Сутра', одговорио је Љубиша. Пекић ме упитно погледао, слегнуо сам раменима. 'Могу ли да присуствујем том писању?', упитао је Пекић. Дозволио му је под условом да Пекић купи боцу пића. Тако су њих двојица са флашом отишли у редакцију, а Мића Данојлић и ја у Клуб. Негде око пола шест, у мутно зимско јутро, затекао сам празну флашу и запрепашћеног Пекића како чита готов текст и не верује својим очима.“

Како су добили идеју да пишу за филм? Михић каже да су им плате биле мале, он је морао да помаже мајци, а Љубиша је имао сан да купи малу кућу са двориштем у коме би гајио псе и голубове. Зарађивали су паре тако што су од излога „Борбе“ правили велике фото-новине, потом писали фељтон о поморским несрећама за шта су добијали још једну плату, али све то им је било мало:

„Онда, једне ноћи, идући пешке на Карабурму, угледали смо први пут филмске рефлекторе, глумце, гужву, неког типа са мегафоном... Стали смо, ослушнули текст: ништа нарочито. Што ми то не бисмо пробали.

Прво искуство нам се није посрећило. Био је то Звиждук у осам, о Ђорђу Марјановићу. Писали смо сценарио са Миланом Лангом, нашим колегом из редакције. Пре него што је Звиждук био завршен, Љуба и ја смо написали сценарио за Доћи и остати, о доласку сиромашних сељака у градове. За сваки случај, понудимо га и 'Авали' и 'Јадрану', и деси се невероватна ствар: почне отимачина те две куће за сценарио. Луди какви смо били, потпишемо уговоре и са једнима и са другима. Боба Селенић, тада уметнички директор 'Авале', ужасно се наљутио, Суља Капић такође. Почну свађе и препирке, али целу ствар реши благи, дивни човек Бранко Бауер, редитељ који предложи да се посао уради у копродукцији. Филм је добио 'Велику Сребрну Арену', а нама се широм отворила врата за даље писање сценарија.

После скоро четири деценије, Бранко Бауер је у једном интервјуу рекао да се и данас са радошћу сећа тог сценарија и рада са Љубом и са мном...

Оно што је најзанимљивије, иако никада нисмо ишли на снимање наших филмова и ништа нисмо знали о технологији, ипак смо се одлучили да једном режирамо. Љуба је предложио да сниматељ буде један светски мајстор – Јижи Вујчик, који је тада радио велике филмове са Вајдом, Кавалеровичем, Фордом, Мунком, а тренутно се задесио у Београду. Завршио је снимање филма Узрок смрти не помињати Јоце Живановића.

Узмемо ми њега, продуцент нам да техничку екипу, одаберемо глумце – Слободана Перовића, Секу Саблић (њена прва улога на филму), Милана Јелића, Ану Матић и једну дивну бакицу која је имала 75 година и никада до тада није играла на филму – Јованку Котлајић. Изаберемо терене, закажемо први дан снимања, поставимо сцену и чекамо да почне...

Чекамо ми, чека екипа, Пољак Вујчик гледа, гледа, и схвати да појма немамо и позове нас у страну...

'Пани! Онај тамо – то је тонац. Кад хоћете да почне кадар, викнете: Тон! Он каже – Иде! Онда кажете мени – Слика! Ја кажем – Иде!'

Љуба се почеше по глави и каже: 'То је све? Важи!'

И тако помислимо да смо научили како се режира...

Али после петог дана, Вујчик затражи састанак. Облио га зној, изашли му црвени печати по лицу, муца...

'Пани, ово је хаос...Не можемо овако даље. Никак не можно! Морам имати план!'

План? Шта му је сад то? Једва га Љуба смири... Као, ми стварамо атмосферу бајке, филм је надреалан, нико тако до сад није радио, али поетика коју желимо захтева такав приступ...

Дође прво гледање материјала, седимо у мраку, Вујчик гледа у платно, а ми у њега... Кад се заврши, човек зажмури, стресе се, окрене се ка нама... Ми мислимо, оде он натраг у Варшаву! А он нас загрли и каже:

'Господе Боже! Пани! Језус Марија, може и овако!'

Вране су обишле једанаест светских фестивала, добиле су заиста сјајне критике, али нажалост, наступио је период страшног удара на 'црни филм'. Овај филм је био у Пули, а у Београду, веровали или не, Вране никада нису ни приказане.“

Гиле Ђурић је у Козомарин живот ушао тако што је као председник општине Чукарица доделио „Борби“, у чијем саставу је био и лист „Спорт и свет“, једну кућицу (са малим двориштем) за Љубишу Козомару. И од тада до смрти, бринуо је о њему. Чим је прочитао сценарио за Вране „заљубио сам се у њега“, како је рекао. (И композитор Зоран Христић ће употребити исту реч за тај филма, прим. Р.С.)

Козомара и Михић су од тек постављеног директора „Авала филма“ тражили и да режирају. На питање да ли они то знају, у глас су одговорили да немају појма. Гиле је задовољно пљеснуо рукама: „То брате, доста ми је фолираната који тврде да умеју да режирају, а појма немају. Ево, радите!“

„Са Љубишом сам се погодио од првог тренутка“, казивао ми је Гиле и препричавао како су њих двојица заједно ишли у Кан где су Вране приказане у Недељи критике:

„Тај филм је био моја велика љубав. Нимало комерцијалан, што ми као директору филмске куће не би служило на част, али диван. Сећам се како су њих двојица открили ту бакицу, Јованку Котлајић, која је играла мајку Цице Перовића. Њена највећа жеља је била да види Русију. Међутим, умире а Михић и Козомара су смислили да њен сандук ставе на руски шлеп и пошаљу је Дунавом у Русију. Луда прича!

У Кану су Вране имале три-четири пројекције, иако филм није био у званичној конкуренцији, а Љубиша је држао конференцију за штампу у сали препуној новинара. Треба имати на уму да је то, заправо, био први филм 'црног таласа' и да су га француски левичари и интелектуалци тако и разумели. Утолико су се грохотом смејали када је на тој конференцији за штампу Љубиша рекао да је Буњуел његов омиљени француски редитељ. Сви су мислили да је то добар штос, а Љубиши није било јасно што се смеју када је он то озбиљно мислио.“

Овај филм је спојио Љубишу и са Зораном Христићем који за музику добио „Златну Арену“ на фестивалу у Пули 1969. године:

„У Љубиши сам одмах препознао себе. Одлазили смо у кафану 'Домовина' и тамо сам му певао музику коју сам писао за Вране, што није било тешко јер се базирала на два тона. Наше дружење се наставило и после филма. Били смо сасвим различитог порекла, он дете из дома, ја из београдске грађанске породице са патријархалним васпитањем, мада се, руку на срце, никада нисам патријархално понашао. Али, били смо иста крвна група и постали невероватно блиски. До бесвести смо лудовали, а истовремено смо били тотално посвећени уметности. Живели смо паралелним животом у коме су се смењивали стравичан рад (и жеља да то што радимо буде ново и не личи ни на шта до тада виђено), с ноћима и данима када смо пили и лудовали. Једном смо седели код њега у кући кад сам га питао да спојим клавсен и гусле у музици коју сам писао за ТВ балет Камелеон. Он је то одмах прихватио и почео да изиграва гусле, а ја клавсен...“ 

Јалијашки простори

Вране су означиле крај сарадње Гордана Михића и Љубише Козомаре. Од тада је свако ишао самостално. Михић се сасвим окренуо телевизији и филму, Козомара је такође направио неколико сјајних ТВ серија, уређивао неколико листова, женио се, развео, пропадао...

„Та два талента су морала да се раздвоје“, објашњавао ми је Брана Црнчевић коме су скакавци такође појели године детињства у избегличком дому у Црљенцу:

„Из те болне претпоставке да се одвоје, дошло је до тога да им се судбине различито искажу. Тај драги Љубиша, чији је дар био озбиљан, имао је несрећу да буде домско дете, да не заснује породицу, мада је имао велику породицу пријатеља са којима је и на које је трошио време. Многи су говорили да га је погодио разлаз са Горданом Михићем. То није тачно. Распад увек боли обе стране, али када имате чврсту стазу, он временом постаје безначајан. Гордан је имао чврсту стазу и постигао апсолутан успех. Љубиша, клинац из дома које је у једном тренутку било зрелији од свог проблема, шепао је у неуспеху. Његов дар није пресахнуо, али од великог алкохола више није могао да се изрази.

Кад је био главни уредник 'Чика', цела редакција се уз њега пропила и то је била једно време најпијанија редакција у граду. Дар му је био потопљен у алкохол и није више био експлозиван као некада. Сећам се како га је тадашњи градоначелник Београда Бранко Пешић једном приликом позвао да му одржи буквицу због пића. Седели смо у клубу Градске скупштине, и он је Бранку и мени, у очекивању осмог коњака, дао реч да му је то последње пиће. Не сећам се колико их је још било после тога.“

У неколико ТВ серија, а прва и антологијска је била Леваци, исказивао је толико топлине за животне аутсајдере; толико нежности и свежине у Сијамцима, С ванглом у свет и Бабином унучету, да се чинило како и сам може на обе ноге. Слободан Новаковић је био драматург у ТВ Београд када му је Козомара, као свом другу из „Младости“ донео Леваке:

 „Текст је био такав да ту није имало шта да се одузме ни да се дода. Прича о малим неспретним лоповима била је део миљеа са периферије живота од којег је Козомара направио читав космос. Долазећи и сам из једног помереног света, Козомара је ту помереност претварао у уметност.“

Гиле Ђурић је то звао љубављу према „јалијашком“ простору:

„Волео је кафане око железничке станице, пристаништа, све последње шансе и сва места на којима је сретао ликове које је касније описивао. С правом је налазио да је то занимљивији свет од врсних уредних и угледних грађана који су бескрајно досадни и који се ужасавају када човеку фали зуб.“ 

Изазивање власти

Љубишу су пратили разни скандали. Једном је, средином седамдесетих, Београд два дана причао како ће га ухапсити заједно са Драганом Бабићем јер су нешто „лајали“ и вређали удовицу Милентија Поповића... Један од најбољих аутора на југословенској телевизији, са смешком се присећао:

„Било је то време када смо под алкохолом правили скандале. Скандали су се састојали у тражењу изазова, а изазов је био у дражењу што већег броја комуниста. Не знам како је Љубиша знао тако много људи који су имали тежину у власти. Мислим да је то била последица његове ужасне радозналости.

Једном ми је причао да му је Ранковић после свог пада 1966. преко некога понудио да напише мемоаре и рекао да се не боји да прича. 'Али ја се бојим, драги мој господине', узвратио је Љубиша и тада сам први пут видео да се озбиљно препао.

Прича коју спомињете догодила се једне ноћи када смо, наравно пијани, завршили у кући неког високог удбовца, где је гошћа била и удовица нетом преминулог Милентија Поповића, једног од прве десеторице на власти. После неког времена, та госпођа је кренула да 'поправаља' Љубишу и да му дели лекције из морала и идеологије, да му објашњава како је 'Чик' свињарија, што је за мене била права драмска прилика.

Извадио сам личну карту, рекао: 'Ово сам ја', и драо се на њу колико ме грло носи, све бранећи Љубишу, мада 'Чик' нисам нимало волео. Љубиша се само смешкао.

Онај удбаш је ћутао, не скидајући са лица ледени, а фини циничан осмех. Мора да је био неки сјајан полицајац, који нас je слушао по систему 'ове будале треба пустити до краја'. После се по Београду причало 'само што нас нису ухапсили', међутим ништа није било. Баш ништа.“ 

Љубиша је познавао Ратка Дражевића, тог „опаког, сировог, аутентичног и тим привлачнијег човека“, како га описује Бабић. У то време Дражевић је као пензионер, који се сасвим повукао из јавног живота, становао негде на Булевару револуције, али легенда о комунистичком хероју и плејбоју није изгубила на привлачности. Њих двојица су хтели да им Дражевић прича свој живот, да им призна све комунистичке злочине. Убеђивали су га, молили, Ратко је слушао, смешкао се, и на крају рекао: „Једите говна!“ 

Михић потврђује веродостојност легенде да је Козомара у „Топчидерској ноћи“, тада кафани на гласу, пребио 39 мушкараца. Гордан није веровао, али му је тадашњи шеф београдске полиције, кога је неколико дана раније, заједно са Љубишом, упознао на неком новинарском задатку, казао: „Онај твој друг пре неку ноћ сложио њих 39 у 'Топчидерској ноћи'“.

Са полицијом је Козомара често имао проблема једино због аутомобила. Стално је правио прекршаје, знао је да стигне у Нови Београд код Радета Шошкића у неком великом шевролету, без врата. Отпала му успут, јер је ударио у нешто. После тога га је Зоран Христић видео у колима, опет неким дугачким, америчким, којима је гепек био састављен са задњим седиштима. Објаснио је: „Код Осијека ме изнервирао неки Хрват, па сам убацио кола у рикверц и пуном брзином улетео у њега. Њему је горе него мени.“

Како је дете из дома успевало с таквом лакоћом да се дружи са писцима и умним главама, пробисветима и криминалцима, са политичарима, полицајцима...? Гиле Ђурић, и сам увек близу власти, има једноставно лаконско објашњење:

„То исто питање можеш да поставиш и за мог омиљеног Михиза. Био је највећи опозиционар, а седео је у управи ОФК Београда који је био чисто удбашки тим. Нису те две ствари биле тако далеко, као што су неупућени мислили. Ни онда, ни данас.“ 

Љубав с Душицом

Почетком седамдесетих, Љубиша се оженио Биљаном Мачић, потом Козомара, која је у то време била новинар Београдског програма Телевизије Београд. Није ишло. Међутим, међу бројним љубавима са познатим и непознатим београдским лепотицама, једна је посебна – веза са глумицом Душицом Жегарац, најболнијом лепотом југословенског филма. Сви су навијали за тај леп, занимљив, несвакидашњи пар. Душица је у то време била звезда која није знала шта би са тим:

„Имала сам 22-23 године, била сам бесловесна и потпуно несвесна свега што ми се догађа. Сећам се дана када сам га упознала. Довезао ме је својим колима заједно са фоторепортером у зграду 'Борбе', ваљда да се тамо нешто сликам за 'Спорт и свет', или због нечег сличног. Љубиша је све време ћутао, а ја сам у том профилу који је возио и ћутао, видела нешто.

Отишао је, а ја сам завршила у тадашњем клубу 'Борбе' са идејом да га чекам. До увече, до сутра ујутру, док га не сачекам. И предвече, после не знам колико сати гледања у врата, појавио се. Било ми је најприродније да човеку кога сам то пре подне упознала, дрекнем: 'Па, где си ти до сада?!' И то је било то.

Трајало је годину и по дана. Љубиша је хтео да се венчамо, да живимо заједно, а ја нисам била спремна на то. Знала сам да сам нашла правог човека, правог пријатеља, али сам се уплашила од могућности те реализоване приче. Бојала сам се да би ме то скренуло с пута на који сам тек крочила, а морала сам да га прођем и станем на своје ноге. Нисам знала како то да разрешим, осим да га оставим.

Тешко ми је данас да говорим како је то била моја велика или највећа љубав. То је било оно право. Нажалост, прерано смо се срели. Њему, рањеном и рањивом, била је потребна стабилност породице, био му је потребан неко ко ће га волети апсолутно сигурно и предано као што се воли дете. Била му је драматично потребна љубав у коју никада неће посумњати и коју никада неће изгубити. Претпостављам да је слутио како тако нешто, евентуално, постоји у мени. С друге стране, имао је ту дивну потребу да ме заштити, да брине о мени. Али, ја сам била збуњена, слуђена и тек сам кренула у потрагу за собом. И мени је био потребан неко ко ће ми у томе помоћи. Да смо тада обоје били свесни тога, да смо могли да разговарамо као што сада причам, остали бисмо заједно.“

Како то само случај удеси, Душица и Љубиша се после разлаза више нису видели. У истом граду су ходали истим улицама, али се никада нису срели.

Пола милиона „Чика“

Ако није писао, Козомара је правио новине. „Чик“, затим „Зум репортер“. Био је први краљ жуте штампе. Те новине су отварале неке табу теме, биле су својеврсна сатира тадашњих друштвених кретања, а уз то забавне и духовите. Пуританци, партијски апаратчици и приправници за будуће министре информисања данашњег типа, кад год не би имали топовско месо, „Чик“ или „Зум“ су им је били на дохват руке. Када је 1971. достигао тираж од 500 хиљада, „Чик“ је био прва новина која је опорезована као шунд.

Љубиша је окупљао младе сараднике и уводио их у посао. У једном тренутку се запалио да му Драган Бабић преведе књигу Историја мучења кроз векова како би је објављивао у „Чику“, тврдећи да „нема боље књиге за српске садисте“.

Како се запалио, тако је изгорео. Дигао је руке као да ништа није било. Све више је пио и све мање се виђао са некадашњим другарима. 

Тама на рубу града

Шта се догађало са тим „поносним, занесеним, можда најталентованијим човеком наше генерације“, како каже Михић? Где се изгубио онај фантаста, писац који је „представљао пуцањ у време, пуцањ у новинарству, пуцањ који није погодио мету“, како каже Црнчевић? Једно је сигурно: до краја живота сачувао је у себи топлину којом је бринуо је о бескућницима – псима, мачкама и људима.

Кад се уселио у кућицу у Хасанагиницој 6, одмах је довео вучјака Рекса и безименог мачка. После је имао птичара Бјука, керушу (вучјака) Аду... Душици Жегарац је поклонио једно бело штене, енглеског сетера, а кћер Драгана Бабића је уз штене добила и упутство, руком написано, које Бабић чува. На ружичастој шлајфни, крупна латинична слова исписана љубичастим фломастером:

„U Bremu piše – pse treba hraniti 2 x dnevno – zamašćenim kačamakom – to je najzdravije + kosti 1 x nedeljno. Kod Brema piše da tući i vikati na pse nije dobro. U stvari – pas sve zapamti – pamti bolje od ljudi. Usled toga može biti traumatizovan...“

У Хасанагинице 6 уселила се и тетка Даца, она иста код које је провео рат у Раљи и коју је пронашао после 20 година и довео да живи с њим. Сви његови другари су је волели, а Гордан Михић посебно:

„Била је сићушна, чаробна, блага, брижна, звала га је 'Љубишице, душо', или једноставно 'чедо моје'. Волели су се и бринули једно о другом на један фантастичан начин. Често би је ставио у кола и водио по Србији да обиђе места која је волела... Причала ми је да је за време рата, у Раљи, био несташно дете, али да је много помагао течи који је био без ноге. Набавио је, 1943. године, пса кога је назвао Хитлер, и једног дана кад су Немци банули у село, пас се ужасно разгоропадио, лајао је и скакао, а није нико смео да му изговори име... Једва су се спасили... Обоје су се до суза смејали кад су препричавали тај догађај.“

Бринуо је Љубиша и о неком дечаку, сирочету, „псићу луталици“ како га је упамтила Душица Жегарац. Бринуо је о свима, само је на себе све више заборављао. 

Крај

„Пријатељи су почели да га избегавају“, причао је Црнчевић. „Они зато и служе да вас напусте кад вам је најтеже. Јер, непријатељи вас тада држе јако чврсто. Љубиша је остао сам и продубљивао своју усамљеност. Одбачен, заборављен, он се правио да је одбацио и заборавио. Сећао се успеха, није га преувеличавао, а заљубио се и уживао у неуспеху. Није више имао ни кућу, ни пријатеље, имао је само сећање које га је терало на ново пиће да заборави. Кад сам га сретао последњих година, имао сам две паралелне жеље – да га саслушам и да побегнем. У зависности од ситуације у којој сам се нашао, радио сам једно или друго.“

Зоран Христић се у зиму 1984. године, пола године пре његове смрти, нашао у близини Козомарине куће и свратио:

„Доживео сам шок од којег нисам могао да спавам. Ограда је била разваљена, није било врата ни прозора, у први мах сам мислио да је кућа напуштена. Само једна просторија је била затворена, на прозору је било неко ћебе, а Љубиша је седео поред грејалице. Био је то најстрашнији филмски декор усред којег сам гледао несталог човека. Не знам да ли је имао педесетак кила, без зуба, непрепознатљив. Ипак, страшно се обрадовао. Ту су се мували неки мрачни мушкарци које сам једва одобровољио. Седели смо целе ноћи, причали. Ујутру сам отишао у радњу и донео пуно пића (то је тражио) и хране колико сам пара имао при себи. И остао тај цео дан. На крају ми је било пријатно. Он је, ипак, био мој свет. Увече сам дошао кући и звао Гилета Ђурића да му кажем како нам је друг готов и да помогнемо човеку да га не изгубимо.

После два дана звао ме је Козомара. И сада се узбудим кад се сетим тог тренутка. Нагрдио ме је, рекао да сам се погрешно умешао у његов живот, питао ме одакле ми то право... Оћутао сам. Вероватно је био пијан, али и сада могу да заплачем када се сетим тог разговора. Више се никад нисмо видели.“

Тог 30. јула 1984, Матија Бећковић је испред зграде „Политике“ срео Љубишу:

„Имао је на ногама пластичне сандале, једном руком је придржавао панталоне у којима није било каиша, а у другој је имао запаљену цигарету. Није имао зубе и не знам да ли је у њему било педесет кила. Рекао ми је да иде у 'Политику' да тражи Чеду Лакића како би му овај помогао да му запосли неког клинца на железници. Сетио сам се, док сам га гледао тако тужног, како ми је у 'Чику' причао да је бринуо и о младим домцима, устајао ноћу и покривао их. После сам чуо да је тог дана, у 'Шуматовцу', имао инфаркт на ногама и те ноћи умро.“

Преживели свагда имају право. И ту почиње дубока неправда која је слепа за страдалнике. Данас је лако заступати емотивно интониране коначне судове о њему. Неупоредиво је теже, међутим, залазити у подручје истине о Љубиши Козомари, којег је његов духовни ход, ивицом понора, одвео у физичку пропаст.

„Ти плава жена беху облаци који и даље пролазе пред мојим твојим његовим нашим вашим њиховим лицима“ – реченица с почетка Кортасарове приповести Ђавоље бале, која не поштује ни граматику ни синтаксу, јавља се јунаку приче као могућ начин приповедања који има амбицију да комплексност и вишезначност стварности пренесе на папир.

По мотивима преузетим из ове приче Микеланђело Антониони снимио је филм Blow Up, код нас познат под насловом Увећање. Био је то први филм који је Антониони снимио ван Италије и на енглеском језику.

Роберта Мишела, јунака приче Ђавоље бале – Француза и Чилеанца – мучи сазнање да „никада нећемо знати како то да испричамо“. Била је то и Кортасарова мука. Он је веровао да су речи изневериле човека, да не могу да репрезентују стварност на прави начин. „Речи су одговорне за олако искривљавање, сумњиво поједностављивање и јефтино надомештање мисли“, сматрао је. Граматика, синтакса и појмовни језик нуде тврде калупе у које стварност и осећања треба угурати као у Прокрустову постељу.

Кортасар је причу поредио с фотографијом, а роман с филмом. У есеју „Неки аспекти приче“ из 1962. године, он износи став да се фотографија и прича баве исечцима стварности – деловима који су ограничени форматом приче, односно ивицама фотографије и положајем објектива.

Та „брижљива ограничења“ – уколико се ради о добрим фотографијама и причама – доводе до експлозије „која широм отвара неку много пространију стварност, као нека динамична визија која духовно превазилази поље обухваћено објективом“, односно текстом приче. Кортасар, пасионирани љубитељ бокса, рекао је и да „кратка прича у свом ограниченом трајању може да победи искључиво нокаутом“.

У предговору за Сабране приче (Службени гласник, 2012) Кортасар каже: „Скоро увек, личности у овим причама прелазе, објашњиво или не, из свакодневног прихватања сопствене околине у неку зону где ствари више нису онакве какве се претпостављало да јесу.“ Такав је случај и у причи Ђавоље бале.

Роберто, пасионирани фотограф аматер, снимио је на некој париској локацији фотографију на којој, како му се чинило, старија жена заводи дечака. Касније постаје опседнут том фотографијом. Крене да је проучава и почне да увеличава неке њене делове. Ти поступци доводе до тога да цео призор добије ново значење.

Делови фотографије који су у другом или трећем плану почињу да дефинишу призор. Фигура и позадина заиграју плес седам велова који разоткрива мрачну истину која се не види на фотографији у њеном основном облику. Или је можда та „мрачна истина“ пројекција опскурних фантазама похрањених у глави посматрача? „Кроз свако гледање пробија се лаж“, закључује Роберто Мишел.

Антонионијева празна лица

Италијански синеаста Микеланђело Антониони славу и уважавање стекао је филмовима Авантура (1960), Ноћ (1961), Помрачење (1962) и Црвена пустиња (1964). Лепи, богати људи измучени аномијом, анксиозношћу и бесмислом протагонисти су тих филмова. „Осетљива празнина“, смештена иза њихових лица, усисава их као немилосрдна црна рупа.

Отуђени од себе и других, суочавају се с проблемима које је тешко дефинисати, а који би можда могли да се сведу на питање смисла, циља и оријентације. Њихове недоумице не могу се лако одредити. Не могу да им помогну, како је негде написано, ни Бог, ни психоанализа ни лудило. Они су без енергије, живе као зомбији.

Ричард Корлис је написао својевремено у магазину Тime да је у монденском Риму, много пре Џорџа Ромера, Антониони снимио Ноћ живих мртваца.

У складу с таквим ликовима је и стил режије. У Филмској енциклопедији Југославенског лексикографског завода из 1986. године, о Антонионијевом редитељском поступку пише:

„... Кадрови и секвенце врло су дуги, темпо радње врло је полаган, доминирају полутотали и тотали у којим често јунаке налазимо саме, сценографијом превладавају геометријски елементи, производи културе и цивилизације с којима су јунаци такођер изгубили додир, што све служи исказивању и сугерирању отуђења, тјескобе и испразности.“

Инсистирање на лепоти и привлачности јунака и ангажовање одговарајућих глумаца – Марчело Мастројани, Ален Делон, Жана Моро и пре свих Моника Вити – омогућило је Антонионију да „учини тескобу гламурозном, пасивност фотогеничном, ентропију забавном“. Могло би се рећи да је досада постала занимљива у његовим филмовима.

Swinging Лондон

Микеланђело Антониони је средином шездесетих година XX века дошао у Лондон да посети Монику Вити, своју омиљену глумицу, музу и бившу љубавницу. Она је тамо снимала филм Модести Блејз у режији Џозефа Лоузија. Том приликом се сусрео с разузданим градом. Лондон је тих година био поприште културне револуције. Хедонизам и оптимизам су прожели град.

Од суморне престонице једне распале империје, разорене нацистичким бомбардовањима, претворио се у разигран, шарени град препун музике, весеља и моде. Лондон су окупирали млади људи који су, двадесет година после Другог светског рата, славили живот, слободу и наду.

Лондон се љуљао у ритму рокенрола, музике која је била главни катализатор многих друштвених и историјских промена. Надахнути журналисти су тај период назвали „Swinging London“.

У интервју који је дао магазину Плejбоj после премијере филма Blow Up, Антониони је рекао да је био одушевљен Лондоном: „Свидела ми се срећна, опуштена атмосфера града. Људи су били ослобођени предрасуда, слободнији. Био сам импресиониран.“

Схватио је да је све оно што је дотад радио било некако ограничено. „Осетио сам да су ми потребна нова искуства, нови људи, да треба да научим нове ствари“, рекао је док су му фацијални тикови, од којих је патио од најранијег детињства, прелазили лицем. Тако је започела Антонионијева лондонска авантура која је довела до Увећања.

Увећана стварност

У уводној белешци за сценарио филма Blow Up Антониони је записао: „Идеју за филм добио сам док сам читао приповетку Ђавоље бале Хулија Кортасара. Није ме толико занимала радња, колико механизам фотографије. Одбацио сам је и написао нову, у којој је тај механизам добио другачију тежину и значење.“

У том послу имао је велику помоћ свог поузданог сарадника Тонина Гуере, италијанског песника и писца. И Едвард Бонд, велики британски позоришни аутор, дао је свој допринос. Он је писао дијалоге на енглеском језику.

Прича је измењена утолико што је радња премештена из Париза у „swinging“ Лондон. Главни јунак је Томас, арогантни и цинични модни фотограф. Многи мисле да је његов лик конципиран према Дејвиду Бејлију, чувеном модном фотографу.

На спорној фотографији из приче сада нису жена и дечак већ старији, проседи мушкарац и девојка. Током лабораторијске манипулације Томасу се учини да се у грмљу иза споменутог пара види човек с револвером... и тако даље.

Филмове не треба препричавати јер се слике не могу превести у речи, сматра Антониони: „Овај филм је као зен, оног тренутка кад га објасниш ти си га издао.“

У причи Апокалипса у Солинтенамеу Хулио Кортасар, који је и њен главни јунак, каже да су му на конференцијама за новинаре најчешће постављали питање: „Шта се десило да Blow Up буде толико различит од твоје приче?“

Да ли овакво питање сугерише незадовољство променама које је Микеланђело Антониони са својом екипом урадио? Не знам одговор. Мени се чини да промене и нису толико велике, односно да је суштина остала иста. Ако се сетимо како је Дон Зигел са својом екипом изменио Хемингвејеву причу Убице у истоименом филму из 1964, онда ово што је Антониони урадио заиста није много.

Узгред, прича Апокалипса у Солинтенамеу бави се сличном или истом темом као и Ђавоље бале: односом између фотографије и стварности. Снимци на којима су усликана платна наивних никарагванских сликара-сељака изненада се претварају у фотографије које приказују зверства која су хиспаноамерички диктатори чинили над својим поданицима.

