<?xml version="1.0" encoding="utf-8" ?>














<rss version="2.0" xmlns:content="http://purl.org/rss/1.0/modules/content/">
    <channel>
        <title>OKO :: Култура</title>
        <link>http://oko.rts.rs/kultura/rss.html</link>
        <description></description>
        <language>sr</language>
        <image>
        
            
                
                <url>http://oko.rts.rs/img/logo.png</url>
                
            
        <title>OKO :: Култура</title>
        <link>http://oko.rts.rs/kultura/rss.html</link>
        </image>

        
            <item>
                <title>Пола века „Салаша у Малом Риту“: Прича о Бранку Бауеру и златном стандарду домаћег серијског програма</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087981/pola-veka-salasa-u-malom-ritu-prica-o-branku-baueru-i-zlatnom-standardu-domaceg-serijskog-programa.html</link>
                <description>
                    Пре педесет година Телевизија Београд приказала је серију која је освојила Југославију и остала као један од стандарда по којима би требало да се мери телевизијска продукција. Њен редитељ Бранко Бауер, творац филмских класика „Не окрећи се, сине“, „Прекобројна“ и „Лицем у лице“, био је један од највећих мајстора југословенске кинематографије, али је последње три деценије живота провео готово заборављен, далеко од филмских камера.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/15/14/52/118/6047872/thumbs/14411304/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Пола века „Салаша у Малом Риту“: Прича о Бранку Бауеру и златном стандарду домаћег серијског програма" title="Пола века „Салаша у Малом Риту“: Прича о Бранку Бауеру и златном стандарду домаћег серијског програма" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49731889 media>-->Ове године навршило се пола века од када је Телевизија Београд емитовала серију <em>Салаш у Малом Риту</em>. Ако се зна да је исте 1976. године емитована и серија <em>Грлом у јагоде</em> и да је снимљена серија <em>Више од игре</em> (приказана следеће године), тај берићет Телевизије Београд, сажет у једној години, из данашње перспективе делује нестварно.</p>
<p>О томе како је прича <em>Салаш у Малом Риту</em> југословенског и српског писца <a href="https://oko.rts.rs/lat/kultura/5083298/lekcije-iz-ljudskosti-arsena-diklica-od-ne-okreci-se-sine-preko-salasa-u-malom-ritu-do-djece-kozare.html">Арсена Диклића</a> (1922-1995), Србина из Хрватске, стигла до југословенског и хрватског редитеља Бранка Бауера (1921-2002), Хрвата из Хрватске, најбоље је сведочио сам Бауер у монографији из 1985. године:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Арсен ми је тај текст прво послао да га понудим загребачкој телевизији. Ја сам то учинио и чак рекао да не морам ја то режирати. Нисам хтио закочити ствари, јер је тамо било режисера који су за то били плаћени, а било је јако тешко продријети с нечим играним. Они су то узели и нису ми чак ни одговорили. Онда је све то заспало, и једне године, док сам био у жирију нишког фестивала, тамо сам срео Вука Крњевића. Питао ме: 'Слушај, Бранко, бил’ ти радио за нас те <em>Салаше</em>?' Будући да сам ја то већ раније читао, рекао сам да ме то занима, но поновно се мора написати сценариј.“</p>
<p><!--<box box-left 49731770 media>--></p>
<p style="padding-left: 30px;">„Велика је разлика између онога што је касније испало и прве верзије. Та прва верзија настала је по Диклићевој књизи <em>Салаш у Малом Риту</em> (као роман за децу објављена је 1953. године, прим. Р.С.). А од овога што је направљено касније, он је написао још три романа. Сад вам је јасно колико је то заправо проширено.“</p>
<p>Серија је снимана у јесен 1974. и у зиму 1974/75, садржи 13 епизода и сваку од њих су Диклић и Бауер заједно писали. Бауер је за редитељски и сценаристички посао био плаћен 800.000 динара по епизоди, што је било веома мало. Извршни продуцент био је Авала филм, којој је било непријатно због тако бедног хонорара, па су Бауеру додали још 500.000 по епизоди.</p>
<p>Снимање серије је почело у Овчи поред Београда.</p>
<p><strong>Сећање Милана Маљевића</strong></p>
<p>Прича с почетка Другог светског рата у војвођанском Малом Риту привукла је гледаоце као један сасвим нови поглед на рат. Главни јунак је дечак по имену Милан Маљевић, којег игра Славко Штимац.</p>
<p><!--<box box-center 49731793 embed>-->Када смо разговарали пре неколико година, Штимац ми је објашњавао да је Бауера упамтио као човека и уметника великог формата, и како му је ова серија донела огромну популарност:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Годину дана смо радили ту серију и филм, и Бранко Бауер је веома значајан у мом животу. Он је на неки начин поставио темеље мог заната. Не можете да замислите како је то изгледало. Средином седамдесетих у Југославији сте имали само два ТВ канала и цела земља би, хтела – не хтела, недељом увече у осам сати седела и гледала <em>Салаш у Малом Риту</em>. Сваки Југословен је видео макар једну епизоду. Буквално није било места где сам могао да се појавим неопажено. Сви вас знају, цела земља. А нисам имао ни петнаест година. И баш сам се трудио да останем нормалан.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Данас, рецимо, мислим да и није тако лоше да се – ако већ морате – са славом суочите рано, док сте још дете. Јер за тако нешто се нисам припремао, нисам о томе маштао. Напросто, догодило се, нашли су ме. У том смислу, никада нисам учинио посебан напор како бих дошао до посла, никада преко туђе грбаче, да некога оштетим. Кроз живот сам ишао трудећи се да не повредим другога. Што сам старији, све више верујем да је најбитније имати чисту савест, лако заспати. Једноставно, живети нормално.“</p>
<p><!--<box box-center 49731896 media>--></p>
<h4><strong>Тајна успеха</strong></h4>
<p>У чему је била тајна огромног успеха ове серије? Бројни су критичари писали о томе, тумачили и објашњавали. Полазило се пре свега од чињенице да се њени јунаци, дечаци Милан, Раша и Васа, битно разликују од оних наивних дечјих ликова који су до тада упамћени.</p>
<p>Уз то, појава негативних ликова, полицијског агента Шицера и богатог газде Јакоба Јериха, представља апсолутно нови поглед на <em>лоше момке</em> у партизанским филмовима, о чему је хрватски филмски критичар Ненад Полимац 1976. године писао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Обојица су у <em>Салашу у Малом Риту</em> оно што се обично назива ’злим момцима’, противницима јунака с којима се поистовећујемо (у овом случају малог Милана). Такви се ликови у нашим филмовима најчешће карикирају и зато постају смијешни и неувјерљиви. Но, редатељ Бранко Бауер и глумци Миодраг Радовановић и Слободан Перовић успјели су Шицера и Јериха тако сјајно профилирати да смо их често проматрали не само као зликовце већ их покушавали разумјети и као људе.“</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49731859 media>-->„Лик агента Шицера постао је ’тема дана’ након приказивања првих неколико епизода <em>Салаша у Малом Риту</em> понајприје захваљујући одличном Миодрагу Радовановићу, казалишном глумцу, дотад непознатом најширој публици. Радовановић је тако сјајно играо полицијског истражитеља који покушава открити подметача пожара у нацистичкој житници, да је на екрану створио прототип човјека који је пријазан с другим људима само да би измамио тајне које скривају од њега.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Шицер никога не потцјењује, према ником није осоран и не служи се насиљем. Он умије разговарати на равној нози с дјечацима Миланом и Васом, као и с њиховим родитељима, но управо га то чини готово аутоматом, јер његово разумијевање за људе, какво наизглед показује, заправо је разумијевање које показује ловац за своје жртве: он мора познавати њихове навике и приближити им се да би их лакше примамио у клопку... Гледатеље је у Шицеровој личности највише опчинило и ужаснуло што је он толико обична и свакодневна личност, човјек који би могао бити и њихов сусјед, а они никад не би примијетили како такви Шицери откривају њихове тајне и искориштавају њихово повјерење.“</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49731856 embed>-->„Богати газда Јакоб Јерих много је слојевитија личност од Шицера. Он узима малог Милана за слугу кад је дјечак присиљен задржати се у Јакобсфелду због болести свог друга Раше, и штити га од окрутности дјеце – припадника Хитлерјугенда, као и њиховог безруког шефа Лајтера који своје комплексе лијечи на слабијима од себе. Јерих нам се чини друкчијим од свих тих људи који угрожавају Миланов живот, па чак и онда кад дознајемо да и он понекад облачи нацистичку униформу и да су његова два сина погинула борећи се на Источном фронту...</p>
<p style="padding-left: 30px;">Једне вечери Јерих предлаже Милану да га законски посини... Ускоро схваћамо да је приједлог заправо чудовиштан. Милан ће постати његов син ако дјечакова мајка потпише с Јерихом уговор да више никад не жели видјети свога сина; он ће тада добити посјед на Јериховом имању и постати му законски насљедник! Милан, који је ионако намјеравао остати код Јериха само док Раша не оздрави, бјежи исте ноћи, престрашен и можда помало разочаран таквом Јериховом понудом.“</p>
<p><!--<box box-left 49731865 media>--></p>
<p style="padding-left: 30px;">„Је ли Јакоб Јерих чудовиште којега се не тичу осјећаји дјечакове мајке, један од злогласних ’германизатора’, који су жељели понијемчити нашу дјецу? Или је он напросто разочаран човјек којем су оба сина погинула и који очајнички покушава контролирати будућност оних до којих му је стало уговорима и занемаривањем туђих осјећаја? И за једно и за друго налазимо потврду у овој серији и стога Јакоб Јерих остаје толико чудна и неухватљива личност, потпуно различита од свих које смо досад виђали на нашим екранима.“</p>
<p>Полимац ће свој текст завршити следећим реченицама: „Телевизијска серија <em>Салаш у Малом Риту</em> поука је нашој кинематографији која се годинама врти у кругу властитих промашаја, поготово када су посриједи ратни филмови.“ </p>
<h4><strong>Јакоб Јерих из Јакобсфелда</strong></h4>
<p>Од последњих шест епизода серије <em>Салаш у Малом Риту </em>Бауер је направио играни филм <em>Зимовање у Јакобсфелду</em> који је имао велики успех и велику гледаност. На пулском фестивалу 1975. године освојио је Велику сребрну арену, Златну арену за сценарио и награду публике „Јелен“<em>.</em></p>
<p><!--<box box-left 49731794 media>-->Главни јунак овог филма је Јакоб Јерих, којег је маестрално одиграо Слободан Цица Перовић. Говорећи о сарадњи са овим глумцем, од Бранка Бауера је остало забележено и ово:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Цицо је био оригиналан човјек, мало тврдоглав, каткад склон нацугати се, и искључив. Касније се установило да је човјек имао тумор на мозгу. Текст није волио учити, а и лако га је заборављао... Постоји неколико кључних сцена из серије гдје је свака ријеч у сценарију била важна и кад сам га упознао, кад сам видио његов стил и све скупа, почео сам га припремати за те сцене. Почео сам му говорити: ’Знаш шта, цијела улога овиси о те три сцене, ако те три сцене буду добре, све ће бити добро. То је Арсен добро написао и ту је важно да све буде на свом мјесту.’ Једна од тих сцена је била и она када је Јакоб довео малог у кућу на вечеру. Тако да сам га за те сцене припремао унапријед, и кад су дошле стварно их је знао напамет. Није га више мучило да размишља о тексту, него му је то глатко ишло.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Био је стварно доминантна личност. Знам да ме и на снимању знало понијети када бих га угледао како се наједанпут појави у оним чизмама, у оној униформи, па кад зграби малога, почне марширати селом и истјеривати своју правду. Ипак, чини ми се да је с њим било ужасно тешко радити ако у тебе није имао повјерења.“</p>
<p><!--<box box-left 49731858 embed>--></p>
<h4><strong>Сећања Раше Петрова</strong></h4>
<p>Сва деца која су играла у филмвима и серијима била су из дечје групе Радио Београда коју је водио Бата Миладиновић. Бауер је за Светислава Булета Гонцића после снимања <em>Салаша </em>рекао: „Њега сам одмах одабрао јер ми је по фаци јако одговарао. Као дјечак, био је занимљива личност, изванредан карикатурист. На духовит начин све нас је знао зајебавати. Паметан, бистар, направи се невин, а само ти негдје побегне.“</p>
<p>А прва асоцијација Булета Гонцића на серију и на лик Раше Петрова, којег је играо, јесте сећање на време у коме, како каже за ОКО, није ни о чему одлучивао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Имао сам много среће да то одреди смер мог будућег живота за који у том тренутку нисам ни слутио да може да постоји. Али сам дубоко захвалан што сам имао ту прилику и ту срећу да на такав начин уђем у тај свет, да тако започнем своју будућност.“</p>
<p><!--<box box-center 49731767 media>--></p>
<p style="padding-left: 30px;">„Тада су редитељи сву децу глумце налазили у драмској групи Радио Београда коју је водио Бата Миладиновић. Имао сам среће да већ 1969. године, са девет година, играм сина Раде Ђуричин у представи <em>Награда</em> коју је у Југословенском драмском позоришту режирао Бојан Ступица. Као дете сам играо и у <em>Камионџијама</em>, у <em>Дипломцима</em>... све у црно-белој техници. Тако је и мене изабрао Бранко Бауер, за кога ћу много година касније сазнати да је био <em>велики редитељ</em>. Наравно, трунке свести нисам имао шта ће ми то касније значити у животу.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Бранка највише памтим као једног изузетно смиреног човека који је знао да хендлује све те енергије око себе. Па и неартикулисану енергију неке деце. Тада сам упознао Славка Штимца, који је већ снимио филм <em>Вук самотњак</em>, а за редитеља је било важно да се нас двојица спријатељимо. Тако је и било, то пријатељство између нас траје до данас. Он је мој диван емотиван друг.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Сви старији глумци били су врло толерантни према нама двојици. Према мени, да будем искрен, на ивици нерава. Ваљда су ме толерисали јер сам имао дечији таленат који им се допадао. А био сам јако немиран, превише енергије у мени коју нисам умео да каналишем. Дејан Караклајић је био други редитељ серије, млад, леп, висок... и ја сам га, тако мали а тако безобразан, много нервирао. После снимања ме јурио да ме бије, буквално. Али, постојао је мали проблем – никада није могао да ме стигне. До сутра би се смирио. Кад год се видимо, ја га подсетим на то.“</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49731875 embed>-->„Мене је <em>Салаш у Малом Риту</em> пратио кроз живот, али срећом, није оставио тешке последице по мој капацитет, већ добре. Није ме та условна слава толико опалила да изгубим контакт са реалношћу. Та серија је остала као велика референтна тачка не у мом животу, већ у историји телевизије и у животима бројних гледалаца.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Када смо лета 1984. Соња Савић, Бата Прелић и ја били на фестивалу у Пули са филмом <em>Шећерна водица</em>, већ сам дипломирао глуму на Факултету драмских уметности, гост Фестивала био је Бранко Бауер. Седео је у салону, пришао сам му и рекао: 'Чика Бранко, добар дан!' Погледао ме и узвратио: 'Ко си ти мали?' Ја имам 23 године, али он ме брзо препозна и пита шта радим у Пули. Кажем му да имам филм, а он готово са презрењем каже: 'Јао, па ти се још бавиш глумом!'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Бранко је био фини циник, духовит, веома занимљив... И данас знам да сам прошао велику школу радећи с њим ову серију, иако тада нисам био свестан тога. Кад као дете радите са Ступицом, као дечак са Бауером, а од 1987. па до њене смрти са Сојом Јовановић, остајете заувек повезани са озбиљним стожерима позоришта и домаће кинематографије.“<!--<box box-left 49731883 media>--></p>
<h4><strong>Сећање Радојке Маљевић</strong></h4>
<p>Ангажман Ренате Улмански у серији имао је озбиљну политичку предисторију за коју ова глумица тада није знала.</p>
<p>Рената је супруга Мирка Тепавца (1922-2014), који је 1972. године поднео оставку на место министра иностраних послова СФРЈ. Тако се придружио групи политичара – Марку Никезићу, Кочи Поповићу, Латинки Перовић, Мирку Чанадановић... – који су смењени или поднели оставке у политичкој епизоди званој „Пад српских либерала“ са којима се обрачунао председник Југославије Јосип Броз Тито.</p>
<p>Као Тепавчева супруга, Рената је била, како се тада говорило, <em>на леду</em>. Врата свих тада југословенских телевизија била су јој затворена. Када је Бранко Бауер добио зелено светло да снима серију 1974, у подели коју је направио била је и Рената Улмански. Играла је Радојку, мајку млађег сине Милана и старијег сина Петра Маљевића, кога је играо Мирољуб Лешо (1946-2019).</p>
<p><!--<box box-left 49731802 media>-->Када је видео њено име, тадашњи уредник Драмске редакције Василије Поповић рекао је Бауеру: „Нађите неку другу, ова не може!“ Особа присутна у соби где се то догађало је казала: „Зашто, она не носи његово презиме?“ Васа Брада, како су звали Василија Поповића пре него је постао Павле Угринов, одговорио је: „Нећу да мислим!“</p>
<p>Рената је била прецртана. Али Бранко Бауер није одустајао. И победио је. Рената је остала у подели. Немајући појма шта је претходило.</p>
<p>Данас, уочи свог 97. рођендана, присећа се за ОКО Бранка Бауера:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Први кадар смо снимали у Омољици. Није био компликован, само је био мало дугачак. Славко Штимац, који је играо Милана, и Буле Гонцић, који је играо Рашу, били су сакривени у амбару, а мој старији син у серији Пера, кога је играо Мирољуб Лешо, и ја смо окопавали башту све време док су Немци туда пролазили. Пет пута је снимана та сцена, и пет пута је Бранко био незадовољан. Питам због чега пет пута, а он ми каже: 'Па због вас.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Ја одем иза амбара и плачем. Од бруке, од јада, од немоћи...</p>
