Наиме, на самом почетку своје величанствене књиге „Измишљање Руританије“, Голдсворти наводи податак да се острво Вис, током три године с почетка деветнаестог века, у време Наполеона, налазило у саставу – Британске империје. Како то историја зна да удеси, непуних век и по касније, кад југословенска партизанска војска постане важан савезник британске армије, управо ће Вис неко време бити седиште Врховног штаба.

На том партизанском Вису, два дана уочи ослобађања главног југословенског града, града у којем je живео последњих тридесет пет година – родио се Горан Бабић. (Док буде постојала Југославија, то исто острво биће наша најзападнија морнаричка тврђава и „забрањени град“, а после ће се претворити у лажну утопију лажних левичара салонског типа и лажних Југословена, такозваних „регионалиста“, у суштини страних плаћеника, симбола свега онога што Горан Бабић није.)

Мостарске кише

Слично Данилу Кишу, и Горан Бабић је „етнографска реткост“, само што је Бабићева „јеврејска линија“ она са женске стране, помало парадоксално она која је у нашим патријархалним законима мање видљива, а која заправо према јеврејској ортодоксији потврђује припадност „изабраном народу“. Из перспективе неког јеврејског догматика, Киш није био Јеврејин, а Бабић то јесте, успркос разликама у (само)перцепцији. Мада рођен усред мора, да тако кажемо, Бабић је формативно друга врста Медитеранца, он је Херцеговац, Мостарац.

Тај његов Мостар је најважнији „мали велики“ град Југославије. Ако је сарајевска Прва гимназија била за Младу Босну оно што је Христос за јеванђеља, мостарска гимназија била је Јован Крститељ. У ту гимназију иде Бабић, а то је онај Мостар који призива Фудбалски клуб „Вележ“, призива Скендера Куленовића и Нику Миличевића, призива Зука Џумхура, призива вечне сенке Шантића и Ђикића, призива Перу Зупца и „лискалуке“, призива силуету хотела „Ружа“ и онај незаборавни Андрићев фрагмент о буђењу у том граду.

После свега, после краја, кад Мостар сагори, писаће поједини публицисти (којима су слагали да су песници) како су међу расутом макулатуром по улицама пронађени и школски досијеи који сведоче о томе да су два најбоља ученика у тој генерацији гимназије, генерацији рођеној док је освајана слобода, били Горан Бабић и Слободан Праљак. О релацији између њега и Праљка говорио је и Бабић, дискретно и песнички, па не треба у овој прилици нужно инсистирати на том аспекту „подмуклог деловања биографије“. 

Загребачке мокре трачнице

За Бабића, који је у једном кратком биографском тексту описан као „песник, прозаиста, драматург, новинар, концептуални уметник и друштвено-политички радник“, карактеристично је да није студирао књижевност. Његова високошколска диплома је са загребачког Економског факултета.

Песници његове генерације у Југославији, његови исписници како се то каже, нису нужно завршавали књижевност, али јесу је по правилу студирали. Бабић је, међутим, песник широко и еклектично начитан, али необележен модама епохе и тренутка, отуд је вероватно, чисто формално поетички, његова поезија разноликија и „шаренија“ него код других, сродних му, песника. Осети се код њега каткад и лирска сентименталност руских песника који стичу славу у другој половини двадесетог века, али и онај „објективистичко-информативни“ стил англоамеричких песника мало старијих, као и „политичност“ карактеристична често за за немачке левичарске поете.

Углавном, као доста млад човек, Бабић у Загребу постоје важна фигура на културној сцени: од оснивања Центра за друштвене дјелатности омладине до уредниковања у „Оку“. Неко ће можда некад написати монографију о важности „Ока“ као „часописа намењеног актуелностима из уметности и културе“ током седамдесетих година двадесетог века, баш у време Бабићевог мандата. „Око“ је, наиме, било она „жижа“ потребна свакој озбиљној култури, фокус који креира и намеће теме, медиј где се одлучује шта је важно, а шта неважно.

У првој „петолетци“ након Титове смрти, од 1981. до 1985. године дакле, Бабић руководи сектором културе у Предсједништву Социјалистичког савеза СР Хрватске. Злобници и душмани отад му лепе етикету „комесара“. У време кад је „дисидентлук“ за велики број ондашњих уметника и интелектуалаца био само кринка за етнонационалну искључивост, Бабић је био лојалан својој земљи и својим уверењима.

Сарајевски воз

О Бабићевим загребачким годинама, мада, наравно, не само о њима, изузетно сугестивно сведочи његов аутобиографски роман „Видно поље“ (Лагуна, Београд, 2022), роман који је истовремено и роман једног живота и роман једне епохе. Без наслањања на помодне моделе аутофикције, не угледајући се ни на кога, Бабић је написао роман у ком се читав један живот одразио у литератури, својеврстан резиме једног живота и стотину у том животу исписаних књига.

Неки писци измишљају ликове кроз чије животе се прелама историја, а Бабић није имао потребу да такав лик измишља пошто је такав живот живео. Удес то зна тако наметнути правим песницима. Песничка је чак и судбина овог романа, који је као роман прошао незапажено, а добио је награду за нефикцијску књигу године написану на „језику малом као дугме“, оном којим „осим Срба и Хрвата пише још и друга боранија: Црногорци, Муслимани, овдашњи Јевреји и Југословени“.

Углавном, кад крајем осамдесетих агонија Југославије ескалира, кад се пробуде крваве мржње и омразе, кад се загребачким Тргом републике, из десетина хиљада грла, ори „Ружа Хрватска“, док сличан број грла, неких засигурно и истих, на Максимиру извиждава „Хеј Словени“, Бабић схвата да то више није место за њега.

По сведочењу његовог пријатеља, недавно преминулог Пере Квесића, Бабић с јесени 1991, кад Туђман бесно објављује да прекида све преговоре с Београдом, доноси одлуку да времена више нема и да мора да пође. Већ сутра је скупа с породицом био на загребачком Главном колодвору. Квесић инсистира да је чекао први воз ка истоку и да му је било свеједно да ли ће то бити воз за Београд или Сарајево.

И, ко бива, прво је наишао воз за Београд, па је Бабић сео у њега, а једнако би сео и у сарајевски, само да је овај дошао пре. Квесић је био частан човек и не мислим да овде свесно манипулише, али и меморија зна да вара. Квесићу је било стало да одбрани Бабића од етикете „четника“ коју му у Хрватској штедро лепе, па спекулише како би у том истом Загребу био херој, ама само да је прво дошао воз за Сарајево.

Тешко, међутим, да је Бабић, такав какав јест, озбиљно размишљао о селидби за Сарајево. Чак и да је дошао, за који месец би морао наново на исток. А и није баш да се на воз одлази као на станицу градског превоза, па да седнеш на први трамвај који доклиже мокрим трачницама. У међуградском превозу више се ипак држи до реда вожње.

Београдске падине

И мада, како се то каже, није морао, Бабић је одлучио све невоље да проведе „са својим народом“. У том смислу је сличан Андрићу, као Београђанин и Југословен по избору, а Србин скоро по нужди и по сили прилика, од тренутка кад су сваку реалну идеју Југославије изједначили са идејом Велике Србије. Неке од најлепших и најдирљивијих песама о бомбардовању 1999. потписује управо он.

Он, који је с тридесетак година био човек „из структура“, од својих педесетих надаље свесно се повлачи на маргину. Било је и других писаца који су, док се Југославија у крви распадала, прелазили преко фронтова с једне зараћене стране на другу, али нико то није урадио отменије и мање прагматично.

И док се већ деценијама рат наставља кроз „рат за интерпретацију рата“, у Србији практично нико није свестан да „случај Горана Бабића“ у том контексту није неважнији од „случаја Петера Хандкеа“.

Али није ово ни време ни место да ја то било коме појашњавам. Уосталом, што би рекли клинци из неке од генерација бројних Бабићевих потомака: ко разуме, схватиће.

Написао је човек, кажем, стотину књига, листом песничких, и како му другачије, што би рекао Вистан Хју Оден, одати почаст, до песмом. Неко би можда друкчије, али ја имам „мустру“. Бабић је написао стотину књига са стиховима, а ја једну која се зове „Heroes“ и која је збирка сонета о људима које има смисла (про)звати херојима. У једно јутро ове протекле недеље ми се овако јавило:

Ако ћемо право, како је живјела,
Твоја генерација, још се и наживјела;
У једном рату – ситна дјеца, Телемаси без Одисеја
У другом рату – са ситном дјецом, на раменима, ко Енеја.           

Добро ти је име, док сви су свима браћа,
А опет сви знају ко је коме ћаћа;
И Горана и Бабића има свих инсана,
И Срба и Хрвата, а и Муслимана.

Ко метак у небо, задњи стих се вине,
Проклет био издајица своје домовине;
Овдје гдје у одрицању бржи су од Светог Петра

Оног што издати није знао, издајником зову,
Они што понизно љубе сваку чизму и крпу нову,
А сав смисао, знао је Дилан, носи дување вјетра.

Рођен у јесен 1944. на Вису, песник с више од стотину књига, отац, деда и прадеда, умро је у пролеће 2026. надомак Далматинске улице у Београду. Једна узорна судбина, такорећи.

Два човека се свлаче, затим се спуштају на колена и рукама разгрћу песак, копајући два плитка удубљења, које купачи називају 'гробови'. Дечко им помаже, не свлачећи панталоне и мајицу.

Пошто се песак у 'гробовима' угрејао, два мршава човека лежу сваки у свој 'гроб'. Дечко набацује песак на њих, све док их не затрпа до грла. Потом им ставља под главу смотуљак панталона, да би могли да гледају испред себе.

Испред њих је море, узбуркано таласима, али замамљујуће својом зеленом бојом и пенушавошћу. Они га посматрају мирно, без жеље...“

Овако је необични призор са велике улцињске плаже у својим дневничким забелешкама описао позоришни редитељ и писац Павле Угринов. Тог јула 1977. године, на најјужнијој тачки тадашње југословенске јадранске обале, уз Угринова и његову супругу и петогодишњег сина летовао је и сликар Стојан Ћелић.

Готово пола века касније, плажа на којој је, пише Угринов, „песак крупан, сребрнаст, море мирно, без муља, са наслагама песка на дну“, нашла се у центру пажње црногорске јавности, јер су исти они инвеститори који су на десној обали Саве саградили Београд на води намерили да на улцињском песку сазидају још један богаташки рај. И баш у време када је требало да актуелни црногорски главари „пресеку“ да ли им је велика зарада битнија што од еколошког чојства, што од интереса локалне заједнице, новосадска Агора је објавила други том „Нулте егзистенције“, бележака које је Павле Угринов записивао у свој дневник од 1977. до 1989. године.

У тексту посвећеном првом тому дневничких записа, закључили смо како су Угриновљеви дневници прилика „да се још једном сусретнемо са многим незаобилазним именима наше културне историје, те да осетимо би̏ло епохе у којој је настало прегршт темељних вредности нашег културног бића али у којој је и посејано семе културног рата који не јењава“. Други том „Нулте егзистенције“ се може читати и као прворазредан, а опет дискретан приказ друштвене атмосфере у којој се већ увелико живи у дубокој сенци све опипљивије претње крвавог распада земље.

Пола сата након што су их дечаци затрпали лековитим улцињским песком, двојица радника „се дижу из својих 'гробова'“:

„Поново обучени, људи узимају флаше, сваки по једну, натежу, пију, пију дуго, да надокнаде течност коју је врео песак из њих извукао. Окренути су сада један другоме, више не гледају море, ни плажу ни купаче, не тиче их се ништа што ту постоји, све им је туђе.“

Угриновљев улцињски туристички запис наједном постаје злослутна метафора свега онога што ће нас задесити пре него се на великој улцињској плажи не појаве инвеститори који бетонирају поглед у светлу будућност. Прочитана са пучине на коју смо одувани, ова Угриновљева прича са предратног морског жала одише атмосфером немих ужаса који се најпре могу пронаћи између речи и редове многих најбољих страница прозе Александра Тишме.

Случај је опет хтео да је у данима објављивања другог дела Угриновљевих дневника Академска књига из Новог Сада у оквиру едиције целокупних дела Александра Тишме штампала два тома његових разговора и интервјуа са страним и домаћим новинарима. То је и више него довољан разлог да приликом листања другог тома „Нулте егзистенције“ највише пажње посветимо Угриновљевим белешкама у којима помиње Тишму. Два писца који су били пријатељи умногоме су делили критички угао гледања на развојни пут фаталне кризе југословенског социјалистичког друштва.

Отуда Тишмине махом опоре и прецизне мисли којима је прожет сваки његов разговор из управо објављених књига представљају неку врсту интелектуалног огледала Угриновљевих записа о тадашњости. Моћ овог необичног књижевног дијалога можда се најбоље може описати као пулсирање све јаче зубобоље у устима која већ неко време не знају за искрени осмех.

О отклону од последњег тешког корака

О почецима познанства а онда и блискога пријатељства са Угриновом најславнији новосадски писац детаљно проговара одговарајући на питања новинара „Експрес Политике“, са којим је, поводом додељивања Нинове награде роману „Употреба човека“ Тишма разговарао почетком марта 1977. Угринов у својим дневницима преноси добар део овог интервјуа, напомињући да је реч о „два кратка извода“. Тишма прво наводи како су и он и Угринов добили Бранкову награду за прве књиге у истој години, те да су се у то време већ познавали и лично, и то „по добру“.

Угринов је у то време почињао своју веома успешну, али кратку каријеру позоришног редитеља и хтео је да на сцену Београдског драмског позоришта постави једну Тишмину драму. „Уговорили смо састанак код тадашњег 'Руског цара', са знацима распознавања. Од приказивања моје драме у Београду није било ништа“, каже Тишма и појашњава, „јер Угриновљев утицај у позоришту у коме је тек почео радити није био довољно јак, али се наше књижевно друговање наставило до данас“.

Добитник Нинове награде потом пореди свој победнички роман са „Фасцинацијама“ Павла Угринова и примећује да њихове књиге имају „и више него само додирних тачака“. И то не само тематски, „него и по приступу“. Због „тог несклада, због извесне спорости“ који чине књижевне светове њихових романа посвећених ономе што се у Војводини дешавало током Другог светског рата наметнуо се, каже Тишма, „известан искошен, могло би се рећи хуморан однос који није експлицитан колико је садржан у композицији тих романа“.

Одмах испод навођења делова Тишминог интервјуа, Угринов у дневнику даје скицу за портрет једног „од најусамљенијих људи из круга оних које познајем“:

„Видим га како шета пустим, равним, влажним новосадским улицама, или дугим дунавским кејом, или како у журби хита ка онемоћалој мајци која станује у Дому за старе особе, или одлази у посету сину који тек хвата корак са животом, али притом увек самог, са својим црним премишљањима, а ипак са неком унутрашњом, природном, од природе му датом добротом, ведрином и чврстином, тим врлинама душе што га отклањају од оног последњег тешког корака, од потпуног очајања и помирености са нестанком...“

Како се ошишати у Москви и Источном Берлину

Искошен и хуморан однос према стварности који је Тишма запазио у Угриновљевој прози препознатљив је и у записима из другог тома „Антиегзистенције“. Он на једном месту записује како се „бит једног догађаја, суштина једне ствари, не изражава у ономе што је центар тог догађаја, нити у самом средишту бића, већ, често, оним што је на периферији, у некој споредној ствари, детаљу наизглед безначајном, или у некој безначајној манифестацији бића... и ако уметник, или онај који хоће да се бави уметношћу то не разуме, никад неће ништа разумети и увек ће га нешто чудити“.

Како то функционише у уметниковом свакодневном животу и дневничким записима, најбоље се види из две епизоде са службених путовања у Москву и Источни Берлин, које се читају и као сижеи ненаписаних Тишминих прича, или краткога романа. Угринов је као један од уредника у Редакцији драмског програма Телевизије Београд био члан наших делегација које су ишле у главне градове СССР-а и ДДР-а да прегледају понуду тамошње драмске ТВ продукције. У обе прилике, квалитет понуђених ТВ серија и филмова био је лош.

Али Угринов у својим записима на оно што је очекивано разочаравајуће не жели да троши много речи, већ своју егзистенцију ставља у крупни план. Тако настају дневнички „селфији“ начињени у атмосфери неподношљиве тежине неслободе што мрви свакодневицу совјетског и источнонемачког друштва. Угринов те аутопортрете исписује са пуном свешћу о свим врлинама и манама друштвено-политичке средине из које је иза Гвоздене завесе стигао и у коју ће се, хвала Богу, вратити.

Првих неколико дана службеног пута у Москву, у јануару 1975, проводи прехлађен у својој соби у огромном хотелу, чиме стиче „алиби“ да неколико наредних дана, уместо у гледању лоших ТВ програма, проведе тумарајући метрополом. Али свакога дана се пре свега треба изборити са чудним правилима резервисања места у често празним московским ресторанима, јер ако се систем „не провали“, у кревет ће се отићи празнога стомака.

На сличне препреке Угринов наилази и када пожели да се подшиша и опере косу пред опроштајну вечеру са совјетским ТВ домаћинима. „Не могу да верујем“, записује Угринов, „у огромној згради овог дела хотела нема мушког фризера! Из северног дела хотела мушкарци иду у источни део, а жене из источног дела у северни део – да се фризирају!“.

Све више личећи на јунаке романа Владимира Војновича, писца „Живота и прикљученија војника Ивана Чонкина“, Угринов се сналази и, да не би излазио „на ветар и снег“, проналази чикицу који га „као у Кафкином Замку!“ проводи до источног дела зграде, „кроз ресторан на другом спрату, па онда лево, па десно, напослетку некако...“.

Три зиме касније, Угринов је истим послом стигао у Источни Берлин. Тамо није било проблема са ресторанима, јер су у паузама пројекција љубазни домаћини драгим гостима нудили шунку, сир, кафу и чај. Али када је Угринов пожелео и да се овде подшиша и опере косу, испоставило се да је пут из западног у источни део великог московског хотела био много једноставнији од источноберлинских правила фризирања!

Наиме, иако у једном фризерском салону надомак Брандебуршке капије затиче тек једну муштерију, беспослена благајница му поручује да неће моћи да се ошиша док се претходно не најави. Иако не одустаје тако лако од намере да издејствује шишање и прање косе мимо строгих пруско-социјалистичких правила, на крају се ипак враћа у собу одакле позива фризерски салон и пита да ли може да дође да му оперу косу и да га подшишају:

„Женски глас ми каже: могу, али тек за сат и десет минута! Данке! Долазим знатно раније, баш да видим има ли кога у радњи. Ситуација иста, столице празне, нема никога. Кажем да сам се пре једног сата најавио! Пошто ме сви већ познају, чине ми велику услугу, фризер ме прима у 'ред' пре заказаног времена!“

Угринов после овог ремија са „фризерском бирократијом“ још и стаје у ред пред једним ексклузивним бутиком у коме жели да купи француски ђубретарац:

„Стојећи пола сата у реду, осећам да већ помало постајем неко други! Малчице  друкчији! Наиме, почињем правилно да мислим! Схватам да дисциплиновани ред пред радњом успоставља исти такав ред у самој радњи, па и у самој држави, и да стварно, канда заиста, иду брже, боље, прегледније, само што је читав ритуал – понижавајући! Али ако сви тако поступају, онда нема понижења! Јер се не прави разлика; јер смо сви исти! И мада знам да нисмо, то морам узети као своју тренутну заблуду! Није тренутна, кажем самоме себи, већ је трајна! Лепо! У томе се, дакле, састоји та фамозна – коренита промена бића!“

О пријатељствима, ушима и смрти

Завођења и одржавања реда било је, наравски, и код куће, али су наши писци, како је то приметио Тишма током једног интервјуа објављеног 1991. године, „социјализам доживели – признавали они то данас или не – много више као своју ствар него литерате из других источних земаља који су га прихватали као – окупацију“.

Угринов је за собом пре свега имао искуство забране извођења Бекетовог „Годоа“, а са сличним цензорским захтевима се суочавао и током уредничког рада на радију, а потом и на телевизији. Био је један од уредника драмског програма Телевизије Београд када је у оквиру циклуса ТВ филмова и драма посвећених фантастици у нашој литератури емитовано данас култно дело наше кинематографије, „Лептирица“ Ђорђа Кадијевића. „Структуре“ су покушале да филм сместе у „бункер“ одмах након његовог премијерног приказивања на телевизији. „Колатерална штета“ промовисања вампиризма у нашем социјалистичком друштву требало је да буде и сам Угринов, коме је претило ражаловање са уредничком места. Напослетку је организована пројекција за председника Савета Телевизије Београд. Иако га је „Лептирица“ шокирала, закључио је како нема разлога да се Кадијевићев филм бункерише.

Угринов у дневницима пише и о сталном интересовању Петра Стамболића за рад Редакције драмског програма, нарочито за рад на настанку ТВ серија посвећених Димитрију Туцовићу и Светозару Марковићу. Угринов је у неколико наврата одлазио у Стамболићев кабинет, где му је један од најважнијих и најмоћнијих људи српског комунистичког покрета износио своја мишљења о карактеру револуционарности двојице српских социјалиста.

Обе ТВ серије су успешно реализоване, премијерно приказане и потом често репризиране и њихов уметнички квалитет ни до данас није избледео. Али су се мењале друштвено-политичке околности, па је Стамболић захтевао да се из једне епизоде серије о Туцовићу избаци део у коме се говори о албанском питању, јер је у том тренутку ситуација на Косову и Метохији почела да се усложњава. Угринов је прихватио Стамболићеве аргументе, а онда, као и увек када би се суочио са сличним захтевима, потегао аргумент техничке неизводљивости идеолошких интервенција на одавно монтираном материјалу.

Иако важне, овакве победе су биле мале у односу на све оно лоше и тужно што се све видљивије одигравало у Југославији. Угринов је процес растакања једнога реда у својим дневницима бележио одан запажању оних „малих ствари“. Наизглед споредно га је заокупљало и када је писао о савременицима.

Реагујући на вест о смрти Милоша Црњанског, примећује како му приликом посматрања пишчевих фотографија нарочиту пажњу привлаче његове – уши! Ушне шкољке Црњанског су, запажа Угринов, „биле велике као у неког диригента (какве сви диригенти имају), и да су му те ушне шкољке, у ствари, биле најизраженији део лица. Поново их гледам, те ушне шкољке, фасциниран, у неверици“.

Фасциниран је и величином ушију Мирослава Крлеже:

„Велико ухо, да ли је то само код старца (85) или је то обележје изузетних људи, остаје да утврдим. Али, засад, то његово ухо, као и велико ухо Црњанског, као да је доказ неког изузетног слуха, који се цео живот напрезао да чује све гласове и ништа не пропусти, као да је то ухо карактеристично за – великане!“

На једном месту пак тврди да је „барокност карактеристика наших писаца“:

„Оскар Давичо пише – надреалистичким или психоаналитичким – бароком, Мирко Ковач пише – римокатоличким бароком, бароком католичких олтара, Бора Пекић – судским бароком, бароком суднице, Видосав Стевановић – периферијским бароком, итд.“

Али великани нису имали само веће или мање уши а савременици свој специфичан барокни стил. Јер ту су и њихове ситни „тајни“, животни тренуци који, захваљујући томе што их је Угринов забележио у својим дневницима, бацају ново светло на њихов лик и дело. Тако сазнајемо да је Васко Попа на часовима домаћинства једини од мушких ђака остајао да хекла, како су и Данило Киш и Мирко Ковач умели да гуслају, како је током једног боравка на Азурној обали Душко Радовић много новца потрошио у коцкарници на блек џек апаратима, те да је Филип Давид волео да игра билијар, који је био, сетимо се, и Доситејева страст.

Права и лажна пријатељства

У ову врсту Угриновљевих дневничких забележака можемо убројати и ону из јуна 1979, када Александар Тишма, кога зове по надимку Шаца, иде да изнајмљује стан у центру Новог Сада, где треба да станују његов син, снаха и тек рођена унука. Тишма се радује унучици, али и он и Угринов не пропуштају да власницу стана, средовечну али врло привлачну новинарку, плавушу, посматрају „на исти начин“, погледима који „нам се разумеју“:

„И она схвата да нас узбуђује, али и сама као да се узбуђује. Покрети и глас јој то откривају...“

У описивању овога животног искуства као да се, сем погледа, стапају две списатељске поетике, два јака ауторска гласа који о најдубљим понорима људске природе умеју да говоре крајње рационално, са извесне дистанце која је одлучујућа у стварању јединственог читалачког задовољства. На крају, „Шаца полаже капару. Задовољан је станом, иако неће он у њему становати, али у близини је његовог стана. А онда изненада изговара нервозно: 'Шта ће све ово мени?! Шта би мени фалило да сам остао код своје мајке и да се никада нисам ни женио. Код мајке је најбоље!'“.

Овај необични, јединствени Тишмин жал за младост све јасније, иако до краја дискретно, исијава из Угриновљевог бележења почетка распада једнога друштва, а онда и државе. У почетку, Угринов у стварању видљивих раседа у кртом телу књижевне, а самим тим и целокупне јавне сцене, види и неке добре, корисне последице.

Тако у време полемике између Данила Киша и Драгана М. Јеремића записује како се први пут после рата „десило да се извесне ствари именују правим именом, да се извесне ствари најзад схвате. Али, више од тога, учесници полемике схватили су истовремено мало више и себе саме, као и своју уметност“. Сви су се, закључује Угринов, и мало уплашили:

„Схватили су са каквим предметом рукују, шта имају у рукама, чиме се баве. Озбиљност – то је права реч – први пут је тако гласно ушла у књижевну 'кухињу' ове генерације, у сваку појединачну радну собу, сваког писца.“

По њему је битно да су полемике имале своју поуку, те да је све остало занемарљиво. На самоме крају, Угринов каже:

„Лажна пријатељства су коначно постала лажна, а права су остала права.“

Пратећи даљи развој догађаја кроз листање другог тома „Нулте егзистенције“, видимо да је Угринов остао прави пријатељ са оним писцима, редитељима и сликарима са којима ће делити ставове што ће се све више кристализовати како друштвена криза постаје све дубља. Сем Радета Константиновића, у тај најужи круг поетичко-политичких сродника свакако спадају Стојан Ћелић, Филип Давид и, најзад, сâм Александар Тишма. У исто време, долази до постепеног, али све уочљивијег хлађења према онима који су се определили да ка све неизвеснијој будућности крену неким другим путевима.

Међу њима се издвајају Борислав Михајловић Михиз и Добрица Ћосић. Ова разилажења Угринова терају да размишља о последицама процеса чији је учесник и сведок, па још крајем 1983. неколико редова дневничких бележака посвећује кошмару историје:

„Ми смо, заправо, притиснути кошмаром сопствене националне историје, која нам све чешће затвара путеве ка универзалном. Све више и више, и сваки дан очигледније. То се претаче у уметност, и слаби је. То ће нас коштати.“

Тишма је, у разговору вођеном за „Политику“ у лето 1988. године, одговарајући на питање Саве Даутовића о односу кризе са уметношћу, ако не оптимистичнији, био знатно практичнији:

„Познато је да се друштвене и економске кризе углавном не поклапају са духовним кризама. И код нас је у овом изузетно тешком времену захвално бити писац јер се многе ствари управо сада разобличују. Спадају копрене неких илузија, измишљотина, лажи итд, и то је веома стимулативно за уметност. Мислим зато да је ово један од добрих тренутака за књижевност, и да се то види.“

У улици Данијела Озме

Био је то, сад већ одавно знамо, и добар тренутак за рат. Умногоме другачији од оног који су, педесет година раније, доживели и преживали, а онда о том рату писали и Тишма и Угринов. Рат који је, према Тишминим речима из интервјуа датог „Вјеснику у сриједу“ 1977. године, био његово најузбудљивије искуство:

„Ништа крупније ни пре ни после тога нисам видео ни доживео. То је било време пуно догађаја, сваки дан бацао је по један гвоздени тег на теразије постојања и непостојања. Људи су се комешали, сви разодевени из својих конвенционалних улога, сви узбуђени и узбудљиви, сви носиоци некакве судбине. Растанци, смрти, бекства, све је то у наше дане уносило незаборавну патетику и упечатљивост. Одахнули смо кад се рат завршио, али не признати да је он био јединствен доживљај била би лаж.“

Све је то поново било пред нашим вратима, а Угринов и Тишма су се определили да репризу катастрофе братоубилачког рата не чекају пасивно, већ да учествују у стварању групе Независних писаца, чија је оснивачка скупштина одржана у Сарајеву на самом крају 1989. године. Делегација писаца из Србије путовала је у Сарајево пословним возом, у два купеа. Из Београда су на пут, сем Угринова, кренули и Мирко Ковач, Филип Давид, Видосав Стевановић, Михајло Пантић, Давид Албахари и Радомир Константиновић. У Руми су им се прикључили Тишма и Ото Толнаи.

По доласку у Сарајево, у које су већ стигли писци из осталих југословенских књижевних центара, смештају се у хотел „Београд“, који ће са почетком рата постати импровизовани затвор, а потом одлазе на Башчаршију, на ћевапе код Ферхатовића. Скупштина се одржава сутрадан, у Улици Данијела Озме, где су некада биле просторије Радио Сарајева, у то време седиште босанскохерцеговачких омладинаца који ће на првим вишестраначким изборима у БиХ наступити као политичка странка, док данас ту заседа Изборна комисија Босне и Херцеговине.

Након завршетка официјелног дела скупа одржава се коктел, на коме, у добром расположењу, говоре прво Константиновић, а потом Угринов. Говоре „о југословенском културном простору и сарадњи писаца током шездесетих и почетком седамдесетих и постепеном распаду те сарадње и дружења у другој половини седамдесетих, што траје све до данас“.

Сутрадан, Константиновић и Угринов поново одлазе на ћевапе, а одатле, трамвајем који у Сарајеву зову „кец“, крећу на железничку станицу. „У купеу воза са Албахаријем, Пантићем, Толнаијем и Тишмом. Толнаи и Тишма силазе у Руми, одакле хватају воз за Нови Сад.“ И ту као да се, бар на страницама Угриновљевих дневника и Тишминих интервјуа и разговора, два пријатеља, барем привремено растају.

Остаје нам да сачекамо да из штампе изађе и трећи том „Нулте егзистенције“, па да Угриновљеве дневничке записе из ратних деведесетих и поратних двехиљадитих укрстимо са оним што је Тишма говорио за нашу и страну штампу током година које је углавном проводио у Немачкој и Француској.

Биће то наставак приче о, како је то Тишма рекао још 1. маја 1991. за један холандски часопис, „чежњи враћању живота без притиска“.

Има ли икога ко је и данас не осећа?

Пре три године урадила сам једну психолошку вежбу која је требало да ми помогне да боље разумем сопствена ограничења, разоткријем личне кочнице и подстакне ме да их разбијем. Ево како гласи: „Изабери пет људи који те инспиришу и запиши особине које код њих цениш. Размисли шта те тренутно спречава да и сама развијеш те особине. Затим наведи конкретне кораке које можеш предузети да им се приближиш.“

На мојој листи од пет људи, одмах после Фелинија, на другом месту се нашао Паоло Сорентино. Био је једина жива особа са тог списка. Особине које сам му тада приписала, можда га и идеализујући, биле су духовитост, аутентичност, иновативност, бескомпромисност и самодовољност. Поред његовог имена написала сам своје ограничење: „Овде не може.“

Три године касније, међу стотинама пријава младих аутора, изабрана сам за филмску радионицу под менторством Паола Сорентина која је у децембру прошле године одржана у Патагонији. Тамо сам покушала да преиспитам сопствена уверења и границе.

Стигла сам у Аргентину и возим се ка смештају. Ваздух који улази кроз отворен прозор враћа ми слике из детињства: мирис тек покошене траве у летње вече док пада мрак, укус домаћег парадајза, листови купуса и кофа пуна златица и мој први зарађени новац. За сваку златицу коју скинем с купуса деда ми је давао десет динара.

Од деде Душка наследила сам склоност ка лутању, причању прича и радозналост. Научио ме је да пишем песме, да куцам на писаћој машини, али и да спонтано прилазим непознатим људима. Разговоре бих започињала директно, готово без увода, и убрзо сазнала читаву животну причу саговорника. Питала сам се да ли ћу то моћи и са Сорентином.

У Патагонији сам. Децембар је. Лето је. Нема купуса, а ни деда Душко више није жив. Смештам се у кућу близу „краја света“, у брдима надомак градића Сан Мартин де лос Андес, усред нестварне природе која ће нам бити дом наредних неколико недеља. Договарамо се да се увече окупимо у једној од великих, ручно грађених дрвених кућа. Бирамо „Хуаниту“, ону у којој сам, између осталог, и ја смештена. Упознајем ауторе из различитих делова света. И Сорентина.

Те вечери Сорентино постаје Паоло. Престаје да буде појам и постаје човек. То ме плаши. Плашим се да ће, с том метаморфозом, нестати и оно што сам у њему видела.

Паоло нас окупља, саопштава нам менторски задатак и поставља нам питање зашто волимо филм. Одговарамо једноставно, помало неспретно, али искрено. Полако се упознајемо. Деда Душко би вероватно већ стигао до Паоловог трећег колена уназад, али ја не.

Паолов задатак је једноставан: „Filming your wonder.“ Треба да направимо кратки играни филм од нуле. И одједном све остало постаје компликовано: језик који не говорим, људи, земља и култура коју не познајем, време које немам. Где да нађем глумце и локације? Како да сама напишем, снимим и измонтирам филм за неколико дана?

Али једино право и најтеже питање јесте: „О чему уопште да правим филм?“

И ту је био почетак менторског процеса: како препознати и ухватити идеју.

Након сваког дана испуњеног разним активностима с Паолом, сваке вечери бисмо имали и night talks, односно вечерње разговоре који су варирали од дељења идеја до резимирања дневних активности. Међутим, једна од омиљених ствари била нам је да испитивањем Паола о његовом креативном процесу и њему лично упијемо екстракте његове генијалности. Он је углавном одговарао веома једноставно и духовито.

Оно што разликује Сорентинов стваралачки приступ јесте редослед и нагласак на поједине делове процеса. За разлику од наше Академије, која нас учи да занатски усавршимо структуру приче, Паоло ставља знак узвика на хватање аутентичних идеја, слика које нам долазе и из којих се све даље развија. Код њега не постоји књига снимања. Главну улогу имају локације и ликови који сами „зову“ покрет камере.

„Ако је то оно што треба да радимо, слике ће саме доћи“, говорио је.

„А шта ако не дођу?“, питала сам се.

Одлучујући тренутак, тренутак кад Сорентино зна да ли ће снимати неки филм, јесте обилазак локација. Ако филм не види на локацијама, неће га снимати: „Неки од вас можда не буду инспирисани Патагонијом. Ако не снимите филм, јер га не видите овде, нисте због тога мање талентовани. Једноставно: ’Овде није ваша прича.’“

Помисао да сам прешла пут од преко 13.000 км да бих сазнала да у Патагонији нема моје приче била је равна кецу на изненадном контролном из математике за који се нисам спремала. Како ме опседају мисли о старењу и пролазности времена, била сам унапред решена да нађем старе људе и да о томе направим филм. Сутрадан сам покушала да урадим управо то, да пронађем своју „слику“. Имали смо неколико дана извиђања локација, тражећи оно што би могло да нас у Патагонији инспирише.

На извиђању локација прво су нас одвели у Сан Мартин де лос Андес. На моје изненађење, млади су били свуда, деца су се играла по парковима, срећна и без телефона, и слободно су прилазила непознатима. Људи су деловали смирено, осмехивали се и били изузетно љубазни једни према другима. Старих људи није било. И док сам их тражила погледом, почела сам да се питам да ли уопште гледам исправно. Овај град као да је одбијао моју идеју, или ја нисам умела да је пронађем у ономе што ми је било пред очима.

Док су друге колеге ишле у групицама, а неки весело испитивали Паола, мене је опет хватала паника као пред онај контролни из математике. Једина математика коју сам као мала волела било је рачунање колико ми још златица фали да бих од деде добила довољно „десетки“ да имам и за сладолед и за чоколаду. Такозвана математика слаткиша.

Златице у Патагонији нисам видела, али је тамо био рај за слаткише од чоколаде. Била сам захвална досељеницима из Швајцарске и Немачке што су традицију прављења чоколаде донели чак довде. Решила сам да из те захвалности утопим бол у једној од локалних продавница чоколаде и у њој пронађем утеху.

Након мог „лековитог“ боравка у продавници чоколаде, отишла сам до локалног језера да мало поразмислим. Можда ту дође нека идеја. Изула сам патике и боса шетала обалом, слушајући ветар и птице.

„Како би било лепо босоног препешачити Патагонију“, помислила сам. Обула сам се и кренула назад ка групи, и даље са укусом чоколаде у устима. Слике нису дошле.

Те вечери Паоло нам је рекао: „Никад не обувајте папуче свом лику.“

Насмејали смо се.

После више није било смешно.

Схватила сам да није буквално мислио на папуче. Већ на све оно чиме покушавамо да ублажимо стварност.

Свако од нас је у било ком тренутку могао да приђе Паолу и да поприча с њим о идеји за филм, а током „ноћних разговора“ могли смо да делимо и прве иницијалне идеје пред свима. Никад се нисам осетила усамљеније. Слике нису долазиле и ја нисам имала шта да поделим.

Сутрадан ми је таксиста који ме је возио испричао како живи и шта ради. Његов највећи проблем био је што има двадесет три године а још се није оженио, и што ја имам прелепе очи. Морала сам да зажмурим да га не изазивам. Тако, широм затворених очију, видела сам деда Душка. Шта би он урадио у овој ситуацији, коме би следећем пришао? Поново сам отворила очи и видела циркус.

Док сам пролазила поред циркуса, који је као поручен дошао у овај патагонијски градић, поново ми је севнуло сећање из детињства. Још почетком 2000-их, деда Душко ме је водио у циркус на Новом Београду. Опчињено сам гледала акробаткиње и трикове пајаца на сцени. „Морам да снимам у циркусу“, помислила сам, али нисам знала шта…

Питала сам Паола како зна када је филм готов. Рекао је: „Кад поново почнем да мислим на секс, храну и фудбал, тада знам да је филм готов.“

Многи су играли фудбал с Паолом у Патагонији, али ја нисам. Само сам их посматрала и размишљала о сликама. Чак ми ни чоколада није више падала на памет. Осећај са оног контролног из математике и даље ме је пратио, и с њим се завршио још један дан.

Колико год ми је пријало што је Паоло увек са нама, знала сам да идеја за филм тако неће доћи. Нећу наћи своју слику тражећи где и сви остали. Најбољи део је био тек када сам се, сутрадан, на извиђању локација у области Хунин де лос Андес одвојила. Отишла сам сама у Парк „Via Christi“, где нико од колега није хтео да иде. И ту, у брдима, док сам гледала у стаклену статуу Исуса Христа надреалне величине уклесану у брда, прва слика мог филма је дошла.

Сустигла сам групу која је већ била на наредној локацији. Како ми та локација није била превише интересантна, изашла сам на оближњи пут да их ту сачекам. Пут је водио у даљину, где се видела планина испод које су се налазила језера. Покоји аутомобил би прошао с чамцем на приколици. Паоло је пушио поред пута, наслоњен на ограду поседа и посматрао планину.

Тада, насамо, Паоло ми је пришао и питао ме шта видим, о чему би био мој филм.

Рекла сам: „Ништа још конкретно немам. Само слику за коју не знам шта значи. Видим девојку која улази у главу Исуса Христа.“ Знатижељно ме је погледао, насмејао се и рекао: „Прихвати мистерију. Она те води, још увек не мораш да знаш шта слика значи.“

Разговарали смо још мало о тој мојој првој слици, филму и Србији, и договорили се да сутра причамо даље о идеји, када нам се разговор слегне.

Девојку Луну сам видела само на једној фотографији, а како су пролазили дани нисам више размишљала о чоколади, већ само о њој која улази у главу статуе Исуса Христа. Нисам имала шта да изгубим осим времена и решила сам да послушам интуицију и да је позовем. Пустила сам се.

Сутрадан смо се нашле у кафићу да се упознамо. Луна није баш добро говорила енглески, а како ја нисам баш добро говорила шпански, нас две смо измислиле свој језик, „спанглиш“, и на њему веома добро комуницирале. Луна је убрзо постала главна јунакиња мог кратког филма, а уз све приче које смо размениле нашим измишљеним језиком, све време сам имала осећај као да је моја млађа сестра. Након што смо завршиле разговор, Луна је отишла кући, а ја с мојим таксистом, затворених очију, у брда.

„Циркус!“ – дошла је и друга слика. Луна, која улази у главу Исуса Христа, у којој је циркус. Страх од контролног из математике је нестао, а онда су дошле и остале слике.

Сутрадан сам се нашла с Паолом и прошли смо кроз мој сценарио.

„Луна која улази у главу Исуса Христа у којој је циркус“, прочитала сам.

Лице му се озарило.

„То је веома добро“, рекао је задовољно.

Да, сложила сам се, сад још „само“ да филм и снимим.

После четири дана снимање је завршено.

Луна не носи папуче. Хода боса. И стиже до циркуса.

Осим што је лош поступак на филму када лик носи папуче, људи их често носе и у стварности. У Патагонији сам схватила да у мом „Овде не може“ реч није о месту, већ о одлуци: да ли ћу их обути.

Када помислим на прављење дугометражног филма у Србији, враћа ми се онај страх. Све мора да се израчуна. Да буде сигурно. Тачно. Та рачуница личи на скупљање златица и куповину чоколаде. У таквој атмосфери грешке делују недозвољено. А без грешака нема ничег новог.

Зато питање више није где се нешто може, већ како. По формули, или у непознатом.

И даље учим да разликујем оно што је стварно моје од онога што сам научила да треба да буде моје.

И даље верујем у потрагу за ауторским гласом. Само се надам да се сви ми који стварамо овде нећемо навићи на папуче. Да ћемо, макар несигурни, кренути боси. И можда доћи до велике лепоте. Јер шта ако су неважне тачке гледишта једино место одакле лепоту уопште можемо видети?

Филм из Патагоније је готов.

И ја сам поново почела да мислим о чоколади.

Срећом, имао је паметну учитељицу, пријатељицу својих родитеља, и она га је уписала као Јосип. То је сигурно асоцирало на Броза Тита. Није се могла пожелети боља промена имена од једног слова.

Тако је Тале основну и део осмогодишње школе учио као Јосип. Постоји диплома за „Змајеву награду“, коју је 3. јуна 1955. добио, и исечак из новина с кратком причом приспелом на конкурс дечијег листа „Невен“. Прича се зове „Дедин медвед“, а написао ју је Јосип Татић, ученик VI разреда основне школе у Новом Саду.

Кад је опасност од брке Џугашвилија мало спласла, четири година после његове смрти Талету су 1957. године вратили крштено име Јосиф. 