На питања какво место филм Blow Up заузима у његовој филмографији Антониони је одговорио:

„Blow Up се радикално разликује од свега што сам до сада радио. У мојим претходним филмовима покушао сам да истражим однос између две особе – најчешће њихове љубавне односе, крхкост њихових осећања итд. У овом филму (Blow Up) те теме нису важне. Овде је фокус на односу између индивидуе и реалности – ствари које их окружују. Нема љубавних прича у овом филму.“

Револвер у жбуњу

Централна сцена филма је она у којој Дејвид Хемингс, који глуми Томаса, у фото-лабораторији манипулише фотографијама, снимљеним у парку Марион у Чарлтону, у југоисточном Лондону. Та сцена траје око десет и по минута. Без музике и речи, само природни шумови.

Фотографија – која приказује девојку (коју глуми Ванеса Редгрејв) и старијег проседог мушкарца у неком необичном односу, који сугерише разне ствари од флерта до безазлене шетње – бива током тог процес претворена у игру светлости и сенке, црних тачака и зрнастих белина. Ствар постаје апстрактна, замућена, несхватљива. Из тих нејасних слика израња нова реалност. Томас схвата да је можда снимио убиство.

Ово лабораторијско путовања кроз слику ка новом значењу, односно новој реалности, може се схватити и као пандан интрасубјективном трипу током којег индивидуа залази у удаљене кутке свог унутрашњег света и тамо открива мрачне истине, скривене тајне и заборављена сећања. Увећани фотоси налик су алтернативним Роршаховим мрљама.

Људи се тешко носе с неодређеностима (horror vacui), пише у дебелим психолошким књигама. У процесу осмишљавања неодређеног ослањају се на „доминантне склоности“ у својој личности. Уобличавајући неуобличено, човек стимулусу даје „свој сопствени лик“.

Треба скренути пажњу на још једну сцену. На ону у којој разговарају Томас и сликар Бил, кога глуми Џон Кастл. На почетку филма, после гротескног фото-сешна с Верушком и другим манекенкама, Томас одлази код сликара Била. Бил му показује слику на зиду атељеа и каже: „Ово је настало пре пет или шест година. Слике немају никакво значење кад их сликам. Само збрка. Тек касније ствари се сложе и претворе у нешто. То је као кад у кримићу откријеш траг.“

То је права најава будућих филмских збивања и наговештај сазнања да уметничка дела имају самосталан живот и аутентичну унутрашњу динамику.

Лондонскији Лондон

Сниматељски посао у филму Blow Up обавио је Карло Ди Палма, с којим је Антониони већ сарађивао у свом првом филму у боји Црвена пустиња. Урадио је прворазредни посао. Лондон никада није тако изгледао.

„Обојио сам дрвеће, улице, куће... Учинио сам да тај мали део Лондона изгледа лондонскије него сам Лондон.“

Ди Палмина камера учинила је да трава буде зеленија, улице сивље а телефонске говорнице црвеније. Ако томе додамо и извесно декириковско својство које имају снимци лондонских улица, онда можемо рећи да је Ди Палма био најпоузданији режисеров сарадник. Меланхолија и метафизика улице била је „ухваћена“ филмском камером. Требало је само пустити да прича крене.

Легендарни амерички филмски критичар Роџер Еберт објавио је 1998. године тродневну анализу, кадар по кадар, овог филма. Та анализа га је довела до закључка да је Blow Up, ослобођен хајпа и моде, аутентично ремек-дело филмске уметности.

Безосећајни свет модне фотографије, групи девојке, зомбирана рок публика, сомнамбулне наркоманске сеансе и главни јунак са „мртвом душом“ само су кулисе за један сјајан саспенс-филм чија је магија обузела славног критичара и није га пуштала до краја.

Биоскоп „Пионир“ у Крагујевцу

Филм који филмски критичар гледа три дана и анализира кадар по кадар, и поред истог наслова, није онај филм који пасионирани гледалац гледа у биоскопу. Анализа уметничког дела дубиозна је ствар. Гешталт психолози имали би штошта о томе да кажу.

Гледалац који плати карту, уђе у биоскопску дворану, одгледа филм, изађе из сале и оде на пиће са друштвом да би продискутовали о филму који су гледали, прави је судија о вредностима филма. Зато, поучени Кортасаровом склоношћу ка фантастици, укључујемо времепловну машину и идемо у шездесете године XX века, у биоскоп „Пионир“ у Крагујевцу.

Тамо, у седмом реду десно, на седишту број три затичемо једног гимназијалца како нетремице буљи у биоскопско платно на којем пролазе слике из Увећања. Како из те перспективе изгледа први Антонионијев филм снимљен ван Италије и на енглеском језику?

Тинејџерској популацији у тадашњој Југославији, већ опчињеној рок музиком која је долазила с Британских острва, филм Blow Up је пружио прву прилику да види како изгледа и шта се дешава тамо где та музика настаје.

И шта смо видели седећи на климавој столици крагујевачког биоскопа?

На почетку филма видимо групу младића и девојака како, офарбаних лица, обучени као кловнови, натоварени на неки џип, јуре кроз Лондон и од пролазника траже новац. Кажу да се ту радило о ритуалу познатом у то време као „rag“ – лондонски студенти тако су скупљали новац за добротворне активности.

Разуздани студенти пролазе поред уштогљених Енглеза, забрађених часних сестара обучених у бело, смешних војника са огромним шубарама који гротескно марширају испред неке зграде, скитница и клошара, који после ноћи проведене у неком свратишту излазе на лондонске улице које су њихов једини дом. Осећамо да су то паралелни светови који се нигде не додирују. Класно друштво, социјални стратуси.

Касније нас филм води у атеље главног јунака Томаса у којем затичемо дугоногу Верушку, легендарни фото-модел из тог доба, и остале кракате манекенке.

Присуствујем фото-сешну који се претвара у некакав декадентни, месечарски игроказ. Манекенке као да нису живе, као да су лутке из излога. Верушка са својим огромним, дустабанлијским стопалима као да није човек, већ некакав андроид из лабораторије лудог научника.

Пажњу привлачи Томасов аутфит: беле фармерке, тзв. челси чизме, светлоплава кошуља итд. Била је то типична униформа припадника субкултурне групе „мод“. Њихова уредност била је „доведена до тачке апсурда“. Они су поткопали конвенционално значење „крагне, одела и кравате“. Нема филма који је тако добро приказао мод стил као што је филм Blow Up, писало је у магазину GQ.

Поломљена гитара на богаташком зиду

Из биоскопске перспективе чини ми се да је главна сцена у филму она са свирке бенда The Yardbirds. Главни јунак, стицајем околности улази у клуб „Ricky Tick“. Тамо затиче жесток бенд на сцени. То су The Yardbirds – са Џефом Беком, Џимијем Пејџом и Китом Релфом. Они из све снаге свирају нумеру „Stroll On“, која представља њихову слободну интерпретацију класичне рок песме „The Train Kept A-Rollin’“.

Публика је у кататоном ступору, нико се не помера, лица су укочена и празна, као зомбији су. Касније се као посебан куриозитет помињала чињеница да су у публици били млади Мајкл Палин, касније познати монтипајтоновац, и Џенет Стрит-Портер, касније позната новинарка и јавна личност.

Елем, појачало почиње да крчи и Џеф Бек у лудистичком бесу разбија гитару о патос. Делове баца у публику. Публика одједном оживи, ступорозни табло виван претвори се у узаврели „мош пит“. Једни газе преко других, отимајући се за поломљене делове инструмента.

Томас, кога не занима ни музика ни бенд на сцени, одједном се укључи у отимачину. Успе да се докопа врата гитаре. Руља крене ка њему да му га отме. Он бежи из клуба на улицу.

На улици, далеко од разуздане гомиле, Томас погледа део поломљене гитаре, слегне раменима и баци га на тротоар. Шта ће му та бесмислена крхотина? Имала је некакву вредност док су је други желели. Сада, на улици, поломљени гитарски врат је безвредан. „Мрачни предмет жеља“ претворио се у ђубре.

Много година касније, у филму Ванила скај Пенелопа Круз ће рећи Тому Крузу: „Ето шта је остало од рокенрола – поломљена електрична гитара на богаташком зиду“.

Ова сцена најбоље показује да Антониони није могао да побегне од себе. И поред првобитног одушевљења Лондоном и његовом „swinging“ атмосфером он је, вођен својим артистичким инстинктом, иза младалачке помпе, свеприсутне моде, тренди атмосфере и помаме открио празнину, отуђеност и самообману.

Blow Up је требало да буде ода једном добу и једном граду. Оно што, међутим, филм открива је „неизрециви бесмисао“ који све прожима. У животу главног јунака ништа нема смисао. Што се више приближи ономе што сматра да је истина, то ствари постају замршеније, нејасније и несхватљивије.

На крају филма група пантомимичара „игра“ тенис. Без лопте и рекета. Само покрети који сугеришу прави меч. У једном тренутку непостојећа лопта откотрља се до Томаса. Он не зна шта да ради. За тренутак се двоуми. Онда се сагне, дохвати лопту које нема и врати је играчима који то нису. Зашто да не? Ионако је све привид, ничег нема. Свет у којем живи главни јунак филма Blow Up саздан је од празнине и лажи. Онда Томас нестане. Остане само зелена ливада. Тамо где је био Томас појављује се позната реч: „The End“.

После краја

Ђавоље бале из наслова Кортасарове приповетке, која је инспирисала филм Blow Up, неки зову и девичанска паучина. Тако каже Роберто Мишел, јунак приче. Два имена указују на два различита аспекта исте ствари. Ђаво и девица, лаж и истина, илузија и стварност, трепере у нашим чулима, претварају се једно у друго:

„Истина је трик који око игра са умом. Као што 24 сличице у секунди пропуштене кроз биоскопски пројектор даје утисак континуираног кретања.“

Стварност не постоји. Она је оно што неко одлучи да јесте.

Blow Up  илити Увећање типичан је арт-филм. На опште изненађење имао је велики биоскопски успех. Његов буџет је био нешто мањи од два милиона долара. Зарадио је око двадесет милиона долара. Више од десет пута него што је уложено. Ричард Корлис је израчунао да је двадесет зарађених милиона 60-тих година XX века исто што сто двадесет милиона 2007. године.

Овo дeлo је на неки начин изменило историју филма. Појавили су се нове теме, нови режијски поступци, нове амбиције. Кополин филм Прислушкивање (The Conversation, 1974) и Де Палмин Пуцањ није брисан (Blow Out, 1981) не би постојали без Антонионија и његовог дела.

Чини се да је најбољи омаж филму Blow Up направио Дарио Арђенто својим делом Тајна напуштене куће (Profondo Rosso, 1976), у којем такође Дејвид Хемингс игра главну улогу. Арђенто не само да је одао почаст Антонионију и његовом филму већ је истовремено трансформисао жанр тзв. giallo трилера и искористио хорор као платформу за медитацију о природи филмске уметности.

Антониони је рекао да је све своје филмове снимио „из стомака“, само је Blow Up снимио „из главе“. Церебрална природа није штетила филму, није га удаљиле од публике. Blow Up је филм с тајном. Целулоидни палимпсест. Иза приказаних слика и испричаних прича појављују се друге слике и приче у нескладу са оним што је у првом плану. Гледалац није пасивни посматрач, већ активни учесник. Трагач за скривеним значењима. Ни после оволико деценија тајна није откривена.

Потрага се наставља. 

_____________

Да ли је то заиста било тако и даље представља загонетку. Једна од најславнијих европских глумица између два светска рата – што се тиче Југославије сасвим сигурно најпознатија – повукла се из кинематографског света на врхунцу каријере. Док су једни њено повлачење тумачили несналажењем у новој епохи звучног филма, други су је образлагали атмосфером у Немачкој (где је снимала филмове) у време успона нацизма, која се Ити Рини нимало није допадала па је због тога својевољно напустила филмску индустрију.

С треће стране стоји прича о њеној жељи да напусти нестални филмски свет удајом за српског инжењера, који је од ње захтевао да изабере између холивудске славе и породичног живота, а Ита Рина је одабрала ово друго.

Иронично, њено име је данас више остало упамћено по честим „појављивањима“ у укрштеним речима него по филмским улогама. („Наша позната глумица Ита...“ 4 слова.)

Одрастање у Дивачи

Ита Рина је рођена 1907. године у градићу Дивачи, недалеко од Трста, у породици Марије и Јозефа Кравања. На крштењу је добила име Италина Лида, али су је сви звали скраћено Ита или Ида. Некадашње сеоце на крашкој висоравни, већински насељено Словенцима, доживело је велику трансформацију средином 19. века изградњом железничке пруге од Беча до Трста, поставши чвориште у коме су се одвајали возови за Ријеку, Трст, Пулу и Венецију. Међу људима запосленим на железници у Дивачи био је и Итин отац Јозеф.

Ита је имала безбрижно детињство, како је касније говорила. Била је пасионирана љубитељка кликера које је играла с дечацима, па је добила надимак „Девојчица с кликерима“, који ће је и касније пратити. Тако је назван и документарац Deklica s frnikulami Силвана Фурлана, који је о њој снимљен 1997. године. 

С почетком Првог светског рата Дивача се нашла на линији фронта, а породица се преселила у Љубљану, где је њен отац добио премештење.

Ита у Љубљани креће у школу, потом у гимназију, али јој школа баш и не иде – у Женској гимназији понављала је трећи разред. Али зато редовно одлази у позоришта и биоскопе и интересује се за свет глуме. У подруму породичне куће за вршњаке у комшилуку приређује сопствене позоришне представе, за које обезбеђује костиме и сценографију.

Несуђена мис Југославије

Итино интересовање за глуму, позориште и филм њена мајка није подржавала, а када је након изненадне очеве смрти 1926. године породица остала без редовних прихода, Ита се запошљава као службеница у једној љубљанској банци.

Али, попут многих девојака, она је и даље маштала о томе да постане глумица или балерина, а за то је осим природног талента, како је написао Саша Ердељановић, поседовала и нешто због чега су јој њене вршњакиње завиделе – необичну, сањалачку лепоту. 

А онда је дошао преокрет. У љубљанском новинама изашао позив за „такмичење у лепоти“ који је организовала америчка филмска дистрибутерска кућа Фанамет. Победници на овом „Конкурсу са филмску звезду“, како су медији најављивали, следио је ангажман у филмској индустрији и учешће на такмичењу за мис Европе које је требало да се одржи у Бечу. Иту су за такмичење пријавили пријатељи, пославши њене фотографије.

На конкурс се јавило преко 1.000 девојака, а после строге селекције међу седам најлепших Југословенки уврштена је и Ита. Следило је финале у Загребу на коме су изабранице требало да се лично појаве. Слава је дошла преко ноћи.

„Тада је код моје мајке дошла цела делегација новинара, сликара, познаника...“, причала је Ита касније. „Убеђивали су је да ме пусти да одем у Загреб. Обећали су јој и да ћу се вратити, јер је тамо требало да идем само да докажем да заиста постојим и да моје фотографије нису измишљене.“

Коментаришући изглед изабраница уочи финала, једни су били одушевљени лепотом девојке из Љубљане по имену Ида Кравања, али други, међу којима и репортер Времена, сматрали су да Ити више одговара улога мајке и домаћице него филмске звезде.

На крају, Ита је на мајчин притисак отказала учешће у финалу одржаном у загребачком хотелу „Еспланада“. За најлепшу Југословенку изабрана је Штефица Видачић из Загреба, другу награда је освојила Нада Погачник из Љубљане, а трећу Даница Живановић из Београда.

Штефица Видачић је следеће године у Берлину победила на избору за мис Европе, одиграла неколико улога на филму, али без већег успеха. Итин пут је био другачији.

Бекство у Берлин

Иако се Ита није појавила у финалу избора за мис Југославије, Алфред Милер, власник загребачког биоскопа „Балкан Палас“ проследио је њене фотографије берлинском филмском продуценту Петеру Остермајеру, сматрајући да од ње ипак може испасти филмска звезда. Није погрешио. Убрзо су из Берлина стигле понуде за пробно снимање.

Мајка је била ужаснута, али Итина воља је била јача. Уз подршку породичних пријатеља укрцала се на воз за Берлин, слагавши мајку да путује у Корушку. Касније је говорила да јој је то био најстрашнији тренутак у животу и да се због њега кајала јер јој мајка никада није опростила ову „издају“.

Али места за грижу савести у том тренутку није било. У Берлину су је сачекали представници филмске куће „Остермајер“. Пробно снимање је описала овако: „Осветлили су ме рефлекторима. Камере су почеле да зује... Неки потпуни странци пиљили су у мене, дошаптавајући се. Говорили су ми да вриштим, да се смејем, да машем, да плачем. Мислим да сам најприродније изгледала у сценама у којима сам плакала. Било је довољно само да помислим колико сам далеко од куће и како сам обманула мајку...“

Примљена је. У наредним недељама Ита је усавршавала немачки језик и убрзано похађала часове глуме, јахања, плеса… A oнда је, свега три месеца након бега из Љубљане, стигла и прва улога.

Шта то деца крију од родитеља

Ита Рина је дебитовала на филму јуна 1927. малом улогом у остварењу Шта то деца крију од родитеља (Was die Kinder ihren Eltern verschweigen) редитеља Франца Остена. Наслов филма је био симболичан, узимајући у обзир начин на који jе до улоге дошла.

Само снимање је за Иту било трауматично, како се касније присећала: 

 „'Не знаш да ходаш', викао је режисер. Сву своју снагу усмерила сам на што грациознији ход, док сам у себи мислила: 'Како је могуће да ја, која сам се три пута попела на Триглав, одједном нисам у стању да ходам. Морам да признам да су ти први кораци у филму били тежи од било ког опасног планинарења.“  

Прилика за прву већу улогу дошла је убрзо. Услов продукцијске куће „Културфилм“ био је да промени име. Овако се сећала тог тренутка: 

„На крштењу сам, по старом римокатоличком обичају, добила два имена. Звала сам се Италина Лида. Касније су филмски редитељи тражили да променим име и ја сам своје име Италина раставила, а уместо л мислила сам да ће бити боље да стоји звучно р.“

Прва улога коју је Ида Кравања одиграла под именом Ита Рина била је улога француске плесачице у филму Двоје под небеским сводом (Zwei unterm Himmelszelt), за чим ће уследити нове понуде. У прве две године у Берлину ће снимити укупно шест филмова у којима ће тумачити споредне улоге. У наслову Евине ћерке (Evas Töchter, 1928) играће заједно са мис Југославије и Европе Штефицом Видачић која је наступила под филмским именом Штефи Вида.

Њена каријера полако иде узлазним путем, а нарочито скреће пажњу на себе већом споредном улогом у филму Последња вечера (Das letzte Souper) Марија Бонара. 

Почиње да живи у берлинском отменом крају Шарлотенбург, учествује у културним догађајима немачке престонице и одлази на пријеме у југословенску амбасаду, а у кафеу „Кениг“ на Унтер дер Линдену упознaje ce и ступа у везу са Миодрагом Ђорђевићем, студентом на берлинској Политехници. 

Еротикон

Продукције јој нуде нове улоге, али она жели да се отргне из шаблона филмске лепотице у који су је укалупили. Одбија улогу у филму Виктора Туржанског Волга, Волга о руском козаку Стењки Разину, али прихвата понуду од стране тада мање познатог чехословачког редитеља Густава Махатија за главну ролу у филму Еротикон.

Овако то сама описује:

„У филму Волга, Волга јесте била главна улога, јесте лепа жена, али то је улога која ништа не даје... За улогу у Еротикону сам осетила нешто, што се каже, или џа или бу, или јеси или ниси. Ја сам онда потписала уговор за тај филм, на изненађење Остермајера и Туржанског, иако сам код њих била ангажована. Чак нисам имала право на то. А толико је то било јако у мени, да играм у Еротикону, да сам збиља осетила да или ћу се са овом улогом пробити, или ћу са улогом код Туржанског још годинама тумарати, играћу и даље као лепа жена, и ништа даље. Осећала сам да такву одлуку морам да донесем.“

Одлука јесте била ризична, како због одласка из сигурне продуцентске куће, тако и због потке филма, али се, испоставиће се, итекако исплатила.

Као што се и очекивало, филм је изазвао сензацију. Прича о ослобођеној сексуалности жене која због љубави и страсти напушта наизглед складан брак, ражестила је пуританце.

Иако из данашњег угла филм делује прилично бенигно, фокус на Итину сензуалност, призори њених фацијалних експресија и обнажених делова тела у крупном плану, били су до тада невиђени на великом платну. Готово једногласно мишљење критике било је да је успех филма пре свега лежао у Итиној глуми.

„Махати ме је сигурном руком водио кроз различита психолошка стања у филму. Волела сам и презирала, чезнула и мрзела, била сам срећна и тужна, била сам дама и једноставна девојка...“, говорила је Ита о искуству рада на овом филму.

Еротикон није избегао цензорске маказе (пред премијеру филма у Прагу цензура је забранила неколико сцена), а након почетног успеха филма покренута је кампања за његову забрану. Кампања је нарочито бурна била у Француској, где је опат Бетлем, утицајан француски свештеник тог доба, написао:

„Прво леже једно поред другог, а затим једно на другоме... Тачно је да им прекривач сакрива фигуре, али свакако им не сакрива покрете... Лице сваког протагонисте приказује се посебно и у крупном плану, нарочито Итино лице, и у њему гледалац без сумње препознаје узбуђење, затим израз стрепње помешане са чежњом, па бол и на крају... Црвеним док описујем ове призоре.“

Публика није црвенела већ је нахрупила у биоскопе. Од премијере у Прагу 1929, филм је приказан у готово свим европским земљама, укључујући и Југославију. Премијерама у Београду и Љубљани присуствовала је и Ита Рина. Стотине обожавалаца су филмску звезду сачекале на београдској железничкој станици и отпратиле је до хотела. Дочек Ите Рине је упоређиван са краљевским, а Еротикон је у историји кинематографије остао упамћен као један од пионира еротског филма.

„Или Холивуд или ја“

Крај 1929. године је обележила сарадња са чешким редитељем Карелом Антоном на филму код нас преведеном као Обешеница (Tonka Šibenice), екранизацији дела Егона Ервина Киша. Улога проститутке која пристаје да испуни жељу осуђеника на смрт и да проведе ноћ с њим пре егзекуције још више је учврстила њену славу. Иако су дијалози за овај филм накнадно снимљени и накалемљени на неми филм, он се данас сматра првим чешким звучним филмом.

Од филмске лепотице постала је карактерна глумица, како је писала тадашња европска критика. 

Нови успеси су крунисани уговором са берлинском продуцентском кућом „Меркур“ по ком је добила главне улоге у четири филма годишње и хонорар од 15.000 немачких марака месечно (у данашњој вредности преко 50.000 евра месечно). Поређења ради, месечна плата висококвалификованог радника у Берлину тада је износила око 200 марака.

Године 1930. снима чак шест фимова, међу којима су Валенина свадба, Краљ валцера и Валови страсти. Иако ова остварења нису доживела ни приближну славу Еротикона, била су комерцијално успешна, а Ита је њима учврстила статус велике глумачке звезде. А онда долази до преокрета. Ита Рина не снима ништа три године, а онда полако нестаје са филмске сцене.

По једнима је узрок гашења њене каријере био долазак звучног филма, што се десило многим звездама немог филма. Ита Рина је немачки говорила са јаким акцентом, као и српски уосталом, али у неколико тон-филмова у којима је играла и који су имали комерцијални успех, то јој давало шарм егзотичног и другачијег, како су писале тадашње новине.

И сама је била скептична у вези звучног филма. „Ја не волим тај говорећи, или боље рећи брбљиви филм. Он квари уметност и ја верујем да ће он морати ишчезнути“, рекла је у интервјуу београдској „Правди“ новембра 1931. године.

Ипак, њено постепено повлачење из света филмске индустрије на врхунцу славе и након само четири године активне глумачке каријере било је превасходно лична одлука.

Наиме, 1931. Миодраг Ђорђевић, њен вереник, завршио је студије у Берлину и одлучио је да се врати у Југославију. Баш у том тренутку Ита је добила понуду да пређе у Холивуд, али вереник јој је поставио ултиматум: „Или Холивуд или ја.“ 

И Ита Рина је изабрала њега. И не само то. Како би могла да склопи црквени брак, почетком 1931. године у руској цркви у Берлину прешла је у православље. У једном интервјуу то је овако описала:

„Хтела сам да се зовем Љубица, али руски поп није дозвољавао то име. Предлагао ми је да име буде по руски – Љубов. Кад нисам могла Љубица, нисам хтела ни Љубов. На крају... добила сам име Тамара. Али, у том тренутку за мене није било важно име. Знала сам да ћу до краја живота бити Ита Рина.“

Европска звезда у Београду

Прелазак Ите Рине, сада Тамаре Ђорђевић, у Београд био је права сензација. Венчању ње и Миодрага у априлу 1931. године присуствoвaле су стотине радозналаца, који су опседали Вазнесењску цркву желећи да виде славну глумицу. 

Миодрагови родитељи, поготово његов отац Милан који је био запослен у Министарству пошта Краљевине Југославије, били су скептични због синовљевог избора и Итине професије и популарности, али су се и они и Београд временом навикли на присуство донедавне европске филмске звезде.

Ита је у неколико наврата покушала да помири породични живот и професионалну каријеру, и то тако што би стране филмске продукције довела у Југославију. Томе је погодовала и одлука државе да развије филмску индустрију.

Како бележи Александар Саша Ердељановић, Ита Рина је тумачила главне роле у три копродукциона филма (два са немачким, а један са чешким партнерима) који су, осим чисто уметничких побуда, имали за циљ промоцију Краљевине Југославије и њених природних и туристичких богатстава, нарочито Јадрана и Црне Горе. „Значајно је да су јој у сва три филма партнери били глумци југословенског порекла – Словенац Хинко Нучић у Фантому Дурмитора Ханса Натгеа из 1932. године, Хрват Звонимир Рогоз у филму А живот тече даље Карла Јунгханса и Ф.В.Крамера из 1935. године и Србин Светислав-Иван Петровић у Принцези корала Виктора Јансона из 1937. године. Најславнији међу њима, Иван Петровић, био јој је партнер и у њеном последњем филму снимљеном пред избијање Другог светског рата Трговци девојкама (Централа Рио), Ериха Енгелса из 1939. године, после кога се дефинитивно вратила у отаџбину.“

„Фантом Дурмитора, дабоме, био је мала копродукција, наши су давали услуге“, причала је за Радио Београд. „Стално сам се борила с тим да код нас нешто озбиљно снимамо. И Хипотекарна банка се укључила. Онда долази филм А живот тече даље, то је био чешки филм, опет са нашим услугама. Затим Принцеза корала... Да није дошло до Другог светског рата, верујем да бисмо код нас створили озбиљну продукцију. Снимала сам баш пред рат. Ја сам збиља тежила да код нас нешто створимо.“

Иако су ови филмови били амбициозно замишљени, једину значајнију европску рецепцију имао је филм А живот тече даље, премијерно приказан на фестивалу у Венецији, али је и ово остварење касније пало у заборав.

Како би се привукле младе и лепе глумице за рад на филму, Ита Рина је у Београду организовала и избор за мис Југославије. Поред ње, у жирију је био и Бранислав Нушић, о чему је остао забележен снимак који се данас чува у Југословенској кинотеци. Ита је нудила Нушићу да напише сценарио за филм са југословенском тематиком, али од тога није била ништа.

Често је учествовала у хуманитарним активностима о којима су новине опсежно писале. Њена добротворна представа намењена изградњи Дечијег санаторијума у Сремској Каменици коју је премијерно одиграла на Белом двору првог дана Божића 1936, у присуству краљице Марије и њених синова, а затим и на сцени Народног позоришта, изазвала је велико интересовање. Године 1939. године пријавила се на курс Црвеног крста за болничарку и волонтирала у београдским болницама. Тадашње Време ју је назвало „најлепша санитеткиња Београда“.

Била је и узор многим женама тог времена. Од сиромашне девојке постала је светски познато глумачко име и независна жена која се Београдом возила у сопственом аутомобилу, редовно посећивала хиподром и друштвене догађаје, о чему су новине редовно извештавале.

Последња улога у Берлину и окупација

Године 1939. прихватила је улогу у филму Централа Рио и вратила се привремено у Берлин. Али проблем је био у томе што то није био онај Берлин од пре десет година у коме је била звезда. Снимање је започела у јуну 1939, у време грозничавих припрема за почетак рата. Атмосфера је била прилично напета, сведочила је касније, поготово за њу која је била неаријевског порекла. Итина ћерка Тијана Ђорђевић је у једном интервјуу испричала да је њеној мајци амбасадор у Берлину Иво Андрић саветовао да се спакује и што пре напусти Немачку. Одмах након завршеног снимања, у јулу 1939. вратила се у Југославију. 

За нешто више од месец дана почео је Други светски рат.

О филму више није било ни речи. Ита 1940. године рађа сина Милана, а онда рат стиже и у Југославију. Породица се пocлe шестоаприлског бомбардовања Београда сели у Врњачку Бању, где, с мањим прекидима, живи до краја рата.

„За време рата живели смо тешко...“, препричавала је ћерка Тијана, рођена 1943, породичне успомене из рата. „Мајка је носила џакове брашна на леђима, продавала прстење и накит будзашто, да би нас прехранила. Чак је и оца извукла из затвора на Бањици, где је завршио зато што је у кафани рекао да ће Хитлер проћи као Наполеон у Русији.“

По завршетку рата, Ита Рина се ставила на располагање новим властима. Њен несумњиви антифашизам и југословенско опредељење које је задржала до краја живота, отшкринула су јој врата новог света.