<p style="padding-left: 30px;">Дође Бауер и каже ми: 'Рената, нисте ви слаба глумица, ви само нисте сељанка и ви ово не радите како треба. Хајде да ми оставимо тај кадар за сутра. Одмах поподне, замолим жену из Омољице, која то ради и зна, да пође са мном и научи ме да окопам једну леју како треба. И научила сам, могла сам целу башту с лакоћом да окопам. Сутрадан смо снимили без понављања.“</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49731884 embed>-->„Други кадар који памтим. У селу је немир, преметачина, једва смо се некако домогли ноћи. Мали Милан, уморан дође кући да легне да спава. Ја му као мама разместим кревет, он дође, легне, ја га покријем и пољубим. Мали Штимац се окрене, устане и каже: 'Није добро.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Бауер, који га је јако волео, пита зашто, а он одговори: 'Мене моја мама никад не љуби кад сам будан. Тек кад заспим.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Сарадња са Бранком Бауером је била изузетна. Када смо се мало зближили, једном приликом сам га питала: 'Реците ми, зашто сте ме узели?'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Одговорио ми је: 'Играли сте у једном лошем филму, <em>Шолаја</em>. Имали сте један кадар када се Миливоје Живановић баца на коња. У том кадру, Миливоје иде у рат, већ је на коњу, а ви му доносите да се напије млека из чабрице. Он натеже чабрицу, млеко цури, а ви спонтано подметнете обе руке, јер греота је да то млеко оде на земљу.' Бранко ми све то преприча и каже: 'Ја сам по том гесту видео да сте аутентични, да сте прави.'“</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49731852 media>-->„Између осталих особина, Бауер је имао велико достојанство и тананост, поседовао је сигурност и снагу. Због свега тога сам га изузетно ценила.“</p>
<h4><strong>У равници крај Малога Рита…</strong></h4>
<p>Толико хвале тешко да је која ТВ серија до тада доживела. У мају 1976. за <em>ТВ Ревију</em> Бауер је говорио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Чујте, предивно је осећање које имам, и када бих вам рекао да сам уморан од толиког бремена хвале, од силних стисака руку, писама, разговора са људима, телефонских позива, написа у новинама – слагао бих вас.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Фасцинира ме, пре свега, чињеница да је <em>Салаш у Малом Риту</em> свуда у нашој земљи изазвао исто интересовање, да га са истом пажњом прате све генерације, од деце до њихових дедова. А оно што је најважније – радостан сам што сам успео да се одужим Војводини, том крају који нисам познавао. Јер, ми који нисмо одатле, можда смо до сада имали и мало криву слику о рату који се водио у Војводини.“</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49731893 media>-->„Када смо снимали <em>Салаш</em>, ја сам у Војводину први пут дошао. Међу тим народом, који сам тако добро упознао, све време сам се предивно осећао. Питом, а поносит свет. На сваком кораку осећали смо колико су весели што се о њима снима серија. То весеље нас је све, а мене као редитеља, посебно обавезало. Зато ми је данас највећа награда када од Арсена Диклића, или од неког другог свог пријатеља, чујем да је био негде у Војводини и да је разговарао са неким пречанином о <em>Салашу</em>. И радост тог света и сви поздрави које упућују целој екипи и мени.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Можда не знате, али и Славонци су се поистоветили са јунацима серије, и они кажу: ’Па, добро да се и нас једном неко сети’.</p>
<p style="padding-left: 30px;">А Арсен ми је испричао да се два војвођанска села тешко препиру око тога чији је онај ђерам у најавној шпици. Моји пријатељи из Граца рекли су ми нешто друго. Наиме, у Аустрији наши људи такође прате ову серију, а међу децом је сада најмодерније шишање ’а ла Васа’ – то јест на нулу, што пре децу нисте могли малтене батинама да натерате.“</p>
<p><!--<box box-left 49731950 media>-->За огроман успех ТВ серије <em>Салаш у Малом Риту</em>, поред Бауера и Диклића, признање припада и сниматељу Бранку Блажини са којим је овај редитељ сарађивао више од две деценије.</p>
<h4><strong>Пут Бранка Бауера </strong></h4>
<p>Ко је био Бранко Бауер и каква је била његова уметничка судбина?</p>
<p>Рођен је у Дубровнику 1921, одакле је била родом његова мајка. Имао је четири године када се породица преселила у Загреб и ту је остао до краја живота. Мајка му је рано умрла, па је одрастао са оцем Чедомиром и баком. У току рата је остао и без баке, тако да је само отац бринуо о њему. Описивао га је као занимљивог човека који му је послужио за лик стрица у филму <em>Мартин у облацима</em>. Припадао је богатој породици, рентијерима, али распад породице је почео 1940. године.</p>
<p>Након завршене гимназије у Загребу, Бранко је уписао студије ветерине, јер је волео животиње, нарочито псе, али брзо је схватио да ту има пуно да се учи и одустао од студирања.</p>
<p>Током рата је био регрутован у домобране, а кад су дошли партизани, како је једном испричао, скинули су му домобранску капу и ставили партизанску.</p>
<p>Током рата Чедомир и Бранко су у свом стану скривали и спасли од усташког прогона Јеврејку Љерку Фрајбергер, због чега им је обојици израелски меморијални центар <a href="https://collections.yadvashem.org/en/righteous/4042753">Јад Вашем</a> доделио титулу Праведника међу народима.</p>
<p><!--<box box-center 49731775 media>--></p>
<p>Филмове је гледао као клинац, а међу првима које је упамтио биле су данске комедије са Патом и Паташоном. Затим су дошле на ред аустријске оперете, а када је први пут гледао Бастера Китона заволео га је. Његове кратке филмове ценио је више од Чаплинових. Упамтио је и <em>Франкенштајна</em>, пустоловне филмове, совјетског миљеника <em>Пастира Костју</em>… Волео је касније Рене Клера, али није волео руске филмове: „Мене је патетика у филму ужасно сметала, а руски филм не може без тога.“</p>
<p>Оженио се колегиницом са факултета, али је знао да сам неће завршити ветерину па је одлучио да се запосли како би његова жена могла да настави студије.</p>
<h4><strong>Не окрећи се, сине</strong></h4>
<p>Филмску каријеру је започео у „Јадран филму“ 1949. године, где је најпре био организатор снимања, а потом је режирао прилоге за филмски журнал.</p>
<p>Бранко Бауер је свој први дугометражни играни филм, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=UcIA-iimgWg"><em>Сињи галеб</em></a>, према истоименом „роману за децу и омладину“ Тоне Селишкара, снимио 1953. године. Други филм, такође дечју авантуристичку причу, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=KHxloYwMPaU"><em>Милиони на отоку</em></a>, режирао је две године касније, 1955, према сценарију Арсена Диклића.</p>
<p><!--<box box-left 49731961 media>-->За свој први велики филм са ратном темом <a href="https://www.youtube.com/watch?v=eIgPOA_lvBM"><em>Не окрећи се сине</em></a> (1956) био је инспирисан филмовима <em>Седми крст</em> Фреда Цинемана и <em>Бегунац</em> Керола Рида. Идеја за филм је његова, он је написао сценарио, али је позвао Арсена Диклића у помоћ, посебно због дијалога који су Бауеру били слабија страна.</p>
<p>Прича почива на догађају из Другог светског рата у Загребу где јунак филма бежи из воза који га вози у логор у Јасеновац. Његов син је смештен у „Поглавниково одгајалиште“ и он смишља како да га одатле избави. Дечак је већ индоктриниран идеологијом усташтва, али сусрет са оцем му омогућава да види праву слику света у коме живи. У покушају бега преко Саве у шуму где су партизани, отац страда а син се спасава.</p>
<p>Бранко Бауер је, говорећи о овом филму, објаснио како га је за наслов и за завршну сцену филма инспирисао Дизнијев филм <em>Бамби</em>. То је сцена када мајка кошута тера своје лане пред прогоном ловаца и каже му: „Трчи и не окрећи се.“</p>
<p><!--<box box-left 49731841 embed>-->Слава коју је стекао са овим филмом, по сопственом признању, мало га је померила са места:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Тим филмом добио сам прву награду у Пули, то ме је, наравно, испрва збуњивало, касније ударило у главу, био сам себи јако важан. Брзо сам схватио једну ствар која је за режисера јако важна. Кад режираш филм, мораш само режирати филм, не смијеш и себе успут режирати. А већина режисера, особито млади, страшно пазе да успут и себе режирају; да ли је ту њихов столац, пише ли на њему ‘режисер’, да нетко случајно је сједи на том столцу, да л’ га довољно поштују... Кад режираш, себе мораш пустити, и тај твој столац, и да ли те довољно поштују. Међутим, то је мени онда ударило у главу и у приватном сам животу почео бивати велики режисер, безобразан, дрзак. Вјеројатно она фаза коју сви људи морају проћи. Чим прије прође, тим боље за сваког човјека.“</p>
<p>Године 1957. снима мелодраму <a href="https://www.youtube.com/watch?v=PphKftSUYZU"><em>Само људи</em></a>, а затим 1959. филм <a href="https://www.youtube.com/watch?v=P9349n9qk44"><em>Три Ане</em></a>, који Бауера први пут уводи у српску кинематографију.</p>
<p>Позвали су га из Удружења филмских уметника Србије, које је имало своју продукцију, и саопштили му да је на њиховом конкурсу за сценарио победио текст новинара Слободана Глумца. Глумац је, иначе, био један од оснивача и у том тренутку главни уредник <em>Вечерњих новости</em>. На питање кога би волео да види као редитеља, Глумац је предложио да филм по том сценарију сними Бранко Бауер.</p>
<p><!--<box box-left 49731772 media>--></p>
<p>Редитељу се учинила занимљивом Глумчева прича и прихватио је, под условом да њих двојица раде нови сценарио. Позван је у помоћ и Арсен Диклић, а Глумац је писао дијалоге.</p>
<h4><strong>Прекобројна</strong></h4>
<p>Након <em>Три Ане </em>снима комедију <a href="https://www.youtube.com/watch?v=NmATCSr2GiU"><em>Мартин у облацима</em></a><em>, </em>а онда, 1962. године, снима <a href="https://www.youtube.com/watch?v=HyGy1x39xVU"><em>Прекобројну</em></a>, филм који је до данас остао један од најомиљенијих производа југословенске кинематографије. Снимљен је у продукцији Авала филма.</p>
<p>Милена Дравић у тренутку снимања има 22 године. То јој је седма улога у каријери, али прва главна – после које је постала славна.</p>
<p>У овој романтичној комедији чија се радња одвија међу омладинцима на изградњи аутопута, она је Ранка, коју сви зову Малена. Она одлази на радну акцију да би била уз свог дечка Микајла, којег као дебитант игра Љубиша Самарџић. Милена је за своју улогу добила Златну арену на фестивалу у Пули, а Љубиша Самарџић је од жирија критике проглашен најбољим уметником дебитантом. Филм је награђен Сребрном ареном.</p>
<p><!--<box box-left 49731820 media>--></p>
<p>Занимљива је предисторија настанка <em>Прекобројне</em>. Савез омладине Југославије је сматрао да би у пропагандне сврхе требало снимити филм о радним акцијама, па се неко од надлежних из ове организације обратио Бауеру, јер је он већ био редитељ познат по филмовима са дечијом, односно омладинском тематиком. Понуђена му је прича новинара Богдана Јовановића који је тих година писао о радним акцијама.</p>
<p>Бауер је знао за Јовановића, читао је његове репортаже и допадале су му се због топлине и хуманости. На основу онога што је Јовановић понудио, Крешо Голик, Бауер и Јовановић сели су и написали сценарио. Понудили су га Јадран филму који га је најпре прихватио, а потом одбио. Онда су отишли у Авала филм.</p>
<p>Нису ни тамо били одушевљени сценаријем, али су га прихватили јер су рачунали да ће то бити политички поен у њиховом репертоарском плану. У Савезу омладине су били задовољни сценаријем и одлучили да пруже велику подршку током снимања. Председник Савеза омладине био је хрватски политички кадар Мика Трипало. Бауер је објаснио да је сарадња са руководством ове организације била веома добра: „У креативном смислу су нам остављали пуну слободу.“</p>
<p><!--<box box-left 49731845 embed>--></p>
<p>Гледајући материјал на половини снимања, директор Авала филма Ратко Дражевић је био прилично незадовољан, али је Бауер мирно поручио да сви сачекају готов филм, па нека онда говоре.</p>
<p>На прву пројекцију филма намењену Уметничком савету Авала филма, Милена Дравић је закаснила и крај филма сачекала испред сале. За монографију о њој Милена је испричала:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Седела сам напољу, ни сама не знам како бих описала ту зебњу. Одједном, отварају се врата и ка мени иду људи сузних очију. Честитају ми, љубе ме… Међу првима Нада Касапић, па Радош Новаковић… Многи од њих уплакани. Чудим се. Видим огромно одушевљење. Ни случајно нисам била свесна своје улоге, њеног значаја. И чувени продуцент Ратко Дражевић очигледно је био задовољан. Само, он није срдачно хвалио ни грлио. Памтим га као човека громогласног смеха и скривајућег погледа...“</p>
<p><!--<box box-left 49731773 media>--></p>
<p>Милена и Смоки се више никада нису појавили ни у једном каснијем Бауеровом остварењу. Он је то објашњавао чињеницом да их је толико снажно доживео као Малену и Микајла да више није могао да их види у неким новим ликовима. Ипак, Љубиша Самарџић ће петнаестак година касније заиграти у <em>Бошку Бухи</em>, Бауеровом последњем фиму. </p>
<h4><strong>Лицем у лице</strong></h4>
<p>И следећи филм <em>Лицем у лице</em> (1963) Бауер је радио по новинској причи Богдана Јовановића. Та прича, објављена у дневном листу <em>Борба </em>22. новембра 1961, говорила је о Душану Травици, техничару и шефу једне деонице Предузећа „Иван Милутиновић“, који је бесан због односа у фирми и сукоба с директором вратио партијску књижицу. У филму су писци сценарија покушали да објасне, како се у оно самоуправно време говорило, раскорак између теорије и праксе.</p>
<p>Седам верзија сценарија написали су Јовановић, Крешимир Голик и Бауер. Умјетнички савјет <em>Јадран филма</em> је три пута расправљао о њему, увек би имао неке примедбе, од којих је Бауер оне мање прихватао.</p>
<p><!--<box box-left 49731839 media>--></p>
<p>Коначно је снимање одобрено захваљујући снажном залагању председника Савјета Ђура Кладарина, истакнутог борца и тадашњег директора <em>Вјесника. </em>Многи су тражили да се њихово мишљење издвоји, јер су се бојали да би због одобрења за снимање оваквог филма могли трпети неке политичке последице. Нису били начисто да ли је то филм против самоуправљања или не.</p>
<p>Занимљиво је финале: Крешо Голик није потписан као сценариста јер у том тренутку није био политички подобан. У знак солидарности с њим није се потписао ни Бауер, тако да је као сценариста филма потписан само Богдан Јовановић.</p>
<p>Филмом <em>Лицем у лице</em> Бауер је први аутор у југословенској кинематографији који је дотакао тему критике социјалистичког самоуправног друштва. Упркос стрепњама, филм је на фестивалу у Пули доживео пуни успех – добио Велику златну арену као најбољи филм године, а Бауер је са Игором Претнером (редитељем филма <em>Самоникли</em>) поделио Златну арену за режију. Филму је припала тада веома цењена награда „Јелен“ коју је додељивао <em>Вјесник у сриједу</em> за остварење које је публика најбоље оценила, и низ других признања.</p>
<p><!--<box box-left 49731834 embed>-->Након овог остварења, Бауер 1964. снима филм <a href="https://www.youtube.com/watch?v=_AIPa_trBO4"><em>Николетина Бурсаћ </em></a>за који по причама Бранка Ћопића сценарио поново пише са Богданом Јовановићем и Крешимиром Голиком, а у коме насловну улогу игра Драгомир Пајић (што је једина Пајићева улога на филму).</p>
<h4><strong>Доћи и остати</strong></h4>
<p>На наговор драматурга и уредника ТВ Београд Слободана Новаковића, Гордан Михић и Љубиша Козомара понудили су Бранку Бауеру свој сценарио под називом <a href="https://www.youtube.com/watch?v=_X_8vV-DpvM"><em>Доћи и остати </em></a>и овоме се веома допао. Сценарио је био пожељан и у Јадран филму и у Авала филму, па је тако рађен као копродукција ове две продуцентске куће.</p>
<p>Глумачку екипу чинили су Војислав Никчевић, Драгомир Бојанић који се још није потписивао као Гидра, Коле Ангеловски, Мија Алексић, Павле Вуисић… Камера Бранка Блажине, сценографија Вељка Деспотовића, све је било у функцији приче о сељацима који долазе у Београд са намером да нађу посао и ту остану.</p>
<p>Њихове судбине су приказане из визуре тада надирућег тренда ауторског филма. Све је мирисало на велики успех, а он је био половичан. Филм је на фестивалу у Пули награђен Сребрном ареном, рецензије су биле млаке, а гледалаца мало. Бауер је говорио да је, по властитом суду, у том филму остварио најбољу режију.</p>
<p><!--<box box-left 49731848 embed>--></p>
<p>За филм <em>Четврти супутник </em>из 1967. године сценарио су опет писали Богдан Јовановић, Бауер и као придошлица Славко Голдштајн. Бауер је током рада видео да много тога не иде како треба, а посебно је био проблематичан избор глумца Михајла Костића кога тада још нису звали Пљака, за главног протагонисту филма. Бауер је хтео неко ново лице и определио се за Костића, који је већ имао седам-осам мањих филмских улога:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Негде сам се ту преварио, ваљда у самом почетку. Пробе су још штимале, но онда је кренуло све лоше. Није ме веселило с њим радити, нисам нашао контакт. То се вјеројатно негдје одразило и на филму.“</p>
<p>Још један актер овог филма, сниматељ Томислав Пинтер, показао се лошим решењем по редитеља. Бауер је за овај филм заменио Бранка Блажину пошто је Пинтер већ био звезда модерног филма, а он је хтео да и његово остварење буде такво. Али, нису нашли заједнички језик, и више никада нису сарађивали.</p>
<h4><strong>Бошко Буха</strong></h4>
<p>Након <em>Салаша у Малом Риту</em>, 1978. Бауер је посветио још једно своје остварење деци у рату. Филм <a href="https://vkvideo.ru/video185128184_163746113"><em>Бошко Буха</em></a> је настао по сценарију Бошка Матића, саборца народних хероја Бошка Бухе и Саве Јовановића Сирогојна, и Душана Перковића. Сарадници су били још Предраг Голубовић, Арсен Диклић и сам Бауер.</p>
<p><!--<box box-left 49731781 embed>--></p>