Татићеви у СНП-у

Талетов отац Бранко је отишао у пензију као глумац Српског народног позоришта у Новом Саду. Имао богату каријеру. Још тридесетих година прошлог века играо је у два берлинска позоришта – у „Schauspielhaus“ и „Renesans Theater“. Тамо је снимио и један филм у коме је имао главну улогу, а играо је и у бројним театарским кућама некадашње Југославије. Ипак, његов највећи успех је био 1960. године када је на Седмом филмском фестивалу у Пули добио Награду за најбољу мушку епизодну улогу у филмовима Девети круг и Три Ане. Остварио је више од 300 позоришних и филмских улога, колеге и редитељи су имали велико поштовање за његов таленат и рад.

Мајка Христина Замфировић Татић била је најпре оперска певачица која je због срчаних проблема морала да напусти певање, и потом играла у позоришту. Професионалну каријеру такође је завршила у СНП-у. Имала је сестру Надежду Замфировић, коју су звали Надешка, која је такође била глумица и редитељка и иза које је остала богата  документација, пуно фотографија, програма и свега што сведочи о времену када је играла у Зрењанинском позоришту. Талетов брат Александар је завршио права и био је судија Окружног суда у Новом Саду.

Кад ти родитељи проводе највећи део времена у позоришту, ти си као дете осуђен да кућу често замењујеш за сцену. Тако је дечак Тале први пут заиграо у СНП-у када је имао четири године. Био је ћерка Мадам Батерфлај у истоименој опери. Имао је лепу дугу косу и мајка би га пригрлила на сцени тако да нико није примећивао да је дечак. Он је касније тврдио да се сећао како га је оперска певачица у том снажном стиску притиснула својим бујним грудима да је једва дисао!

Колико год је отац био против тога да му синови буду уметници, са Јосифом му то није успело. Тале је најпре почео у школи као аматер, а онда је, да не знају родитељи, отишао у Београд да полаже пријемни за глуму, иако још није завршио Гимназију „Јован Јовановић Змај“. И био је примљен. Довео је родитеље пред свршен чин.

Лацијева сећања

Студентске дане добро је упамтио његов тадашњи колега из класе са прве године, Ласло Швиртлих.

Лаци, како су звали Мађара Ласла Швиртлиха, Албанац Фарук Беголи и Србин Јосиф Татић одмах су се зближили. Били су студенти на класи, један из Зрењанина, други из Новог Сада и трећи из Пећи, с тим што је Ласло Швиртлих после прве године схватио да му до глуме баш и није стало и отишао је на медицину. Завршио је студије и постао професор специјалиста физикалне медицине, мађарски академик, а током деведесетих и професор на Медицинском факултету у Мајамију. Умро је у Београду 2019.

Популарни доктор Лаци ми је својевремено причао:

„С Талетом и Фаруком сам се практично упознао првог дана када смо се појавили на Академији. Били смо у истој класи, а то је била једна од најбољих класа у историји Академије. Били су ту Тале, Фарук Беголи, Лане Гутовић, Иван Бекјарев, Мида Стевановић, Драган Зарић, а од женских Ђурђија Цветић, Соња Јауковић, Добрила Илић...

У првих месец-два, Тале, Фарук и ја постали смо неки мали ентитет у оквиру класе и практично смо живели заједно. Ја сам имао стан на Дорћолу, док су сви остали углавном живели по студентским домовима на Новом Београду, па кад год бисмо заглавили у граду, они би преспавали код мене. Имао сам два кревета и спавали смо по двојица у једном. Некако смо се нашли, мада смо били веома различити по природи и нарави. Заједно смо ишли у биоскопе, кафане, на журке, јурили девојке, тако да смо после извесног времена постали препознатљива тројка у београдском друштву у коме смо се кретали.“

Никоме тада није падало на памет ко је шта по националности, Лаци се касније оженио Српкињом Недом, што у њиховом времену није имало никаквог значаја. Лаци је иначе из Зрењанина, из средине у којој је живело 26 различитих нација.

Код „Три листа дувана“

Прве улоге Тале је добио на радију, и први из тројке је почео да зарађује неки џепарац. Имао је привилегију да га позове рођак, редитељ Дарко Татић, који је онда свој тројици студената давао по нешто да раде.

Лаци се сећао да се на првој години десио и Талетов певачки деби:

„У Дому синдикату је било такмичење певача аматера и пријавили су се Ђурђа Цветић и Тале, а Фарук и ја смо, наравно, отишли да навијамо. Они су ушли у ужи избор, али је победио Вук Стамболовић, који је касније такође, као и ја, завршио медицину. Пошто смо волели да певамо, Тале, Ђурђија и ја смо умели да запевамо и у тада популарној кафани 'Три листа дувана', где смо често одлазили. Фарук није био баш неки слухиста, он је углавном слушао. После неколико песама које смо отпевали приђе нам Душан Максимовић Думакс, композитор, диригент и музички педагог који је дириговао најзначајнијим београдским академским хоровима, 'Крсманцем' и 'Лолом'. Не сећам се који је хор тада водио, али нас је одмах позвао да се колективно учланимо код њега ако хоћемо. Нисмо отишли у хор, певали смо и даље за нашу душу.“

Тале је као веома млад имао проблема са плућима, имао је туберкулозу и као студент лежао је неколико месеци на Институту за пулмологију, где су га Лаци и Фарук обилазили.

Фарук је, иначе, био Талетов венчани кум у првом браку. Лаци је тада био ван земље и није био на свадби. Када је Фарук 1995. године напустио Београд и одселио се у Приштину, Тале и Лаци су се виђали чешће него до тада, и били с Фаруком у сталном контакту. Фарук Беголи је умро 2007.

Волео је Лаци Талета у Балканском шпијуну, и посебно му се допадало како су се Бата Стојковић и Тале лепо допуњавали, деловали као тим, као браћа. Ишао је Лаци с Талетом и у Нови Сад на Стеријино позорје где је овај играо у Голубњачи, и на Талетова снимања када год је могао.

„Тале је био изузетно добар човек, мислим да он никог није никада намерно увредио, не знам никога ко о њему као о личности ружно говори, осим да га, евентуално, критикује због пића. Као студенти ишли смо у Нови Сад код његове мајке да је обиђемо и пошто нисмо имали пара ишли смо ауто-стопом – требало је видети га како он маестрално изводи да нас приме у кола тако да су возачи још били задовољни што смо били са њима. 

Кад је Фарук почео да игра главне улоге на филму, то су биле огромне паре у оно време. За једну главну улогу могао је да се купи стан у Београду, или две фиће. Ми смо све те паре заједно потрошили. Пре тога је Тале нешто зарађивао, па сам после ја зарађивао, али нисмо размишљали чије су то паре него је било важно да их имамо. Може се помислити да смо се нас тројица нашли и били блиски зато што смо били из унутрашњости, али мислим да то није сасвим примерено. Јер, били смо блиски и са Драганом Зарићем, Ђурђом, са Ланетом Гутовићем, а они су били београдска деца.“

Тале је волео да игра преферанс и реми и био одличан у преферансу. Лаци је тврдио да нема детета у Војводини а да не игра преферанс, па су и њих двојица са 7-8 година већ знали да га играју. Добар је био и Воја Брајовић, који је пореклом из Ваљева, а тамо је, како је говорио Лаци, картање свенародна забава. Било је важније да си добар у картама, него да јуриш девојке. Уосталом, Лаци, Тале и Фарук су имали девојака колико су хтели, али се подразумевало да су девојке њих јуриле. 

Јелисаветина сећања

Док је Тале био момак, родитељи су му купили гарсоњеру у Теслиној улици у Београду, где је живео када се оженио костимографкињом Биљаном Драговић. Кум му је био Фарук Беголи, а Биљанина кума је била тада популарна балерина Љиљана Дуловић Трша. Ту гарсоњеру су дали да би Биљана добила високо место на стамбеној листи, па су добили стан у 45 блоку. Пре него су се уселили у њега, живели су у изнајмљеном стану такође у Новом Београду, где им се 1970. родила кћер Јелисавета. Када је девојчица имала две године, прешли су у Блок 45.

Одавно је Јелисавета Татић додала свом презимену Чутурило, и са мужем Николом, музичарем, има сина Димитрија. Успешна је костимографкиња, као што су то биле њена мајка Биљана и тетка Љиљана Драговић. Живећи на Новом Београду, Јелисавета памти како се њена мама дружила са сликарем Миром Главуртићем и његовом супругом Радом. Јелисавета је била вршњакиња и најбоља другарица с њиховом ћерком Кристином, која је такође постала сликарка. Јелисавета ми је сведочила:

„Тата је већ био у Југословенском драмском и имао је своју позоришну каријеру која је била доста релевантна, али за јавност потпуно непозната. Док сам била у основној школи, дакле то је нека 1977. знали су да је мој тата глумац, тада је емитована серија Грлом у јагоде, али у том првом налету она није била баш превише популарна.

Први велики шок за мене била је серија Бољи живот, снимана 1985-86. године, која је имала велику популарност у народу, а ја сам била потпуно неспремна да будем ћерка Јатаганца, лика кога он игра у серији. Догађало се да у разред уђе теткица и пита која је Јатаганчева ћерка, па сви прстом упере у мене, е то ме је страшно нервирало. У то време тата је возио пеглицу, која му је једном стала насред Славије, а народ је хорски повикао: 'Види, Јатаганац у пеглици! Хоћеш да ти погурамо кола!'“

Талету је популарност која га је затекла с улогом Јатаганца тек мрву пријала, а много више му је ишла на живце. Мало је глумаца који обожавају да их дуго памте и узвикују им по улици име из неке серије. Френк Синатра је то добро сублимирао. Када су га питали да ли Том Џонс може њега да наследи, рекао је: „Могао је да није певао Дилајлу.“

„Тог Јатаганца сам се, интимно, прилично стидела“, прича Талетова ћерка Јелисавета. „Сећам се како ме је један добар друг питао може ли мој тата да му заврши неки посао. Ја га питам хоће ли да статира у позоришту или на филму, а он каже да је у питању озбиљан посао, а тата је директор па може то да му заврши. Објашњавајући му да он није директор, да само игра директора, схватила сам ту будалаштину идентификације глумаца са улогама. Иначе, заволела сам позориште врло рано. Пуно пута гледала сам Пучину и многе представе у којима је тата играо, што ми је било значајније од свих његових телевизијских или филмских улога.“

Тата и ћерка

Као дете, Јелисавета се појавила у серији Грлом у јагоде, у једној сцени где Тале скоро документаристички прича нешто из свог живота, па је редитељу и сценаристи Срђану Карановићу било згодно да услика малу Јелисавету. Када је била на трећој години дизајнерске школе, увелико се спремајући за примењену академију, поверила се мами да би она, ипак, да проба да полаже глуму:

„Каже мама: 'Добро, пробај', и тако почнем да се спремам. Тата сазна за план и кратко ми објасни: 'Јело, ти имаш право да изабереш сама, а моје је да ти саопштим да има само једна страшнија професија од те бити глумац. А то је бити глумица! На десет мушких иде једна женска улога, немаш право на приватан живот а можда ћеш морати да жртвујеш и породицу. Па, ти изабери.' Нешто од тога сам разумела, нешто нисам, али сам ипак завршила као костимограф.“

Први пут су се Тале и Јелисавета срели на заједничком послу на представи Буди бог с нама Светислава Басаре коју је режирао Дејан Мијач. Тај комад је Басарина фикција у којој се на оном свету срећу четири историјске личности – Бекет, Ајнштајн, Кнез Милош Обреновић и Бик који седи – критикујући како свет сада изгледа. Играли су Драган Зарић, Предраг Ејдус, Лане Гутовић и Тале, који је тумачио Милоша Обреновића. Једини женски лик тумачила је Тања Бошковић. После тога су ћерка и тата пуно сарађивали, он није тражио пуно пажње за себе, по чему је такође био врло нетипичан глумац. Било јој је тешко да га ујури да уопште проба костим. Увек јој је говорио: „Јело, мени шта било, само ми направи унутрашњи џеп, да имам где да ставим цигарете и још понешто.“

„Мој отац је, у ствари био веома стидљив човек и имао приличну жељу да буде невидљив“, каже Јелисавета. „Позориште му је увек било на првом месту – драмски комад, добар комад, добар редитељ, то је било оно што је највише волео.“

Мијачева сећања

Један од оних који га је волео као глумца, поштовао као личност, праштао му оно што другима не би, био је редитељ Дејан Мијач. Према другима је и умео да буде строг, али према Талету је био скоро болећив. Мада га је једном, због пића, избацио са пробе, што је Талета много погодило.

Године 1982. позвао га је Мијач да раде Голубњачу по тексту Јована Радуловића. Талету се свидела драма, екипа је била добра и сви који су ушли у пројекат били су јако задовољни. У новосадској Голубњачи играли су Жељко Гатарић, Борис Павлов, Јосиф Татић, Ксенија Мартинов-Павловић, Стеван Гардиновачки, Предраг Лаковић, Бранко Цвејић.

Сећао се Мијач да су у то време морали да имају неки правни субјекат који би их заступао пред тзв. Драмским центром Нови Сад, јер представа није рађена за Српско народно позориште. Формирали су радну заједницу у коју су ушли сви који су радили пројекат, а као свог представника изабрали су Талета, из једноставног разлога што је Тале имао брата у Новом Саду који је био судија, а за случај да буде неких проблема надлежан би био управо суд у Новом Саду. Тако би ова ad hoc формирана радна заједница имала неко поузданије упориште да неће неко да их заврне.

Тада нису ни слутили да ће се десити та несрећа са забраном представе. То их је све погодило, а за Талета је то био удар у срце. Дејан Мијач ми је то овако описао:

„Те вечери када је скинута представа, кад су нам саопштили да више нећемо играти Голубњачу у Српском народном позоришту, најмање што сам могао да учиним јесте да глумцима дам подршку. Увече смо се враћали у Београд, Цвеја је возио, ја сам седео напред до њега, а Тале је седео позади, и сви смо ћутали. Одједном, око моста у Бешки, Тале је заурлао од плача. Цвеја се уплашио и зауставио аутомобил, Тале није плакао него ридао. Ја никада пре тога, а ни после, нисам видео иоле одраслијег човека да је толико ридао. Да се Јелисавети нешто десило, далеко било, он би отприлике тако то доживео. Цвеја је дакле зауставио аутомобил, изашли смо напоље и нас двојица смо морали да га смирујемо како би могли да наставимо пут за Београд.

То је био Тале, напуњен емоцијама. Он емоцијама није манипулисао. Играо је у животу фрајера кога је било баш брига за било за све, који је био привржен евентуално доброј капљици, волео је да игра карте, волео је жене с којима се дружио. Она с којом је био била је његова изабраница, није био двоструки, троструки швалер, прелетач ни било шта слично. А био је заљубљиве природе и бескрајно духовит. Због тога сам га волео.

С њим није било напорно. Умео је да створи пријатну атмосферу, изванредан амбијент на пробама. Сећам се проба Голубњаче. Стојим са стране и гледам их како су добри. Тале је најзад добио улогу која му се много допала. После премијере, критичар, не сећам се који, рекао је: 'Ево најзад и последње бебе Ступичине која се појавила у великом формату.' И стварно је направио изванредну улогу, био је посебно ангажован, што иначе није радио, и био је задовољан, осећао је пуноћу игре. И онда су нас, наравно, сачекали, из глупих, трапавих, подлих, дилетантских, комунистичких разлога, да се између себе нешто обрачунавају преко једне представе, ко је више, а ко је мање националиста. И све се сломило на нама. Тале ту неправду није могао да поднесе. На моје очи је исцепао партијску књижицу. Гледао сам како је погазио њене комадиће и рекао одлучујуће речи. Сећам се, казао је: 'Нема Југославије, Југославија је пропала'. И то је тачно било тако.”

Голубњача Јована Радуловића је, иначе, прича о тешком детињству у сиромашном селу Далматинске Загоре с почетка шездесетих година прошлог века, која прати мучне односе Срба и Хрвата оптерећене хипотеком прошлости и јама из Другог светског рата. Ондашњој политичкој елити у Војводини то се баш није допало, а препознали су национализам тамо где га није било. И другови Душан Поповић, Жика Берисављевић, Нандор Мајор, Перо Зубац и други дигли су на ноге целокупно чланство Савеза комуниста Војводине и осудили представу, коју на тих десетак приказивања није могло видети више од три до четири хиљаде гледалаца. Нашли су савезнике и на другим странама, у Хрватској, Босни и Херцеговини, на Косову.

Представа је премијерно изведена 10. октобра 1982. године у Српском народном позоришту у Новом Саду, а скинута је 13. децембра исте године, и то после реаговања Градског комитета Савеза комуниста Новог Сада, који је оценио да драма „доводи у сумњу тековине НОБ-а, социјалистичке револуције и даље социјалистичке самоуправне изградње нашег друштва“.

Драма је, ипак, у истој режији и подели, потом играна у Студентском културном центру у Београду, где је одиграна двеста педесет пута, а гостовала је једино у Словенији (Нова Горица и Љубљана) и на фестивалу „Алпе-Адрија“ проглашена је за најбољу представу. 

Део јавности видео је ту драму као парадигму српског национализма, а они који су је бранили истицали су супротно – да је ламент против националистичког зла. Занимљиво је да су Голубњачу у Београду одбранили људи из политике с којима се Милошевић касније обрачунао на Осмој седници – Иван Стамболић, Драгиша Павловић, Шпиро Галовић, Момчило Баљак, Васо Милинчевић, Јован Деретић, Радивоје Цветићанин…

Забрањена у Новом Саду, Голубњача је у Београду имала свој живот, мало чудан истина, нимало онакав какав јој је сам Мијач био наменио:

„Узгред буди речено, ја нисам нешто преферирао ту представу као да је нека од мојих значајних. Она ми је једноставно представљала задовољство у раду и ништа више. Није то била ни нека велика представа, али није била ни лоша. У свом контексту она је била сасвим добра, али сигурно да није била оно што су овдашњи политичари у садејству са војвођанским, босанским и хрватским комунистима спаковали. Засигурно та представа није прављена као бомба која је требало да буде подметнута у идеалној националној ситуацији у Војводини како би се ту нешто деструирало. То најмање, на памет ми није падало. Али та мисао која је била доминантна као критика комуниста, то је вређало Талета, директно га погађало, јер је он знао како смо ми прочитали текст, како смо се договорили и о чему се радило.“

Мијач је, иначе, Талета знао као дете из Новог Сада, знао је његову мајку и оца, и њихове каријере:

„Знао сам његову мајку Христину, знао сам и брата, целу фамилију. Имали су у Новом Саду огромну кућу, Татићи су једно од важнијих презимена у Новом Саду, нису тиква без корена ни неки дођоши, они су стара новосадска фамилија. Глумац Мића Татић, редитељ Дарко Татић, то су Талетови рођаци из наше бранше, а да не говорим колико их је било из других професија. Сви високо образовани, снажна буржоаска фамилија некадашњих богаташа повезаних тамо у Новом Саду. Тале је припадао тој елитној фамилији.

Успенска црква која се налази иза садашњег Српског народног позоришта била је парохијска црква Татићевих. Када неко од Татића умре, не може унутра нико други да уђе јер је црква била пуна Татића. Отац Талетов је увек играо мале улоге, био је епизодиста, али је био одличан глумац. У оно време када су глумци правили разне керефеке, он је био један врло достојанствен човек, и, као и Тале, честит стидљив човек. Није био гребатор, није јурио улоге, насртао на шансе ни правио заседе. Сразмерно томе је и пролазио. 

С друге стране, Тале је волео оно што се зове комотан живот. Једаред сам га питао зашто је потрошио неке велике новце, а он ми је одговорио: 'Зарадио сам их на кревељењу, па тако треба и да их се отарасим.' А добио их је играјући у некој серији која му се није свиђала. Имао је он неких својих фазона. Сећам се, у време Голубњаче, он је играо у првом чину, па у другом није, па у трећем јесте. И, сад је ту пауза од једног чина. Он изађе, и где ће него у бифе. Говорио сам му: 'Немој молим те да пијеш, треба завршити представу, а ти је завршаваш па немој да доводимо у питање све што смо до тада урадили.' Гледао је да се држи тога. Колико је то било у његовој моћи, наравно. Седимо тако, он ме гледа испод ока. Тада су биле оне мале флашице туборг пива, а он стоји, гледа ме, келнерица пролази и он каже: 'Тuborg or not tuborg, питање је сад!' И ту нисам могао да се не насмејем. И би туборг!

Умро је најслађом смрћу коју човек увек може да пожели себи – у сну, седећи у фотељи пред телевизором. Бог је био милостив и праведан према њему.“  

Пецина сећања

У свету уметника ретки су парови који су тако дуго радили заједно као Предраг Ејдус и Јосиф Татић. Везивала их је огромна љубав, узајамно поштовање и велико разумевање. Пеца и Тале су десетак година играли Шовинистичку фарсу, а сага о овој представи трајала је као некадашњи стрип о Јулији Џонс. Шовинистичка фарса је почела је 1986. а њени протагонисти Предраг Ејдус и Јосиф Татић играли су је из четири дела више од 1800 пута! Аутор Радослав Лале Павловић морао је да је дописује још три пута. Прва Фарса, која је и најдуже трајала, играна је више од 800 пута, друга 300, трећа најмање, нешто више од 100 пута, и четврта је више од 300 пута.

Овај текст Лалета Павловића у режији Егона Савина зачет је као андерграунд поставка у Студентском културном центру, да би убрзо постала мејнстрим представа. Колика је била популарност двојице глумаца сведочи и чињеница да су  њих двојица били гости и извели су један дијалог из Шовинистичке фарсе у једном предновогодишњем Дневнику ТВ Београд. Било је то незамисливо у то време, у другој половини осамдесетих.

Иначе, у причи која је забављала милионе, и забавља их и данас преко јутјуба, протагонисти су двојица професора, Хрват Бернард Драх кога игра Предраг Ејдус, и Србин Слободан Михајловић, којег игра Тале. Њих двојица се срећу и почиње интелигентно, духовито, луцидно препуцавање између образованих људи, а повод је уобичајени, историјски и дневно-политички контекст који се своди на најчешћа српско-хрватска спорења – ко су Срби, ко су Хрвати, ко је већи, ко је паметнији, чија је историја богатија... Лале Павловић је тај терор малих разлика оголио и свео на цинизам којим се обрачунава са национализмом и свим политичким и иним дериватима који су га пратили.

Велике заслуге за то што је ова представа постављена у СКЦ-у имао је тадашњи директор ове установе Бојан Бугарчић. На премијери је био уредник драмског програма Дубровачких летњих игара Петар Вечек који је хтео да доведе Фарсу на Игре, с тим што би гостовање било смештено у некакву форму експерименталног поноћног кабаретског програма. Међутим, пре тога је Фарса морала да се доведе у Загреб и да је Пеца и Тале одиграју за посебну публику која би одобрила њихово гостовање у Дубровнику. Ту су их гледали тада свеважећи политички пресудитељ у југословенској култури Стипе Шувар, пола Централног комитета СК Хрватске, директор Вјесника, тада најмоћније информативне куће у Хрватској, али и редитељ Коста Спајић, близак партијском устројству у култури. Током представе лица у првим редовима била су прилично камена. И –  представа се тада није одиграла у Дубровнику.

Одиграће се последњи пут у том издању 1989, и то баш у Дубровнику, у време када су Хрвати бирали Туђмана за председника Републике. Више публике је тада било у Дубровнику на Шовинистичкој фарси, него што их је било на предизборном митингу некадашњих вођа „Хрватског прољећа“ Мике Трипала и Савке Дабчевић Кучар.

Предраг Ејдус имао је фантастичну меморију која га је служила у стотинама улога, па је прецизно памтио и бројне и битне и бизарне детаље везане за Шовинистичку фарсу. Након Талетове смрти се присећао:

„Тих година са Фарсом смо путовали од Триглава до Ђевђелије и по целом свету. Тада сам се с Талетом више дружио и дуже био с њим него са рођеном женом и децом. Прошли смо милионе километара заједно. Тале је био један невероватан тип. Под један, био сјајан глумац. Под два, био је један од најлуциднијих људи које познајем, било на сцени, било приватно, било у трезном стању, било у стању, што стари глумци кажу, под околностима, а био је често под тим околностима. Био је велики епикурејац, али и професионалац, не сећам се да ли смо иједну представу отказали због тога што је он можда био индиспониран. Играо сам с многим партнерима, али само с Талетом сам имао ту блискост и то разумевање, то дружење.“

Те 1989. године, дакле у време када су се већ појавили Туђман и ХДЗ, и када је увелико трајала њихова предизборна кампања са све усташким симболима, Пеца и Тале играли су Фарсу у Лисинском у Загребу и за три дана гледало их је око 12.500 људи. У концертној дворани народ се отимао за карте, било је ломљења столица, а глумци су били у шоку пред еуфоријом народа који их је једва пуштао да оду са сцене.

Међутим, било је и другачијих назнака које су наговештавале крвави расплет који ће ускоро почети. Пеца се сећао једне овакве епизоде:

„После великог успеха у Загребу кренули смо на трунеју по Хрватској, тачније кренули смо из Истре до Дубровника. Упамтио сам једно, за мене јако тужно, играње представе у Книну. Препуна сала, ми играмо, а у сали мук, потпуни мук. Не можемо да верујемо, нисмо навикли, јер смо иначе имали аплауз и смех буквално од петог минута до краја представе. Тек негде пред крај публика се нешто разгалила. И прође то све, некако. Био је тада ту неки Раде Матијаш, дописник Новости из тог краја и наш домаћин који je представу и довео у Книн. Питам га шта се дешава, која је ово публика, о чему се ради. Он каже да у тој сали од 700 људи њих 500 има пет-шест покланих за време рата, и сваки од њих има закопан митраљез, пушку или бомбу, и четрдесет година чека на освету. 'Овде ће бити крви до колена', вели Раде. Били смо потпуно шокирани, и после нас није чудила слична реакција коју смо доживели у још неким местима у Крајини.“

Тале овај, Тале онај

„Публика је Талета бескрајно волела, баш као и пријатељи и колеге“, причао је Ејдус. „Иначе, не знам човека који је имао више надимака – Тачкица, Ташко, Таленце, Тале Сурови, Тале овај, Тале онај...“

„Увек ме је фасцинирало то што је он долазио на пробу прилично мрзовољан, наоко незаинтересован, а онда би кренула бујица идеја, без обзира да ли је реч о тексту или играчким средствима. И што је најважније, био је бескрајно концентрисан. Не памтим човека, а играо сам са много глумаца који воле да попију или који уопште нису пили, који никада једно слово није прескочио. Сем Талета.

Памтим анегдоту када смо после премијере и два извођења у Београду дошли с Фарсом у Загреб. Ја сам био под неописивом тремом и прескочио сам три-четири стране текста, па кажем реплику која гласи: 'Ја пакирам', а Тале мртав ’ладан каже: 'Ти не пакираш', и врати ме назад. Али, у том тренутку нисам могао да се сетим шта треба да кажем, и поново инсистирам: 'Ја пакирам', а Тале ме вуче и понавља: 'Не, ти не пакираш', и онда ми да шлагвот да бих се ја вратио тамо где смо стали. Следећих 15 година, кад год би Тале био индиспониран, а ја му нешто пребацио, он би ми одговарао: 'А што си ти пакирао у Загребу па сам те вадио?!' Увек сам се на то слатко смејао.“

Док су играли Шовинистичку фарсу током силних година, често је новинаре занимало шта су пили Пеца и Тале на сцени, јер они у представи све време седе у кафани, причају и пију. Било је јасно да током представе сваки од њих попије по два и по до три литра течности. Србин Тале је пио шприцере, Хрват Пеца је пио гемиштеке, јер су обојица алкоси, наравно. Првих десетак представа пили су јабуков сок помешан са киселом водом, односно содом, а онда су схватили да ће повраћати од тог разблаженог сока, и договорили су се да у вино већ разблажено водом, додају соду, односно киселу воду, а да то не сазна редитељ Егон Савин (наравно да је овај то одмах сазнао и правио се луд). Некад је то био мало јачи шприцер, некад мало слабији, али то им је давало одређену инспирацију и жовијалност.

Тале и Пеца су многе ствари волели заједно. Најпре су годинама играли тенис, карте, пинг-понг, ишли су заједно на пливање, трчање, изгледало је као да су се такмичили, а у ствари су се лепо забављали. Обојица су били чланови Савеза комуниста, а онда се десило да је Пеца напустио СКЈ 1980. године после забране представе Карамазови у Народном позоришту, чији је тада био члан, а Тале је две године касније поцепао књижицу после забране Голубњаче.

Ипак, једна прича о Талету којој је присуствовао Пеца толико је типична и толико личи на њега, да јој је овде место:

„Враћамо се ми из Аустралије, идемо Сиднеј, Сингапур, одакле преседамо за Атину. У Атини неких три-четири сата чекамо ЈАТ-ов авион за Београд, коначно улазимо, али авион не полеће јер се чекају неки VIP гости. Стиже VIP делегација на челу са патријархом Павлом и целом свитом, мислим да је било пола Синода. Прођу они поред нас, оду напред, полеће авион, а Тале се диже и креће. Питам: 'Где ћеш, Тале?', а он одговара: 'Идем да поздравим патријарха Павла'. Знам колико смо попили на аеродрому, пили смо и у авиону чекајући VIP госте, молим га да то не ради, а он мене откачиње по систему: 'Ћути ти Јеврејину, ово је мој патријарх.' А притом је он био атеиста. Оде Тале, није прошло две секунде и враћа се. Питам гa шта је било, а он мртав озбиљан одговара: 'Изгледа да ме није препознао!' И данас кад се сетим како ми то саопштава, могу да вриштим од смеха.“  

Цвејина сећања

Бранко Цвејић је био једна од беба Бојана Ступице, младих глумаца које је овај позоришни маг довео у Југословенско драмско позориште. Цвеја и Тале, који је такође био Ступицина беба, били су блиски партнери у серији Грлом у јагоде Срђана Карановића, и као пријатељи заједно прогурали готово пола века глумачке игре.

Цвеја је, говорећи о Талету, почињао од тврдње која је била прва мисао свих његових пријатеља:

„Тале је био друг кога су сви волели, јер због збира његових добрих особина, квалитета и доброте којом је пленио, нисте могли да га не волите. Био сам понекад у прилици да као помоћник управника, или касније као управник позоришта, предузимам неке мере према њему, и то ми је веома тешко падало. Али, то је било неко време у коме је он и приватно пролазио кроз одређене проблеме па су се последице тога понекад испољавале и на његов рад. Ипак, сви који смо га толико волели, памтићемо га кроз бројне анегдоте и догодовштине у којима је и пиће имало удела. Међутим, кад мало размислите, схватићете да су само иза великих глумаца остале приче, анегдоте, које су прерастале у мит, у легенду. И то обиље прича о Талету доказ је да је био не само велики човек већ и велики глумац. Нема генијалних анегдота о безначајним људима.“

Присећао се тако Цвеја њиховог пута у Канаду с представом Хадерсфилд. Цвеја је тада први пут у животу ишао у Канаду, у Торонто, и једва је чекао да стигне. Тале и он у авиону све време играју карте, стижу у Торонто, спавају у истој соби, штеди се, и Тале се распакује. Показује Цвеји да је понео две флаше из Манастира Ковиљ, две боце фантастичне ракије, дуње за Душана Петричића, који је тада живео у Канади, јер ће се тамо видети са њим:

„Кажем Талету да изађемо мало, да видимо Торонто, имамо још два дана до представе, али он каже да га мрзи, хоће да остане у соби да гледа Вимблдон или нешто слично. Одем сам и после целог дана који сам виленио по Торонту вратим се у хотел. Погледам, нема вискија који сам купио на аеродрому. Тале каже: 'Попио сам.' Ја кажем: 'Нема везе.'

Сутрадан кажем: 'Ајмо Тале, сад си се одморио, идемо да прошетамо, да видиш град.' Он опет каже да нешто гледа на телевизији и да не може. Дођем ја опет увече и видим нема једна од оне две флаше ракије за Петричића. Каже: 'Мрзело ме да излазим, а овде у Торонту не можеш да купиш алкохол сем у специјалној радњи у одређено време, све је компликовано.' И још ми напомене: 'Душко ионако не зна, а ти нећеш да му кажеш да сам понео две флаше за њега него једну.' Кажем, наравно, да ништа нећу рећи Душку.

Трећи дан је отишла и трећа флаша, а да он није изашао да види град. На крају сам га извукао и одвео до пијаце која није била далеко, да макар види како изгледа пијаца у Торонту.”

Једна од антологијских Талетових досетки која се препричава била је и ова. Седи Тале у Будви, пије, игра карте, а на „Цитадели“ је проба Шекспировог Троила и Кресиде у Мијачевој режији, у коме Тале игра пијаног Менелаја. Дође на ред проба двобоја између Менелаја и Париса. Нема текста, само двобој. Позивају Талета да се појави на двобој, а он само добаци: „Предајем без борбе!“ И настави да пије и дели. Ту се и Мијач смејао.  

На бијеналу у Бону

Један од најзабавнијих догађаја чији је главни актер био Тале збио се 1996, када је ансамбл ЈДП-а гостовао са представом Буре барута на великом фестивалу Бонско бијенале, у Бону, који се после, када је Берлин постао главни град, преселио у Висбаден. Када се ансамбл сместио у хотел, отишли су сви на пријем код тадашњег амбасадора СР Југославије у Бону. Како је Тале био под приличном дозом, што су једни звали „под промењеним околностима“, а други само „под околностима“, Цвеја га је замолио да не иде на пријем у том стању. И оде цео ансамбл на пријем у амбасаду, само Тале остане у соби. Међутим око хотела се окупило око 150 Албанаца да демонстрирају против Срба, пошто су сазнали да су ту глумци београдског позоришта. Немају појма да ту нема никога од Срба осим Талета, јер су сви други отишли.

Када су после неког времена Талету досадили њихови узвици на албанском у којима је, наравно, било и претњи, одлучио је да реагује. Некад давно, пошто се блиско дружио са Фаруком Беголијем и пошто је снимао с њим филм Вук са Проклетија, запамтио је једну псовку на албанском: „Хипен кар е ћуре стамболи“, у преводу: „Кад ми се попнеш на курац, видећеш Стамбол.“

И отвори Тале прозор и дрекне оним својим гласом: „Хипен кар е ћуре стамболи!“

Његово драње се чуло, ваљда, до Стамбола. И демонстранти су убрзо отишли.

Сутрадан је жена српског амбасадора казала Талету да је чула за његов „патриотски наступ“ од јуче. И захваљивала му.

Увече, после представе, био је други пријем, овог пута у амбасади Македоније. Амбасадор Срђан Керим је позвао цео ансамбл у своју резиденцију. Дивна башта, лепа кућа, сви пију, препричавају како је представа сјајно примљена, а Срђан нешто љут на своје синове, па почиње да прича како, ето, ови млади људи немају поштовања према старијима. Цвеја се присећао те смејурије:

„Сви ту седимо, Гага Николић, Воја Брајовић, Тале, ја и ови наши млади глумци, Небојша Глоговац, Гаги Јовановић, Драган Мићановић, Сергеј Трифуновић и други који су играли у представи. Већ смо прилично под алкохолом, а Срђан диже чашу и каже: 'Хоћу да наздравим. Овде ови млади мајмуни' – мислећи на своје синове, али показујући на наше младе глумце – 'ови млади мајмуни не знају шта значи то играти са Драганом Николићем, Војом Брајовићем, Цвејом...'

Видим, ови наши млади глумци устају да направе неки инцидент, а Срђан опет наставља како 'ви млади мајмуни не знате шта је то када играш поред једног Драгана Николића, једног Воје Брајовића...' Хоће да каже и 'поред Талета', али не може да му се сети имена па га пита како се зове. Тале каже 'Толе', и амбасадор понови 'Толе', а Тале брже боље узврати: 'Мазнеш ме доле!' Наравно, све падне у воду и цела та надркана атмосфера пукне ко балон, сви попадамо од смеха и све се заврши са још мало пића. Имао је изузетно брз мозак и брзу интелигенцију. И, оно што ce можда не претпоставља, Тале је јако много читао.“ 

Стеријански Нови Сад

Готово цео радни век Тале је био веран свом Југословенском драмском позоришту, али је гостовао и на другим сценама, у Народном позоришту, на сцени Студентског културног центра, у Звездара театру, али и у Српском народном позоришту у Новом Саду. Театролог, позоришни критичар Александар Саша Милосављевић, препричао ми је један незаборавни тренутак с Талетом из Новог Сада:

„Ноћ се одавно била спустила на стеријански Нови Сад. Крај маја је, дакле. Представа – ко би се сада могао сетити која – одавно је завршена, глумци су се апшминковали, костими су уредно спаковани, декор раскопљен да би одмах уступио место новом, за представу која ће бити играна следеће фестивалске вечери. Из клуба Српског народног позоришта пут је глумце, одавно утврђеним стазама, водио даље кроз новосадски кафански живот. Свака стеријанска екипа имала је своју маршруту, путеви би им се током ноћи покаткад укрштали, али се – барем у она времена – знало да ће пред зору коначно зборно место бити код славног Боре у Кецу (касније пивници Гусан, други пасаж десно у Змај Јовиној улици).

И тако, у глуво доба ноћи, у нареченом локалу засела је, намерна да их нико одатле не помери, група Стеријанаца. Све одреда знаменитих. Кренимо од дама: Саја Хоровиц, Јелисавета Сека Саблић и Нада Блам, а друштво су им правили џентлемени Предраг Ејдус и Егон Савин, док је редовни домаћин већине стеријанских дружења и тада био новосадски адвокат Владимир Вава Хоровиц. Кафана се, упркос инспиративној атмосфери Стеријиног позорја, била испразнила, али ово мало позоришно друштво ипак није било усамљено. Осим дремљивог келнера (којег је љубазни Бора оставио на радном месту тек реда ради, јер поменутим гостима би без проблема на поверење оставио и кафану, све с комплетним инвентаром и свим осталим капацитетима), у Кецу је, баш као и сваке вечери, неуморно свирала и славна банда предвођена легендарним Лепим Јовицом, јединим рукоположеним наследником Јанике Балажа.

Баш када је неко од поменутих гостију наручио нову туру пића и нови сплет циганских песама, отворише се кафанска врата и низ подрумске басамаке у густи дувански дим сале закорачи Тале. Ко би га знао одакле је дошао, из које (по реду) новосадске кафане, али нема сумње да је знао где му ваља стићи, ко ће га сачекати, а и у какву атмосферу ће ступити. Пажљиво је корачао низ степенике (они у мају, нарочито у време одржавања Стеријиног позорја, знају бити клизави), пришао је столу за којим су седели једини гости кафане, а око којег су се у полукругу окупили Јовичини музичари, одмерио је сваког понаособ и изговорио једну од реченица која ће ући у анале Позорја и овдашњег позоришно-кафанског живота: 'Јеботе! Као у Аушвицу, дим и све сами Јевреји и Цигани!' Разуме се, био је дочекан с одушевљењем. Ноћ није била завршена.“

Улоге

Тале је одиграо више од 130 улога на филму и телевизији. У свом матичном Југословенском драмском позоришту, у коме је био од 1968. године, одиграо је велики број значајних улога: у Пучини, за коју је награђен Стеријином наградом за споредну улогу, у представама Буба у уху, Дундо Мароје, Сеобе, Кад су цветале тикве, Краљ Лир, Балкански шпијун, Последњи дани човечанства, Main Kampf, Троил и Кресида, Буре барута... За последњу улогу у представи Хадерсфилд по тексту Угљеше Шајтинца награђен је „Зорановим брком“ и „Ардалионом“. На Филмским сусретима у Нишу 2003. године, добио је награду за најбољу епизодну улогу у филму Лавиринт Мирослава Лекића. 

Важније од награда јесте да је Тале сваку улогу одиграо добро, сјајно, одлично... Један је од ретких који није играо у лошој представи. Пажљиво је читао и прецизно могао да одреди судбину представе. Увек му је било важније да одигра малу улогу у великој представи, него велику у комаду у који није веровао. 

Остала му је једна неиспуњена професионална жеља. Хтео је да постави представу по мотивима комичне опера Јохана Штрауса Млађег Слепи миш. Причу је сместио у 1968. годину, омиљено време бунта и слободе духа. Драматизацију је поверио тек свршеном студенту Беки Савићу, чију је дипломску драму претходно прочитао. Будући да је желео рок оперу, логично је било да зет Никола Чутурило ради сонгове. Тражио је сцену, окупљао сараднике, разговарао са Емиром Кустурицом. До представе није на крају дошло. Сонг „Сањам да је боље“, који је тада настао по Бекиним стиховима и на Николину музику, нашао се на Чутурином албуму Ту и Сад објављеном у издању ПГП-а 2012. године.

Колико је Тале као глумац могао и умео, написао је у данима после његове смрти филмски критичар, драматург и сценариста Димитрије Војнов. Његов текст објављен тада на блогу Нови кадрови, представља драгоцено сведочење о распону Талетовог талента:

„Напустио нас је Јосиф Татић, једна од најупечатљивијих фигура нашег глумишта, глумац иза ког је остао велики опус и који је неколико пута у каријери мењао свој глумачки профил.

Татићева каријера се протеже на читавих 46 година. Почео је као харизматична белмондовска фигура играјући момка са градских плочника, грубијане, мачо типове, и једна од улога која најбоље дефинише ту фазу његове каријере јесте Тале Сурови, односно Танасије Виторовић из чувене телевизијске серије Срђана Карановића Грлом у јагоде. У том периоду остварио је низ упечатљивих улога, како у проблемским филмовима попут Специјалног васпитања, па све до читавог низа жанровских радова у распону од серије Отписани преко СБ затвара круг, до Вука са Проклетија Микија Стаменковића, у којима је његов мачизам и упечатљив лик дошао до изражаја.

Врло рано у каријери, Татић показује изузетан шарм на екрану и лакоћу у излагању ликова што га препоручује не само за филмске роле већ и за телевизију, са којом почиње друга фаза његове каријере. У серији Бољи живот Синише Павића Татић остварује култну ролу контроверзног руководиоца Јатаганца, својеврсне југословенске самоуправне верзије Стоуновог Гордона Гекоа из Вол стрита и са овом улогом повећава своју већ ионако солидну популарност до неслућених размера.

Поистовећен са ликом Јатаганца, мачо руководиоца који воли кафану, пиће и жене, он скреће у правцу комедије базиране на етничким стереотипима и отприлике у исто време остварује улогу у комаду Лалета Павловића Шовинистичка фарса у режији Егона Савина. Ова представа СКЦ-а која је имала друштвено критичку димензију, под руководством великог естрадног продуцента Раке Ђокића постаје мегахит и један од најисплативијих естрадних послова у историји, развијајући се у својеврсну франшизу и полако губећи свој изворни ангажман.