Ушла је у преговоре за улогу у једном од првих послератних филмова У горама Југославије, али од тога није било ништа, као ни од улоге у филму Жоржа Скригина о стрељању у Крагујевцу чије снимање је прекинуто услед размимоилажења Скригина и продукције.

Године 1948. добила је место саветнице у новооснованом Авала филму. Њен главни задатак био је успостављање контаката са иностраним продуцентима и рад са неискусним режисерима. То је довело и до трзавица, па су јој у Авала филму 1951. запретили отпуштањем, након чега она пише писмо Титу, у коме се, поред осталог, жали на потцењивачки однос према њој и каже: „Нисам упропастила ниједан филм својим радом, у неколико случајева сам чак и спасила гори филм својим трудом и глумом. Нико се није сетио да ме позове да учествујем у неком филму, иако су знали да сам једина филмска глумица у Југославији.“

Жалба је усвојена, она остаје у Авала филму, а затим одлази на место саветнице за корпродукције у тек основаном Ловћен филму.

На великом платну се појавила само још једном, у епизодној улози у научнофантастичном филму Вељка Булајића Рат из 1960. године (на енглеском дистрибуиран као Atomic War Bride), антиципацији надолазеће нуклеарне апокалипсе и атомског рата према сценарију Чезареа Заватинија.

Тих година је одлучила да је дошло време за пензију. Пошто је читав живот патила од астме, с мужем је купила кућу на мору, у Будви, где је живела наредне две деценије. 

У сећањима ћерке Тијане њихов породични живот ипак није био досадан. Како се Итин син преселио у Немачку, породица је често путовала тамо, а током тих посета Ита се виђала са предратним колегама.

Последње године живота провела је негујући мужа Миодрага, оболелог од склерозе. Преминула је у мају 1979. године, недуго по катастрофалном земљотресу у Црној Гори. Сахрањена је у мужевљевој породичној гробници на Новом гробљу у Београду, недалеко од гробног места Боре Станковића.

На споменику јој стоји уписано и уметничко и породично презиме – Рина и Ђорђевић.

Заборав и сећање

Како је време пролазило, име Ите Рине све више је тонуло у заборав (изузев у укрштеницама), а медији су се тек спорадично сећали глумице која је важила за једну од највећих нада предратне европске кинематографије. Тек крајем 20. века, када је дошло до ревалоризације првих деценија кинематографије, у којима је филм Еротикон оцењен као превратничко остварење, и Ита Рина је почела да се помиње као иконична фигура немог филма.

Крајем деведесетих поново је откривена и „на овим просторима“. У Словенији је организован низ изложби, снимљено неколико документарних филмова, а Љиљана Лазич је написала биографску књигу Ита Рина, прва словенска филмска звезда. По њеном имену названа је награда за животно дело коју додељује словеначко удружење глумаца, а сећање на њу чува и Музеј словеначких филмских глумаца у Дивачи, у коме се налази и спомен-соба о њеном животу и раду. 

Што се тиче Србије, чувању сећања на Иту највише је допринела Југословенска кинотека, односно Радослав Зеленовић и Александар Саша Ердељановић који су организовали ретроспективе њених филмова. Поводом стогодишњице рођења 2007. је приказан филм Сећате ли се Ита Рине Иље Сланог, Мирослава Симоновића и Пеге Поповића, а недавно је на Радио-телевизији Србије емитован и краткометражни документарни филм Владимирa Шојатa о њеном животу под називом Ита Рина, дива из Диваче. Занимљиво, алтернативни рок бенд ВИС Ита Рина из Ковина, настао пре коју годину, добио је име по овој глумици.

Ипак, и у словеначкој и у нашој широј јавности и даље је најпознатија по улози у укрштеним речима: „Име наше глумице Рине...“ (три слова).

У последње три деценије деветнаестог, као и у првим деценијама двадесетог века, Таса Ј. Миленковић је писао криминалистичку прозу у којој је на натуралистички начин описивао бројне злочине. По његовим речима страствено је писао, да би грађанима указао како да се клоне кесароша и сецикеса (обијача и пљачкаша), трудећи се притом да на сликовит – малтене фотографски начин – створи атмосферу тескобе и ужаса. Све то филовао је бројним подацима и ликовима из стварног живота, стварајући прозне целине у којима је ондашњој књижевној публици било тешко раздвојити фикцију од истине.

У српској књижевности Таса Миленковић остао је упамћен не само као писац прве приповетке о малолетним деликвентима „Деца кесароши“ (1881), већ и као утемељитељ српског урбаног кримића са елементима хорора, што најбоље показују приповетка „Живот за динар“ (часопис „Порота“, 1888) и роман „Поноћ или грозно убиство на Дорћолу – криминални роман из београдског живота“ (часопис „Правник“, 1891). Натуралистичким описима убистава угледних домаћина, Миленковић је шокирао тадашње житеље Београда.

Полицајац и књижевник

Танасије Ј. Миленковић је по професији био полицајац. Рођен је у Београду 17. октобра 1850. године, у једној од најугледнијих трговачких породица. Правне науке завршио је у родном граду. Са двадесет две године, скренуо је на себе пажњу јавности текстом „О смртној казни“, објављеним у тадашњем часопису за судску праксу „Правда“. У бечкој „Српској Зори“ објављивао је критике и есеје посвећене позоришној уметности. После кратког бављења судском праксом, прелази у полицију у којој остаје до краја каријере.

За Миленковићеву полицијску каријеру значајан је боравак у Русији. На захтев руске владе, тадашњи председник српске владе Јован Ристић 1878. године Миленковића шаље у Русију. Жељан знања, провео је тамо три године.

Током боравка у Русији добро се упознао са радом првог начелника санктпетербуршке криминалистичке полиције, проницљивим и непоткупљивим Иваном Дмитријевичем Путилином (1830-1893). Путилин је у историји руске полиције остао упамћен по чињеници да приликом саслушања никада није користио физичку силу; послужио је Фјодору Достојевском као прототип за лик Порфирија Петровича у роману „Злочин и казна“.

У народу је Миленковић постао популаран првенствено захваљујући својим дневницима у којима је детаљно говорио о полицијској пракси у иностраним земљама попут Русије, Аустрије, Немачке, Енглеске и Француске. Његове дневничке белешке карактеришу стални захтеви да се у Србији полиција ослободи притисака политичара и оних фабриканата који мисле да новцем баш све могу да купе, залажући се притом да пред законом сви кривци буду једнаки, и да се у борби против криминала бескомпромисно примене сва ваљана искуства из од Србије знатно развијенијих земаља.

У дневницима је исцрпно описивао бројне злочине, из којих видимо да се и тада није оскудевало у убиствима, силовањима, педофилским радњама. Тако у поглављу „На гробљу“ пише:

У књизи „Београд у тами“ живописно проговара и о сујеверјима тадашњих кесароша:

Неколико дана уочи Мајског преврата, 1903. године, Миленковић је обавестио краља Александра Обреновића и његову супругу Драгу Машин о завери која се спрема против њих. Предочио им је и имена свих завереника. Краљ Александар и његова супруга нису му поверовали, чак му је Драга Машин рекла да претерује.

На званичном сајту Безбедносне информативне агенције (БИА), Танасије Таса Ј. Миленковић наводи се као други у историји руководилац претече ове организације, „Одељења за поверљиве полицијске послове“, од 1900. до 1901. године, када је и пензионисан. Први руководилац је био Јован С. Миловановић, од 1899. до 1900. године.

Насиље и мистика у прози Танасија Миленковића

Проза Танасија Ј. Миленковића објављивана је у Хрватској и Словенији, а превођена је на енглески, немачки, румунски, словачки... У Бугарској, Тасини дневници били су обавезно штиво за будуће полицајце. О његовом књижевном стваралаштву похвално је писао и чувени хрватски слависта Ватрослав Јагић.

Како је Миленковић писао види се из приповетке „Живот за динар“, у којој свирепи бандити масакрирају једну угледну београдску породицу. Злочинци су прво провалили у кућу једног од најбогатијих београдских трговаца, и потом га заједно са супругом лишили живота. На крају упадају у собу у којој је спавао њихов јединац, са намером да и њега убију. Међутим, тог тренутка долази до неочекиваног преокрета:

Из цитираног одломка јасно се уочава да су Миленковићеви описи били – како би се то данас окарактерисало – филмски. Приповедач не објашњава изненадни страх који се јавио код убица и то баш у тренутку када су се спремали да ликвидирају дете, већ читаоцима дозвољава да помисле да је на свет злочинца дејствовала нека необјашњива виша сила.

Роман „Поноћ или грозно убиство на Дорћолу – криминални роман из београдског живота“ објављен 1896. године, натуралистичким описима шокирао је ондашње јавно мњење. Главни јунак ове прозе разбојник Гена задовољан је обављеним злочином. Убиство убрзо бива откривено, међутим током увиђаја полиција се више бави убеђивањем грађана да би на предстојећим изборима требало да победе они који су већ заузели владајуће позиције, него откривањем трагова који би их брзо довели до решења овог монструозног злочина, иако се једном полицијском службенику причинило да у оку убијеног види лице ноћне море за полицајце из обреновићевске Србије – сецикесе и свирепог злочинца Гене. У причу романсијер уводи и посрнулу девојку проститутку, која љубавну везу са бескрупулозним и злогласним разбојником плаћа животом.

Таса Миленковић доследно је неговао сопствени стил филмског приповедања, уз колорит и атмосферу блиске савременој англосаксонској, конкретније америчкој хорор прози. У српску прозу пророчки је увео елементе стравичног, који су се у америчкој књижевности захваљујући Ричарду Метисону (романи „Комешање одјека“ и „Док будан сањам“) и Роберту Блоху (романи „Психо“ и „Ноћ кољача“) појавили тек крајем педесетих и шездесетих година двадесетог века.

То само показује да је један од најпоштованијих и најуспешнијих српских полицајаца, Танасије Ј. Миленковић, као прозни писац чак седам деценија пре Метисона и Блоха схватио да се аутентични хорор не скрива само под окриљем мрака, већ да битише и у нашим изопаченим световима, унутар људских лобања. Његове реченице су кратке, сажете и лишене патетике, поготово када описује злочине.

Смрт и заборав

Танасије Таса Ј. Миленковић живот је окончао самоубиством 23. марта 1918. године. У опроштајном писму упућеном брату Сави, три дана пред суицид, написао је да је „изнемогао, болестан, и неуростичан“, извињавајући му се што му прави невоље, „зато што се на један нехришћански начин курталише живота“.

Све што је стекао оставио је у просветне и образовне сврхе Српској академији наука и уметности и „Друштву Свети Сава“ у коме је деценијама био члан „Главног друштвеног одбора“.

У кући у којој је живео и писао своју прозу, у Улици Господар Јовановој бр. 51 на Дорћолу, од 2006. године се налази приватна болница. Нажалост, на том месту нема чак ни плоче на којој би писало да је ту живео први српски полицајац и писац првих – како се у Тасино време говорило – „криминалних приповедака, новела и романа из београдског живота“.

Миленковић припада категорији заборављених српских интелектуалаца. Изучавајући његов живот и књижевни рад можемо се запитати како би поступили Американци да је којим случајем оснивач прве приватне детективске агенције на тлу Сједињених Америчких Држава, Алан Пинкертон, поред свог посла писао позоришне критике, приповетке, новеле и романе.

Лако је закључити да би се Пинкертонова проза и данас штампала у милионским тиражима, и да би био протагониста многих, и то не само биографских филмова.

Тасу Миленковића су из заборава помало извукли Горан Скробоња и Иван Нешић, аутори првог модерног хорора у Србији „Накот“. У романима овог књижевног тандема „Фирентински дублет – Сфумато“ и „Фирентински дублет – Кјароскуро“, у улози успешног ловца на криминалце видимо писца Милована Глишића, коме Таса Миленковић као искусан полицајац здушно помаже да бројне злочинце, међу њима чак и легендарног Џека Трбосека, приведе правди.

Вест о младићевој смрти брзо се проширила градом. Већ у вечерњим издањима београдских новина детаљно је реконструисан његов последњи дан. 

Тринаестог јуна Драгослав Радојковић је рано устао, обријао се, поткресао танке бркове, шећерном водом зализао косу уназад a la Рудолф Валентино, оштро као лењиром извукао раздељак по средини чела, обукао своје најбоље одело, натукао шешир и из куће у Чубриној улици кренуо на Правни факултет да још једном, након четири безуспешна покушаја, полаже испит из Римског права. Без положеног овог испита није могао да настави студије и нада се адвокатској каријери коју је желео. Одлучио је да му je то последњи пут да на испит изађе.

Испит код професора Реље Поповића био је писмени; написао је одговоре на три питања и до поднева добио оцену: „Није задовољавајући“.

Вратио се кући, ручао и разменио неколико речи с родитељима, братом и сестром. Поподне је провео с пријатељима на Топчидеру, предвече прошетао корзом с девојком „коју је већ дуже симпатисао и с којом је дуго био заједно“, а затим с друштвом отишао на ноћну фудбалску утакмицу коју су под рефлекторима играли „Вин“ и комбиновани тим БСК-а и „Југославије“. По завршеној утакмици друштво је продужило до кафане „Домовина“ на Булевару краља Александра преко пута тек изграђене зграде у којој је данас Електротехнички факултет.

У „Домовини“, причали су сутрадан сведоци, Радојковић је био расположен, пио је, шалио се и наручивао песме од Еда Љубића, певача који је овде наступао. Едо је претходне године из Босне стигао у Београд и за кратко време стекао репутацију изврсног певача народних и шлагерских песамa. Још од децембра 1933. редовно је наступао на Радио Београду певајући уживо уз пратњу оркестара Милана Урошевића, Пере Паунескуа и других. Радио Београд је већ преносио и његове целовечерње наступе из кафана „Топлице“ и „Кнез Михаило“. После радијског преноса његовог целовечерњег наступа у „Топлицама“ Љубић је добио ангажман у тада престижној „Домовини“.

Едо је имао глас широког распона, одличну дикцију, али и карактеристичан стил који га је издвајао од осталих. Певао је у различитим регистрима мењајући чак и у једној песми модулацију од фразе до фразе, од лирске ганутљивости до кафанске врцавости и од ироничног оперског патоса до севдалијске меланхолије. Интерпретативном непредвидвошћу није дозвољавао да се преко његовог појаве пређе као преко ресторанског особља: увлачио је слушаоце у песму, држао њихову пажњу. На Едовом репертоару били су тада популарни шлагери, џез, фокстрот и танго стандарди, али кичму репертоара чиниле су народне песме, и то из свих крајева Југославије.

Певао је шта се тражило, али је у репертоар често уносио и новине шетајући кроз жанрове и спајајући у потпури песме Купи ми мајко топ, Misirlou, На бригу кућа мала, Беле руже, нежне руже, Крај танана шадрвана и April in Paris тако да слушаоци једва да су уочавали шав међу њима.

Откако је Едо почео да наступа у „Домовини“, Драгослав Радојковић је са својим друштвом ту био редован гост и скоро да се спријатељио с певачем. И своју последњу ноћ провео је овде.

„Певај ми, Едо, Радо, кћери Радо. То је моја песма, тако се звала девојка коју сам волео“, сећаће се присутни гости да је наручивао.

Око два сата по поноћи Драгослав је позвао певача да с његовим друштвом колима оду у један ресторан на Топчидеру. Едо је одбио, изговарајући се да по уговору мора да пева до три.

„Хајде, Едо“, рекао му је Драгослав и смејући се показао му да у џепу носи мали „маузер“.

„Ја ћу иначе да се убијем, па да ти ова последња ноћ остане у успомени.“

Едо се на то насмејао и одмахнуо руком као на морбидну шалу. Драгослав и друштво су сели у аутомобил и наставили с лумперајком.

Око четири ујутру аутомобил је одвезао Драгослава до очеве стакларске радње у Кнез-Михаиловој улици. Друштву је рекао да га ту оставе да одспава пре посла, да не би код куће будио укућане у Чубриној. Поздравио се, откључао врата и нестао у улазу.

У радњи је узео хартију с печатом очеве фирме „Кристал“ и написао писмо. У њему је стајало:

Затим је написао последњи поздрав дванаесторици најбољих другова поименце и поменуо професора Поповића који га је оборио на испиту и познаника Лијешанина, полицијског инспектора који је вршио увиђаје:

Ово писмо је ставио у коверат и адресирао га: „Полицији“. Затим је написао поруку за оца и оставио је у његовој каси, заједно с прстеном и табакером „за једну личност као успомену на сентименталну везу“.

Онда је сишао у подрум, скинуо капут, сложио га, на њега спутио коверат с првим писмом и испалио себи метак у слепоочницу.

Сутрадан, 15. јуна у подне, пре него што ће Драгослав Радојковић бити сахрањен на Новом гробљу у присуству више од хиљаду људи, први спикер Радио Београда Хенрик-Хаим Фингерхут обратио се слушаоцима речима:

„Господин Едо Љубић, према програму, пева песму Кад ми пишеш, мила мати, о свему ми пиши. За ту песму молио га је у свом опроштајном писму покојни Драгослав Радојковић.“

Едо Љубић је стао пред микрофон. Слушаоци Радио Београда који су га чули исплели су о његовом потресном извођењу ове песме посвећене покојном пријатељу читаву легенду. Тај наступ био је преломан тренутак у каријери Еда Љубића. Преко ноћи постао је славан.

1 од 200 београдских певача

Када се у јесен 1933. Едо Љубић појавио у Београду, југословенска престоница је након хаотичних двадесетих била на прагу свог „златног доба“. Последњих петнаестак година град је потпуно изменио своју физиономију, структуру и састав становништва.

Од почетка века, број становника се скоро упетостручио: године 1900. Београд је имао 70.000 становника, након Првог светског рата 1918. године 140.000 житеља, петнаест година касније, 1933. године дупло више, да би на попису 1940. било пребројано 320.000 Београђана.

С великим приливом становништва, Београд је почетком тридесетих почео да се убрзано и урбанистички сређује и добија изглед савремене европске вароши. Ничу велика здања изграђена у различитим архитектонским стиловима: од Поште на Савском тргу урађене по пројекту Момира Коруновића, преко Палате Реунион (на данашњем Тргу Републике), зграде Радио Београда у Хиландарској и Главне поште у Таковској, па до зграде Скупштине Југославије отворене 1936. године.

И друштвени и културни живот је био у великом успону. О ноћном животу Београда тог времена најбоље говори податак да је 1937. од угоститељских објеката различитог ранга побројано 23 хотела, 33 ресторана, 433 гостионице, 427 кафана, 318 крчми и 197 бифеа.

Госте су забављали бројни оркестри, а њихови најбољи певачи и свирачи редовно су гостовали на Радио Београду. Од 1929. до 1941. на Радио Београду наступило је преко двеста певача и више од осамдесет оркестара.

Неприкосновене певачке звезде тридесетих биле су београдски адвокати Мијат Мијатовић и Милан Тимотић звани Мали Мијат, и велика Софка Николић, а од оркестара међу најбољима је био онај Симе Беговића, у коме је започео свој музички пут и Властимир Павловић Царевац.

Таква је била конкуренција у којој је Едо Љубић, један од двеста певача Радио Београда, почео да гради своју каријеру. Она јесте била у успону, али је тек после самоубиства Драгослава Радојковића и песме коју је њему у спомен отпевао на радију, Едо стекао статус праве звезде.

Босанац у Београду

Само десетак дана након Радојковићеве сахране Едо Љубић је дао свој први интервју. Наслов у београдском „Времену“ био је „Први југословенски џаз-певач – Босанац Едо Љубић забавља и одушевљава Београђане“. У чланку је писало:

„Име Еда Љубића постало је популарно у Београду. То је џаз-певач, ’шансонијер’, који већ дуго с великим успехом забавља елитни Београд.“

Едо је, по речима новинара „Времена“, родом из Травника, у Мецу у Француској је студирао машинство, али је шест месеци пре краја студија остао без новца за школовање и био принуђен да зарађује као певач. У Мецу је наступао у тамошњем „Брисери кристалу“, где је у пратњи познатог мађарског оркестра Золтана Гута „пласирао југословенску песму“.

Едо, „иначе симпатична фигура“, како га етикетира новинар, каже да је дошао у Београд на годину дана с намером да заради довољно новца како би се вратио у Француску да доврши студије, али најављује и одлазак у Женеву, одакле је добио позив да током зиме наступа у тамошњем престижном ресторану „Кафе Кристал“.

Нису сви подаци у овом чланку баш тачни. Едо није рођен у Травнику већ у Доњем Вакуфу, 7. маја 1912, као треће дете оца Николе, Хрвата, и мајке Кларе, Пољакиње, рођене Рандт. Са пет година је, причао је касније, почео да свира „бисерницу“, импровизовану тамбурицу од картона и шперплоче, с десет је добио прву праву тамбуру, а са четрнаест је имао свој оркестар.

У Травнику је похађао исусовачку школу, а затим је отишао на музичке студије у Загреб, али се тамо није дуго задржао. Године 1929. уписује „електрику“ у Мецу, где као певач почиње да наступа у локалним ресторанима, а затим и у Стразбуру, да би се 1933. вратио у Југославију и обрео се у Београду. Сада би сви да га чују. „Домовина“ је сваке вечери дупке пуна.

О својеврсној „едоманији“ која je лета 1934. године завладала у Београду сведочи цртица из ноћног живота коју је јула месеца те године објавила београдска „Правда“. Под насловом „Похвално самопрегоровање једног љубитеља песме“, у њој је писало: 

Тројац Раденковић-Сеферовић-Марковић

Поред Еде Љубића, од млађих певача шлагера и народне музике средином тридесетих пробија се и тројац Раденковић-Сеферовић-Марковић, чија ће се судбина касније преплести с Љубићевом. Овај тројац редовно наступа у кафани „Код Рудничанина“ на Славији. Чине га правник и члан оперског ансамбла Народног позоришта Раша Раденковић, студент медицине из Мориња код Котора Урош Сеферовић, нарочито цењен због свог далматинског репертоара (аутор је песама Ћирибирибела и Један мали бродић које се данас сматрају далматинским традиционалима), и најбољи предратни џез гитариста и посвећени промотер џез музике Мирко Марковић .

Популаран још од двадесетих, џез, или „џаз“ како се говорило, у Београду је добио на популарности нарочито након гостовања Џозефине Бејкер 1929, затим „црначке оперетске групе Лујзијана“ 1930. и америчке групе „Utica Jubilee Singers“ у „Касини“ на Теразијама 1936. године.

Мирко Марковић је од рођака из Америке добијао плоче џеза које је затим пуштао на Радио Београду, тако да су захваљујући њему већ од средине тридесетих Београђани могли да чују музику Дјука Елингтона и других мајстора џеза.

Марковић је вероватно био први гитариста који је засвирао блуз у Југославији: при наступима је и у народне песме знао да завије жицу у блуз маниру, што је остало и забележено на снимку песме „Да зна зора“ коју је отпевао Раша Раденковића за Радио Београд.

Звездани статус

Едо Љубић у „Домовини“ наступа до јесени 1934. а онда прелази у ресторан-пивницу „Касина“ на Теразијама, где пева уз пратњу оркестра чувеног севдалије Паје Тодоровића Сарајлије. Вест о овом Едовом трансферу новине преносе као сензацију, пошто је „Касина“ била један је од најбољих београдских локала, познат како по музици тако и по гурманском мезетлуку с роштиља: уз најбоља домаћа вина служи се риба, речна и морска, и дивљач – јаребице, фазани, срне и зечевина.

Ускоро стижу позиви за гостовање диљем земље: Едо пева на Палићу, у Врњачкој Бањи, Опатији, Цавтату, Дубровнику, Загребу, Сарајеву… У једном новинском избору најпопуларнијих Југословена 1936. године Едо Љубић је међу првом тројицом. Његов глас путује и изван земље, ређају се наступи у Женеви, Паризу, Будимпешти, Истанбулу, Риму. Едо на иностраним наступима прилагођава репертоар публици, што му није тешко: полиглота је и пева на десет језика. 

Али Београд је његова база. Редовно наступа на Радио Београду, пева у кафанама, учествује у разним целовечерњим програмима.

Новине најављују: За нову 1937. годину Едо Љубић ће наступити у ресторану „Ратнички дом“, а у програму поред њега учествују Жанка Стокић, „две познате бугарске певачице, балет, а као атракција лично пева чувена Коштана своју омиљену песму Шано душо, Шано мори…“

Почетком 1937, Едо одлази у Берлин где наступа с тада познатим оркестром Бернарда Етеа. С њим наступа и на немачким радио станицама, а 20. јануара појављује се и на телевизији. Био је то први телевизијски наступ једног Југословена.

Љубав у Сарајеву

Од пролећа 1937. Едо Љубић борави у Сарајеву, где у ресторану „Волга“, како јављају репортери, „ноћна каванска публика лудује за његовим песмама“. Уз то, почиње да снима тон-филм, Љубав у Сарајеву у режији Николе Дракулића.

Дракулић је био власник фотографске радње у Сарајеву, а од када је 1934. набавио и филмску камеру снимао је документарне филмове и репортаже за потребе Југословенског просветног филма. Љубав у Сарајеву био је његов први филм, у сопственој продукцији и с Едом Љубићем у главној роли.

Београдске и сарајевске новине живо прате снимање филма и доносе репортаже са сета. Београдска „Правда“ објављује и подужи чланак са радњом филма:

Новинар „Правде“, који је присуствовао снимању, наводи да је улога сеоског момка Еду Љубићу „ванредно легла“, да он у босанском живописном оделу изгледа „ванредно лепо“, баш као и његова партнерка, Маца Крлин, чије фотографије са снимања илуструју чланак.

Песме које Едо у филму пева су класици севдаха: Ој кадуно, коно моја (Ашик оста на те очи), песма коју је на стихове Османа Ђикића компоновао Петар Коњевић; Да зна зора (коју је спевао београдски типограф Марко Димитријевић); Од акшама до сабаха, коју ће касније певати Сафет Исовић и Вјетар ружу пољуљкује, коју ће недавно популаризовати Амира Медуњанин.

Филм Љубав у Сарајеву изашао је пред публику крајем 1937. године и постигао леп успех, а за инострану дистрибуцију откупила га је француска компанија „Албатрос“. Био је то једини играни филм који је снимио Никола Дракулић.

Занимљива је и његова потоња судбина. Дракулић је 1939. напустио Југославију и две деценије је живео у Индонезији, где је 1951. у холандској продукцији снимио документарни филм Богови Балија, о животу, обичајима и веровањима урођеника на индонежанском острву Бали. Наратор у овом филму био је холивудски глумац Џон Родни, најпознатији по улози у Хјустоновом Острво Ларго.

Дракулић се затим 1959. преселио у Америку, где је остао до смрти 1987. године. 

Светска изложба 1939.

Четири месеца пре почетка Другог светског рата, 30. априла 1939. у Њујорку, под слоганом „Зора новог дана“ и с темом „Свет сутрашњице“, отворена је велика Светска изложба коју ће током наредне две године, колико је у два наставка трајала, видети чак 44 милиона посетилаца.

На њој су представљена тада најновија технолошка достигнућа попут телевизије, клима-уређаја, целофана и најлона, затим атракције каква је била огромна диорама названа „Futurama“ површине преко 3000 m² која је приказивала Америку 1960, или робот компаније „Вестингаус“ по имену Електро који је говорио, разликовао боје и пушио цигарете. Живо су предочене и визије фантастичне свакодневице у градовима будућности названим „Democracity“, за које се предвиђало да ће бити изграђени око 2030. године.

Међу шездесетак земаља које су на овој изложби учествовале била је и Југославија. На отварању југословенског павиљона говорио је градоначелник Њујорка Фјорело Ла Гвардија, и то „на хрватском језику“, како је навео „Њујорк тајмс“. Ла Гвардија, по коме се данас зове њујоршки аеродром, својевремено је био конзул САД-a у Ријеци у време Аустроугарске, што је у говору, који су пренели „Њујорк тајмс“ и „Политика“ , славни градоначелник Њујорка и поменуо:

„Југословени нијесу били у то вријеме уједињени. Хрватска, Словенија и Босна и Херцеговина биле су под Аустро-Угарском, а Србија и Црна Гора засебне краљевине. Народ у овим крајевима, иако једне крви и једног језика, уместо да му се дозволи да живи у заједници, био је гоњен промишљеним провокацијама аустријских агитатора по начелу политике ’Divide et impera’. Па зар је чудо што је свет, после тако вештачки створене мржње, добио погрешно мишљење о ситуацији на Балкану. Да, погрешно мишљење, јер је народ Југославије добар, јер је народ Југославије племенит и мирољубив. Кад год је неки немир на Балкану, тражите узрок, и наћи ћете да тај узрок лежи изван граница земље, а не у њој самој. Нека моћне и велике нације оставе Балкан на миру, па ће у њему владати – мир... Моја порука добром народу Ваше земље, Хрватима, Словенцима, Србима, Црногорцима, Босанцима, Херцеговцима и Далматинцима је ова: волите се међу собом као браћа, и цијели свијет ће вас волити.“ 

Новинар „Политике“ Момчило Јојић известио је да је након Гвардијиног говора настало неописиво одушевљење. „Не зна се ко више аплаудира, Југословени, који су разумели искреност опробаног демократе, или Американци, који су осетили да њихов Ла Гвардија говори нешто важно на српскохрватском језику.“ Затим је Константин Фотић, амбасадор Краљевине Југославије у САД, прочитао писмо Николе Тесле који због болести није присуствовао отварању, преводећи га на енглески језик. Тесла је у писму поред осталог написао:

„Ето, дошао је и тај тако важан дан за све нас, који смо с нестрпљењем очекивали, јер нам је стало да покажемо пријатељима Американцима да имамо дивну земљу, и да они и не слуте колико у нашим горама има вредности, величине и старе славе.“

У Југословенском павиљону, који је на 750 квадратних метара пројектовао зенитиста Јосип Сајсел (alias Јосиф Клек) у намери да представи Југославију као државу са богатом народном баштином и савременим уметничким стремљењима, представљена је култура и традиција југословенских народа, од српских средњовековних манастира и рукописа, богумилских стећака и далматинских рељефа до великог паноа који је осликао Љубо Бабић и представљених достигнућа југословенских исељеника у Америци, укључујући и тројице највећих – Тесле, Пупина и Мештровића.