<p>Драгану Бјелогрлићу је то била прва филмска улога, играо је Саву Јовановића Сирогојна, а у време снимања није имао ни 15 година. Годинама касније је о Бауеру говорио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Био сам импресиониран његовим манирима, рафиниранишћу и деликатном господском мирноћом, каква се може наћи само у романима Томаса Мана, Стендала и Солжењицина. Као редитељ био је једноставан, емотиван и тачан. Велика фигура еx-YU кинематографије и једног времена.</p>
<p style="padding-left: 30px;">И још нешто што је занимљиво за причу о њему. Када сам завршио снимање филма <em>Бошко Буха</em>, са непуних 15 година, питао сам га: 'Чика Бранко, шта мислите, да ли бих ја могао да будем глумац?'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Одговорио ми је: 'Можеш, можеш. Али, теби је једно око стално иза камере, ти би могао да се бавиш и овим мојим послом.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Очигледно, био је у праву, јер сам ја стално, и када сам био само глумац, хтео да знам шта се ради с оне стране камере.“</p>
<p><!--<box box-left 49731965 media>--></p>
<p>У истом филму лик дечака Чикала играо је Небојша Бакочевић. У тренутку када снима <em>Бошка Буху</em> он има 13 година, али је још раније стао пред камере. Са осам година је дебитовао у серији <em>Позориште у кући, </em>са једанаест је био Трта у <em>Повратку отписаних</em>.</p>
<p>Поводом стогодишњице рођења Бранка Бауера, за <em>Кинотеку</em> је написао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Бранко Бауер је пре свега био велики господин, и велики, легендарни редитељ. А филм <em>Бошко Буха </em>је био велики филм тадашње Југославије, и рекао бих суђен да га режира такав мајстор... Сећам се да је радио са нама на један веома посебан начин, којим нам је брзо ставио до знања да смо битни, да се на нас рачуна, и то нам је импоновало. Када бисмо, рецимо, сутрадан снимали неку сцену где се наше заједништво треба пренети гледаоцу, организовао би неки фудбал, само за нас. Ако треба снимати неку тешку сцену, када неко из наше чете малих јунака гине, добили бисмо задатак да ноћ пре снимања останемо у собама промишљајући сутрашњу сцену, ишчитавајући сценарио, тражећи прави тон и емоцију коју ћемо донети на сет. Мало који редитељ, поготову данас, ради на такав начин.“</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49731962 media>-->„Још једна мало позната ствар говори у прилог његовој жељи да све што ради иза камере буде најбоље што може бити, без обзира на то да ли је тај труд компликован или захтеван. Наиме, ону сцену кад лик којег сам имао среће да играм, Чикало, погине, господин Бранко Бауер је снимао са четири камере (Бауер у монографији каже да је снимао са пет камера, прим. Р.С.). Толики је био његов перфекционизам и, рекао бих, поштовање, пре свега према послу који ради, а и према себи као редитељу. Самим тим и према свим глумцима који су имали част да раде са њим. Дакле, о господину Бранку Бауеру искључиво са дубоким наклоном и више него изузетним поштовањем. “</p>
<p>Музику за овај филм писао је Зоран Симјановић, текст популарне филмске нумере <em>Нек нас сете ове слике</em>, написао је Душко Радовић, а отпевао Оливер Драгојевић.</p>
<p><em>Бошко Буха</em> био је последњи играни филм који је Бранко Бауер снимио.<!--<box box-center 49731811 media>--></p>
<h4><strong>Тридесет година тишине </strong></h4>
<p>Што је био разлог да Бранко Бауер у најбољим годинама више није могао да снима филмове у Хрватској? На то питање нити је ико тражио одговор, нити би га, да је тражио, добио.</p>
<p>Миљенко Јерговић је 2014. године у <a href="https://www.jergovic.com/subotnja-matineja/branko-bauer-ankl-jakob/"><em>Јутарњем листу</em></a> написао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Није му било ни педесет, редатељ с тада већ довршеним опусом – до данас најбогатијим и најразведенијим у цјелокупној хрватској кинематографији – политички бесконфликтан човјек, благ, пристојан и господствен, али, ето, свеједно, нису му дали да снима. Службено прихваћена истина до данас гласи да је након 1963, и класика на тему социјалистичког самоуправљања, филма <em>Лицем у лице</em>, снимао очајно лоше филмове, направио је, кажу, три таква, па му више нису дали да ради. Она друга истина, која је, можда, злурада према Загребу и загребачкој културној средини, а била би да је Бауер био одвећ талентиран да би му овдје допустили да мирно ради и снима филмове па макар били и лоши. Своју каријеру довршио је далеко од Загреба, као, рецимо, Иво Андрић, али и Мирослав Крлежа (када су га потјерали из <em>Зоре</em>, и нитко у Загребу му није хтио објављивати изабрана дјела, преко Енеса Ченгића завршио је у Сарајеву…). На сваком је да слободно бира која му се од двије истине више свиђа, она која ману налази у Бауеровом генију, или она која ће је наћи у загребачким културним наравима, и у тој векивечној хрватској склоности просјечнима и инсуфицијентнима сваким талентом, али истина је да ће скоро пола свога живота овај редатељ у Загребу проживјети као нека врста професионалног изгнаника...“</p>
<p><!--<box box-left 49731787 embed>--></p>
<p>Бранка Бауера је било најлакше прећутати ако га се смештало у политички оквир који је по правилу имао ригидну конотацију. Често и опасну по стваралаштво уметника који није хтео да се уклопи у тражене норме. Са овим редитељем није било лако. У сваком филму је причао своју причу, не размишљајући о последицама.</p>
<p>Рајко Грлић је, поводом стогодишњице Бауеровог рођења, подсетио на врлине овог „благог господина који је сјајно причао филмове и презирао националисте“.</p>
<p>„Бранко Бауер никада није добио, па чак ни приближно, мјесто које заслужује у тзв. корпусу националне кинематографије. Био је и остао <em>maverick</em>. А то је ријеч којом се на филму означују само велики и надасве самотни мајстори заната. Усамљени играчи који никоме и нигдје не припадају и за то плаћају високу цијену“, речи су редитеља Грлића.</p>
<p><!--<box box-left 49731823 media>-->У својој колумни <em>Друга (ТВ) страна</em>, коју је имао у <em>Недељној Борби</em>, Богдан Тирнанић у двоброју од 29. новембра 1988. пише нешто о Чарлију Чаплину, па наставља:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„И док Чаплинови материјали од пре пола века омогућавају да се и дан данас мењају и заснивају мишљења о том генију, дотле ће већ за деценију или две бити апсолутно немогуће доћи до икаквих сазнања о опусима многих југословенских редитеља. Овај ми се закључак наметнуо као тужна извесност док сам гледао телевизијски портрет Бранка Бауера (ТВ Нови Сад), једног од најзначајнијих аутора нашег филма. До сазнања да он јесте један од најзначајнијих, у релативно скорој прошлости, тек када је извршена ревизија својевремених критичарских ставова о Бауеру као пуком занатлији који се читавог живота неуспешно покушавао прилагодити курентним филмским модама. Драгоценост тог преокрета није само у томе што ’рехабилитује’ Бауера и, самим тим, отвара могућност једне сасвим другачије историје југословенског филма. Од још је већег значеја, чини ми се, доказ како ’културна баштина’ живи докле је могуће њене вредности користити у креативном процесу преобликовања наше свести о њој.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Али, на невољу, садашњи став о Бауеру биће изгледа дефинитиван. Нека будућа ревизија или реафирмација његовог опуса већ је данас немогућа из простог разлога што је, судећи по одломцима из поменуте емисије, стање копија његових филмова такво да се на њима ништа не разазнаје, осим тзв. крацера, оних цртица и тачкица, по којима се одликује неупотребљива филмска трака. Звучи готово као иронија, када се каже да је овај Бауеров портрет емитован у поводу награде за животно дело које му је доделила – Југословенска кинотека.“</p>
<p><!--<box box-left 49731833 media>-->У једном од последњих интервјуа што га је дао, две године пре него што је преминуо у Загребу 2002. године, Бранко Бауер је рекао и ово:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Немам прошлости јер ми је не признају, немам садашњости јер не радим, немам будућности јер сам стар.“</p>
<p>Милан Гавровић, пријатељ Бранка Бауера, записао је поводом смрти редитеља следеће: „На питање зашто су га толико звали да ради изван Хрватске, одговарао би: 'Зато што су знали да ћу им направити добар филм.' А зашто није радио у Хрватској? 'Због истог разлога', одговарао би са смјешком.“</p>
<p>У спомен на Бранка Бауера један мали биоскоп у Истри, у Мотовуну, с поносом носи његово име. Рајко Грлић је рекао да је то једна цеховска награда, ‘све чиме га се хрватски филм данас сјећа’.</p>
<h2 style="text-align: center;"><strong>***</strong></h2>
<h2>Сећање на рад с Бранком Бауером</h2>
<p><strong>пише: <span style="color: #ff0000;">ДЕЈАН КАРАКЛАЈИЋ</span></strong></p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Прошло је свега петнаестак дана од мог повратка из војске када ме је једног јутра позвао Мика Рашић, један од наших најпознатијих директора филмских и телевизијских продукција. Питао ме је шта радим и да ли сам слободан. Рекао сам да јесам. „Треба нам редитељ друге екипе“, објаснио ми је. „Неко ко ће да снима екстеријере.“ Радило се о серији „Салаш у Малом Риту“, односно њеном зимском делу, од којег је касније настао и играни филм „Зимовање у Јакобсфелду“. За мене је то била изузетна прилика.</em></p>
<p><!--<box box-left 49732118 media>-->Бранко Бауер је био један од мојих омиљених редитеља много пре него што сам га упознао. Волео сам његове филмове, и то не само као гледалац већ и као неко ко је већ тада размишљао о филму, његовом језику, његовим могућностима и начину на који се њиме могу испричати приче о људима.</p>
<p>„Четврти супутник“, „Доћи и остати“, „Лицем у лице“, „Прекобројна“, „Само људи“, „Не окрећи се, сине“, „Милиони на отоку“, „Сињи галеб“... Све су то били филмови које сам волео и који су, сваки на свој начин, представљали нешто посебно у тадашњој југословенској кинематографији.</p>
<p>Чини ми се да би управо наслов једног од његових филмова, „Само људи“, могао да послужи као својеврсна одредница читавог Бауеровог стваралаштва. Јер, он се пре свега бавио људима. Њиховим судбинама, карактерима, међусобним односима, моралним дилемама, њиховим малим и великим животним драмама.</p>
<p>У време када су се филмови често бавили великим историјским и друштвеним темама, Бауер је умео да пронађе драму у наизглед обичном животу. Чак и када се бавио ратом, као у изузетном филму „Не окрећи се, сине“, чинио је то на начин који се битно разликовао од уобичајеног приступа ратној тематици у тадашњој кинематографији. У средишту његовог филма није био рат као спектакл, већ човек и његова судбина.</p>
<p><!--<box box-left 49732090 media>-->Припадао је, по мом мишљењу, оној релативно малој групи југословенских редитеља који су умели да о животу и друштву говоре једноставно, непосредно, а истовремено дубоко и узбудљиво. Ту бих, уз Бауера, сврстао и Владимира Погачића, Велимира Стојановића, Жику Чукулића и још неке ауторе који су ми у овом тренутку на памети.</p>
<p>Њихови филмови нису морали да буду претенциозни да би били значајни. Били су то добри филмови, филмови које су људи волели да гледају и у којима су могли да препознају себе и свет у којем живе.</p>
<p>А онда се догодило да сам добио прилику да са Бранком Бауером и радим.</p>
<p>Било је то у време када сам се тек вратио из војске. Претходно сам, између осталог, радио као помоћник режије на филму „Ужичка република“ Жике Митровића. Прошло је свега петнаестак дана од мог повратка када ме је једног јутра позвао Мика Рашић, један од наших најпознатијих директора филмских и телевизијских продукција.</p>
<p>Питао ме је шта радим и да ли сам слободан.</p>
<p>Рекао сам да јесам.</p>
<p>„Треба нам редитељ друге екипе“, објаснио ми је. „Неко ко ће да снима екстеријере.“</p>
<p>Радило се о серији „Салаш у Малом Риту“, односно њеном зимском делу, од којег је касније настао и играни филм „Зимовање у Јакобсфелду“.</p>
<p><!--<box box-left 49732091 media>-->Ту причу сам већ добро познавао. „Салаш у Малом Риту“ првобитно је био радио-драма за децу, а ја сам чак и играо нешто у њој. Данас више не могу да се сетим коју сам улогу тумачио, али се добро сећам саме приче и тога колико ми се допадала.</p>
<p>А сада је требало да радим на њеној телевизијској екранизацији, и то са Бранком Бауером.</p>
<p>За мене је то била изузетна прилика.</p>
<p>Већ следећег јутра, око пет сати, дошао сам на снимање и упознао Бауера и његовог директора фотографије Бранка Блажину. Била су то два велика имена наше кинематографије, два истинска филмска професионалца која су дуго и успешно сарађивала.</p>
<p>Бауер је имао проблема са очима и није могао дуго да борави на хладноћи. А снимала се зима, са свим оним што зимско снимање подразумева. Због тога је продукција већ прилично каснила. Морао је често да прекида снимање екстеријера, да се повлачи у затворен простор, па је било неопходно пронаћи некога ко би преузео тај део посла. Тако сам се ја нашао у његовој екипи.</p>
<p>Рекао ми је да најпре одем у монтажу, погледам материјал који је до тада снимљен, упознам се са његовим начином рада и да сутрадан дођем спреман за снимање. Тако сам и урадио. Треба имати у виду да се у то време телевизијска серија снимала знатно другачије него данас. За једну епизоду било је предвиђено и по четрнаест дана снимања. Зато, иако је екипа радила већ неко време, није било превише снимљених сцена.</p>
<p><!--<box box-left 49732096 media>-->Следећег јутра Бауер ми је дао сценарио са сценама које је требало да снимим, објаснио како их је замислио и шта од мене очекује. Потом је отишао да ради ентеријере, а ја сам преузео екстеријере. Али пре него што смо се раздвојили, испричао ми је нешто о свом редитељском поступку што је на мене оставило изузетно снажан утисак. Била је то једна од најкориснијих професионалних лекција које сам добио у животу. Рекао ми је отприлике овако:</p>
<p>„Ја свако вече седнем и поново напишем све сцене које треба да снимам сутра. Узмем постојећи сценарио, па га прођем из почетка. Негде нешто променим, негде додам, негде избацим. Не морају то да буду велике промене, али ја све поново промислим.“ Затим је додао: „И онда то што сам написао не понесем на снимање.“</p>
<p>То ме је потпуно збунило.</p>
<p>Питао сам га: „Па зашто сте онда све то радили?“</p>
<p>Насмејао се и објаснио: „Врло једноставно. Ако нешто од онога што сам синоћ написао заборавим, значи да није било довољно важно. А ако није било важно да га запамтим, онда вероватно и не треба да буде у филму.“</p>
<p><!--<box box-left 49731943 media>-->Наравно, глумцима је достављао измене дијалога да би знали шта треба да играју. Али он сам није носио нову верзију сценарија као нешто чега мора дословно да се придржава. Тај поступак ме је одушевио.</p>
<p>У суштини, то је била једна врста унутрашње, природне монтаже која се одвијала још пре снимања. Бауер је, размишљајући о сценама и поново их пишући, издвајао оно што је битно од онога што је споредно. А његово памћење, односно оно што би после тог процеса остало у њему, постајало је својеврстан критеријум важности. Касније сам и сам почео да примењујем тај принцип, пре свега у раду на играним филмовима. И могу да кажем да ми је био изузетно користан.</p>
<p>Можда је то наизглед мала ствар, један детаљ из редитељске радионице, али мислим да много говори о Бауеровом односу према филму. Он није био редитељ који само реализује написано. Био је стваралац који непрестано преиспитује материјал, тражи његову суштину и покушава да га доведе до најједноставнијег, најтачнијег и најизражајнијег облика.</p>
<p>Као човек, Бранко Бауер је био изузетно фин, драг и префињен. Врстан интелектуалац, образован, са огромним знањем не само о филму већ и о многим другим областима живота и културе. Није био човек који је имао потребу да своје знање намеће другима. Напротив. Деловао је тихо, одмерено, помало повучено. Чини ми се да је по природи био интровертан и да је многе ствари дубоко проживљавао, не показујући то увек споља. Посебно се то односило на његов рад.</p>
<p><!--<box box-left 49731949 media>-->Имао сам утисак да је сваки сценарио на којем је радио, сваки филм који је режирао, на неки начин пролазио кроз његово лично искуство и његов поглед на свет. Као да је морао најпре да га учини делом себе да би могао да га претвори у филм.</p>
<p>Мислим да управо у томе лежи једна од тајни његовог стваралаштва. Његови филмови нису били само професионално добро урађена кинематографска дела. У њима се осећало нешто лично, аутентично, дубоко проживљено. Уосталом, Бауер је често био и косценариста филмова које је режирао, што такође говори о његовој потреби да учествује у самом обликовању приче, а не само у њеној филмској реализацији.</p>
<p>У време када смо радили <em>Салаш у Малом Риту</em>, Бауер се заправо враћао активном филмском стваралаштву после једног прилично тешког периода у свом животу. После догађаја везаних за Хрватско пролеће био је, колико сам касније сазнао, практично скрајнут из филмске продукције у Хрватској. Једно време није добијао прилику да режира филмове. О томе ми он никада није говорио. Нисам то чуо од њега, већ од других људи.</p>
<p><!--<box box-left 49732099 media>-->Знао сам да је, да би издржавао себе и породицу, морао да прихвата и послове који су били далеко испод његовог уметничког и професионалног реномеа. Између осталог, причало се да је на телевизији радио и као редитељ телевизијског дневника. За човека који је створио неке од најзначајнијих филмова југословенске кинематографије, то је била готово невероватна ситуација. Али требало је живети. Требало је издржавати породицу. И Бауер је то прихватао без великих речи и без прича о сопственој судбини, барем не преда мном.</p>
<p>Серија је настала у време када су телевизијске продукције све чешће почеле да ангажују спољне филмске екипе и продукцијске куће. Велике серије, попут „Отписаних“ и „Салаша у Малом Риту“, више нису морале да се реализују искључиво унутар телевизијског система. У њиховој производњи учествовали су слободни филмски радници и постојеће филмске продукције. У том систему значајно место имала је „Авала филм“, једна од највећих и најважнијих филмских кућа тог времена, са својом инфраструктуром у Кошутњаку.</p>