После ове две преломне роле, Татић све више игра у комедијама, често типске улоге и карикатуралне ликове. Сличан гротескнији приступ доноси и када наступа у филмовима са серизоним тоном, попут Боље од бекства, Спаситеља или Ножа.

Средином двехиљадитих, међутим, после позоришне представе и филма Хадерсфилд, Татић бива рехабилитован као карактерни глумац, остављајући своје естрадне и комичарске фазе, али и филмичан изглед, далеко иза себе. У том периоду остварује захтевне роле на филму и телевизији у Турнеји или Свој тој равници.

Јосиф Татић је потврду  статуса једног од најупечатљивијих наших глумаца, како због специфичне физиономије тако и због сугестивне личности, добио од иностраних продуцената глумећи у многим страним филмовима који су снимани код нас. Упркос трима трансформацијама глумачког профила и турбулентним периодима кроз које су пролазили и он лично и наша кинематографија, Татић је оставио значајан опус иза себе и на филму, а нарочито на телевизији. Кад је о позоришту реч, Татић је остварио изузетно богату каријеру играјући не само у најкомерцијалнијој позоришној представи на нашим просторима већ и у неким од уметнички највреднијих, а оставио је трага на свим најцењенијим позоришним сценама код нас.”

Бранкина сећања

Више од 25 година Талетова друга половина је била Бранка Павловић Татић. Сви је знају као Бебу, која је стоматолог, с којом је добио кћер Христину. Беба ми је једном приликом сведочила о свом Талету. Први пут:

 „Сећам се када смо почели да се забављамо Тале и ја, имала сам једног много доброг друга на факултету, Нешу, који, када дође април одмах преплане. Није се скидао са тениских терена. Кад је видео да сам ја озбиљно у шеми са Талетом, каже ми да би волео баш да га испроба на тенису. Организујем им ја сусрет, и долази Тале сав распаднут, имао је неки безвезе шортс, а Неша сав као са насловнице – два рекета, неке фенси наочаре, фирмирани шортс и мајица. Крене Тале да га шета лево-десно, убије га, наравно, све не померивши се с места.

Заврше игру, Неша изгубио меч и литар течности, седа, тражи флашу киселе воде, а Тале каже: 'Ја ћу један дупли виски.' Неша га погледа и каже ми: 'Сад ми је јасно што си с њим, стварно је баја!' Тале је пролазио увек на шарм и опуштеност.“

Из Бебине приче лако је закључити каква је и колика то љубав била, која им се догодила у његовим зрелим годинама. И колико има смисла и разлога шта сам је оставила за крај ове приче о Јосифу Татићу Талету:

„Почетком 1988. Београд је још увек био центар велике државе која се звала Југославија и стециште свега што је вредело на простору Балкана. Живело се брзо, радило и стварало много, путовало непрестано, а ноћни живот у стопу је пратио дневни. У огромној понуди концерата, изложби, трибина, представа, ваљало је изабрати најбоље и вече завршити на некој од журки којима је Београд обиловао, не заостајући за великим светом. Знала сам да препознам најбоље и тако сам упознала Талета. Био је духовит, шармантан, забаван, у сваком смислу посебан. У том периоду где год да одем појавио би се и он, и баш када сам помислила да то и није случајно, рекао ми је: 'Слушај Бебо, пошто је мени више дозлогрдило да те јурцам по граду, ево ти мој телефон па се јави, ако хоћеш.' Такав је био Тале, посвећен и упоран, али однекле и храбар да заигра на све или ништа.

У то време спремала сам прилично тежак испит на стоматологији, и када сам га коначно положила размишљала сам како да прославим. А онда сам се сетила Талета, који је тако ноншалантно ставио нашу судбину на папирић и позвала га. Тако сам се частила тај дан и следећих 25 година.

Тале је у то време радио пуном паром. Дању би снимао, а увече играо представе, гостовања, фестивали... Али увек је могао још, јер је његов највећи таленат био онај ЗА ЖИВОТ. Ако је играо представу у Новом Саду, била је то прилика да му Лепи Јовица у пратњи тамбураша отпева Нема више коња, или омиљену О Младости Арсена Дедића. Ако је био слободан дан, зашто не ручак у Риму или пиће у Дубровнику, и све то право из Клуба књижевника. Било је то у неком бољем животу, веку и држави, прављеној по мери човека, а Таки је умео да живи до коске.

Ипак највише времена проводио је у 'Ступици'. Ако му није звонио сат за снимање, звонио је неки његов унутрашњи за реми са Војом, Цвејом, Лацијем, Браном Црнчевићем... Често би се заиграли до вечерњих сати, када би 'Ступица', тада култно место културног Београда, почела да се пуни, а Тале би у својој ложи примао госте и чекао врелу гибаницу у поноћ.

О времена! О младости!

Рез. Деведесете!

Пријатељи и колеге у Словенији, Хрватској, Босни, кум на Косову... Био је паралисан, иако је и даље пуно радио, трчао је кући да чује вести и надао се крају тог ужаса. Тешко се мирио са нестанком Југославије, с политиком рата и уопште са доминацијом политике. Био је шокиран урушавањем и нестајањем свих вредности на којима је одрастао и живео. Усред ере високе технологије и медија, биле су то године где се поштен свет повукао, а звезде су постали злочинци жељни сликања.

Повукао се и он и упловио у мирне воде. Биле су то године у Бермудском троуглу: кућа, ЈДП, Каленић пијаца. Позориште му је била друга кућа и имао је то задовољство да пригрли генерацију младих глумаца који су тих година дошли у ЈДП.

Волео је да ради и да се дружи са Гагијем Јовановићем, Глоговцем, Ћетком, Сергејем... Брижљиво је неговао пријатељства и као да смо сви била једна породица. Тале, pater familias, окупљао је све своје на гомилу – од Њујорка, Келна, Цириха до Београда и Златибора.

Златибор му је постао омиљено место за одмор , пуњење батерија и спорт! Пошто је престао да игра тенис, омиљени спорт му је постао дружење са шампионима – Драганом Кићановићем, Жељком Обрадовићем, Ђорићем... Као некад 'Ступица', сада му је Хотел 'Олимп' постао место због кога је навијао онај свој унутрашњи сат, место где су и њега радо примили јер је и сам био шампион.

Још један велики догађај променио је наше животе, овај пут на боље – рођење наше ћерке. И овај пут Тале је имао велики осећај одговорности. Иако је био нежан отац, није пропуштао прилику за неку од важних животних лекција. На себе је преузео кућна дежурства и кувања, третирајући врло рано ћерку као равноправног члана, увек захтевајући нешто заузврат. Тако је Христина научила најпре смешак и пољубац!

Често размишљам како је прерано отишао из њеног живота и како није успела да схвати колико је њен отац био диван и добар човек, колико духовит и шармантан господин. Онда ме она изненади неким несвакидашњим опажањем, опаском или сарказмом, а ја помислим – иста си отац, сунце те грејало!“

Последње године

Последњих двадесетак година често је боравио на Златибору. Волео је своју спортску екипу, пријатне летње температуре, дружења у омиљеној таверни код Паја. Ту је било времена и за картањац и за читање. Изнова се враћао омиљеним писцима: Кишу, Басари, Душку Ковачевићу...

Последњих десетак година живота бивало је да Тале час престане да пуши па добије 20 кила, па онда почне да пуши па изгуби два, али стално са великом количином шприцера.

Годину-две пре него ће заувек заспати, постао је свестан свог ужасно ограниченог живота где му је све било тешко, и да се креће и да функционише. Коначно је почео да води рачуна о себи тако што је најпре престао да пије, па је онда отишао на комплетну дијагностику, добио неку срчану терапију која заправо није била ништа страшно. Давно је пре тога престао да игра тенис, престао је да се бави било каквим спортом, престао је да се креће и пушио је две-три кутије цигарета дневно.

Када је умро, 8. фебруара 2013, многи су се опраштали од Талета дирљивим и бираним речима, али једна колумна је била посебна. Под насловом „Збогом, Тале“, књижевник Светислав Басара је, између осталог записао и ово:

„Много су изгубили породица, глумиште и пријатељи, али је много изгубила и српска духовност, па ако хоћете и духовитост, јер људи попут Јосифа Татића једноставно више нема и – како ствари стоје тешко да ће их бити!“

Добро је ставити овакву реченицу на почетак текста о друштвено политичком ангажману рок музичара. Њена бласфемична природа одражава право стање ствари. Чини се да су егзибиционизам, тј. потреба да се стално буде у центру пажње, прибављање пореских олакшица и јефтино кокетирање са публиком зарад већих тиража и бољих зарада, већим делом главни мотиви „ангажованих“.

Тако је било увек, тако је и данас. Оно што квари конзистентност овог става су шездесете године двадесетог века.

Елем, у шестој деценији прошлог века два „феномена“ су експлодирала на друштвеној, па и политичкој сцени: контракултура младих и рок музика. Узајамно прожимање, преплитање, срастање и узрастање било је неизбежно. Џон Ленон, Боб Дилан и The Rolling Stones су били на истој „црти“ као и Руди Дучке, Данијел Кон-Бендит, Александар Дубчек, односно Херберт Маркузе, Ерих Фром и Жан-Пол Сартр.

Гледано из ове перспективе, чини се да је удео The Rolling Stonesa у политичко-друштвеним „гибањима“ тих година био најперфиднији и најразорнији.

У Воландовом свету

Музика The Rolling Stonesa – мешавина блуза, соула, кантрија, Вилија Диксона, Чака Берија, Бадија Холија, Сема Кука – „деструктивног тона, арогантног стила и апокалиптичног извођења“, имала је функцију Тројанског коња. Њена заводљива и омамљујућа природа била је маска иза које су сакривени нови вредносни систем, другачији погледи на живот и његов (бе)смисао, нова верзија интерперсоналних односа и комуникацијских образаца.

Оно што су млади политички лавови проповедали по европским трговима и левичарски филозофи подучавали по факултетским аулама, Џегер и Ричардс су уваљивали у облику рок стихова и блузерских шема. Њихове поруке су, захваљујући таквом сплету околности, продирале дубље и дефинитивно мењале поредак ствари у главама припадника читавих генерација. Ускладиштене иза остарелих фаца и дан данас сијају превратничким сјајем.

Друштвено политички ангажман The Rolling Stonesa није експлицитан, ни намеран, ни агитпроповски. Они су свирали блуз, певали о љубави, сексу, ђаволу, искушењу, коцки и задовољству – темама карактеристичним за тај идиом.

Вођени талентом и интуицијом, као и саветима које им је давао Ендру Луг Олдем – њихов први менаџер – разместили су светла унутар овог идиома на посебан начин. То је целу ствар учинило другачијом, провокативнијом, субверзивнијом, ђаволскијом, па и ангажованијом.

Узмимо, на пример, њихово извођење Диксонове песме „Litttle red Rooster“ преузете из репертоара Хаулина Вулфа. „Мали црвени петао“ из наслова песме је исто што и Црвен Бан из наше народне поезије. Зна се дакле о чему је реч. Блузерска правоверност помешана је са отвореном сексуалном алузијом. Темељи нове осећајности у којој су лепо и чулно повезани на нови, нераскидиви начин, тако су постављани.

Ђускање на гимназијским игранкама уз „Satisfaction“ или „Get Off Of My Cloud“ доносило је нови доживљај сопственог тела. Оно се претварало у инструмент за изражавање најскривенијих фантазама.

Играло се, наравно, и уз песме других великих рок група. Песме Стоунса су, међутим, имале недокучива значења које су играчке кораке претварали у бунтовнички плес.Песме „Sympathy For The Devil“ и „Street Fighting Man“ са албума „Beggars Banquet“ у социјалном и политичком смислу су најангажованије Џегер-Ричардс песме.

Текст ове друге је у једном часопису био објављен паралелно са трактатом Фридриха Енгелса из 19. века о оружаним борбама на уличним барикадама. Ритам уличних збивања 1968. године у Паризу, Прагу и Београду уметнут је у овај напев, а стихови: „But what can a poor boy do/Except to sing for rock'n'roll band“, најбоље представљају рокенрол као последње уточиште генерација које су тражиле своје место на друштвеној сцени.

Документарни филм француског синеасте и уклетог левичара Жан-Лика Годара „One Plus One“, у којем се дуги и ситничави кадрови из лондонског Olympic студија, снимљени током настајања песме „Sympathy For The Devil“, интерполирани са снимцима уличних нереда широм света, најбоље показује повезаност музике Стоунса и актуелних збивања.

Ова песма – која се може схватити као слободна транскрипција Булгаковљевог романа „Мајстор и Маргарита“ на језик рокенрола – својим метафоричким и алегоријским потенцијалом идеално је одражавала дух времена у којем је настала.

Алтамонт и после Алтамонта

Албум „Beggars Banquet“ је изашао 21. децембра 1968. године. Десет дана касније завршила се та чудна и несвакидашња година, током које су многи поверовали да свет може да буде бољи.

Годину дана потом, 6. децембра 1969, догодило се убиство Мередита Хантера на концерту The Rolling Stonesa у Алтамонту. 

Тај догађај је дефинитивно удаљио Стоунсе од друштвеног ангажман и политичког активизма. Стоунси су постали „рокенрол циркус“, машина за прављење новца и добре забаве.

Џегер и Ричардс су кренули да иронизирају сами себе. У одеждама кловнова, дворских луда, карипских гусара и аргентинских гауча, изгужваних и сажваканих фаца, још увек успешно продају свој шоу.

Припадници читавог низа генерација, који данас силазе са друштвене и животне сцене, чим чују неку стару Џегер-Ричардс песму „промене природу“. Од уморних, поражених и дезоријентисаних постану опасни, дрски, напаљени сведоци једног времена када се на улицама проливала крв у вери да свет може бити бољи и праведнији.

Та трансформација и пробуђене успомене су главни бунтовнички легат The Rolling Stonesa, „највеће рокенрол групе на свету“, која је давног 21. јула 1962. започела своју непоновљиву каријеру.                                                             

Године 1988, Луле Нововић, кога сам знао преко кошарке јер је играо у Радничком (данас је у Америци), рекао ми је да је у Галерији САНУ отворена изложба једног сликара из Херцег Новог. Пре тога, чини ми се, ја нисам ни чуо за Воја Станића. Отишао сам на ту изложбу и – остао опчињен. Затекао сам тамо један магичан свет који ме је страшно привукао.

Нисам тачно могао да дефинишем шта ме је том свету привлачило, али те слике, са атмосфером Медитерана, доколице, летаргије, игре, имале су за мене такву снагу да су ме одмах обузеле, и у трену сам их заволео. Није било тешко препознати њихову магију.

Зна Војо да каже: „И најглупљи човек може да разуме добру слику.“ Тек касније, боље и ближе се упознајући са сликарством, почео сам свој тај први утисак да распознајем и разумевам. Али она прва љубав према сликама Воја Станића је остала. Јер љубав ти отвара ствари. Најпре заволиш, а тек после почнеш тиме да се бавиш и да то разумеваш – али не престајеш да волиш.

После те изложбе 1988, рекао сам себи: када будем имао довољно пара, мораћу да купим макар једну слику Воја Станића.

Прва слика

Крајем осамдесетих отишао сам да радим у иностранство, најпре у Шпанију, затим у Италију, у Пезаро. Тамо сам допуњавао своје образовање о сликарству обилазећи музеје. Када сам зарадио нешто новца, замолио сам свог покојног пријатеља, глумца Мила Мирановића, да ме одведе код Воја како бих купио једну његову слику.

Док смо причали с Војом и његовом женом Надом у њиховој кући у Херцег Новом, приметио сам једну слику која је висила изнад довратка у дневној соби. Слика, названа Рива, намерно је била скривена од погледа, и није била излагана, управо зато да не би била продата. Али кад сам је спазио, привукли су ме њен колорит и снага којом је зрачила и који су ме подсетили на Шибање Христа Пјера дела Франческе, слику коју сам видео у музеју у Урбину.

И ја сам запео био да је купим.

Продајом слика, технички, бавила се Нада, и она ми је нудила неке друге слике које су ми се мање допадале, али ја сам инсистирао на Риви. Војо је осетио да сам ту слику заволео и да ћу је чувати, пресудио је да ми се она прода. Да он није пресекао, узалуд бих се ја с Надом препирао. Одлуке око продаје важних слика је он доносио, само кад не би хтео некоме да се прода, заклањао се иза Наде. И тако сам купио прву Војову слику: Рива. Касније сам набавио још многе.

Слике причају

О чему говоре Војове слике? На први поглед реч је о некој летњој радости, али онда се испостави да свака слика захвата много дубље и пружа се ка свим сегментима живота. На њима јесте и летаргија и досада, она врућина лета када се чини да дан никада неће проћи, да живот нема краја, и лепота која се губи, хумор и меланхолија, зачудна атмосфера сна, и оно најважније: љубав према животу, у свим његовим облицима. Војо зна да каже: „Ако икада умрем...“

Свака Војова слика је распричана, ликови на њима су потпуно ишчашени, у кретању имају сопствену биомеханику и често су сведени на карикатуру.

На слици Бонаца, на пример, постоји метафизички, декириковски тренутак: на њој је насликана једна барка, у којој пожелиш да заспиш, да отпловиш у сан...

На другој слици, Варљиво сунце (Право ишчекивање), виде се усамљени људи на улици, који као да левитирају у неком чудном миру, као да је неки час контемплације. На прозору једне од зграда види се у профилу лице Алфреда Хичкока, аутора Вртоглавице.

На левој страни слике, у одсјају прозора види се авион и, на први поглед – сунце. Али кад се мало боље загледамо, видимо да није реч о сунцу већ о ракети која лети ка авиону, а авион је управо испалио ракету која лети ка улици и сваког часа ће да експлодира. Људи на слици несвесни су надолазеће катастрофе, као што ни ми који слику гледамо нисмо свесни опасности у којој се сами налазимо. Али сликар јесте и он зна. Он је у позицији бога.

Игра

Војо не прати много спорт. Лопта није толико чест мотив код њега, али постоји на једном броју слика, као савршени облик, као део игре којом се дочарава весеље на плажи, као фудбал са више лопти, боћање, балони.

Има антрополога који човека зову homo ludens, Војо је сувише мудар да то не би разумео. На његовим сликама има пуно игре, али има и мудраца.

Мотив шаха је чест на његовим сликама... Има једна слика где на једној плавој клупи седе двојица и играју шах, сунце је, дан, и кроз крошње види се месец. Шаховска фигура је пала, један креће да вуче потез, а онај други држи цигару и тоне у сан... Игра!

Не могу да се сетим која је била баш прва појединачна Војова слика која ме је нарочито привукла, али једна од њих сигурно је била његова најжућа слика, Брод Рон­хауг из 1983.

А ако бих морао да издвојим једну слику која би ми била најдража, онда би то био Триптих Сат. На њему је насликан Херцег Нови са часовником, оним са сахат куле с трга, из османског периода, лево од њега је католичка, десно православна црква; иза су море, небо, брод, авион... Часовник говори о заустављеном времену и о животу изван времена. На овој слици, чини се да је кроз безвременост, досаду и летаргију и живот бескрајан.

Мене његове слике враћају у детињство, као у један митски простор у коме су људи оно што би могли да буду.

Када је реч о времену, Војо зна да каже: „Немој да ти живот пролази као на железничкој станици.“ Људи се деле на губитнике и добитнике, ови први живе у садашњости, ови други чекају на живот који никад не долази. Садашњост, кажу психолози, траје три секунде: у те три секунде треба живети. Другим речима, имаш три секунде да их испуниш, ако то урадиш како треба, онда стичеш пуноћу живота. И о томе говоре ове слике.

Простор Војових слика је Херцег Нови, али као један имагинарни град који је духовна и уметничка светска метропола. Он каже: „Центар света је тамо где си ти.“

Можда зато и не воли да путује, њега је тешко натерати да било где оде. Али зато путује у сновима... Лаза је знао да ће он доћи, и за њега је измислио оно Међу јавом и међ сном...

Море

Људи не бирају град у коме ће се родити, али могу да бирају град у којем ће да живе. Војо Станић је рођен у Подгорици, одрастао је у Никшићу и Шавнику, али за живот је изабрао Херцег Нови. Изабрао је море.

Море је горштачка чежња, као у песми Паола Контеа Genova per noi, коју волим: горштаци живе у месту у коме сунце ретко сија, у коме их стално кваси киша, и онда силазе до мора које их привлачи, иду ка тој плавој рупи са жељом и страхом... Тако и ја. Кад сам на води, кад само видим тако велику ствар као што је море, ја се друкчије осећам. Када уђем у воду, она ми сву нервозу однесе...

Једно време сам и живео покрај мора, у Пезару. После неког времена, видео сам, човек лако изгуби осећај колика је привилегија живети поред мора. Е, Војо никад није изгубио тај осећај. Он каже: „Овде је увек лепо време, лепо је и кад је лепо и кад је киша.“

Био је одличан једриличар. Сâм је дорадио своју једрилицу којом је годинама једрио, што му је много значило – он има пуно слика једрења, једрилица, регате, чудесне слике јужине, ветра...

Осећао је ветар, умео је да види његову боју, да чује бонацу, тако су и његове слике настајале. Море је додатно развило његову иначе невероватну машту, отуд су и његове слике тако пуне фантазије и духа.

Био сам једном на једрилици у Боки, и – видео сам ветар, препознао сам га с Војових слика. Све морске сензације, светлости и сенке, налази се на Војовим сликама.

Његов покојни брат Влатко, архитекта, нудио се да му помогне у одржавању барке, али он је одбио. „Не треба ништа да ми се помаже“, говорио је, „кад не будем могао сâм, престаћу да једрим“. И то је, кад су га стигле године, и урадио.

Трећег фебруара 2021. пуни деведесет седам година. Сада је Војова барка завршила код Рамба Амадеуса – он је био свестан да је она вредна и као споменик.

Пријатељство

Прво сам заволео Војове слике, а онда сам се упознао с њим и заволео и њега као човека. Упркос великој разлици у годинама, постали смо велики пријатељи. Из тог пријатељства, на које сам поносан, разумео сам много тога.

Имам стан у Херцег Новом, који сам купио и зато да бих му био ближе. Волимо да седнемо на оној Кустуричиној станици и да разговарамо о свему. Он је веома образован човек, човек који и даље много чита, али и веома духовит човек, што се види и на његовим сликама. Али умемо и да ћутимо, а кад ћутимо знамо која нам је тема.

Војо је прави аристократа духа, али и оно што се зове „господин човек“. У опхођењу и пријатељству он захтева један грађански, не малограђански, ниво, захтева поштовање и уважавање које на Балкану често не постоји. Од њега се увек може очекивати реципроцитет поштовања – Војо огосподи човека с којим седи.

Он се дружио и с великим људима духа као што су били његови суграђани Иво Андрић или Зуко Џумхур, али са истим уважавањем се дружи и са обичним светом, рибарима, продавцима, чистачима. Једном је рекао: „Кад сретнеш просјака, Циганина или сељака, кажеш му ти, а лепо одевеном човеку, о којему такође не знаш ништа, кажеш ви. Господин је онај човек који се односи према свакоме као да је и он господин.“ Такав је господин Војо Станић.

Карактер

Војо је сачувао дете у себи, и према свету има један мудар став подетињилог старца. Одатле и његова благост која уме и да превари. Он је – добар човек. Не добар из слабости, нити зато што нема избора, напротив. Он је свестан своје генијалности, свестан је да је у сликарству уловио велику рибу, и то је оно што му даје унутрашњи мир.

Потпуно је посвећен свом позиву, а са друге стране поседује снажан карактер из кога произилазе и неке каткад неочекиване али изричите реакције на ствари и појаве које су му важне. Каже: „Ја можда понекад не знам шта хоћу, али знам шта нећу.“

Тако је једна од важних ствари у његовом систему вредности антифашизам. Био је млад кад је отишао у партизане, и то из најчистијих уверења које је задржао до данас. Своје грађанске и политичке ставове испољава неконформистички, не водећи рачуна шта ће маса рећи. Његов карактер се испољио и 1991, када је снажно иступио против гранатирања Дубровника. Тада су му претили да ће бацити бомбу на његову кућу и атеље. Да би неке од њему важних слика сачувао уколико до тога дође, њих двадесетак поклонио је музеју на Цетињу. Једну од драгих слика, Бока, тада је мени поклонио, да би била сачувана ако му баце бомбу на кућу.

Његова пуна слава дошла је релативно касно, тек након поменуте изложбе у САНУ 1988. А онда се са распадом земље распало све, па и уметничко тржиште. Њему је и Југославија била мала, а камоли ове земљице на њеним рушевинама.

Када сам ушао у колекционарство запрепастио сам се колико у свету уметности има љубоморе. Мислио сам, то је само код нас кошаркашких тренера и доктора, али тачна је она грчка изрека да грнчар не воли грнчара... Било је много љубоморе других сликара на његов успех, галериста који немају његове слике, трговаца...

Слушао сам површне приче како Војо није оригиналан, да само цитира Де Кирика, Магрита, Боша, Балтуса. Не може се доћи до оригиналности, нити је икада могло, а да се она не ослања на оригиналност претходника и на њу се надограђује. Војо Станић управо то ради. На пример, Де Кирико је сликао простор, из њега је склањао људе и уместо њих стављао оне његове статуе, чиме је слика добијала метафизичку димензију. И Војове слике, на начин који је немогуће дефинисати, издижу се на ниво метафизике.

Војо је увек исти, никад није пратио моду јер његов уметнички инстинкт не долази споља. Када је у једном периоду фигуративно сликарство имало негативан предзнак и било проглашавано за анахроно, он је одбио да се прилагоди. Рекао је: „Прочитао сам да је неко рекао како се само магарци не мењају. Ја сам један од тих магараца. Не верујем у мењање људи и не верујем у људе који се мењају. Човек се само усавршава, и постаје бољи или гори, али увек доследан себи.“

Његов је простор сна и метафизичких питања, али реалним животом и практичним стварима за живота бавила се Нада, његова жена. Она је бринула о уредном животном ритму, о трговини, штитила га је од контаката с галеристима, и на један фин начин градила култ од његовог дела, култ који је он наравно заслужио. Када је Нада пре неколико година отишла, ћакуле су биле да Војо неће потрајати иза ње. Једном смо седели, и он је ван контекста (ако између пријатеља ишта може да буде ван контекста) рекао: „Решио сам да живим до краја живота.“

Колекционарство

Када набављам слике, па и Војове, мени ту није примаран инстинкт за поседовањем. Ја те слике стварно волим, и у њима уживам. Сликарство мене душевно смирује, а духовно чини јачим. Кошарка јесте била основна ствар у мом животу, али сада ме је тешка болест одвојила од терена, а дијализе су ме одвојиле од живота. Живети с дијализом није лако, поготово мени, који сам изгубио своју основну страст и уживање: рад на терену са играчима... Сада ми Војове слике још више значе.

Сви живот волимо уз осцилације, зато је важно волети конкретне ствари, конкретне људе, чак и неке предмете, јер се путем њих везујеш за живот. Сви добро знамо камо идемо, и зато стално морамо да тражимо разлог због кога вреди у животу учествовати. Тај разлог ја налазим у Војовим сликама. Понекад, кад ми је тешко, погледам их и осетим – радост. Иако није на њима увек насликана радост, на њима је увек слављење живота, и то упркос свему, упркос мукама које сваки живот носи.

Истог дана и исте године, рођен је и славни пољски редитељ Анджеј Вајда. Пољски Сенат је 2026. годину прогласио Годином Анджеја Вајде. Током целе године, организују се различити културни програми – ретроспективе филмова, пројекције, трибине и изложбе посвећене његовом раду. Пољска слави свог великана. И ван Пољске.

У Србији је поводом века од рођења Бранка Плеше, Радио Телевизија Србије емитовала циклус емисија ТВ театар посвећен њему. Плус један текст посвећен Плеши у Данасу. И то је све.

Његово име било је Вјенчеслав Милан Бранимир Плеша и био је један од највећих и најважнијих уметника које је Југославија имала. Позоришни редитељ који је поставио неколико антологијских представа. Педагог који је могао да се дичи својим глумцима.

Рођен је као Хрват у Кисељаку поред Сарајева. Поднапити кум је рекао да ће се звати по њему Вјенчеслав. Обичај је био да се по оцу дâ његово име, Милан. Најзад, и поп је рекао своје: Бранимир. Звали су га Бранко Плеша.

Откако је 1947. године дошао у Београд, био је Југословен. Од деведесетих, српски патриота. Једном је пред смрт рекао како његово презиме Плеша на словеначком значи ћелав, „а ја, ево, одлазим, а никако да то докажем!“.

Бранко Плеша се школовао у Босанском Шамцу, Винковцима, Загребу и Београду. Отац Милан поштар, мати Марија домаћица. Матурирао је 1944. године, а крајем гимназије био је сигуран да ће његово животно опредељење бити литература или глума. Никада у школи није рецитовао. Из гимназије је понео девизу – упознај самог себе.

Одмах после рата на Загребачком свеучилишту је уписао романску групу са француским језиком као главним предметом. А онда је његов добар друг дошао да га моли да заједно с њим спреми аудицију за глумачку школу, јер би он да буде глумац, али не може сам да се спреми. Треба му Бранкова помоћ, а овоме није било тешко да пристане. И као у сваком вицу, пријатељ је пао на пријемном, Бранко је прошао.

По завршетку Земаљске глумачке школе, која је трајала три године, 1946. године добија ангажман у Народном казалишту у Сплиту. Ту је упознао Сплићанку Соњу Кармен, рођену на Госпу од Кармена, девојачког презимена Томић. Била је партизанка, левичарка и комуниста, и одмах су се венчали. А четири године касније, 26. априла 1950. године родио им се син Горан.

Улоге које је одиграо у Сплиту те 1946. године препоручиле су га Бојану Ступици да га позове када је оснивао Југословенско драмско позориште. Плеша је, међутим, помало иронично објашњавао да те улоге – Фердинанд у Сплетке и љубав и Маро у Дунду Мароју – нису биле пресудне. Био је по мери какав је недостајао Ступици да попуни ансамбл: млад глумац, плав, толико висок и таквог изгледа.

У Београду

Плеша 1947. долази у Београд, уписује Академију за позоришну уметност. Бојан Ступица га узима у поделу драме Краљ Бетајнове Ивана Цанкара, где као млади романтичарски занесењак Макс изговара прву реченицу на отварању Југословенског драмског позоришта 3. априла 1948. године:

„Истина је Фанцка, можда није све тако као што сам ти говорио.“

Партнерка му је Марија Црнобори, која га је знала још као ђака Глумачке школе у Загребу. Марија је неколико месеци после њега дошла у Београд и молила га да је дочека на железничкој станици. Бранко и Соња су је фијакером одвезли до хотела „Балкан“: „После смо отишли у позориште, и ту остали четрдесет и нешто година“, записала је Марија Црнобори поводом Плешиног Добричиног прстена.

Оно што није записала, а до данас се препричава као жива истина, па је и Плеша у неком интервјуу испричао, догодило се десет година касније.

У ЈДП-у је 1. априла 1957. године била премијера Браће Карамазових. Плеша је играо Ивана Карамазова и за ту улогу је добио Октобарску награду, највеће признање које је Београд додељивао заслужним уметницима, научницима... Марија Црнобори је играла Катарину Ивановну. Пред сам излазак на сцену, а Марија одмах на почетку треба да се обрати Плеши, односно Ивану Карамазову, она, потпуно паралисана од треме, панично пита Плешу: „Како се зовеш, како се зовеш?“ Он јој је мирно, уз свој лако цинични осмех, одговорио: „Па, Бранко Плеша!“

Као Иван Карамазов

Бранка Петрић је била студенткиња глуме када је чула да има један глумац који је посебан, о коме се испредају приче – Бранко Плеша:

„Била сам на другој години када је мој професор Томислав Танхофер режирао Браћу Карамазове а Плеша играо Ивана Карамазова. То је улога која се сања. Милош Жутић је Ивана Карамазова играо у Нишу и тада је рекао: 'Добио сам улогу због које сам се школовао.' С том представом се ЈДП дичио, и сваке године смо ишли на турнеју по месец дана – Загреб, Љубљана, Ријека, Сплит, Скопље, Приштина и назад у Београд. И на свакој сцени понављала се иста реакција публике: када би он завршио свој чувени велики монолог, почео би аплауз који би трајао.

Тада сам од Бранка научила једну ствар. Путовати по шест-седам сати значило је да смо и спавали у аутобусу. Бранко би увек лице прекрио марамом јер није желео да га гледамо како спава отворених уста, да не видимо на шта личи док спава. Од тада, када путујем а приспава ми се, увек сам имала мараму којом бих прекрила лице.

Плеша је имао све. Био је згодан, паметан, еротичан, духовит. Сећам се, ја родим Уликса, па Хедона, а у некој причи Плеша чује да је и Бекимова сестра родила сина који се зове Уран, па каже: 'Ви како сте почели да тресете Олимп, хоће ли ишта остати!'“

Светлана Бојковић је била дете и није видела Карамазове, али јој је супруг Љубомир Муци Драшкић годинама касније причао о величини Плеше у том комаду: „Муци је био млађи од Плеше једанаест година и био је студент када га је гледао у тој представи. Клео се у њега и говорио: 'Ми смо били до имбецилности заљубљени у Плешу!'“

Као Едгар

У једној емисији Радио Београда (Циклус Бранка Плеше, припремила Неда Деполо) Драшкић је рекао:

„Плеша је имао дивна физичка прилагођавања. Ја ћу само навести две његове улоге којима смо ми сви били импресионирани. То је Краљ Лир, где је играо Едгара, односно лудог Тома, и наравно, његова врхунска креација, Иван Карамазов где је у јако мирној режији успео физичким прилагођењима да донесе тај мистицизам Достојевског, ту страховиту дилему, нарочито у дијалогу с ђаволом, кад се савије уназад, кад доведе себе до физичког пароксизма. То су биле незаборавне ситуације и чини ми се да данас ови млађи људи, који су можда физички и спремнији од њега, нису у стању да искомпонују такво физичко прилагођење, јер је оно било питање његовог комплетног дара, јер је он све то уграђивао у улогу. То није служило егзибицији, да покаже колико је физички спреман, него је било у служби улоге.“

Плеша је имао 26 година када игра Едгара, моралну вертикалу Шекспирове драме Краљ Лир, а Борислав Михајловић Михиз одмах после премијере, 11. маја 1952. године у Књижевним новинама описује величину и снагу његове глуме:

„Плеша је, ако тако може да се каже, индуктиван глумац. Гледаоцу цело време пружа ситан, рафинован детаљ, богато разноврстан, често неочекиван, који пут бизаран, и њиме лагано, једним за другим, гради целину свога лика. Има ретку и драгоцену смелост ризика: не интересује га шаблон, конвенционални, осредњи позоришни гест и кретња. Иде до саме ивице оне провалије у којој вребају кич и драстичност... Хазардна је то глума, запаљива, опасна. Носи је инвенција богато даровите имагинације, ретка за наше прилике. Контролише је стално будан разум из чијег се непријатељства са необузданом маштом, рађају највиши тренуци његове глуме. Чудан спој каприциозности и прорачунатог. Глумац из главе, али из добре главе и притом глумац коцкар који некако чудно игра: ризично, крупно а добија. Игра пуна даха, стила, концепције. Игра рафинована. Кројена по мери, а нигде јој не видиш шав. Прављена, а делује као целина. Сви регистри и нарочито они који су опасни: сме да инсистира на сентименталном месту а да не оде у мелодраму, уме да само танком нијансом издиференцира оно што лежи удаљено на крајњим половима. Иронија, сарказам, мала радост, велика зачуђеност, крупна туга и племенита мудрост смењују се, градирају у раскошној игри смелих потеза. Игра духовита. Ризична. Прво јој је начело Хоћу много, друго Смем и треће Могу...“

Као Меклаф

Поводом Магбета, Милан Дединац је у Политици 4. августа 1957. године објавио текст под насловом Једна сцена из Магбета. Та сцена о којој пише књижевник је тренутак када Плеши као Меклафу гласник из Шкотске у присуству Малколма, саопштава да му је Магбет убио жену и децу:

„У том моменту, у часу најжешћег страдања које се не да изразити никаквим речима, ни уздахом, ни јауком, Плеша је на том врхунцу патње заћутао. Реч му је застала у грлу, глас умукао, тело се скаменило. Настала је пауза – највише и најречитије изражајно средство на сцени ако је добро припремљено, ако је настало из дубоке унутарње концентрације и истинитог доживљаја, који је једини у стању да непогрешно одмери дужину њеног трајања.

А ту безгранично силну патњу, ту унутрашњу своју драму, Плеша преноси на публику ненаметљивим, најједноставнијим уметничким средствима, која баш зато што су у толикој мери једноставна, скоро опора, нимало конвенционална, право и директно погађају и задају бол... Без једног геста, без једне једине речи, он је у тој сцени – служећи се притом само зрачењем свог унутрашњег живота – постепено сужавао широко поље вида гледалаца, које је дотад обухватало целу позорницу, и преносио га само на себе, прво на цело тело, на своју укочену фигуру, а затим, сасвим лагано, једино на лице, болом окамењено. Свега је осталог нестало. На позоришном екрану, обасјаном једино том драматичном светлошћу глумчеве унутрашње емоције, тим најдрагоценијим, најскупоценијим жишком, остало је, у гро плану, само паћеничко лице, тај бол без пребола.

И онда, на њему – на том увеличаном лицу које је за тренутак захватило сав сценски простор – само миг један без речи, не миг, истањен дрхтај – и ништа више.

И још – пљесак.“

Случај Плешиног Хамлета

Прича о Плешином Хамлету у режији Мате Милошевића једна је од оних коју овај глумац никада није до краја испричао, и која га је болела а да то никада није признао. Представа је спремана на сцени Југословенског драмског позоришта, а премијерно изведена 9. јуна 1962. године у Хрватском народном казалишту у Загребу. Сценографију је радио Миленко Шербан, костиме Мира Глишић. Цео Загреб је чекао Бранка, али био је то више дебакл него славље.

Тај његов Хамлет је кратко трајао. Бранко је за узора имао Лоренса Оливијеа, а две године касније ће Смоктуновски показати једно ново читање Хамлета. Воја Брајовић се присећа еха тог догађаја који је дуго трајао:

„Не могу да кажем да се причало, више се шапутало о томе шта се десило са тим Плешиним Хамлетом. Све те монологе које је говорио није радио са Матом, већ је говорио: 'Не, не, то ћу ја сам'. И видело се, био је то пример шта значи не пробати, не испробати, не проверити. Зачудо, Мата га је пустио, и представа је, као што се зна и као што се причало, била катастрофа. То је било за пример Стеви Жигону који ће касније јако амбициозно урадити свог Хамлета. Жигон је имао свест шта треба да уради, као што је касније Плеша имао свест када је радио Бору Шнајдера. Унео је један други дух глуме у Атеље 212. Ако је на мени да о томе судим, више је тај нови дух глуме Плеша унео са Бором Шнајдером у Атеље, него што га је својом дотадашњом глумом унео у Југословенско драмско позориште.“

У Театрону број 23 Мата Милошевић је поводом 30 година постојања Југословенског драмског позоришта, у разговору са Петром Волком овако објаснио свој проблем са Плешом у овој представи:

„За мене је Хамлет био не човек са великим Ч, већ човек са врло малим ч. Међутим, ја сам добио Плешу, кога бескрајно волим и ценим и кога сматрам једним од најбољих глумаца у Југославији, али који је у то доба био понет извесним појмовима о глуми, који се нису слагали са онима које сам ја имао за Хамлета. Дозвољавам да је то могуће у другим неким улогама. Мени се, међутим, чини да је Хамлет управо моторна снага која вуче представу. Ако Хамлет не живи пуном ангажованошћу, и то људском, животном, природном, онда представа мора да се расплине. Плеша је, по мом осећању, можда ја и грешим, у то време био изнад улога – он није примао улогу у себе, он је господарио улогом. Он је био изнад свега тога. Његови односи са другима, његови односи са збивањима, његови односи са моментима у себи лично, у Хамлетовим моментима, били су односи господара према слузи. Њему је улога била слуга, а он је као глумац био господар.

Међутим, по мом осећању, тада тога у Хамлету не би смело да буде, поготово не у оном Хамлету каквог сам ја имао у својој концепцији. У том једноставном човеку са малим ч. Ту је био највећи раскорак између мене и Плеше. У моје време је било једно, у његово време друго. У то време је он другојачије мислио о глуми, а ја сам о Хамлету мислио сасвим другојачије, тако да та његова глума не може да се сложи са мојом концепцијом. Потпуни неспоразум. На пробама је он удовољавао прилично мојој жељи. Али је једноставно био изнад улоге. У томе је цела несрећа. Никада се није подавао улози...“

Када данас размишља о Плешином Хамлету, којег памти као ученица гимназије, глумица Светлана Бојковић процењује:

„Ја сам тада гледала Хамлета који је био тачно одглумљен. Знам колико је лоших оцена изречено поводом те представе, али са данашњим искуством и памећу, знам и ово: када је неко тако велик, тако значајан као што је био Плеша, њему се не прашта, његов кикс се преувеличава. Код осредњих кикс није тако страшан, а код Плеше он има епске размере. Он није никада могао да направи кикс који је до те мере бесмислен. Мораш да препознаш шта је човек хтео па није постигао. Чини ми се да је њега чаршија тада дочекала као да се радовала што му Хамлет није успео.“

Мравињак

Неколико година после доласка у Југословенско драмско позориште, Светлана Бојковић је добила прву улогу код Бранка Плеше. Била је то представа Море Едварда Бонда, на Сцени „Бојан Ступица“, изведена 1974. године:

„Играли смо Тони Лауренчић, Бобиша Ђурић, Дубравка Перић, Ђурђија Цветић... Пошто је он био феноменалан глумац, ми углавном почетници, свима нам је давао мали форшпил. Са одушевљењем смо га гледали и једног дана Ђурђија каже: 'Молим вас Бранко, хајде да ми седнемо у први ред а ви да нам одиграте цео комад!' Уживали смо у тој његовој помоћи, али то те затвори па ти другачије више не умеш.“

Две године касније је као редитељ поставио Мравињак, савремену драму младе Весне Јанковић. Био је то врло необичан комад за Југословенско драмско, пре би се очекивало да се игра у Атељеу 212. Светлана је играла старију сестру која спасава млађу од дроге:

„Мог дечка је играо Горан Плеша, Бранков син. Пет месеци смо радили ту представу, а Бранко је стално нешто одлагао тврдећи да га неко у позоришту саботира. Заправо, Горан није успевао да се снађе. Радила сам с њим више него икада са било којим партнером, напатила се, и коначно, представа је изашла. Имала је публику, била је занимљива, али није дуго трајала.“

На једној од генералних проба Мравињака, Бранко Плеша је казао: „Запамтите, овим комадом започиње ново раздобље у нашем позоришту.“ Весна Јанковић ми је 2009. године тим поводом сведочила:

„Мравињак је говорио о распаду, о пропадању грађанске класе, грађанске породице после Другог светског рата. Појава наркоманије, важна тема у овом комаду, ишла је упоредо са моралним расулом. Читав један скуп психијатара доведен је да погледа Мравињак. Након представе организована је дискусија на којој су доминирале изјаве типа да је драма плод болесне маште. У Сарајеву, на Фестивалу малих сцена где је овај комад гостовао, замало да ме линчују. Боро Драшковић, редитељ, који је тада водио округли сто, негде при крају разговора обратио се скупу и, као последњи аргумент у моју одбрану, рекао: 'Погледајте те очи! Зар у тим очима има ишта од оног што сте пронашли у њеном комаду?'. Никад нећу да заборавим сцену у којој Боро покушава да ме спасе каменовања… Моја нова драма Солитер већ је била написана и нисам желела да спречим њен живот на сцени. Али отада, од искуства с Мравињаком за позориште не пишем…

„Имала сам велику срећу да уз мене буде уметник какав је био Плеша, право надахнуће, светлост“, говорила је Весна Јанковић. „Понекад ми се чини да данас, у позоришту, велику улогу играју рефлектори само због тога што таквих глумаца, који би својом појавом осветљавали и сцену и срце гледалишта, више нема. Плеша је деценијама светлео са сцена. А ниједна у овом граду досад, ни најмања, није понела његово име, нити је написана ваљана књига о Плеши.“

Опроштај од ЈДП-а

Као глумци, Светлана Бојковић и Бранко су последњи пут заједно играли на сцени ЈДП у представи Три сестре. Премијера је била 18. децембра 1981. године:

„Био је то његов опроштај од Југословенског драмског. Када је дошао као гост из Лењинграда, редитељ Георгиј Александрович Товстаногов није знао никога од наших глумаца осим Плешу. Гледао га је као младог када је Бранко играо Алексу Дундића у истоименом филму. И тражио је да му Вершињина игра Плеша. Иако је већ био у годинама, могао је да се монтира и да одлично одигра Вершињина. Ја сам тада уживала гледајући га како ствара улогу. Никада до тада, а ни после, нисам видела архитектуру стварања улоге као код њега. Нажалост, та представа је играна само 28 пута, скинуо ју је Љуба Тадић јер га мрзело да игра даље. А и чаршија је лоше примила.