На Светску изложбу у Њујорк је послата и југословенска музичка репрезентација у саставу Раша Раденковић, Урош Сеферовић, Мирко Марковић и – Едо Љубић.

При уласку у САД они су добили шестомесечну визу, коју су планирали да искористе како би направили малу турнеју по клубовима југословенских исељеника у Чикагу, Питсбургу, Детроиту и другим градовима.

Наступају и на радију, и за њих почиње да се интересује и америчка публика, па су почели да добијају позиве за наступе и у њујоршким локалима.

Када их је у једном од њих чуо Сем Романо, понудио се да им буде менаџер. Они се двоуме, јер им ускоро истичу визе и морају да се врате у земљу. Али, у то избија Други светски рат.

Америчка влада доноси одлуку по којој сви Европљани који су се с уредним визама затекли у земљи могу до даљег у њој да остану. Едо, Урош, Раша и Мирко одлучују да још мало остану и свирају у Америци. Ова одлука ће им променити живот.

Међуратни југоамериканци

Не постоје прецизни подаци колико је југословенских исељеника било у Америци између два светска рата нити какав је био њихов етнички састав, али процене се крећу од 750.000 до преко милион. Оно што се зна јесте да је тридесетих година на тлу САД званично деловало петнаест имигрантских организација, највише српских и хрватских, да је излазило четрдесетак листова с тиражом од скоро 300.000 примерака, да је аматерских позоришних трупа било педесетак, а певачких друштава и оркестара седамдесетак. Они су чинили организовану исељеничку мрежу Југословена у Америци.

У исељеничким клубовима, на забавама, прославама и окупљањима, наступали су оркестри који су често били етнички мешовити. Свирали су народну музику какву су запамтили да се некада свирала у завичају, а затим су је с временом развијали у разним смеровима, стапајући све балканске утицаје у јединствен музички амалгам. О томе сведоче бројне плоче које снимају за етикете „Victor“, „Columbia“, „Continental“, „Lira“ и друге, а посебно за кућу специјализовану за балканску музику, „Balkan Records“ из Чикага, власника Славка Хлада, Чеха пореклом из Загорја.

За ове куће ускоро ће почети да снимају и Едо, Урош, Раша и Мирко, уз пратњу тамбурашких оркестара.

Најпознатији тамбурашки оркестри у Америци између два светcка рата били су „Орао“ Душана Јовановића (цео оркестар је погинуо у саобраћајној несрећи 1929), затим „Šar planina orchestra“ браће Капуђија, оркестар Ђоке Докића и његовог сина, виртуозног виолинисте Милована званог Мел, као и ансамбли Милана Верничевића Верног, Васе Буквића, браће Скертић, Стива Павлековића и Дејва Зупковића. Оркестар Васе Црленице и његове браће чује се, поред осталог, у филмовима Људи мачке, Доктор Живаго и Лоренс од Арабије, а чувени вишегенерацијски тамбурашки оркестар браће Поповић из Јужног Чикага свирао је на инаугурацијама два америчка председника, Ајзенхауера и Клинтона.

Макса тражи бурт

Српско-хрватска трвења била су у то време скоро невидљива и више су била предмет шале него мржње. О томе живописно сведоче комични радијски скечеви из серије Макса тражи бурт, објављивани у наставцима на винилним плочама „Колумбије“ од 1929. до 1931. Јунак ових скечева био је Максим Прдић, Србин из Баната, који у „Шпицбургу“ тражи „бурт“ (искривљено од „board“, смештај), и на препоруку рођака Стива Гузића из „Иксуистона“ налази га у пансиону Кеди Прдарић, Хрватице из Загорја.

Макса прича банаћански српски, а Кеди кајкавски хрватски. Упркос првом подозрењу они се упознају, запевају, спријатеље и на крају заврше у кревету. У наставку Максиних авантура он мора да бежи у Детроит, пошто се опасни Кедин муж Штеф управо вратио из затвора...

Односи између српских и хрватских исељеника промениће се тек с Другим светским ратом када долази нова генерација имиграната, овога пута политичких, који ће у Америку донети мржњу коју је распирио рат.

О томе како се старија генерација у новим околностима сналазила, сведочи једна епизода из 1976. На изборима за градоначелника Чикага кандидовао се тада Мајкл Биланџић, политичар хрватског порекла, и током, испоставиће се, победничке кампање, мобилизовао је и хрватску дијаспору. За донаторску вечеру „Хрвати за Биланџића“ ангажовао је тамбурашки оркестар „Дрина“ у коме су свирали ветерани Милан Опачић и Мел Докић, који су били Срби, и Мат Јуришић и Џек Томлин који су били Хрвати.

Оркестар је свирао без унапред договореног репертоара и у једном тренутку су се заборавили па су из бећарца прешли да свирају Ој Шумадијо. Најпре је уследио тајац у сали, а онда је ка бини почео да лети есцајг. Музичари су једва, уз помоћ Биланџићевог обезбеђења, побегли од разјарене руље која је хтела да их линчује.

Америчка турнеја

У лето 1940. београдске новине јављају:

Али Едо се неће вратити у земљу. Други светски рат стигао је и у Југославију.

78 обртаја

Председник југословенске владе у избеглиштву Душан Симовић објавио је 15. маја 1941. позив исељеницима у Америци и Канади да се јаве у добровољце који ће учествовати у ослобођењу земље. Очекивао да ће одзив бити такав да ће бити могуће од исељеника створити армију од сто хиљада људи, која би преко Грчке и Турске кренула и, уз подршку оклопних бригада, у јуришу ослободила Југославију.

На овај позив у Канади се јавио само извесни Дабић, а у читавој Америци, од милион исељеника, један једини човек – Едо Љубић.

Пројекат југословенске добровољачке армије је пропао, а Едо ће се у борбу укључити касније, у последњим годинама рата, и то као припадник америчке авијације. До тада, бавиће се музиком.

По доласку у Америку, поред редовних наступа Едо Љубић је почео да снима и плоче. Један број његових раних снимака данас је доступан на интернету, а највећу збирку прикупио је и објавио Стивен Козобарић, ентузијаста из Кливленда. Козобарићев Јутјуб канал и блог tamburitza78s вероватно је највећа јавно доступна збирка снимака југословенских певача насталих до Другог светског рата, прави рудник несталих светова и заборављене музике.

Прве звучне записе Едо Љубић је начинио у марту 1940, у време када је још мислио да је његов амерички боравак привремен. На плочама од 78 обртаја објављеним за компанију „RCA Victor“ и уз пратњу тамбурашког оркестра Милана Вернија, Едо је тада снимио Ој кадуно (Ашик оста на те очи), песму која је још од београдских дана била његов заштитни знак, а затим и песме различитих жанрова и географског порекла Кукавица, Ћифте, ћифте, пајтонлари, Мој се лола опио, као и сет циганских мелодија отпеваних уз гитару који ће објавити чикашки „Balkan Records“ Славка Хлада.

Снимање плоча наставиће од јесени 1941, најпре с музичком пратњом чувеног тамбурашког оркестра браће Капуђија (касније названог Šar Planina Orchestra), а онда и с другим музичарима.

Током четрдесетих Едо Љубић снимио је укупно стотинак песама у којима се укрштају све југословенске музичке традиције.

Ови снимци сачували су Едову певачку и интерпретативну магију и данас представљају праве музичке драгуље.

Међу песмама које је Едо снимио налазе се и Давно је било то, у месецу мају, Мезимица, Misirlou, Ву плавем трнаци, Изгубљено јагње, Златна гривна, Меглата паднала, У Стамболу на Босфору, Кафу ми драга испеци, Крај танана шадрвана, У мом селу, Невен коло, Кад сам био млађан ловац ја, Крадем ти се у вечери, Беле руже, нежне руже, Мислио сам да је живот, А што ти је мила кћери јелек раскопчан, Опио сам се, Невен коло, Тамо далеко, Стрижи моме русе косе, Марамица сва од беле свиле, Мори врћај коња, Ћерим-Абдул аго, Од како сам севдах свезô, Ај, бона Јањо, би л’ се потурчила, Ко се оно брегом шеће, И тако мало, помало, Мори моме, лепо ли си, Може, може, ал не може све...

Дуг отаџбини

Током јуна и јула месеца 1942. у Америци је боравила делегација југословенске владе у избеглиштву на челу с краљем Петром II Карађорђевићем. Том приликом краљ Петар говорио је у америчком Конгресу и састао се с председником Рузвелтом, али и са представницима југословенских исељеника – поред осталог и са остарелим Николом Теслом.

Не зна се да ли се и Едо Љубић срео с краљем Петром или неким из југословенске делегације, али вероватно га је ова посета навела да 30. јула 1942. у сопственом аранжману сними сингл плочу „Спремте се, спремте четници / Тамо далеко“, која је објављена са етикетом „RCA Victor“.

Песма Спремте се, спремте четници изворно је настала 1907. године и говори о борби српских четника под командом Јована Бабунског против Бугара у Македонији за село Дреново. Песму је 1924. први пут у Америци снимио Васа Буквић у пратњи „Југословенског тамбурашког друштва“, други пут ју је за америчку фонографску компанију „Columbia“ 1925. године снимио Душан Јовановић у пратњи свог тамбурашког оркестра „Орао“, тако да је верзија ове песме у извођењу Еда Љубића била трећа која је снимљена. Међутим, у односу на претходне верзије, она је овде била знатно измењена.

Наиме, Едо је за ову прилику, на трагу прокламоване политике југословенске владе у Лондону, променио речи песме и „појугословенио“ је, задржавајући тек неколико мотива из оригинала, укључујући насловни стих.

Последње строфе у верзији Еда Љубића гласе:

„У чети су Црногорци, Босанци и Херцеговци
Зове нас Србин и Хрват, боре се кано брат и брат.

Четнике, браћо, волимо, за њих се Богу молимо
Из четничке побједе доћи ће сунце слободе.“

Едо Љубић је очигледно био југословенски оријентисан, и ова песма је била залог његовог југословенства, али му је она касније вероватно и онемогућила каријеру у комунистичкој Југославији. 

A real-life Pagliacci

Пратећи даље живот Еда Љубића кроз новинске написе, на његово име наилазимо октобра 1943. у листу „The Detroit News“. Чланак новинара Л. Л. Стивенсона насловљен „A real-life Pagliacci“ говори о његовим америчким данима у време рата и неоствареним плановима за будућност.

У чланку се даље у општим цртама казује Едова животна прича. Она, каже се у тексту, почиње у Сарајеву „мелтинг-поту“ Истока и Запада, месту где је почео Први светски рат. Едо је, наводи се, као дечак у Сарајеву певао у хору исусовачке цркве, након гимназије је у Француској студирао електротехнику, али је због смрти оца, хотелијера, његова породица запала у финансијске проблеме и он је пре краја студија морао да се врати у земљу.

Пошто се у школи бавио свирањем и певањем, основао је оркестар циганске музике и с њим у Југославији постигао велики успех, а онда дошао у Америку да пева у југословенским клубовима. Када је по избијању рата конзултат Југославије објавио да даје помоћ онима који би да студирају знања потребна земљи пошто се рат заврши, Едо се одазвао и на универзитету Корнел завршио курс хотелијерства, а на јесен намерава да у Њујорку упише пољопривредни факултет.

Новинар „Тhe Detroit News“-a текст закључује речима:

„Он је као Пајацо који пева с болом у срцу. Али док пева, он сања дан када ће моћи истински да помогне својој страдалој домовини.“

Едо ипак није уписао пољопривредни факултет, већ се јавио у америчку војску као добровољац, а када се рат завршио, није ce вратио у своју домовину. Могуће да је плоча Спремте се, спремте четници, без обзира на мотиве због којих је снимљена, билa довољан разлог да не ризикује сусрет с властима ослобођене Југославије.

Поратне године

После рата Едо је наставио музичку каријеру. Редовно наступа у клубовима југословенских исељеника, заједно с највећим именима југоамеричке сцене, међу којима су Мирко Марковић, Стив Павлековић, браћа Поповић и Капуђија, Милан Верни, Дејв Зупковић и „краљица севдаха“ Винка Елисон (које поименце побраја у аутоироничној песми Може, може, ал не може све).

Изабран је да да одржи четворогодишњу турнеју по школама и колеџима Сједињених Држава како би популаризовао југословенску музику. Процењује се да га је на тој турнеји чуло и видело више од два милиона ученика.

Уз то, редовно снима. Објављује албум циганских песама и низ синглова с народном музиком из свих крајева Југославије. Тако 1947. објављује плочу на којој су на једној страни загорски напеви Вужги, Вужги и Ја сем Вараждинац, а на другој ужичко Чарлама коло. На неким од плоча прати га секстет његовог београдског пријатеља, гитаристе Мирка Марковића, као на синглу из 1947. са кајкавским песмама из Хрватског загорја.

Педесетих постаје члан „Banat Orchestra“ из Њу Џерсија, с којима снима песме банаћанског штимунга и у дуету са Олгом Турковић, које ће касније изаћи на компилацијама „Sonarta“.

Поред исељеничких клубова све више наступа и пред америчком публиком. У своју свеску гостовања уписује престижне ресторане и хотеле у Њујорку, Хјустону, Палм Спрингсу, Лас Вегасу, Беверли Хилсу… 

У својој кафани

Почетком шездесетих Едо Љубић је одлучио да се скраси. У Фениксу, у Аризони, отвара ресторан „The Backstage Club“. Уз то, оснива и издавачку кућу „Yadran“, која објављује три LP-плоче.

На првој, Edo Lubich At The Backstage Club, поред југословенских тема, наћи ће се инострани део његовог репертоара с америчким, француским, грчким, мексичким, кубанским и шпанским стандардима Gypsy With The Fire In Her Shoes, Perhaps, Perhaps, When The World Was Young, Aimez Vous Les Moules Marinieres, Adios Mariquita Linda, I Love Paris и другим.

На омоту плоче на енглеском језику стоји белешка о Едовом ресторану, али и преглед његове каријере, на чији успех је, како пише, пресудно утицала песма коју је отпевао у спомен на друга који се убио. Под називом Letter, и песма Кад ми пишеш мила мати, нашла се на овој плочи.

На другом албуму с етикетом „Yadrana“, Edo Lubich – An Evening Of Songs From Yugoslavia At The Backstage Club, објављене су народне песме из свих крајева Југославије, поред осталих Левачко коло, Кафу ми драга испеци, Лијепе ли су младе Каштеланке, које је Едо певао уз пратњу Свете Марића на хармоници, Милана Илића на гитари и Богољуба Вујкова на клавиру.

На трећем албуму, насловљеном Моја мала почела да шара и друге пјесме, Едо пева Ко се оно брегом шеће, Биљана платно белеше, Мустафу мајка карала, Мислио сам да је живот…

Неке од песама са ових плоча, као Благуно дејче мори пожаранче, Гукни ми, гукни гугутко или Дођи либе до вечера, Едо Љубић је отпевао и снимио на начин којим је указао на један могући, другачији развој наше народне музике.

Посљедњи скретничар узаног колосека

Све то време Едо ослушкује новости из домовине. Када 1963. стигне вест о земљотресу у Скопљу, он скупља прилоге за срушени град, а загребачком „Југотону“ шаље магнетофонске траке с четири своје песме – Кад ја пођох на Бембашу, Јесенска ружа, Кад ми пишеш, мила мати и Дођи, либе, до вечера – са жељом да се приход од продаје плоче преда Фонду за пострадале од земљотреса.

Плоча ускоро излази, а на њеном омоту одштампан је текст у коме, поред кратке биографије и напомене да се Едо Љубић у рату борио као припадник америчке авијације, стоји:

„Надамо се да ћемо овом плочом пружити задовољство онима који се још сјећају Еде Љубића и његове пјесме, а млађим купцима плоча прилику да упознају пјевача који и у својој 52. години још увијек искреном интерпретацијом осваја симпатије слушалаца разних година и националности.“

Била је то једина Едова плоча објављена у Југославији за његовог живота. У једном интервјуу који је дао за југословенске новине, Едо је изразио жељу да наступи у својој земљи, на фестивалу народне музике на Илиџи, али до тога никада није дошло.

Након деценије у Аризони, Едо Љубић се сели у Лос Анђелес, где у кварту Сенчури сити отвара ресторан „La Place“, а затим и „Edo’s Other Place“, у којима су у понуди и југословенски специјалитети, укључујући и обавезне chevapchichi. На зиду локала висила је окачена гитара уз коју је Едо често знао да запева.

Након смрти супруге, Мађарице Терезе с којом је добио ћерку Николету, напустио је угоститељство и преселио се у Палм Спрингс.

Од седамдесетих је почео да посећује Југославију. Последњи пут у домовини је био 1986. године. Тада се још једном, други пут после 1937, појавио у једном играном филму – филму своје рођаке Весне Љубић Посљедњи скретничар узаног колосека.

Овај филм је снимљен на железничкој станици Комар, на напуштеној ускотрачној прузи између Едовог Доњег Вакуфа и Травника.

Филм говори о укидању воза „Ћире“ и невољама које је то донело локалном становништву. Едо се у њему појављује у епизодној улози симпатичног и господствено остарелог железничара Копецког.

У једној сцени филма железничари које играју Бата Живојиновић и Боро Стјепановић расправљају се да ли оркестар да свира валцер или народно коло.

„Немојте се свађати, ја ћу вам пјевати“, каже Едо, узима гитару и почиње да пева: „Ашик оста нa те очи… на те двије тамне ноћи… Ој, кадуно, коно моја... “

Почетак рата у коме се Југославија још једном распала Едо Љубић је дочекао у Америци. Умро је 15. марта 1993. Покопан је у Санта Барбари, у Калифорнији.

________________ 

***

Судбине Уроша Сеферовића, Мирка Марковића,
Раше Раденковића и његових синова

Ни Урош Сеферовић, Мирко Марковић и Раша Раденковић, колеге Еде Љубића из југословенске музичке делегације на Светској изложби у Њујорку 1939, нису се вратили у земљу већ су покушали да у Америци направе музичку каријеру.

Урош Сеферовић је испрва наступао у исељеничким клубовима, са тамбурашким оркестром браће Поповић снимио је неколико плоча, а онда се оженио и у Чикагу, пошто је био дипломирани лекар, отворио приватну клинику.

Политички се ангажовао од новембра 1941, када постаје секретар новоосноване Српске народне одбране, чији је први председник био Јован Дучић. Ова организација, профилисана као антикомунистичка и антијугословенска, после рата окупља српску четничку емиграцију, и конкурентска је емигрантима окупљеним око Момчила Ђујића и Слободана Драшковића. Најдужи председник Српске народне одбране, од 1958. до 1983, био је управо Урош Сеферовић.

Гитариста Мирко Марковић најпре са Сеферовићем и Раденковићем наступа пред нашим исељеницима, а онда добија ангажмане у престижним њујоршким локалима од „Пентхауса“ до „Валдорф-Асторије“, у којима деценијама свира.

Поред осталог, пратио је Ме Вест на њеној турнеји с мјузиклом Катарина Велика, сарађивао с Бингом Крозбијем и свирао с Четом Еткинсом, који ће управо од њега чути Марш на Дрину Биничког да би ову композицију 1966. снимио на албуму From Nashville with Love под називом Drina.

Марковић је у Америци стекао надимак „Српски Сеговија“ и постао члан Удружења класичних гитариста Америке. Отворио је у Њујорку сопствени клуб „Mirko's“ и 1967. снимио једину LP-плочу Gypsy Guitar: The Fiery Moods of Mirko, на којој поред српских стандарда свира обраде руских, румунских, мађарских, грчких и циганских песама. Трагично је настрадао 1978. у пожару, пошто је улетео у запаљени локал да спаси гитару коју је у њему оставио. 

И четврти члан југословенске музичке репрезентације на Светској изложби 1939. године, син међуратног београдског шефа полиције, дипломирани правник и члан оперског ансамбла Народног позоришта Раша Раденковић, по доласку у Америку најпре је почео да пева у њујоршким клубовима, а онда је с Мирком Марковићем снимио две плоче – Бисер далматинских пјесама и Rasha and Mirko: Songs of the South Slavs, с песмама Гдје си мајко моја мила?, У Америку, Реших да се женим, Кад за Марјаном зађе дан.

Раденковићу се у Америци убрзо придружила супруга Мила, али због окупације Југославије која је уследила нису више могли да се врате у земљу. У Београду им је остао син Петар, рођен 1934, кога су чували баба и деда. Други син Милан родио им се крајем 1941. године.

Године 1943. Раша Раденковић је за чикашку кућу „Lira Records“ с Мирком Марковићем снимио сингл с песмом Спремте се, спремте четници, што је након плоче Еда Љубића била њена четврта снимљена верзија.

Након рата Раша Раденковић је наставио музичку каријеру у Америци. За америчку публику пева под уметничким именом Rasha Rodell, а као Ray Rodell педесетих има редовни програм на NBC радију. У Мајами Бичу наступа у престижним хотелима „Eden Roc“ и „Fontainebleau“, а у слободно време бави се сликарством.

Ангажован је и у српским емигрантским круговима и повезан са Српском народном одбраном чији је председник његов пријатељ Урош Сеферовић.

Године 1950. снима плочу по којој ће вероватно постати и најпознатији. Албум Песме српских четника снимљен је у организацији и продукцији „Организације српских четника у слободном свету“ и под „стручним руководством брата др Уроша Сеферовића“, како стоји на омоту плоче, док је за музичку пратњу био задужен хармоникаш Света Марић.

На овој плочи нашле су се песме које ће постати новочетнички музички канон: Спремте се, спремте четници, Од Тополе па до Равне горе, На Краљеву жива ватра сева, Ђуришићу млад мајоре, На планини, на Јелици…

Голман Перица

Док Раша Раденковић у Америци снима албум четничких песама, његов старији син Петар у Југославији почиње спортску каријеру као голман фудбалског клуба Милиционар.

Затим прелази у Црвену звезду с којом осваја титулу првака државе, да би 1953. прешао у ОФК Београд, где је следећих осам година голман у првом тиму и центарфор у другом (у то време играло се локално првенство других тимова).

Важи за једног од најталентованијих југословенских голмана, али му и замерају да је неозбиљан: знао је да дрибла противничке нападаче до центра терена и да прави параде само да би забавио публику и непотребно прима голове.

Перица Раденковић долази и до националног тима. Голман је репрезентације Југославије на на Олимпијади у Мелбурну 1956, на којој је Југославија, након што је у четвртфиналу победила САД са 9:1 и у полуфиналу Индију са 4:1, освојила сребрну медаљу, изгубивши у финалу од Совјетског Cавеза 1:0.

Године 1962, без одобрења Фудбалског савеза одлази у СР Немачку и са тимом Минхен 1860 осваја куп и титулу првака државе. Одличан је голман, али, као и у ОФК-у, склон непредвидивим потезима.

Управо због њих „Ради“, како га зову немачки новинари, постаје миљеник публике и најпопуларнији голман Бундеслиге. Неки од његових фанова из тог доба били су млади Франц Бекенбауер и млада Ангела Меркел.

Од 1965. почиње да снима плоче. Сингл Bin I Radi, bin I König (Ја сам Ради, ја сам краљ) доспео је на пето место топ листе у СР Немачкој, испред Битлса и Дајане Рос, и био продат у фантастичном тиражу од 400.000 примерака.

Након краја фудбалске каријере Перица Раденковић патентирао је шљивовицу „Radi“, написао аутобиографију Ја сам Ради продату у 50.000 примерака, и бавио се угоститељством.

Појавио се у два филма: у југословенско-немачкој копродукцији X + YY: Формула зла (X + YY – Formel des Bösen, 1970) и краткометражном филму Вернера Херцога Мере против фанатика (Massnahmen gegen Fanatiker, 1969).

Milan The Leather Boy

Млађи син Раше Раденковића Милан одрастао је у Мајами Бичу. Поведен очевим примером, у средњој школи променио је име у Richard Rodell. И он је музички надарен.

Први пут јавно наступа са оцем у хотелу „Fontainebleau“, затим одлази у Чикаго, где неко време игра бејзбол, a онда се сели у Њујорк. Ту почиње да се занима за све гласнији рокенрол.

Под именом „Milan with his Orchestra“ 1962. снима први сингл са својим песмама Santa’s Doin’ the Twist и Swing a Little Longer, које потписује као Rick Rodell, а следеће године снима још један сингл, Innocence.

Године 1963. његову песму How Many Teardrops узима певач у успону Лу Кристи, који ће се касније прославити с нумером Lightin’ strikes. Миланова песма у извођењу Луа Кристија стиже на 41. место Билбордове топ листе у Америци и на 8. место слушаности у Израелу. Овим су се Милану отшкринула врата великог шоу бизниса, али он кроз њих неће проћи.

Када 1964. свет захвати битлманија, у Америци настаје један од клонова ливерпулске четворке, састав The American Beetles, који објављује сингл на коме је Милан продуцент и аутор песме You Did It To Mе, написане и снимљене у маниру Битлса.

Исте, 1964. године, за етикету „20th Century Fox“ Милан снима и свој први албум, самоуверено назван I Am What I Am. На њему је 12 његових ауторских песама продуцираних у тада већ ретро маниру раног рокенрола, али и с повременим бодидлијевским или кинксовским искакањима.

Продуцент Бад Граноф je на омоту плоче, најављујући нову сјајну звезду на америчком музичком небу, написао: „Милан јесте популарна музика... Он је живи, воли и разуме, али одбија да прати трендове и да само копира оно што се налази на врховима актуелних топ-листа.“

Иако је са Америчким Битлсима показао да може да прави и мелодичне битлсовске „british“ сонгове, Милан усред битлманије на свом албуму заправо иде корак уназад ка америчком мелодичном рокенролу и идући уз струју његов албум на тржишту неславно пропада.

Али ако је на плочи Оно сам што сам отишао корак уназад у односу на трендове, на сингловима који следе отићи ће корак испред времена.

У следећих неколико година Милан снима песме експериментишући ca различитим жанровима, од класичног рока, преко bubblegum попа, психоделије, експерименталне и прогресивне музике до онога што ће се касније назвати гаражним роком.

На синглу I'm Cryin' In The Rain / Follow the Sun из 1966. као коаранжер потписан је Борис Јојић, џезер и композитор, који је радио плоче и са његовим братом Перицом у Немачкој, али и с многим поп-звездама, међу којима су били и Удо Јиргенс, Хулио Иглесијас и Пласидо Доминго.

Милан се на плочама из неког разлога игра идентитетима, па се као певач, гитариста, аутор, продуцент или аранжер потписује различитим именима. По само један сингл снима под именима стварних или фиктивних једнократних бендова као The World of Milan, Breeze, High Voltage, The Licorice Schtik, Ice Cream, Unclaimed, The Chanters, Doughboys и други.

Међутим, када 1967. сними сингл I’m a Leather Boy, с истоименом песмом у којој се дисторзирана гитара преплиће са звуком моторцикла и хамонд оргуљама, стећи ће надимак под којим ће га од тада звати: „Milan The Leather Boy“.

Међу песмама које снима су Plastic people, You Gotta Have Soul, One Track Mind, Soulin’, Shadows, My Prayer to You, I Get Groovy Feelings...

Крећући се бурном њујоршком сценом шездесетих, Милан инсистира на извесној самозатајности, што ће бити повод каснијим теоријама око тога у чијим опусима је све оставио ауторске прсте, од Greatful Dead до тога да је он онај мистериозни „NY Blot“, кога у пар наврата помиње Пол Макартни да је помогао Битлсима око неколико песама.

Миланово најзаокруженије и последње дело је чудан експериментални албум The Head Shop, који је снимио са својим бендом Underground Tunnel и групом њујоршких музичара 1969. године.

На омоту плоче, насловљеној по местима за легалну конзумацију марихуане, налази се фотографија трофејне препариране индијанске главе окружена шифровано обележеним кутијама. (Занимљиво је да ће се скоро идентичан омот појавити 1991. на живом бутлег албуму лосанђелеског бенда Jane’s Addiction насловљеним истоветно – The Head Shop.)

Необичну комбинацију психоделије, попа и фјужна, која се чује на албуму The Head Shop, један критичар је описао као сусрет Битлса, Шенберга и Малера на трипу.

А-страну плоче затвара обрада Макартнијеве песме Yesterday убачене у контекст Миланове Опере из 4.000 године, док Б-страну концептуално отвара обрада Ленонове песме Revolution. Ту је и обрада песме Sunny Бобија Хеба коју је џез гитариста Јуџин Чедборн описао као њену „bad acid“ верзију.

У песми I Feel Love Comin’ On гостује велики џез гитариста Лари Корјел, који ће исте године објавити свој деби албум и стећи надимак „Godfather of Fusion“.