<p>Бауер је и раније сарађивао са „Авалом“, између осталог и на филму „Прекобројна“, тако да му та средина није била непозната. На известан начин, био је ту као код куће. За време снимања нисмо се дружили само на послу. Бауер и Блажина имали су изнајмљене станове у којима су боравили током рада на серији. Блажина је волео да кува, и то је радио веома добро. У слободним данима умео је да припреми ручак или вечеру, па бисмо се окупљали, разговарали и проводили време заједно.</p>
<p><!--<box box-left 49731821 media>-->Долазили су и Арсен Диклић и Вук Крњевић, а разговори су, наравно, били о свему и свачему. О филму, животу, људима, о стварима које су нас занимале и које нису увек имале непосредне везе са послом. То су била лепа дружења. Из тих сусрета носим посебно драгу успомену на Бауера као човека. Јер, поред све његове професионалне величине, у њему није било ничег наметљивог. Био је једноставан, непосредан, пажљив саговорник. Човек са којим је било задовољство разговарати.</p>
<p>За мене је рад на „Салашу“ имао још једну посебну димензију, која ће, сасвим неочекивано, добити свој наставак готово пола века касније. Наиме, у серији су играла два дечака који ће касније постати познати и значајни глумци наше кинематографије: Славко Штимац и Светислав Буле Гонцић.</p>
<p>По темпераменту и односу према снимању били потпуно различити. Славко је већ био искусан филмски глумац. Понашао се као прави професионалац. Долазио је припремљен, знао је текст, био је миран и дисциплинован. Са њим практично није било никаквих проблема.</p>
<p><!--<box box-left 49732102 media>--></p>
<p>Буле је био сушта супротност. Немогућ, несташан, немиран. Често није знао текст, стално је нешто изводио, лудирао се и правио разне несташлуке. Сећам се да сам стално претио да ћу га јурити и „истући“, наравно у шали. Али морам да признам да је, када би камера почела да снима, играо одлично. То ми је остало у сећању као једна од симпатичних особености тог снимања: два талентована дечака, потпуно различита по карактеру, а обојица изузетно уверљива пред камером.</p>
<p>И онда, готово педесет година касније, догодило се нешто што ме је на посебан начин вратило у то време. Радио сам телевизијску серију о добровољном ватрогасном друштву и ангажовао Славка Штимца и Булета Гонцића. Поново су се нашли заједно пред камером, поново као двојица другара који се непрестано нешто препуцавају, задиркују и надмудрују. И тада сам дошао на идеју да направим један мали омаж „Салашу у Малом Риту“, али и Бранку Бауеру.</p>
<p>У зимском делу „Салаша“ постојао је један мотив који сам веома добро запамтио. Буле је носио петокраку, којом је стално задиркивао Славков лик, зато што овај није смео да носи партизанско обележје. У причи је постојала опасност да их Немци открију, па је та петокрака, прелазећи од једног до другог, постала својеврстан мали симбол њиховог другарства и дечачког надметања. На крају је петокрака остала код Славка. И ја сам решио да, после готово пола века, тај мали предмет поново вратим у њихову причу.</p>
<p><!--<box box-left 49732105 media>-->На основу фотографије из оригиналног филма направили смо готово идентичну петокраку. У једној сцени, пред крај нове серије, Славко вади петокраку из џепа, пружа је Булету и каже отприлике: „Е, ово сам заборавио да ти вратим. Чувам је већ четрдесет година.“</p>
<p>А Буле га одмах исправља: „Није четрдесет, него педесет!“</p>
<p>И онда се њих двојица поново препиру око тога колико је времена прошло, готово истим оним духом и ритмом којим су се препирали као дечаци у „Салашу у Малом Риту“.</p>
<p>За гледаоца који не познаје оригиналну серију то је можда само једна симпатична сцена. Али за оне који се сећају „Салаша“ она има посебно значење. А за мене је имала још веће. Био је то мој мали поздрав Бранку Бауеру, филму на којем смо некада радили, двојици дечака који су у међувремену постали зрели глумци, али и времену које је прошло. Једна мала филмска успомена која је, после пола века, поново оживела пред камером.</p>
<p><!--<box box-left 49732110 media>-->Када данас размишљам о Бауеровом опусу, чини ми се да његови филмови заслужују много озбиљније и подробније проучавање него што им се обично посвећује.</p>
<p>Узмимо, рецимо, „Лицем у лице“. То је изузетно занимљив филм, готово камерна драма, која ме по неким својим стилским и драматуршким особеностима подсећа на чувени амерички филм „Дванаест гневних људи“. А тема којом се Бауер бавио била је, наизглед, крајње незахвална за филм: радничко самоуправљање. На папиру, то је могла да буде тема за некакав пропагандни, дидактички филм, за приказивање једног друштвеног система и његових прокламованих вредности. Али Бауер је од тога направио истинску људску драму.</p>
<p>Уместо да говори о самоуправљању као идеолошком концепту, он се бавио људима у једном колективу, њиховим сукобима, интересима, страховима, моралним дилемама и потребом да сами донесу одлуку о сопственој судбини. Тиме је једна апстрактна друштвена тема постала конкретна, драматична и емоционално снажна прича. И то без лакировке, без клишеа и без површне идеализације. У томе видим велику Бауерову редитељску вештину. Умео је да открије људску суштину чак и у темама које су, на први поглед, биле далеко од онога што обично називамо филмском драмом.</p>
<p><!--<box box-left 49731955 media>-->И зато мислим да би било важно да се његов опус данас поново озбиљно анализира. Не само са становишта историје југословенске кинематографије већ и са становишта филмског језика, драматургије, рада са глумцима и његовог посебног односа према стварности. Бранко Бауер је био велики приповедач. Али био је и човек који је умео да посматра живот, да уочи његове битне детаље и да од њих направи филм који ће гледалац разумети, осетити и запамтити.</p>
<p>Последњи пут сам га видео на снимању филма „Бошко Буха“. У то време радио сам за телевизију емисије о филму. Са уредницом Зораном Кораћ и телевизијском екипом отишао сам на снимање да направимо разговоре са Бауером и глумцима који су учествовали у филму.</p>
<p>Био је то један леп поновни сусрет. Разговарали смо, присећали се нашег ранијег рада, провели неко време заједно. А после тога су нам се професионални путеви једноставно разишли. Свако је наставио да ради своје послове, на својој страни, у својим пројектима. Али моје сећање на Бранка Бауера остало је веома живо. Памтим његову интелигенцију, аналитичност, образовање, префињеност, његову способност да о филму размишља дубоко, а да при том не изгуби осећање за једноставност и природност.</p>
<p><!--<box box-left 49731971 embed>-->Памтим његову доброту и ненаметљивост. И, можда највише од свега, памтим његово разумевање људи. Чини ми се да је управо то била његова највећа уметничка особина: способност да разуме човека, да га не посматра површно и да његову судбину претвори у филмску причу која је истовремено једноставна и дубока. Зато верујем да Бранко Бауер заузима много значајније место у историји југословенске кинематографије него што му се данас, нарочито међу млађим генерацијама, признаје. Он је био један од њених великих стваралаца.</p>
<p>И заслужује да се његови филмови поново гледају, проучавају и вреднују, не само као део историје већ као жива филмска дела која и данас имају шта да кажу. А ја сам имао срећу да га упознам, да са њим радим и да од њега нешто научим. И на томе ћу му увек бити захвалан.</p>
<p><!--<box box-left 49731973 entrefilet>--></p>
<p> </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 16 Nov 2026 09:27:25 +0100</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087981/pola-veka-salasa-u-malom-ritu-prica-o-branku-baueru-i-zlatnom-standardu-domaceg-serijskog-programa.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/15/18/26/243/6048610/thumbs/14412870/thumb1.jpg</url>
                    <title>Пола века „Салаша у Малом Риту“: Прича о Бранку Бауеру и златном стандарду домаћег серијског програма</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087981/pola-veka-salasa-u-malom-ritu-prica-o-branku-baueru-i-zlatnom-standardu-domaceg-serijskog-programa.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/15/18/26/243/6048610/thumbs/14412870/thumb1.jpg</url>
                <title>Пола века „Салаша у Малом Риту“: Прича о Бранку Бауеру и златном стандарду домаћег серијског програма</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087981/pola-veka-salasa-u-malom-ritu-prica-o-branku-baueru-i-zlatnom-standardu-domaceg-serijskog-programa.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Пет незаборавних улога велике Мире Бањац: Љиља, Сена, Даница, Ружа и Милада гуле кромпир</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087635/pet-nezaboravnih-uloga-velike-mire-banjac-ljilja-sena-danica-ruza-i-milada-gule-krompir.html</link>
                <description>
                    Рођена је 4. новембра 1929. у Ердевику. Током више од шест деценија, у позоришту, на телевизији и филму Мира Бањац је стварала незаборавне јунакиње. Поводом 97. рођендана велике глумице подсећамо на пет њених филмских улога које су обележиле историју домаће кинематографије.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/4/9/4/453/6005206/thumbs/14297686/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Пет незаборавних улога велике Мире Бањац: Љиља, Сена, Даница, Ружа и Милада гуле кромпир" title="Пет незаборавних улога велике Мире Бањац: Љиља, Сена, Даница, Ружа и Милада гуле кромпир" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49730976 media>--></p>
<p>Током више од шест деценија, у позоришту, на телевизији и филму, од комедије до драме, од главних до сасвим малих улога, Мира Бањац је током своје богате глумачке каријере стварала незаборавне јунакиње. Поводом 97. рођендана велике глумице подсећамо на пет њених улога које су обележиле историју домаће кинематографије: </p>
<h4>МАЈСТОРИ, МАЈСТОРИ (Горан Марковић, 1980)</h4>
<p>Љиља гули кромпир, сервира виршле и са цигаретом на ивици усана пази ко је с ким (и на коме) по школским канцеларијама. Колегиница Добрила и она, међутим, немају појма о томе ко и зашто је присиљавао наставницу енглеског на сексуалне односе.</p>
<p>„Нисмо ми чуле ништа, али најбоље да питате… њега. Он би… све нас… да је могао… Али, не знамо ми ништа, ми гледамо своја посла.“</p>
<p><!--<box box-left 49724656 media>-->Док у боросанама по мензи радознало скакућу око просветног инспектора, Љиља и Добрила гледају како се банкет (о државном трошку!) поводом Кевиног испраћаја у пензију претвара у свађу и пијанку, завист према моћнима и презир према подређенима. Около гладац, унутра јадац!</p>
<p>„Мајстори, мајстори, ко вас је звао, зашто дирате мој црни кров?“</p>
<p>И онда Љиљино гордо признање:</p>
<p>„Мене није присилио, мене је намамио. Као и Добрилу!“</p>
<p>Љиља јој не верује и тражи доказ – дал се пењо ил се није пењо?<!--<box box-left 49724644 embed>--></p>
<h4>СЈЕЋАШ ЛИ СЕ ДОЛИ БЕЛ (Емир Кустурица, 1981) </h4>
<p>Сена гули кромпир, чува четворо деце и супруга Махмута Зоља који је добар и фин човек – само кад не пије. Он тврди да комунизам мора да завлада светом до 2000. године, а Сена за будућност планете има лакши рецепт:</p>
<p>„Немој ти пити – куд ћеш бољег комунизма!“</p>
<p>Он, безбели, зна да комунизма нема без алкохола. За разлику од остатка фамилије, Сена је са обе ноге на земљи: не разуме Динину опсесију хипнозом и влашћу над самим собом („свакога дана у свакоме погледу….“), нити Махмутову навику да власт над другима утерује кроз породичне седнице.</p>
<p>Мужевљеве редиговане цитате из „Манифеста комунистичке партије“ („нема ничег изван материјалног свијета“) радо би применила у пракси: шест година они за стан лажу њега, а он њу.</p>
<p><!--<box box-left 49724660 embed>--></p>
<p>Привремени смештај који привремено траје и привремено прокишњава шест година жели да замени станом у лепшем делу Сарајева.</p>
<h4>БАЛКАНСКИ ШПИЈУН (Душан Ковачевић и Божидар Николић, 1984)</h4>
<p>Даница Чворовић гули кромпир, чува породицу и помаже Илијину борбу против државних непријатеља. Вечито замишљена и забринута, вечито расејана, давно остарела, пре времена. Иако параноични муж, једном и заувек престрашени политички затвореник, мисли да је Даница без њега нико и ништа („е, Данице, Данице, како си само наивна“), она боље од њега зна где и како живи.</p>
<p>Двадесет година њу и Илију лажу за стан, а њихову ћерку стоматолога за посао пет:</p>
<p>„Народ крезуб, сваки има два зуба у глави, а за лекара нема посла.“</p>
<p>Ипак, одана је Илији и разуме његове муке („значи, стварно си био у позоришту?“) на које пристаје док брани земљу од непријатељских елемената. Иако у почетку политички потпуно самосвесна („Од прошлог месеца све поскупело педесет посто. Ове две торбе, двеста иљада. Молим вас, погледајте шта је у њима. Нема вредности за дваес иљада. Идем и питам се: ко ми украде сто осамдесет?“), Илијина опседнутост шпијунима на крају и њу слама.</p>
<p><!--<box box-left 49724664 embed>--></p>
<p>„Да тата иде код лекара, може.“</p>
<p>„За срце?“</p>
<p>„Не, него за главу.“</p>
<p>„Јел ти мислиш да је твој отац луд? Чујеш ли шта те питам? Јел мислиш да је он луд?“</p>
<h4>ЈАГОДЕ У ГРЛУ (Срђан Карановић, 1985)</h4>
<p>Ружа гули кромпир и конобарише на нечему што је требало да буде сентиментални састанак и луда ноћ друштва из младости. Угађа Чомбету који јој као звезда малих екрана потписује насловну страну „ТВ Новости“, мада она, ето, не би да се намеће.</p>
<p>Понесена потрагом за сновима, пристаје да за њега и Микија Рубирозу, пијане (и бивше) другове на насуканом сплаву њихове изгубљене младости, изводи<a href="https://www.youtube.com/watch?v=zXr7qL3oCYM&t=3700s"> трагикомични стриптиз</a>, тужну игру без добитка.<!--<box box-left 49724670 embed>--></p>
<p>„Мешај, Ружо!“</p>
<p>„Не могу, цркла сам.“</p>
<p>„А зашто гледају кроз кључаоницу кад могу лепо да отворе врата.“</p>
<p>„Тако је слађе, дилејо! Тајна!“</p>
<p>Чомбету је то само лудорија, а њој (последња) прилика за искру љубави:</p>
<p>„Ту да ме гледаш! Лепо, у оба ока.“</p>
<p>Страст ће, међутим, морати сама да потражи, овде је добила само понижење.</p>
<p><!--<box box-left 49724669 embed>-->На крају пијане и сломљене ноћи са остатком екипе празно зури у чаше са цвећем и слуша цигански оркестар:</p>
<p>„А јутрос већ су други млади, о, младости…“</p>
<p>У последњој сцени равнодушно гледа младића који одвезује сплав и пушта га са свима њима низ реку, ка бољој прошлости.</p>
<h4>ЛЕПОТА ПОРОКА (Живко Николић, 1986) </h4>
<p>Директорка Милада другима заповеда да гуле кромпир док она на црногорској обали развија нудистички камп. За разлику од Љиље, Сене, Данице и Руже, њој није потребан муж да би имала мишљење о било чему.</p>
<p>Као шефица, младим собарицама пружа прилику за економску самосталност и ослобођење сензуалности („и голи људи су божји људи, јадне ђевојке“), а личну спутаност замењује фаталистичким пословним амбицијама, строгом пословном униформом и зализаном мушком фризуром.</p>
<p><!--<box box-left 49724639 media>--></p>
<p>Натуризам је њен живот, пркосно каже мужу који је моли да се врати кући јер је виђа „једном мјесечно, ка да сам оженио поморца“.</p>
<p>„Види колко је ође свијета – има их ка врабаца. И што? Да пуштим сада да то све пропадне, а ја са тобом да идем кући?“</p>
<p>И све би било у реду да није незапослених ђетића из Међеђе који не схватају Миладу и кума Жоржа да је „жена друштвено биће, друштво може ш њом да чини што год оће“, па им отимају персонал у кампу за голаће.</p>
<p>Али, Милада и за такве има решење. Јурећи са обезбеђењем несрећника који ту тражи супругу, издаје крсташку наредбу:</p>
<p>„Убиј га, натуризам је у питању!“</p>
<p><!--<box box-left 49724641 embed>-->Преокрет и завршни ударац јачих од ње у диско-бифеу на Ади Бојани резигнирано лечи дуплим вискијем, вероватно јединим пићем које је попила на радном месту:</p>
<p>„Пола свијета сам ја ође довукла и свукла. А они који су највише сумњали у натуризам сад ме ћерају у пензију.“</p>
<p> </p>
<p><!--<box box-left 49724626 entrefilet>--></p>
<p> </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 4 Nov 2026 09:23:45 +0100</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087635/pet-nezaboravnih-uloga-velike-mire-banjac-ljilja-sena-danica-ruza-i-milada-gule-krompir.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/24/14/21/936/5616229/thumbs/13268512/thumb1.jpg</url>
                    <title>Пет незаборавних улога велике Мире Бањац: Љиља, Сена, Даница, Ружа и Милада гуле кромпир</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087635/pet-nezaboravnih-uloga-velike-mire-banjac-ljilja-sena-danica-ruza-i-milada-gule-krompir.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/24/14/21/936/5616229/thumbs/13268512/thumb1.jpg</url>
                <title>Пет незаборавних улога велике Мире Бањац: Љиља, Сена, Даница, Ружа и Милада гуле кромпир</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087635/pet-nezaboravnih-uloga-velike-mire-banjac-ljilja-sena-danica-ruza-i-milada-gule-krompir.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Сећање на докторку Сашу Божовић и њену књигу: Теби моја Долорес</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087187/secanje-na-doktorku-sasu-bozovic-i-njenu-knjigu-tebi-moja-dolores.html</link>
                <description>
                    Када је 1978. објављена књига докторке Саше Божовић „Теби, моја Долорес“, мемоарска ратна литература баш и није била у моди. Ипак, у наредне две године ова књига је постала најчитанија у библиотекама Србије, имала је дванаест издања, продата је у готово сто хиљада примерака и преведена је на неколико језика. У међувремену је пала у заборав. Ове године навршило се тачно 30 година од смрти др Саше Божовић, лекарке, партизанке, списатељице, мајке, баке, хуманисткиње...