Мислим да је Плеша велики део свог живота био незадовољан јер га, сем правих великих уметника, углавном нису разумели. Ни довољно прихватили. Он је био категорија за себе, нисте могли ни с ким да га поредите.“

Још једном је Светлана Бојковић играла код Плеше као редитеља у комаду Едуарда де Филипа Филомена Мартурано, на сцени Атељеа 212. Премијера је била 16. јула 1993. године, последњи пут је играна 10. марта 1998. године. Представа је имала велики успех, а поред ње сјајне улоге су остварили Анита Манчић и Драган Николић:

„Тај рад са Плешом у овој представи је за мене био јако користан, истресао ме је из гаћа. Тражио је да у потпуној еуфорији прелазим брзим ходом од једног до другог краја позорнице, да изговарам свој жестоки монолог. Викала сам да не могу, он је одговарао да морам и остало ми је да набијам кондицију и радим како је тражио. Када сам пре две године гледала снимак на телевизији, видела сам колико је било смислено све што је тражио од мене. И сваки пут кад би ме зауставио, родило се нешто ново што сам разумела и прихватила. Кад урадим то због чега ме је зауставио, осетим колико је то добро, духовито, осетим неки нови простор, нешто прође кроз мене.“

Попут Светлане, и Воја Брајовић памти свој рад са Плешом који се не заборавља:

„Била је то представа Паклена машина Жана Коктоа, редитељски изузетно постављена. Играли смо Гојко Шантић, Миша Јанкетић, Љиљана Крстић, Радмила Андрић... а Плеша је играо Тиресију. То је била прича о Едипу Жана Коктоа, премијерно изведена у марту 1970. године. Никада нећу заборавити његову мирноћу и благост у раду. Пре свих базена који су појавили у позоришту, Плеша је за ову представу имао базен на сцени у којем су били вода и такозвани суви лед. То ми је остало у уверењу као једна од најбољих режија у Театру 'Бојан Ступица'.“

Тарелкинова смрт

Осам месеци је, са паузама и разним проблемима за које је и сам био одговоран, Бранко 1973. радио представу Весели дани или Тарелкинова смрт, а онда је она тријумфовала на Фестивалу малих сцена у Сарајеву, коме је после тога у назив додато и „експерименталних“ сцена. Победила је и на Битефу, а Бранко Плеша је у разговору са босанско-херцеговачким редитељем Ратком Орозовићем објаснио свој редитељски избор овог текста Александра Сухово Кобилина из 19. века:

„Пожелео сам текст који ће пружити могућност мом позоришту да се побуни против представа без ризика. Свака представа је ризик, али знам да постоје већ испитани путеви како се теоретски ризик претвара у практични успех. Одабрао сам тако, по Питеру Бруку, живо позориште, које се тиче гледаоца, које му не дозвољава да у плишаној фотељи ужива, него да га узбуђује и узнемирава.“

Поводом победе ове представе на Битефу, у октобру 1974. је Даници Радовић сведочио: „Са Тарелкином сам истински желео да акцентујем незадовољство постојећим, како их називате, позоришним култовима. Да акцентујем потребу за проветравањем. Овај посао који смо обавили, да апстрахујем његову вредност, био је важан у радном смислу. Показао је да у представи мора сваки шраф бити дотеран до краја, да мора крајње прецизно функционисати.“

Воја Брајовић је био у екипи која је радила чувеног Тарелкина. Али:

„Десило се да сам добио други посао, снимање Отписаних, и изашао сам из поделе. Мало је рећи да сам био фасциниран том представом. Говорили су да је то по угледу на Мејерхољда и шта све не, а ја сам то видео као врхунски доживљај какав су пружале ретке представе на Битефу тих година. Мислим да је та Плешина режија отворила пут великим редитељима као што су потом били Дејан Мијач, Унковски, Егон Савин...“

А како је изгледао дан премијере, описао је тадашњи управник ЈДП-а Милан Ђоковић у тексту „Искушења једне велике представе“, у Театрону бр. 4 из 1992. године:

„Најзад, после свих перипетија, премијера Тарелкина 26. октобра 1973. године. Пре подне изненадни позив из Градске скупштине. Договор о обезбеђењу против могућих диверзија поводом компликација у израелско-египатском рату који пламти... А у позоришту изненађење. Млади Бобан Ђурић, који се врло истакао у Мистер Долару, и у Тарелкину игра велику улогу, разболео се. Одвели смо га на клинику професору Душану Цвејићу, оториноларингологу и певачу... А ја сам претходно позван на ручак у част рођендана Милоша Црњанског. Пријатељи смо. Често се виђамо. Како да се извиним... Врло је расположен. Лепо друштво око стола. Васко Попа чита своју песму поводом рођендана. Ја само мислим хоће ли Бобан моћи вечерас да проговори.

Увече празна места политичара који седе на састанцима поводом кризе на Блиском истоку. Попуњавају их глумци... Један шапат иза мене неком повери да ово могу бити друге Тикве. Алузија јасна, а представа тече. И осваја људе. Све више. На крају, дуги, снажни аплаузи... Објективни историчар мораће да се сложи са захвалним савременицима овог догађаја, мораће написати да је Бранко Плеша нашој позоришној култури Тарелкином дао једно од њених највећих освојења која отварају нови пут у трагању за оним што је уметности најдрагоценије, да сигурно коракне даље од постигнутог.“

Циркуска атракција и физичка акција су били дотад невиђено обележје ове представе. И тај Плешин експеримент, први пут примењен на сцени ЈДП-а и први пут у његовој каријери, оставио је велики траг у историји југословенског позоришта. Када је Слободан Ђурић трагично страдао у саобраћајној несрећи 1977. године, представа је скинута се репертоара.

Сличан успешан експеримент поновиће на овој сцени Харис Пашовић са својом представом Дозивање птица, шеснаест година касније.

Као Бора Шнајдер

Прву Стеријину награду, од укупно пет, Плеша је добио за улогу Боре у представи Александра Поповића Развојни пут Боре Шнајдера, чија премијера је била у фебруару 1967. године у Атељеу 212. Занимљив је пут којим је Бранка Петрић стигла до улоге Розике у том комаду:

„Мира Траиловић је позвала Бранка Плешу да режира комад Александра Поповића Развојни пут Боре Шнајдера. Вера Чукић добија улогу Розике, почиње да ради и излази из поделе. Ружица Сокић је замењује, почиње да ради, и излази из поделе. Дођем ја као трећа, а они већ одмакли. Бора Тодоровић ме теши да ће ми они помоћи. И јесу. Ту сам се први пут сусрела са Бранковом вештином да од текста с којим нисмо знали како бисмо га играли, направи одлично позоришно штиво. Захваљујући Плеши, тај комад је направљен тако да је могао онако добро да се игра како смо га ми изводили. Наравно, главну улогу Боре Шнајдера играо је Бранко. Била сам јако срећна што сам играла у тој подели. А онда сам остала у другом стању и заменила ме је Ружа Сокић. Бранко је тада заволео Ацу Поповића и после смо радили и његову Белу кафу. У њој је играо и Плешин син Горан.

Радећи са Бранком, схватила сам величину његове глуме – брзина, савршена дикција, показивао је у исти мах и мисао и емоцију. Имао је занат у рукама и у глави, поседовао је чудесну способност да буде велики трагичар и фантастичан комичар.“

Светлана Бојковић данас тврди:

„Плешин Бора Шнајдер је незабораван, то је ниво Питера О’Тула. Али друкчији, то је само Бранко. Њему нико није био сличан, нити је он било коме био сличан. Никога није следио, био је потпуно аутентичан.“

Сећања Весне Чипчић

Прва поратна праизведба драме Тако је морало бити Бранислава Нушића била је у Београдском драмском позоришту 9. фебруара 1986. године. Плеша је овај комад адаптирао, режирао и направио избор музике. Милош Жутић је играо Љубомира Несторовића, а Весна Чипчић његову партнерку, неодољиву Јелу. Данас се она присећа:

„Плеша је ту социјалну драму радио готово као комедију. Била је то чудесна режија у којој тече комад, нормално играмо, а онда се све заустави и као да крене мали цртани филм, коментар онога што смо одиграли. На духовит начин. За мене је то искуство са Плешом било магистеријум глуме. Први пут сам с неким редитељем тако озбиљно радила. Са том представом, нажалост, нисмо учествовали на Стеријином позорју, већ смо је играли на крају Позорја, у част награђених. Жалили смо због те представе јер знам да смо је добро играли, али тада сам схватила да постоје неке закулисне ствари које одлучују о успеху представе. Оно што је истина, а то су други бележили и на то ме је пред крај живота подсетио Миша Жутић, јесте да смо нас двоје у сцени која траје три минута имали 14 аплауза на отвореној сцени!

После тога сам била госпођа Форд у његовој режији Шекспировог комада Веселе жене Виндзорске, премијера је била у ЈДП-у почетком јануара 1993. године. Тада сам видела да у овом позоришту није владало неко нарочито расположење према Плеши. Тачније, постојало је јасно признавање његове глумачке и редитељске величине, и недвосмислено оспоравање његовог дела. Представа је одлично пролазила код публике, а кад сам остала у другом стању Плеша и ја смо нашли замену. Међутим, после месец дана смо сазнали да је сценографија Веселих жена Виндзорских раскупусана. Био је то потпуно неприродан крај ове представе.“

Весна Чипчић је још једанпут радила са Плешом као редитељем у три једночинке Пеције Петровића под називом Враг не спава, које су премијерно изведене крајем октобра 1998. године на сцени БДП-а:

„Ту представу смо радили шест месеци, јер је Плеша био перфекциониста, за њега је био важан сваки детаљ. Колико је био захтеван тражећи од глумца, толико је он нудио глумцу. Оно што добијеш од њега је било величанствено. Ако умеш да препознаш о чему он говори. Када је публика почела да се осипа, питала сам га има ли смисла да и даље играмо Враг не спава, а он је готово запретио: 'Не долази у обзир да се отказује. Може само један да седи у публици, има да играте. Да играте као да је пуна сала!'

Нисам једина која каже да је Плеша као глумац био наш Лоренс Оливије. И вероватно је многима било превише да неко буде и тако генијалан глумац и редитељ који је тако добро знао шта хоће и то успевао да покаже. Мислим да је био сувише свој за нашу позоришну друштвену заједницу. Непоколебљив, сигуран у оно што ради.“

Ова глумица чува Плешина писма. Наиме, после сваке премијере, он је као редитељ својим глумцима писао писма: „Анализирао је сваку њихову сцену, детаљно описивао шта си урадио, шта још можеш да урадиш, шта си промашио. Био је то својеврстан подсетник који је глумац имао за убудуће.“

Од прве заједничке представе до смрти, Весна и Бранко су учвршћивали пријатељство и породично се дружили:

„Бранко и Соња би долазили код нас у нашу кућу на Дивчибарама. Последње године када су били још тамо није била изграђена Црква Светог Пантелејмона, само је био ископан темељ и пободен крст. У поноћ, пред Божић, дошли смо око крста, донели вино, запалили свеће, био је снег... једно чудесно вече. После два дана отишли смо у Лелић, у манастир Ћелије. Соњи и Бранку је то било први пут. С њим је било уживање проводити време. Увек је имао неку фину мисао и запажање, неки духовит коментар.“

Соња и Горан

Када је у Сплиту упознао Соњу, она је била некакав културни радник, а у инвалидску пензију је отишла као секретарица режије која је радила у филмовима, поред осталих Самртно пролеће, Доћи и остати, Тигар, Нож (Жике Митровића)... Била је ауторитет у кући, Бранко и син Горан су јој беспоговорно повлађивали.

Горан је био талентован за музику, лепо је певао, свирао гитару, растао са клавиром у кући, а остаће енигма да ли је он стварно желео да студира глуму или је то била Соњина жеља да наследи оца на сцени. Положио је пријемни у Загребу, а спремао га је Љуба Тадић, тада близак Бранков пријатељ с којим ће после Три сестре прекинути дружење. Више се нису ни јављали један другом. Плеша је говорио да је Горан отишао у Загреб да студира како би био далеко од Београда и како га не би пратила очева сенка. А Горан је с дозом цинизма додавао како му од родитеља Хрвата и припада да студира у Загребу, где је становао код бабе, Соњине мајке. Играо је углавном у неколико очевих представа, једва са пролазном оценом. И снимио двадесетак улога у телевизијских филмовима и серијама. Углавном епизодних.

Бранко и Соња су у заједничком интервјуу у ТВ Новостима из јула 1980. године, с поносом говорили како је њихов син недавно примљен у Савез комуниста Југославије, што је посебно обрадовало Соњу. „Мајка је то сентиментално примила јер је као цуретак била учесник рата“, објаснио је Плеша.

Горан је био депресиван и несрећан и за очева живота, а после Бранкове смрти поживео је непуних шест година. Тражио је помоћ лекара у Палмотићевој улици и понављао: „Ја сам само хтео да се бавим музиком, а она је хтела ово друго!“

Деведесете

Глумац Радослав Рале Миленковић је сигурно био једна од најбољих студената који су завршили глуму на новосадској Академији код Бранка Плеше. Био му је захвалан за све што је научио од њега. У интервјуу објављеном у Времену 2014. године говорио је:

„Бранко Плеша – тај Пикасо југословенске глуме – најзначајнији је човек нашег театра кога сам упознао, с којим сам имао прилику да разговарам, да радим, да глумим и режирам. Срећан сам јер сам 'трајно обележен' чињеницом што сам био његов ђак… Био је сјајан човек у сваком погледу.“

На примедбу новинарке Тамаре Никчевић да је Плеша почетком деведесетих имао и своје не баш сјајне тренутке, Миленковић одговара:

„Бранко Плеша је био Хрват. Бранимир Вјенцеслав Плеша, рођен 6. марта 1926. у Кисељаку. Сигуран сам да никада никога није позвао у рат, нити га је дискриминисао због националне или верске припадности; никада није оправдао било какав злочин или заступао нешто само због тога што је српско или хрватско. Био је против рата, што доказује и његов говор на отварању Стеријиног позорја. Е, сада, јесте невероватно то како су Бранко Плеша или, на пример, Стево Жигон – као Хрват и Словенац – у једном моменту изабрали да буду српски националисти. Што, уосталом, нису ни крили. Иако ни један ни други нису од тога имали било какве користи. Само штету! Верујем да је Плеша то чинио из неког свог уверења, из заблуде невероватне за човека тих способности, тог талента и тог образовања. Али, право је великих људи и уметника да буду оно што хоће… У сваком случају, Бранко Плеша један је од највећих и најважнијих уметника које је Југославија икада имала.“

Тај чувени говор који је Бранко Плеша одржао отварајући Стеријино позорје 1995. године, почињао је овако:

„Нека је слава 40. јубиларном Стеријином позорју. Одржаће се у петој години Калварије српског народа. Биће, као и претходне четири године, као пркосно тињање пламичка вечног Позоришта, у време док се српски народ западно од Дрине, као и 1941. године, на својој прадедовској земљи, земљи својих гробова и прадедова, бори за голи опстанак на вековним огњиштима, против истих усташких постројби и ханџар-дивизија, али сада жестоко наоружаних са Запада и од источног муслиманског фундаментализма. Бори се конституционални народ две Југославије за једнако право на самоопредељење, да после сецесије не остане у шест држава него у једној, својој.“

Воја Брајовић је, као и Светлана Бојковић, присуствовао Плешином жестоком навијању за власт деведесетих, за гласну подршку Слободану Милошевићу и Војиславу Шешељу. Брајовић данас каже:

„Плешино понашање почетком деведесетих, као и понашање Стеве Жигона, тумачио бих као борбу једног Хрвата и једног Словенца за заједништво. Мислим да је њихова борба за национални интерес Срба и Србије била борба за очување заједништва.“

Болест и смрт

Године 2001, драматург Радомир Путник, тада на месту Уредника уметничког програма РТС-а, забележио је и објавио један од последњих разговора са Плешом:

– Овде Бранко Плеша. Имам малу молбу, Радомире.

– Реците Бранко.

– Можете ли нешто учинити за мене? Знате, било је неких реприза на телевизији за које потражујем хонорар. Не бих вас тиме оптерећивао, али новац ми је неопходан ради лекова. Знате, имам рак, а лекови су скупи.

– Забога, Бранко, какав рак?

– Напредан, брзо напредује... Ха, ха, ха! Ето, ако можете, учините нешто.

– Учинићу, разуме се.

– Не, не брините Радомире, није то ништа. Имам пред собом још пар месеци, ха, ха, ха.

Таквог Бранка пред крај живота памте многи који су га сретали и којима је саопштавао да има карцином и да му је још мало остало. Уз осмех, који је другима стварао грч у стомаку. Једном сам у Атељеу 212 присуствовала таквој сцени. Воја Брајовић такође.

Када му је пред сам крај у кући позлило, Соња је јавила Весни Чипчић, она је позвала хитну помоћ и села у кола да што пре стигне до њихове куће у Кошутњаку, поред Голфа:

„Сећам се, у колима хитне помоћи била су двојица младих рмпалија који су га ставили на носила. Бранко је тражио чешаљ да се очешља, уз коментар: 'Не можете господина глумца тако носити!' Како је замахнуо чешљем, пао је главом на носило. Али је успео, онако шеретски, што је личило на њега, да каже: 'Само велике глумце овако носе!' Лежао је на Онкологији, ту је и преминуо, а ја сам му једног дана донела корпу у којој су биле сармице од зеља, које је волео. Успео је да се насмеши и слабим гласом каже: 'Стигла Црвенкапа код деке!'

Често ме питају да ли имам неки аманет пред премијеру, пред неку важну представу. Ја имам само један одговор: увек се, на неки начин, обратим Плеши. Заувек сам му захвална као једном од својих највећих учитеља. Професионалних и животних. Једном приликом ми је поклонио бели шал који нисам носила, чувала сам га. И када је мој син, редитељ Иван Вања, имао своју прву премијеру, поклонила сам му га.“

Бранко Плеша преминуо је 9. јуна 2001. године. Оставио је захтев да буде испраћен у кругу породице. Поред сина Горана и супруге Соње, у тај круг породице позвани су глумица Марија Црнобори, професор и театролог др Петар Марјановић са супругом Љубом, Весна Чипчић и њен супруг, глумац Александар Саша Алач. Сахрањен је на Топчидерском гробљу. Весна Чипчић је упамтила:

„Марија Црнобори нам је одржала лекцију на тему одласка, тако да нико од нас није смео да плаче.“

И даље: прве табле објавио је 1965. године, а следеће започео сарадњу са сценаристом Мишелом Грегом, с којим је створио две култне стрип серије. Прва је о Бернарду Принсу, бившем полицајцу Интерпола који на броду „Корморан“ језди светом са својим пријатељима. Други серијал је „Команча“, вестерн са јунацима који су били ближи ликовима из вестерна Сема Пекинпоа него оних са Џоном Вејном у главној улози.

Године 1977. почео је по сопственом сценарију да црта „Џеремају“, „постапокалиптичну сагу о преживелима у разореном свету“ која је потрајала до октобра 2025. године и доживела планетарни успех. 

Поред ових, нацртао је серијал „Торњеви Боа-Морија“, средњевековну сагу чији су утицај и успех поредили са оним који је имао роман „Име руже“ Умберта Ека, и низ других култних албума – међу којима и „Сарајево Танго“ о рату у Југославији. Године 2016. године добио је најпрестижније признање у свету стрипа, „Grand Prix“ на најважнијој светској смотри стрипа у француском граду Ангулему. 

Улога стрипова општем образовању

И све је то тачно, али је прича о Херману шира и дубља од пуког набрајања наведених података, и сигурно би сваки страсни љубитељ стрипа могао да исприча своју причу о томе шта су му „девета уметност“ и Херман у њој значили у животу.

Моја, на пример, почиње још крајем шездесетих година прошлог века, када су у одрастању и образовању подједнако важну улогу имале књиге, музика, филмови и стрипови. У земљи размахане и ка целом свету отворене културе свега тога је било у изобиљу. Родна кућа у Чачку одувек је била пуна „Микија“ и „Микијевих алманаха“ које је отац, железничар, доносио повремено из магацина станице у Чачку, где се у камионе претоварала ремитенда и одвозила у Горњи Милановац, седиште легендарне, caдa покојне издавачке куће „Дечје новине“.

Негде у петој години сам се, самостално, описменио уз Микија, Шиљу и Пају упијајући много тога што ме касније гурало неким чудним стазама. Ко зна зашто ме је копкало шта значи када изнервирани Баја Патак, пошто сазна да су његову фабрику сира у Данској напале гљивице, дрекне: „Стара прича, има нешто труло у држави Данској!“, али сам тражио и распитивао се све док нисам сазнао да су то речи извесног данског принца, коме је то у уста ставио извесни Шекспир. Нисам знао шта је тај Хиндукуш по коме су Паја и Баја тражили снежног човека, али је толико магично звучало да се нисам смирио док, много касније, нисам видео и омирисао тај Хиндукуш. 

Моје прве сумње у исправност одлука државне власти појавиле су се када сам почетком седамдесетих у поподневним вестима Радио Београда, после извештаја о броју погинулих у Вијетнамском рату, чуо да су неки стрипови опорезовани као шунд-литература. Шта то заиста значи схватио сам сутрадан испред киоска, када су ми услед великог поскупљења, а танког буџета, постали недостижни геније зла Дијаболик и први објекат наших дечачких еротских маштарија, увек разголићена свемирска хероина Барбарела.

Развојни пут дечака из Чачка

Од Дизнијевих ликова и Супермена пут је логично водио ка јунацима „Лунов магнус стрипа“, „Златне серије“ и инима. Наравно да су Командант Марк, Блаф, Жалосна Сова, Загор Те-Неј – Дух са Секиром и Чико, Тајанствени Алан (Блек Стена је дошао мало касније), баш као и Принц Валијант и безброј других били важан део живота, но како се расло учило се и да свет није тако бајковит да би га насељавали само црно-бели ликови бескрајно добрих и поштених трапера, витезова итсл, и ружни и зли црвени мундири.

Па су пажњу почели да привлаче анђели гаравог лика исконски праведни, али и грешни, са правим биографијама, који су расли у неким мукама и по неким забитима и периферијама налик тада још увек блатњавој чачанској Алваџиници, попут Модести Блејз, Вилија Гервина, „ђаволског поручника“ Мек Која кога је Палакиос цртао потезима Ван Гога (и цртеж је постао нешто што се запажало када се читају стрипови!), налик Туку, Ли Ван Клифу и Клинту Иствуду из шпагети вестерна Серђа Леонеа, који су заменили помало бескрвне Џона Вејна и Герија Купера (уз сво поштовање).

И Кен Паркер који је у ствари био Роберт Редфорд из Полаковог филма „Џеремаја Џонсон“ (ено их обојице и у недовршеном, постхумно објављеном роману Бекима Сејрановића „Chinook“).

Укратко, неки ликови са којима је било лако поистоветити се и сањати да је могуће живети као и они.

Астерикс, Обеликс, Талични Том, Умпах-Пах, Хогар Страшни, Гиџа Јагуриџа део су приче у којој се учило сјајном, али незлобивом хумору који би данас сигурно био забрањен због екстремне политичке некоректности.

Нека извину непоменути, било их је много.

Улога Хермана у општем образовању

Не могу тачно да се сетим када је тачно Херман упловио у тај свет, али знам да је упловио кроз Бернарда Принса и његове сапутнике са „Корморана“. Није Бернард био поменути анђео гаравог лика, ни његови пријатељи, али је био жив, много живљи од Рипа Кирбија, и имао је нешто, неку харизму коју је тешко дефинисати. И био је сјајно цртан, чак и дечачко око је могло да препозна руку мајстора.

Баш као и црвенокоси Ред Даст, митски херој Дивљег запада, истовремено и Шејн и Вајат Ерп и Док Холидеј Френка Ларамија, неописиво жив. Баш као и Команча, и сви око њих заједно налик оним људима из Пекинпоове „Дивље хорде“ и „Пет Гарета и Билија Кида“.

Цветало је хиљаду цветова, излазили су „Стрипотека“, „Екс алманах“, „Супер екс“, „Спунк“, заборавио сам како се зваше неко издање ширине једне шлајфне, али из свих њих сам исецао и скупљао епизоде „Команче“, реконструишући епизоде од почетка серијала.

Већ се момчило када сам у лето 1979. у „Стрип арту“ видео прву епизоду „Џеремаје“, који је померио границе до тада познатог стриповског света. Добро, нешто раније је земљотрес који и данас траје био када сам срео Корта Малтезеа, Астера Блистока и неке друге, али то је посебна прича.

Први број „Џеремаје“

У многобројним текстовима посвећеним Херману може се прочитати како је он средином седамдесетих осетио да је дуга и сјајна сарадња са сценаристом Грегом – из које су настали „Бернард Принс“ и „Команча“ – пришла свом стваралачком крају, и како је пожелео да створи „нешто своје“, стрип у коме ће бити и цртач и сценариста.

Тако се 1979. родио „Џеремаја“.

У прва четири кадра на првој страни прве епизоде, без иједне једине изговорене речи, сумиран је сумрак једне цивилизације који непријатно подсећа на садашњост. У првом кадру су само пароле подигнуте на узаврелим улицама на којима пише: „Цивилизација је у опасности!“, „Сједињене Државе белцима!“, „42% популације је црно!“, „Црна снага – одмах!“; у другом су људи који се по улицама туку једни с другима са неописивом мржњом на лицима и тенкови и авиони у пожару који све гута; у трећем слика спржене и уништене земље без људи; у четвртом слика те исте, али озеленеле земље по којој трава прекрива остатке уништавања, још увек без људи.

На следећој страници из земље излази меркат и њуши ваздух, неки људи се у сумрак враћају у своју од дрвета направљену тврђаву у којој се ноћу крију од страшне стварности. Изван тврђаве остаје младић по имену Џеремаја, леп као Аполон, жељан да види какав је свет од кога се његови суграђани крију. Среће Курдија Мелоја који по стварности крстари са шлемом у који је затакнута перушка, пиштољем за појасом, вечитом цигаретом у устима и растегљивим моралним принципима неопходним да би се у таквом свету преживело.

Џеремаја и Курди наставили су заједно да лутају по том постапокалиптичном свету следеће 43 године у 42 епизоде.

„Кад узмем у руке неки Херманов албум, често помислим: Па ово је филм!“, рекао је својевремено Роман Полански пошто је прочитао „Џеремају“. Не случајно, недуго после објављивање прве епизоде стрипа снимљен је култни филм „Mad Max“ у коме се прославио Мел Гибсон крстарећи хермановским крајолицима. 

Херман и Југославија

На чудан начин се испреплела судбина „Џеремаје“ и једног света који је десетак година после објављивања прве епизоде неславно нестао. Крајем седамдесетих je у Сарајеву Ервин Рустемагић, тада још тинејџер, подизао из пепела посрнули магазин „Стрип арт“. Способан какав је био, упознао је много важних људи из света стрипа, између осталих и Хермана (касније му је постао и менаџер), па је тако његов „Стрип арт“ међу првима у Европи и свету објављивао сваку нову епизоду „Џеремаје“. Неким тинејџерима у Чачку и широм Југославије који су „Стрип Арт“ куповали и разрогачених очију гутали „Џеремају“, то није деловало као нешто необично.

Када је 1984. прострујала вест да Херман црта нови стрип са средњевековном тематиком под насловом „Торњеви Боа-Морија“, „Стрип Арт“ је објавио да ће, упоредо са светском премијером, албум у колору бити објављен и код нас, а да ће првих сто претплатника добити пропагандни постер са Хермановим потписом.

Од детињства сам скупље примерке стрипова, попут „Астериксовог забавника“ у издању новосадског „Форума“, у пластичним корицама и пуном колору, куповао „попола“ са најбољим другом Рајом. Важно је било да се прочита, не код кога ће примерци остати. Тако смо, свеже пристигли из војске, одлучили да „попола“ купимо и „Торњеве Боа-Морија“. Били смо међу првих сто претплатника, и добили смо и постер са Хермановим потписом.

После нас је живот однео на различите стране, мало ме и данас гризе савест што су сви „Астериксови забавници“, као и први албум „Торњева Боа-Морија“, остали код мене, али је постер остао код њега, ваљда је још читав, увек заборавим да га то питам када се чујемо.

Сарајево и Југославија су после златних стриповских и осталих година утонули у апокалипсу. Херман је југословенским ратовима посветио стрип албум „Сарајево Танго“. У њему се помиње и Карим Заимовић, близак сарадник Ервина Рустемагића на стрип и културној сцени Сарајева, кога је убио гелер гранате 13. августа 1995, током опсаде града. Имао је 24 године.

Не живе ни Сарајево ни остаци Југославије постапокалиптично доба из „Џеремаје“, мада има неких елемената, а ни остатак света не заостаје у овом тренутку много. Али има наде и живота, ено их у уметности и Хермановим стриповима. И у сећањима.

Има их и у животу, какав год сада изгледао.

Последње зимске вечери 2026. КК Паризу је гостовао КК Партизан. Нико боље од Боже Копривице не би написао путопис од Кишовог стана до Адидас арене, тих непун сат лагане шетње, путопис у који би стало све: од поезије од музике, од лопте до трагедије, од зиме до пролећа, од живота до смрти.

Киш, Борхес, Копривица

Божо је био као време, Божо је као време: ако знаш ко је, знаш, ако не знаш, џаба ти је објашњавати. Он је успео да му у најкраћу могућу биографију, ону са надгробника, са крста, из читуље, стане све и не стане ништа: Никшић 1950. - Београд 2026. Година која сече двадесети век напола и прва година друге четвртине двадесет и првог, главни град севера Црне Горе и Старе Херцеговине и главни град Србије и Југославије.

Вршњак Ен Карсон, Тома Петија, Шантал Акерман и Џона Сејлса, рођен у години у којој је Хемингвеј објавио „Преко реке и у шуму“, а Октавио Паз „Лавиринт самоће“, години у којој је Били Вајлдер снимио „Сансет Булевар“, у којој је Мерилин Монро блеснула у Хјустоновој „Џунгли на асфалту“, години „Рашомона“ и „Све о Еви“, година „Острва с благом“ и „Рио Грандеа“.

Онда, што је Божи, да се не лажемо, можда било и најважније, година Светског првенства у фудбалу, одржаног у Бразилу, оног с највећим изненађењем у финалу свих времена, оног кад је мали Уругвај победио фаворизованог домаћина. Југословенски шампион је био Хајдук, у једној јединој сезони у историји југословенског клупског фудбала да је неки тим освојио титулу без изгубљеног меча. Ипак, фудбал се игра због голова, а најбољи стрелац је био Марко Валок из Партизана.

Годишња доба живота

Како је рођен претпоследњег дана зиме 1950, своје прво Светско првенство пратио је ембрионално, а двадесето ће, ево, да прати попут Рикарда Реиша из Сарамаговог романа. Он би знао на шта мислим.

Рођендан је делио са Мбапеом и Жоржињом. Дође човеку да поверује у хороскоп. Има логике да се Божо родио уочи зимског солстиција, уочи тренутка кад дан почиње да бива дужи, уочи датума кад људи, откад знају за себе и за време, прослављају победу живота. Има симболике, чини ми се, у томе да је умро на први дан пролећа. А можда сам само човек који због властите људске природе опсесивно тражи смисао. Има она песмица из романа Курта Вонегата која би могла овако да се преведе:

Тигар мора да лови, птица да лети довек,
Зашто, зашто и зашто, мора да се пита човек.
Тигар мора да спава, птица да слети да уме,
А човек опет мора да се убеди да разуме.

Божо је волео поезију и ценио је превођење поезије. То је била једна од ствари која нас је повезивала. Упознао сам га с пролећа 2005. Дотад сам га знао по писању и по чувењу. Ако је неко међу људима које сам знао остварио ону Вајлдову да у дело уложи таленат, а генијалност у живот, то је био Божо. Знао је да воли и да се диви, што ваљда једно без другог не иде. И знао је да артикулише зашто нешто воли и зашто се нечему или некоме диви. Мало ко је лепше писао о Кишу, Борхесу и Марадони, о књижевности и фудбалу, о поезији и Партизану.

Таленти

Дени де Ружмон је говорио да су најбољи писци они који су због нечега одустали од неког другог талента. Божо је био геније живота јер није досегао врхунце као фудбалер и као глумац, а могао је бити и једно и друго. Дивио се играчима и глумцима, знао је да је фудбал – игра.

Волео је позориште, волео је глумце и глумци су волели њега. Памтим чудесну промоцију Божине књиге „Само богови могу обећати“ одржану у Павиљону Вељковић („Код Борке“, како би рекао Божо) 2014. године, мало пре још једног Светског првенства у Бразилу. Био је то можда и последњи јавни догађај на коме се појавио Бора Тодоровић.

За вест о Божиној смрти сам чуо, и нека ми онај који ми је јавио не дâ да лажем, на Земунском кеју, преко пута небодера на чијој фасади су исцртани ликови Бате Стојковића и Боре Тодоровића. И док идем од Земуна обалом Дунава ка Новом Београду и даље не могу да се навикнем да више нема Хотела Југославија, да нема Југославије, да нема Југе. И мада су Југославију сахрањивали са многим великим Југословенима који су умрли пре ње, као никад ми се чини да она одлази управо с Божом. Он је био Југословен без фиге у џепу, из срца и до краја. О то су се покушавали гребати и разни недостојни калкуланти. Божи то није сметало и није с њега скидало ни трун сјаја.

Да парафразирам Бориса Будена о Модести Блејз, био је аматер, онај који воли и био је херој који од других прави хероје. Написао сам пре двадесетак година књижицу заиграних сонета који су требали да буду враћање симболичких дугова људима који су ми важни, као у парафрази оне Браунингове коју је волео баш Борхес: „Here and here did England help me“. Неки људи су ми негде помогли. Једини из књиге кога сам лично знао, био је Божо. Књига се звала „Хероји“.

Булевар Револуције

Нисам тигар, нисам птица, па се правим да разумем и да ми је логично да ипак и даље постоји Хотел Југославија и да од свих места постоји баш у Никшићу, у улици Данила Бојовића бб. Човек по коме се улица зове је био партизан, учесник НОБ-а, народни херој, рођен у Кути код Никшића, погинуо у околини Никшића. Погинуо је борећи се против жандарма и четника који су њега и групу партизана опколили. Све је могло да буде осим да га ухвате живог. Био је март месец.

Пре рата је Бојовић студирао на београдском Правном факултету. Мада је погинуо седам година пре Божиног рођења, на Балкану из визије Милча Манчевског њих двојца шетају скупа по Булевару револуције, два дрчна Црногорца, живи примери чојства и јунаштва, бране друге од себе, себе од других, али и друге од других.

Божо је бранио своје другове и мртве и живе, и Данила и Синана. И отишао је за многима с којима је био близак, за Мијом Раичевићем, рецимо. Остали су Дуле и Синан, остале су Јована и Ивана које је извео на пут живота.

Деца и млади су му били линк са популарном културом. У том контексту, немогуће је не нотирати суседност његове смрти са смрћу Чака Нориса. Није у тој паралели толико реч о стварном Норису, колико о легенди о њему. Али шта да се ради кад је тако: Чак Норис је могао све, али није могао да надживи Божу Копривицу, макар за тај један дан живота.

Покушавам да бежим од личног и сентименталног. Божо је знао да буде личан, а да не буде сентименталан. И у писању је волео дупли пас, волео је волеј и слух. Кад је писао књигу уочи Светског првенства 2010, звао ме је да напишем текстове о Анрију и Робињу. Нема књижевне награде која би човека тако испунила. Знао је да персира да то звучи интимније од сваког „тикања“. Његово „капирате“ се римовало са оним „наставите“ из Кишовог „Пешчаника“.

И кад мислим на Божу данас, мислим на једну летњу кишу, на тенду испред Мажестика и на његов дубоки глас и причу од које се мрзнеш на плус тридесет и кусур. А онда мислим на Сарајево, давне дане кад телефони нису били паметни, како ручамо у једном пасажу у Титовој, у ресторану „Тавола“, а он ми диктира број Дулета Вујошевића да му пошаљем поруку, Дуле је се Партизаном у Шпанији, од поруке зависи победа, Партизан је победио.

Дневник дервиша

Божо је, наравно, знао за ону Пастернакову да се поезија састоји из онога да се блиске и познате ствари учине далеким и непознатим, а далеке и непознате блиским  и познатим. И знао је да прави духовите афористичне поенте.

О Кишу практично није могао да пише, а да не помене како је овај боловао од неизлечиве младости. Божо је пак увек бивао огрнут непобедивим животом. Не могу да се тога не сећам ни у дану његове смрти. Знао је да се игра са чувеним, скоро излизаним цитатима, па да нам се они укажу у оној својој оригиналној лепоти.

Волео је Црњанског и Селимовића, и због писања и јер су играли фудбал. Волео је „Дневник о Чарнојевићу“ и „Дервиш и смрт“. Први почиње са „Јесен, и живот без смисла“, уз крај потоњег стоји: „Јер, смрт је бесмисао, као и живот“. Ова „рима“ Божи не би побегла. Али не би стало на тој рими. Јер ако има јесени, има и пролећа. Ако има смрти, има и живота.

Пролеће, и само живот има смисла.

Пролеће, живот. (Као „Башта, пепео“).

Пролеће живот (презент, да не кажем симпл презент тенс).

Пролеће живот (аорист, читати с црногорским акцентом).

Пролеће је, Божо, и само живот има смисла.

P. S: Последње зимске ноћи 2026, у Адидас Арени, у осамнаестоm арондисману, у кварту Ла Шапел, на Булевару Неј, Партизан је, неочекивано, победио домаћина резултатом 90:81. Десет кључних поена, поена који су направили разлику између пораза и победе, постигао је Божо Копривица.

Многи се подсмевају тврдњама да је Чак Норис рођен у селу Лугови у близини Чачка и да је тамо провео детињство, а да је надимак „Чак“ добио у школи када се доселио у Оклахому, јер је говорио: „Ја сам из Чачка“, што је Американцима била тешка реч за изговор, па су је скратили, али да је то истина може да посведочи потписник ових редова.

Када сам са 12 година у биоскопу „Праг“ у периферијском чачанском насељу Алваџиница гледао филм на На змајевом путу, у коме је Норис глумио са Брусом Лијем, Чак нам се после борбе са Брусом обратио и са екрана се захвалио својим земљацима на аплаузу и подршци.

Да је Чак Норис заиста умро, то би значило да су сви људи смртни, што не може бити истина. Јер, једино Чак може да уведе Србију у Европску унију, а то се не може десити пре Страшног суда.

Сетио сам се веселе сиротиње напуљске. У Напуљу и беда има своју поезију. Кад год бих залутао у предграђа пуна њихове деце, слушао бих песме и свађе, љубави и мржње, псовке и поздраве и много сличних ствари које имају и богаташи.

После десетак минута проведених на напуљској улици покривеној испраним и олињалим вешом, као заставама свих својих дана, увек сам помишљао да ће ми неко прићи и натерати ме да купим улазницу као на каквој представи. 

Видео сам јерменску сиротињу по Леванту. Она у својим ритама има довољно епидемија за читав један континент.

Колико је сиромаха каирских и дамашких који својим стражњицама утиру тепихе по џамијама и градске травњаке!

У логору Палестинаца од беде не види се човек.

Можда су ови јадници у компликованом и нељудском речнику политике престали одавно и бити сиромаси. Можда су постали политички аргумент, дипломатска бусија, трик у пословнику и тачка дневног реда на седницама међународних форума и ћаскања и чапраз-дивана.“

Ови редови су мирне душе могли бити исписани и данас, али се налазе у књизи „Писма из Азије“ Зуке Џумхура, објављеној 1973. године. У њој су скупљене Зукове приче са његових вишегодишњих путовања по крајевима чија сама имена звуче као да су из измаштаних светова – по Хеџасу на западу Саудијске Арабије, у коме су Мека, Медина и Џеда, Машрику, како Арапи зову Блиски Исток, Аријани, земљи древних Аријеваца, некадашњој Персији а данашњем Ирану и Авганистану.

Књига је препуна Џумхурових цртежа по чијим ивицама су често његови записи, а на тим цртежима читав тај Исток дише, опојно мирише, базди, са њих се чује какофонија гласова и звукова, или се шире тишина и мир, а људи само што не проговоре.

Безброј је путописа исписано на свим светским језицима, али ретки су и драгоцени они који се, попут „Писама из Азије“, истовремено читају, гледају, слушају, миришу, који читаоца мењају и вуку да читавог живота тражи места и стазе којима је писац прошао, па макар се неке од земаља које је Зуко описао, попут Авганистана, неповратно промениле.