Милан је аутор већине песама на плочи, гитариста, пратећи вокал и продуцент, али његове слике на омоту нема. Певач на албуму је био Џо Сијано, који ће неколико година потом, с братом Никијем, на Менхетну отворити познати клуб „The Gallery“, једно од родних места нове диско културе.

Милан Раденковић имао је само 29 година када је марта 1971. умро, од рака мозга, а онда је скоро потпуно заборављен. За свог кратког живота написао је осамдесетак песама, од којих многе и данас звуче свеже и интригантно.

Из заборава је почео полако да излази почетком осамдесетих, када се његове песме објављују на компилацијама раног гаражног рока под називом Pebbles, а онда и пошто је 1995. његову песму On the Go обрадио гаражни панк састав The Oblivians и под називом Motorcycle Leather Boy објaвио је на албуму Rock’n’Roll Holiday.

Године 2004. објављено је реиздање албума The Head Shop, а 2009. и компилација Hell Bent for Leather.

Данас је већи део опуса Leather Boy-a доступан на Јутјубу, а 2010. године новинар Мартин Винфри је у магазину Ugly Things делимично реконструисао необичан музички пут Милана Раденковића, од наступа у луксузним хотелима Мајами Бича са оцем, певачем четничких песама, до преплитања фјужн гитара са Леријем Корјелом.

Код нас је Милан остао потпуно непознат.

Реших да одем у глумце

Само је тако луцидан и циничан Зоран Радмиловић могао да изговори да је са десет година пробао да игра вука у једном комаду где су главни јунаци биле животиње. Међутим, бољи вук од њега био је један његов друг, и Зоран је тешко примио тај неуспех. „Када сам се опоравио“, сведочио је у „ТВ новостима“ 10. децембра 1966. године, „једног мутног јесењег поподнева, око пола четири, реших да одем у глумце. Обукох свој тренчкот, набих шешир дубоко на очи и уши и закорачих у царство госпође Талије…“

Да му деда по оцу није мењао презиме, Зоран би се презивао Ланг. Јер, инжењер Рихард Ланг је био Немац који је крајем 19. века градио железнице по Србији. Ту се заљубио у Стевку, прешао у православље, оженио се њом и постао Радмило који је славио славу Ђурђевдан.

Син његов, Момчило, узео је презиме Радмиловић. Имао је 16 година када је прешао Албанију и завршио права у Бордоу у Француској, вратио се у Србију и био судија.

У Другом светском рату Момчило је био војник краљеве војске који је интерниран у немачко заробљеништво.

Када му је 1967. отац умро, Зоран је написао текст насловљен Отац је мртав, који је објављен у књизи Ане Радмиловић:

„…Оца више нема. Неће га никада, никада бити, нестао је, а могао је да остане уз мене, просто да буде мој отац, због дуга који му не одужих, због моје чежње за њим. Све због непромишљеног, неконтролисаног геста неодговорне и бесмислене Смрти.

Мој отац неће ми више никад дати прилике да ову тешку, напаћену, опседнуту душу ослободим терета дуга према њему, чежње, кајања, и гангренозног бола за њим. А могао је да поживи још само делић времена. Остајем уклет.

Отац беше чудно насмешен у смрти, да ли ми то прашта или ми се подсмехује? Гледао сам га дуго, без суза, да упамтим, и не бејах сигуран да ли је то осмех или прекор.

Отац мој да ми опрости не сме и не треба. Много сам крив и молим га да ме сачека, доћи ћу код њега и све објаснити. Никада никога нећу занемарити више, ја проклетник!“

Проклетник је после очеве смрти поживео још 18 година. Тек је напунио 52 године када је тог 21. јула 1985. отишао да све што има објашњава оцу. Баш као и код неких других великана, његово срце је престало да куца у лето, по врућини, ван сезоне, да се не ремети позоришни ред и репертоар.

Украдени Иби и Радован

Непобитна је чињеница да је од две улоге, Ибија и Радована, Зоран Радмиловић створио период живота у коме се идентификовао као глумац и са њима оставио неприкосновену глумачку баштину. Остаје и истина да је Зоран Радмиловић украо Ибија и Жарију и Муцију, као што је Радована отео и Ковачевићу и Драшкићу. А Муцијева анализа о Зорану као глумцу и Зорану приватно, представља једно занимљиво тумачење које је својевремено забележио Ристо Витанов:

„...Мислим да су његова глумачка природа и приватна личност у перманентној колизији, због чега често упада у ситуације које су ван њега. Он је човек који и приватно, када седи у бифеу, или у кафани, са друштвом, није у стању да поднесе да буде само један од присутних. Или ће бити човек кога ће сви слушати, или уопште неће учествовати у разговору већ ће се повући. Значи, код њега су такве ситуације јако изоштрене, тако да, кад бих све сабрао, могао бих да кажем да он поседује једну изразиту и неопходну глумачку сујету, и жељу да доминира која храни тај његов дар, а на неки начин га обележава и као личност.“

И још је Муци говорио о Зорану, искрено и тачно, у „Пресинг магазину“ 30. новембра 1998. године:

„Не мислим да сам ја њега створио, што мени много пута кажу. Он је био велики глумац. Ми смо се срели у згодном тренутку. Иста смо генерација и радили смо пуно заједно. Колико сам ја њему учинио, толико је и он мени. Он је био изванредан глумац који се, мислим, рађа једанпут у сто година и обележава једно време. Нажалост, он није завршио своје дело, јер он је био изузетан карактерни глумац а то није успео да оствари никад, сем у два-три наврата. Остао је у сећању по двема улогама, које можда нису његове најбоље улоге, имао је бољих. Мени се чини да је тај период са Зораном био и леп, а у неку руку и тужан, јер он није остварио оно што је могао, због кратког живота, а и због услова у којима смо тада радили. Тако да мени Зоран Радмиловић у сећању значи јако много, без обзира што приватно нисмо били никакви пријатељи, чак је можда постојао и неки мали анимозитет између њега и мене. Имали смо различита схватања живота. Он је био мало нетачан, разбарушен, ја тачан, што је њему ишло на нерве, а мени је ишло ово друго, тако да нисмо приватно баш били неки пријатељи, ни кафански ни кућни, али на послу смо се фено­менално слагали – ја сам толерисао његова закашњења, он је толерисао моју педантност.“

Многи су волели да тумаче Зоранову приватност на сцени, трудећи се да докажу како је од те приватности створио нови жанр, нову уметност, а он је објашњавао да се глумачка приватност види само кад је улога лоше урађена:

„Ја могу у Радовану III да будем наизглед приватан. Али, не би људи који долазе на представу 20 и 25 пута дошли да гледају мене приватно. Зашто? Нисам ја приватно тако занимљив, и не знају они мене приватно. Они дођу да виде како глумац то уради. Од осам сати увече до пола једанаест, једанаест, он дâ све од себе, поцепа се пред гледаоцем, толико да после једне такве тешке представе не може да заспи до четири ујутро, јер су му нерви растресени! Е, па, један такав прилаз послу ја не бих никада назвао приватношћу. Ја бих приватно могао да будем лењ, као што јесам лењ по природи, и мрзовољан, али кад почне представа ничега од тога нема.“

Зоран и Дина

Понешто од оног сасвим приватног забележила је ћерка Ана Радмиловић, док је супруга Дина Рутић целог живота ћутала о њиховом браку.

Венчали су се 25. јуна 1966. године. Дина је била кћер глумачког брачног пара, Ивке и Јосипа Јоже Рутића. Њих двоје су били партизани, комунисти, првоборци, глумци „Казалишта народног ослобођења“ од 1942. до 1944. године.

Усред рата, 1943. године, добили су ћерку Дину којој је кум био Јосип Броз Тито. Наставили су свој глумачки живот после рата у Београду. Њихова кћи Дина је студирала књижевност када је почела да игра на филму, верујући да ће то бити тек мали излет пред камере. Побрала је аплаузе већ после првог филма Прометеј са отока Вишевица.

Када се оженио Дином, Зоран је имао Исусове године, 33, а она 24.

О њиховој љубави је писао Зоран у својим дневничким белешкама, а њихова кћи Ана је у књизи коју је приредила под насловом Залажем се за лаж записала:

„…У периоду њиховог заљубљивања Дина је била верена за једног младог и лепог хемичара 'из добре куће'. За њу се говорило да је лепа као Одри Хепберн… У своју лепу кућу (то јест кућу својих родитеља) у Цавтату, умела је да доведе све пријатеље и познанике који нису себи могли да омогуће овако ексклузивна летовања. Зоран није био заљубљеник у море и монденски Цавтат, али га је стрпљиво подносио, прво због жене коју је волео, а касније и због детета, јер, 'деца морају да буду што више на мору'.“

Живот са Зораном није био лак. Пиће је узимало свој данак, али његов неодољив шарм је годинама све то покривао. Било је и драматичних ситуација, као када се закључао у купатилу свог стана да не би ишао у Загреб на гостовање Радована. По једној легенди Мира Траиловић му је трошкове за те две неодигране представе наплаћивала од плате следеће две године. Ипак, одмах му је дала улогу у некој ТВ драми коју је радила, јер га је напросто обожавала. Други су тврдили да је отишао у Загреб, а да је био кажњен због неиграња неких других представа.

Други пут је цео дан преседео у Српској кафани са Душком Ковачевићем да би му око седам увече саопштио да треба да иде на представу. У Зорановој интерпретацији, на Душково питање коју представу треба да игра, одговорио му је: „Твоју. Радована III.“ Ту му је драмски писац ауторитативно саопштио: „Седи ту, вечерас нећеш играти!“

Није Зорану требало да му се то два пута каже. Наставили су да пију, из Атељеа су долазили да зову Зорана на представу, а он је саопштавао да му писац не дозвољава да игра... И тако је то трајало. Онда им је то било мало, па су отишли на тргић испред Атељеа где је народ чекао да уђе у салу и говорили да представе неће бити и да се мирно разиђу кућама. А сви су мислили да је то део представе и слатко су се смејали. Наравно, и за то му је сутрадан стигао од управнице рачун за наплату.

У сведочењу Душана Ковачевића прича је мање бизарна. Зоран је тог дана сазнао да је одбијена његова молба да му држава додели стан и рекао је Душку: „Ја данас нећу играти Радована, опет нисам на списку за доделу станова.“

Био је разочаран јер је у то време са женом и дететом живео у малом стану у поткровљу. Онда се пустио глас да се представа одлаже због његове болести. Због тих гласина, после годину дана добио је стан.

Афера „Сутлијаш“

Остале су и приче о Зорановим политичким коментарима које је просипао по кафанама, све зезајући се на рачун Тита и Партије. А посебно на рачун Хрвата, на пример, усред Цавтата, тамо где је његов таст имао кућу. Умео је да смишља вицеве и на рачун своје супруге, образлажући како је он, као Србин, изложен терору једне Хрватице…

Али, умео је озбиљно да се узбуди када би га дирала нека политичка непромишљеност актуелне власти. Ана Радмиловић бележи у својој књизи Кад је свет имао бркове како су отац и она ишли по Београду да пркосе онима који су се на свој начин обрачунавали са Албанцима:

„Једном су, почетком осамдесетих, у Београду бојкотовали 'шиптарске' локале. То су, заправо, махом, биле посластичарнице које су држали Горанци, али Београђани су мислили да су све то Шиптари. У Булевару револуције је била једна посластичарница у којој смо тата и ја често јели сутлијаш и пили ону посластичарски ледену лимунаду коју и дан данас обожавам. Та 'наша шиптарска' посластичарница била је тих дана сасвим празна. Поводљиви Београђани обилазили су је у широком луку и није их било срамота.

…Зоран је једног дана узео мене за руку и повео ме у нашу посластичарницу, код 'нашег Шиптара', на наш сутлијаш. Сели смо директно у излог. Он се налактио на сто и толико се нагнуо ка стаклу излога да је сваки пролазник који случајно баци поглед у том правцу могао да га угледа. Како га ко угледа, Зоран му се јављао климањем главе. Хтео је да нас сви виде, да га сви препознају, што му је, иначе, било прилично мрско јер нисмо могли никада на миру сами у град… увек такси, увек ауто, никад на улицу…

Кад смо се вратили кући хвалили смо се Дини како смо им 'показали', како смо били код 'нашег Шиптара', како смо махали пролазницима, јављали се и зезали их, и како смо урадили праву ствар.

'Ма, ‘ајде, бре', причао је, 'то је наш комшија. Срам их било.'

Било је то раних осамдесетих, много се причало о Косову, и мој тата је с једне стране потписао вероватно сваку петицију која је до њега дошла за ослобађање овога или онога из затвора, против забране ове или оне књиге, а тада се углавном забрањивало оно на шта су тадашње гарнитуре стављале жиг 'национализам'. С друге стране, беснео је на Београђане и њихово бојкотовање шиптарских посластичарница.“

Беким Фехмију се сећао тог времена и годинама касније ми је причао како су се понашале неке његове колеге. У малобројне светле примере издвајао се Зоран Радмиловић. Када су по Београду почели да разбијају албанске посластичарнице и локале, Зоран Радмиловић је сваке ноћи ишао од једне до друге радње које су држали Албанци и од једне до друге посластичарнице, показујући на тај начин солидарност са онима који су били на мети, који су били угрожени. Онда би обавезно свратио у бифе Атељеа 212 и тражио да му донесу воде.

„Шта је, Зоране?“, питали су га. „Најео си се баклава, па си жедан?“

„Јесам, мајку ли вам националистичку!“, одговарао је Зоран Радмиловић.

Када је био сасвим млад глумац у Београду, где је завршио Академију и остао да игра, Енвер Петровци је уживао симпатије Зорана Радмиловића, који је имао обичај да га вода по целом граду, тачније по свим кафанама које овај није знао. И где год би га неко питао ко му је то, Зоран би се намрчио и претећи одговарао: „Ово је мој лични Шиптар. Боље вам је да се не зезате, да га не дирате, све ће да вас покоље!“

Једног лета је у Цавтату, у Таверни, почео да медитира, гласно наравно, како би баш било добро да Цавтат буде „наш излаз на море“. То наш, значило је српски, наравно. И све је Радмиловић лепо објаснио: њему је у Цавтату била тазбина, ту је пуно времена проводила његова мала Ана, и на све то је, према Анином сведочењу, додао: „Ионако овде само Срби летују, ови из Загреба вас не обожавају. Најбољи смо гости по кафанама.“

Лако је замислити како се у пуној Таверни одмах нашао неко из чије руке је полетела чаша према Зорану. Замало му није повредио око. Почела је туча у којој је газда бранио Зорана не би ли сачувао инвентар, Дина је љута отишла кући вичући да је њен муж „националиста“, а он је понављао да не види ништа лоше у томе да Цавтат буде „наш излаз на море“, јер се, ето, са његове тачке гледишта, све добро уклапа.

Изгубљени прстен

Једна несвакидашња епизода догодила се као да ју је Зоран смислио, а није. Живот се поиграо. Две године пре него ће умрети, 1983. године, Зоран је добио највеће позоришно признање, Добричин прстен. Био је, после Љубе Тадића, Мире Ступице и Мије Алексића четврти добитник овог престижног признања, о којем је бринуо тадашњи директор Музеја позоришне уметности, редитељ Драгован Јовановић.

Дан уочи уручења Драгован је подигао прстен из Златаре „Мајданпек“, која га је урадила, и пошао у Сава центар на свечаност поводом 29. новембра, тада Дана Републике. Касно увече се његовој супрузи Весни Прљи јавила управница Атељеа 212 Мира Траиловић и тражила Драгована. Када је чула да није у кући, почела је узбуђено да објашњава Весни како је Драгован изгубио „Добричин прстен“. Убрзо је кући стигао и Драгован, веома забринут и објашњавао Весни да не зна где му је прстен испао, у Сава центру или у таксију.

Те ноћи није било спавања, а Весна Прља је реаговала провереним новинарским нервом – предложила је да „Студио Б“, у то време најслушанија београдска радио станица, обавести слушаоце о нестанку прстена и да апелују на онога ко га је нашао да га врати. Уз пристојну новчану надокнаду, наравно. Ујутру се Драговану јавио човек који је нашао прстен у таксију. А уместо било какве награде, само је молио да увече буде на додели прстена свом најомиљенијем и најдражем глумцу.

Тако је дотични Тома Михајловић био почасни гост Зорана Радмиловића на додели у хотелу „Метропол“, а прстен је сијао на Зорановој руци. Нажалост, 10 година касније, Зоранова удовица Дина продала је прстен јер није имала новца за живот!

Када читате књиге његове Ане, може се лако закључити да је Зоран морао озбиљно да ради како би издржавао незапослену жену и ћерку. А био је слаб на Ану, Анку, Аницу, како ју је све звао, и волео је свашта да јој купује.

Зоран је обожавао и сестричину, Селену Вицковић, кћер сестре Мирјане која је била удата за Црногорца Фрању Вицковића. Селена је била више од 15 година старија старија од Ане, сликарка, лепа, живела је у Паризу и има сина коме је по ујаку наденула име Зоран. Када се Ана појавила у кући Радмиловићевих, Селена је била љубоморна јер је навикла да је ујак само њен. После је била веома нежна према Ани.

У кући Радмиловићевих су се славили сви празници, само Зоран није волео свој рођендан. Нарочито је волео чувено предновогодишње расположење када су Цигани ишли од куће до куће, свирали и певали.

Код Зорана се знало – сви су морали да певају његову омиљену песму Са Овчара и Каблара. Он би је певао наглас, више се драо него певао, али није било ни једног славља без Овчара и Каблара. Ана ће касније записати да је на њу пренео своје две љубави: и она највише воли баш ту песму, а једнако навија за Партизан као и он.

Дневнички записи Зорана Радмиловића које је Ана објавила у својој књизи Залажем се за лаж, сведоче о његовим расположењима, али пре свега о његовом односу са ћерком. Ту се јасније сагледава и његов и Динин однос, са многим тешкоћама кроз које су пролазили. Тако је у новембру 1979. написао:

„У овом прошлом месецу су се разрешиле многе ствари. Дина је у тешком стању, све је, као и увек, она изнела на својим плећима. Кроз десетак дана путују Аница и Дина у Гану код Милице и Драгана. То ће бити добро и за једну и за другу. Дина да среди нерве, да промени средину, да се одмори од свега. Аница да се игра са њиховом децом у Африци.“

И Ана у својој књизи Кад је свет имао бркове сведочи о једној кућној драми коју је упамтила као дете:

„…Онда је Дина једном рекла мени да то тако више не може, и затворила се у своју спаваћу собу (из које касније није изашла готово двадесет година, али то је друга прича). Oнда сам ја отишла и рекла им: 'То тако не може, тако се растурају бракови.' Но, нису ме фермали ни два посто.

Дина је после тога, не баш одмах, не сећам се тачно кад, отишла. За мене, била је на операцији ока. Остала је тамо дуго и, пошто знам да је њена омиљена књига Чаробни брег Томаса Мана, мислим да је она тамо мало побегла. Посетила сам је само једном, не сећам се ко ме је водио. Деловала ми је сасвим здраво, без облога на оку, читала је књигу у парку, ваљда болничком, пушила је и била срећна што ме види... Док смо се растајале, била је несрећна што одлазим, али решена да не крене са мном…

Онда се Дина једном вратила, с њом и булумента која је иначе тих задњих месеци умела да банчи, што је Дини сметало али никада није спречавала. И све је било 'нормално', с оном пређашњом нормалношћу – у неко глуво доба Зоран доведе неки свет, било је ту и Цигана музиканата, глумаца, радника позоришта, конобара, бога питај кога све не... То ће касније бити неки разни људи који ће ми до краја живота прилазити и причати како су друговали с мојим оцем, описивати ми мој тадашњи стан до у детаљ као доказ да се сећају куће, мене, маме…“

Писмо о глумцу

Тешко је данас рећи шта је био прави разлог да је Зоран написао једно писмо 1980. године и послао га редакцији НИН-а а објавио тек 1985. године. Повод за тај текст било је 'скидање' једне представе са репертоара. У том обраћању јавности Радмиловић је рекао много тога што и данас, после четири деценије, звучи веома актуелно: 

Тако је пред крај живота говорио, писао, тај тужни комичар и ведри трагичар, глумац који је умео да воли и презире оно што је радио, са подједнако убедљивим доказима да је увек у праву, и кад воли и кад се гади глуме.

Није имао илузију о значају позоришта, још мање о глумачкој супериорности, и често је говорио да је његов отац био господин адвокат, а да га је лепо одвраћао да не иде у циркузанте. Мада, када је Зоран на почетку каријере добио Стеријину награду, Момчило је променио однос према синовљевом послу, почео је озбиљно да га уважава и да из Зајечара долази у Београд на Зоранове премијере.

Забрањена представа

Зоранова последња позоришна премијера била је у представи Политика као судбина, рађена на основу драматизације књиге филозофа и социолога Есада Ћимића. Као прилог феноменологији политичког страдалништва, овај текст су те 1984. године, када је објављен, пратиле бурне реакције, пре свега политичке јавности. И представа Политика као судбина је била забрањена, прецизније скинута са репертоара – истим оним начином и методама о којима је заправо и говорила.

Редитељ је био Слободан Милатовић, а играли су Зоран Радмиловић, Слободан Алигрудић, Петар Божовић, Милош Жутић, Данило Лазовић, Бранко Цвејић, Богдан Диклић, Жарко Лаушевић, Драган Максимовић, Борис Комненић, Горан Султановић, Љиља Међеши, Мима Караџић и Јосиф Татић.

Треба рећи да је ова представа играна у Студенском културном центру у Београду, који је у то време био центар опозиционог мишљења и окупљања, и где су налазили прибежиште многи уметници и интелектуалци који у том тренутку нису имали где да саопште своју другачију мисао. У току рада на овој представи, у СКЦ-у је два пута подметнут пожар, а трећи пут је изгорела главна сала, на чијем је згаришту ова представа на крају премијерно одиграна. Претпоставља се да су пожари намерно подметани како би се спречио рад на представи.

Премијера је окупила тадашњу културну и интелектуалну елиту бивше Југославије, а непосредно после премијере у СКЦ је упала специјална полицијска јединица, избацила сву публику, рекавши да имају дојаву о подметнутој бомби. 

Зоран Радмиловић је поводом тог свог последњег театарског ангажмана, првог ове врсте у својој каријери, у интервјуу Феликсу Пашићу објаснио:

„Ја не верујем да позориште може да мења свест… на позоришту је да изврши свој часни задатак, да забележи тренутак… Немам ништа против такозваног политичког позоришта. Много се пљује по политичком позоришту… а свако грађанско позориште је и политичко… Скидање представе са репертоара сам доживео као глупост… не као шок, него као очекивано разочарање, што не бих, сигуран сам, доживео да ми скину представу која не иде из уметничких разлога, зато што је лоша, што ми лоше глумимо… Био сам баш љут на људе који су забранили Политику као судбину, баш љут… И онда почнеш да не верујеш у људе који одређују твој живот, твоју судбину, почнеш да их гледаш са задршком, са сумњом. Кажеш: догодило се оно чега сам се плашио да ће се догодити.“

Поводом политичких игара око ове представе, Зорана је посебно погодило што је схватио да су политичари сумњали у свест гледалаца, да људи из власти немају поверења у публику:

„Зато и мислим да тај политички театар има свог смисла, јер као ниједан други грубо скида завесу са живота. Одједном се све оголи. Не могу да верујем да паметан човек мисли да је то лоше, да је непотребно. Зашто да се не копа по ранама?“

Записи из живота

Када је Зоран умро, супруга Дина је позвала музичара и писца Душана Прелевића Прелета и дала му две пуне кесе бележака рекавши му: „Ево, он би волео да имаш то.“ Било је ту разних слика и његових рукописа. Зоран је писао, а да то нико није ни знао.

Преле је направио одабир из рукописа и „Телеграф“ је то, захваљујући Славку Ћурувији, објавио. Назив монографији је дао Муци Драшкић, кога је Преле питао:

„'Је ли бре, како ово да назовем?' 'Нисам веровао да ћеш то да урадиш', каже он, па наслови га Њим самим!' И тако је и остало. Драго ми је да сам то урадио, Зоки је то и заслужио. Ја сам био његов пулен и пријатељ, али не причам много о томе, пошто сада видим да су сви са свима били пријатељи.“

Преле је, својим смислом за хватање тренутка, у Слову приређивача за ову књигу исписао своја сећања на Зорана. Једно од типичних односило се на оно што је био део њиховог животног ритуала. Зазвонио би телефон, око пола пет, Зоран би позвао Прелета да дође у кафану, на пример у „Златибор“ крај Каленића гувна, и ту би почела прича којој су само њих двојица били примерени.

Наравно, било је и других дружења, које је Преле забележио:

„Сећам се ноћи у Џез клубу, у којој ми је Стјепко свирао Sentimental journey, да ме је за шанком уз 0,3 питао што губим таленат (?!) и живот улудо? Што, каже, не записујеш то што ти се дешава и што дешаваш сам себи? Овај ме зајебава, оћутим! Код куће нисам имао ни плајваз, у глави идеју, ноћу времена, дању снаге. А морао сам да наслутим да он то чини!

Видеће се, Зоран је писао срцем (мрзим тривијалности) и болом који га је пратио попут бата сопствених животних корака. Разговарао са собом. Ми га свакако не бисмо разумели. Тај намргођени добричина морао је да се ослободи тапшања по раменима и испразних похвала. Требало му је, желео је, више…“

Из тих сакупљених текстова Зорана Радмиловића читалац сагледава једног другог човека од онога кога је познавао као глумца, као јавну личност. Појављује се танано, мислеће биће, нежно и опхрвано боли, али и уметник који промишља о ономе што ради. У запису Припрема за сцену, Зоран је забележио и ово:

„За мене се може рећи да сам родоначелник псовача на сцени. Један од првих, свакако, ко је почео и на тај начин да комуницира са гледалиштем. Али, чудно је то да се нико никада није запитао коме су те псовке заправо упућене и шта су оне?! То су, у ствари, једна врста оптужбе. Оптужба против тзв. критичара, између осталих, који су само неминовни продукт јадног стања духа. Оптужујем их тако на посредан начин, за глупост и површност, за лењост духа и тела, за често мало знања о предмету којим се баве (а то је нажалост позориште), за незаинтересованост… Постоји и неки светли изузетак, али то је мало у целој тој смејурији.“

Бављење уметношћу

Године 1969. Програмски савет Основне организације Савеза комуниста Атељеа 212 скинуо je с репертоара позоришни комад Александра Поповића Друга врата лево, у режији Љубомира Драшкића. Данас је права драгоценост читати шта је Зоран тада записао под насловом Друга врата лево, Александар Поповић – размишљања:

После ових реченица јаснија је тврдња Јована Ћирилова да је Зоран Радмиловић био „дирљив филозоф“ једног света, глумачког. Лако је утврдити да није имао много улога. У позоришту тридесет и неку. Признавао је да је то због његове инертности, тачније лењости. Није хтео да се крије иза оних познатих флоскула да је бирао улоге, тражио праву улогу, прави задата:

 „Основно је ово: мрзело ме је! Играо сам кад ме натерају или се стекну околности да ми се допадну и улога и друштво са којим радим. Увек сам, рецимо, волео да радим представу где има много глумаца. Зато нисам волео да радим монодраме. Нисам волео да играм ни у комадима са два лица. За мене нема ништа страшније него кад у гардеробу седну два глумца и чекају почетак представе. Ћуте и чекају да изађу на сцену.“

Душан Ковачевић, писац који му је поклонио Радована, остао је уз Зорана до краја. Причао ми је да се више никада неће појавити глумац који ће одиграти улогу Радована као што је то чинио Зоран Радмиловић. Такође је јавно рекао да је Зоранова смрт могла да се спречи, само да се он није стидео своје болести. Умро је од рака дебелог црева, а да се на време лечио преживео би.

Глумац Данило Бата Стојковић и Душко Ковачевић посетили су свог пријатеља у болници само две недеље пре него што је преминуо:

„Када смо Бата и ја отишли да га видимо, имао је наду да ће се опоравити. И у тим тренуцима је био духовит. Рекао нам је да му од свих лекова које пије највише прија шприцер од бозе, пиће његовог детињства.“

Мира Бањац, која је била његова партнерка на сцени и на телевизији, разумела га је, волела и трудила се да му у болести помогне колико је могла. Био је свестан да се полако растаје са светом, и зато је било болно кад су играли Радована, а он једва стајао на ногама. Међутим, Мира се сећа како јој је говорио:

 „'Сад ћемо да им играмо док се не усеру.' Дакле, докле гледаоци хоће. Излетао је на сцену и падао је на мене иза кулиса, потпуно болан, знојан, и тако се мало одмарао. И опет са својом пируетом излети, искочи… Нешто необјашњиво. Ја то нећу никад моћи да објасним, никада. Свако други би умро на тој сцени. То је моје последње виђење њега у позоришту. После представе он би обично свратио у клуб, тада није свратио. Огрнуо је капут, и ја га видим како кроз двориште одлази. Наравно, ни слутила нисам да то може бити крај. Видела сам га, тако погуреног, како је отишао, и није се више вратио. Тај његов пут сам видела.“

Деветог јуна 1985. године одиграна је 299. представа Радована III. Пет дана касније Зорана су пребацили у болницу. Тих година у Србији се још увек славио 7. јули, Дан устанка народа и народности Србије, као државни празник. Уметници који би добили Седмојулску награду имали су право на посебну пензију. Зорану су већ били избројани дани, није имао Седмојулску награду и на највишем месту је одлучено да му се додели. Тако је 11. јула на Прву хируршку клинику у Београд дошао тадашњи председник Председништва СР Србије Душан Чкребић и уручио му ово признање. Била је то последња објављена фотографија Зорана Радмиловића. Тачно десет дана касније је умро, а 3. септембра је кремиран и сахрањен у Алеји великана на Новом гробљу. Породица је желела да буде сахрањен у породичној гробници и да не буде кремиран. Држава их није послушала.