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/0/17/13/15/384/4882742/thumbs/11340917/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Сећање на докторку Сашу Божовић и њену књигу: Теби моја Долорес" title="Сећање на докторку Сашу Божовић и њену књигу: Теби моја Долорес" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49715783 media>-->Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века, мемоарска ратна литература баш и није била у моди. Па је тим веће чудо била једна књига тог жанра – <em>Теби, моја Долорес</em> – објављена 1978, која је у наредне две године постала најчитанија у библиотекама Србије. Продата је у готово сто хиљада примерака, што је био незапамћен тираж. Имала је дванаест издања, преведена је на неколико језика.</p>
<p>Највећа српска песникиња Десанка Максимовић, Сашина професорка у Првој женској гимназији, успех <em>Теби, моја Долорес</em> је овако објашњавала:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ова књига се лако и с нестрпљењем чита, што не бива увек с књигама успомена из рата. Она је жива, пуна поетског духа, а у исто време пуна запажања доброг писца реалисте. Она срећно уједињује женске и мушке особине.“</p>
<p>Ту књигу, <em>Теби, моја Долорес</em>, написала је докторка Саша Божовић, која у тренутку када ју је објавила има 66 година. Овог 17. јануара навршило се тачно 30 година од њене смрти.</p>
<p><!--<box box-center 49715789 media>-->Завршила је Медицински факултет и била лекар пре Другог светског рата, за време и после рата, до пензије. Носилац Партизанске споменице 1941. године, била је пуковник, што је био највиши чин у војсци за жене, заменик начелника Војне болнице, начелник Болнице за плућне болести.</p>
<p>Једна улица у Подгорици, у Загоричу, носи њено име. И један колски пут у Лисовићу, селу у коме је живела последње године свог живота и где је сахрањена, зове се Улица др Саше Божовић.</p>
<p>У званично расположивим подацима пише да је др Саша Божовић рођена 4. августа 1912. године, а преминула 10. децембра 1995. године. Међутим, на почетку разговора са докторком Ивом Божовић о њеној мајци, сазнајемо: „Моја мајка није преминула 10. децембра 1995. године, већ 17. јануара 1996. године.“<!--<box box-center 49715793 media>--></p>
<h4><strong>Теби, моја Долорес</strong></h4>
<p>Откуд такав наслов њене књиге, каква је то прича и ко је жена која је у исповести <em>Теби, моја Долорес</em> испричала део свог живота и своје трагедије, не слутећи да ће то бити први и највећи књижевни бестселер осамдесетих година прошлог века?</p>
<p>Долорес Ибарури (1895-1989) је славна шпанска револуционарка, позната као Ла Пасионарија, идол комунистичке младежи. По њој је докторка Саша Божовић дала име својој девојчици коју је родила у италијанском логору у Тирани, у Албанији, 9. новембра 1941. године, а изгубила је у рату 7. марта 1943. године у месту Шћит код Прозора у Херцеговини, док је трајала Битка на Неретви. Смрт ћеркице је овако описала:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„И кад сам мислила да је најгоре прошло, улазим у још већу несрећу. Своју. Личну. Губим јединче. Губим своју Долорес. Извукла се из топле бунде коју сам са себе скинула и оставила је умотану да спава. Отишла сам на позив рањеника. Тежак рањеник и задржавам се дуго. Долорес се буди, извлачи из бунде и тражи маму. Хладна ноћ не зна за милост. Дете јој немоћно подлеже. Седмог марта се растајемо. Остају ми бол и празнина. Грчим неколико њених стварчица. Притискам их на груди. Боли ме све. И кости ме боле. Сузе усахнуле. Пушим. Тада сам пропушила. Гутам дуван. Жваћем и корење са његовог лишћа. Пече крџави дуван, разједа усне, језик, али не уништава бол.“</p>
<p><!--<box box-left 49715827 media>-->Када је завршила књигу, Саша Божовић је написала писмо Ла Пасионарији, председници Комунистичке партије Шпаније, која у том тренутку има 82 године.</p>
<p>Убрзо је стигао одговор, уз фотографију. Преведен са шпанског, он је штампан на самом почетку књиге. Долорес Ибарури је децембра 1977. Саши Божовић написала:</p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>„Драга Саша!</em><br /><em>Тешко је задржати сузе, посвећујући ову слику једној уцвељеној мајци.</em><br /><em>Твој живот ме подсећа на мој. Нисам упознала концентрационе логоре, али сам упознала као комуниста затворе и поступак жандармерије као према криминалки. Од женског затвора Мадрида до Билбаоа, живела сам тежак живот и херојску борбу рудара моје родне Визцапе, имала сам шесторо деце, остаје ми једна, моја АМАНГА, која ми је дала три унука, међу њима једну ДОЛОРЕС.</em><br /><em>Наши животи били су различити, али паралелни у борби и патњи.</em><br /><em>Грли те с љубављу сестре у животу и борби,</em><br /><em>Долорес.“</em><!--<box box-center 49715826 media>--></p>
<h4><strong>Протина ћерка</strong></h4>
<p>Девојачко Сашино презиме је Магазиновић, а само у црквеној књизи је била уписана као Савка. Званично – Саша, што је било веома ретко женско име у то време.</p>
<p>Њен отац Саво је био свештеник родом из Требиња. Имао је 18 година када је завршио гимназију и побегао у Русију да га не мобилишу у aустроугарску војску и пошаљу у Велики рат. У Русији је завршио теологију и као свештеник се вратио у Београд. Супруга Даница је била из имућне породице, ћерка проте Ерића.</p>
<p>Саво и Даница Магазиновић имали су деветоро деце, четворицу синова и пет кћери. Саша је била средња међу сестрама, а два брата су преминула од болести пре Другог светског рата. Најмлађи брат и отац су убијени од стране разбојника који су им упали у кућу.</p>
<p>Саша није била размажена богаташица већ лепа, веома шармантна, образована млада жена која се на студијама медицине заљубила у младог Црногорца, колегу Борислава Божовића.</p>
<p><!--<box box-center 49715995 media>--></p>
<p>Рођен 9. априла 1913. године у Стијени Пиперској код Подгорице, у породици Риста Божовића и мајке Румице, Борислав Божовић је након завршене гимназије у Подгорици дошао на студије у Београд. И протина кћи се заљубила у њега, али и прихватила његово политичко опредељење – био је члан Комунистичке партије. Венчали су се, а да породица није знала. На притисак свог мужа, после шест месеци Саша је казала мајци да се удала.</p>
<p>Саша је дипломирала после Бора и отворили су приватну праксу у Београду. Њихова ћерка Ива је сачувала очеву чувену слушалицу, маскоту, коју је носио испод врата, изливену од сребра, потпуно другачијег облика него што су данашње слушалице. Као лекар, Ива потврђује да је имала феноменалан звук.</p>
<h4><strong>Рат</strong></h4>
<p>Кратко време, до 6. априла 1941. године, Саша и Боро су добро живели. У ноћи пре почетка бомбардовања Београда, Боро је био дежуран на Интерној Б клиници, а Саша му је, као заљубљена трудна жена, правила друштво. Рано ујутро је кренула с клинике кући да спреми доручак-ручак јер ће Боро дежурати до подне, па да га сачека с нечим топлим. И док је ходала Улицом Максима Горког према кући, почело је бомбардовање.</p>
<p><!--<box box-center 49715994 media>--></p>
<p>Кућу у којој су становали затекла је срушену. Тог момента је схватила колико је срећна што је те ноћи остала на клиници поред мужа.</p>
<p>Ускоро је Боро морао да бежи из Београда, јер му је као комунисти Гестапо био за петама. Побегли су у Подгорицу мислећи да ће Саша, тада већ у поодмаклој трудноћи, уз свекрву бити сигурна.</p>
<p>Боро је 13. јула отишао у партизане, а Сашу су убрзо Италијани ухапсили и одвели у логор у Каваји, у Албанији. Породила се 9. новембра.<!--<box box-left 49715999 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-left 49715947 media>-->Када је беби било једанаест дана, црногорски партизани, који су у великој акцији заробили 800 италијанских војника и официра, војнике су пустили, а официре заменили за докторку Сашу Божовић и неколицину затвореника. Била је то прва легална размена заробљеника у рату, којом је руководио Пеко Дапчевић.</p>
<p>Саша се вратила у Црну Гору одакле је са Долорес у наручју пребачена у партизане. Као лекар je спасавала животе рањених партизана. </p>
<p>Сава Ковачевић је, када су се први пут срели у рату, скинуо петокраку са своје капе, ставио је на груди бебе Долорес и сликао је. То је једина фотографија „мале партизанке“, како ју је назвао легендарни херој Другог светског рата.</p>
<p>Саша ју је изгубила кад је Долорес имала годину и четири месеца.</p>
<p><!--<box box-center 49716028 media>--></p>
<h4><strong>Сведочење из рата</strong></h4>
<p>Драгоцена су у Сашиној књизи њена сведочанства о историјским личностима с којима се сретала током рата, и које је лечила. Од др Ивана Рибара, Владимира Назора, Буда Томовића, Ивана Милутиновића, Моше Пијаде, проте Пива Караматијевића, Спасеније Цане Бабовић... до Бошка Бухе који је погинуо на Јабуци спасавајући јој живот у нападу четника.</p>
<p>Ишла је из Пљеваља у Пријепоље по санитетски материјал, а Буха је кренуо са њом из радозналости, није морао. Хтео је да се провоза камионом какав до тада није видео, мамио га је звук мотора.</p>
<p>Она је тешко рањена и једна нога јој је остала шест сантиметара краћа, Буха је остао на месту мртав.<!--<box box-center 49715980 media>--></p>
<p><!--<box box-center 49715976 entrefilet>--><!--<box box-center 49723386 embed>-->Убедљива је Саша и када описује како је као референт санитета Друге пролетерске бригаде упознала набуситог комесара бригаде Слободана Пенезића Крцуна:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У високом кревету седи мршави дугајлија. Прилазим да га поздравим. Он чепрка нешто око расклопљеног револвера и не гледа ме. Звиждуће и клима дугим ногама опуштеним низ кревет. 'Смрт фашизму, друже!' Не померајући се и не дижући поглед, некако срдито ми рече: 'Шта ћеш ми. Мени доктори не требају!' Командант Љуба Ђурић не издржа: 'Крцуне!' А то је Крцун Пенезић, комесар бригаде, помислих. Још не знајући за његове шеретлуке и специфично опхођење са људима, штрецнух се, усправих и оштро рекох: 'Теби нисам ни дошла. Дошла сам рањеницима...'“</p>
<h4><strong>Лунетова смрт</strong></h4>
<p>Саша је потресно сведочанство оставила и о једном младићу коме није могла да помогне. Реч је о народном хероју Миодрагу Миловановићу Лунету, који је пошао у рат 1941. године из ђачке клупе, није се још ни бријао. Погинуо је  у априлу 1944. године у акцији код Ужица, надомак свог родног места:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Нa прузи ужурбаност. Једна болничарка ми прича да је ту, одмах горе, село Лунетово. Зове се Добри до. Родитељи га нису видели три године. Сад га жељно очекују. Први делови наше бригаде већ су стигли до његове куће и саопштили мајци да јој иде син. Мајка је брзо пресвукла нову мараму и кецељу, а отац горд на оно што чује о свом сину, и срећан. Пресрећан што ће га видети, чашћава домаћом ракијом све оне који пролазе испред куће...“</p>
<p>Саша је на челу болничке колоне прешла железничку пругу између Ужица и Пожеге, а акција је подразумевала да се након преласка сачека воз пун Немаца, пруга испред воза пресече, а кад се композиција заустави да се пруга пресече и иза воза. Луне је предводио пролетере, Немци су пружили јак отпор и Луне је смртно рањен. На носилима су га донели испред кућног прага, мајка га је угледала, све схватила и кренула да грли носила:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„'Сине, Луне, дошао си! Добро нам дошао! Хајде, хајде у кућу. Овуда...' И иде усправна испред носила, а успут све нешто склања, распрема и крчи пут да се носила лакше пронесу. Без суза, са лицем окамењеним. А говори и даље: 'Овуда, пазите на праг да се не спотакнете, пазите на главу...' Не могу више. Хоћу да се угушим. Стисних рукама уши, зажмурих и побегох лево иза куће, да овај бол не гледам и не слушам речи које срце парају. Наслоних се на зид и зајецах. Кад сам се мало прибрала уђем у кућу. Немоћна сам. Повреда је јача од медицине. А тако бих желела да помогнем и њему и мајци и свима нама. Милујем изобличену тамно модру главу. Милујем отечене капке и гласно говорим њему који ме чује: 'Зашто овде Луне? Зашто баш данас?'“</p>
<p><!--<box box-center 49715798 media>--></p>
<h4><strong>Кум Рибар</strong></h4>
<p>У животу Саше Божовић посебно место има доктор права Иван Рибар, први председник Президијума Народне Скупштине ФНРЈ. Упознали су се у време Битке на Сутјесци, а негде на Зеленгори, док је бринула о тифусарима који су са високом температуром морали да ходају у колони бежећи од Немаца, рекао јој је: „Уништавају нас, немилосрдно, па ипак неће све уништити. Живећемо! И ја ћу кумовати.“</p>
<p>Пре тога је Саши ставио до знања да зна ко је, зна да је изгубила девојчицу и понудио се да буде кум. Тако је и било. После ослобођења, Саша и њен супруг Боро били су чести гости доктора Рибара на Дедињу, долазио је и он код њих. Иван Рибар је у рату остао без синова Иве Лоле и Јурице, и без супруге, њихове мајке Тонице. Био је везан за Божовиће, и они за њега. Када је 25. фебруара 1946. године Саша родила девојчицу, Иван Рибар је овако забављао госте на слављу тим поводом:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ишао сам данас у одбор да региструјем моје кумче. Саша-мајор, Бора-генерал, дете-Ива, кум-Иван. Све сама мушка имена. Збунио се матичар и пита, па ко је овде кога родио?“</p>
<p>Био је кум и Ивином брату Ивану који се родио следеће године. Породица Божовић се увећала за још једног сина, Славка, који је добио име по једном од својих стричева, Славку, комесару дивизије који је погинуо на крају рата, 1945. године, на путу ка Блајбургу. </p>
<p><!--<box box-left 49715832 media>--></p>
<h4><strong>Шеснаест Теслиних дуката</strong></h4>
<p>Боро Божовић по много чему није био типичан Црногорац, као што то није био ни његов отац Ристо. Све чекајући ћерку, Ристо Божовић је имао деветорицу синова, са којима је 13. јула отишао у партизане. И сви су се вратили осим Славка. Ива Божовић открива занимљиве детаље о породици свог оца:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Мој деда је био син јединац. Његов отац је погинуо у Мојковачкој бици, и мајка удовица га је подизала. Био је екстремно интелигентан, није имао могућности да се школује и сам је изучавао све чега би се дохватио, на крају је радио чак као адвокат, иако без факултета. Преко Херцеговине или Црне Горе, до Николе Тесле у Америци је дошла вест о њему и његовим невероватним способностима. Преко неких, говорило се, емигрантских веза, Тесла је тражио да тог младића пошаљу за Америку и послао је чувених 16 дуката да се он пребаци за Америку, да би га Тесла школовао и пружио му шансу. Његова мајка Неда је на то одреаговала као свака Црногорка. Имала је мање од четрдесет година, заклела га је да не оставља мајку саму јер то за њу значи смрт у сваком погледу – друштвено, социјално и економски. И деда је одустао. Шеснаест Теслиних дуката се вукло негде по фамилији, нико више не зна где је то отишло, остало је предање које сам слушала од детињства од мојих стричева, мог оца, моје бабе. Ристо је оженио Румицу када је имала 16 година, она је родила девет синова, а он је хтео све да их одшколује. Како није имао могућности за то, увео је правило: како је који син стасао за факултет, тако га је слао у Београд. Дао би му 1000 предратних динара и то би му било све док не дипломира. А они су студирали и радили. Сви су завршили факултете. Били су адвокат, машински инжењер, сликар који је завршио ликовну академију у Паризу, двојица лекара, архитекта, правник и економиста. Све то из оног крша Стијене Пиперске.“<!--<box box-center 49715991 media>--></p>
<p><!--<box box-center 49715987 entrefilet>--><!--<box box-center 49715795 media>--></p>
<h4><strong>Др Боро Божовић</strong></h4>
<p>Борислав Божовић је био бриљантан студент, па је на другој години студија ангажован да ради као демонстратор. До тада се издржавао тако што је мутио јогурт, разносио млеко и новине, носио џакове. Причао је својој деци да је мућење јогурта било најтежи од свих послове које је икада радио. Наиме, тридесетих година прошлог века јогурт се мутио тако што би мушкарац окупан до паса ушао у бачву са млеком и <em>мајом</em>, и трчећи у круг све то ногама мутио, док може да стоји на њима. Никада више није пио јогурт, целог живота га је мрзео.</p>
<p>На интерној медицини запазио га је тада чувени професор Александар Радосављевић, директор интерне Б клинике, и чим је завршио факултет, узео га је за асистента. Остао је на интерној Б клиници од пре Другог светског рата до смрти 1987. године.</p>
<p>Занимљива је, а мање позната, судбина овог врсног лекара, професора Интерне медицине на Медицинском факултету, који је три пута биран за декана Медицинског факултета у Београду. Божовић се с пуним правом сматра утемељивачем ендокринолошке школе на Медицинском факултету у Београду. Као члан Српске академије наука и уметности, био је секретар Одељења медицинских наука од 1981. до смрти 12. децембра 1987. године. Одбио је да учествује у изради Меморандума САНУ.</p>
<p>Из рата је изашао као пуковник, а 1947. је унапређен у чин генерал-мајора. На сопствени захтев је 1948. године преведен у резерву и вратио се на факултет. Од краја рата до демобилизације, био је Титов лекар.</p>
<h4><!--<box box-center 49715985 media>--><strong>Резолуција ИБ-а</strong></h4>
<p>Али, када је почело изјашњавање око Информбироа, четворица Борове браће су се убрзо нашла на Голом отоку. На Медицинском факултету се заказује партијски састанак на којем се тражи од Борислава Божовића да се јавно одрекне браће. Он одговара да неће.</p>
<p>Ива Божовић о томе прича:<!--<box box-center 49716009 entrefilet>--></p>
<p>Током година боравка у Новом Саду, Боро се тешко разболео. У рату је прележао тифус, касније и пегави тифус, имао је инфаркт бубрега и озбиљно оштећену јетру. После треће операције, Саша је викендом водила децу у Београд у болницу, да виде оца док је још жив, бојала се да неће преживети. Не само да је преживео, већ је рехабилитован, вратио се у Београд на Медицински факултет као доцент, што је био и пре хапшења, и наставио своју каријеру. Саша је по повратку у Београд била начелник пулмологије, заједно за професором Гинзбергом, у Болници за плућне болести. Ту је остала до пензије.</p>
<p><!--<box box-center 49715972 media>--></p>
<p>Повратком у струку, почело је интензивно стручно усавршавање Бора Божовића. Учесник је бројних међународних конгреса, као стипендиста Светске здравствене организације био је на стручном усавршавању у Великој Британији, а као стипендиста Међународне алијансе за сарадњу у САД. Иначе, говорио је енглески, руски, француски, немачки и италијански.</p>
<h4><strong>Подизање Клиничког центра</strong></h4>
<p>Године 1957. изабран је за ванредног, а 1963. за редовног професора интерне медицине. Био је шеф Катедре интерне медицине (1967‒1972), а као декан биран у три мандата, остварио је бројне успехе. Пре свега, заслужан је за реформисање, велику кадровску обнову и подмлађивање Медицинског факултета, пружио је драгоцену помоћ да би се отварали медицински факултети у Новом Саду, Нишу и Крагујевцу. Као и у Бенгазију у Либији, и у Мосулу у Ираку.</p>