Хеџас и Машрик

„Писма из Азије“ почињу речима: „Возимо се ауто стопом... Путеви господњи су асфалтирани“. Касније Зуко каже: „Има земаља у које не треба ићи са коферима. Има крајева света у које треба отпутовати са џаком и са бисагама. Једно искуство више, једна предрасуда мање“.

Зуко се, као путник племенитог кова, кретао кроз те светове упијајући их свим чулима, од сиротињских буџака и бувљих пијаца до баснословног хотела „Шах Абас“ у Исфахану. Није журио нигде, време је мерио „цигар-дуваном хода“.

Сликао је и речима. Када би написао: „Сунце напада људе....Небеса даве земљу и просипају жар по мутном видику. Камен се распада и пршти, и све се претвара у пепео. На почетку и на крају сваке приче о Арабији стоји пустош и ништавило... Сунце се разбило као жуманце на бескрајном платну усијаног песка. Испратио сам га псовкама недостојним човека“, пред очима је слика „сатанског пејзажа арабљанских брегова“ у јулском дану и предвечерју, и јасно је зашто су „Сунце и пустош судбина бедуина“, а „оаза у пустињи обрадује човека као тачка после дугачке и неразумљиве реченице неког гњаватора“.

Али и зашто је пустиња опчињавајућа када у сумрак све постане љубичасто и на небу се појаве звезде, „крупне и топле као пилићи“.

Описујући неког Француза који му је у Јерусалиму држао предавање о иконама, Џумхур пише: „Његово знање је било огромно и досадно“. Зуково знање је било безгранично и ненаметљиво. Дискретно се кроз целу књигу провлаче безбројне легенде и приче о религији, историји, политици светова кроз које је пролазио, заоденуте у хумор и иронију који никада не прелазе границу.

Док се креће према Џеди, камион са путницима обилази литице Џебели Рахмета:

„У камењару овога светог брда срели су се праотац Адам и прамајка Ева. Протерани из раја због неморала и учесталих крађа са приватног поседа господњег, наши несрећни прародитељи лутаху светом јалово и дуго. Одвојени и напуштени, без благослова господњег и без социјалног осигурања, потуцаху се обалама непознатих мора и океана. После двеста година одвојеног живота, још релативно млади, сретоше се на падинама Џебели Рахмета и почеше да живе невенчано. Прамајка Ева изродила је много деце. Међу њеном многобројном децом било је и криминалаца. Живот је тада у Арабији био прилично тежак, пошто још не беше пронађен петролеј.

...Неки дан сам се поклонио сенима наше прамајке Еве. Њен гроб је у Џеди и дугачак је осамдесет аршина.

Тако је записано у књигама староставним.

Њен гроб је једини споменик културе у древном приморском граду Џеди. На сва три њена турбета положио сам смерно стручак пустињске маховине.“

Но, у Џеди је на једном брду и маузолеј:

„На том славном и побожном месту Каин је убио Авеља. То је десето, можда дванаесто, место на коме се одиграла ова незаборавна библијска мелодрама. Захвално потомство подигло је на сваком месту по један достојан споменик несрећној браћи.“

Умео је Зуко да опише у неколико реченица и сав чемер и беду неког предела и људи, као када је у неком забитом селу у Антиохији у предвечерје поред њега прошао погреб:

„У пустињи је смрт обична и свакодневна ствар. Фатализам је научио ове људе да ће сви који живе умрети и да ће умрети и они који се још нису ни родили.

Нико није био узбуђен. Нико није плакао. Никога није ни било.

На погребима богаташа и угледних људи увек има нечег тривијалног.

Зажелео сам да што пре одем у Бејрут и да се вратим на обале Медитерана.

’...Рано мру на Југу.

Салома!

Салома!’“

Аријана

Лако је „на невиђено“ заволети Шираз, „свети град персијске речи“, када се прочита оно што је о њему писао Зуко:

„До Хафизовог гроба ишао сам пешке. Пролазио сам километре ружа, зумбула, катмера, перуника, јасмина и јоргована. Прешао сам најмириснију стазу света. Никада и нигде нисам видео толико птица. Дубоко у цвећу били су неки лепи павиљони у којима су биле трговине и кафанице. Шираз и не личи на обичан град. Као да у овом граду куће, улице и трговине нису најбитније и најважније одлике града. Овде је варош потпуно потиснута, скоро невидљива са својим пословима, трговином  и бригама, а у првом плану остали су само вртови, алеје, баште, градине и перивоји. Као да ова чељад и нема другог посла и брига него да гаји цвеће и слуша цвркут птица.“

Ко не би пожелео да види Исфахан, на чијем се чудесном тргу који са разлогом зову „Слика света“ налази Шахова џамија, „која је тако скупоцена и лепа као да ни сам Бог у чију је славу и величину подигнута не борави у њој сваког дана и у свакој прилици“? Исфахан на чијој реци Зајанде, која неколико километара пошто изађе из града понире у пустињу, стоји Мост тридесет три лука, грађен „од камена боје меда или жутог шећера па издалека изгледа као огроман слаткиш који вода исплаче и узалуд покушава да истопи. Ко овај мост први пут угледа помислиће да је то пространа и велика кућа коју је неки чудак и манијак подизао на води уместо на земљи. Ноћу, када се на мосту упале светиљке, и заблиста са свих страна, претвара се у велику галију која је малопре допловила из тајанствених јужних мора пуних алги, бисера и шкољки, и добрих вила, и укотвила се насред Исфахана“.

Но, Зуко поручује читаоцу и да, ако га „једног дана неки ветар, караван или ‘боинг’ нанесе у Централну Азију, оде неизоставно у Бамијан, долину великих Буда у северном Авганистану“, иако Бамијан стари Авгани зову Долина суза, будисти Кланац јецаја, а Јермени Моабдик – проклети крај.

Читалац би требало неизоставно тамо да оде јер је на путу за Бамијан, у „невиђеним пределима величанствене пустоши и дивљине... читава та панорама застрта плавим шаторским крилом неба боје најкрупнијег и најчистијег тиркиза. Вредело би прећи хиљаде и хиљаде миља и да нема ничег другог осим овог опојног плаветнила. Само овде схватићеш жељу побожних да се на крају пута са земље заувек вину у небо“.

А у Бамијану су и велике статуе Буде уклесане у стенама Хиндукуша, „усправни, витки и окренути према реци и обронцима Кохибабе“, високе 56 и 35 метара.

„…Од подножја до Будиног темена имају степенице. Туристи се пењу на главу божанства и сликају. Ја сам одбио да се Богу попнем на главу“, пише Зуко.

У стенама око кипова су хиљаде пећина у којима су некада живели будистички калуђери, а у Зуково време ту су се населили хипици „из Америке, Аустралије, Европе и Југославије“.

„Авганистанци су храбри и отмени ратници које је прошлост научила да буду неповерљиви према странцима“, пише Зуко. „Они и данас ретко и само од нужде залазе у нове делове града у којима живе странци. Међутим, хипике су примили у своју земљу као још једно пријатељско, мирно и благонаклоно племе. Томе је много допринела заједничка сумња, зазор и презир према једној уморној цивилизацији. Спремност хипика да живе на исти начин као и домаћа чељад отворила је срца ових горштака према дошљацима.“

Статуе Буде су у Зуково време биле већ оштећене, не од стране Арапа ни дивљих Џингис канових хорди, већ су их „опљачкали и унаказили ситни кокошари и протуве малих и безначајних принчева чија имена једва да је историја и забележила“. Оно што је преостало, додатно су 2001. године топовима и митраљезима унаказили талибани које ће историја, нажалост, запамтити.

Са хипицима се Зуко дружио свуда по Авганистану, мада су га понекад подозриво гледали („Можда су мислили да сам и ја један од њихових, али однекуд овамо залутао чак из деветнаестог века“). У Кабулу је упознао младића и девојку из Француске који су у Авганистану годину дана трагали за Аламутом, тврђавом легендарног Хасана Сабаха кога су крсташи прозвали Старац са планине, а његову секту Асасинима (Хашашинима) због хашиша који им је давао да би их убедио да их може увести у рај, и да због тога треба да жртвују свој живот када то од њих затражи.

Вероватно је само Зуко од свих Југословена могао да напише: „Седели смо на тлу, пушили хашиш и пили чај... Била је поноћ када смо се растали. Укрутио сам се од хашиша“, а да то буде објављено у књизи те 1973. и да баш никога због тога не ухвати напад моралне панике.

Лепота празнине

„Можда лутајући светом и останемо верни многим заблудама које је родило наше срце, али се свакога дана и с тугом растајемо од једне по једне слике коју је стварала наша машта,“ каже Џумхур. Па опет, као да те туге коју помиње код њега у ствари нема, ни када су се слике из маште неповратно промениле.

О Балку, „главном граду Бактрије, древној престоници Аријеваца  и ‘мајци свих градова’“, Зуко пише: „Ваља прећи један, па други, па трећи, па четврти, па седми бедем и ући у Балк“. Али, „у Балку нема ништа“.

Но, у Балку на неком прашњавом тргу има борбе петлова коју Зуко гледа, и сећа се како је прву такву борбу видео још као дете у читанци. Касније је открио слику Паје Јовановића на којој „стоји кршна девојка раскошних груди са тепсијом прислоњеном на обло бедро међу људинама у арнаутској ношњи окићеним кубурама, јатаганима и џефердарима, а на тлу око њихових ногу два закрвљена кокота“; после тога је десетак година лутао по истанбулским махалама и сокацима покушавајући да нађе „скривени скуп љубитеља ових необичних игара”, без успеха, јер је „истанбулски валија најстроже забранио борбе петлова претећи строгим казнама и великим глобама”.

Какав је само Зуков опис мегдана петлова које гледа у Балку и навија, а док гледа жваће неки домаћи зелени дуван помешан са кречом и корењем од јасена и „благо се дрогира“!

Није само до борбе петлова, оно поменуто „у Балку нема ништа“ код Зуке не значи стварно „нема ништа“, јер код њега у свему и свуда постоји нешто, само га треба тражити и пронаћи.

А у Балку се и Александар Македонски оженио лепом Роксаном, ћерком богатог велможе Оксиартеса. И још нешто:

„У Балку је уморан од проповеди, постова, дизентерије и потуцања по степи преминуо и Заратустра. Када бих знао где је гроб великог првосвештеника ватре, отишао бих да се поклоним његовим сенима. Када би овде било цвећа, однео бих му и букет црвених ружа. Али, срећом, нема му ни гроба, а нема ни цвећа па више нећу бити смешан самом себи пужући по гробовима великих и славних људи по свету.

У доба када је Европа живела у незнању и сујеверју, у време када су Грци били тек у повоју и када се Рим није још ни родио, са ових брежуљака Авганистана указао се духовник кога назваше Жута Камила, или Заратустра, да свету огласи потпуну човекову слободу у избору између добра и зла.

На овом тлу Жута Камила проповедала је да се човек само помоћу чисте мисли, чисте речи и чистог дела може успешно борити против зла. У Балку је последњи пут проповедао, као жарки присталица добра и противник зла – мишљу, речју, делом.

Тако је говорио Заратустра.“

Ко после свега овога не разуме зашто би требало отићи и видети Балк, „опустели и прашњави град опасан са седам обруча земљаних бедема у расулу и распадању“, можда је боље да „Писма из Азије“ и не узима у руке.

Има један Зуков запис о Јерусалиму из давних година, који би ваљало читати на почетку свих данашњих вести из Свете земље:     

„Зид пролази посред града и одваја Јевреје од Арапа. С једне стране Јерусалим Хашемитске Краљевине Јордана, с друге Јерусалим Републике Израела. Стари јеврејски зид је поделом припао Арапима, али је зато овај нови зид мржње припао подједнако и једнима и другима. Иронија историје је хтела да се тај бедем немира и зле воље подигне поред једног гроба за који су везиване толике поруке о доброј вољи и миру међу људима.“

Тако је писао и говорио Зуко Џумхур, принц ходача сивих цеста.

Исте године подигао је и у кућу у Париској 13, надомак Калемегдана, где је породици био зимски стан и Попсова адвокатска канцеларија. Та кућа била је живо средиште окупљања београдске интелектуалне омладине између два светска рата.

Фридрих Попс имао је три ћерке и сина, а као мираз својим ћеркама у виноградима је 1932. године сазидао куће, поред виле породице Ацовић у Румунској улици у коју се после рата уселио Јосип Броз. На простору некадашњег тениског игралишта Тимотијевића, које је било поприште великих тениских мечева многобројних чланова породице, саграђена је Кућа цвећа у којој се данас налази Титов гроб.

Желећи да својој деци пруже најбоље образовање, Попсови су нарочиту пажњу поклањали добрим школама и учењу језика. Олга Попс, у породици звана Бабуња, добила је врхунско образовање, говорила немачки, француски и енглески. Школовала се у Београду, Скопљу, Солуну, Цириху, а у Београду је дипломирала на Филозофском факултету, на семинару за романистику, испрва учећи код Миодрага Ибровца, а потом на упоредној књижевности 1925. године стиче диплому код професора Евгенија Ањечкова.

Сусрет с Дудом

У својој аутобиографији, која је у рукопису сачувана у породици, Олга Попс пише да је живела као типична представница имућне грађанске престоничке класе: „Ишла сам са родитељима на забаве, била сам два пута и на дворском балу, била сам у одбору госпођица које су, све обучене у бело, специјалном лађом пошле у сусрет краљици приликом женидбе Александра Карађорђевића (...) Често сам путовала у иностранство, са родитељима и сама. Пошто сам се интересовала за уметност, обилазила сам музеје и историјске споменике; ишла сам много у позориште и на концерте. Писала сам песме, од којих је неколико изишло у 'Раскрсници' и 'Покрету' под псеудонимом Вера Весна.“ 

Године 1926. двадесеттрогодишља Олга Попс удаје се за Душана-Дуду Тимотијевића, београдског коленовића, који је у то време радио као адвокатски приправник код њенога оца. Иако сасвим интегрисан у српско друштво, Фридрих Попс је ипак, као истакнути јеврејски првак, желео да се његова деца браком вежу за Јевреје. Међутим, нити једно од његово четворо деце није склопило брак са припадницима Мојсијеве вере.

Сва његова деца починила су „мезалијансе“, што је њему прилично рушило углед у јеврејској заједници. Олгина сестра Ела удала се за унука војводе Радомира Путника, доктора Милутина Ивковића-Милутинца, чувеног фудбалера, брат Владимир оженио се Чехињом, а најмлађа ћерка Лили удала се, „од свих људи на свету“, како је њен отац са сетом говорио, за – Бугарина, што је старом ратнику са Једрена и Брегалнице нарочито тешко пало.

Пошто Олга није прешла на православље, са Душаном Тимотијевићем венчала се у Новом Саду, на територији угарског цивилног законика који је признавао грађански брак. То исто је касније учинила и Ела кад се удала за Милутина Ивковића, а Владимир и Лили венчали су се у Старокатоличкој цркви, где је поп Калођера, како се сећа Душанов и Олгин син Коста Тимотијевић, пристајао да венчава и будисте и муслимане.

Међу леграинима

Са Душаном Тимотијевићем, по пореклу и социјалном статусу повезаним са свим виђенијим београдским грађанским кућама, Олга се упознала на заједничкој литерарној секцији Друге женске и Треће мушке гимназије.

Склопивши брак са перспективним младим правником и новинарем, оснивачем „Путева“, утемељивачем авангардне групе „Марсијас“, сарадником „Прогреса“, аутором и чувеним уредником „Политике“, ратним извештачем из Абисиније, оснивачем „Политикиног Забавника“, новинарем и уредником у листовима „Глас“ и „Борба“, а потом и оснивачем Новинарско-дипломатске школе, Олга је одлучила да, пошто је она као дете била препуштена гувернантама, свога сина Косту подиже сама. Време до његовог поласка у школу искористила је да преводи И. Шоа, Б. Брехта, Р. Монтгомерија и друге ауторе.

Заједништво са Душаном, ангажованим младим интелектуалцем, било је важно за њен даљи професионални ангажман. У својој аутобиографији Олга бележи да је тај утицај био одлучујући и, заправо, формативан. Она је, захваљујући Душану, почела да критички чита новине, да се интересује за политичке догађаје, њихово тумачење и контекстуализацију, размењујући мисли и ставове и са друштвом лево оријентисане београдске младежи.

Управо у вези са родитељском идеолошком позицијом и деловањем целог једног круга београдске интелигенције, њихов син Коста Тимотијевић у својим сећањима и белешкама уводи појам „леграин“, што је скраћеница од – лева грађанска интелигенција. Био је то посебан слој друштва који се, с једне стране, у извесном смислу оградио од свог природног окружја – буржоаског, грађанског модела – да би се приближио једном другом социјалном, културном и идеолошком контексту који му, заправо, није био иманентан.

И сама Олга Попс Тимотијевић нашла се у процепу између порекла и избора. На једном месту у својој биографији она бележи да је била „мондена“, волела лепе хаљине и луксузан живот на какав је у окриљу своје велике и имућне породице навикла. Али, с друге стране, она се „из правдољубља“, како каже њен син, приклања посве супротној идеолошкој матрици.

Из те позиције она ће се ангажовати на раду и уређивању часописа „Жена данас“. 

Гласило Женског покрета

Тај часопис основан је 1936. године у Београду, званично као приватна женска новина, а уистину као незванично гласило Омладинске секције Женског покрета, на иницијативу и уз подршку Комунистичке партије. Споља гледано, био је то женски илустровани лист који је имао за циљ да образује, освести, подстакне на самосталност и забави жене у Србији.

И одиста, тај лист одговарао је на потребе новог времена: искуство Првог светског рата донело је нова сазнања у односу на могућности испољавања личности, способности и умећа жене, једнако као и њене људске снаге. Неизмеран допринос жена у ратним околностима, пожртвованост не само мајки које су на фронт слале своје синове, него и многих жена које су, најчешће као болничарке, биле и у позадини или, чак, на самој линији фронта, учинио је да се визура друштва према жени промени. У послератним годинама, у процесу развоја грађанског друштва жене су се укључивале у образовни систем, што је као последицу имало њихов излазак из сфере приватности и улазак у јавни живот.

Европска грађанска друштва суочавају се са чињеницом да је и жена, не само као брачна садружница и не само као мајка, придоносила формирању националног идентитета. Излазећи из традиционалних породичних оквира, искорачујући из улоге мајке и супруге, жена успева да се реализује на различитим пољима и да понекад, упркос великим отпорима и препрекама, досегне значајне резултате. Једна од борби коју су жене успешно водиле била је и борба за право гласа.

Још од времена индустријске револуције, када су развој технологије и усавршавање машина учинили да за рад више није најважнија мушка телесна снага у елементарном виду и да се у процес рада могу укључити и жене, омогућио је женама да постану видљивије на социјалној мапи друштава у којима су живеле.

А совјетска комунистичка револуција, на практичном плану, донела је снажну еманципацију жена, уводећи их као равноправне чиниоце у јавном, политичком и сваком другом сегменту испољавања друштвености. 

Неман пред вратима

Трећа и четврта деценија 20. века остаће у историји упамћене као драматично доба бујања фашизма, на који су различите државне и друштвене заједнице различито реаговале. Један део српског друштва окреће се левој, тада проскрибованој, комунистичкој идеји.

У том смислу, интересантна је позиција листа „Жена данас“. Заогрнута бригом о побољшању женске позиције у друштву и оплемењивању њихових живота, „Жена данас“ у свом дуплом дну носи жестоку осуду фашизма. Иако заговара женску еманципацију и феминистички активизам, који се везују за грађанско друштво, тај лист настаје заправо из актуелне потребе Комунистичке партије да се супротстави надолазећем фашизму као злу које може уништити свет.

Дакле, у једном тренутку долази до укрштања интереса грађанског, тј. капиталистичког, и пролетерског, тј. комунистичког, погледа на свет. Иако је то прожимање било краткотрајно, један од драгоцених резултата тог привременог „брака из интереса“ био је лист „Жена данас“. А личност која је можда најсликовитије репрезентовала стање духа једног дела југословенске и српске јавности свакако је била Олга Попс Тимотијевић.

Када јој је у децембру 1937. године било понуђено да преузме место главне уреднице „Жене данас“, као и да фингира власницу листа, она је предлог прихватила. Због полицијске присмотре и контроле, било је потребно наћи некомпромитовану личност, без идеолошких „левих репова“.

Она је као уредница „Жене данас“ неговала концепт листа који је зацртан још на самом почетку излажења: својим принципијелним ставом утицати на свест жена, на изградњу њихове личности, храбрити жене у настојању да се изборе за самосталност и равноправност, помоћи у васпитавању деце, указивати на путеве решавања конкретних животних проблема, упознавати их са различитим културама и положајем жена на свим крајевима света, укратко – својим просветитељским ангажманом обликовати нови идентитет савремене жене.

Међутим, на месту главне и одговорне уреднице „Жене данас“ Олга Тимотијевић суочавала се са многобројним идеолошким и финансијским проблемима, као и дилемама везаним за уређивачку политику.

Ни њој ни њеним сарадницама није било лако да воде једну врсту паралелне рачунице: рећи оно што се жели, што није по вољи актуелних власти и идеологије, а да то буде видљиво само оној циљној групи којој је намењено – радној жени која би могла бити један од мотора револуционарних промена у друштву.

Ауторке „Жене данас“ развиле су посебну стратегију маскирања смисла, покушавајући и углавном успевајући да споје феминистичку борбу са комунистичким идејама, и све то упакују у један јединствени производ који одише модерном и негованом женственошћу.

Под окупацијом

Крајем 1939. године Олга Тимотијевић је сама тражила да буде разрешена дужности главне уреднице, јер је одлучила да преузме бригу око два мала детета своје млађе сестре Еле.

Ела (Катарина) је са доктором Милутином Ивковићем имала две ћерке – Гордану и Мирјану. Не завршивши започете студије права, она је са Јулијаном Вучо, супругом надреалистичког песника Александра Вуча, у приземљу куће Попсових у Париској 13 отворила модни салон. Израђивала је на разбоју оригиналне тканине, била вешта у цртању на стаклу и порцелану, правила фигурице од теракоте.

Ела је почетком 1938. године оболела од туберкулозе, лечила се безуспешно у Швајцарској и по повратку у Београд крајем те године је умрла.

Милутин се није више женио, упустио се у јавну и политичку активност. Као што је Олга била уредница „Жене данас“, он је био уредник „Младости“, иза којег је стајао ЦК СКОЈ-а са Лолом Рибаром на челу. За време рата помагао је илегалцима, скривао их и лечио када је то било потребно. Ухапшен је 23. маја 1943. године и убрзо убијен.

Пошто је 1939. године отишла са места уреднице „Жене данас“ (последњи, 30. број „Жене данас“ је полицијски заплењен а његово даље излажење забрањено), Олга Тимотијевић дочекала је окупацију у Београду.

У јануару 1943. године провела је скоро месец дана у затвору Гестапоа. Ухапшена је зато што су Немци тражили новац, хартије од вредности и злато њенога оца. Са њом је био ухапшен и њен син Коста, тада седамнаестогодишњак.

Гестаповци су јој рекли да знају за њен ангажман у „Жени данас“ и политичка опредељења њенога мужа, али она је успела да се представи као домаћица и супруга која нема ни интересовања ни разумевања за политику. На интервенцију неких пријатеља и откуп од 120.000 динара, пуштена је кући. 

Још на почетку рата морала је да се пријави властима као Јеврејка, и све до одвођења јеврејских жена у логор на Сајмишту носила је жуту траку и значку. Дозвољен јој је био боравак у Београду, као и свим Јеврејкама удатим за Србе.

Неко време била је у Нишу јер је њен муж Душан тамо био једно време у заробљеништву. (Заробљен као официр Југословенске војске у Априлском рату 1941, Душан Тимотијевић је потом депортован у заробљенички логор у Оснабрику у Немачкој, где је остао до краја рата). 

У Нишу је мало ко знао да је Јеврејка, радила је у Црвеном крсту. Пошто се вратила у Београд, Немци су је истерали из куће у Румунској, па се са сином сели у Јевремову улицу. Током рата непрекидно је помагала НОБ прилозима у новцу, роби и лековима. Тако је припремала и организовала слање пакета не само своме мужу и брату, рођацима и пријатељима, него многобројним непознатим Јеврејима у заробљеништву који нису имали породице.

За све време окупације, како вели њен син Коста, мото јој је био: 1) Свако има право да преживи; 2) Свачија је дужност да у томе помогне другима.

Олга Тимотијевић одиста је тако и живела.

После рата Олга Тимотијевић је постала чланица Градске управе Антифашистичког фронта жена (АФЖ), радила неко време као волонтерка у библиотеци Централног комитета у „Мадери“, затим кратко и у Министарству просвете. Потом је била директорка „Дечије књиге“, а онда уредница зборника Жене Србије у НОБ.

Пензионисана је 1966. године, али је наставила да ради на уређењу књиге Жене Србије у НОБ која је за њу и њено схватање света била веома важна.

Умрла је у Београду 21. новембра 1973. године.

_______________

Прво што ме је коснуло јесте помињање „Кирилометодијевске традиције.“ Лично сам везан за Светог Кирила, који је моја крсна слава. Чврсто сам веровао да су Кирило и Методије увели народни језик у богослужење, одбацивши „тројезичну јерес“, по којој се Бог могао славити само на латинском, грчком и хебрејском. Нису ли онда људи који су увели народни, Вуков језик у литургију прави настављачи „Кирилометодијевске“ традиције?

Претходном реченицом показујем како прихватам увођење великих слова на свечана места текста, као што ради Преосвећени владика Сергије.

Реч критике

У чему је проблем са Вуком? Њиме су се бавили многи професионални лингвисти, а и аматери, попут мене. На срећу читалаца, ја сам од оних аматера који воле да запиткују стручњаке. Мој друг, учени професор Александар Милановић помогао ми је да исправим неке своје заблуде. Други аматери лако заузимају став, лако критикују и, у својим очима, не греше.

Два Вукова врло оштра критичара у данашњем друштву и сами су самоуци као Вук, али то их није начинило милостивијим према њему. То су Светислав Басара и Милослав Самарџић.

Басара је о Вуку у интервјуу једном угледном недељнику рекао: „Ендемска, можда и генетска склоност ка идиотском спектакуларизму допринела је да пресудну борбу добију Азијати предвођени Вуком Kараџићем, уништитељом језика, мрзитељем религиозности, високе културе, духовности и отмености. Осим свега тога – и лоповом. Све по чему је познат покрао је од Саве Мркаља.“

Као човек пун неформалних знања из свих области живота, Басара је пронашао формулу за опис штетности Вука Караџића.

Та формула гласи:

Шопенхауер+Хегел+Ниче = BMW;

Вук Kараџић+Доситеј Обрадовић = ЈУГО.

Вук, први српски комуниста

Милослава Самарџића су комунисти спречили да постане професионални историчар четничког покрета, али је он то надокнадио писањем великог броја књига, сликовница и свих других пратећих публикација за љубитеље Чича Драже.

Изучавајући четнике, Самарџић је развио изоштрени њух за све што је антисрпско. Тако је написао и књигу у којој је показао да је Вук Караџић аустријски агент, који је радио на похрваћивању српског језика. Једно поглавље у књизи „Тајне Вукове реформе“ зове се „Вук Караџић – први српски комуниста“.

Ова два ориђинала наше културе нису занимљива само због необичности својих ставова, већ и по томе што на један помало разбарушени начин сажимају главне замерке Вуку Караџићу.

Дакле, једни замерају Вуку да није био довољан Европејац, да му је језик простачки, свињарски и говедарски. Како је то још Сава Текелија написао: „Глуп Србљину буди, говедарски говори, онда си Вуков Србљин.“

Тај најбогатији Србин свога времена је чак претио Матици српској да ће јој ускратити приходе од своје огромне задужбине Текелијанума ако штампа књиге Вуковим писмом.

Други су сматрали да ће усвајање Вуковог писма одаљити Србе од православља, од Русије. Због католичког „ј“ у лице су му претили да ће му пребити и ону другу, здраву ногу.

На обе стране, Вукови противници су били веома паметни људи. Јован Стерија Поповић није био присталица Вуковог писма, а Јован Скерлић је први супротставио Вука и Доситеја. Он је Доситеја изједначавао са рационализмом, а Вука са романтизмом.

Културне стратегије

И данас често супротстављају Доситеја и Вука, приписујући Вуку „популистичку културну стратегију“ и занемаривање „елитистичких“ традиција свог времена. Наравно да је у гражданској култури било вредних ствари, не само речи за научне и апстрактне појмове, које је Вук одбацио, већ и добрих дела.

Милован Видаковић, први српски професионални романописац, тек је недавно ископан из рушевина Вуковог похода на противнике, као и Атанасије Стојковић. Гаврила Стефановића Венцловића је шездесетих година поново открио Милорад Павић.

На другој страни, било је страховања да ће Вукова реформа ставити српску културу под окриље Аустрије. Јернеј Копитар, човек који је подстакао Вука на језички рад, био је високи културни функционер Хабзбуршке монархије. Он и многи други у Бечу сигурно су веровали да удаљавање српског од рускословенског језика иде на ползу Дунавске монархије. Парадокс историје је да ће Црно-жуту монархију срушити људи изграђени на Вуковој култури, а не „проруски“ владике и игумани. 

Много је учених људи писало о Вуку и његовом језичком рату, као што су Љубомир Стојановић, Александар Белић, Миодраг Поповић, Павле и Милка Ивић, Меша Селимовић, Иво Андрић, Милован Витезовић, Јован Деретић. Од историчара ту су Радован Самарџић и Мирослав Јовановић. Данас је о Вуку Караџићу могуће заузети мирно и вишеслојно становиште. Ако ишта са Вуком може бити мирно.

Рат за српски језик и правопис

Понекад човек жали Вукове противнике. Он их млео, систематично, немилосрдно, најчешће злурадо, а понекад и неправеднo. Вук је, револуционаран какав је био, све срушио, поравнао терен и изнова изградио културу и језик. У том љутом времену, и књижевне и научне расправе бивале су пресурове.

Тог човека Меша Селимовић пореди са Баш Челиком, пошто баш тако Вук ломи обруч по обруч традиционалних језичких и културних норми.

Они клерикални Вукови противници заборављају једног његовог претечу који је, налик Вуку, био необично смео у преокретању културе и језика, па и самог богоштовља. То је Свети Сава, који није био само чувар традиције, већ творац многих нових ствари, од којих ће настати српска култура и идентитет. Већ је и он знао да традиција живи само ако се занавља.

Ни Доситеј није био тако далеко од Вука. Заправо, и Вук и Доситеј су се кретали ка истом циљу, чак им ни путање нису биле толико различите.

Што се Саве Мркаља тиче, сам Караџић је признавао његов значај. Мркаљу је недостајала Вукова башчеликовска снага. Несретни Мркаљ је живео у манастиру који је био „позориште разбоја, насиља и бијенија“. Прво се одрекао својих реформских идеја, а онда је полудео.

Још и пре Мркаља, Гаврил Стефановић Венцловић је предлагао и реформу писма, а сам је писао на врло лепом народном језику.

Вук је спојио деловање својих претходника. Сава Мркаљ јесте понудио решење како да се пише на народном језику. Венцловић је показао шта се тим језиком може испричати, чак и Свето писмо. Али су тек Вук и његови следбеници грунули са војском различитих дела, од народних песама до Библије, Бранкове поезије и Његоша. Тако су доказали творачку моћ народног језика.

У европском кругу

Вуков дар који нико други није имао био је да представи пред светом свој рад и културу своје земље. Е, да нам је данас некакав Вук за промицање наше културе, да не кажем брендирање земље! Он је успео да препоручи стваралачки геније свог неписменог, чобанског и свињарског народића читавој Европи у време када је за претходних сто година међу Србима штампано мање од пет стотина књига, од тога вероватно ниједна јужно од Саве и Дунава.

Вук Караџић је успео да направи невероватан скок на путу приближавања тадашњим центрима светске културе. Он је пронашао „пречицу“ до самог срца романтичарске Европе. Романтичарска епоха је, иначе, лудовала за „народном“ уметношћу, до те мере чак да су понегде, као у Шкотској, измишљали народне песме. Чувени осијански епови су по свој прилици конструкт једног родољубивог шкотског песника.

Срби су, као ретко када, у том тренутку били у прилици да Европи понуде баш оно за чим је жудела: непатворену народну културу. Сви знамо за усхићеност с којом су браћа Грим или Гете дочекали српске народне песме. Колико год ценили Вукове противнике, не можемо да замислимо да би овакви великани читали дела Милована Видаковића и Јована Хаџића.

Онда се пак десило нешто што ће постати типично за српске успехе и на другим пољима. Срби су наставили да певају у духу народних песама и онда када се „мода“ променила (прочитајте шта пише о томе Светозар Марковић), а њихова култура се вратила у балкански буџак на један дужи период. Али, макар су тих неколико година дела слепих „певача прича“ из најгоре европске забити била надахнуће европских филолога, књижевника и музичара.

За шта је Вук крив

Има ли штете од Вуковог дела? Да ли би нам сада било боље да говоримо као Стеријини јунаци Ружичич и барон Голић? Да ли би наша култура била видљивија у Европи да су победили Хаџић и Видаковић? Да, као Хрвати, преводимо све стране речи на славеносрпски? Рецимо, да уместо природњак кажемо јестаственик?

Било је критика да је победа Вука и његових следбеника довела до тријумфа „цивилизације гуња и опанка“. Можда није било много избора. Нисам сигуран да би његови противници успели да ту просту српску пучину утерају у фрак и лаковане ципеле.

Да смо, метафорички речено, свукли те гуњеве и сазули опанке, јамачно би, у културолошком погледу, остали голи и боси, јер нам друго руво није било на располагању, барем не у довољној мери.

Није случајно да се песници нашег језика враћају народној поезији, и то не само традиционалисти него и Васко Попа, или моја сестра Милена. Ако икада поновимо продор у срце глобалне културе, онакав какав је начинио Вук, наше „тајно оружје“ мораће да садржи нешто само нама својствено. А то „нешто“ ће по свој прилици бити укорењено у вуковској традицији, сасвим извесно, прочитаној на неки нов, још невиђен начин.

А шта је са супротним мишљењима, да нас је Вук одвојио од наше словенске и православне „братје“ (ћ је једно непожељно слово у оваквом приступу). Могуће је да би даљи развоји нормирања славеносрпског језика приближили Србе Бугарима. Онда би они били сасвим другачији народ од нас данас. Ако ништа друго, не би били један од ретких народа са два писма.

Рат за српски језик и правопис

Мене много више брине један други развој. Суочавамо се с падом не само писмености него и пажње. Генерације рођене у 21. веку имаће подједнак проблем са читањем не само Вука и његових противника. Сваки дужи текст представљаће за многе од њих несавладиву препреку.

По неким истраживањима, пажња савременог човека посвећена било каквом садржају мери се секундама. А слепи гуслари су знали на хиљаде стихова, док су чобани знали на стотине изрека и пословица...

Ипак, људи који воле књигу и читање има више него у Вуково време. Ако су калуђери у манастирима успели да сачувају црквену књижевност, гуслари народну, ваљда ће и нама то поћи за руком. У томе је још једна поука Вуковог деловања.

Култура се може створити и сачувати и у неповољним, често непријатељским условима. Мали народ може имати свој велики тренутак. Само да се нађе неки нови Вук који ће радити на апликацијама и друштвеним мрежама. Један од светлих примера је група „Класици књижевности“ на Фејсбуку, коју је основала група девојака из Чачка предвођена Драгом Јовановић. Ова група има преко 40.000 чланова који сваки дан расправљају о књигама. Неоптерећени тиме да ли то раде на србском или српском. 

А што се тиче литургије, Срби су близу европском дну по редовном похађању богослужења. Све православне земље у региону имају већи проценат редовног одлажења у цркву. Чак и у најатеистичкијој републици у време СФРЈ, Црној Гори, проценат младих људи који недељно иду у цркву је знатно већи него у Србији. Настојање на искључивој употреби црквенословенског језика у црквама никако неће повећати број верника. Литургија ће можда бити „србскија“ али ће српских верника бити све мање. 

Са ове тачке гледишта, чини ми се да се ништа, бар у догледно време неће променити. Мени је у мојим годинама то у реду, доста ми је боље прошлости, заиста могу на тренутак да се сложим, боље речено, помирим, да, можда није ни постојала. Ипак, моја генерација је генерација сумње.

Шта ако...?

Шта ако је ипак постојала?

Ако би неко пожелео да се бави истрагом, копањем по могућностима постојања овакве једне, из данашњег разумевања, готово невероватне ствари, постојања живота пре овог актуелног, требало би да завири у досије Горанке Матић. Апокрифне белешке о прошлости се, сасвим је могуће, могу тамо пронаћи...

У сваком случају, овако стоје ствари:

Постојала је наша прошлост.

Она је документована огро­мним бројем фотографија, углавном црно-белих и углавном драгоцено лишених интерпретације умет­ника, дакле спонтаних, ухваћених у метежу, гужви, догађању, гомили, улици, стану, како бисмо рекли једноставније, успут, у животу. Те су фотографије подељене у неколико група, и то је јако добро јер би смо се иначе погубили у животу ауторке, можда на исти начин како смо се погубили у сопственим животима, што је ауторка добро документовала.

Заиста, готово све људе које видим код Горанке на сликама, више не виђам, добро је да су остали код ње, тако заувек експонирани у сребро бромиду фотографије, а lа Горанка, без шансе да се промене, одметну, поблесаве, постану нешто друго или, једноставно, нестану са ове наше планете.

Добро је да су сачувани овако, и њима и нама је боље.

Као што рекосмо, постојала је наша прошлост и у њој још неколико ствари:

Постојао је, на пример, Студентски културни центар.

Да нема Горанкиних слика, тешко да би човек помислио да је тако нешто одиста постојало, представљало врх европске уметности, издаваштва, излагања, то и данас, зачудо, још једино постоји као топоним, једино нема Горанке да нам јави ту ствар.

Постојала је и политичка сцена и странке и кампање и политичари, у том давном времену пре нашег времена. То, да су сликане особе важне, можемо да наслутимо из сценографије, поза модела, осветљења, потписа испод слика – нема.

Моја генерација сумњала можда може да се сети готово свих имена, ови који долазе за нама, вероватно нешто мање, они за њима, још мање. Добро је то, ако не знаш ко је на овим сликама, онда ни не треба да знаш, са једне стране, а са друге то олакшава данашњости посао, то да никад није ни било, а иако је можда било, није ништа ваљало.

Постојала је музика, иако данас изгледа да није, да је музику, у ствари, измислио интернет, алгоритам, адвертајзинг и Кање Вест.

Није.

Изгледа да је једном постојала, да су је изводили разноразни, углавном сумњиви људи, све се лепо види, и Одбрана и Напад. Што је још горе, види се да је музика била и на улицама и у срцима, то је веома тешко за доказати, али овде се то види, ко не верује својим очима, како се каже, нека се уштине.

Постојао је, веровали или не, отпор, бунт, који је, у сарадњи са музиком, родио неку посебну културу, Горанка то слика, и Горанка је део те културе, колико год да се прави да није. Њене фотографије су доказ да су и артисти и модели, на један тренутак, били у истој причи.

За ту тврдњу постоје и сведоци, поређани уредно на њеним сликама, па човек може да се сети да је живео у доба Макавејева, Жилника, Жике Павловића, Шијана и Горанке Матић, који су бринули и брину бриге једне генерације, која је најпре великом ретроспективном изложбом Искуство у гужви, уприличеној у Музеју савремене уметности у Београду у пролеће 2021, а сада и овом монографијом, оставила свој потпис. И заиста, у овој великој наизгледној гужви од фотографија, човек мора да помисли: па јесте, кога нема на Горанкиним сликама, тај, вероватно, није ни постојао.

Ова монографија је подсетник да је ипак постојала једна епоха, мисао и људи који су је чинили, у интерпретацији уметнице која умела овако сјајно да је забележи и донесе онима који долазе после нас.

Један од мотива последње сезоне Твин Пикса је Тринити тест“, експлозија прве атомске бомбе у пустињи Хорнада дел Муерто у Новом Мексику 16. јула 1945. године. Атомском бомбом, слути Линч, није поцепан само атом, већ се поцепало и време и простор, да би потом кроз насталу пукотину однекуд покуљали демони којима се он у својим филмовима и серијама бавио.

Тако је у једној епизоди последњег Твин Пикса приказано како се, уз звуке Тужбалице Кшиштофа Пендерецког, на месту експлозије прве атомске бомбе из јајета излеже створење у облику мољца са жабљим ногама (жабамољац, frog-moth).

Нешто касније, у серији 5. августа 1956, ово створење-демон улази у тело једанаестогодишње девојчице Саре.

Девојчица ће одрасти и удати се за Лиланда Палмера, с којим ће 22. јула 1972. добити ћерку Лору.

Седамнаест година касније, демон-жабамољац у визијама јунака Твин Пикса указиваће се у лику дијаболичног дугокосог Боба. Демон ће опсести Сариног мужа Лиланда и навести га да убије своју ћерку.

Убиство Лоре Палмер 23. фебруара 1989. и тајна демона Боба теме су прве две сезоне Твин Пикса, емитоване 1990. и 1991. године.

У последњој сцени последње епизоде друге сезоне Твин Пикса, која је код нас приказана на ТВ Нови Сад у недељи у којој се Југославија распала 25. јуна 1991, агент Дејл Купер ће се погледати у огледалу и уместо свог лица у њему видети искежено Бобово лице.

Даља судбина агента Купера и природа расцепљеног времена и стварности у новом миленијуму, теме су трећег дела Твин Пикса. Његова радња одвија се двадесет пет година након што је Боб опсео Купера, с флешбековима који гледаоца враћају на родно место демона Боба који се први пут на земљи појавио у обличју жабамољца.

Како је Дејвид Линч дошао до слике овог демона који је измилео из места на коме је извршен „Тринити тест“ у пустињи Новог Мексика, испричао је сам Линч у својој у књизи Соба за снове, преведеној и код нас. У овој књизи, као и у једном клипу на Јутјубу објављеном уочи почетка емитовања треће сезоне Твин Пикса, Линч је испричао да је он лично једном видео „жабамољце“. Било је то у ноћи 5/6. августa 1965, и то – у Југославији.