Бранин опроштај

И како на почетку, са Браном Црнчевићем, тако и на крају са њим. Зоран и Брана су поделили кафанске тренутке у којима су се рађале невероватне духовитости, а у свом тексту Улога претворена у живот (Књига задушница), двадесетак година после Зоранове смрти, Брана је записао:

„Често размишљам о томе какве би данас глумачке радове изводио ненадмашни Радмиловић... Пред смрт је требало да одигра батлера у мом позоришном комаду Сребрни свећњаци у режији Љубомира Драшкића. Муци ме је наговорио да питам Зорана зашто не долази на пробе. Седели смо у кафани 'Каленић'.

'Готов сам пријатељу', рекао је Радмиловић, 'умирем на ногама. Играм Радована и лутам градом опраштајући се од људи, кућа, дрвећа, неба и кафана. Не могу себе да преварим пробама новог комада. Хајде да одиграмо још једном извођаче глумачких и писачких радова. Наручићемо две флаше вискија. Дудлаћемо сваки своју флашу, да видимо ко ће први заплакати.'

Био сам бржи. То га је обрадовало. Седели смо као два кретена и локали виски ругајући се животу и смрти. И још се нисмо растали. Радмиловић понекад искрсне ноћу у некој сачуваној телевизијској драми, или филму, а ја га гледам неутешан. Сећам се живота који је претворио у позориште.“

После Зоранове смрти, у следећем броју „Дуге“, Брана Црнчевић је написао текст под насловом И речи су га слушале. Ево дела тог Црнчевићевог опроштаја од Зорана: 

Љубомир Муци Драшкић преминуо је 2004. године

Душан Прелевић Преле преминуо је 2007. године.

Феликс Пашић преминуо је 2010. године

Брана Црнчевић преминуо је 2011. године.

Ана Радмиловић преминула је 2017. године

Дина Рутић преминула је 2019. године.

У неколико наврата имао сам прилику да разговарам са недавно преминулим Синишом Павићем и његовим старијим братом Дамиром (1929-2020), о њиховом животу и успоменама. Сећања на родитеље, родни Сињ, детињство, живот у окупираном Београду током Другог светског рата на родитеље тонски сам снимио, а они су ми уступили фотографије из породичне архиве. Да се на медијској сцени Југославије није појавио Синиша Павић, писац чији је таленат за писање ТВ сценарија јединствен у европским оквирима, његова мајка, лепа Јелена из Ливна, и његов отац, тај необичан и фасцинантан човек, посластичар из Сиња Анте Павић са надимком Ђуса, Хрват и Југословен, остали би непознате личности на историјској сцени нашег XX века. 

Ево шта су ми Дамир и Синиша испричали:

ДАМИР ПАВИЋ: Мој деда се звао Анте. И мој отац је био Анте. Вероватно је и прадеда био Анте. Зато је моја мајка рекла: „Неће мој син бити Анте, Антин, покојног Анте.“

Деда је био познат у Сињу. Знам да је деда Анте, виђени клесар и мајстор за прављење кућа од камена у Далматинској загори, био писмен, али кад је реч о рачуну, о бројевима, ту му нико није био раван.

У то време дошло је до Боксерског устанка у Кини 1900. године. Наравно, велике европске силе притисну Кину. Сињани, као поданици Аустроугарске, били су на страни своје државе. Али мој деда је био на страни Кине и Кинеза, прозвали су га Кинез. Деда је био огроман човек, врло прек, имао је више од 2 метра, са њим није било шале. Каква је била његова политичка оријентација не знам, али вероватно је ту било неке везе између мог деде и мог оца.

Сињ је у социјалном погледу био врло демократична средина. Отац је имао, како рекох, шест разреда основне школе, али је равноправно седео са професорима, са докторима права, са др Сесардићем, са Трипалом и осталим сињским интелектуалцима. Александар Саша Трипало био је мој школски друг, а Мика, Сашин брат, био је од нас двојице три године старији. Иначе, породица Трипало је била права сињска аристократија, веома имућна.

Са 3.000 становника Сињ је имао два војна гарнизона, пешадијски и артиљеријски. Венчани кум мог оца, Ане Мирковић, продавао је дневно по 300 примерака Политике. То је просто невероватан податак.

У аустроугарској морнарици отац је изучио два-три заната, био је врстан посластичар. Имао је после рата изузетну посластичарницу у Сињу, знао је свој посао.

Где се мој отац заразио југословенством? Мислим да су у Аустроугарској велики утицај имале приче о Србији, које су се шириле, о Балканским ратовима и о могућности ослобођења свих јужних Словена. Ехо Илирског покрета био је жив још увек, нарочито у Далмацији. Италија је имала невиђене аспирације на Јадрану. Увек је била велика сила и вероватно је тај наш народ гледао једним оком на Србију и на могућност да Србија донесе неку слободу.

Ја мислим да је отац третирао југословенство као религију. Он је иначе био антиклерикалан човек, није трпео свештенство, попове није могао да смисли. Можда је био агностик на неки свој начин, о томе никад ништа нисмо причали, али знам да је био убеђени Југословен. 

ДАМИР ПАВИЋ: Отац је пре војске ловио поскоке и продавао их у Сплиту јер се тамо од отрова змија производио серум. Био је морнар у аустроугарској морнарици на ратном броду „Принц Рудолф“ до почетка 1918. године, али и један од коловођа побуне бокељских морнара 1918.

До побуне морнара у Котору дошло је фебруара те године. Добар део Аустроугарске ратне флоте из Пуле допловио је у Котор. Мислили су да ће тамо бити мање угрожени. Октобарска револуција у Русији, 1917, била је само неколико месеци раније. Морнари су углавном били Словени, Србо-Хрвати, а било је ту Чеха и припадника других нација. Истакли су црвене заставе на бродове и скинули аустријску заставу. Четворица су стрељана, а остали су били у неком стању ишчекивања, није се знало шта ће бити с њима. Отац је био заточен у тврђави Сан Ђовани, изнад Котора. Требало је да изађе на суд. Онда је дошло до пробоја Солунског фронта и пораза Аустроугарске.

Отац је у затвору писао дневник. Човек који је имао само шест разреда основне школе, моли своју мајку у Сињу, моју бабу Манду, да му пошаље Браћу Карамазове и још неке друге књиге. На једном месту у дневнику пише: „Данас су нам одузели све паре. Можемо добијати само круну дневно.“ (Анте Павић је у затвору сачинио списак са именима морнара који су учествовали у побуни: Југословена 180, Чехо-Словака 51, Талијана 64, Мађара 27, Њемаца 38, Разне националности 11. Укупно 371)

Из дневника се види да је отац, кад је био интерниран, код себе имао неке своје паре. Као морнар је примао плату, па му је неко дуговао, па је он некоме враћао. У почетку он је мајци слао новац, после је мајка слала њему. У дневнику он је вежбао да се потписује ћирилицом.

СИНИША ПАВИЋ: Ја нисам графолог, али овај рукопис дневника из затвора показује један, што је Крлежа рекао, „ред у реченици, ред у мислима, ред у глави, ред у животу“. Рукопис одаје доста од човекових особина. А он је управо имао то самопоуздање и мирноћу. Никада није губио главу. Ја мислим да је десетина пута могао да изгуби живот. Улазио је увек у опасне ситуације. А мајка је све то мирно гледала, само је она знала како јој је. Такво је време било, а таква је била и његова природа.

...После ослобођења 1918. године, кад је пропала царевина, изашао је отац из которске тврђаве Сан Ђовани са тетоважама на грудима и рукама. Мајка ту слику није потцењивала нити је у породици због тога било неких проблема.

То није била обична тетоважа, већ готово уметничка. Рађена је како се некад тетовирало, са иглом и тушем, убодима у кожу. На грудима је имао истетовиран бојни брод са енглеском заставом, што је врло бизарно. На једној мишици је имао сидро, а на другој неку мачку. Међутим, овај бојни брод је било нешто што је нас још као децу фасцинирало. Био је плаве боје и толико добро урађен да је представљао готово невероватну слику. Као дете нисам ни знао да је то тетоважа, нити сам знао да је то нешто што други људи немају. Кад сам већ порастао, виђао сам ту слику јер се отац сваког јутра, поред отвореног прозора у купатилу, пљускао до пола хладном водом, без обзира на време. Кад сам био нешто старији, отац ми је објаснио да је тај брод на његовим грудима истетовирао, у тврђави у затвору, један од затвореника, побуњених морнара, неки Чех, који је то сјајно радио.

Зашто је направио бојни брод и зашто енглеску заставу? Објаснио је да Србија у то време није имала морнарицу. Побуна морнара на броду ратне морнарице се обавезно кажњавала смрћу у свакој морнарици. Аустријанци су већ стрељали четворицу коловођа. Остали учесници побуне били су на такозваном белом хлебу јер ови нису знали шта ће с њима. Могло се накнадно завршити са неким процесом и стрељањем, Аустријанци су водили рачуна о томе да све буде формално исправно, са судским пресудама. Пошто се он као војник заклео цару Фрањи Јосифу, уколико га стрељају хтео је да покаже да га не стрељају као издајника, већ да они стрељају борца верног борби против Аустроугарске. То је била његова замисао због чега је том броду додата енглеска застава.

Касније је дошао Други светски рат и немачка окупација. Енглеска застава на грудима поново је постала смртна опасност за њега. За време окупације отац никад и нигде није скинуо кошуљу, ни по врућини. Наравно, постојале су и приче о томе да Немци у логорима праве абажуре од људске коже, што се касније показало као тачно. И то је био разлог да нико не сазна за ту тетоважу. Нама деци је речено да о томе не причамо никоме.

Иначе био је то тако добар рад да је, кад отац нема кошуљу, брод личио на покретну слику. Туш је био плав. Мој отац је био висок човек, око 195 центиметара. Био је развијен, јак. Прави динарски тип. На његовим грудима тај брод је деловао као прави бојни брод. Мене је то фасцинирало. Наравно, до краја живота је то носио на себи. Како се он смањивао и старио, тако се и тај брод смањивао и постајао је мање леп.

Ја се сад питам како је тај Чех долазио до материјала с којим је радио тетоважу. Очигледно је да су они могли нешто од потребног материјала да набаве. Нису знали да ли ће бити осуђени на смрт или неће.

СИНИША ПАВИЋ: Мајка нам је била изузетно лепа жена. Отац је њу први пут видео у Сплиту док је излазила из аутобуса, када је са старијом сестром дошла из Ливна у коме су живели. Одмах јој је пришао да се упознају. Јелена, рођена Мамић, тада је имала 18 година, он 36. Била је то љубав „на први поглед“.

Три пута је ишао у Ливно да је проси. Мајка њена, Марија, тада већ удовица, сматрала је да најпре треба да се уда најстарија сестра Катица, па млађа Ана, после ње Мира, па да Јелена, од које је само Антонија била млађа, може да се уда.  И просац треба  да поштује ред, и да мало сачека. Отац је рекао да је то обичај у Босни, а код алкара је обичај да се не држе обичаја. „Дивљи Сињани“, уздахнула је баба Марија.

Али, Јелена се заљубила: „Само он, и нико други.“ Кад је отац просио мајку 1926. закупио је аутобус у Сињу од превозника Врцана и напунио га пријатељима. Ишли су преко Динаре 54 километра вијугавим планинским путем четири сата. Рекао је отац: „Јелена или нико“. Венчали су се три месеца касније те 1926. године. 

ДАМИР ПАВИЋ: Код католика је обичај, при крштењу у цркви да се детету дају три имена. Прво име је оно име које улази у документе. То је његово право име. Друга два имена су обично везана за деду или за бабу и за свеца. Тако сам ја добио име Дамир, Анте сам добио по деди, а Марко јер сам рођен на светог Марка. Кад је Синиша рођен мој отац то није поштовао. Њему се допало име Синиша, па нека буде Синиша прво, Никола је био мамин отац, а Момчило неко из народне песме.

Синиша је рођен 22. јануара 1933. Зна да буде хладно у то време у Сињу. Црква је огромна, и крстионица. Стоји ту поп, кумови. Треба дете полити хладном водом, није то баш пријатно. Дете плаче. Кад је поп упитао оца: „Шјор Анте, које ћемо име дати?“, одговорио је: „Синиша прво, а онда Никола и Момчило.“

Поп је рекао: „Не може.“

„Како не може?“

„Момчило и Синиша нису наша имена.“

Отац одговара: „А чија су? Ово је моје дите а не твоје. Да га крстиш, иначе ћу овде на сред цркве да те пребијем ко мачку.“

Попу су се тресле руке, док је Синишу скоро испустио. Све се то завршило добро. И остала су сва три имена, Синиша, Никола и Момчило.

Мада није трпео попове, отац је обожавао мајку Манду која је била побожна. Она је умрла у осамдесет и четвртој години.

Пред смрт му је рекла: „Анте, ја знам шта ти мислиш о попину, ал’ да ми буде бар један.“

„Мајко, биће их свих 30 колико их има у цркви.“

И било је 30 попова на њеној сахрани. Као да је суверен била.

За време рођендана младог краља Петра, 6. септембра, отац је истакао југословенску заставу. Вијори се та застава кроз прозор наше куће у Сињу, а преко пута наше куће су попови. Централни део града заузимала је велика катедрала са сјемеништем. Ноћу су пролазили пијани сељаци из околних села. Вијори се она југословенска застава, а они почну да му псују српску..., не знам ни ја шта… Отац је имао велики револвер, био је спреман и да пуца, он опали у мрак са прозора, два метка у ваздух, а они се разбеже… 

ДАМИР ПАВИЋ: У Сињу су 1935. избили велики немири. Отац је био алкар, али пошто је био крупан, огроман човек није могао да јаше. Био је само алкарски момак, пратилац алкара. Сињско тркалиште и дан-данас је тамо где је одувек било, са десне стране је висок зид. У великом дворишту, иза тог зида, је католичко сјемениште.

Те 1935. године први пут је дошло до велике гужве између југословенски оријентисаних интелектуалаца у Сињу, од Грисогона па надаље, и овог фратарског подмлатка из сјеменишта. Вичу: „Доле краљ!“ Мој отац се повукао. Са тркалишта је журио кући пошто смо ту били сами, мама, Синиша и ја. Носио је пушку на рамену. Неко га је тада ударио с леђа каменом, а он се окрене и удари кундаком овога, добро га је начео.

Отац се уопште није ту зауставио него оде код Делића, свога кума у кафану, оца Младена Делића. И седне окренут леђима улазу. Није сео у оне плишане фотеље, већ је сео у столицу која је имала ребро, овално дрвено са две попречне пречке. У једном тренутку неко се појавио на вратима, извукао нож и бацио га мом оцу у леђа. Отац је имао среће. Нож не погоди у леђа већ у ту решетку која је била део наслона.

На улици је био велики метеж и галама. Изашла је војска, два гарнизона, један пешадијски, један артиљеријски, малтене уведено је било опсадно стање. Видео је то мој отац, људи су му говорили: „Добро си прошао“. Дешифровали су да је то био неки тип, мачековац, ХСС-овац из Мућа, месташца на путу од Сиња до Дрниша, преко неких брда. Наредног дана отац је отишао у Мућ, нашао тога типа, убио га је од батина и бацио у јарак.

Отац је често носио револвер, волео је да их провоцира. Преко Цетине, испод Динаре, има једно место Оток где се гаји најбољи купус у Европи. Ту су долазили стручњаци из Енглеске да виде у чему је тајна. Отац је на пијаци у Сињу начуо да је неко из Отока рекао: „Прави се важан овде у Сињу, што не дође код нас у Оток и тамо продаје југословенство:“ „У Оток нека дође“, додају други. Наравно, мом оцу није било потребно много приче. Узме револвер, стави га у џеп и преко Сињског поља и преко Павића моста, тако се звао мост не знам зашто, крене у Оток.

Дође он тамо, причао ми је то: „Ја се направим луд, као да ми се шпигета, пертла, одвезала и ту у центру Отока, јадног, смрдљивог, подигнем ногу да вежем пертлу, а намерно оставим револвер да вири. Како сам везао шпигету, питам где је тај и ко је то тражио да ја дођем у Оток? Ево, ја сам дошао. Нико да проговори. Како сам дошао тако сам се и вратио у Сињ.“

Значи, такав је био… Али Југославија и југословенство су били опсесија.

Није скривао своје југословенство, мислим да је познавао и Светозара Прибићевића. Имао је једну фотографију са великог митинга Прибићевићеве Хрватско-српске коалиције у Сињу, са црвеном ружом. Био је политички активан.

Онда је атмосфера у граду већ почела да се квари, он је то осетио. Његова радња није доносила никакав приход. Сплићани су долазили да купе колаче код њега, а Сињани нису. С друге стране, био је лоше виђен. Поштовали су га, али нису га баш много волели као Југословена. Тек једног дана, ја не знам како се са мајком договорио, ми августа 1938. дођемо у Београд.

То није био мој први боравак у Београду. Мене је отац довео на погреб краља Александра 1934. зато што су сињски алкари учествовали у погребној поворци. Ја сам тад имао пет и по година и памтим то добро. Био сам на углу код Лондона са тетком.

Поворка је ишла од Теразија, ту је окретала на Милоша Великог па доле према станици. Народ је спонтано падао на колена. Људи су клечали и плакали. Ја сам то гледао, био сам висок дечак, а онда ме је тетка ударила по глави и казала: „Клекни и ти магарче један, видиш да сви клече.“

СИНИША ПАВИЋ: Пред одлазак из Сиња у Београд, моја успомена је излог радње Вице Буљана на главном тргу у Сињу. Буљанови су били познати у Сињу као породица у којој су господин и госпођа Буљан изродили десет синова, а ниједну ћерку.

Ми смо у нашем породичном албуму имали слику свих њих поређаних једног до другог, од оца и мајке па до најмлађег сина. Била је то велика фотографија коју сам врло често виђао и касније у Београду. Сви синови били су школовани, један је био адвокат, други свештеник, трећи пословни човек, четврти професор, за остале не знам. А једини је Вице Буљан остао само са гимназијом и држао радњу у којој је продавао све и свашта. Иначе је Вице у породици био enfant terrible, потпуно занет комунистичким идејама.

Наша кућа била је близу Буљанове радње. Ја сам имао тада само пет и по година и шеткао сам по тргу у очекивању одласка. Неке ствари из куће као и намештај биле су спаковане и спремне за транспорт.

У лепо декорисаном излогу његове радње, било је ситница врло привлачних за децу: чоколаде, бомбоне, разне торте и слаткиши. Пошто сам извесно време буљио у излог, Вице ме је видео.

Изашао је на врата и питао: „Шта гледаш? Шта ти се свиђа овди?“

Показао сам прстом глобус. Нисам још знао да је то мали глобус величине тениске лопте и да се то тако зове. Али, знао сам и причало се да је тај глобус пун бомбона. Он ми је рекао да је то глобус.

Извадио га је из излога и наставио: „Видиш, то ти је планета Земља. Ова овде највећа држава што видиш, зелено офарбана, то ти је Совјетски Савез. Највећа и најјача држава на свиту.“

Ја сам питао има ли унутра бомбона.

Одговорио је да има.

„А били ти овај глобус купио?“, питао је Буљан.

Рекох да би, али да немам пара.

„А ја ти га могу поклонит. Али  под условом да викнеш овди: ’Живио Стаљин’“

„Хвала барба Вице“, и одмах сам викнуо: „Нека живи Стаљин!“

Онда ми он даде глобус и показао ми је да су у њему лепе шарене бомбоне.

Како сам изашао из радње на мене је наишао његов брат Јоко Буљан, адвокат, увек уредан и лепо обучен господин са штапом.

Опазивши тај глобусић у мојим рукама упитао је: „А... Идеш од Вице?“

Ја кажем да идем.

„Ти си купио глобус ил ти га је поклонио?“

Кажем да ми је поклонио.

„Шта си морао викат?“ пита он мене.

„Па викао сам ’Живео Стаљин!’“

„Аха, а знаш ли ти дите ко је Стаљин?“ 

Ја кажем да не знам.

Стварно нисам знао ништа. Чак ни то да сам се родио у месецу и години кад је Хитлер дошао на власт. Било је то безбрижно и за мене врло интересантно детињство у Сињу у коме сам свакога дана сазнавао по нешто ново.

„Пођи са мном“, рече и одвео ме је поново код Вице у радњу.

Одмах са врата питао га је: „Зашто трујеш дицу? Јел то липо да тргујеш с дицом и да их уцењујеш!“

Каже Вице брату: „Шта оћеш ти од мене?“

„Оћу да ти речем да то не радиш. Дица морају бити по страни од политике. И немој их петљат у то. Пошто ти ова чоколада?“, и показа на највећу чоколаду у излогу.

Вице каже колико кошта. И Јоко купи највећу чоколаду. А онда опомене  мене.

„Немој никад викат, а да не знаш шта вичеш. Јеси разумио?“

„Јесам.“

„Мореш знат кад вичеш живио неко, зашто тај неко треба да живи. И да знаш ко је и шта је. Јеси разумио?!“

„Јесам.“

„Е, а ја ћу теби дат ову чоколаду“, или како су Далматинци говорили чиколату. „Али да викнеш ’живео Мачек’“

Ја на то поновим: „Живео Мачек!”

А не знам ни ко је Мачек.

„Он је наш човик“, вели барба Јоко. „Фини господин. Мудар човик. И треба да живи и то можеш викнути.“

Викнуо сам: „Живео Мачек!“, и он ми је дао чоколаду.

На то је Вице рекао мени. „А факину један, на све стране си је ли, и тамо и вамо! Е то ти синко неће ваљати у животу. Ајде сад иди кући.“

Ја сам отишао, а они су остали да се објашњавају и свађају.

Била је то задња моја успомена. У нашој соби у Сињу горела је сијалица на таваници кад су ме ујутру пробудили. Пошли смо на ферату ускотрачну пругу воза који саобраћа између Сиња и Сплита. Још је било јутро, није се разданило. Ја бунован и сањив. Носио сам од свих ствари које сам имао у Сињу овај мали глобус и ту чоколаду.

У Сплиту смо чекали пет сати да се укрцамо у воз за Загреб. Путовање је тада трајало сатима. А железница је била спора. У Загреб смо стигли ноћу. Сећам се да су трамваји били плаве боје, да су по тргу пред железничком станицом светлеле рекламе у разним бојама. Седели смо на некаквој тераси и пили лимунаду и чекали јутро да се укрцамо у воз за Београд. Мислим да је то била тераса „Еспланаде“, према ономе што сам касније видео при мојим доласцима у Загреб. 

Пут до Београда отегао се јер је воз каснио у поласку. Стајао је често на неким станицама. Сећам се да смо кренули по мраку, а да смо успут путовали по дану, да су поред прозора вагона пролазиле разне електричне бандере. Нисам скидао очи са прозора. Све је за мене било занимљиво и ново. У купеу смо били мој старији брат Дамир и један његов познаник, две године старији од њега, презивао се Божичковић. Ми смо се у купеу забављали, играли некакве игре у којима сам ја учествовао форме ради. Био сам апсолутно незналица за све, па чак и за игру „подморница“. Био сам мали. 

ДАМИР ПАВИЋ: Отац је имао доста утицајних пријатеља у Београду. Међутим, није могао да добије посао годину дана. Имали смо неки стан у Цвијићевој улици. У њему: отац, мајка, Синиша, ја и две тетке, мамине сестре. Мали стан у коме су собе биле пролазне. Били смо и у прихватилишту за све Сињане који су тада долазили у Београд. У нашем стану краће време боравили су Младен Делић и Мирко Божић, познати југословенски писац. Дошли су на студије и делили са нама тај скучени стамбени простор.

По доласку у Београд отац је имао идеју да отвори посластичарницу у Васиној улици. Зашто се то изјаловило, ја не знам. Отац се после запослио као послужитељ у Хипотекарној банци (данас зграда Народног музеја). Колико је то било увредљиво за њег! Годину дана по нашем доласку, септембра 1939. почео је да води ресторан у Хипотекарној банци.

Ја сам завршио четврти разред и требало је да пођем у гимназију, септембра 1939. Мајка ме ухвати за руку, води ме у зграду Друге мушке гимназије. Покушала је да ме упише. Ја сам био поред ње, памтим то добро. Службеница је питала где станујемо, мама је рекла Цвијићева 97, она каже – то је лева страна од Цвијићеве, госпођо ви не припадате овој гимназији, не припадате ни Другој ни Деветој. Онда је неко рекао мом оцу да је то због тога што је крај озлоглашен, неће нико проблематичне ђаке, неваспитану децу. Он мене ухвати за руку, имао је руку као неку лопату и кренемо ми у Прву мушку гимназију, нова зграда у Душановој. Дођемо, мој отац онако огроман, уливао је респект. И ја тако постанем ђак Прве мушке.

Та гимназија имала је и кухињу за социјално угрожену децу, ми смо били социјално угрожени. Али носим врло лепе успомене из тог доба. Ту сам први пут видео шта значи сиротиња, а шта значи „деца из добро стојећих породица“. Доминирали су православци, било је католика, протестаната и Јевреја. Била је то елитна школа, нисте могли тек тако лако да се упишете, морали сте да имате одличне оцене из основне школе, ја сам био одличан ђак.

Имао сам ту добре другове, нарочито Јевреје. Био је неки Гарти Исак у том разреду. Ја сам био крупан момак, одрастао на камењару на далматинском сунцу. Он је био онако ситан, као та деца из боље куће која су у то време пили рибље уље да би ојачали. Он је својој мами причао о мени, и она је поручила да дођем до њих. То је био велики стан, собарица са белом прегачом, он је имао своју собу, а његова мајка ме упитала: „Да ли би ти њему помогао?“.

Сећам тих наших дружења. Соба, ја никад нисам видео да неко има своју собу, књиге, сто, радио-апарат. Док смо радили, углавном математику, собарица је доносила земичке, унутра је била Гавриловићева салама, прекрасан путер, две кајзерице њему, две кајзерице мени.

Када би собарица затворила врата, он ме питао: „Можеш ли ти и моје да поједеш?“ Ја сам увек био гладан, увек сам могао да једем. Тако сам ја све појео. То дружење у Првој мушкој трајало је до рата.

Ми смо морали да идемо у цркву и да добијемо купон да смо били на служби Божијој сваке недеље, иначе без тога тешко сте могли да добијете пет из веронауке. Веронаука је била први предмет у новом сведочанству, веронаука па српскохрватски. Ја сам морао сваке недеље да идем у цркву у Македонској, Црква Светог Петра.

ДАМИР ПАВИЋ: Сећам се 6. априла 1941. Седмог априла је отац рекао мојој мами да нас чува, нас двојицу, да он мора да се јави, имао је војни распоред.

„Куд ћеш Анте“, каже, „ти имаш 51 годину? Видиш да је овде све лудо, не зна се ни ко пије ни ко плаћа.“

„Не, не, морам, Јелена. Моја земља је у питању.“

Мени су нејасни ти дани, да ли је он некога нашао, да ли је он видео да је то опште расуло, свакако се он после пар дана вратио кући и рекао је мојој мајци: „Кад васкрсне Југославија, а васкрснуће, онда ћу да се обријем“, и пустио је браду. Сви су за време окупације мислили да је он поп.

СИНИША ПАВИЋ: Шестог априла 1941. године, тек што је први налет немачких бомбардера прошао, а други још није  започео, мој отац је узео свој велики пиштољ  маузер, напунио га мецима, пољубио мајку, мог старијег брата и мене, и изашао из куће у већ опустелу Цвијићеву улицу. Нестао је у гомилама преплашених људи који су некуда бежали и пошао да се прикључи војним јединицама, као добровољац.

Вратио се исто поподне после трећег авионског напада. Хаос, који је већ тада завладао градом, захватио је и војску, бар ону на делу на који је наишао код Градске болнице, у данашњој улици Димитрија Туцовића.  

„Не знам, човече, ни шта ћу са овим људима“, рекао му је командир чете, показујући на уморне војнике поседале уз ограду болнице. „Немам ни упутстава, ни везе са командом, ни муниције. Врати се својој кући.“

Дванаестог априла поподне, пет немачких војника у кишним кабаницама, седећи на два моторцикла „циндап“, са митраљезима на готовс, ушли су у нашу улицу.

ДАМИР ПАВИЋ: У то време ја сам ипак дерле, Немци су ушли 12. априла, ја сам 12 година, напунио 25. априла. Ушао сам у тај рат као дечак, а изашао сам из рата као курир Команде при Врховном штабу. Те четири године су мене обликовале. У тим бурним ратним годинама сам научио свашта.

Полако смо се привикавали на новонастало окупационо стање. Било је много рушевина и паљевина, лешеви су свакодневно сахрањивани. Прорадили су трамваји, поправљен је водовод. Наставе није било. Тих првих месеци под окупацијом није било оскудице, бар када је реч о основним животним намирницама.

Прерастао сам жељу да имам тротинет, маштао сам о бициклу. У Поенкареовој улици, данашњој Македонској, у радњи поред изгореле зграде Друге мушке гимназије сијали су нови бицикли, окачени о хоризонталну шипку, као шунке. Отац је знао за ту моју жељу, али 600 динара је био велики новац.

Предложио ми је да свакодневно одлазим код његовог доброг познаника пекара, у Поп Лукину улицу. Разносио бих пециво по оближњим радњама, могао бих да једем колико желим и још бих добијао 10 динара дневно.