<p>Професор Божовић је био посебно посвећен студентима које никада није обарао, већ их је „одустајао“ са саветом како да припреме испит за следећи рок. Бринуо је о младим лекарима, о њиховој даљој специјализацији.</p>
<p>Истинита је анегдота са једне од његових визита. Студенти специјализанти су ишли за њим, а он би сео поред сваког пацијента и разговарао, испитивао. Питао би студенте и десило се да нису знали да одговоре. Нико осим једног који је одговарао на прво, друго, пето, десето, на свако питање. Завршава се визита, а професор га пита има ли индекс при себи. Он каже да има, пружи га професору и овај му упише десетку.</p>
<p>Борова су прва размишљања, прве идеје које су довеле до институционализације Универзитетског клиничког центра. Заслужан је за оснивање Института за онкологију и за изградњу нове зграде Неурохируршке клинике. Круна његовог неимарства у области медицине је без сумње изградња Клиничког центра Србије на месту порушених Хируршких павиљона изграђених 1907. године. Идеју за то је добио када је био гост у Медицинском универзитетском центру Каролинска у Штокхолму.</p>
<p><!--<box box-left 49716027 media>-->Омиљени лекар кога су звали <em>профа</em>, у своје слободно време, од пет поподне до касно у ноћ, примао је на Интерној Б свакога коме је била потребна помоћ. Без упута, без пара, без ичега. Примао је непознате исто као министре и највише функционере.</p>
<p>Једном министру је две-три године тражио, молио га да се одобре средства за реновирање лабораторије на Интерној Б, да се купе нови инструменти, ништа није вредело. И онда, дође тај министар са мајком ради прегледа. Било је потребно да се ураде анализе, па их Боро упути у лабораторију. Зовне лаборанта и каже: „Доћи ће министар тај и тај са мајком, немој случајно да га пустиш преко реда. Нека сачека као и сви други пацијенти.“ Министар се сит начекао и брзо су нађена средства за обнову лабораторије.</p>
<p>Због оштећене јетре, доктор Божовић је одлазио на лечење у Врњачку бању и Рогашку Слатину, а после су му у Београд долазили бројни пацијенти из тих места. Био је почасни грађанин Рогашке Слатине. Када је преминуо 12. децембра 1987. године, испратила га је маса рођака, пријатеља и његових пацијената од Сежане до Ђевђелије.</p>
<h4><strong>Сашина и Борова деца</strong></h4>
<p>Саша и Боро су били родитељи ћерке Иве и синова Ивана и Славка. Ива је мој водич кроз ову причу о својој породици, па њена реч остаје за крај. Иван (1947) је годину дана млађи од Иве. Заједно са братом Славком (1949), Владом Јанковићем Џетом, браћом Вукићевић и Драганом Јовановићем, оформили су оркестар <em>Црни бисери</em>. Био је то пандан тада веома популарним <em>Златним дечацима</em>. Иван је у групи свирао гитару, а Славко саксофон.</p>
<p><!--<box box-left 49715961 media>-->Свима њима је у Четрнаестој београдској гимназији физику предавао професор Милан Распоповић, који је касније основао Математичку гимназију. Иван је тада заволео физику и било је јасно да ће то и студирати.</p>
<p>У гимназији је у једној години завршио два разреда. На Природно-математичком факултету у Београду је за пет година завршио студије физике, магистрирао и докторирао. Након студија се венчао са колегиницом, Црногорком Наташом Радоњић која је на ПМФ-у завршила математику. Радио је у Београду до 1985. године, а затим са супругом и породицом отишао у Америку, где и данас живе. Тамо је наставио свој научно-истраживачки рад и стекао име светски признатог физичара.</p>
<p>Године 2009. постао је инострани члан Српске академије наука и уметности. Имају две ћерке, Долорес и Маријету. Старија Долорес је такође завршила физику као отац, бави се неурофизиком и има статус редовног професора на УЦЛА. Има ћерку Виви (11) и сина Реја (9). Млађа ћерка Маријета се определила за славистику и редовни је професор на Јејлу. Има старију ћерку која се зове Долорес Божовић Њухаус и сина који се зове Саша Божовић Њухаус.</p>
<p><!--<box box-left 49715962 media>-->Маријета је посвећена слависткиња и веома је заинтересована за живот и каријеру Марије Маге Магазиновић, сестре од стрица њене баке Саше. Привлачи је да темељно објасни ко је била ова чудесна жена рођена 1882. године, а преминула 1968, која је филозофију дипломирала код Бране Петронијевића, а списак њених занимања је импресиван: преводитељка, филозофкиња, друштвено-културна активисткиња, болничарка, ауторка текстова за часописе, учитељица, наставница, гувернанта, балерина и глумица. Од отварања Прве женске реалне гимназије, пуних четрдесет година је била професоркa психологије, логике, немачког и српског језика. Зачетница је савременог плеса на Балкану.</p>
<p>Најмлађи од троје деце је Славко Божовић. Завршио je ФОН, докторирао је примену ИТ технологије у медицини и оформио је Рачунарски центар у Хитној помоћи. Био је постављен за директора тог Центра и са тог места је отишао у пензију. Каратиста, интернационални судија, добар у скијању на води, озбиљан спортски ловац, мајстор на клавиру, свира саксофон, гитару, хармонику и помало трубу. Своје пензионерске дане најрадије проводи на сплаву на Сави, са својом животном сапутницом Љиљаном.</p>
<p>Иван, Славко и Ива, која је волела и хармонику, док су живели заједно умели су својом свирком да забављају родитеље и госте.</p>
<p><!--<box box-center 49716004 media>--></p>
<h4><strong>Сва Сашина деца</strong></h4>
<p>Саша Божовић није била само мајка Иве, Ивана и Славка, она је током живота подигла и помогла бројној деци. Нека од њих су живела у њеном дому. Школовала их je, запошљавала, женила, удавала, кумовала... Све је почело тако што је прву девојчицу коју је довела у кућу, Смиљану, нашла на некој прузи при крају рата. Изгладнело, ситно дете није знало како се зове, ни ко су joj родитељи, само се по говору могло закључити да је из Босне. Деца су Смиљану прихватила као сестру и није се причало ни ко је ни откуд она ту. Да је не повреде. Завршила је средњу школу, лепо је сликала, имала је изложбе, удала се и родила четворо деце.</p>
<p>Ива Божовић се сећа све те деце која су прошла кроз њихову кућу:</p>
<p><!--<box box-center 49716025 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-center 49716021 embed>--></p>
<p>Деца су долазила и одлазила, а браћа и она прихватали су их као нешто сасвим природно. У кући је врвело од живота. Било је сасвим нормало и да једном нека Тијана из оних Стијена Пиперских запуца у Београд право код Бора да јој он 'нешто заврши'. Ухватила је првог милиционера на улици и тражила да је води код Бора Божовића. Он није имао куд пред женом забрађеном црном марамом, него зовне станицу, нађе адресу и ето ње код нас у Петроградској на вратима. Каже да је Борова рођака, а то значи да их је 'исто сунце гријало'. А деца, чим чују да ће неко да преспава више од једне ноћи, скидају душеке и стављају их на патос – они ће на поду спавати, а гости у креветима. Када је Ивина ћерка касније доводила другове кући па би засели и није им се ишло кући, Ива би обавестила њихове родитеље да остају и спуштала душеке на под да их смести за спавање.</p>
<h4><strong>У кући првобораца</strong></h4>
<p>Саша је рођена и одгајана у свештеничкој кући, отишла је у партизане са иконом Богородице у руци коју јој је мајка дала, и на чудан начин је касније мирила своју религију и Боров комунизам. У Комунистичку партију је примљена 1943. године зато што су чланови Партије у њеној јединици одлучили да она треба да буде међу њима, јер је то заслужила, а не зато што је то тражила. До смрти је говорила да је рођена као хришћанка и да ће умрети као хришћанка. Али њено политичко опредељење било је комунизам.</p>
<p>У кући двоје првобораца, левичара и комуниста, обележавали су се Божић и Ускрс, деца из комшилука су се скупљала за празнике и фарбала су се јаја. Није се славила слава јер је Боро био атеиста, а син Иван, будући научник, говорио је да не долази у обзир да верује у <em>чику са брадом</em>. Исто је реаговао и Славко.</p>
<p>„Мајка нас је водила у цркве, у синагогу, у џамију“, прича Ива. „Имала сам 12 година када смо били у Сарајеву, а мама је посредовала да нам се дозволи да уђемо у џамију. Држали смо се реда и обичаја, а она нам је објашњавала зашто се скида обућа на уласку у џамију. Не због вере, већ због хигијене. Када сам имала 17 година, отац нам је из Лондона донео Куран на енглеском и рекао: 'Треба да прочитате ову занимљиву књигу. Библију сте можда читали, ово је врло слично. Никад не знате где ће пут у животу да вас одведе, није згорег да знате нешто и о Исламу.' Дакле, добијали смо васпитање неоптерећено религијом. Требало је да знамо што више добрих, тачних података, да бисмо сами формирали мишљење.“</p>
<p><!--<box box-left 49716014 media>--></p>
<p>Ива је завршила медицину као одличан студент, и у 42. години постала је начелник хирургије на Гинекологији у Клиничко болничком центру Звездара. И Ивина ћерка Миа је дипломирала медицину са просечнем оценом 9,36, али се због мужевљевог посла кратко бавила својим.</p>
<h4><strong>Мучне деведесете</strong></h4>
<p>Кад су кренуле деведесете и инфлација, живот је постао неподношљив. Ива се сећа:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Била је зима '93, и ја након 36 сати крвавог дежурства кренем кући. Шљапкају ми ноге у чизмама које су наравно бушне, а немам паре да купим друге. Обула сам вунене чарапе, увила ноге у најлон кесе па у чизме, да баш нисам боса. Или, идем са Звездаре пешице до Каленића пијаце, гледам отегао се ред, не питам зашто људи у њему стоје, већ аутоматски стајем и ја. Зелена од умора, после сат и по чекања купила сам кесе за ђубре, килограм шећера, пакет клозет папира и не сећам се шта још. Смрзнута идем кући и размишљам како ми је колега рекао да је зарадио 2.000 марака у банци преко неке мућке. Али шта ћу кад нисам из те приче, ја то не могу. Нисам могла ни да злоупотребљавам свој положај лекара, што су поједине колеге на моје очи радиле. А мајка не зна баш најбоље шта се догађа на улици, навикла је да се пристојно живи од њене високе пензије. Не разуме зашто сам полудела када је потрошила пола литре уља на приганице, а једва сам на црној берзи набавила две флаше. Тада ми је донела целу пензију и бацила ми је да радим с њом шта хоћу. А ја одем на пијацу, купим две мекике и дам јој: 'Изволи, ово је твоја пензија!' Како је само плакала...</p>
<p style="padding-left: 30px;">Данас сам љута на себе што сам јој то приредила. И ту сам пукла. Отишла сам одавде, да јој макар приуштим да може да се греје. Имала сам 48 година и била лекар у пуној снази када сам се 1994. године одселила да радим у Катар. Оставила сам дете и мајку у озбиљним годинама, и свој посао који сам јако волела.“</p>
<p>Била је то изнуђена прилика да се сети далековидог оца када јој је из Лондона донео Куран на енглеском.<!--<box box-left 49716018 embed>--></p>
<h4><strong>Монодрама</strong></h4>
<p>Књига <em>Теби, моја Долорес</em> имала је дванаест издања. За њом су следили наслови <em>Све наше Долорес</em>,<em> Ратне љубави</em>,<em> Пријатељи, Косовка девојка</em>...</p>
<p>Године 1980. Ружица Сокић је у продукцији Телевизије Београд, снимила кратки ТВ филм под називом <em>Теби, моја Долорес</em>, у трајању од 42 минута. Аутори сценарија били су Саша Божовић и Дарко Шиловић, редитељ Арса Милошевић. Исте године имала је Ружица Сокић и премијеру монодраме <em>Теби моја Долорес</em>, у режији Петра Зеца, коју је одиграла 450 пута и с њом победила на Фестивалу монодраме у Земуну.</p>
<p>И црногорска глумица Драгица Томас је 29. октобра 1980. године на сцени Црногорског народног позоришта премијерно одиграла монодраму <em>Теби, моја Долорес</em>, у режији Благоте Ераковића. Играла је више од педесет пута, и још би да се није разболела.</p>
<p>Хрватска глумица Марија Секелез је 1981. године адаптирала Сашину књигу и у загребачком театру ИТД почела да игра монодраму <em>Теби, моја Долорес,</em> чију режију је потписала Јасна Месарић. На премијери је била др Саша Божовић, која је заједно са Маријом Секелез поздрављена аплаузом који се памти. Ова монодрама је изведена 300 пута.  </p>
<p><!--<box box-center 49715956 embed>--></p>
<h4><strong>У Лисовићу</strong></h4>
<p>Последње године живота Саша Божовић је провела у селу Лисовић код Барајева, на повећем имању, али у омаленој кући од само 36 квадрата. Направили су је својевремено од пара које је Боро добио уз награду АВНОЈ-а. У ствари, направио ју је најмлађи Славко својим „златним рукама“.</p>
<p>На имању у Лисовићу Саша је засадила на десетине ружа и по две брезе за свако своје дете. Тако се до куће пролазило кроз шпалир бреза, што је остављало посебан утисак. „Никакав луксуз, али било је шмека“, сећа се Ива. У Лисовић су стално долазили пријатељи, родбина...  Сашу је то подсећало на окупљања породице из њеног детињства на породичном имању Магазиновића у Моштаници. </p>
<p>У то време се није ишло на летовање него се породица лети, кад се заврши школа, селила у кућу на салашу. За Сашу је то био најлепши део детињства и младости, из времена док јој је отац био жив. У Лисовић су долазиле и Ивине колеге из болнице осамдесетих, чак и цело Ивино одељење, од покојног начелника Бране Мајсторовића до чистачице, са све породицама. На ражњу би се вртело печење, а Саша би од раног јутра пекла хлебове. Певало се, играло, веселило.</p>
<p>Саша Божовић је преминула 17. јануара 1996. По својој жељи сахрањена је у Лисовићу. Сама је изабрала гробну камену плочу, на њој је крст и натпис ћирилицом: Саша Божовић, 1912-1996. Око <a href="https://www.novosti.rs/galerija/1218519/18141/nema-zaborava-velika-dela-porodica-sase-bozovic-obnovila-grob-barajevo-joj-namenilo-sokace?c=5">камене плоче</a> је ситан белутак, а поврх њега четири камене коцке и на њима исписана имена деце – Славко, Иван, Ива, Долорес.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 8 Nov 2026 11:59:45 +0100</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087187/secanje-na-doktorku-sasu-bozovic-i-njenu-knjigu-tebi-moja-dolores.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/8/11/9/133/6020659/thumbs/14340066/thumb1.jpg</url>
                    <title>Сећање на докторку Сашу Божовић и њену књигу: Теби моја Долорес</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087187/secanje-na-doktorku-sasu-bozovic-i-njenu-knjigu-tebi-moja-dolores.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/8/11/9/133/6020659/thumbs/14340066/thumb1.jpg</url>
                <title>Сећање на докторку Сашу Божовић и њену књигу: Теби моја Долорес</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087187/secanje-na-doktorku-sasu-bozovic-i-njenu-knjigu-tebi-moja-dolores.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Тридесет година „Мржње“: Хроника најављене експлозије</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087933/trideset-godina-mrznje-hronika-najavljene-eksplozije.html</link>
                <description>
                    Смештен у контекст средине деведесетих,  филм Метјуа Касовица „Мржња“ настаје у тренутку када неолиберални капитализам делује као историјски победник из Хладног рата, без политичке алтернативе. Мисао „За сада је све у реду“, која у филму пролази кроз главу човека док пада са зграде, означава привид контроле система који функционише кроз неједнакост и надзор. Искуство капитализма показује да се контрадикције не неутрализују саме од себе, већ се у дубљим кризама преобликују у нове политичке одговоре; историјски, то је био фашизам или империјализам. Завршна сцена филма нас тера да се запитамо не само да ли још важи „за сада је све у реду“, већ и који облик насиља ће систем изабрати када привид престане да важи.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/30/22/7/924/5991095/thumbs/14260200/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Тридесет година „Мржње“: Хроника најављене експлозије" title="Тридесет година „Мржње“: Хроника најављене експлозије" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49730738 media>--></p>
<p><!--<box box-left 49730742 entrefilet>-->Седамнаестогодишњи Макоме Мбоволе 6. априла 1993. године убијен је у полицијској станици у Паризу. Мбоволе и још два младића били су претходно приведени због крађе стотинак боксова цигарета. Према медијским извештајима, младић је убијен у полицијској станици јер је пиштољ случајно опалио када му гa је полицајац током саслушавања уперио у главу, користећи уобичајени метод застрашивања.</p>
<p>Полицајац је због тешке телесне повреде са смртним исходом осуђен на осам година затвора, што је тада била најстрожа казна икада изречена једном полицијском службенику у Француској.</p>
<p>Убиство овог седамнаестогодишњака изазвало је протесте и немире на улицама Париза, а прича је привукла и тада двадесетпетогодишњег редитеља Метјуа Касовица који је одлучио да по овој причи направи филм. Филм <em>Мржња</em> премијерно је приказан две године касније, 1995, а Касовиц je за режију добио награду на Канском филмском фестивалу. </p>
<p>Снимљен у црно-белој техници, у документаристичком стилу, филм почиње сценом протеста у <em>banlieue</em>, сиротињском предграђу Париза. Протест је реакција на пребијање Абдела, младића из блокова, док је био у полицијском притвору.</p>
<p><!--<box box-left 49730748 embed>-->У филму пратимо један дан тројице пријатеља из краја: Саида (Арапин, муслиман), Винса (Јеврејин) и Ибера (црнац, хришћанин) који су учествовали у протестима. Њихов дан испуњен је сукобима са полицијом, сусретима са ортацима из краја, па чак и посетом центру Париза и изложби савремене уметности. Током дана сазнајемо да је Винс пронашао пиштољ који је у гужви претходног дана изгубио један од полицајаца, те да планира да њиме убије неког полицајца уколико Абдел буде преминуо од последица пребијања. </p>
<h4><strong>„Свет је ваш“</strong></h4>
<p>Да бисмо разумели филм морамо га сместити у историјски контекст. <em>Мржња</em> настаје од 1993. до 1995. године, у периоду када је Хладни рат завршен победом <em>Запада</em>, у тренутку када је неолиберални капитализам већ учвршћен као доминантан друштвени и економски поредак, а идеја „краја историје“ још увек снажно присутна.</p>
<p>На деведесете се и данас често у колективном сећању <em>политичког Запада</em> реферише као на последње године безбрижности. Деведесете се пак у нашем контексту читају на различите начине, али се најмање карактеришу као безбрижне. У то време <em>нама овде</em> стиже слика Запада кроз популарну културу (како је стизала и раније), а на тој слици су срећни и остварени ликови који испуњавају своје снове, бране свет од тероризма, воле се и побеђују.</p>
<p><!--<box box-left 49730754 media>-->Дакле, кроз популарну културу Запад углавном видимо као простор успеха, слободе и друштвене стабилности у којој људи остварују своје снове. И управо у том тренутку на самом Западу, у Паризу као једном од центара западњачке културе, настаје филм <em>Мржња</em>, у коме је одбачена идеализована слика града светлости, и у коме се, како бројни критичари и аналитичари наводе, по први пут фокус ставља на <em>блокове</em>, општинске станове изграђене на периферији Париза како за мигранте из некадашњих колонија, тако и за мигранте из унутрашњости Француске.</p>