Наиме, у лето 1965. године Линч се возом преко Југославије враћао са летовања у Грчкој. Неколико сати по преласку југословенске границе, негде између Врања и Ниша, воз се зауставио. Линч пише:

„Када смо Џек и ја били у Европи, сели смо у Атини на Оријент експрес како бисмо се вратили  за Париз, Кад смо ушли у Југославију било је врло, врло мрачно. У једном тренутку воз је стао, иако на том месту није било станице. Видели смо да људи силазе из воза и иду ка оближњим тезгама покривеним шаторским крилима и осветљеним малим пригушеним светлима. На њима су се продавале флашице с неким разнобојним пићима – љубичасте, зелене, жуте, плаве, црвене. Била је то у ствари обична шећерна водицa. Када сам изашао из воза и закорачио у мекану прашину дубоку двадесетак центиметара, почело је да дува и из земље су почели да се помаљају огромни ноћни лептири налик на жабе и почели да скачу, лете, преврћу се у ваздуху и падају назад на земљу. Били су то жабамољци. Такве се ствари су се појавиле у свету Твин Пикса.“

Слика коју је видео у Србији у лето 1965. годинама је прогањала Линча и он ју је на крају укључио у Твин Пикс.

Атомска бомба, варљив мир малих места попут Твин Пикса, пукотине између светова и демони који не престају да постоје тиме што у њих престанемо да верујемо, како је једном рекао Филип К. Дик, линчовске су премисе за промишљање овога у чему живимо.

Не знам да ли ће се читалац сложити са Оскаром Вајлдом који је тврдио како је уметник једина особа на свету која никада није озбиљна, али животи сликара понекад привлаче пажњу као и најбоље слике. Много је оних који ће, на помен о неком сликару, радије испричати нешто о његовом животу него о утиску који побуђују његове слике. Сликари, који сами осећају немоћ сликарства, не причају тако радо о сликарству, а још мање о животима које лагано заборављају. И у њима самима догађаји се повлаче пред облицима; сећања бивају затрпана под линијама и нијансама баченим на белину.

Едгар Лоренс Докторов потписује дело Животи песника, а нама се чини да би постојала добра грађа за неки роман Животи сликара.

Шта рећи о оном дану у којем је Клод Моне, у беспарици, покушао да се убије скочивши у Сену, али је потом ипак допливао до обале, јер се, у лету, предомислио; или о сусретима Пикасовим са сликаркама, он никад није скривао да не цени жене које се баве сликарством. Мржњу према противнику није сакрио ни Каравађо који се машио ножа и усмртио човека. Осуђен је на смрт, али је успео да побегне из римског затвора. Фрида Кало је у години повредила кичму и до краја живота је сликала под болом. Сезан је имао проблеме са видом, Ел Греко је имао астигматизам, а јављају се и они који тврде да је Ван Гог, осим психозе, имао и глауком.

Многи сликари су здравствене проблеме побеђивали упорним радом и стратегијом да превазиђу болест, али се многи који живе са сликарима слажу да је међу сликарима најчешћа особина себичност и јасан став: мени припада све, а другим сликарима ништа. Најважнија тема њима самима је како продати слику.

Када је један богаташ наручио слику од Тулуз-Лотрека, богаташева супруга није дозволила мужу да слику купи, јер не личи на њеног мужа. Лотрек се наљутио, додао је рогове на главу богаташа и ставио слику на зид једне кафане. Брзо је та вест дотрчала до богаташа који је још брже дотрчао код Лотрека и затражио да ипак купи слику, али се досетио Лотрек. „Са роговима слика вреди двоструко више“, рекао је и пребројао двоструки износ.

Још је смешнија Рембрантова продаја... Једном приликом, када је запао у дугове, кришом од супруге, напустио је кућу и сакрио се код пријатеља којег је замолио да оде његовој жени и јави за његову смрт, али и за последњу жељу. Он је „уочи смрти успео да опоручи“ како његова супруга треба одмах да прода оне слике које су припремљене за продају. Уцвељена, „удовица“ је испунила „покојникову“ жељу, продала слике, а Рембрант се вратио и узео новац. Био је познат као шкртица, неговао је љубав према новцу. Имао је везу са слушкињом којој је нудио брак, а када га је, остављена, она тужила и тражила од суда издржавање, Рембрант је подмитио лажне сведоке и успео разочарану жену да стрпа у затвор под оптужбом да се бавила проституцијом.

Слика за хамбургер

Слике могу бити прескупе или багателне, а један сликар из Скопља, личним примером, утврдио је колико заиста вреди слика. Боравио је у Солуну, на ликовној колонији. Друговао са колегама и сликао, пливао у Егејском мору... Пожелео је након колоније да остане у хотелу, иако није био при парама – планирао је да трошкове плати продајом слике, на улици, пошто је изложи међу портретистима који чекају туристе.

Неколико дана је сликао, пливао, хранио се и када се приближио дан планираног повратка, изнео је слику на улицу. Тражио је пролазницима 1.000 евра. Сматрао је да слика толико вреди. Заиста је било и знатижељних који су питали за цену. Дан је протицао, сликар из Скопља је спуштао цену слике, али када је дошао до 500 евра није ни помишљао да спушта даље, јер 400 му је требало за за хотелске трошкове, а још стотинак за повратак кући.

Било је заинтересованих, али сунчан дан, топлота... Сликар је огладнео, ожеднео, а није имао новца ни за флашицу воде – слика је стајала осунчана на улици и чекала муштерију. Предвече, већ успаничен – како платити хотелске трошкове и шта јести? – сликар је, гладан, изнемогао, понудио роштиљџији слику у замену за један хамбургер. Роштиљџија се сажалио, дао је сликару два хамбургера...

Прича, који многи сликари знају, не разјашњава како је сликар покрио трошкове, да ли је остао дужан хотелу или му је неко притекао у помоћ и пребацио га кући. Прича доказује да једна слика може вредети хиљаду евра, може вредети један хамбургер и два хамбургера – све зависно од понуде и потражње, од сажаљења и глади.

Скулптура за бунду, салто за пиће

Матија Вуковић, вајар, познат је и по томе што је тешко живео... На Сремском фронту је рањен у руку и вратио се у Београд са том повредом, али ће се посветити вајарству учећи од Томе Росандића и Сретена Стојановића.

Кад га је супруга француског амбасадора седамдесетих година питала колико кошта једна скулптура, Вуковић је рекао: „Кошта једну бунду. Дајте ми вашу бунду и можете узети скулптуру.“ Није познато да ли је Матија Вуковић желео да бунду поклони некој дами или да је прода. Можда је сматрао да бунду моће уновчити лакше него скулптуру.

Славољуб Слава Богојевић који данас почива у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду сликао је урбане пејзаже, портрете, цвеће, мртву природу, надреалистичке призоре... Педесетих година је био редован гост у кафани „Прешернова клет“. Када би Слави и друштву понестало пара за пиће, иако већ пијан, устајао би и понудио опкладу да уради задњи салто. Обично неко не би веровао да то може урадити без икаквог загревања и припит. Неко би прихватио опкладу, а Слава би одмах урадио салто, добио аплауз и наручио пиће.

Дакле, није све у ликовности, има нешто и у новцу. Радио Јереван, у совјетско доба носилац хумора међу народима у СССР, јавља пошалицу:

„Да ли је истина да је славни холандски сликар Рембрант насликао готово 600 значајних слика?“

„Истина је! У Америци је продато више од четири хиљаде оригинала!“

Нога кроз стакло галерије

Има једна прича о сликару која је уједно прича о свим сликарима. Дошао из Београда некакав умишљени сликар у Нови Пазар, паркирао аутомобил, одморио се у хотелу, обукао одело и кренуо у галерију, на изложбу слика које су транспортоване неколико дана раније. У заказано време, у шест сати, никога није било у закључаној галерији, али никога ни пред галеријом. Помисливши да постоји нека завера против њега, бојкот од стране организатора, бојкот медија и ко зна каква сликарска завист иза свега – сликар провали ногом кроз стаклена врата галерије, полупа стакла, брзо оде у хотел, покупи ствари, седне у аутомобил и крене према Београду... Већ код Рашке, позову га телефоном организатори из новопазарске галерије...

„Да ли сте близу Новог Пазара? Стижете ли?“

„Шта ћу ја тамо! Тамо ја завера! Никог није било на изложби! Ни ви нисте дошли!“

„Ми смо ту. Почињемо за десетак минута... Само да чистачица почисти стакло, неко дете је можда каменом...“

„Ово је највећа саботажа коју је доживео један сликар! Знате ли ви ко сам ја?! Никад вам нећу заборавити!“, грмео је увређени сликар. „Срам вас било! Био сам тамо у шест сати и никог није било! Галерија закључана! Заробили сте моје слике.“

„Али господине, знате ли да су јутрос померене казаљке на сату?“

Он, који је ногом отворио своју изложбу, парадигма je свих сликара која обухвата два осећања и једну особину.

Прво осећање је: „Знате ли ви ко сам ја“?

Друго осећање гласи: „Постоји завера против мене“.

А особина је врло једноставна, код већине сликара постоји благи раскорак са временом.

Мистериозно хапшење Сава Јокића

Осамдесетих година XX века београдске кафане обилазио је боем, сликар, риболовац и писац Саво Јокић. Писао је занимљиве приче о сплавовима на Сави, године је провео на реци и на Скадарлији... Једанпут, не знамо због чега, а највероватније због неког изгреда у кафани, тражила га је полиција у Београду и Саво Јокић је побегао у Сарајево где је убрзо ухапшен. Пошто није оцењен као опасан, није пребачен полицијским колима у Београд, него је из Београда један полицајац послат у Сарајево да га доведе возом.

Ноћ... Полицајцу се приспало, везао је Сава Јокића за ручку од купеа, а он је заспао на седиштима...

Јутро... Полицајац је био везан, а Сава Јокића није било у возу и нико ни данас не може да објасни како је Саво успео да одвеже себе и да завеже полицајаца – да ли га је можда напио и преварио, остало је непознато историји криминалистике и историји сликарства, тек памти се да је сликар ухапсио полицајца и оставио га везаног.

Сликар седи у париском локалу

Ако је Саво Јокић тада био доказан као сналажљив сликар, Љуба Поповић је једном остао сметен и збуњен, што је и сам причао...

Када је отишао у Париз, Љуба Поповић се трудио да успостави везе међу новинарима, богаташима и људима од утицаја. Упознао је и једног писца са којим се повремено дружио. Неког дана, неког сата, по договору, нашли су се у неком хотелу, али је писац морао хитно да отрчи и опосли нешто. Љуби је рекао да ће доћи његова пријатељица; нека попричају двадесетак минута док се писац не врати.

Заиста је дошла, јавила се Љуби Поповићу, знала је за договор њеног пријатеља и Љубе који се збунио и није могао ни реч француског да извеже... Била је то Катрин Денев. Збунио се од њене лепоте и од чудне ситуације. Ћутао је, и Катрин Денев је ћутала. Чекали су да се појави писац, а минути никако да прођу.

Тако је, то, у Паризу било.

Хемингвеј је Париз описао као покретни празник. Многи су сликари окушали срећу у Паризу. Тамо је седамдесетих година Дадо Ђурић возио аутомобил, приколицу и у приколици песак и пободену лопату. Данас би то неки назвали покретном инсталацијом. Иако није био у радовима, Дадо је волео да се за њим, кроз Париз, котрља та сцена.

За Дадом Ђурићем и за Урошем Тошковићем из Црне Горе се у Париз запутио и сликар Бранко Паповић, међу пријатељима звани Папо. Може се рећи да није имао животне удобности у главном граду Француске, сналазио се, тешко живео... По мени доступним подацима, Паповић је кремиран 2. новембра 2015. године на гробљу Пер Лашез.

Песник Божидар Шујица, који је некада био директор Југословенског културног центра у Паризу прича ми догађај: „Бранко Паповић је имао чизме, али уске, можда за два броја мање, покушавао је да их разгази, није то ишло. Онда је одлучио да сипа ракију у чизме, сматрао је да ће се тако раширити, али случајно је нагазио на опушак, планула је једна чизма, потом и друга. Пролазници су му притекли у помоћ, угасили ватру, скинули му чизме, али је задобио озбиљне опекотине на стопалима и потколеницама због чега је лечен у болници.“

Рупа на сликаревом шеширу

Шта се све може рећи о животу Уроша Тошковића! Свако ко га је сретао препричава те догађаје. Ја сам у Бару, на градској плажи, често седео у кафићу „Мартина“ због шампите која се тамо могла наручити, а недалеко одатле, на камењу, виђао сам чудног самца. Тад нисам знао да је то цртач Урош Тошковић.

Недавно, у Никшићу, у хотелу „Трим“, нашао сам десетак његових цртежа. Газда хотела је бивши светски првак у џудоу Драгомир Бечановић, некада најбољи спортиста Југославије. Питам га, одакле Тошковићеви цртежи. „Пет година је био овде, друговали смо“, каже Бечановић.

Пријатељ Уроша Тошковића Славенко Ракочевић прича како је Урош Тошковић знао да приђе многим сликарима и каже: „Пољуби руку. Пољуби руку чику“. Препричава се да је Пикасо у Паризу хтео да купи један његов цртеж. „Скуп сам ја за тебе“, рекао је Тошковић. Уместо новца, остала је та анегдота.

Тошковић је годинама причао не баш позитивно о Даду Ђурићу. „Дадо ми украо линију“, говорио је Урош, али је ипак отишао на Дадову сахрану.  Ево како је то било: Јован Радовић ( још један близак пријатељ Уроша Тошковића) нашао га је у кафићу, али Урош је одбио да иде. „Нећкао се“, каже Радовић. „На крају је одлучио да бацамо новчић. Ако буде глава – идемо, ако буде писмо – не. Узмем ја кованицу, падне она – испада да не идемо – преврнем ја страну – идемо. Тако смо и отишли.“

Иако је у Паризу дипломирао на Школи лепих уметности, што сам није истицао, Тошковић живи на улицама, са сликарима на обали Сeне, другује са проституткама и просјацима. Путује... Путеви га воде и до Њујорка и до Калкуте. Враћа се у Црну Гору, прехрањује се у Никшићу, Бару, Колашину, Подгорици, где и умире марта 2019. године. Сахрањен је у Пелевом Бријегу у Братоножићима. Још увек живе приче о њему и његовим лутањима, а чини се да је најчуднија она када је један криминалац у Бару купио њеногв цртеж и рекао:

„Уроше, ако те убијем, слика ће бити вреднија“

„Кога ћеш ти да убијеш?“, залетео се цртач на купца своје слике који је извадио пиштољ и пуцао.

Остала је као сведок рупа на шеширу Уроша Тошковића.

Сова напала сликара

Група карикатуриста из Србије боравила је пре петнаестак година на Карпатима, у хотелу кроз који протиче река. Завршно вече. Седе карикатуристи, друже се и карикирају...

Нека лепа Румунка са суседног стола загледа се у Горана Ћеличанина, није скривала наклоност. Али, опасни момци у њеном друштву нису то протумачили као њену наклоност него као наметање гостију из Србије. Решили су да их претуку. Било је врло затегнуто.

Колеге из Румуније су објасниле чудан обичај на Карпатима... Када хоће неком да опросте батине, онда тај неко мора да пева и на тај начин развесели онога који хоће да туче, тако се може откупити од батина.

Мртва тишина... Непријатност. Карикатуристи Румуни желели су да певају, али опасни момци су тражили га певају гости из Србије и то на румунском. Тада се Макс Ђерлек сетио неке песме коју је слушао давно, у војсци, од неког Вршчанина. Сетио се румунске песме, отепавао, наравно неисправно, а насилници су се насмејали као и домаћи карикатуристи. Наши су, зато, изашли без батина.

Нису их напали ти опасни момци, али, кад смо код напада, историја сликарства и орнитологија памте да је једног сликара напала сова.

Реч је о Зорану Илићу, познатом професору на Ликовној академији у Нишу. Он је овако описао тај догађај:

„Враћао сам се из Параћина касно ноћу. Птица ме је напала док сам излазио из аутомобила и нанела ми лакше повреде главе. Атмосфера ме је подсетила на Хичкокове Птице, јер нисам могао да се одбраним од њених напада, па сам се поново вратио у аутомобил“, причао је Зоран Илић.

Медији су јавили о томе да је сова напала сликара, а међу сликарима се пронела вест да је за то крива фризура Зорана Илића. Бујна коса познатог уметника заиста личи на гнездо.

Сем што је реч о најстаријем сачуваном филмском документу о Балкану, ово дело је важна карика у историји светске кинематографије, јер су приказивањем крунисања нашега краља британски синеасти међу првима применили класичну технику саопштавања неке вести у филму.

Почасни српски конзул Вилсон је снимљени материјал премијерно приказао публици у Шефилду у новембру 1904, а потом у децембру и у Лондону, у оквиру свога предавања посвећеног нашој земљи, о којој се након Мајског преврата у тамошњој јавности писало све најгоре. Овој пројекцији је присуствовао и Александар Јовичић, отправник послова српске амбасаде. У извештају Николи Пашићу, он је, између осталог, записао и ово:

„Чисто човек не може да верује да се пред његовим очима, у магловитом Лондону, за читава два часа развијају свечани призори приликом Крунисања Њ. В. Краља Петра, у природној величини и живим покретима...“

Већ у априлу наредне године Вилсон је део филма приказао у Београду. Пројекцији у Народном позоришту присуствовли су сâм краљ, чланови краљевске породице, чланови владе, дипломатског кора и остале високе званице. „Мали журнал“ је 19. априла 1905. известио читаоце како је Вилсонов филм приказан после завршетка представе „Мали лорд“, те да је пројекција трајала петнаест минута. Репортер „Вечерњих новости“ је у своме извештају навео како су „слике испале врло лепо“ и да су „задовољиле гледаоце“, док су по извештачу „Трговинског гласника“ те исте слике „испадале мутне и нејасне, те с тога нису ни изазвале код гледалаца онај ефекат који је очекиван“.

О Вилсону је српска штампа поново писала у јулу те исте 1905, након што се, у свечаној униформи српског конзула, непозван појавио на свечаном пријему који је градско веће Шефилда приредило у част краља Едварда и краљице Александре.

Четири године касније, Вилсон изенада умире у Ванкуверу, који је требало да буде тек прва станица на великом путовању током ког је требало да стигне и до Аустралије. Својој супрузи, двема кћеркама и сину у наслеђе је оставио велико имање и велелепну кућу, у којој је остала заборављена филмска трака на којој је забележено све оно што се у септембру 1904. дешавало како на свечано украшеним улицама српске престонице, тако и на пијаци у Новом Пазару, или пред катедралом у Задру.

Управо захваљујући свему ономе што су тада снимили двојица Британаца, ми данас знамо и како је, на пример, крунисању краља Петра I Карађорђевића присуствовао и Стјепан Радић! Али ми те кадрове никада не бисмо могли да видимо да тридесетак година након што је снимљен, овај филм (можда баш у Вилсоновој кући) није пронашао и донео га у Југославију Војислав Јовановић Марамбо, у то време саветник у Министарству иностраних дела.

Да је у своме животу урадио само то, овај књижевник и носилац Албанске споменице би већ требало да заузима једно од важнијих места у нашем колективном памћењу. Међутим, Војислав Јовановић Марамбо је у српској култури оставио много већи, дубок и неизбрисив траг, и то у неколико важних а различитих области.

Његово предано и зналачко бављење новинарством, драмском уметношћу, књижевним преводилаштвом, историјом народне књижевности, педагогијом, архивистиком и фотогорафијом испунило би биографије неколико вредних људи. Испоставило се како све што је Војислав М. Јовановић урадио, и што је још намеравао да уради, ипак није било довољно да већ одавно буде препознат и слављен као један од наших најрадозналијих, најобразованијих и најелоквентнијих умова немирног и ратовима обележеног двадесетог века.

Од западног Врачара…

Бирчанинова улица је у време југословенских ратова и међународних санкција била препознатљива по дугим редовима невољника који пред посланствима Немачке и Италије чекају визе за иоле светлију будућност. Нешто ниже од велелепног здања амбасаде Републике Италије, само са друге, парне стране улице коју је у свој урбанистички план за изградњу Западног Врачара још 1842. уцртао правителствени инжилир Франц Јанке, и данас опстајава кућа на броју 24, на чијој фасади стоји натпис о чијој кући се ради.

Ово здање је на плацу од скоро девет ари 1883. године, у време када се ова улица звала Сеничка, подигао млади инжењер Мата Јовановић. У тој кући су будући управник Управе фондова и његова жена Јулијана, девојачки Лозанић, изродили четири сина и три кћерке.

Као друго од седморо деце, Војислав је рођен 12. октобра 1884. године. Име му је, по песнику Војиславу Ј. Илићу, дао крштени кум, књижевни критичар Љубомир Недић. Тиме ипак није била одређена дечакова животна судбина, јер ће након положене матуре, а по очевој жељи, свршени ђак Друге мушке гимназије прво уписати Технички факултет у Београду.

У прилог опредељивању за егзактне науке ишла је и чињеница да је рођени брат Марамбоове мајке био Сима Лозанић, славни хемичар, први ректор Београдског универзитета и у два наврата председник Српске краљевске академије. Све се, међутим, испоставило као узалудан породични труд, јер је несуђени инжењер у време полагања велике матуре већ увелико био пуноправни актер престоничке књижевне сцене.

Псеудоним нађен у највећој хитњи

Прво је у „Звезди“, коју је уређивао Јанко Веселиновић, објавио преводе неколико француских и немачких писаца. Потом је на страницама „Малог журнала“, први пут се потписујући псеудонимом Марамбо, објавио низ репортажа из књижевног и уметничког живота, те позоришних хроника и критика које су се односила на репертоар националног театра.

„Псеудоним је нађен у највећој хитњи“, испричао је пет деценија касније Марамбо. „Приказ је био у коректури пред уредником 'Малог журнала' Божом Савићем, али без икаква потписа; Савић је тражио да се некакав потпис стави; са мање од једног минута, насумице и без премишљања ја сам сковао 'Марамбо', у чему је највећи удео имала псовка 'Карамба!'“

Под псеудонимом је уредио и четири књижевна додатка овог дневног листа чији су власници били браћа Савић из Шапца, који су, између осталог, упамћени и као пионири кинематографије на овим просторима.

Радећи за Савиће, Марамбо је, између осталих дела, превео Волтеровог „Кандида“ и Ибзенове драме „Ромерсхолм“ и „Дивља патка“. О свом трошку је објавио три сатиричне брошуре, а по разлазу са Савићима у „Балканској пошти“ не само да уређује, него својим прилозима испуњава два хумористичка и два књижевна додатка.

Најзад, одмах по одласку у Лозану, где се био уписао на студије књижевности, Марамбо у тек покренутој „Политици“, септембра 1904, објављује фељтон „Последњи дани књижевности“.

„Прије свог одласка у Швицарску“, пише Антун Густав Матош у једном од својих текстова посвећених београдским позориштаријама тог времена, гимназијалац Марамбо „је носио реденгот, скројен код првог кројача, начињен од простог платна за – вреће“. У таквом „реномирању“ Матош је видео „много младеначке таштине, маскиране јефтином мистификацијом“.

Али током студија које ће, сем у Лозани, до стицања доктората 1911. године похађати у Лондону и Греноблу, „врло млад човјек“ Марамбо (што је, по Матошу, анаграм од Флоберове „Саламбо“ и Волетеровог „Карамба“) неће оклевати да у својим драмским текстовима разоткрива српско (мало)грађанско друштво тог времена.

Проба пера једног гиманзијалца 

Прву драму Марамбо је написао као гимназијалац. Текст под насловом „Тако рече Заратустра“ он је, потписан шифром 218.842, послао на један конкурс Матице српске. Након што није добио награду, писац је ово своје дело потпуно заборавио и „Заратустра“ је у Матичином архиву чамио све до почетка седамдесетих, када га је пронашао књижевни историчар Васа Милинчевић и објавио у часопису „Књижевна критика“.

Чланови оцењивачке комисије и сви чланови књижевног одбора су се сложили са оценом да драма нема књижевних вредности, те се не може предложити за награду. „Ова драма написана је у модерном правцу“, стоји у кратком образложењу. „Предмет који се ту обрађује врло је необичан и тугаљиве природе у моралном погледу. Садржина је у јакој опреци са моралним законима. У том делу мало је драмске радње, а и што је има, та је усиљена, млака и трома. Особе су површно и нејасно оцртане и окарактерисане.“

Марамбоов првенац заиста јесте дело почетника, јер се већ на први поглед виде све мане ове до краја изведене пробе пера. Али иза свих тих нимало неочекиваних, у највећој мери занатских недостатака, из дубљих слојева текста избија аутентични глас младог аутора који ем има шта да каже, ем то чини на један изненађујуће самосвестан, европски модеран начин.

„Први чин догађа се у августу“, стоји одмах испод набрајања лица која се појављују у драми и подсећа на какву врло кратку причу. „Други и трећи идуће године у мају, четврти у августу. Десно и лево од гледаочеве стране.“

Одмах потом, следи детаљан опис „Иванове собе за рад“, у којој ће се одвијати први чин: „С леве стане, близу врата: сто за рад; на столу по крају књиге, иначе је прострта хартија и на њој неколико шоља за испирање фотографских плоча, неколико флаша са етикетама и други фотографски прибор. Са десне стране мали округли сто, на коме су новине, а преко њих фотогорафски апарат.“

Марамбо вероватно описује изглед сопственог радног стола, јер се у време када као гимназијалац пише свој први драмски текст, већ увелико бавио фотогорафијом. Први фото-апарат је, према сопственом сведочењу, видео када му је било дванаест или тринаест година, а већ 1901, као ђак шестог разреда, учествовао је на првој српској Изложби аматерских фотографских снимака, где му је припала једна од пет трећих награда.

О овом догађају, који се одиграо у „Касини“, писао је и „Српски књижевни гласник“. Тада је у овом књижевном часопису први пут поменуто име Војислава Јовановића, који ће две деценије касније једно краће време бити и главни уредник „Гласника“!

У међувремену ће, између осталог, проживети целу једну каријеру препознатог и признатог, а одмах потом одбаченог, данас би се чак могло рећи и поништеног (канселованог), драмскога писца.

Наши очеви, синови и зетови 

Упоредо са студирањем компаративне књижевности, Марамбо је од 1905. до 1907. написао драме „Наш зет“, „Наши очеви“, „Наши синови“ и „Каријера“. „Наш зет“ и „Наши синови“ постављени су на сцену Народног позоришта у Београду 1906, односно 1907. године, али су обе представе скинуте са репертоара одмах након премијере.

Пола века касније, „Наши синови“ ће се, захваљујући редитељу Мирославу Беловићу, наћи на репертоару Југословенског драмског позоришта, али је тек са објављивањем његових изабраних драма у „Нолитовој“ престижној едицији посвећеној врховима српске књижевности Војислав М. Јовановић враћен на место које му је одувек припадало.

На самоме почетку изузетно инспиративног и драгоценог предговора овог вредног издања из 1987. године Мирјана Миочиновић каже како је Марамбо „у сваком погледу необична појава у нашој култури“, да би га одмах потом описала као демократски оријентисаног грађанина „са готово просветитељским осећањем за ред и меру“, али и као особењака „који на почетку века запањује Београд поступцима у стилу каквог раног надреалисте“. Марамбо је „стваралац на чије је књижевне почетке била усредсређена пажња најугледнијих књижевних и позоришних критичара“, али и човек „који је осетио горчину готово потпуног заборава“.

„Овим парадоксом“, закључује Мирјана Миочиновић, „обележен је нарочито његов драмски рад...“

Етички опаки комади

У најкраћем, тадашња позоришна критика али и шира културна, пре свега књижевна јавност, готово једногласно прихватају нове, модерне театарске идеје младог и талентованог студента књижевности. По кратком поступку му, међутим, пресуђује публика у којој су седели управо наши зетови, очеви и синови о којима је овај фото-аматер, кумче Љубомира Недића и сестрић Симе Лозанића писао своје, како је то једном приликом рекао Јагош Марковић, „етички опаке комаде“.

Марамбоове драме су, између осталих, хвалили Богдан Поповић, Милутин Бојић и Јован Дучић, док је Матош за „Наше синове“ тврдио да „дјело није успјело, јер – није реалистично“.

Скерлић на „Наше синове“ гледа сасвим супротно, и каже како са овом Јовановићевом драмом реализам „улази најзад и у нашу драму“. Пре тог закључка, Скерлић пише да Јовановић „има снажно осећање живота и оштар посматрачки поглед, он познаје и осећа Београд као ретко ко од оних који су о њему писали“.

Марамбоов Београд је лишен нушићевског хумора и осенчен, или чак тетовиран натуралистичком природом његове друштвене сатире. У овим драмама жрвањ ентропије меље све типове који би требало да представљају стубове друштва.

Мирјана Миочиновић у поменутом предговору каже да је Нушић у својим комадима настојао да „сачува ту идиличну енклаву – породицу“. Марамбо пак породицу враћа „у њен социјални контекст“. Потом наводи важност Марамбоових уводних „романескних дидаскалија“.

Описујући декор у коме ће се одиграти први чин „Наших очева“, Марамбо своја упутства започиње реченицом: „Старинска ниска соба одавна неокречена, пуна паучине и успомена.“

У „Нашим синовима“, за баба Јовану каже како је то „ужичка сељанка која се преудала у Левач, у онај Параћин чија се џигерица отима о провинцијалну славу са јагодинским ћуранима, нимало мање заслужним предметом локалне литературе“.

„Та је жена“, Марамбо наставља своју карактеризацију лика „одрасла у ужичкој, у рудничкој демократској поезији сељачких гаћа и радикалских бритвица проте Тадије Костића, уредника Такова, запала не у палилулски космополитизам Стевана Сремца и Илије Станојевића, већ у оно паланчанско чапкунство које су опскурни и анонимни писци (изузимајући, разуме се, Г. Влад. М. Луњевицу, који није анониман) направили толико популарним да је данас тешко латити се каквог посла у истом смислу.“

Не морамо да знамо ко су били Тадија Крстић и господин Луњевица да бисмо схватили због чега Марамбоово виђење наше тадашње стварности у „Нашим синовима“ није могло да доживи макар и прву репризу на репертоару Народног позоришта. Иако је представу режирао и у њој главну улогу играо чувени Чича Илија Станојевић, на београдској позоришној сцени просто није могло да буде места за Марамбоово виђење стања ствари. Чаршија очигледно није могла да отрпи свој одраз у позоришном огледалу надареног студента компаративне књижевности који је своје „опасне“ драме писао што у Швајцарској, што у Лондону.

Зато је Марамбоов наредни комад „Каријера“ окарактерисан као плагијат пре него што се уопште и разматрало његово евентуално уврштавање на репертоар националног театра. Како пише Мирјана Миочиновић, „полукњижевни кругови“ око „Вечерњих новости“ су „Каријеру“ оценили као плагијат „Денизе“ Александра Диме Сина, на шта им је Јовановић одговорио отвореним писмом.

Испоставиће се како је полемика која је потом уследила била и (прет)последњи чин Марамбоове каријере драмскога писца, коју је оставио за собом тек крочивши у трећу деценију живота. И уместо да га опхрвају малодушност и очај, он се у међувремену већ био упустио у један, како је то Скерлић рекао, „сув и неблагодаран, али користан и потребан посао“.

Енглеске библиографија о Источном питању

Поменуто отворено писмо, којим је двадесетдвогодишњи Јовановић одговорио на таблоидне оптужбе заједљивих гласноговорника тадашње „елите“, објављено је у листу „Штампа“ 20. септембра 1907. Али још почетком маја, на београдску адресу Војислава Јовановића било је стигло писмо са заглављем Српске Краљевске Академије, у коме га секретар Љ. Ковачевић обавештава како је Академија друштвених наука одлучила да његов рукопис „Енлеске Библиографије о Источном Питању“ прими за Академијина издања, уз одређене услове, који су се тицали сугестија о изостављању одређених делова књиге.

На седници Академије одржаној 15. новембра 1907, прочитан је допис Слободана Јовановића којим он извештава како је прегледао рукопис „Енглеске биографије о источном питању“ и нашао да га је писац „исправио према ранијим примедбама Академијиним“.

Књига је објављена нешто више од годину дана касније. Известан број примерака „Библиографије“ штампан је са насловном страном на енглеском језику. У броју од 25. фебруара 1909. о Јовановићевој књизи своје читаоце извештава „Тајмсов књижевни додатак“. У кратком тексту се наводи да овај каталог броји 1420 јединица, те да је реч о текстовима посвећеним Турској и Балкану, почев од једног записа из 1481, па све до новинских натписа објављених 1906.

У априлском броју „Српског књижевног гласника“ о Јовановићевој „Библиографији“ кратку белешку потписује Јован Скерлић, који приказ почиње подсећајући читаоце како је 1909. наша Академија објавила „Оглед француске библиографије о Србима и Хрватима 1544–1900“.

„Г. Јовановић је свој посао проширио“, наставља Скерлић, „и није у своју библиографију унео само оно што се писало о Србима и Хрватима но о свима балканским народима, о целом Источном Питању, које већ сто година стоји на 'дневном реду'. У толико библиографија Г. Јовановића има шири интерес, и користиће не само српским научним радницима и онима који се баве српским питањем, но и свима Балканцима и људима које занима замршени балкански проблем.“

Седамдесет година након првог издања, београдски Институт за књижевност и уметност је објавио друго, допуњено и исправљено издање „Енглеске библиографије о Источном питању у Европи“, које је приредила Марта Фрајнд.

Њен предговор, баш попут предговора Мирјане Миочиновић „Изабраним драмама“, у себи носи специфични призвук авантуризма без кога очигледно није могуће започети ниједну причу о животу и делу Војислава Јовановића Марамбоа. Желећи да разуме како је, наједном, двадесетогодишњак који до тада ниједним својим текстом није макар наговестио интересовање ни за библиотечке каталоге, нити за тако сложену друштвено-историјску тему као што је британски поглед на „наш случај“, Фрајндова закључује да је Марамбоова „Библиографија“ резултат његових припрема за писање докторске дисертације о западноевропском интересовању за нашу народну поезију. „Истраживање библиографије о овом предмету“, наставља Фрајндова, „могло га је навести да своја трагања прошири и на друге податке о нама и нашим крајевима“.

Боравак у Лондону и доступност свих књишких благодети Библиотеке Британског музеја омогућили су му да прегледањем већ постојећих каталога састави библиографију на основу које можемо пратити хронологију записа британских путописаца и дипломата о нашим стазама, лицима и пределима, те постепени пораст интересовања за Источно питање, које се као термин први пут јавља у двадесетим годинама 19. века, а у свој зенит улази са избијањем Кримског рата.

Марамбо је наставио да ради на „Библиографији“ и након што је објављена 1908. године. У ауторски примерак почео је да уноси одређене коментаре и исправке готово одмах по њеном штампању, а извесно је да се овој теми враћао кад је у Лондону боравио као шеф српског Прес бироа 1916–1918. и кад је 1935. године обављао дужност отправника послова у југословенској амбасади.

Оно што ову књигу и данас чини „живом“ није само неугасла актуелност британских геополитичких интереса на Балкану, већ управо језик и књижевни стил Марамбоових кратких а изузетно вредних белешки уз одређене пописане наслове. У неколико напомена он помиње Стојана Новаковића, у једној чак захваљују на помоћи Вељку Милићевићу, писцу романа „Беспуће“, који је у то време такође студирао у Енглеској. Неки од тих записа могу се читати и као најкраћи сижеи ненаписаних романа.

Таква је белешка испод података о књизи Џона Мекдоналда „Најамник: живот и авантуре генерала Хенрија Реналда Мекајвера“, која је објављена у Њујорку 1888. године. Марамбо каже како је Мекајвер био „српски пуковник у 1876, када је и одликован Таковским Крстом. После рата, он је путовао по Енглеској с генералом Черњајевим и штампао један апел за Србију. У овој књизи говори се на стр. 257–299 о његовом бављењу у Херцеговини 1875. и Србији 1876.“

Коментаришући књигу Вилијама Мекмајкла „Путовање од Москве до Константинопоља“ објављену 1819. године, Марамбо записује да је „писац описао српску свадбу (нетачно)“. Пишући о једној књизи која говори о Турцима, а која је штампана у Лондону 1542, Марамбо наводи да поред занимљивих података о стању Турске „писац говори опширно о Марку Краљевићу“.

Измишљени Хијацинт Маглановић и стварни Џонсон

Упоредо са радом на састављању и објављивању „Енглеске библиографије о Источном питању у Европи“, Војислав Јовановић Марамбо ће „активирати“ ново поље својих животних преокупација. Након писања драма о савременом животу и састављања библиографије књига и написа страних путника посвећених нашим крајевима и људима кроз минуле векове, дошло је време да се посвети проучавању наше народне књижевности и њеној одбрани од сваковрсних фалсификата. Био је то посао који се врло брзо претворио у Марамбоову страст, готово опсесију, која га неће напустити до краја живота.

Према сопственим речима, Марамбо је народном књижевношћу почео да се бави још 1906. године. Тада је у „Српском књижевном гласнику“, у рубрици „Ситни прилози“, објављен његов текст о два приказа „Гусала“ Проспера Меримеа у енглеским часописима из 1827. и 1828. године.

Његов наредни текст у „Српском књижевном гласнику“ посвећен је енглеском преводиоцу Џону Баурингу и његовом интересовању за српску народну поезију. Након излагања исцрпне Баурингове биографије, Марамбо прилаже препис писма које је овом британском парламентарцу и светском путнику почетком јануара 1827. из Беча написао Вук Караџић.

Тај прилог заузима десетак страна „Гласника“ а количина података, библиографских јединица и „узгредних“ напомена којима Марамбо интензивно „бомбардује“ читаоце просто је невероватна! Али то текст нипошто не чини прекомпликованим, већ ствара непоновљив утисак савршене читалачке гозбе.

Такав је случај са већином Марамбоових текстова. Увек засновани на тешко замисливој количини знања, поткрепљени многим подацима, његови научни и публицистички радови увек представљају прворазредан читалачки доживљај.

Ову изузетност је препознала и тадашња европска академска јавност након што је Марамбо у Греноблу 1911. одбранио докторску тезу под насловом „La Guzla de Prosper Mérimée. Étude d'histoire romantique“ (Гуслe Пропспера Меримеа, студија романтичне историје). Годину дана касније, Јовановићева књига посвећена демистификацији Меримеове збирке тобожњих српских народних песама добила је награду Француске академије.

Један од критичара је рекао како би „Мериме био запањен сазнањем да је његова невелика збирка била повод научне расправе на Универзитету у Греноблу и материјал за обимну студију од 560 страница текста“, потом појашњавајући како Јовановићева стручност и ерудиције „ни на који начин не оптерећује књигу конципирану по добрим француским методама и за коју би – да се не зна име аутора – тешко посумњало у његово страно порекло“.

Скерлић у „Српском књижевном гласнику“ пише како су доминантна опширност и детаљисање условљени чињеницом да је Јовановић представљао српску народну књижевност научним круговима који нису имали никаква предзнања о њеној поетици. Реч је, наставља Скерлић, о одличној књизи, дуго, пажљиво и савесно рађеној, вешто сложеној и добро писаној, са „богатим новим резултатима“. Марамбоова књига је „у исти мах ваљан прилог историји француског романтизма и најбољи посао који је до сада на француском језику изишао о српској народној поезији“.

А управо је Јован Скерлић на страницама „Гласника“ писао о Меримеовој „мистификацији српских народних песама“ прво 1901, а потом и три године касније, да би у још два наврата писао о научним студијама посвећеним овој књизи.

Меримеова књига „Гусле, или избор илирских песама сакупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини“ на српском језику је први пут објављена тек 1991. у издању Српске књижевне задруге.

Као још увек млад писац, Проспер Мериме крајем двадесетих година 19. века, које у европској уметности протичу у знаку романтизма, следи тренд фасцинације ослободилачким покретима и усменим песништвом народа са руба западњачког обзорја. И између превођења и мистификације бира ово друго. Мериме измишља народног певача Хијанцита Маглановића, у првом издању штампа чак и гусларев наводни портрет, те испреда причу о хронологији њиховог познаства. Потом следе „препеви“ песама чије је мотиве, или чак целе делове, Мериме посуђивао или преузимао са свих страна света, укључујући и Кину.

Марамбо у својој докторској тези до најситнијих детаља открива изворе Меримеових мистификација и плете танану мрежу компаративне анализе садржаја и порекла сижеа и мотива. У својој детаљно аргументованој анализи он, међутим, ни једном једином речју не умањује уметничку вредност Меримеовог текста, док са друге стране исписује редове који ће и највећим француским познаваоцима романтизма бити од помоћи при писању будућих херменеутичких и књижевноисторијских анализа тог књижевног правца.

С Џоном Ридом по Србији

Јовановићева докторска дисертација постаје незаобилазна литература у сваком озбиљнијем изучавању дела Проспера Меримеа, а његова истраживања постају обавезна грађа за настанак одредница о Меримеу, француској књижевности и француском романтизму у Ларусовој енциклопедији и Енциклопедији Британика.

Убрзо и сâм Јовановић постаје јунак књиге америчког новинара Џона Рида „Рат у Србији 1915“.

Избијање Великог рата млади доктор наука је дочекао на месту доцента упоредне књижевности на Београдском универзитету. Јовановић бива распоређен на службу у Прес биро, а по Ридовом доласку постаје његов водич и преводилац.

„Био је то младић крупних црта“, портретише га Рид, „расејан, дебелих ногу угураних у лаковане јахаће чизме, са светлозеленим филцаним шеширом накривљеним на једно уво, и са шеретским сјајем у очима.“

Рид каже како је Јовановић надимак Џонсон добио ни два сата након што су се срели, а онда додаје како је Џонсон знао свакога, те да је свако познавао Џонсона. „Џонсон је сав био прожет европском културом, европском елеганцијом, цинизмом, модернизмом; али ако бисте загребали по површини, наишли бисте унутра на Србина, на снажну, мужевну врсту једне младе расе не тако далеко од планинског сељака, дубоко патриотског и дубоко независног.“

Рид је из Србије отишао даље, а Марамбо је након преласка преко Албаније, и даље у служби Прес бироа од 1916. па све до 1920. године, боравио прво у Лондону, а потом и у Вашингтону. Својим публицистичким радом и дипломатском активношћу допринео је афирмацији Србије и новостворене прве слободне државе Јужних Словена.

Повратак у земљу за њега је значио и окретање нове животне странице. Јер уместо да настави изгледну универзитетску каријеру, Војислав М. Јовановић се прво прихвата уређивања „Српског књижевног гласника“, затим преузима вођење недељне књижевне хронике у „Политици“, да би потом постао главни архивар, а затим и први начелник Историјског одељења Архива Министарства иностраних дела.

Ту ће се сусрести са новим изазовом, јер је ваљало средити огромну количину архивске грађе, већим делом приспеле из Беча, као реституција српског Историјског архива, који је окупатор опљачкао током рата.

Отимачи народног блага

Пратећи живот и прикљученија једног тако образованог и вредног човека са самонаденутим надимком који у својој звучности носи снажан призвук егзотике, понекад је тешко одолети пориву да Марамба, или ако хоћете – Џонсона, назовемо балканским Индијаном Џонсом који се целога живота борио против отимача усменог народног блага и вредних државних докумената.