То су биле прве седмице окупације. Кафане су нормално радиле, полицијског часа још није било. Устајао бих рано изјутра, одлазио бих из Цвијићеве улице у Поп Лукину, теглио корпе пуне пецива и сваког дана узимао 10 динара. Већ сам имао за бицикл. Посао у банци није ишао као у предратно време, а и Немци су почели са регистрацијом бицикала. Тако сам тај новац дао оцу, био сам поносан на ту своју прву зараду и није ми било нимало жао што ми се сан о бициклу изјаловио. 

Док сам се окренуо, наступила је јесен. Окупили смо се у основној школи „Вук Караџић“, код Ботаничке баште, јер су се Немци уселили у лепу, нову зграду наше школе у Душановој улици. У одељењу нас је прилично недостајало, сви Јевреји и понеки Хрват који је отишао за Хрватску.

Тек што смо почели да се навикавамо на услове и упловили у октобар, почела је права сибирска зима, те страшне 1941. године. Памтим тај датум, 15. октобар. Био сам у кратким панталонама, снег је вејао, а кошава је дувала. Огрева није било па је настава обустављена до априла.

Код куће је требало припремити лакше предмете и полагати их, испити су били предвиђених за крај марта, а затим од 1. априла у школи форсирано учити језике, математику, историју, физику и друге теже предмете.

Наступила је опака зима. У Београду се већ оскудевало у свему, нарочито у огреву. Ми га уопште нисмо имали, тек у количинама да се нешто може скувати. Памтим добро како је наша мама по љутој зими одлазила на Дунав станицу и шетајући по колосецима скупљала комаде угља који би испали из вагона.

Тата и мама су одлазили у банку, тамо је бар било топло и кували службеницима чајеве и неку имитацију кафе. Брат и ја бисмо дуже спавали. Није се ложило у стану, па се од наших испарења лед хватао по зидовима. Добро бих умотао брата, ставио га на санке и одлазио у банку на грејање.

Снег је непрестано био присутан на улицама, све до априла. Немци су педантно, свакој згради, дали упутства и цртеж како де се чисте тротоари, а да се снег у правилним гомилама оставља поред уличних сливника. Нарадио сам се, најчешће без мокрих рукавица. Добро се сећам промрзлина на рукама и ногама, нарочито на рукама. То су биле гнојне ране које су се непрестано обнављале све до пролећа.

Лед на Дунаву је био тако дебео да су натоварени немачки камиони прелазили преко залеђене реке ка Банату, јер је мост у рату био срушен. Хране је било јако мало, добијало се нешто преко купона које је становништву делила дирекција за исхрану (ДИРИС). Сећам се једног дана када ме је мама послала да у пекари подигнем следовање пројиног хлеба, испод горње корице било је још живих мрава. Мама их је истресла у судоперу и допекла проју.

Коначно је огрејало и дошло је пролеће. Мог оца је позвао директор банке и саопштио му, веома љубазно, да мора да му уручи отказ, следећи одредбу Српске владе, да сви службеници пореклом Хрвати морају да се удаље из јавних установа.

Отац је имао доста својих приватних ствари у банци и то је требало вратити кући. У томе сам му најчешће правио друштво. На несрећу, из неких разлога, оставио је и свој револвер у банци. Вероватно се плашио могућег претреса нашег стана. Изнад нас је био комшија који је имао непријављен радио и редовно је слушао Радио-Лондон. Ја сам, свакодневно, најновије вести са ратишта на истоку преносио на велику карту Источног фронта, која је висила на зиду наше кухиње.

Нас двојица, мало-помало, преносили смо ствари из банке. Мислим да је било у пролеће 1942. године. Напуштамо банку, ја у плетеној корпи носим неке тањире, а испод њих револвер. Када смо из Васине дошли на Трг, свуда су били Немци. Рација, то се редовно дешавало у Београду.

Каже ми отац: „Да се вратимо не иде, тек бисмо онда били сумњиви. Дај ми корпу, идемо ка Поенкареовој (Македонској).“

Он је радио у аустроугарској морнарици, службени језик и све команде биле су на немачком, па се отац добро сналазио на том језику. Док смо се приближавали немачком војнику, који је стајао на почетку Поенкареове, рече ми отац: „Ако открије револвер, ја ћу пуцати, а ти бежи низ Кнеза Павла (данас Деспота Стефана) и чувај маму и Синишу.“

И данас те речи одзвањају у мени.

Отац је имао лулу од које се није одвајао. Пушио је на ту лулу која је била специјално направљена за неког другог, али је остала у очевим рукама. Ову лулу отац је добио пре рата од рођака моје мајке из Ливна, који је уметнички израђивао табакере, луле, муштикле итд. Године 1939. отац ме је одвео на изложбу на београдском сајмишту, где сам се ја забављао неким крофнама које је правио човек који се рекламирао да су крофне мајкине мајке мајка. На овој изложби мајчин рођак је излагао своје рукотворине, међу њима и ту лулу. Отац је од њега добио лулу, али са молбом да је преда првом совјетском посланику, Плотњикову, који ће доћи у Београд после успостављања дипломатских односа Совјетског Савеза и Краљевине Југославије. Отац је то обећао рођаку, међутим избио је рат и лула је остала код њега. Лула је имала срмом извезену главу и том срмом извезен је и срп и чекић. На другој страни главе су били иницијали Ј. С. (Јосиф Стаљин). Отвор луле, гледано одозго, није био овалан, него је био у облику петокраке звезде. Он је на ту лулу пушио све време окупације. Био је прави лулаш, пушач на лулу.

Е сад, излазимо ми тог дана 1942. из банке, дођемо до једног Немца, а отац му гурну ону лулу под нос и на немачком га замоли за „ватру“.

„О, дакако“, рече Немац и припали му лулу.

„Идем са сином кући, чека нас мама, желите да видите шта носим?“

„Не, само изволите.“

Тако се то завршило. После ми је потврдио да би га убио.

Отац је остао без редовних прихода и кренула је продаја ствари из куће. Најпре шиваћа машина „Сингер“, па бурме, добра стара предратна одела, постељина, нешто сервиса што се затекло. На крају је дошао ред и на моју библиотеку. Тешко да је неко мог узраста имао нешто тако вредно, дуго сам туговао за тим књигама. 

СИНИША ПАВИЋ: Отац је увек умео да сачува хладнокрвност и могао да одреди свој поступак. Тако је и дошао у Београд са породицом и малом децом, када је то изгледала велика авантура. Без посла, без стана, без ичега. Али се показало да је то био далековид потез. На чему сам му заувек остао захвалан.

Ево једног примера из окупације. У јануарској или фебруарској ноћи 1943. године, за време полицијског часа, цича зима је била, на наша врата, у партеру у Цвијићевој улици, неко је панично закуцао. Мислили смо да је полиција, тако су они лупали. Међутим, био је то један италијански војник, који је бежао од „тедески“, тако су италијани звали Немце. Италијан је молио мог оца да га пусти да уђе, закуцао је на прва врата у партеру, која су случајно била наша. Отац га је одмах пустио и закључао врата.

Тај човек је својим изгледом, својим руменим образима, својом некаквом једноставношћу одмах стекао очево поверење. Италијан је испричао да су се он и његова два-три друга, у време полицијског часа, пролазећи кроз Цвијићеву улицу, сусрели са немачком патролом. Када су се мимоилазили Немци су поспрдно викнули за њима „кукурику“, зато што су они имали оне алпинске шешириће са уденутим перушкама, ми смо то звали перушка. Када су мало одмакли од Немаца, Италијани су за њима викнули „кукурику Стаљинград“, јер управо тада се завршавала немачка агонија код Стаљинграда. Немци су почели да их јуре. Дошло је до јурњаве две савезничке војске, наравно, Италијани су бежали. А Пијетро је побегао код нас.

Није дуго времена прошло, Пијетро је са мојим оцем тихо певао, да се песма не чује ван стана због Немаца, Бандијера роса. После је Пјетро долазио свако вече. Касарна им је била у улици Краљице Марије. Доносио је некад донижену вина, некад донижену маслиновог уља у плетеним боцама. А односио би летке против фашизма. Отац га је само питао, а он је рекао да хоће, иако је био јако плашљив. Али, био је против рата и против Немаца, рекао је да су у касарни сви против рата.

Пијетро је имао оне широке панталоне, пумперице алпинске. Он би у њих ставио те плакате и носио. А доносио је неко војничко следовање, неку конзерву, двопек итд. Те плакате је мом оцу давао Привислав Грисогоно који је остао у Београду, бивши министар, Сињанин, који је у нашем стану у Цвијићевој писао Милу Будаку у Загреб против усташког клања.

Јула 1941, он пише Будаку, доглавнику НДХ: „Пишем јер осећам бол и још више стид што ниједан Хрват католик се не налази да дигне свој глас против крвавих неправди што се наносе Србима и неизбрисиве срамоте што се гомила на име хрватско.“ Све то је било ходање по ивици жилета.

СИНИША ПАВИЋ: Обичај је у Далмацији да деца посећују пријатеље својих родитеља, и да им са јабуком у руци честитају Нову годину. У ту јабуку би домаћини утискивали сребрни новац. 20 динара, 50 динара, како ко. Ми смо као деца, говори Синиша Павић, ишли да честитамо Нову годину Грисогону који је био адвокат по занимању и пријатељ нашег оца Анте. Ја га памтим јер је долазио у наш стан у Цвијићевој. Он је ту писао писмо Милу Будаку. Куцао га је на машини. Зашто у нашој кући? Зато што је свака писаћа машина као и радио апарат морала да се пријави немачким властима. Он то није хтео, па је склонио машину код мог оца за кога је знао да се не плаши да ће Немци код нас тражити писаћу машину.

Отац се бавио занимањем које никакве везе није имало са послом адвоката којим се бавио Грисогоно. Иначе памтим да је отац примио на чување и један радио апарат који је такође требало по наређењу Немаца пријавити, од свог пријатеља Далматинца који је живео у Београду. Осим за поседовање радија и писаће машине, за време окупације најстрожије се кажњавало држање оружја у кући. Отац је имао свој пиштољ још од раније док смо живели у Сињу, а сакрио га је у подруму испод угља.

Тако је Грисогоно у нашем стану написао писмо Милу Будаку, згрожен убијањем Срба у Хрватској. Било је то у лето 1941. године. Куцао га је код нас. Знао је да Анте неће бити сумњив.

Грисогоно је касније био ухапшен од стране Недићевих власти и интерниран у бањички логор као експонирани предратни Југословен. Али, пошто га Немци нису оценили као неку опасност, пуштен је после три месеца. Ово знам јер је мој старији брат Дамир са ћерком Грисогона носио њеном оцу пакете док је Грисогоно био у логору. Да је ишао отац био би под присмотром. Уместо њега ишао је Дамир.

Грисогоно је био на свој начин својеврстан човек. Кад је италијански војник стациониран у Београду, антифашиста, Пијетро Гаспарела кога је наш отац после једне рације случајно упознао, долазио у нашу кућу, отац је хтео да Грисогона упозна са Пјетром. На питање какво је расположење италијанских војника у касарни „Краљице Марије" у Београду која је била у близини нашег стана, у којој су Италијани били смештени, Пјетро је рекао: „Сви смо ми против рата и против Немаца".

То је била 1943. година, пре капитулације Италије. Отац и Грисогоно питали су га да ли би унео неке антифашистичке летке у касарну које је доносио Грисогоно, Италијан каже може. Униформе те јединице имале су широке панталоне са дубоким џеповима па је Пјетро нама деци доносио нека њихова следовања, а после је у тим џеповима односио летке у касарну. Делио их је пријатељима у које је био сигуран. Летке је мом оцу давао Грисогоно који је имао двоје деце: сина и ћерку. Син је такође био адвокат који је у Лондону радио при Влади Ивана Шубашића. 

Мом оцу су приоритет била деца. Наравно, на првом месту наша мајка. Али деца морају јести, и ми смо имали шта да једемо за време окупације. Како је он у оној оскудици набављао храну, ја не умем данас да објасним. Био је отпуштен с посла као неподобан, одмах у фебруару 1942. И дошло је дотле да је нашу кућу у Сињу продао преко писма.

Али мајчин накит, који јој је купио, никада није хтео да прода. Услужно је мењао златне наполеоне неких својих познаника, а плашили су се да их сами мењају јер су Немци то прогањали као црну берзу. И отац је могао да буде затворен у логор на Бањици због тога. С једне стране, он би све учинио да сачува наше животе, а с друге стране, није се либио да ради оно што је тада било забрањено да бисмо ми имали да једемо, па макар и ризиковао све. Такав је човек био. 

ДАМИР ПАВИЋ: Све моје тетке биле су лепе, а моја мама је била најлепша. Све су рођене у Ливну. Једна од тетака је била удата у Крушевцу. У лето 1942. године, једног дана мама ме послала код тетке у Крушевац да ме прехрани. Нисмо имали ништа да једемо. У Крушевцу су били Бугари, бугарски официри су се удварали тетки Антонији. Увидели су да се преко мене некако може доћи до тетке.

Тако сам им био драг, кобајаги. Видео сам да ту може нешто да се искамчи. Тада је за пушаче била популарна „Златна арда“, најбоља бугарска цигарета. Ја донесем пун куфер „Златне арде“ у Београд и провучем то некако на железничкој станици. Пазите, то је 1942. година. Мени је 13 година, ратно време, ја сам већ толико одрастао да, по мишљењу својих родитеља, могу да одем до Крушевца са преседањем у Сталаћу на ускотрачну железницу, да се вратим и да они превише не брину о мени. Мислили су да сам толико зрео да се снађем и у околностима које нису биле уобичајене.

Донео сам „Златну арду“ и тапкао цигаре код биоскопа Београд. Ту је био УФИН Берлин-филм за немачке официре. Ту се продавао дуван, футроле за личне карте и онај купон за прехрану. Личне карте су биле најважнији документи које ви морате да имате код себе увек. Рација у граду, ако вас нађу без личне карте, одосте ви у Рајх, па види шта ћеш. Тако да се та лична карта чувала ко око у глави, и то парче папира са оним купончићима за разноразне изнутрице, пројино брашно и шта је већ било. Трећа ствар која је ишла добро били су кремени за упаљаче. То су били дефицитарни артикли: дуван, футроле за легитимације и кременови за упаљаче.

Ја сам ту стајао пред улазом у биоскоп и продавао то. Није ми лоше ишло, могу да вам кажем. Био је неки жандарм јако опак, који је стално у одређено време излазио из Булевара и долазио до Теразија да нас шамара, како му кад падне на памет. И једног дана, ја сам био ту после подне, испред себе имао сам моју робу. Он је кренуо ка мени и ја сам онако махинално пошао унатраг и осетим да сам нагазио на нечију ногу.

Погледам, немачки официр, данас би се рекло, са спонзорушом. Ја сам премро. Добро, имам тринаест година, никад не знаш шта може да ти се деси. Ја почнем да му се извињавам, научили смо у школи мало немачки, ја трта-мрта, она ми помаже. Па каже: „Ја ћу ти помоћи, шта је било?“ Ја кажем извињавам се, нисам намерно нагазио господина, онај жандар јури ме стално.

Да ли сам ја тог официра подсетио на његову децу, не знам, или сам му се допао. Он је позвао тог жандарма, врло озбиљно, и рекао да његова дужност није да јури децу по улицама већ да се стара о реду и миру у граду, и ако га још једанпут види да ме малтретира неће добро да се проведе.

Ја сам био цар после тога. Никад ту жену више нисам видео, ту плавушу. И дан-данас гајим тако нека нежна осећања према плавушама.

 Година 1943. је била најбоља ратна година, није било бомбардовања, мало смо живнули, било је неког кромпира, неког пројиног брашна, нечега је било. Нагло сам растао. Једног дана враћао сам се са Аде Циганлије. Имао сам већ 14 година, био сам у 15-ој, крупан, јак момак. Испод једне мишке мокре купаће гаћице, а у другој руци књига.

Пролазио сам поред данашњег Министарства спољних послова, онај улаз у зграду из Кнеза Милоша улице. Ту је стајао плакат са великим V (викторија), Београд је био пун тих плаката са уобичајеним текстом: „Победа Немачке, победа Европе, Немачка побеђује на свим фронтовима.“ То је било после победе Руса код Курска. Ко је имао грам мозга у глави знао је да је Немачка изгубила рат.

Ја сам ту пролазио, нешто је било у мом погледу што је привукло пажњу цивила који је стајао на улазу.

Он је рекао: „Дођи овамо, одакле идеш?“

Кажем: „Био сам на Ади Циганлији на купању.“

Пита: „Можеш ли да помогнеш?“

„Могу.“

Они су носили тешку металну касу уз степениште. Требало је пребацити с једног нивоа на други. Кад смо ми ту касу довукли до другог спрата, овај Немац је мени рекао: „Хвала, дођи да те наградим.“

Дао ми је хлеб, прелеп, прекрасан, миришљав, не могу да вам опишем ту моју срећу. Дао ми је хлеб онај немачки и оволики комад сланине. Све је то лепо, немачки педантно, умотано.

Ја кренем, захваљујем му се богзна како, све у страху да се не предомисли. Онда се сетим, већ је пао мрак, било је лето, али свеједно. Чекај бре, полицијски час. Како ћу сад до Цвијићеве да дођем. И ја њему кажем, знате шта, сад је полицијски час. „Потпуно сам заборавио“, вели он. Узео је из свеске неко парче папира и напише нешто. После видим, мајор тај и тај, удари он и печат: „Држи ово и не секирај се.“

Нико ме није зауставио, али моја јадна мајка је премрла. Стајала је на прозору и чекала да дођем. Можете мислити, оде јој син са 14 година на купање на Аду Циганлију у ратно доба, полицијски час увелико, а њега још нема. Који су то били шокови. Међутим, била је то одлична сланина и још бољи хлеб.

Дошао је август 1944. Уследило је једно од бројних америчких бомбардовања. Американци су бомбардовали преко дана, мислим да је укупно било девет бомбардовања, од 16. априла до неког септембра. Прво крене упозорење преко радија: „Сигнал… примећена су јата авиона… од Монтенегра… иду у правцу североисток…“

И ми, шта ћемо, покупимо се и одемо код Мусе. То је био неки чувени Муса који је држао кафану, ту где је Денкова башта данас. Ту сам ја полагао пети разред гимназије, на тој ливади. Седимо ми у башти: мама, нас двојица и отац. А свуд око нас четници, све го четник, онако застрашујући. И данас мени неко нешто да прича, пун је Београд био четника. Само, онај ко је имао бољи слух могао је већ да чује грмљавину руских топова преко Дунава.

А мој отац је у рукама имао лист „Обнову“. У Београду сте имали „Ново време“ које је излазило изјутра, „Обнову“ после подне, новине су се штампале у штампарији „Правде“, у Влајковићевој улици, и био је неки Љотићев лист…

У „Обнови“ је писало великим словима: „Москва је пала! Велики тријумф немачког Рајха!“

Како је он дошао до тог примерка, не знам. Шта му би да баш тад у том осињем гнезду извади ту новину и каже подсмешљиво: „Ето, Москва пала“, показује на наслов, „а топови ричу, руски, не немачки.“

Неки брадоња, четник, каже: „Хеј ти попе, шта ти то причаш?“

„Не причам ништа, већ ево, новине из 1941. Ја купио, сачувао и шта је ту проблем? Јел се чују топови? Чују се. Је ли Москва пала? Није. Па шта сад, јесам ли ја крив?“

„Много си ти нама сумњив, како се зовеш?“

Каже отац: „Ја сам Анте Павић.“

„А, ти си Павелић?”

„Не, Павић, нисам ја Павелић.“

„Ми бисмо могли тебе мало, а?“, и показује на његов врат. А ту пуно света.

Отац каже: „Слободно, Цвијићева 97, партер лево, кад уђете и после неколико степеница, ја ћу вас чекати. Изволите.“

Моја мама побледела, била је бела као креч: „Ма побогу, Анте!“

„То су кукавице“, одговара јој он.

Али свеједно, кад је дошао кући он извади тај свој револвер који је закопао у дворишту, очисти га, науљи га, покупи оне метке, имао их је хвала богу, и оде код Мује комшије месара да му Муја наоштри секиру. У нашем стану било је једно дугуљасто предсобље. Горе је ставио неку канту, ако покушате да отворите и повучете кваку на вратима, канта ће да се преврне. То је удесио и седео је три ноћи и чекао их.

После тога су га питали: „Шта би ти радио да су дошли?“

„Побио бих их све.“

„Па шта би с њима?“

„Ту бих их закопао. Имам и лопату, све ја имам.“

Али ови нису дошли.

Био је човек посебног кова, што би рекли Руси…

СИНИША ПАВИЋ: Једног јутра отац је отишао у Жарково да купи месо код познаника који је клао свињу. И одлазак у Жарково била је авантура. Није се вратио до увече, а од десет сати кретање по улици било је забрањено. Сутра око подне видео сам да мајка кришом брише сузе. Није хтела да нама каже зашто. Мислила је да му се нешто десило. А вратио се пред нови полицијски час. Без меса.

Огрев је мајка често скупљала поред железничке пруге. Стави ранац на леђа и са комшиницом иде на Дунав станицу, где су стајале теретне композиције којима су Немци возили угаљ у Немачку. Са препуних вагона падали су опиљци и труње, а оне су то скупљале и стављале у руксак. Композиције су обезбеђивали немачки војници. Неки су се правили да их не виде, а понеко је репетирао пушку и драо се на њих.

Од америчког бомбардовања склонили смо се у Велики Мокри Луг. И онда су нас бомбардовали. Тамо смо боравили у сеоској кући и после месец дана досадили домаћинима. Било нас је 18 из Београда у једној соби и они затраже да ми нађемо шпорет и да себи кувамо.

Мајка оде са оцем у Београд. Он растави шпорет и понесе оне најтеже делове, а она лакше, са ринглама и чунковима. Крену назад, према Великом Мокром Лугу, али онда наиђе онај највећи амерички напад 18. маја, по облачном небу, кад је Радио-Лондон јавио да су напали Железничку станицу у Београду, а у ствари су разорили Пашино брдо, данашње Лекино брдо, где је погинуло 2-3 хиљаде људи. И онда су лагали. Мајка је стајала у једној капији, отац у другој. Нису знали шта се дешава, све док се поново нису нашли у селу. 

...Мајка је волела да чита. Читала је до последњег дана. Дикенсову „Малу Дорит“ није прочитала до краја. Дуго је та књига стајала поред њеног кревета са шибицом на месту до кога је стигла. Волела је филмове, музику. Имао сам 13 година кад ме је водила у Народно позориште на „Севиљског берберина“. Певала је Зинка Кунц. Са мајком сам гледао „Тоску“, слушао чувене певаче тога времена.

Једног дана 1949. дошли су неки људи у стан и одвели у затвор старијег сина, мог брата Дамира. Пет месеци мајка није знала да ли је жив. Свакога дана седела је крај прозора и очекивала га да се врати. Пет месеци свакодневног стреса.

Дочекала је Дамира и после неколико месеци је умрла у својој 43. години. Мислим да су њу разорили стресови, то се тада није звало тако. Али, било их је много више него данас. Мајка је била нежније грађе од мог оца. Догађаји у Сињу, пресељење у Београд, живот у њему, без новца и запослења, немачко бомбардовање, америчко бомбардовање, четири године окупације, био је то перманентни стрес, а она исувише крхка да би то поднела без последица.

Упркос великој разлици у годинама родитељи су имали изузетан брак. Права, дубока љубав. Отац, расни далматински момак, после венчања са мајком није погледао ни једну другу жену, а кад је умрла исплакао се на тераси, сâм. Дуго су текле сузе, једине сузе које је икад пустио у животу. И више се није женио. Јелена је била једна и једина. Умро је 1967, овде, у Београду.

ДАМИР ПАВИЋ: Дошло је ослобођење, 1944. година. Цвијићева улица је тада имала четири дрвореда, била је препуна руских возила. Било је чак и тенкова све доле до Улице Кнеза Павла (данас Улица деспота Стефана). Штаб јединице био је у нашој кући. Нека три млада официра и гомила војника су спавали по поду, од 20. октобра до средине новембра 1944. Били смо пуни одушевљења, ми деца, дошла је слобода.

Постојала су два омладинска дома који су мени били блиски. Један дом је био у Чарли Чаплина улици, а други је био у данашњој згради Радио Београда, доле у приземљу, све је то био омладински дом. И ту сам упознао нове другове. Ја сам потпуно заборавио оне из Прве мушке. Школа је била нередовна. Ми смо се сељакали по Београду за време рата. Хоћу да кажем да сам изгубио контакт са тим старим друштвом са Дорћола.

Имали смо неког пријатеља, високог официра из Сиња, који нас је посетио. Договорио се са мојим оцем да ја одем у војску. Мени је, значи, тада 15 пуних година, имам забога пет разреда гимназије као да имам два факултета – каже да ће ми бити добро и да он мене може да смести у команду артиљерије.

Добро, одем ја у Ужичку број 2 у команду артиљерије. Тамо сам био курир и чувао сам стражу. Била је добра храна. Једног дана нас је постројио један млад официр. Све око мене они Крајишници и Кордунаши. Било је пролеће.

„Шта ко има од школе?“, пита.

А један каже, ја имам два основне, онај три основне, онај завршио четири, ја кажем, имам пет разреда гимназије, као да сам рекао академик.

„Па јел’ ти знаш још неки језик, било би добро сем овог нашег матерњег?“, пита.

Кажем: „Немачки сам учио у школи, знам прилично, а и као сваки Далматинац знам италијански.“

„То се тражи“, одушеви се официр.

Они мене опреме врећом писама и још четири посебно поверљива писма које сам морао лично да предам генерал-лајтанту Петру Драпшину, команданту IV армије, која је дуж обале напредовала ка Трсту. Добијем машинку, из које никад раније нисам пуцао. Добио сам револвер ТТ и кренем на стари земунски аеродром где ме је чекао авион. Рекоше ми коме да се јавим, добио сам објаве, имам те папире и данас (видети на сајту), печат Врховног штаба, Команда артиљерије, да се мени куриру Дамиру Павићу свако возило дâ и било која служба изађе у сусрет. Шта год ми треба морају да ми дају.

Нисам ни био свестан колико сам био важан: „Дамир Павић се упућује у Задар, Сплит и Книн.“

Ту је био авион намењен падобранцима, имао је два реда металних седишта са стране. Унутра су два Руса, немају више од 25 година. Један вози, други је резерва. Ја уопште нисам био свестан шта је могло да ми се деси, куд ја идем, наравно родитељима ништа нисам рекао. Било је то толико узбудљиво, глава ми пуна жеље за неким авантурама.

И ми кренемо. Имајте на уму да се кроз све ове речне долине и путеве, изнад којих летимо, још увек повлаче немачке трупе. Ми летимо ка Боки Которској, само што не додирнемо врхове планина.

Један Рус вози, други испија вотку.

Каже: „Хајде потегни!“

Kажем: „Не пијем.“

„Не пијеш, па какав си ти војник, побогу?“

Пазите, а он је резервни пилот, можете да мислите.

Међутим, они су изгледа добили вест за време лета да није безбедно ићи Јадранском обалом, па смо ми отишли према Барију, а одатле смо ишли после у Земуник. Значи два пута смо прешли Јадран. У Земунику већ топло време, март месец. Ту ми дадоше џип и ја из Земуника пођем до Карлобага, па после кренем обалом горе да стигнем Армију. И стигао сам је у Бакарском заливу. Рапортирам генералу Петру Драпшину, предам му све, и поверљива писма. А мени је речено кад обавим посао да се вратим у Земуник и да чекам први авион за Београд. И Драпшин ми каже: „Јеси ли гладан?“ Како да нисам гладан. Опет хлеб и шта је још било.

Онда ме неко пребацио до Цриквенице па одатле ћу даље. Седим на обали и једем, растерећен писама и обавеза. Видим, иде брод од Бакра, излази из залива и наиђе на мину, пун регрута. Наиђе брод на мину, доста се људи подавило, углавном су били континенталци. Сећам се тог ужаса који ме спопао, не можете да помогнете. Били су можда на два-три километра од мене. Четири године после тога са тог истог места кренем на Голи оток. Искрцају ме из воза ту и одем на Голи оток. Шта је живот.

Стигао сам у Земуник, па у Београд, авионом, наравно. Али нисам био „специјални гост“, нису ту била два Руса, било је доста људи. Сећам се тог датума, јер је Рузвелт умро 12. априла.

Већ је пролеће у Београду. Били смо у згради Генералштаба на петом спрату. Седите на клупи и чекате, светле лампице које означавају број соба, и кад неко изађе лампица се упали и ви одете у ту собу и добијете неки документ који треба однети лево-десно.

Ја сам се задубио, читао сам Браћу Карамазове. Видим нека сенка пада на мене. Погледам, пуковник Владо Дапчевић, комесар Команде артиљерије у Врховном штабу. Ја скочих, салутирам, а он ме гледа.

„Колико ти је година?“

Ја кажем: „Па 16.“

„Богати“, каже, „имаш доста година, а шта читаш?“

„Од Достојевског Браћу Карамазове.“

„И како ти изгледа, дал’ разумеш све?“

„Па“, ја кажем, „има ствари које не разумем.“

„Па јесте, нешто си рано почео са Достојевским. А шта ћеш ти овде, рат је готов? Шта блејиш, слушај бре омладину како гласови одјекују по Београду.“

Кажем: „Ја бих радо изишао, али не знам како.“

„Дођи сутра до мене“, рече и оде.