<p>До <em>Мржње</em> је француска кинематографија у великој мери градила слику земље, односно града, кроз приказивање романтичног, архитектонски импресивног, <em>лепог</em> центра града са <em>лепим</em> људима у <em>лепој</em> одећи. У овом филму долази до јасног помака: блокови постају место радње, људи су различити, носе тренерке и немају префињене манире. У блоковима видимо крупне планове, док су у лепом граду у фокусу ликови; сам Париз је у другом плану. </p>
<p>Блокови у <em>Мржњи</em> функционишу као лиминални простор, као <em>простор између</em>. Лиминални простори (и људи) су они који нису ни споља, али ни сасвим унутра. Чувена је анализа Балкана коју у књизи <em>Имагинарни Балкан</em> износи Марија Тодорова: она Балкан види као лиминални простор – за разлику од Оријента који је у целости <em>друго</em> у односу на Европу, Балкан јесте у Европи, али и није сасвим – он је унутрашње <em>друго</em>. Као такав, означен је као проблематичан, недовршен и потенцијално опасан.</p>
<p><!--<box box-left 49730756 media>--></p>
<p>Како у случају Балкана, тако и у случају блокова у Паризу: лиминалност није привремена, она (п)остаје трајно стање. Паралелу између блокова и Балкана повлачи и сам аутор филма, када на великом екрану испред Саида, Винcа и Ибреа прво видимо вести о рату у Босни и Херцеговини, а затим и вест о томе да је Абдел подлегао повредама.</p>
<p>У блоковима се полиција појављује као чврста рука и браник државе и система са којим момци из краја ступају у сталне директне и индиректне конфликте.</p>
<p>Момци из краја се од самог почетка филма јасно издвајају из француског друштва: они су физички, односно географски, одвојени на периферији града, они себе перципирају као „нас“, а полицију као „њих“, што је један од основних начина на који се граде идентитети – „ми“ се увек формулише у односу на „њих“.</p>
<p>У овом случају „ми“ смо периферија, ортаци из краја које повезује заједничко искуство маргиналности и живота под надзором, а „они“ су продужена рука државе, људи из центра, из <em>лепог</em> Париза.</p>
<p><!--<box box-left 49730762 media>--></p>
<p>Када се наши ликови нађу у центру они су изненађени љубазношћу полиције јер им се један полицајац обраћа као господину.</p>
<p>Иако су присутни у центру, они се јасно разликују од других становника, и врло брзо и бивају ухапшени и изложени врло драматичном, планираном и уобичајеном полицијcком насиљу на које као да су навикли и полицајци и <em>момци из краја</em>. </p>
<p>У филму се може видети и једна директна илустрација ове разлике ми-они. У једном кадру види се билборд са сликом планете Земље (оне исте планете коју видимо у првом кадру филма, а на коју је бачен молотовљев коктел), а испод ње испис „La Monde est vous“ („Свет је ваш“).</p>
<p>Ову патерналистичку фразу (јер ономе чији је свет заиста нема потребе наглашавати да је његов) у једној од каснијих сцена Саид исправља мењајући <em>v</em> у <em>n</em>, тако да нова порука гласи „La Monde est nous“ – „Свет је наш“, подвлачећи да они не траже дозволу да заузму простор.<!--<box box-left 49730765 media>--></p>
<h4><strong>„</strong><strong>Убиће те та романтика, стално причаш о томе како је некад било боље</strong><strong>“</strong></h4>
<p>Није ретко поређење <em>Мржње</em> са домаћим филмом <em>Ране</em> (1998) Срђана Драгојевића. Иако то поређење има итекако смисла на нивоу мотива, протагониста, маргинализованости и свеприсутног насиља, кључна разлика између два филма лежи у контексту.</p>
<p>Радња коју пратимо у <em>Ранама</em> последица је разградње југословенског самоуправног социјализма, распада државе и урушавања система. Јунаци <em>Рана</em> се налазе у такорећи нултој години, када је старо уређење напуштено, а ново се успоставља, и када је, у вулгарној парафрази Грамшија, наступило време чудовишта.</p>
<p>За разлику од њих, екипа из <em>Мржње</em> није производ распада система, већ његове, условно речено, стабилизације. Они су последица система који функционише баш онако како је и замишљен – маргиналност, сиромаштво и безнађе су инхерентни неолибералном (и сваком другом) капитализму. Маргиналност, дакле, није грешка, није рана, већ је неодвојиви део поретка.</p>
<p>На трагу код нас устаљених (али прилично проблематичних) термина <em>добитника и губитника транзиције</em>, могуће је увести пандан који је вероватно инклузивнији – <em>добитници и губитници краја историје</em>. Јасно нам је у коју групу спадају момци чији дан пратимо у <em>Мржњи</em>.</p>
<p><!--<box box-left 49730771 embed>--></p>
<p>Филм са којим би се лагодније упоредила <em>Мржња</em> је филм о југословенским гастарбајтерима у Француској <a href="https://www.youtube.com/watch?v=oCyp9_BNehE"><em>Тамо и натраг</em></a> из 1978. године, који је режирао Александар Петковић. У том филму нема велелепног, лепог и успешног Запада, већ пратимо тежак рад и насилан и мучан живот југословенских миграната у сиротињским условима у Француској. Управо у тој маргиналности, измештености и лиминалности можемо пратити нит која повезује ова два филма.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Види овог – сам по себи не делује злобно, у тој својој кожној јакни од козје гузице. Али то ти је најгора сорта, знаш – они што стану на покретне степенице и пусте да их систем носи. То су исти они што гласају за Ле Пена, али 'нису расисти', исти они што се праве важни и протестују чим се покретне степенице покваре. Најгора сорта!“</p>
<p>Ово је у <em>Мржњи</em> говор Ибера док посматра радника у Паризу како раном зором одлази на посао. Да бисмо разумели његов презир према радничкој класи Француске, прво гa морамо контекстуализовати.</p>
<p>Након Другог светског рата капиталистичким земљама Европе стижу долари од Маршаловог плана, улаже се у индустрију, долази до брзог развоја и наједном почиње да мањка радне снаге – ту ускаче страна радна снага коју Француска држава увози на различите начине.</p>
<p><!--<box box-left 49730782 media>--></p>
<p>Већ од средине шездесетих и Југословени одлазе на рад у иностранство. Почетком седамдесетих се дешава тзв. нафтни шок, односно (још једна) економска криза након што земље ОАПЕК-а (Организације арапских држава извозница нафте) уводе ембарго на извоз нафте у САД, Велику Британију, Канаду, Холандију и Јапан, због подршке тих земаља Израелу у Јомкипурском рату.</p>
<p>Ова економска криза била је један од важних катализатора успона неолибералних држава и одумирања државе благостања. Са смрћу државе благостања смањује се и квалитет живота радничке класе, док она која је била у најлошијем положају – мигрантска радна снага – остаје у врло лошој ситуацији, у сиромаштву и без изгледа да ће се њихов положај значајно променити.</p>
<p>Оно што овај филм врло прецизно потцртава јесте сукоб који настаје између староседелачке радничке класе, која прихвата реторику десних либерала попут Ле Пена о мигрантима као онима који су узроковали опадање квалитета живота, и имигрантске радничке класе која постаје својеврсни лумпенпролетеријат и отпадник од друштва.</p>
<p>Овај сукоб до данас доминира расправама политичара, предизборним кампањама и другим дебатама унутар земаља чланица ЕУ. </p>
<p><!--<box box-left 49730776 media>--></p>
<h4><strong>„За сада је све у реду“</strong></h4>
<p>У завршној сцени <em>Мржње</em> по трећи пут се понавља прича о човеку који док пада са зграде мисли „Jusqu’ici tout va bien“(„За сада је све у реду“). То је прича из које главни ликови закључују да није важно како падаш, већ како се приземљујеш.</p>
<p>Ова прича се може читати као метафора друштвеног поретка који одржава привид стабилности док се истовремено неизбежно креће ка краху: за сада нема колапса, за сада систем функционише, за сада се насиље држи под контролом.</p>
<p>Криза се не јавља као повремени прекид иначе стабилног процеса, то није деформација унутар иначе функционалног система – она је њено трајно обележје. Стабилност је својеврсни привид, идеолошка конструкција која сакрива, и мање или више успешно одлаже кризу. Напротив: стабилност је деформација, а криза правилност. </p>
<p>У том смислу, „so far, so good“ не означава равнотежу, већ механизам управљања кризом. Насиље, маргинализација и социјална фрагментација не решавају се, већ се потискују и премештају на (унутрашње) периферије друштва. Филм показује да сукоби у блоковима нису девијација, већ структурна последица капиталистичког система.</p>
<p><!--<box box-left 49730785 embed>-->Смештен у контекст средине деведесетих, <em>Мржња</em> настаје када неолиберални капитализам делује као историјски победник, без политичке алтернативе. „За сада је све у реду“ означава привид контроле система који функционише кроз неједнакост и надзор. Искуство капитализма показује да се контрадикције не неутрализују саме од себе, већ се у дубљим кризама преобликују у нове политичке одговоре; историјски, то је био фашизам или империјализам.</p>
<p>Завршна сцена нас тера да се запитамо не само да ли још важи „за сада је све у реду“, већ и који облик насиља ће систем изабрати када привид престане да важи.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 31 Oct 2026 12:04:52 +0100</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087933/trideset-godina-mrznje-hronika-najavljene-eksplozije.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/30/22/42/194/5991047/thumbs/14260194/thumb1.jpg</url>
                    <title>Тридесет година „Мржње“: Хроника најављене експлозије</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087933/trideset-godina-mrznje-hronika-najavljene-eksplozije.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/30/22/42/194/5991047/thumbs/14260194/thumb1.jpg</url>
                <title>Тридесет година „Мржње“: Хроника најављене експлозије</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087933/trideset-godina-mrznje-hronika-najavljene-eksplozije.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Сећање на добра јутра с Душком Радовићем: Живот је леп! Много лепши него што сте заслужили!</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5086589/secanje-na-dobra-jutra-s-duskom-radovicem-zivot-je-lep-mnogo-lepsi-nego-sto-ste-zasluzili.html</link>
                <description>
                    Пре педесет година Душко Радовић се попео на 23. спрат Београђанке и са таласа Студија Б први пут пожелео Београђанима добро јутро, што ће сваког јутра чинити следећих осам година. Из недавно објављеног зборника  „Душко Радовић за велике, а мало и за мале“, који је приредила проф. др Зорица Хаџић Радовић а објавила Матица српска, доносимо текст Браниславе Милунов са сећањем на дане које је у Студију Б провела са Душком Радовићем.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2025/3/4/19/5/34/3941616/thumbs/8808492/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Сећање на добра јутра с Душком Радовићем: Живот је леп! Много лепши него што сте заслужили!" title="Сећање на добра јутра с Душком Радовићем: Живот је леп! Много лепши него што сте заслужили!" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49703766 media>-->Радио-станица Студио Б од 1974. године оглашавала се са врха палате „Београд”, са 23. спрата. Цео простор био је кружног облика, а ходник, дуг око 40 метара, био је тако узак да две особе нису могле да иду једна поред друге. Увек смо се некоме склањали, некога пропуштали. Увек је преко дана у тим ходницима била гужва. Међутим, у раним јутарњим сатима тај ходник био је само Душков. Кад бисмо се ујутро пре 5 поздравили са <em>добро јутро</em>, ја бих села пред микрофон, а он би почео да шета, најпре полако па све брже и брже, телом нагнут напред, понекад је деловало као да неког јури, само би прозујао поред студија.</p>
<p>У том малом простору он је прелазио километре сваког јутра, смишљајући шта ће и како да пробуди Београд у 7.15. Ходник је био прво неписано правило за сваког почетника: немој да му се нађеш на путу, јер може да буде непријатан, да викне <em>бежи, склањај се...</em>, јер је тада нервоза била на врхунцу. Затим би ушао у своју собу која је била близу студија и почео да куца као да је укључен у струју.</p>
<p>Док не увуче хартију у машину, није имао ниједну припремљену реченицу, ниједну мисао. Покушавао је да пише унапред, али није успевао. Писао је само оно што би му тог јутра пало на памет и о ономе што је могао да види са прозора 23. спрата „Београђанке”. За два сата искуцао би три странице „разног лупетања”, како је сам говорио, и до седам покушавао да изабере седам-осам реплика које би тог јутра изговорио.</p>
<p><!--<box box-center 49703775 embed>-->Није било лако довести Душка Радовића у Студио Б, писао је у својим забелешкама Драган Марковић, оснивач и главни и одговорни уредник. Преговори о преласку из <em>Борбе</em>, где је Душко уређивао чувени дечји лист <em>Полетарац</em>, дуго су трајали. Иако се <em>Полетарац</em> због финансијских тешкоћа полако гасио, Душко се колебао, није био сигуран да ли треба да промени радно место. Драган је био врло упоран и то се на крају исплатило. Душко је био освојен и свима је лакнуло када је најзад пристао да се усели на 23. спрат.</p>
<p>Душко је представљао значајно појачање тима Студија Б.</p>
<p>У периоду прилагођавања новом медију, прво је почео да пише текстове за рекламе које су се емитовале на радију. То је било нешто сасвим ново, модерније, свеже и привлачило је нове пословне партнере. Драган Марковић је био задовољан, али осећао је да Душко може још више да пружи, неки сасвим нов садржај који би радију донео додатни квалитет. После доста разговора и убеђивања једног јулског јутра 1975, у 7.15 освануло је <em>Београде, добро јутро</em>. Било је убеђивања и око тога да он чита своје текстове, што му се није допало, сматрао је да је његов посао да пише а спикер да чита. Говорио је да он нема радиофоничан глас, да не воли ни сам себе да слуша, али је на крају дозволио да га убеде како је његов промукли и „набурени” глас пожељнији и аутентичнији.</p>
<p>„Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно”, једна је од првих реплика коју је изговорио 24. јула 1975.</p>
<p><!--<box box-left 49703790 embed>-->Ја сам дошла у Студио Б у јесен 1980. године. Душко је био у комисији која је примала три новинара. Ушла сам у ужи избор, али на завршном разговору видим да оклевају без обзира на коментаре да сам добро написала вест, да имам добру дикцију и пријатан глас. Усудим се да пред Душком изразим сумњу да је конкурс намештен. Загрмео је да се орило: „Како се усуђујете да тако нешто кажете о Студију Б, мислите да овде запошљавамо преко везе?” Некако се одбраним речима да су ме тако и на претходна два конкурса одбили: „Добар сте кандидат, али да сачекамо следећи конкурс.”</p>
<p>Ипак, примљена сам у радни однос, али требало је некако задобити поверење Душка Радовића. Већ првог јутра упозорена сам на правило с почетка приче... И ја све тако, долазим на време, радим и дупле смене, снимам рекламе, не одбијам ниједан задатак... Душко је временом схватио да сам ипак фина, скромна, да нисам бунтовна и знао је ујутро, правећи кругове, да застане, да каже: „Јутрос је било добро”, што је највећи могући комплимент од њега. Саветовао ме да будем једноставна и јасна у изражавању, да не користим фразе, флоскуле, узречице... „Где видите много речи, не тражите памет”, једна је од његових јутарњих порука.</p>
<p>Сви смо у Студију Б волели Душка. Био је ауторитет, али био је и друг. Звали смо га интерно Тмуша. Није имао ништа против, штавише – допало му се. Имао је промене расположења, често је био натмурен и мрзовољан пре јутарњег обраћања када су ступала на снагу и друга два неписана правила: склони све са стола из студија и напусти просторију режије. Душко не жели никог да види док иде емисија.</p>
<p>После је била сасвим друга прича, шетао се опет у круг од канцеларије до канцеларије, са сваким разменио коју реч, увек би нас насмејао неком духовитом цаком. То је био ведар и расположен Душко. Један од нас.</p>
<p><!--<box box-left 49722173 video>--></p>
<p>Кад смо имали времена више да причамо, а он је волео да зна све о особама које су му биле драге, распитивао се одакле су моји родитељи, чиме се баве, да ли ми је добро на послу, да ли сам јела (мада је често јутарњој екипи доносио кифле, погачице, јогурт), питао шта читам, шта ме занима. Његова два савета која посебно памтим, јер их је често понављао, била су: буди увек скромна и немој никад да се фарбаш. Очински је бринуо о мени, водио ме некад на ручак код његове сестре и једног дана, потписујући ми књигу, рекао је: „Слушај, ти имаш једног тату у Вршцу, је л’ могу ја да будем твој тата у Студију Б?” Наравно, тако ми се и потписао. Иначе су сви у Студију Б добијали књиге на поклон и са посветом. Имао је још један обичај: када би ишао на неки дужи пут, сваком би доносио неку ситницу. Био је веома пажљив.</p>
<p>Ту пажњу показао је и једном приликом када је неким послом био у Вршцу. Свратио је накратко да упозна моје родитеље и сестру. Био је одушевљен двориштем, баштом и цвећем које је моја мама неговала. Сетим се сваки пут те кратке посете када обиђем кућу у којој сам одрасла.</p>
<p>Ја сам волела његову малу канцеларију три са три на 23. спрату. Она је била топла, препуна књига, свуда их је било, на столу, радијатору, прозору, поду. Било је и слика које је углавном добијао на поклон. На столу увек пуно папира, оловака, фломастера, пепељара пуна пикаваца јер је много пушио, била су два црна телефона, стара писаћа машина (покушао је да пише на електричној, али се брзо вратио старој), и тегла пуна ситног новца.</p>
<p><!--<box box-left 49703800 embed>-->Био је у соби и један чивилук на коме су увек били окачени црни кишобран и један дугачак и комотан прслук рађен техником пачворк. Једног јутра када је баш било јако хладно, видео је да се тресем, да сам се сва скупила. Донео ми је тај прслук у студио и рекао: „Молим те, увек када ти је хладно, ти слободно уђи у моју собу и узми прслук”. Често сам га носила. Мирисао је на дуван, али ми то није сметало, а био је тако велики да сам могла да се увијем у њега.</p>
<p>Кад је Душко отишао, после неког времена Милош је долазио и полако односио његове ствари. На крају, сећам се добро, остали су само писаћа машина на столу, кишобран и прслук на чивилуку. Тужна слика празне собе а тај прслук на чивилуку као да је чекао мене. И хтела сам да питам Милоша да ми поклони тај прслук, мислила сам да треба да га имам, да је мој. Али некако смо се мимоишли и кад сам опет ушла у ту собу и видела да нема прслука... тек онда сам се поштено исплакала.</p>
<p>Душко је много новина увео у програм Студија Б, један је од оснивача Трећег програма, програма класичне музике, писао је текстове за <em>Основну школу Студија Б</em>, уређивао је и водио емисију <em>Београдске иницијативе</em>, позната је његова акција <em>Штедимо за Београд</em> односно „ШТД за БГД”, уређивао је <em>Културни календар</em>, али најпознатији је по емисији <em>Београде, добро јутро</em>.</p>
<p><!--<box box-left 49722167 video>--></p>
<p>Говорио је да он нема бритак језик, али је можда нечији слух бритак и није више битно да ли је то једна или више реченица које су пресудиле да га више не буде у програму. Неки људи на високом нивоу сматрали су да је понекад незгодан у политичком смислу и суров у својим добројутарњим добацивањима.</p>