Када овим његовим животним преокупацијама придодамо и страст према фотографији, неминовно је помислити како је, попут Харисона Форда, Војислав М. Јовановић свакога часа „неблагодарне анонимне послове који се раде за оне који ће доћи после нас“ могао заменити одласком на још једно далеко путовање, са кога ће се тријумфално вратити након што је још једном надмудрио фалсификаторе и плагијаторе и спасао од уништења неку непроцењиво вредну књигу, или какав други драгоцени предмет.

Али иако је, нарочито између два рата, заиста много путовао, што приватно, што као службеник Министарства иностраних дела, те је са тих путовања донео много вредног фотографског материјала, Марамбо се у своје највеће авантуре упуштао, како је то најлепше казао Душко Радовић, „на острву писаћег стола“.

На том столу се 1930. године нашао и препис рукописа Викентија Ракића „Толкование человеческо СКАЗАНИЕ Христово“, који је као четрнаестогодишњак, 1833. године, начинио Војиславов деда по мајци Милоје. На трећој страни тог рукописа Сима Лозанић је написао:

„Спомен унуку Воји (Јовановићу) од његовог деде Милоја – Сима (1930)“

Упустивши се у сређивање Архива Министарства иностраних дела, вредни Лозанићев сестрић је током двадесетих и тридесетих година упоредо са овим захтевним послом радио на писању читанки за гимназију, састављању антологија народне књижевности, те разоткривању многих покушаја књижевних фалсификата, плагијата и мистификација.

Суштина свих његових акивности у вези са народним усменим стваралаштвом била је усмерена ка јасном а далеком циљу да се прво покрене, потом спроведе и напослетку оконча велики а неопходан и неодложан посао на објављивању наших народних песама у „једном опсежном, критички приређеном зборнику, који би садржавао у што приближнијој потпуности и сав материјал који је до сада прикупљен“.

Производи општег дара, опште маште и општег духа

За Марамбоа је наше народно песништво, „заједно са нашом средњовековном архитектуром и зидним сликарством, по својој посебној вредности и по улози коју је имало у нашем историјском развоју“ чинило наше најважније културно наслеђе.

Као један од корака ка састављању таквог Зборника, Војислав М. Јовановић је саставио антологије српских народних песама (прво издање 1922) и српских народних приповетки (прво издање 1925).

Обе књиге су биле намењене ђацима, али је самим избором песама и прича, потом навођењем извора, али можда највише оним што је о народној књижевности написао у предговорима ових антологија Марамбо дао јасне смернице како би било најбоље остварити идеју о Зборнику.

У уводном тексту антологије „Српских народних песама“ Марамбо, између осталог, каже како је наша усмена књижевност имала срећу „да буде забeлежена на време, у таквом обиљу и у таквој лепоти да по вредности долази на прво место међу усменим књижевностима свих словенских народа, и на једно од најугледнијих места међу усменим књижевностима свих осталих европских народа, од којих су многи, у писаној књижевности, далеко богатији од српског“.

А на самоме крају предговора за антологију српских народних приповетки записује како „наша књижевна историја, за разлику од већине других, води нарочита рачуна о тим производима општег дара, опште маште и општег духа“.

Затворена пројекција

Тај општи дух су у септембру 1904. у данима крунисања краља Петра Првог Карађорђевића филмском камером снимили Вилсон и Метерло. Марамбо се по свој прилици мимоишао са двојицом Британаца, јер је одлазио на студије књижевности у Лозану. Њихови путеви ће се, међутим, укрстити тридесет и више година касније, када као отправник послова југословенског посланства у Лондону Војислав Јовановић, не знамо тачно ни где ни кад, пронађе „Крунисање краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију“.

Али знамо да је филм откупио од Вилсонових наследника сопственим новцем и да га је вратио у земљу и 1937. приказао својим пријатељима, на затвореној пројекцији.

О овом догађају је писало „Време“, али у тексту посвећеном самом садржају и значају документарног материјала ни на једном месту се на помиње чијом заслугом се филм поново нашао међу Србима.

Зато у помоћ призивамо машту, не бисмо ли замислили главе, рецимо двадесетак људи и жена који у мраку једне од пространих соба куће у Бирчаниновој 24 гледају призоре са београдских улица са почетка века. Међу њима су сигурно били чланови Марамбоове породице и кућна помоћница, а највероватније и његов пријатељ Драгиша Стојадиновић, у време Великог рата шеф Фотографске и кинематографске секције Српске војске, основане на Крфу 1916. године.

По завршетку пројекције светло се, међутим, не пали, јер ускоро почиње нови светски рат, а у зору 6. априла 1941. на Београд опет падају немачке бомбе, али овога пута из авиона. Једна запаљива бомба пада и на кућу Јовановића. Пробија кров и на тавану изазива пожар, који укућани успевају брзо да угасе.

Од потреса који је изазвала екплозија друге бомбе што је пала у близини, попуцали су неки зидови куће, а таванице у неким собама су попадале, цреп на крову је растурен и прозорска окна попуцала. И то су све брзо поправили.

Једино је над делом Марамбоове радне собе остала да зјапи рупа у таваници све до после рата.

Ловац на изгубљену историју

Марамбо је немачку окупацију дочекао на месту начелника Главне архиве Министарства иностраних послова, а онда је пензионисан. Гестапо га је држао на оку као врсног познаваоца архива и тајни који ове збирке многих вредних докумената крију.

Одмах по ослобођењу, нове власти га постављају за начелника Историјског одељења Министарства иностраних послова. Постаје и консултант Државне делегације ФНРЈ за реституцију архивске грађе коју су Аустријанци и Немци опљачкали током четири ратне године.

То му омогућава да напише књигу „Југословенске архиве у Другом светском рату“. Јовановић је рад на овом рукопису завршио у мају 1950. и требало је да га објави „Просвета“. Од тога, међутим, није било ништа, јер је Марамбо дошао у сукоб са лектором, након чега је повукао рукопис од издавача.

Четврт века касније, Младен Лесковац ће га објавити у неколико наставака у „Зборнику Матице српске за књижевност и језик“. Књига је под насловом „Потрага за украденом историјом“ уз исцрпне коментаре и прилоге оригиналних докумената објављена тек 2011. године.

Човек би помислио да је Марамбо за нашом отетом и однетом архивском грађом трагао на лицу места, боравећи у Бечу, Берлину и другим местима где је, након пљачке, транспортована. Али он је све то време преседео у Београду, успевајући да пажљиво реконструише размере ове велике пљачке само на основу докумената из званичне преписке заинтересованих страна.

Можда управо због тога Марамбоову стручну анализу природе и размере овог разбојништва не можемо да не читамо и као најузбудљивији трилер у коме никако не може доћи до хепиенда.

У најкраћем, оно што су аустријски и немачки архивисти планирали и остварили одмах након априлског слома био је само наставак њихових напора из претходног светског рата. Тада су свим силама настојали да у српским архивама пронађу документе који би потврдили тезу о одговорности наше владе за Принципов атентат. Или су покушавали да такве доказе фабрикују фалсификовањем докумената. Поновна окупација била је одлична прилика да се посао настави.

Марамбо у својој књизи прво стрпљиво набраја шта је током Великог рата однето, а шта све, донекле и кривицом наших представника на Мировној конференцији, никада није ни враћено. А потом на сцену изводи главне „јунаке“ велике и добро планиране пљачке наше архивске грађе из првих дана окупације 1941.

Најживописнији међу њима је свакако службеник бечког Рајхсархива др Роберт Шванке.

Он је у Београд допутовао средином јуна 1941. са унапред добијеним врло прецизним упутствима и до у танчине разрађеним планом рада. У Рајх је требало пребацити све оно што је после Великог рата враћено Бeограду, али и све оно што је у наше архиве похрањено у међувремену, или што смо успели да сачувамо 1914. и 1915. Успут су однесени и делови дубровачког архива, те цео архив граничарске регименте.

Марамбо у књизи говори о стотинама железничких вагона архивске грађе чије је крајње одредиште био Трећи Рајх, најчешће сам Беч, где је све требало да буде сортирано. Нешто би било уништено, нешто злоупотребљено а нешто фалсификовано, а све у намери да се коначно докаже како су Срби одговорни за Велики рат и све што је он са собом донео.

Али описује и бизаран разлог због ког је др Шванке убрзо разрешен дужности и враћен у Беч, да ради на разврставању покрадених архива.

Верзирани архивиста одан идеји националсоцијализма није могао да одоли прилици која му се указала, па је готово попут главног архиватора Чваркова из хумористичке серије „Државни посао“ смислио шверцерску шему. Тако су се у железничким вагонима, уз наша вредна историјска документа, пут Рајха слали маст, сланина, суво месо, предмети од коже, текстилна роба, џепни и ручни сатови, накит, уметнички предмети, теписи, па и намештај!

Бизарност Шванкеове судбине, готово равне сижеу Марамбоових младалачких, натуралистичких драма, стоји насупрот причи о фолксдојчеру Хајнцу Фрају, који је у свом исцрпном извештају до танчина описао како је, не би ли у селу Виљуши пронашао закопану архиву нашег двора, зверски мучио и убио неке мештане, те претио паљењем кућа и имања.

Страну по страну, поглавље по поглавље, Марамбо архиварски педантно набраја свако непочинство настало као резултат нацистичког схватања располагања архивском грађом. А потом документује начине на који су након краха Трећег рајха нове немачке и, нарочито, нове аустријске власти проналазиле начине да нам не врате, готово, ништа.

„Треба да волимо истину“

Након што је са успехом завршио и овај, још један „сув и неблагодаран, али користан и потребан посао“, Марамбо је прво премештен у Институт за проучавање књижевности САНУ, где је руководио одсеком за народне умотворине, а потом именован за председника тек формираног Академијиног Одбора за издавање корпуса народних песама.

Ту је, у звању научног саветника, дочекао одлазак у пензију, 30. јуна 1962.

Нове власти су настојале да му онемогуће службене одласке у иностранство, док је он настојао да без длаке на језику пише највише о својој најомиљенијој области – о народној књижевности. Сарађујући са „Летописом Матице српске“, неким другим часописима, али и са редакцијама дневних новина, Марамбо објављује много текстова у којима се бави најразличитијим случајевима који изискују одвајање жита оригиналности од кукоља фалсификовања и мистификације.

Врхунац таквог његовог опредељења је „Антологија (Зборник) лажне српскохрватске народне поезије. Фалсификати – плагијати – мистификације (1863–1966)“, коју је саставио 1956. године и која до данас није штампана.

У својој оданости истинољубљу и научним постулатима, не преза ни од критиковања аутора који су или блиски власти, или власт чине. Тако, на пример, критикује антологију српских народних приповедака Милорада Панића Сурепа и тврди да је већину грађе овај „посудио“ управо из његове антологије. Суреп му не остаје дужан, полемика бива објављена на страницама „Нина“, а у приватној преписци, на Марамбоову страну стаје професор Филолошког факултета Мирослав Пантић.

Али и у тој полемици Марамбоов стил је непоновљив, а свака реченица одише оном истом, моћном и инспиративном енергијом. Тим стилом пише и фељтон у „Борби“, посвећен случају покушаја да се још у време краља Милана властима као оригинал за велики новац прода лажна круна цара Душана.

У раскринкавању преваре, поред Јосифа Панчића, учествовао је и Марамбоов ујак Сима Лозанић, коме сестрић на једном месту поставља питање да ли је у то време било критичара који су оспоравали његове научне налазе и чин разоткривања преваре сматрали издајом, „пошто сте можда нарушавали родољубива осећања у нашем народу“.

„Тога није било“, Марамбо цитира ујакове речи. „Нама је држава ставила у задатак да утврдимо истину и да је слободно излажемо. Имали смо за дужност да учинимо једно и друго, и ми смо то учинили. У науци, ја не знам за веће родољубље од откривања истине. Пријатне бајке, засноване на лажима ишчезавају једна за другом. За њима остаје само мамурлук и ништа више. Теба да волимо истину, – и да се не плашимо ње!“

После шездесет година

Једна пријатна бајка ипак се испоставила као могућа. И уместо да ишчезне, појавила се на сцени Југословенског драмског позоришта 1966. године, када је изведена премијера „Наших синова“ у режији Мирослава Беловића.

Беловић је за текстом Марамбоове драме трагао годинама и чим је, крајем лета 1965, најзад успео да пронађе књигу штампану безмало пре шездесет година, телефонирао је писцу и овај га је позвао да у Бирчанинову 24 дође тог послеподнева, тачно у пет сати.

„У радну собу писца, пространу и крцату књигама, увела ме је његова сестра Славка“, записао је у свом сећању на тај сусрет Беловић. „После неколико тренутака, ушао је писац, крепак осамдесетогодишњак, брижљиво одевен и очешљан. Енергично се поздравио са мном и започео одмах свој дуги, темпераментни, бунтовно интелектуални монолог.“

И није престао да говори наредна два сата.

„Преда мном је била једна горка литерарна судбина“, каже Беловић. „Свежи и богати таленат у сукобу с малом средином, с примитивношћу, с паланачким духом. И уместо да је Марамбо снагу свог ударца концентрисао на драмску реч... он је своје снаге разбацивао на све стране... Замашни волумен његове стваралачке личности трошио се у ситним чаркама с лукавом и доскочљивом чаршијом. Слушао сам Марамбоа с огромном пажњом и нисам хтео да га прекинем. Схватио сам да је његова исповест најнепосреднији начин да осетим само средиште његових драмских визија, да упознам покретачке снаге његовог духа и деловање прошлих времена на његов песнички сензибилитет. Старац је корачао огромном собом и разговарао с будућим редитељем свог комада, претварајући своју беседу у своје бунтарско 'Оптужујем'.“

Након што је разговор настављен о детаљима текста и могућим редитељским решењима, Марамбо је наједном плануо, јер Беловић није знао где се 1906. налазило савско купалиште. Али, посета се добро завршила, Беловић и Марамбо су наставили да се виђају, рад на представи је почео и примакао се дан премијере „Наших синова“.

А онда је у Бирчанинову 24 стигао нацрт програма представе, у коме је био штампан и део Матошевог текста о Марамбоу. И овај је опет плануо и припретио да од премијере неће бити ништа ако се Матошеве речи на избаце. Након свађе, Марамбо је ипак одустао од претњи.

Премијера је протекла сјајно. О представи су позитивно писали многи тадашњи позоришни критичари, између осталих и критичар „Борбе“ Слободан Селенић.

Марамбо је на премијеру дошао са сестром Славком и након представе остао дуго у разговору са глумцима.

Писац и његова сестра су долазили на сваку следећу представу „Наших синова“, све до Марамбоове смрти, 20. јула 1968.

Наредног дана, у „Борби“ је објављена читуља.

„Мој драги брат, др Војислав М. Јовановић, дугогодишњи начелник Историјског одељења Министарства иностраних послова, научни саветник Српске академије наука и уметности у пензији, књижевник, носилац Албанске споменице, преминуо је у 84. години. Сахрана ће се обавити 21. јула у 15.30 часова из капеле на Новом гробљу. Ожалошћена сестра Славка и остала родбина.“

Двадесетак дана касније, у истом листу објављен је текст Милована Данојлића „Марамбо“, у коме се, између осталог, каже:

„Био је једна од здравих глава ове културе, ватрени противник свих обмана и мистификација, подједнако критичан према прошлости и према садашњости, савестан и пресавестан у свакој речи, у сваком гесту, чину...“

Савесност је Марамбо исказао својом последњом жељом да након смрти његове сестре породичну кућу са својом целокупном библиотеком, фотографијама и свим осталим вредностима поклони Универзитетској библиотеци.

Тако је, након смрти Славке Јовановић 1979. године, кућа у Бирчаниновој 24 претворена у Легат Војислава Ј. Јовановића. У овом легату се и даље налазе богата Марамбоова библиотека, намештај, фотографије, а у току је реконструкција након које ће се и у кући и у дворишту одржавати научни скупови и књижевне вечери.

Док овај простор најзад не постане једна од важнијих адреса нашег културног живота, сви заинтересовани могу посетити виртуелну изложбу посвећену Војиславу Јовановићу Марамбоу и његовом легату.

После деведесет година

Комедијант случај је удесио да још једна бајка постане део наше стварности и привремени епилог приче о Војиславу Јовановићу Марамбоу.

У време кад је, по завршетку Другог светског рата, радио на повраћају отетих архива из Трећег рајха, Марамбо је тек основаној Југословенској кинотеци на откуп понудио филм о крунисању краља Петра. Међутим, из Кинотеке је стигао одговор да они имају нешто краћу верзију овог филма, те да нису заинтересовани.

Највероватније ће бити како је до дела материјала који је 1937. приказан на оној затвореној пројекцији у Бирчаниновој 24 био дошао његов пријатељ Драгиша Стојадиновић. Марамбо се наљутио на Стојадиновића, а филм поклонио Српској православној цркви.

А онда, године 1994, тадашњи директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић је приликом посете патријарху Павлу у ходнику Патријаршије приметио неке филмске ролне. Замолио је да погледа шта се на њима налази и схватио о чему се ради.

Црква је овај вредан и, мислило се, још једном, заувек изгубљен а тако драгоцен материјал, предала Кинотеци, а они су га послали на рестаурацију у Болоњу. Део нитратног филма је, нажалост, заувек уништен, али је наша култура добила најпотпунију верзију филма чије су вредности и значај вишеструки.

„Крунисање краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију“ прво су приказани на свечаној пројекцији, а потом су читаоци „Нина“ 2010. добили овај филм на поклон у ДВД формату. Данас се може видети и на Jутјуб каналу.

Када будете гледали материјал који су 1904. овде, код нас, снимила два Британца, ослушните ту свечану тишину која прати кадрове наше не тако давне прошлости. И сетите се Марамбоа, без кога би та тишина била само мук, а уместо покретних слика пред очима бисмо имали само дубоки, празни мрак.

Да је у своме животу урадио само то, овај књижевник и носилац Албанске споменице би већ требало да заузима једно од важнијих места у нашем колективном памћењу. Међутим, Војислав Јовановић Марамбо је у српској култури оставио много већи, дубок и неизбрисив траг.

Не бисмо смели да га, као што умемо, ипак заборавимо.

Aх, отаџбино! Колико сам пао.
Руј упало лице пече, као жалац.
Језик суграђана туђ ми је постао,
у својој земљи ја сам као странац.

Тако се ја у мом родном граду, где сам крштен у цркви Светог Саве, осећам све више сувишним, излишним, странцем... И да не будем патетичан, једино се надам да ћу повући очеве гене где су сви умирали око шездесете, од инфаркта. Ја сам један инфаркт већ преживео, ваљда ме други у овој години неће мимоићи. То ми је једина вера у будућност...“

Овако ми је говорио Велимир Веца Лукић почетком фебруара 1996. године, уочи свог 60. рођендана.

На свет је дошао 10. фебруара 1936. у Београду. Од нашег разговора до смрти, 29. августа 1997, проживео је још годину и по дана у истинском ишчекивању да га други удар лиши муке коју је тада овако сажео:

„Постоји један Сартров комад који се зове Несахрањени мртваци. Е, ја себе рачунам у несахрањеног мртваца, и мислим да су многи од нас управо то. Неки верују, неки не знају да јесу, неки знају а неће да кажу, а ја знам и хоћу да кажем. Ја више не знам да ли смо ми друштво, систем, народ, шта смо? Када се изгубе све вредности, када све постане привид, и уметност и наука, и литература и позориште, када је све то у петом или шестом плану, а у првом плану су политички комедијанти – онда је то дуга и тешка болест, агонија која се обично завршава смрћу, а нема Христа да сиђе и једним потезом руке излечи као што је лечио губавце...“

Депресија у којој је последњих година живео Веца Лукић полако је тањила његову жељу за животом. То су схватали његови најближи пријатељи, попут Миливоја Глишића, тадашњег колумнисте НИН-а, који је искрено волео и ценио тог, како га описује, достојанственог човека урођеног господства. А на крају, нажалост, као да се и то стицајем околности којима није могао да влада – релативизирало:

„Та депресија је у последњој фази његовог живота била све јача и он је више није крио. Умео је изненада да се упита чему све ово, има ли живот смисла. Долазио је често у НИН, одиграо би партију шаха, направио неколико досетки и одлазио. Упорно је говорио да живот више нема никаквог смисла, да је све што се догађа у последње време понижење. Једном, у априлу 1997. дошао је да се поздрави са мном и помало патетично рекао да је одлучио да нестане са овога света. Молио сам га да не мисли о томе, да је то кратак наступ малодушности, али сам стрепео. Тако, када су ми јавили једног преподнева крајем августа 1997. да је Велимир умро, помислио сам да се убио. На срећу, ако ту уопште има среће, није то сам урадио већ му се онај тешки инфаркт од пре 15 година вратио.“

Црно време опадања

Велимир Лукић је био песник, драмски писац, управник са најдужим стажом у историји Народног позоришта (18 од укупно 30 година колико је провео у њему), и три деценије „глупо-наиван комуниста“, како је себе касније описао. Пријатељ Бранка Миљковића. „Да сам имао храбрости, требало је да се убијем на време, као Бранко Миљковић“, рекао ми је једном. Секретар Удружења књижевника Србије у функцији носача кофера Иви Андрићу. Кад се славни писац вратио из Шведске са Нобеловом наградом, Веца га је сачекао на аеродрому, а после му је тешке кофере пуне књига носио до стана. И измислио је како му је Андрић пружио напојницу. Бедну. Био је усмени аутор склон мистификацијама, који је у најлуциднијим тренуцима смишљао такве приче да је магијски реализам Маркеса или Сарамага, са којима смо се касније сретали, спрам Вецине љубавне авантуре у Аргентини, например, био чист аматеризам.

Када је деведесетих престао да долази у Клуб књижевника, ова институција је изгубила дух и својство које јој је Вецино присуство деценијама давало. А то се догодило када више није имао пара, када су ову кафану окупирали нови богаташи незагађени мислима и недирнути осећањима, када плата уметничког директора Атељеа 212, где је завршио каријеру, није дозвољавала аутору петнаесетак драма и десетак књига поезије, првом дипломираном српском драматургу, најмлађем добитнику Октобарске награде, да се изложи ризику Будиних цена. Када је Веца морао да изађе из Клуба књижевника да би се у њега уселили ошишани, дебеловрати криминалци у свиленим оделима немогућих боја, уз која су се фантастично слагале дречаве кравате, златне наруквице, ланци и телохранитељи са пиштољима лако набубрелим испод сакоа – ту смену вредности ми је овако описао:

„Ми смо или имали илузију, или је стварно било тако, да су људи из уметности, културе, науке, бар привидно имали неки углед. Постојала је разлика између мене, који сам могао у џепу да имам само један динар, и неког шверцера који је у џепу могао да има милијарду динара. Ипак сам ја био, како би се рекло, поштованији члан друштва. Данас је обрнуто. Сваки онај који има у џепу хиљаду марака, за мене је бог. Ја животарим и више не успевам да нађем мир ни у писању, јер ме је све ово што се догађало последњих година на неки начин растурило и не видим сврхе ни у чему. Све то што нас разједа, што девалвира вредности, последица је политике као кича. Мислим на кич мишљења, кич процењивања читавих вредности, на чињеницу да члан неке странке има већу јавну и материјалну проходност него онај ко би данас написао Рат и мир, открио лек против рака или сиде.“

Тешко је било познавати још некога коме је новац, као Веци, представљао само средство за живот. Сви његови прохтеви сводили су се на две-три пакле цигарета дневно, вечеру у Клубу књижевника уз киселу воду и кафу, пар одела, чисте кошуље и вредне књиге. Највећи део живота провео је са супругом Милком у малом стану на почетку Улице Мајке Јевросиме, у коме је нишка Меги из Мачке на врућем лименом крову, у коју се заљубио кад је имао 23 године, остала да живи после развода, а он се уселио у једнособан станчић на Каленића пијаци. Вецино уживање није подразумевало новац већ друштво, кафану и причу. Његова љубав су били литература, антички писци посебно, и позориште.

Рани јади

Миодраг Илић, драматург, Вецин друг из детињства, мисли да га је књигом заразила мајка Нада, ћерка Јордана Бабановића, угледног учитеља из Врања и народног посланика Либералне странке у Кнежевини Србији, која се школовала у иностранству и била изванредно образована. „Двојица Вециних ујака били су краљеве дипломате, а најмлађи, Бошко Бабановић, чувени предратни фудбалер БАСК-а. Отац Грујица, правник, радни век је провео као виши чиновник који се бавио финансијама у општини Београд. Строг, висок, блиставо леп и у време највеће немаштине беспрекорно елегантан, човек од ауторитета. Веца га је звао 'тата змај' и бојао га се, мада овај никада није подигао руку на свог јединца. Име је, иначе, добио по стрицу, чувеном београдском адвокату Велимиру Лукићу“, сведочио ми је Мија Илић и присећао се заједничког детињства:

„Веца je имао четири, ја шест година када смо се упознали. Мајке су нам биле велике пријатељице. Делио нас је зид између кућа у којима смо становали горе на Звездари, изнад Хајдуковог игралишта. Не сећам се више ко је од кога добио мале богиње, али знам да су нас мајке потрпале у један кревет и заједно смо их прележали. И уопште, цело детињство смо провели заједно. Први пут смо са мајкама летовали у Рибарској бањи, код Крушевца, на падинама Јастребца, потом смо неколико пута били у Мојстрани, испод Триглава. Он је имао 14 година, ја непуне две године старији, када смо тог лета у Мојстрани написали прву драму. Заједничку. Звала се Ко је крив. Радило се о неком разочараном човеку који се одао алкохолу и стално говорио ко је крив, ко је крив, зато смо тако назвали текст који, природно, никада и нигде није угледао светлост дана.“

Обојица су кренули у Шесту београдску гимназију, али Лукићи су убрзо заменили стан на Звездари и преселили се у Улицу Лоле Рибара 4, па је Веца завршио чувену Другу београдску гимназију, као и његов отац. Додуше, као младић имао је пех да једне године на Бохињу упадне у језеро, добије запаљење плућа које ће прећи у инфилтрат, а потом у туберкулозу костију. Дуго су га лечили антибиоцима, а он је, лежећи, прочитао незамислив број књига.

Дуги живот краља Освалда

Имао је 16 година када је објавио прву песму у часопису Млада култура, а са 18 му је издавачка кућа Ново поколење (касније Нолит) штампала прву збирку. Уписао је најпре филозофију, да би пре краја напустио студије и постао први студент на тек основаној класи драматургије коју је водио Јосип Кулунџић. Октобарску награду Београда добио је као студент треће године драматургије за драму Окамењено море, изведену у Народном позоришту. Тако је почео његов стваралачки пут песника и драмског писца кога је био глас да је имао само једну инспирацију – античке мотиве. И то зато да би увијено, кроз алегорију, алудирао на Јосипа Броза и његову супругу, на пример.

Због неких од тих драма је имао проблема, али не великих да би о себи говорио као о жртви комунизма, како су многи, неупоредиво мање „грешни“ од њега, волели да се хвале. А истина је да је Веца био први писац који је после Бранка Ћопића и његове Јеретичке приче био јавно именован и нападнут 1965. године, и то од стране Владимира Бакарића, тада моћног Титовог свиленог. Наиме, причало се да је у односу на друге Брозове главосече Бакарић био сувише мек, па је Стари свог повереника за Хрватску из милоште звао свилени. Веца ми је ту епизоду из живота овако описао:

„Случај се збио две године после београдске премијере комада Дуги живот краља Освалда који је потом био преведен и објављен у једној врло репрезентативној светској антологији политичких драма, где сам се нашао уз Брехта и сличне величине, и већ увелико се играо по свету. И онда је, ваљда, Бакарић негде видео представу, или нешто о њој чуо, тек огласио се јавно рекавши да је моја драма контрареволуционарна, антикомунистичка и све што је уз то ишло у то време. Међутим, нисам имао никаквих проблема због тога. Нормално сам долазио у позориште и радио, док су сви по ходницима причали да сам ухапшен, да сам у кућном притвору, и да је то што долазим у канцеларију само привид, јер ме, иначе, чува милиција.“

Дотични комад Дуги живот краља Освалда био је несумњиво инспирисан владарским паром из Ужичке улице, па га је Уметничко веће Народног позоришта „с гнушањем“ осудило, што је редитеља Брацу Борозана довело у врло непријатан положај, али он се досетио да уочи премијере на Малој сцени Народног позоришта 13. јануара 1963. године, на програму напише како се та драма односи на ОАС, тадашњу десничарску терористичку организацију у Француској која се борила против независности Алжира, и тако се макар формално заштитио. А непредвидљиво перо Елија Финција никада у „Политици“ није исписало толико суперлатива о једној драми као поводом премијере Краља Освалда.

Фестивал малих и експерименталних позоришних сцена у Сарајеву (МЕСС), доделио је потом овој представи све „Ловорове венце“, фестивалске награде, али је извесни партијски истражитељ Наим Курт оног преподнева када је требало потписати све дипломе за текст, режију и глуму, на Радио Сарајеву пљувао по Вецином тексту колико је год могао. Због тога је троје чланова жирија побегло када се читало саопштење о наградама, па су остали само Борислав Михајловић Михиз и Примож Козак. Веца никада Михизу није заборавио за оно време велику храброст коју је овај тада испољио.

Шилинзи и динари

Када је недуго потом отишао у Грац на премијеру ове представе у тамошњем позоришту, Веца је био у потпуном шоку. Пошто су Аустријанци добро разумели комад, нису имали разлога да краља Освалда обуку у историјски костим, већ су га лепо оденули у маршалску униформу. Пљунути Броз. У страху шта ће му се догодити кад се врати у Београд, Веца је одмах после премијере побегао у хотел и није остао на пријему где је требало да буде једна од главних званица.

У повратку је у возу променио шилинге за динаре, макар да га на граници не ухапсе са страном валутом, ако до тога дође. Претходно је успео да купи једну оловку на којој је писало ГРАЦ, јер му је Милка на поласку добацила: „Купи ми макар једну оловку“, алудирајући на то што није имао обичај да жени купује поклон. А то што је све шилинге променио за динаре, није било ни први ни једини пут:

„Мрзео сам било коју другу валуту осим динара, па сам једном приликом отишао у банку и заменио 9.000 марака, девизе које сам добио од извођења неких мојих радио драма у Немачкој, у динаре. Када се сетим тога и сличних потеза, схватам да иако никада нисам био прави комуниста, да сам од комунизма ипак наследио нешто глупо: на страну валуту сам гледао као да је она неки антидржавни елемент, да је велика срамота имати нешто с девизама, и то сам спојио са својим поимањем античке философије да све своје са собом носим.“

Још једна забавна прича збила се тих година када је Веца одлазио у Аустрију по хонораре. Када се затекао у Бечу са пуним џеповима шилинга с којима није знао шта ће, отишао је у хотел-кафе „Сахер“ и, пошто је обожавао слаткише, сео је за сто и наручио да му доносе све слаткише са списка, један за другим, док не каже: доста. Хтео је све да проба. У једном тренутку, приметио је како људи за столовима прекопута упадљиво гледају у њега. Позвао је конобара и питао га да ли је у Бечу забрањено да се наручује више од од једног парчета торте, па сви због тога у њега гледају. Униформисани младић му је одговорио: „Господине, не гледају у вас, гледају у сто поред вас, за којим седе госпођица Роми Шнајдер и њена мајка, госпођа Магда Шнајдер.“

У силној жељи да му не промакне ни једна торта, ни један слаткиш, Веца није ни приметио да поред њега седи тада најславнија Бечлијка са једнако славном мајком. Када сам га питала да ли је Роми у природи стварно онако лепа као на филму, одговорио ми је: „Када сам чуо ко су, погледао сам их, а мајка ми се упадљиво насмејала, само што ме није позвала за сто. Одмах сам се вратио свом тањиру са колачима.“

Зла ноћ

Десетак (или нешто више) година после Краља Освалда, на Стеријином позорју у Новом Саду изведен је комад Зла ноћ који је говорио о прогонству римског песника Овидија. Дежурни партијски чистунци су овај комад, међутим, прочитали као тешку оптужбу против комунизма. Критичар „Политике“ Мухарем Первић био је председник жирија и гласао је да ова представа добије награду Позорја, али је она ипак отишла у друге руке. Веца се овако присећао те приче:

„Председник жирија је гласао за мене, али ми је рекао да пре тога мора да ме нападне, јер је то нацрњи антикомунистички текст, а он је комуниста 'до крви'. И рекао ми је уз то да бих добио најмање 12 година затвора када би он написао о чему се у том тексту заиста ради. Захвалио сам му што ме је ослободио Забеле и рекао му нека пише шта хоће...“

Муке које је повремено имао као драмски аутор, биле су рај у односу на перманентну борбу са властима да се добију паре за позориште. Милка Лукић памти какво је лудило у кући почињало сваког 15. у месецу, кад би Веца кренуо у потрагу за новцем да би првог поделио плате ансамблу Народног позоришта. И онда би опет од првог до 15. био миран. Глиша, како смо звали Миливоја Глишића, тврди да је Вецина љубав према позоришту била јединствена:

„Чинио је неке личне компромисе, бивао је уз власт и слушао власт, уверен сам, само да би опстао на том месту и у тој институцији која је заиста била његов живот. Био је свестан својих уступака режиму да би нешто добио за позориште и самоироничан према својој вези са градским комитетом где је ваздан морао да иде и да се с њима носи. Смишљао је подвале како да изигра официјелну власт на корист позоришта. Када нас избаце из Клуба књижевника а ми одемо и до шест ујутру шетамо Калемегданом, он би већ у осам био у неком СИЗ-у (самоуправна интересна заједница, оличење власти и материјалне моћи у једном периоду развијеног самоуправног социјализма, Р.С.), како би добио паре за позоришну кућу на Тргу републике. Борио се најпре да уопште добију плате, а потом се залагао да глумци имају колико год је могуће веће плате. Иначе, глумце је заиста волео, без обзира што их је стално оговарао, у бољем значењу те речи. Нарочито је волео да прича о њиховим љубавним догодовштинама које су се весело завршавале неким подвалама.“

Рат са Миром Траиловић

Много нежности, наизглед сурове, имао је за Миру Траиловић коју је волео, уважавао, али ју је и кињио на свој начин. Свако мало би пустио глас да је он добио неки посебан новац за Народно позориште, а да Мира није добила ништа за Атеље 212, и подговарао њене глумце да је нападају јер се не бори довољно за њих и њихово позориште. Посебно јој је подигао притисак када је лансирао причу да ће је власт именовати за амбасадора у Мексику и да се управо спрема да тамо иде и погледа резиденцију. Миру Траиловић је то изразито нервирало јер је, изгледа, и она имала неке дипломатске амбиције.

Треба уз то рећи да је Велимир Лукић, човек од позоришта, имао истанчан укус за класичну драмску литературу и за класично позориште, али није имао превелик афинитет за авангарду, нарочито не за локалну. Иако невољно, ипак је признавао да је Мирин БИТЕФ постао културна институција, заслужна за увођење светског, модерног позоришног сензибилитета у наш театарски живот.

Била сам близак Вецин пријатељ последње две деценије његовог живота. И кума на његовом трећем венчању, заједно са редитељем Милом Ђукановићам (први брак у раној младости је био толико кратак да га је и сам заборавио, потом је године провео са глумицом Милком Лукић, а трећи пут се оженио Драганом Митровић Пејовић, правницом, ћерком глумца Жарка Митровића). Усуђујем се зато да говорим и као сведок многих догађаја који су касније прерастали у градске легенде. И слушала сам небројено пута како Веца фино бруси верзије неких догађаја из своје прошлости, као да ми је први пут.

Мира Траиловић је била јунакиња многих пошалица свог „најбољег непријатеља“. Њих двоје су се просто без речи разумели. Када би Мира дошла на премијеру у Народно позориште и отишла после прве паузе, то је значило да је премијера успела и Веца би задовољно гледао у њену празну столицу. Када би се задовољно вратила да одгледа представу до краја, Веца је постајао смркнут, јер је знао да ће колико те ноћи изговорити ону своју чувену реченицу: „Био је то још један велики успех Атељеа 212“, јер је тако коментарисала неуспехе Југословенског драмског и Народног позоришта.

Веца је њој, заузврат, рецимо отео за свој ансамбл Микија Манојловића убедивши га да он у Атељеу нема шта да тражи. Много година касније, Мики ће признати да је целог живота остао захвалан Веци због тога, јер никада у Атељеу не би одиграо оне маестралне улоге које му је овај дао у Народном позоришту.

Вецино повремено чланство у неким комисијама за културу при градском или неком другом комитету, за Миру, која није била члан Савеза комуниста, представљало је ноћну мору.

Једном је Веца у име партије био задужен да оде у Атеље, пошто је опет био у питању неки „случај“, односно радило се о некој идеолошкој неподопштини, због чега је управници требало мало припретити да води рачуна за убудуће. Пошто је Мира добила обавештење да ће јој сутра у позориште доћи „друг из Градског комитета“, али није успела да сазна његово име, позвала је увече Вецу и дуго ћаскала са њим о свему и свачему, док га на крају није питала да ли он познаје неког „новог друга из Градског комитета“ који је задужен за позориште. Веца јој је мртав озбиљан измислио име човека, а на њено питање „какав је тај друг“, одговорио да је у питању „ординарни дркаџија, главосеча, где тај прође ту трава не расте“, и све тако да Мири преседне вече. На крају ју је упитао: „А због чега Вас, драга колегинице, то толико занима?“ (Њих двоје били су целог живота на перту, па су се на „ви“ и псовали). Мира је одсечно одговорила да је уопште не занима, него, ето, чула је, па једноставно пита о коме је реч.

Тешко је описати са колико је задовољства чекао Веца сутрашњи дан. Дошао је најпре раније у бифе Атељеа 212, што је Миру посебно разбеснело јер није хтела да он види „друга из Градског комитета“ како долази да је риба. Веца је седео у бифеу и у минут пред почетка састанка попео се у салу где је седела цела управа Атељеа. Мира је покушала да га избаци из сале објашњавајући му да они имају састанак, на шта јој је он рекао: „Знам да имате састанак, због тога сам и дошао.“

Уследила је сцена коју је Веца годинама препричавао кад год би се споменуло њено име, и сви су лепо и веома пластично могли да замисле како Мирино лице најпре изражава неверицу, потом збуњеност, затим љубазност, а кад је дефинитивно схватила игру, с тешком муком је суздржала бес што је Веца још једном заиграо на карту њеног перманентног страха од власти.

Случај Међе Вука Манитога

Ни сам Веца као управник Народног позоришта није било лишен повремених нервирања због „будала са Студентског трга“ (тамо се налазио Градски комитете Савеза комуниста). Онима што су лансирали паролу „мање новца, више талента“, јавно је узвратио: „Празна кујна, луда куварица.“ Колектив га је тада по четврти пут изабрао за управника Народног позоришта. Као управник неколико пута имао је сукобе са влашћу, од којих је истицао два:

„У једном сам победио, у другом изгубио. Почетком маја 1978, када сам се вратио са неког боловања сачекао ме је тадашњи директор Драме Мирко Милорадовић. Објаснио ми је да је избила велика фрка у Градском комитету јер је стигло неко писмо и они хоће да скину с репертоара Међу Вука Манитога Матије Бећковића, чија је премијера била предвиђена за неколико дана. Позвао ме је одмах потом и дежурни идеолог да ми каже како не треба да играмо ту представу, јер у писму које је добио стоји да ту има алузија на друга Тита. Ја му одоговорим да ту нема ни једне алузије на Тита, на шта се он одмах сложи са мном речима: 'Па знам да нема, ја сам рецензирао ту књигу, али представа не може да се игра јер је 'ствар ушла у случај'.' Тада сам први пут чуо тај израз, мада ми никада није било јасно како је то нека ствар улазила у случај. Баш као што ми није било јасно због чега не могу да играм представу ако је пето или већ шесто издање Матијине књиге могло слободно да се продаје у Кнез Михаиловој улици. Мој саговорник ми је тада још рекао да и 'друг Влашкалић предлаже да скинем представу', на шта сам онда ја поручио другу Влашкалићу да ми завнично пошаље написмено како је Матија Бећковић државни непријатељ, па ћу ја, као државни чиновник, то морати да спроведем.“

Као дугогодишњем члану Савеза комуниста није му било тешко да предвиди шта ће се уследити: сазивање партијског састанка у Народном позоришту уз притисак да већина потврди оно што хоће Градски комитет. Али, знајући да партијска врхушка викендом одмара, одмах после разговора Веца је затражио од партијског секретара Народног позоришта да сазове састанак за недељу. А секретар је био глумац коме је Веца рекао да је његов најљући колега, глумац, написао пријаву Градском комитету против представе која треба да се изведе, па нека он позове чланство да се изјасни о представи пошто је погледају. Тако је партијска организација Народног позоришта једногласно изрекла оду Међи Вука Манитога. Записник са седнице је био потписан, све по пропису, како је Партија у то време налагала.

У понедељак ујутру, Веца и партијски секретар су били позвани у Градски комитет код оног дежурног идеолога који је тражио да се партијска организација позоришта изјасни о представи. Уверен да се разрачунава са колегом који га цинкари Градском комитету, секретар је победоносно извадио записник да покаже како је он то већ учинио и да је паријска организација једногласно дала зелено светло за Међу. Вецин омиљени идеолог ту је побледео, али није имао куд и пустио је представу. Играна је више од сто пута пред препуним гледалиштем, али се о њој у новнама није појавио нити један једини ред. Слободан Селенић је Веци показао критику коју је написао, али му је нису објавили. Тек после годину и по дана, после стотог извођења, објавио је нешто о њој Буца Мирковић.