Дођем сутра, добијем отпусну листу и одем кући, то је био јуни месец 1945. године. Родитељи ме дочекају бог зна како. Али они су већ били информисани о мени. Ја истог дана одем у Омладински дом и упознам ново друштво. Ту сам стекао другове за цео живот. Сви смо били из исте социјалне средине. Родитељи су били ситни службеници или занатлије, а били су јако добри. Били смо ентузијасти, веровали смо, знате, само што печене птице не лете по небу. Веровали смо у будућност, то је било најважније, веровали.

Завршим ја одлично три разреда гимназије. Матурирам. Можете мислити, био сам Титов стипендиста. Та стипендија није била мала, била је већа, или једнака плати мог оца који је радио у некој радњи.

Пролазио сам кроз разне радне акције, Купиново, сеча дрва у Обедској бари, па изградња пионирске пруге у Кошутњаку, па Брчко-Бановићи, па Шамац-Сарајево, Кучево-Бродице. Али нисам био дисциплинован. Има у мени нешто што ме спречило да већ онда нисам могао да схватим неке ствари.

Ево примера. Увече 31. децембра 1944, ја сам пратилац генерала Бранка Обрадовића. Он је отишао у Бели двор на дочек Нове године. И ја у колима, хладно. Трчкарам, по оном мразу. Они тамо прослављају Нову годину. А у Белом двору, доле у сутерену можете да видите кроз прозор шта се дешава. Сва храна се ту враћала, како су се јела смењивала до десерта, све то враћало се доле у кухињу. Било је хране колико хоћете, а ја гладан. Још увек сам испошћен, од времена под окупацијом.

Једна куварица ме погледа у оном мраку и каже: „Шта ћеш ти овде?“

А ја сав цептим: „Ту сам, чекам генерала.“

„Ма какав генерал, пусти генерала, они лудују горе, дођи ти доле код мене.“

Уђем ја доле, нахрани ме она свачим.

Тај дочек Нове године некако ми се није уклапао у моје концепте. Није било једнакости и социјалне правде. Био сам клипан, али већ тада се нешто у мени бунило против тога.

У гимназији сам био скојевац и било ми је тешко да прихватим принцип демократског централизма. Мислим се, ја и брат кад причамо о нечему па не можемо да се сложимо – а сад дође одједанпут нас двадесеторица мушкарчића, сви једнако мислимо. То је немогуће. А друго, имао сам морални отпор. Демократски централизам значи да можеш да будеш против док већина не донесе одлуку! А после тога мораш да радиш на реализацији те одлуке. То је у мени изазивало отпор. Како могу да реализујем нешто против чега сам, с чим се не слажем? То не иде. И тако, с те стране сам био мало ван колосека, али будући да сам био бриљантан ђак, гледало ми се кроз прсте.

После матуре избацили су ме из школе, због неког инцидента на прузи код Честобродице. Био је мој пријатељ Ристић са мном, школски друг, који је желео да студира архитектуру, али отац му је био четник и негде је погинуо. Било је у рату довољно места да се изгуби живот. Ристић је хтео пошто-пото да студира архитектуру.

На прузи смо радили код тунела Нересница. И неком је пало на памет да виде како омладинац може да се носи са професионалним радницима у тунелу. Изаберу мене. А Риле каже: „Идем ја с тобом. Ако ти будеш ударник бићу и ја, онда ћемо лако, ја ћу да се упишем на архитектуру.“

У праву је био. Радили смо добро месец дана, а он је био помагач. Моји резултати су били бољи од професионалних радника у том тунелу.

Баш смо радили у незгодно време, кад се бушило на обе стране, да се изврши пробој и спајање два крака. Не може да се живи од промаје, то је да полудиш. Искусио сам и једно и друго. На састанку бригаде командир, нећу да помињем име, покојник је, био је после познато спортско име, проглашава ме за ударника, а Риле није ударник.

Кажем: „Чекајте, зашто он није, ако сам ја ударник, он је пре мене?“

Каже командир: „Његов отац је био четник.“

„Па није отац био у тунелу, Риле је био у тунелу. Ајмо људи, будимо логични, па зашто морају деца да испаштају?“

Ја сам негде прочитао неки руски слоган, да деца не одговарају за грехе својих родитеља. Кажем ја то, и пошто сам био ауторитет Риле постане ударник, али ми никад нису заборавили то дезавуисање партијског руководства.

Наравно, избаце ме из омладине кад смо се са акције вратили у Београд. То је било спектакуларно избацивање у великој сали Друге мушке гимназије.

Ја се упишем на Електротехнички факултет и силовито сам кренуо. Изређао сам десетке у тој првој години, што није било лако, ни данас није лако, и дошао сам до математике. Пре тога сам имао један разговор на Факултету са двојицом колега, они нису више живи. Један је ишао са мном у школу, старији две генерације од мене, не знам одакле је био други. Али обојица су направили добре каријере. Један је завршио у Куала Лумпуру као конзул, а други је завршио у амбасади у Риму.

Већ је изашла Резолуција, већ је 1949. година, позову они мене на пријатељски разговор.

Каже ми овај што је ишао са мном у школу: „Како ти, бре, толико познат у Другом рејону, сви те знамо, ево годину дана сам на Факултету, нема те нигде?“

Кажем: „Овде сам да студирам, нисам дошао да причам.“

„Добро, тебе не интересује политика?“

„Па, нисам нешто одушевљен.“

Каже он: „Па ово није формалан, ово је другарски разговор, шта ти мислиш о Резолуцији, прочитао си је?“

Ја кажем: „Јесам.“

„Па?“

Кажем: „Има ту ствари које су погрешне, наравно с наше југословенске тачке гледишта, има ствари о којима може да се расправља.“

И наравно, они ме пријаве.

Ишао сам код иследника после. Кад сам саслушан у Шафариковој улици, видео сам ко ме пријавио, знао сам да су то њих двојица.

Имао сам још један грех. Тај коме сам се ја замерио на акцији Кучево–Бродице, командир, био је на испраћају нове бригаде за Севојно, у дворишту Прве женске гимназије, данашње Пете београдске, и одржао је говор. Ту је био и мој брат Синиша и неки други.

Каже тај командир: „Нећемо дозволити да људи као што је Дамир Павић разбијају наше партијске организације изнутра. Користећи свој ауторитет рушио је…“ итд.

Синиша иступи и каже: „Ти лажеш, мој брат није рушио никакав ауторитет, знам целу причу око Рилета. Није он никакве ауторитете рушио, већ ти ниси био у праву.“

Још неки младићи иступе и овај ту заташка ствар. Кад сам га видео на улици, пар дана после тога, на углу Лоле Рибара, односно Жоржа Клеменсоа (данас Светогорске) и Таковске, упитам: „Је ли тачно то да си ме пањкао? Није баш пријатно тако говорити о људима као разбијачима.“

Он се цинично насмејао: „Не, нисам!“

Рекао сам му: „Знаш шта, ако ти је речено да то кажеш, ја бих то разумео, али ако си то радио због тога да би стицао неке поене, то је стварно крајњи безобразлук.“

Он се поново онако цинично насмеје. Ја га одаламим, па га са тротоара бацим на коловоз. Удари му крв на нос.

„Платићеш ово!“, викнуо је.

После су ме малтретирали на саслушању у Шафариковој, прво да разбијам политичке организације, а друго да бијем омладинске руководиоце.

Онда мало шетња, мало самица, мало Обилићев венац, али ја добијем две године, административно поправни рад.

Једне ноћи, био је крај јуна 1949, ухапшен сам баш ухапшен пред полагање математике. Нисмо ми још ништа знали о Голом отоку. Нас шеснаесторица у соби на мансарди на Обилићевом венцу, тамо где су они округли прозори у собичку. Ја сам био најмлађи у тој соби. Један поп је био ту међу нама, мученик, неке девизе, нешто је мувао, католички поп, нико са њим неће да разговара. Ја поред попа, поп добијао пакете, било ми је лепо. Причали смо о разним проблемима, теолошким и верским. А онда су нам поделили решења.

Улази милиционер. Имао је четрдесетак година и носи прегршт папира.

„Како се зовеш?“, пита.

Тако и тако.

„Потпиши се.“

Ти се потпишеш, али он ти не да папир, не можеш да видиш шта пише у решењу.

Дође код мене: „Је ли ти јасно то и то? Потпиши!“

Ја кажем: „Потписаћу ако ми дате копију. Шта то значи, да вам се потпишем и појела маца.“

Он ме гледа онако доброћудно. Пита: „Како си спавао ноћас?“

Ја кажем: „Мало ме гризу ове стенице, навикао сам, није то страшно.“

„А јеси ли чуо јауке?“

„Јесам.“

„Е па знаш шта, био је то један паметњаковић, ту испод, који није хтео да потпише ако му не дају примерак. Убили бога у њему. Немој бре, сине, добићеш батине па ћеш да потпишеш, али боље да потпишеш без батина.“

Ја видим да је човек у праву, потписао сам и тако сам добио две године.

Ноћу су нас пребацили до воза и тако је почела та одисеја. Везали су нас лисицама једног за другог, једног младог човека са једним старијим. Питали су ме да ли сам дешњак. Ја сам рекао да јесам. Онда моја десна рука и лева рука тог старијег човека. И ми смо тако у пару ушли у камион, возе нас до Топчидера на железничку станицу. Ту је био теретни воз и онда смо кренули за Цриквеницу. Ту смо изишли. Сећам се те моје нелагоде, кад смо застајали на прузи да се обави нужда. Тај човек поред мене, имао је 40 година, био је дупло старији од мене. Ваљда од страха, шта знам, стално су му крчала црева, то је јако непријатно. Кад он чучне да обави посао и ја морам да чучнем. Просто ме било срамота, али нисам могао ништа ту да урадим.

Стигли смо, искрцали су нас. Доле је био брод „Пунат“. Ми смо били некако на крају композиције, тако да су пре нас већ неки ишли ка броду. Кад су нам скинули лисице, питао сам га да ли зна да плива – он је одговорио да не зна. Рекао сам му да сачекамо да се накрца брод, ми ћемо бити горе на палуби.

„Ако се нешто деси, ништа се не секирајте, само скините ципеле и ухватите ме с леђа око врата и радите ногама, ништа се не секирајте.“

Он пита: „Јеси ли сигуран?“

„Сигуран сам!“

Међутим, срећно смо допловили до Голог отока. Нема брод где да пристане, нема луке, то је плићак и брод дође до дубине која дозвољава газ, а онда ви скочите у воду, идете по оној води ка обали где вас већ чекају. Али било је оних који су се стрмоглавили, бацали су их чувари у потпалубље. Само их гурну. Било је ту и прелома. Некад ми у шали кажу да сам првоборац, међу првима сам стигао на Голи. Скочио сам са прамца ту је био плићак и изишао на обалу. Тамо су нас чекали са оним шприцевима, ди-ди-тијем и робијашким униформама. Тако је почело то моје робијање. Чека вас робијашко одело, гумени опанци, шприц са ди-ди-тијем, шишање и одлазак у бараку.

Пуштен сам крајем 1949, потом сам отишао у Креку, рудник угља... Али то је друга прича...

Овако је говорио Хасан ибн Сабах, главни јунак романа Аламут словеначког писца Владимира Бартола, једне од најутицајнијих и најпродаванијих књига у светским оквирима потеклих са јужнословенских простора. Године 1938, када је први пут објављен на словеначком језику, Аламут је прошао прилично незапажено. Такву рецепцију је задржао и у наредним деценијама, када је добрим делом био виђен као опскурно дело ван контекста југословенске литературе.

„Опскурности“ је кумовала и тема романа: Аламут је базиран на историјско-легендарној причи о Хасану ибн Сабаху, верском вођи исмаилитске секте Низарита (гране шиитског ислама) из 11. века и оснивачу државе Низaријe у планинама данашњег северног Ирана, о чијем су војном реду званом Асасини у следећих девет векова исплетене многе легенде.

Ко је био Хасан ибн Сабах?

Легенда о Старцу са планине 

Сабах је, тврде неки извори, рођен 1037. године у Кoму, у данашњем Ирану, који је тада био део Селџучког царства. У младости је друговао са чувеним персијским песником Омаром Хајамом, творцем „Рубаија“, чије су многе песме посвећене вину и љубави, и Низамом ал Мулком, који је касније постао селџучки везир.

Много касније, Сабах се одметнуо од власти проповедајући јеретичку верзију ислама и у плодној долини Аламут на северу Персије, скривеној међу високим планинама, створио је сопствену државу.

Верујући да се апсолутна истина може достићи свим средствима, кажу легенде, Сабах је у долини Аламут створио свој приватни рај, са мирисним воћем, музиком, вином и најлепшим девојкама Азије, вичним свим љубавним вештинама. На самом крају долине, на врху високе, неприступачне стене изградио је тврђаву названу Орлово гнездо (Аламут).

Као верски вођа привукао је многе младе следбенике које би дрогирао хашишом донетим из Индије, уводио их у своју рајску долину и препустио их уживању сваке врсте. Када би их извео из Аламута, говорио им је да су боравили у рају у који могу поново ући ако га буду слепо слушали и буду спремни да за њега жртвују свој живот. Тако је начинио убилачку секту федајина.

Слепи од љубави и страсти, извршавајући Сабахове наредбе федајини су отимали или убијали владаре, угледне људе и верске великодостојнике од Индије до Европе, спремни да без размишљања учине све не би ли умилостивили вођу и вратили се у рајску долину Аламут.

Крсташи су Хасана ибн Сабаха звали „Старац са планине“, а због хашиша његове људе хашашинима или асасинима, од чега је касније и настала реч која у француском, италијанском и многим другим европским језицима означава убицу.

Сабах је умро 1124, тврђаву Аламут су тек 1256. освојили Монголи под вођством Хулагу кана, а асасини су се расули по свету, док се прича о њима претворила у легенду чијој популарности ће нарочито придонети Милион Марка Пола, који је у свом делу помиње.

Управо легенди о Аламуту и асасинима посвећен је Бартолов роман, који је у Југославији био евентуално тек део омладинске авантуристичке лектире и није имао неку озбиљнију нити локалну, а камоли светску рецепцију. 

Нови живот Аламута

Ситуација почиње да се мења тек осамдесетих година 20. века, када је у Француској објављен превод Аламута, да би почетком двехиљадитих Бартолов Аламут постао светски хит.

Наиме, роман је преведен на енглески недуго по терористичком нападу на њујоршке Куле близнакиње 2001. године, након чега су уследили и преводи нa друге језикe. Прича о Старцу с планине од пре деветсто година читана је као рана верзија приче о Ал Каиди и Осами бин Ладену, који се крио у авганистанским планинама.

Роман је означен и као важан за разумевање верског фундаментализма, а лик главног јунака Хасана ибн Сабаха, по речима Умберта Ека, битан за разумевање како култа личности, тако и западног погледа на Оријент, који карактерише мешавина страха и фасцинације. Владимир Бартол је у неким круговима проглашен готово за пророка који је предвидео бујање тероризма.

Популарност Бартоловог Аламута седамдесетак година после његовог објављивања, у првој деценији 21. века постала је таква да је роман послужио и као инспирација за једну од најпопуларнијих видео-игара у протеклих неколико деценија Assassin's Creed (2007).

А да се и даље отварају могућности за његова нова тумачења потврђује и група Лајбах, која је ове године објавила албум „Аламут“, симфонијско дело инспирисано Бартоловим романом и компоновано у сарадњи са иранским уметницима Идином Самимијем Мофахамом и Нимом А. Рошаном. Албум је снимљен на концерту у Крижанкама у Љубљани, у извођењу Лајбаха и Симфонијског оркестра РТВ Словенија, под диригентском палицом иранског уметника Навида Гохарија.

Ко је био писац Аламута?

Младост у Светом Ивану

Владимир Бартол је рођен 21. јануара 1903. у тршћанском насељу Свети Иван (у италијанској верзији Сан Ђовани). У време Бартолове младости, то је било село које су већински насељавали Словенци који су радили у оближњем Трсту. Како га Бартол описује у мемоарским записима Младост у Светом Ивану (Mladost pri Svetem Ivanu), оно није било ни сеоско ни градско насеље, већ нешто између, да би се временом претопило у град.

У време Бартоловог детињства, Трст са околином је био највећи словеначки град. По попису из 1910. у граду је живело преко 56.000 Словенаца, док је њихов број у Љубљани, која је је по попису имала 57.000 становника, био за десетак хиљада мањи. Укорењена тршћанска словеначка заједница развијала је у Трсту своје културне институције и школство, а држала је и добар део економског живота града.

Владимир је рођен као треће од седморо деце у браку Марице, по занимaњу учитељице, и Грегора Бартола, поштанског службеника. Поред учитељског позива, мајка је била и списатељица и уредница првих словеначких новина за жене Словенка, и увела је сина у свет књижевности, док га је отац, пасионирани аматерски ентомолог, привукао биологији. На Бартола је утицај оставила и тетка Антонија Грмек, једна од најагилнијих словеначких културних активисткиња у Трсту.  

За Бартола је полазак у школу био трауматичан: „Живо се сећам да сам током тог последњег слободног лета био сасвим јасно свестан шта ћу изгубити: слободу, слободно располагање својим временом и непоколебљиво уживање у сопственом унутрашњем свету... Школа је за мене значила прави затвор, на који сам осећао да сам осуђен 12 година, а само диплома о матури у џепу значила је коначно ослобођење из њега.“

После завршене словеначке основне школе у Светом Ивану, уписује немачку гимназију у Трсту, где га затиче вест о завршетку Првог светског рата. Прелазак Трста из аустријских у италијанске руке велика је прекретница за словеначку тршћанску заједницу: сви службеници неиталијанског порекла добили су отказе, међу њима и Бартолов отац Грегор. Захваљујући познанствима, он добија посао у Краљевини СХС и сели се у Љубљану, док су у Трсту остали његова супруга и деца.

Прогон словеначке заједнице у Трсту се наставља. Словеначкој школи у којој је радила Бартолова мајка Марица био је забрањен рад, након чега она оснива илегалну тајну школу за словеначке ђаке. Након што то италијанске власти сазнају, млади Владимир Бартол је сведок свакодневних посета карабињера који су шиканирали и малтретирали његову мајку, али и његову тетку Антонију, која је физички нападнута током одржавања једне позоришне представе у граду.

Ситуација ескалира у јулу 1920, када су фашисти спалили словеначки Народни дом у Трсту и руинирали мноштво других институција, међу њима и конзулат Краљевине СХС. Био је то и први речити предзнак доласка фашизма на велику историјску позорницу, о чему је писао словеначки књижевник Борис Пахор.

Cпаљивање Народног дома породица Бартол није дочекала у граду. Марица ce са децом придружује Грегору у Љубљани крајем 1919. године. Ипак, тршћанско искуство на младог Владимира Бартола оставило је великог трага и утицаће на то да се у свом каснијем делу доминантно бави питањима идентитета и политичког насиља.

Биологија, филозофија, психологија

Бартол наставља школовање у љубљанској реалки, након које на тек основаном Универзитету у Љубљани уписује студије биологије и филозофије. Године 1925. докторира са темом О факторима који омогућавају живим организмима да сврсисходно реагују на спољашње утиске. Истовремено, привлачи га и књижевни позив, а велики утицај на њега у пољу химанистике извршио је словеначки филозоф Клемент Југ, који га је упознао са делима Фридриха Ничеа. 

Студије је наставио на Сорбони, где је као стипендиста француске владе похађао предавања из биологије и психијатрије, посебно заинтригиран Фројдовом психоанализом. Бартол је био један oд првих који су  писали о Фројду у Југославији.

Током боравка у Француској, почео је да прикупља грађу за роман Аламут. По неким верзијама почетну идеју за роман, причајући му током једног разговора о записима Марка Пола о секти асасина, дао му је пријатељ Јосип Видмар.

По повратку у Југославију 1928. године, Бартол одлази на одслужење војног рока у Петроварадин, где се у Првом авијацијском пуку обучава за војног извиђачког пилота. Сарађује потом са бројним словеначким часописима, посебно са листом Модра птица, објављује филозофске есеје, приче и своју прву драму Лопез, али њима не привлачи пажњу шире публике.

Запошљава се као лектор љубљанског листа Јутро, у вези је са љубљанском глумицом Надом Габријелчич, али живи тешко и на ивици сиромаштва, толико да се неретко прехрањивао у народним кухињама.

Године 1933. преселио се у Београд, где је на позив Славка Савиншека, тада једног од најистакнутијих Словенаца у предратној југословенској престоници, постао уредник листа Словеначки београдски недељник. Савиншек је касније јавно иступао као противник нациста, који су га ухапсили и убили у Београду августа 1942. године.

Бартол је у Београду провео две године током којих је успоставио низ контаката са припадницима тадашње београдске културне и интелектуалне сцене. У Београду је тражио издавача за своју прву књигу, збирку прича Ал Араф са оријенталним мотивима, али ће она ипак изаћи у Љубљани у издању Модре птице.

Иако је у односу на претходне радове Бартол овде начинио заокрет ка реалистичком приповедању, књига је доживела млак пријем у Словенији, а поједини критичари су је окарактерисали као потпуни промашај, обележен интелектуализмом који је изгубио сваку везу са реалношћу.

Аламут

Роман Аламут Владимир Бартол објавио је 1938. године. За мишљење савременика о свом делу није марио. У дневник записује:

„Завршио сам Аламут у 5.45 ујутру. Задовољан. Ових последњих дана дрхтао сам да ми га неко не украде, да не избије пожар или да се нешто друго не догоди. Пред крај сам замишљао да ме је неко могао чак и убити или да сам могао доживети несрећу (…) Па ипак, тек када сам написао последње слово, осетио сам се заиста мирно. Нека ме неко убије – у Аламуту ћу бити бесмртан.“

Идеја за Аламут Бартола је прогонила годинама. Посебно му је била занимљива прича о Хасану ибн Сабаху као бескрупулозном човеку који је вештом манипулацијом успео да створи чудновату секту ратника који са радошћу полазе у смрт. То је овако описао у Аламуту:

„Твој језик је одлучан, али је твоја вера климава. Лако је веровати у ствари које од нас не захтевају никакве жртве. Али, тамо где своју веру треба да потврдимо својим животом, тамо се заљуљамо.“

Мото романа је реченица: „Ништа није истинито, све је допуштено.“ Испод које пише латинска изрека: „Omnia in numero et mensura“ („Све је у бројевима и мери“).

Бартолов Сабах каже:

„Ако је неко свестан да је окружен само неизвесностима и нејасноћама и да је непрестано жртва сталних превара, онда он не осећа више сваку од њих као нешто непријатељско према човеку, него као нужност живота, с којом се пре или касније мора помирити. У превари, као једном од елемената живота, који нам није ненаклоњен, као једном од бројних средстава да још уопште некако делујемо и гурамо напред, видим једину могућност за оне који су докучили неку вишу спознају.“

Аламут је пре свега парабола о успону тоталитарног вође, а пример заведеног асасина је узет као начин да се прикаже универзална слика изградње тоталитарног система.

То је сâм Бартол најбоље изразио тако што је прво словеначко издање цинично посветио Мусолинију. Кључ за читање романа тако је дат одмах на почетку, а потврђен је и у есеју о роману који је Бартол објавио исте године. Његова интенција није била стварање историјског романа него романа-параболе, који се бави универзалним питањима моћи и манипулације.

По сведочењима савременика, Барол је био и прилично интригиран атентатом на краља Александра у Марсеју 1934, сматрајући Мусолинија директно одговорним за њега, што је наводно био и један од импулса за писање романа. Додатна инспирација је била статус словеначке мањине у родном Трсту која је трпела све веће притиске и прогоне од стране фашиста.

Неуспех и рат         

Иако је роман по објављивању добио књижевну награду Дравске бановине, није доживео већи успех. Критичари који су се романом тада бавили описивали су га као чудан микс филозофије и књижевности, посебно замерајући Бартолу смештање радње у свет Оријента. Било је другачијих гласова, који су Аламут видели као велики искорак у словеначкој књижевности.

Узаврела политичка ситуација у земљи, а онда и избијање Другог светског рата, бацили су роман у засенак. Пред сам почетак рата Бартол се венчао са глумицом Драгицом Подобник, с којом је потом добио два сина, Борута и Бојана.

Уочи Априлског рата Владимир Бартол је мобилисан и послат у ваздухопловну базу у Босанском Броду. По нападу сила Осовине на Југославију припадници јединице су се повукли у Сарајево, где их је сачекала и вест о капитулацији. Крајем априла 1941. вратио се у Словенију.

Бартолов близак пријатељ Јосип Видмар био је један од оснивача Освободилне фронте. Овај антифашистички покрет је основан управо у Видмаровој вили у Љубљани, а на Видмаров позив и Бартол се већ јула 1941. укључио у покрет, најпре као благајник културне секције, а касније и као члан пропагандног одељења.

Иако је желео да оде у партизане, добио је задатак да остане у граду јер је ту био потребнији, тако да је рат провео као илегалац у окупираној Љубљани. У његовом стану у Миклошичевој улици одржавали су се састанци илегалаца. По некима, био је повезан и са члановима антифашистичке организације ТИГР (акроним од Трст, Истра, Горица, Ријека). 

Послератни период

По завршетку рата Бартол је постављен на место секретара Народног позоришта у Љубљани, али се на том месту није задржао дуго. Највећим делом је томе кумовао његов сукоб са Бојаном Ступицом, који је имао велику аверзију према Бартолу.

Године 1946. вратио се у Трст, где је добио место председника позоришног савета Словеначко-хрватског просветног друштва, и то по дозволи савезничке управе града. У сећањима тршћанских савременика остао је упамћен као повучен, дискретан човек који је дао велики допринос очувању и афирмацији словеначке културе у граду. 

Године 1956. вратио се у Љубљану и запослио се у Словеначкој академији наука и уметности на месту секретара за штампу. Иако је био близак властима социјалистичке Југославије, његов књижевни рад није био превише на цени, сматран je анахроним и превазиђеним.

Бартол се онда окренуо својој младалачкој страсти, ентомологији. Као сарадник Института за биологију добио је задатак да системски истражи лептире на територији Словеније, што је и урадио са сином Борутом, дипломираним биологом.

Планирао је два наставка романа Аламут, али их није написао. За живота је објавио само још једну књигу, Тршћанске хуморске, са причама из живота тршћанских Словенаца. Започео је писање мемоарске књиге Младост у Светом Ивану (Mladost pri Svetem Ivanu), коју није довршио, а чији делови су постхумно објављени.

Временом, осећао се све више одбаченим из словеначке и југословенске културе. Последње године му је додатно загорчало најпре самоубиство сина Борута, а онда и и тешка болест. Преминуо је 12. септембра 1967. године у Љубљани.

Постхумна слава

„Имао сам осећај да пишем за публику која ће живети 50 година касније“, записао је Бартол у свом днeвнику по објављивању Аламута 1938. године. Готово у дан је погодио датум своје постхумне славе. Наиме, 1988. године објављен је француски превод Аламута који је доживео велики успех. Уследили су преводи на још двадесет језика. Роман је посебно био запажен у Ирану, где је објављен у неколико високотиражних издања.

Новом откривању Аламута допринели су и нови трендови у књижевности, који су у Бартолу пронашли савршеног претечу. Његови књижевни експерименти, интертекстуалност са низом тематских и значењских слојева, позивање на психологију, филозофију, али и алегорично указивање на манипулације у ауторитарним режимима, све то је привукло нову публику. 

Инострана слава романа довела је до промене перцепције Бартоловог дела и у Словенији. Објављени су његови недовршени мемоарски записи, као и сабране приче и драме, али те књиге нису стекле ни приближну слава Аламута.

У неколико словеначких градова по њему су назване улице, а посебно признање је добио у родном Трсту, где словеначка школа у насељу Свети Иван данас носи његово име. У недавно отвореном тршћанском Музеју књижевности Бартол је, уз Сречка Косовела и Бориса Пахора, добио место најистакнутијег књижевног гласа словеначке заједнице у Трсту.

Једино Бартолово дело преведено на српски је роман Аламут. У преводу Јосипа Зидара и Маријане Зандор Аламут је на српском објављен 1954. године у Новом Саду, али је ово издање остало готово непримећено. Али три и по деценије касније, када је крајем осамдесетих Аламут објављен у издању сарајевске „Свјетлости“, роман је дошао и до овдашње публике.

Недавно је објављено ново издање Аламута на српском, у преводу Срећка Чолаковића и издању „Контраста“, дајући нам прилику да се поново упознамо са овим чудноватим романом.

„Зашто је Аламут Владимира Бартола роман који се не заборавља?“, пише Горан Коруновић у предговору „Контрастовог“ издања. „Најпре, ово дело, као многа велика прозна остварења, поседује упечатљивог централног лика – Хасана ибн Сабаха, вођe исмаилита и владара тврђаве Аламут – јунака сугестивно обликованог до те мере да, захваљујући Бартоловој уметничкој вештини, такве карактере можемо лако препознати и у стварности коју живимо. Хасан је, дакле, лик какав се у књижевности ретко среће – упркос широком спектру негативаца у нашој и светској књижевности – превасходно из разлога што су његови циљеви и начини њиховог остваривања радикални, несвакидашњи а опет тако људски и могући. Јер, човек је биће које неретко жели недохватно, немогуће, изнова себе изненађујући до које мере и каквим приступима том немогућем може да се приближи. Управо је таква и животна мисија Хасана ибн Сабаха – он настоји да освоји неупоредиву верско-политичку моћ. До ње долази истанчаном и ризичном манипулацијом те инструментализацијом људских живота, што све на концу добија и циничну димензију спектакла. Све то, увериће се читаоци, асоцира на окружење у којем егзистирамо, на стварност коју живимо, те се стога Аламут лако препознаје као врло актуелна књига.“

 _________