Случај Карамазова

Ако је с Међом прошао, Вецу су две године касније, 1980, сачекали на Карамазовима Душана Јовановића, у режији Николе Јевтића. И то га је сачекао нико други до његов пријатељ из младости, песник с којим је почињао – Бора Радовић:

„Бора је био мој друг из ране младости. Вава Христић, Бора и ја смо делили заједничку љубав према књигама. Вава је био претплаћен на француске часописе, књижевне и филмске, а онда бисмо Бора и ја долазили код њега да читамо, пошто нисмо смели да их износимо из његове куће. Која је то била радост када би нас позвао да каже како је стигао нови број. Сјајан песник и преводилац, део славног уредничког тима у Нолиту, Бора је у партију ушао у четрдесетим годинама живота и постао јако ригидан, врло строг и дисциплиновани војник партије. Позвао ме је тада у Градски комитет, у својству извршног секретара за културу, и неколико дана уочи премијере Карамазових објаснио ми да му је стигао извештај (од Државне безбедности, како сам касније сазнао) да спремамо комад у коме се рехабилитује Информбиро. А врло је незгодно да у време када је Тито, ето, болестан, ми рехабилитујемо ИБ. Објаснио сам му да то није тачно и послао му текст да би се мој пријатељ и колега, писац, уверио како партија у ствари треба да плати играње тог комада, јер испада да се на Голом отоку лепо живело и да је он просто био уточиште поезије. Ерудита и интелектуалац којег сам познавао претворио се тада у неумољивог партијског егзекутора који је заказао да се генерална проба одигра искључиво за чланове Програмског савета. Међутим, Мала сцена је на генералној проби била препуна. На улазу је био Раде Шербеџија са још 300 људи које сам лично сам пустио, због чега ме је мој тадашњи помоћник одмах пријавио 'где треба и коме треба', што би рекао Војинович. Тако је ова представа одиграна тада и никада више. Градски моћници су у два дана успели да сломе људе, мада су се неки сјајно држали, а мени је остало да жалим због бриљантних улога Неде Спасојевић и Петра Банићевића.“

Тај случај је послужио Веци да тадашњем секретару Градског комитета каже како је он написао више драма него што их је овај прочитао, и још нешто што није за  новине. Секретар и председник Градског комитета били су тих година његови омиљени ликови које је цитирао и имитирао где год би сео. Прозвао их је „мапетовци“, што је чаршија знала и усвојила:

„Годину дана касније, Љубиша Ристић је режирао исту представу, Карамазове Душана Јовановића, с Радетом Шербеџијом у главној улози, играли су је у Студентском културном центру. Међутим, променили су текст па је иследник постао затвореник, пошто је једна од кључних примедби била да иследник 'испира мозак затвореницима'. И тако је њихова представа доживела велики успех, а наша је била забрањена.“

Веца се у то време грохотом смејао због једног заиста нушићевског детаља који се збио поводом ове забране. У Програмски савет позоришта била је делегирана једна другарица испред неке месне заједнице или нечег сличног, која је морала да одгледа комад. Тек када је видела представу, схватила је да се не ради о Браћи Карамазовиma Достојевског већ о нечем другом и љутито узвикнула: „Па што сам ја онда читала оне књиге целе ноћи!“

Пријатељство с Муцијем

„Код књижевника Свете Лукића, у Скадарској 53 крајем педесетих и почетком шездесетих година скупљало се све што је било мислеће у тадашњој Југославији“, причао ми је једном Веца. Ту је започео пријатељство са Љубомиром Муцијем Драшкићем, редитељем и потоњим дугогодишњем управником Атељеа 212, који ће Вецу, после срамног понашања према човеку који је три деценије радио у Народном позоришту и живео за њега, довести за уметничког директора у свом позоришту. И Муци је то време и та дружења у Светиној кући памтио као једно од најплодоноснијих у нашој култури:

„Ту сте могли да сретнете Стојана Ћелића, Љубу Тадића, Владу Булатовића Виба, Бору Ћосића, Вецу Лукића, али и Владу Готовца из Загреба, Приможа Козака из Љубљане. Београд је већ био прилично ослобођен град за нове путеве у уметности, соцреализам је био пробијен, играо се Годо, другачије се дисало него у Загребу и Љубљани. Тамо су Крлежа и Видмар држали монополе. Додуше, било је и у Београду комесара типа Добрице Ћосића или Оскара Давича, али они нису били тако моћни, а срећом био је ту и Андрић који је био већи писац од њих, али није ни у чему пресуђивао. Речју, у Београду нико није имао право диктата као што је то било у Хрватској, Словенији и Босни. У том окружењу и таквој атмосфери почело је наше дружење које никада није престало. Његово касније везивање за позориште било је сасвим природно. Написао је драму која је играна у Народном, завршио је драматургију, постао драматург, управник Драме, и на крају управник Народног позоришта, наследник Грола, Предића, Глигорића, Богдановића и осталих великана. Али, остао је најдуже од свих њих.“

У дугом управничком стажу у Народном позоришту наилазиле су озбиљне кризне ситуације које су Вецу бацале у депресију, али то је, срећом, бивало ретко и кратко. Из Народног позоришта је отишао на место директора ТВ Београд, али ни то није био његов амбијенат и на његову срећу кратко је трајало. 

„Он није умео баш буквално да служи власт и зато и није опстао на том месту“, сведочио је Муци Драшкић. „Вратио се у Народно позориште као драматург, а онда је 1993. за управника дошао Аца Берчек, човек који није био интелектуални калибар дорастао Велимиру Лукићу. Хтео је да га понижава, што се заиста није смело дозволити. Како државу није било брига шта ће бити са Вецом, довео сам га у Атеље за уметничког директора где је провео последњих четири-пет година свог живота. Био је човек високог образовања са одређеним, врло поузданим класичним укусом, требало је само да чита комаде и даје своје мишљење. Тај период живота није био тако значајан за Вецу, али је био врло драгоцен за људе који су с њим седели и разговарали. Тај његов крај је био достојанствен и плодотворан за неке млађе људе, али не и за њега.“

Santa Maria della Salute

Од свих његових драма, највише сам волела Santa Maria della Salute. Играла се у Атељеу, ни дуго ни успешно, и заувек ћу мислити да је то била неправда. Слутила сам да је Веца у дубини душе патио што је ова представа неславно прошла, и на то сам мислила док се тог 1. септембра 1997. на Новом гробљу Петар Краљ опраштао од њега говорећи над раком:

Тровало ме је подмукло, гњило,
ал ипак нећу никога клет;
што год је муке на мене било,
да никог за то не криви свет:
Јер, што је души ломило крило,
те јој у јеку душило лет,
све је то с ове главе, са луде,
Santa Maria della Salute...

Био је то ваљда једини његов комад неспорно аполитичан, говорио ми је Драшкић:

„У тој представи Зоран Радмиловић је у улози Лазе Костића остварио једну од својих најбољих улога, а Ружица Сокић је без конкуренција одиграла своју животну улогу. Био је то почетак каријере младе Гордане Косановић (која је играла Ленку Дунђерски), тако да је глумачки то била изваредна представа. Мислим да је пех ове представе био у томе што је изашла у време БИТЕФ-а, а критичари су те представе онда третирали као битефовске, и уколико нису задовољавале тај критеријум, пролазиле су неупоредиво горе него што би иначе прошле. Вецина представа је у том тренутку морала да задовољи 18 праваца, колико их је приказано на фестивалу, што значи и Шекнера, и Ливинг театар, и Крејчу и све остале, а то је немогуће. Цео Вецин драмски опус био је везан за класичну и строгу форму, највише за Есхила, имао је избрушену реченицу, нимало колоквијалну, и код њега није било приградског језика као код Александра Поповића. Речју, све то што је он писао никада није било у моди.

Међутим, у позоришту, као у уметности иначе, једино је важно шта ће преживети, па тако мислим да ће неке Вецине драме бити игране и кроз педесет година јер имају универзалну форму и књижевни језик високе вредности. Жао ми је што у Југословенском драмском позоришту није одигран његов последњи комад Нечајев, који прича о неким идејама на које смо сви насели и сада због тога плаћамо тежак цех. То је вербална драма, атрактивна као мисаона структура, али доћи ће време када ће овај народ поново почети да мисли, па ће се тада, ваљда, и та Вецина драма одиграти.“

Слом комунизма

Када се угасио Савез комуниста Југославије, из којег није хтео да изађе мада су многи то прижељкивали у немогућности да га избаце, Веца је ушао у СПС и још брже изашао из њега. Потом је имао кратак флерт са Социјалдемократијом Чеде Мирковића, а онда се повукао из свега. Своју неславну политичку каријеру овако је 1996. у разговору описао:

„После тридесет и једне године чланства у СКЈ славно смо се угасили, мада сам ја лично био већ угашен и пре тога. У СПС сам ушао уверен да ће то бити опозициона партија, па сам тако хтео једном да будем и у опозицији, а поготову што сам имао и неких, да кажем, претњи, да ћемо се сада ми који смо били чланови СКЈ а не сакријемо се у неке демократске или друге странке већ одемо у СПС, да ће нас одмах наћи и – обесити. Све док није остварио своју велику победу, СПС је заиста личио на велику демократску партију, на оно што је по мом уверењу могла бити некаква социјалдемократска партија. Међутим, после велике изборне победе та странка се претворила у нешто друго и ја сам је напустио 1992. године, својом вољом, јер ми је у неким стварима постала чак и ригиднија од оне партије којој сам припадао 31. годину. Моја кратка авантура са Социјалдемократијом је пропала јер нисмо могли да се договоримо око тога шта значи та реч. Ту сам дефинитивно завршио са странкама. Вратио сам се Епикуру који је лепо рекао да само велика невоља може натерати паметног човека да се бави политиком. Ја сам данас у већој невољи него што сам икада био, али не видим да ме политика може вадити из ње нити бих то више желео.“

Муци Драшкић, монархиста по политичком уверењу, вечито се спорио с Вецом око тог његовог ангажмана:

„Увек сам тврдио да је политички апсолутизам једина озбиљна ствар. Веца додуше није био обожавалац Кардеља, али негде су сви они насели на ту идеју. Био сам увек врло груб према њему и говорио му да је политички неписмен. Бавио се политиком, а за њу није имао ни дара ни добру процену. Био је код Броза, па код Милошевића и на крају код Чеде Мирковића. Уверен сам да је то радио по инерцији. Кад је већ ушао у Савез комуниста, мислио је ваљда да треба да иде даље. Анархичан какав је био, каснећи на састанке, али и на сахране, пре је био тип интелектуалног боема него дисциплинованог човека који би извршавао партијске обавезе. Међутим, Вецин политички ангажман у култури био је врло плодотворан. Захваљујући својој интелигенцији, образовању и припадности том клубу чије је боје бранио, умео је да смири политичке тензије кад год је неки политички терор претио позоришту. Слично се понашао и Мухарем Первић, који је имао виши партијски рејтинг од Веце. Без обзира што сам имао великих примедби на њихово опредељење, њих двојица су у многим тренуцима одиграли врло позитивне улоге јер нису дозволили да глупост преовлада у Градском комитету или на неком другом месту где се кројила капа позоришту. Један од најмрачнијих периода београдске власти био је везан за једно данас потпуно безначајно и заборављено име извесне Софије Мишић, која је организовала лов на вештице у култури. Веца је успео да минира ту акцију, а пошто је од њега било захтевано и да рашчишћава неке ствари, он је то радио, али не онако како су његови партијски налогодавци од њега очекивали, већ на свој начин. Да Веце није било на том месту у култури можда бисмо ми лошије прошли, али да није уопште био у тој Партији, па самим тим и на тим местима, он би сигурно много боље прошао у животу.“

Кафанске игре

Било је бољих песника и драмских писаца од Веце Лукића, али вештијих у кафанском завођењу, усуђујем се да кажем, није било за живота свих нас који смо с њим друговали.

„Да је забележено све што су у кафани испричали Михиз и Веца, имали би дело к'о Томас Ман, а овако га немају“, говорио је Муци. „Они су били најатрактивнији усмени причачи реалних догађаја. Неке Вецине приче сам слушао и по 20 пута, али ми никада нису биле досадне, јер никада нису биле исте. Увек су биле мало нафиловане новим, бољим филом. Тек последње две-три године живота престао је да прича своје чувене догађаје, упао је у депресију и једноставно је хтео да оде са овог света. Није се убио, али као да јесте. И жао ми је што га нема јер се ово време истањило са људима. На чело некад озбиљних институција долазе особе сумњивог порекла, знања и квалитета и све више се осећа колико недостају људи као што је био Веца“, сведочио ми је Муци после Вецине смрти.

Књижевника Бранимира Брану Шћепановића Веца је истински волео, а на његов рачун је направио неке од антологијских кафанских штосева. Брана ми је после Вециног одласка тврдио да се ни онда није љутио на њега због тога, јер нико тако маестрално није умео да смисли каламбуре, а да у њима никада није било злобе:

„На ону чувену латинску 'о мртвима све најбоље', Волтер је реплицирао следећом сентенцом: 'Живима дугујем обзирност, а мртвима истину.' А истина о Велимиру Лукићу може бити само оно најлепше што се може рећи о човеку. Био је велика персона, образован, елоквентан, духовит, раскошног талента. У поезији је имао однегован префињени стил, версификацију на највишем нивоу, а својим драмама, које су почивале на митовима и историјским параболама, улазио је у саму срж актуелности проблема свога времена. Као човек, Веца је био особен, јединствен. Потицао је из грађанске породице, отмене, префињене, где се знао ред, али није улазио ни у какву шему, ни у какав калуп. Ни грађански, ни књижевни, ни кафански. Био је рођени позоришни човек. Не само због сјајних драма које је оставио, већ и због тога што је у дружењу са пријатељима свакодневно правио мале позоришне представе. Није могао да буде сам, мислим ни два сата није могао да буде без пријатеља и слушалаца. Од сваке ноћи у Клубу књижевника он је правио малу позоришну представу. Увек је ту неко био главни актер као објекат, наравно, око кога се испредала цела прича, а Веца је предњачио јер је увек волео да држи банку за столом. Неуморно је говорио бриљантним језиком, елоквенцијом која је фасцинирала, са параболама, сликама, поређењима... Речју, била је то чиста фантазмагорија.

Нисам упознао никога ко је знао толико стихова и умео тако да их рецитује. Једне године срели смо се на Бледу, и Веца, Милка, моја бивша супруга и ја кренули смо колима кроз Словенију. Целим путем, седећи поред мене као возача, он је рецитовао поезију: од Шекспира, Пушкина, Љермонтова и Пастернака, до Елиота, Бодлера, Дучића, Диса, Ракића, Костића, Раичковића... Чинило ми се да је знао напамет целокупно најбоље светско песништво.“

Најомиљенија Вецина прича о Брани била је нешто најзабавније што сам слушала. Једног лета, кад су сви отишли на годишњи одмор, Веца и Брана су остали сами и сваке вечери се налазили у кафани. Било је то време Бранине велике популарности због романа Уста пуна земље. Веца позове Брану телефоном представивиши се на чистом хрватском језику као новинар загребачког „Старта“, који је у то време био веома тиражан и популаран и у Београду, замоли га за интервју, и издиктира Брани гомилу паметних питања на која овај треба да одговори, а успут га  замоли да му пошаље у коверти и пар својих фотографија. Уз то, још му се дуго извињавао што не може да дође у Београд и лично интервјуише великог писца, али, ето, лето је, сви су на одмору, и зато не може да напусти редакцију.

Увече се Брана и Веца нађу у кафани и Брана се похвали како је добио понуду за „Старт“, али је посебно био одушевљен паметним новинаром који је повлачио паралелу између Кјеркегора и Шћепановића (у Бранину корист, наравно) и разумео најтананије пишчеве мисли. „То ти је, мој Вецо, западна култура, а не ови наши ође, Балканци“, одушевљено је говорио Брана. Веца је онда сутрадан водио код фотографа да направи Бранине портрете, а овај је своје одговоре и слике спаковао у коверту и послао дотичном новинару. „Старт“ је излазио двонедељно и Брана је чекао следећи број, па још један и још један, а онда је с јесени окренуо телефон поменутог новинара и питао га шта је с његовим интервјуом. Љубазни Загрепчанин је оговорио да је добио Бранин интервју са самим собом, фотографије такође, али да не разуме потребу „госн књижевника“, јер обичај редакције је да пошаљу свог новинара када траже интервју, а од господина Шћепановића заиста нико није тражио интервју за „Старт“. Брани је било јасно ко је могао да изведе ту ујдурму и после тога неко време није говорио са Вецом.

Интервју с Канетијем

Једној од тих легендарних подвала сам присуствовала једне ноћи у Клубу књиженика. Када је Елијас Канети 1981. добио Нобелову награду за књижевност, амбициознији писци у Клубу књижевника били су шокирани овим избором шведске академије јер, забога, они нису чули за Канетија а он добио Нобелову награду. Један је поставио круцијално питање: „Какав је то писац кад два тома његовог романа Заслепљеност коштају у 'Просвети' 24 динара?“

Десило се да је у целом друштву писаца само Миливоје Глишић прочитао тај Канетијев роман, и Миодрагу Булатовићу је једне вечери препричавао садржај. Следеће вечери Буле не само да је причао садржај романа, већ и детаље. Наравно, све је било нетачно, али ингениозно духовито.

Веца је одлучио да мало олакша ту неправду учињену домаћим генијима из Клуба књижевника, па је позвао Глишу у помоћ. Овај је измислио Канетијев интервју у „Монду“. Водећи француски дневник изабран је зато што је у Француској већ био преведен Шћепановићав роман Уста пуна земље и у овом листу је изашла белешка о томе, па је Брана од тада стално претио „Мондом“ као својим органом. Знао је да упита Вецу, Булета, Глишу, Жарка Команина и остале који би се задесили за столом, како се осећају тако анонимни кад о њима не пише „Ле Монд“, и све у том стилу. Глиша је тада радио у „Вечерњим новостима“ и пошто није било имејла ни факса, он је на телепринтеру, у локалу, после Танјугове вести број 178 „Извоз трактора у Шри Ланку“, откуцао вест 179: „Канетијев интервју у 'Монду'“: 

„Написао сам како је овогодишњи нобеловац Елијас Канети у ексклузивном интервјуу париском 'Ле Монду' рекао да га то признање радује, али да је стигло у позним годинама када се човек више не може надати плоднијем стваралаштву. Међутим, Канети сматра да су са исто толико права то признање могли да понесу Грејем Грин, Борхес, Маркес (који тада још није добио Нобелову награду), и, како се Канети изразио, 'мој југословенски пријатељ Миодраг Булатовић'. Говорећи о Булатовићу, Канети је нагласио да је он једини југословенски савремени писац који је баштинио Достојевског у европској литератури, да је једини аутентични настављач традиције и начина мишљења Достојевског у савремениј прози итд. У договору са Вецом и Булетом, дођем увече из редакције 'Новости' у Клуб књижевника, носим тај 'интервју' на телексу и ту почиње представа. Питам друштво да ли су видели. Веца наглашено незаинтересовано, рутински, пита: 'Шта?', а ја одговарам: 'Канетијев интервју у 'Монду'.' Ту остали писци за столом почну да дижу главе како би чули шта је то ракао Канети. Ја им покажем Танјугову 'вест', прочитају они да Канети помиње Булета, што овај дочека кобајаги с неверицом: 'Ма није могуће?' И ту почиње реакција. Један писац цикне: 'Буленце, знао сам да ћеш далеко догурати', други нерасположен саопшти да га боли глава и тражи од Иве Кусалића да му спакује кремпите да иде кући. Буле га је испратио речима: 'Иде кући да пише, да ме стигне, да достигне моју славу.' И сви су поверовали у 'интервју', осим нас тројице завереника. Вратим се кући, упалим радио и на Студију Б чујем: Канетијев интервју у 'Монду'. Ту се озбиљно препаднем, јер ако се открије да сам га ја измислио, последице могу да буду врло озбиљне. Сутрадан питам Булета откуд тај 'интервју' на Студију Б, а он ми каже да га је он однео. Питам га како је могао, кад зна да смо то измислили да бисмо насекирали друге, а он одговара да је баш било лепо написано, па што не би људи то чули. Велимир Лукић је убедио покојног Петра Џаџића да наше новине нису објавиле тај Канетијев интервју зато што је Булатовић – реакционар! Па ме је Џаџић на Сајму књига молио да му дам тај интервју да га стави на клапну Булатовићевих сабраних дела.“

Посебно леп пријатељски однос гајили су Веца и Борислав Пекић, који је у то време одмах пошто би дошао из Лондона одлазио у Клуб књижевника. Ту је прихватао игру коју је Веца диктирао и чини се да су једнако уживали у подељеним улогама. Веца је кобајаги био власт, а Пекић реакционар који је побегао из земље. И сате су проводили у тим луцидним, циничним дијалозима. Када се Пекић кандидовао за посланика у Раковици, његов противкандидат је био Војислав Шешељ. Пекић је изгубио, а Веца га је тешио: „Шта ћеш, победио те плоднији писац.“

Где одлазе гласови?

Милка Лукић, жена с којом је годинама био у браку, делио успехе, сумње, стрепње и страхове, одласком Веце Лукића није само изгубила свог животног сапутника већ и најбољег пријатеља. Веца је, после развода од ње, дуго био у вези са љупком, младом словеначком глумицом Маријетом Грегорач, али се она на крају удала за старог редитеља Франце Штиглица, након чега је Веца имао кратку авантуру са једном глумицом која је нестала са сцене, а потом се поново оженио. Међутим, вероватно ни једна од тих жена није знала Вецу као Милка. После Вецине смрти смо разговарале:

Милка Лукић (1936) преминула је 14. децембра 2009.

Актери и саговорници у овој причи одлазили су редом: Мира Траиловић (1924-1989). Мило Ђукановић (1927-1989). Миодраг Булатовић (1930-1991). Јован Вава Христић (1933-2002). Љубимир Муци Драшкић (1937-2004). Миливоје Глишић (1943-2017). Борислав Бора Радовић (1935-2018). Бранимир Брана Шћепановић (1937-2020). Мирко Милорадовић (1936-2023).

Дуго времена је као убедљиво најбољи модерни холандски писац фигурирао Хари Мулиш (1927-2010). Ханс Магнус Енценсбергер га је описивао као „непоправљивог песимисту, духовитог, хладнокрвног и злочестог“, те као „вечитог кандидата за Нобелову награду“ и аутора реченице „рана смрт сведочи о недостатку дара“. Мулиш је умро са осамдесет и три године, што нипошто није рано, али његов наследник на симболичном трону „најбољег савременог холандског писца“, Сејс Нотебом, управо данас је напунио деведесет.

Морнар и муж

Нотебом је рођен, како рекосмо, пре тачно деведесет година: 31. јула 1933. Рођен је у Хагу, где му је отац погинуо у марту месецу 1945. Он је био „колатерална штета“ велике савезничке грешке. Наиме, британска авијација је требала да бомбардује немачке положаје у близини Хага где су се налазиле лансирне рампе за ракете V-2 којима је Хитлер желео да гађа британске градове. Међутим, пилотима РАФ-а дате су погрешне координате и они су бомбардовали градски кварт у коме немачке војске у том тренутку уопште није било. Том приликом је погинуло преко петсто људи, холандских цивила, а међу њима је био и Нотебомов отац. Будући писац у том тренутку још није имао ни дванаест година.

Цела та послератна генерација холандске књижевности обележена је трансгенерацијском траумом, а Нотебома је уз овакву очеву судбину тешко могла заобићи заинтересованост за тематику историјске ироније. Три године након смрти мужа, Нотебомова мајка се поново удала. Овај човек био је много религиознији од Нотебомовог оца, па је свог посинка програмски покушавао да школује у католичким школама и интернатима. Будућем писцу је, међутим, недостајало дисциплине за бивање узорним ђаком таквих установа. Сељакао се из школе до школе, док напослетку није ванредно завршио средњу школу у Утрехту. 

Запослио се као ситни банковни чиновник, а хонорарно је радио за новине. Ипак, кад се заљубио толико да је пожелео да запроси девојку, схватио је да је пресиромашан за уредан и прихватљив породични живот. С ненавршених двадесет и пет постаје морнар, с циљем да заради становиту уштеђевину с којом би могао комотније ући у брак. Тако се и десило. По повртку са своје прве морске „мисије“ Нотебом ступа у брак са Фани Лихтвед.

Књижевни почеци

Свој први роман „Филип и други“, Нотебом објављује 1954, кад је био двадесетједногодишњак. На локалном нивоу, роман је имао финог успеха, па је и освојио награду „Ана Франк“. Ипак, после првог романа, Нотебом скоро десет година пише само кратку прозу, есејистику и поезију. Тек 1963, објављује свој други по реду роман „Витез је умро“. Годину дана после публикације овог романа, Нотебом се разводи. Недуго после развода ступа у везу са Лизбет Лист, која је у то време једна од најпознатнијих холандских музичких уметница. Из перспективе тамошње јавности и медија, он је тада познатији као њен дечко, него као писац.

Следећих петнаестак година понајвише пише поезију и путописе, и дочекао је другу половину четрдесетих година као неко ко је више доживљаван као бивши романсијер и некадашњи „дечко који обећава“. А онда је 1980, годину дана након што се разишао са Лизбет Лист, објавио роман „Ритуали“ који ће му донети међународну славу.

„Ритуали“ су добили награду „Пегаз“, једну од најважнијих књижевних награда у Холандији. То је први његов роман преведен на енглески језик, и то код релативно малог универзитетског издавача. Исти издавач ће у наредних неколико година објавити и два претходна Нотебомова романа.

Деценија осамдесетих бива деценија кад Нотебомов романсијерски и новелистички таленат експлодира те тада сваких годину или две објављује нову књигу. Српска читалачка публика открива Нотебома почетком и средином деведесетих кад га почиње објављивати најпре београдска „Просвета“, а затим и новосадски „Прометеј“ у преводу Иване Шћепановић.

Нтотебом је један од писаца који је закаснио да стекне општејугословенску репутацију. У години распада СФРЈ, „Просвета“ објављује роман „У планинама Низоземске“ (оригинално издање 1984, превела Ивана Шћепановић). Што се тиче „Прометеја“, најпре је 1994. објављена новела „Мокусеи!“ (оригинално публикована 1982), љубавна прича унутар географског контекста Далеког истока, а затим су годину дана касније, а из пера исте преводитељке, објављени и фамозни „Ритуали“. 

Путописац

У то време, деведесетих година, Нотебом је у оригиналу објавио „Следећу причу“. То је вероватно, до дана данашњег, глобално његова најславнија књига. То је новела или кратки роман чији главни јунак Херман Мусерт пада у сан у Амстердаму, у властитој соби, да би се ујутро волшебно пробудио у Лисабону, у хотелској соби. Како се каже у једном приказу: „То је уједно почетак његовог личног путовања у коме се преплићу фантастично и реално, измаштано и проживљено. Реч је о роману поетизираног и елегантног израза те сложених метафизичких значења; роману у коме се препознају трагови Овидијевих и Кафкиних метаморфоза, Набоковљевог лудизма и Борхесове тежње ка универзалном“. Скоро пуних двадесет година након оригиналног издања, „Следећу причу“ ће у преводу на српски (поново Ивана Шћепановић) објавити „Архипелаг“.

Током осамдесетих и деведесетих, осим романа, Нотебом је нарочито посвећен путопису као жанру. Отприлике у исто време кад и „Следећу причу“, Нотебом публикује своју вероватно најславнију путописну књигу: „Пут за Сантјаго“. Овом књигом су се одушевљавали писци попут нобеловца Џ. М. Куција и великог ирског књижевника Колма Тојбина.

Права глобална књижевна слава је искуство које Нотебом стиче тек крајем својих педесетих и почетком шездесетих година. Њему је то очито пријало па је почео да пише све чешће и све боље. У то време, он почиње да живи између Амстердама, Немачке и шпанског острва Менорке.

Острвске успомене

Никад није Нотебом био писац који се „удварао“ читаоцима, али из перспективе неког ко већ има репутацију великог књижевника још слободније је почео да пише „рубне жанрове“. Једна од таквих његових књига зове се „533 дана“ и заправо је његов својеврстан дневник вођен на Менорки од августа 2014. до јануара 2016. (то су та 533 дана). Забележено је да читаоца ови његови записи непогрешиво воде до интимних пејзажа ретке лепоте, до дубљег искуства света у коме се музика сусреће с ботаником, филозофија с географијом, а књижевност са историјом.

Уз Волтеров фамозни мото о обрађивању свог врта, Нотебом овде исписује чудесну књигу о природи и књижевности. Као једна од тема се испоставља и Нотебомово пријатељство са Харијем Мулишом (који је, у односу на време вођења овог дневника, умро неколико година раније). Једанаесто поглавље књиге почиње, примера ради, присећањем на Мулишову реченицу „Природа се досађује на смрт“. Уз властито искуство природе, Нотебом на неки начин полемише са својим мртвим пријатељем.

Бројни критичари нису штедeли похвале за „533 дана“. У неким приказима га пореде са Зебалдом. Има неке истине у овој паралели. Нотебом је на први поглед елитистички писац, „писац за друге писце“, али истовремено и аутор који је међу својим фановима предмет култа. Из ових дневничких записа сазнајемо да осим на холандском, Нотебом суверено чита и на енглеском, немачком и француском. Такође, ово испада и некакав „мета-дневник“ пошто су у њему и дневнички записи о читању дневника писаца какви су Макс Фриш, Витолд Гомбрович и Андре Жид.

Жетва

Пишући о овој књизи, чувени критичар Мајкл Дирда бележи да се у њој Нотебомова пажња дели између хортикултуре и књижевности те цитира пасус који му се нарочито допада, а у коме се каже да је посебна драж у читању Борхеса и Кафке то што читалац на скоро свакој страници наилази на реченицу која ће учинти да се замисли. У овој књизи Нотебом у том смислу подсећа на Борхеса и Кафку.

У последњих двадесетак година, Нотебом као да је претплаћен на велике међународне књижевне награде: од Гетеове преко Аустријске националне књижевне награде и Награде Монтело до фамозног Форментора који је ономад представљао шлаг на торту коначне међународне канонизације Гомбровича и Борхеса.

Једна критичарка је, говорећи о комплетном Нотебомовом опусу, записала како је он писац великих тема, али да им прилази тако што најдубље филозофске теме обрађује свакодневним језиком, те да читалац има осећај да је остао без даха као да је у неком старом ормарићу пронашао – aнђела.

Два дана пре Нотебомовљевог деведесетог рођендана умро је Мартин Валсер, а само дан касније, односно један дан уочи Нотебомовљевог деведесетог рођендана, умро је Давид Албахари. Уза све разлике, били су слични писци, помало у горе цитираном регистру. Нотебом је велики читалац и ерудита, кладио бих се да је читао и Валсера и Албахарија.

Ни Нотебом ни Валсер ни Албахари не уклапају се у актуелне „woke“ моде. Они су велики писци из проказане епохе „старих белих мушкараца“. Ако фамозна „лутрија из Стокхолма“ ове године буде одлучила да се врати књижевној вредности и уметничкој лепоти, и оригиналности као кључном аргументу, Сејс Нотебом ће засигурно бити један од фаворита за „нобелизацију“. Ако и не буде тако, нема везе. Ако Нотебом не узме Нобела, холандски љубитељи књижевности усмериће своје наде према Арнону Грунбергу. Али путописац и некадашњи морнар Сејс Нотебом остаће свакако парадигма књижевника коме добро стоји етикета „лутајућег Холандеза“.

Писци и сликари су за мене ликови о којима желим непрестано да причам. Они потичу заправо из моје носталгије према раним читањима и гледањима. Враћају ме у време кад сам од слика учио да гледам свет и читајући почињао да схватам његов хаотични механизам.

 Уз речено о сликама, са њима сам и у органској вези. Мој крвни притисак је махом висок. Али, мерим ли га док гледам неку слику, он бива нормалан. Као да патим од обрнутог Стендаловог синдрома који сам евоцирао у свом недавном роману Шибање поводом једне од загубљених Каравађових слика. Тај роман је и за мене све више тајна и све мање доступна, свеједно што сам га ја написао, и то ме баца у панику. То би могло бити зато што је створен да би чамио. Можда се нико неће ни усудити да га прочита. Трајаће само у мојој ноћи у којој године лете. Дана неће видети. Али овде, кад је реч о ноћи, за почетак хоћу о сну који не пристаје да ме се лиши као свог сневача. Пошто ме непрестано прати, познајем га већ у танчине. Ипак, увек ми је као нов. Овде ћу га скратити.

Не знам како сам се одједном нашао у тој земљи, али сам је сместа прихватио као свој свет. Нисам му се успротивио, нисам се отимао нити бежао, јер више нисам ни знао да ли постоји неки друкчији свет осим овог у којем су се олујни облаци смењивали с ведрим небом, сунце понекад сијало усред ноћи, помаљала се и нестајала незнана сазвежђа, морски урагани искрсавали у надземним и подземним клисурама, куле, чардаци, често несхватљива здања, зидине, низали су се у бескрајном мимогледу у шумама, на лединама, у сенкама и задимљеном ваздуху, чије ми је порекло остајало загонетно. Затим, лавиринтски канали и вртови...

Нисам у стању да набројим све што сачињава вртоглави колоплет предела овог света, јер то су увек биле само позадине, недостижне, које су истицале предње планове у којима сам се налазио као створење изложено отворености беспућа. Отвореност при томе ваља да схватите као видокруг у којем ниједно значење није коначно него се у сваком наговештају може открити нови наговештај, а у том новом наговештају опет следећи. Беспуће прихватите као могућност лутања. Беспуће је слобода без икаквих ограничења, наиме прилика за неспутано прелажење граница и у времену и у простору. Отвореност беспућа је у земљи магије, јер то јесте била земља у којој су магија и скровита знања била закон, насељена живим ликовима чија озбиљност ме је нагонила подједнако да стрепим, као и да се радујем. И они су били налик двосмислености мог расположења: као да су сви били изнедрени из страха оплемењеног подстицајном веселошћу. Отуда је двојност била незаобилазни део њихове природе, па и њихових обличја. Хетероклитни ликови, кентаурски, андрогини, у вечитој трансформацији.

Пролазио сам мимо њих као да сам на некој покретној траци или чак летећем ћилиму, поздрављао их онако као што поздрављам блиске особе, махао им, хрлио им у загрљај. Понеки су били патуљасти, често и зооморфни. Дволики, тролики, четворолики. Ево и неких обучених у црева и цеви, на свињским или козјим ногама, гуштеролики, птицолики. Готово читава енциклопедија постојећих и непостојећих створења. Међу којима су нека пророчка, друга анђеоска и вражја, трећа енигматични старци, средњовековни мудраци и учењаци, сви као на некој мисији чији циљ ни њима самима није познат. Као да су с ону страну живота и смрти, а ја међу њима као да сам забасао у прашуму симбола. Плашила су ме и терала на смех. Приличан је број и дугокосих. Одоре до земље. Од капа, најчешће шешири. Колико је ту само шешира! Задивљују ме. Те шеширџије ме слуђују, насмејавају и збуњују до суза. Они штите сан од кошмарне куге, али и упозоравају на моћ ликова који доминирају призором. Да, баш шешири који би можда требало шеширџије да заштите од кише или нечастивих сила протераних с небеса. То су старински шешири, као да су црни солундари. Уз њих плаштеви у кроју од пре две или три стотине година.

Нисам успевао да се приберем и кажем себи да ли сам на неком карневалу или у кошмару. С обзиром на све са чим сам се суочавао у тој земљи, која је све непобитније бивала мој свет, са свима с којима сам се срео, који су сушта неизрецивост, ма колико све било неописиво, па и невероватно, као што се то догађа на линији која дели видљиво и невидљиво, можете се позвати на моју реч да сам поуздани сведок процеса у којој мери моћ имагинације прожима реалност, па фантазматски овладава њоме.Потом се будим. Звони ми у ушима. Светлаци пред очима. Често сневам тај сан током протекле деценије, иако у његовим разноликим варијацијама. Доживљавам га као алхемијски сан. У њему се збиља преображава да би оголила своју иначе прерушену истину, истину под велом. Али, зар је то био само сан, питам се.  Памћење ме подсећа да је то више од сна. Сваки пут после таквог сна, знам. То су слике и цртежи Михаила Ђоковића Тикала, с којим делим приврженост кабали, алхемији, тератологији (чудовишта, демони), спекулацији (огледала), магији и имагинарним световима, и који не верује у деобу фантастике и реализма, баш као што је и за мене све или фантастика или реализам, или хумор који сеже до апсурда или реалистичка трагика. Овог трена сам потпуно свестан. Мој сан није ништа друго него муњевити боравак у свету Тикалових слика, у свету алхемичара у уметности. Можда је то телепатски сан, а који ме је пречицом однео у самосвојно Тикалово дело?

Нисам још у стању, после таквог понављаног сна, да било шта тврдим и испливам из својих недоумица, и ту ми моје заклињање не би било нимало од помоћи. Ипак, знам да је Тикалово уметничко дело уроњено у сан сличан моме док из далекосежне фантазије, калемљене врхунском интелектуалношћу безмало прометнутој у магију, симболички недри стварност накрцаној метаморфозама, чудовиштима и демонима, јер од њих је невидљиви свет испод овог видљивог, при чему у нашој имагинацији искрсава потиснута истина да је невидљиво оно што артикулише видљиво.

Не само да се издваја у односу на сликаре свог нараштаја него Тикало заузима и посебно место у историји српског сликарства. Мало ко је у толикој мери успео да пластички знак изражен у фигуралности, полазећи од извесне нарације, напослетку испразни од свега наративног. То је надреалан процес.

Нема сумње да је Тикало искусио све дубине виђења, а то искуство, у дослуху с дамаром савремености, помогло му је да овлада необичним процесом у којем се класични параметри фигуралности на крају претварају у особени авангардни дух опажања модерних видова човековог живота. То је као да замислимо језик којим се говорило пре неколико стотина година, а онда откријемо да нам он не само још говори и да није мртав него да говори суштинске, најчешће невидљиве ствари из нашег раздобља. Замислимо неког ученика из ренесансних атељеа, а који нам, сликајући, упечатљиво саопштава шта нас садашње боли чак и кад од тога одвраћамо поглед. Боли нас одсуство светости живота и све што следи из тог одсуства и јасно указује на обиље знакова неке катастрофе.

Тај парадокс Тикалове уметности, која на принципу у староме ново премошћава столећа, околишно сведочећи о нашим муклим истинама, чини је незаборавном.

Ако сам у праву, у овим сликама постоји нешто од медицине. Можда то није свеисцелитељска медицина, јер иако нам уметнички годи, није универзални лек. Она је, међутим, први корак без којег нема последњег. Њена дијагностичка природа, кад нам казује шта нас боли, где нас боли, најбољи је увод у могућно избављење. Не спасава нас, не уклања бол, али га погађа. С њом знамо да смо забасали. Заблуделе, враћајући нас у отвореност беспућа, чија слобода барем избегава ћорсокаке, одговара нас од пута пропасти. Ниједан од ликова на сликама не проговара. Та занемелост нас упозорава, озбиљније, далекосежније, од сваке изговорене речи. Отуда и стрепња и радост у нама. Ћутање у сликама је обећање. Вихор многих темпоралности нас подсећа на изгубљене временске одломке које занемарујемо, а који су могли бити извесно решење.

У сваку слику је дубоко унесен сам Тикало. Као да су пред нама призори својеврсне Тикалове психобиографије, иначе би у њима густа вишезначност била необјашњива. У свакој слици је сликарев психички аутоакт. Уосталом, нема потребе да тражимо како сам сликар види себе и свој рад другде него у сликама. То је повлашћени космос његове истине и његових зебњи. У њима су осликани извори његовог бола и његове радости, његове посвећености и његових мука и љубави. И у свакој слици, при томе, постоји тајни путоказ који води до одговора на питања која нисмо стигли још ни да поставимо, чак и кад нисмо способни да га препознамо, јер је тај путоказ покаткад цела слика, покаткад неки од њених сегмената уплетених у наоко случајну хрпу њених елемената. Ту ме боли, упућују нас на то место скривени знаци. Одакле тај бол и шта је та бол, већ је наговештено. А где је та бол? Свугде. Упија се у нас и упија нас у себе. Раскрива празнину која нас прожима. Разголићује све веће сиромаштво живота, јер је нечега у срцу живота све мање и мање. То боли. Тикало је вођен силном потребом да, стварајући своју земљу магије, обнови то што ишчезава, и ишчезавајући за собом оставља непребол. У неку руку, Тикалово дело је ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење.

Да, највећи број Тикалових радова је ефектно компонована хрпа различитих објеката. У тим сликама влада плуралност. Као да је свака слика састављена од мноштва засебних слика. Њихове запремине су често у различитим перспективама, изокретане у свакојаким смеровима. Минијатуре нас одводе на разне стране. Расејавају нам поглед. При томе је и сваки објекат на њима хибридизованог обличја, кентауризован и химеризован. изложен сталној трансформацији, па и транссупстанцијацији. Тикало воли не само алхемијске фигуре и мешање алхемије и уметности него, још више, алхемијске поступке који увишестручавају фигуре, непрекидно чувајући целокупну композицију благим монохроматским сенчењем. Све у свему, такве слике се истичу у његовом делу. Слике које су већ по себи колекције. Не значи да су то кутије у којима је натрпано све и свашта. Боде нам очи да је све на тим сликама прошло тежак избор, баш као што кад пишемо бирамо речи, не одлучујући се ни за једну случајно (осим у надреалистичком аутоматизму).

Сваки објект на слици је, да би се појавио, најпре прошао огромно искуство духовног виђења. Сваки је слово или бројка у свеукупном тексту слике. Као да нам се испоручује нека скровита порука чијом шифром нико не располаже осим Бога. Сликар је само скромни писар окултне поруке. Слово или бројка, ова или она фигура, комбиновање ове или оне перспективе, свеједно шта год видели на слици, доноси и приказује нам сопствену темпоралност. Слика је заправо колекција низа темпоралности, или временских одломака, како је то сам Тикало давно рекао, и то особена колекција настала из привидне хрпе и прометнута у креативни полиперспективистички поредак. Сећамо се таквих слика-колекција у историји, пре свега, рецимо, кад видимо Врт земаљских сласти (сад у Мадриду) и Искушења Светог Антонија (сад у Лисабону).

Ти ренесансни радови, са севера Европе, несумњиво су, у почетку, барем кад је реч о фантазијским фигурама, имали утицаја на Тикала, као да је учио у истом атељеу, али он је тај утицај самосвојно преиначавао, па бисмо могли рећи да ствар утицаја није никад завршена у смеру до Тикала него да је ваља видети и у обрнутом смеру: и Тикало је утицао на оне који је бирао за своје узоре, утицао је на наш начин на који их гледамо. После Тикала можемо друкчије да гледамо на те одабране старе мајсторе. Сад разговетније уочавамо сатиричку разиграност у Врту земаљских сласти, препознајемо и не баш најтачније коришћење перспективе.

То је разумљиво с обзиром на чињеницу да је геометријско и оптичко познавање перспективе у то доба, почетком 16. века, тек почело да се уводи у сликарство. Али, из тих година, утврђујемо још пресуднију далекосежност лудости, невине лудости, која води порекло од хуманисте Еразма из Ротердама. И у томе Тикало бира свој пут. Уместо у свет десакрализације, код њега се помаља свет сакрализације. И ја сам у своме писању познавао тај пут, али питање о улози химеричних фигура и фигурица на Тикаловим сликама није ми падало на памет све док није искрсло, у последњи трен, из мог сна, који се, како је већ уобичајено са сновима, расплињавао и попут магле или дима развејавао ме у сликама и цртежима којима смо окружени. Питања су понекад важнија од одговора. Да ли су химере ту да нас подсете на смрт? Или на живот? Код старих мајстора, оне упућују на грешност са чијом рачуницом ћемо изићи пред последњи суд. Код Тикала, упућују на светост коју живот губи у модерним временима. Због тога је овај сликар доказ да би Србија, ако јој је до снова уопште стало, морала да постане и земља сликара. 

(2013/2025)