<p>Све то му је баш тешко пало. Сматрао је да његови текстови нису провокативни, да он нема намеру да било кога узбуњује или узнемирава, али и не жели да повлађује укусу оних са којима се не слаже. Кад су хтели да га врате, он није желео да пише <em>Београде, добро јутро</em>, али докле год је могао, долазио је у Студио Б и писао друге текстове.</p>
<p>Ја сам у то време била у Италији на специјализацији и када сам се у јесен 1983. године вратила, стегло ми се срце када сам ушла у његову канцеларију. Обрадовао ми се, али то је био други човек, са муком је говорио, тешко се и кретао. Донела сам му на поклон један модеран фломастер који танко пише а дизајниран како само Италијани то умеју да раде. Сећам се да су биле исписане неке речи, мислим да су то била имена познатих новинарских гласила у свету. Допао му се поклон и захвалио је, чак је почео да нешто пише. Рекао је да ће да користити... Тада сам га видела последњи пут.</p>
<p><!--<box box-left 49703785 embed>--></p>
<p>Била сам у стану када сам на Студију Б чула да је преминуо. Вест је једва прочитала колегиница Споменка Јовић. Наступили су најтужнији дани за Студио Б.</p>
<p>Мени су остале све лепе и топле посвете у књигама и сећања на добра јутра с Душком. Мислим да би он данас, као мој други тата у Студију Б, био задовољан развојем моје каријере и оним што сам урадила са својим животом, као и овим што сам о њему испричала. Сигурна сам да га ниједним својим потезом и ниједном својом одлуком нисам разочарала.</p>
<p> </p>
<p><!--<box box-left 49703780 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 2 Nov 2026 10:02:16 +0100</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5086589/secanje-na-dobra-jutra-s-duskom-radovicem-zivot-je-lep-mnogo-lepsi-nego-sto-ste-zasluzili.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/3/4/21/7/189/3941856/thumbs/8809177/thumb1.jpg</url>
                    <title>Сећање на добра јутра с Душком Радовићем: Живот је леп! Много лепши него што сте заслужили!</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5086589/secanje-na-dobra-jutra-s-duskom-radovicem-zivot-je-lep-mnogo-lepsi-nego-sto-ste-zasluzili.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/3/4/21/7/189/3941856/thumbs/8809177/thumb1.jpg</url>
                <title>Сећање на добра јутра с Душком Радовићем: Живот је леп! Много лепши него што сте заслужили!</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5086589/secanje-na-dobra-jutra-s-duskom-radovicem-zivot-je-lep-mnogo-lepsi-nego-sto-ste-zasluzili.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Лекције Џона Берџера о томе шта, како и зашто гледати: Противотров за наше доба бескрајног скроловања</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087909/lekcije-dzona-berdzera-o-tome-sta-kako-i-zasto-gledati-protivotrov-za-nase-doba-beskrajnog-skrolovanja.html</link>
                <description>
                    Сто година од рођења и готово десет година од смрти Џона Берџера, интересовање за његово дело не јењава. Недавно је изашла нова Берџерова биографија, аутора Тома Овертона, која још једном враћа позор на овог британског историчара уметности, ликовног критичара, романописца, песника и есејисту. Један од одговора на разлоге актуелности дела Џона Берџера јесте што она нуде противотров за наше доба бесконачног скроловања, пише амерички критичар Е. О. Скот у тексту поводом изласка Овертонове књиге.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/24/12/52/755/5968550/thumbs/14196241/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Лекције Џона Берџера о томе шта, како и зашто гледати: Противотров за наше доба бескрајног скроловања" title="Лекције Џона Берџера о томе шта, како и зашто гледати: Противотров за наше доба бескрајног скроловања" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49730358 media>--></p>
<p> Као критичар, што ће рећи неко чији је посао да обраћа пажњу на ствари, али и као читалац критичких осврта, односно неко ко обраћа пажњу на начине на који други обраћају пажњу на ствари, у последње време опседнут сам делима Џона Берџера.</p>
<p>Берџер, британски ликовни критичар, романописац и политички полемичар, који је умро 2017. године, добар део свог списатељског живота посветио је теорији и пракси гледања – у слике, животиње и свет природе. То није била само естетска преокупација. „Не можете говорити о естетици“, писао је, „а да не говорите о начелу наде и постојању зла.“ За њега је пажња била питање живота и смрти, или бар њихових културних еквивалената – памћења и заборава.</p>
<p>Један од мојих омиљених Берџерових есеја, први пут објављен 1973. године, носи наслов „Између два Колмара“ (Between Two Colmars). У њему описује своје искуство два сусрета с једним ренесансним олтарским полиптихом, тзв. Изенхајмским олтаром, у Колмару, алзашком граду познатом по својој катедрали, најпре 1963. године, а затим поново, десет година касније</p>
<p>Никада нисам био у Колмару, а у издању Берџерове књиге <em>О гледању</em> (About Looking), у коме је овај есеј објављен и који поседујем, нема репродукције олтарских слика, чији је аутор немачки мајстор Матијас Гриневалд. Наравно, могао бих слике Изенхајмског олтара да потражим на интернету (што није било могуће када је есеј први пут објављен, нити када сам га ја први пут прочитао, десетак година касније), да бих видео о чему Берџер говори. Али мислим да то никада нисам учинио. Јер, иако он олтарске слике описује врло подробно – „Биле су насликане на дрвеним крилима олтара, повезаним шаркама. Када су крила била затворена, они који би стајали пред олтаром видели су Распеће и, са стране, Светог Антонија и Светог Себастијана. Када би се крила отворила, указивали би им се Концерт анђела и Богородица с дететом, а с леве и с десне стране Благовести и Васкрсење“ – мени је важније нешто друго: његово искуство посматрања тог дела.</p>
<p><!--<box box-left 49730345 media>--></p>
<p>Ово уметничко дело из Европе с почетка XVI века – доба које су многи, према Берџеру, доживљавали као „време проклетства“ – приказује призоре из библијске историје. Када га је први пут видео, 1963. године, Берџеру је деловало сурово и безнадежно; када га је поново видео десет година касније, доживео га је као дело пуно наде и саосећања. Ти утисци били су одраз његовог сопственог душевног стања на почетку и на крају раздобља које је започело личним и политичким оптимизмом, а завршило се дезоријентисаношћу и поразом. Нада с почетка шездесетих давала му је сигурност да се суочи с мраком, док га је клонулост седамдесетих оставила у потреби за утехом. Једно исто уметничко дело одговорило је на обе потребе.</p>
<p>„У раздобљу револуционарних очекивања“, закључује Берџер, „видео сам уметничко дело које је опстало као сведочанство очаја прошлости; у раздобљу које се мора издржати, видим како то исто дело на чудесан начин нуди уски пролаз преко очаја.“</p>
<p>Та реченица ме толико дубоко дирнула да ми можда никада неће бити потребно да својим очима видим тај олтар.</p>
<p>Мисао да уметност може пружити извесну наду у тешким временима данас је опште место и лако може склизнути у сентименталност и ескапизам. Али за Берџера уметност није толико уточиште колико начин да се живи у историји, да се сагледа сложеност прошлости и променљив однос појединца према њој.</p>
<p>Олтарска слика, чврсто укорењена у стварности сопственог доба – са верским ратовима, наглим технолошким променама, куги и параноји – премошћује векове и подсећа нас на ону врсту смисла коју само уметност може да пружи. </p>
<p><!--<box box-left 49730365 media>--></p>
<p>Слично томе, есеј „Између два Колмара“ може читаоца XXI века подсетити на хитност и сложеност посматрања уметности.</p>
<p>Управо сада налазимо се усред кризе пажње: и као појединци и као друштво заробљени смо у бесконачном скроловању, и непрекидним прекидима и ометањима. Берџер је предвидео да таква криза долази и наслутио њене последице.</p>
<p>Пишући 1978. године о фотографији и њеном утицају на савремени свет, тврдио је да доминација слика „ствара вечиту садашњост непосредног ишчекивања: памћење престаје да буде неопходно или пожељно. Са губитком сећања губимо и континуитет смисла и расуђивања“.</p>
<p>Та дијагноза још тачније делује данас, када се функције памћења, просуђивања и тумачења све више измештају из људских умова и заједница у поље вештачке интелигенције и друштвених мрежа.</p>
<p>У опасности смо да заборавимо како се гледа.<br /><!--<box box-left 49730377 media>-->Стогодишњица Берџеровог рођења навршава се 5. новембра. Скоро десет година после његове смрти, његово присуство и даље се осећа у појединим деловима културе.</p>
<p>Његова најпознатија књига, <em>Начини гледања</em> (Ways of Seeing), већ више од пола века неизоставна је литература на курсевима историје уметности и обавезан је део кућне библиотеке младих људи склоних критичком размишљању.</p>
<p>Издавачка кућа „New York Review Books“ систематски поново објављује његову прозу и критичке радове, укључујући и збирку есеја <em>О гледању</em> из 1980, у којој се налази есеј који сам управо цитирао и чије је ново издање објављено ове јесени. Управо је изашла и нова Берџерова биографија, коју је написао Том Овертон – друга биографија објављена у последњих десет година.</p>
<p>На интернету, поред његове четвороделне Би-Би-Сијеве серије <em>Начини гледања</em>, можете погледати и <em>Годишња доба у Кансију</em> (<a href="https://www.youtube.com/watch?v=eRMC9Bci2j4">The Seasons in Quincy</a>), медитативни документарни филм из 2015. године, у којем Берџер учествује у јавном разговору са Беном Лернером, љушти јабуке са Тилдом Свинтон и њеној ћерки Онор Свинтон Берн даје часове вожње мотоцикла.</p>
<p>Берџер се у филму појављује као вилински, дедовски лик, с бујном сребрнастом коврџавом косом и продорним плавим очима – харизматичан на начин који данас делује помало старомодно.</p>
<p><!--<box box-left 49730351 embed>-->Берџерова личност на страницама његових књига није баш толико разиграна, али је подједнако привлачна. Волео је да о себи мисли као о приповедачу. Његов четврти роман, <em>G.</em> – животни, експериментални пикарски роман који често делује као <em>Тристрам Шенди</em> испричан у духу Томаса Пинчона – добио је Букерову награду 1972. године.</p>
<p>Велики део седамдесетих и осамдесетих Берџер је провео радећи на трилогији <em>У њиховом раду</em> (Into Their Labours), широко замишљеној романескној саги о историји и судбини европског сељаштва.</p>
<p>Друге његове књиге су хибридног жанра, мешавина документарне, полемичке и лирске, личне прозе, а баве се историјом, екологијом и политичким и економским неправдама.</p>
<p>Ипак, мени су данас најважнији његови есеји о уметности и уметницима. Док их читате, често имате осећај да стојите поред њега у музеју, па чак и да кроз његове очи посматрате слику или скулптуру. Обраћате пажњу на то како он обраћа пажњу.</p>
<p>Берџер се школовао за сликара пре него што се окренуо ликовној критици. За њега пажња није била пасивно, индивидуално стање, већ чин деловања. Ми не видимо само оно што нам је пред очима. Ми то и тумачимо, тражећи обрасце, значења и везе. Начин на који то чинимо зависи од тога где се налазимо, с ким смо и како доживљавамо себе. То је, у најопштијим цртама, била основна теза књиге и телевизијске серије <em>Начини гледања.</em> </p>
<p><!--<box box-left 49730357 embed>-->Говорећи с акцентом образованог човека, али не и припадника снобовске више класе, уз карактеристичну склоност да глас Р претвара у В, он кривуда кроз историју уметности, не задржавајући се на ремек-делима и уметничким правцима, већ на – што наслов казује – начинима гледања.</p>
<p>Са заносом и демократским духом младог, модерног професора (иако Берџер никада није имао стално место на универзитету), он почиње указивањем на то како се уметничка дела мењају када се репродукују на разгледницама, на роби за широку потрошњу и на телевизијским екранима. То запажање није било сасвим оригинално. Берџер је и сам признавао утицај есеја „Уметничко дело у доба техничке репродукције“ немачко-јеврејског критичара Валтера Бенјамина, написаног уочи Другог светског рата. Тај есеј ће у наредним деценијама постати незаобилазно штиво на студијама културе, делом управо захваљујући утицају Берџерове књиге <em>Начини гледања</em>. </p>
<p>Друга епизода, у којој је учествовала група феминистичких критичарки и списатељица, на сличан начин је приближила широј публици појам „мушког погледа“. Берџер га је сажео речима: „Мушкарци гледају жене. Жене посматрају себе док их мушкарци гледају.“</p>
<p>У једној од каснијих епизода предложио је везу између популарности уљаног сликарства у Европи на почетку модерног доба и успона капитализма. „Уљане слике често приказују ствари“, каже он. „Ствари које се у стварности могу купити. Насликати неку ствар на платну и ставити је на зид није много другачије од тога да ту ствар купите и унесете у кућу. Када купите слику, купујете и изглед онога што је на њој приказано.“</p>
<p><!--<box box-left 49730359 embed>--></p>
<p><em>Начини гледања</em> популаризовали су приступ уметности – и култури уопште – који је у међувремену постао готово свеприсутан. Уместо да се усредсреди на достигнућа појединачних уметника или традиције које их повезују, тај приступ инсистира на контексту: друштвеним силама које обликују уметнике и уметничке школе, односима између уметности, новца и моћи, начинима на које историја, идеологија и институције посредују у стварању уметничких дела и њиховом доживљавању.</p>
<p>Осећај узбуђења због нових сазнања, који је обузео прве гледаоце <em>Начина гледања</em>, искусило је од тада већ неколико генерација. Схватање да је уметност неодвојива од друштва постала је толико општеприхваћена да је тешко и замислити како би изгледало супротно становиште.</p>
<p>Постоји, међутим, и површна верзија тог приступа, усмерена на разобличавање уметности, која обећава да ће нам омогућити да њоме лако овладамо: да прозремо њене скривене механизме уместо да је заиста видимо, замењујући естетски доживљај привидом дубоког разумевања.</p>
<p>Исписани су читави томови критичких текстова који разоткривају саучесништво небројених уметника и уметничких дела с колонијализмом, капитализмом, патријархатом и свим другим системима доминације. Берџер ниједног тренутка не губи из вида те везе, нити се устручава да осуди политичке и моралне пропусте уметника, али за њега је увек на првом месту искуство стварања и посматрања уметничког дела.</p>
<p><!--<box box-left 49730371 media>--></p>
<p>За њега чин гледања – и уметника и посматрача – носи у себи исконске људске пориве радозналости, задовољства и дивљења. Иако уметност не постоји у вакууму, она се не може свести ни на политику, ни на трговину, нити на било шта друго. Уљана слика може бити предмет, роба на тржишту, али никада није само то. Она је и израз сликареве субјективности, дело руку које премошћује време и простор тражећи очи спремне да га приме.</p>
<p>Она преноси и једну утопијску могућност: „Уметност“, писао је Берџер, „подразумева да лепота није изузетак – да не постоји упркос поретку, већ да представља његов темељ.“</p>
<p>Чак и када светом робе влада начело еквивалентности, део привлачности слике лежи у њеној јединствености. Један Каравађо није исто што и један Курбе. Пикасо се не може заменити Френсисом Бејконом. То значи да је уметност – чак и када настаје анонимно или се масовно конзумира – лична. Неко ју је створио. Неко је гледа.</p>
<p>Тај идеализам – који су и Берџер и други често називали хуманизмом – раздваја га од постмодернистичке струје критичке мисли, коју <em>Начини гледања</em> у другим аспектима наговештавају. То је оно што његовој ликовној критици даје моралну снагу и политичку релевантност.</p>
<p><!--<box box-left 49730341 media>-->Као и многи други британски интелектуалци сличног порекла и из исте генерације, Берџер, дете лондонске средње класе с делимичним јеврејским пореклом, током Другог светског рата и после њега окренуо се левици. Никада није приступио Комунистичкој партији Велике Британије; марксизам за њега није био толико скуп доктрина колико извор подстицаја и интуитивних увида. Био је наклоњен реализму и подозрив према апстракцији; трагове класне борбе проналазио је у сваком кутку историје уметности, а животе сликара истраживао је трагајући за назнакама друштвених импликација њиховог дела.</p>
<p>Када је 1972. године добио Букерову награду, доспео је на насловне стране новина – и стекао непријатеље – пошто је половину новчаног износа награде поклонио британским Црним пантерима, како би скренуо пажњу на улогу финансијера награде у колонијализму и трговини робљем.</p>
<p>Међутим, у другој половини каријере, Берџерова левичарска начела – мржња према неједнакости, поштовање према раду и уверење да је могућа хуманија алтернатива капитализму – све су више била прожета погледом на свет обојеним конзервативизмом.</p>
<p>Постајао је скептичан према модерности и све свеснији цене технолошког напретка, који са собом, поред ефикасности, брзине и удобности, доноси и искорењивање, отуђење и амнезију. Иако је до краја живота остао посвећен низу уобичајених левичарских циљева, средиште његових интересовања радикално се померило током седамдесетих и осамдесетих година, услед све дубље повезаности са сеоским животом.</p>
<p><!--<box box-left 49730374 media>--></p>
<p>Док је са швајцарским фотографом Жаном Мором радио на документарном пројекту о радницима мигрантима, Берџер је открио да су већина људи с којима је разговарао некада били ситни земљорадници или пољопривредни радници приморани да напусте земљу на којој су њихове породице живеле генерацијама. Схватио је да нема начина да разуме свет из којег су потекли, иако је њихово искуство, према његовој процени, делило стотине милиона људи широм света.</p>
<p>И раније је проводио време у француској провинцији, али се средином седамдесетих трајно преселио у Горњу Савоју, настанио се у забаченом селу Канси у француским Алпима, и почео да живи међу тамошњим сељацима. </p>
<p>Многи писци одлазе на село тражећи уточиште или предах од вртлога књижевног живота великих градова. Берџеров повлачење на село био је много озбиљнији и трајнији подухват. </p>
<p>Након пресељења у Канси, велики део своје стваралачке и критичке енергије посветио је томе да сведочи о једном начину живота који нестаје, да себи и својим читаоцима покуша да објасни његове обрисе и да разуме зашто је његово нестајање важно. Дошао је до уверења да један суштински део људског искуства ишчезава из памћења. </p>
<p>Ако се вратите довољно далеко у породично стабло, вероватно ћете наћи своје сељачке корене. Земљорадња на малим поседима, допуњена кућном радиношћу, занатством, ловом и сакупљањем плодова, током највећег дела историје наше врсте била је основа људског живота. Полазећи од својих суседа у Кансију, Берџер је настојао да разуме интелектуалне, естетске и духовне димензије света сељаштва – особено схватање човековог односа према животињама, породици, природи и мртвима.</p>
<p><!--<box box-left 49730381 media>-->Ако у Берџеровом погледу на свет постоји противречност, у споју тежње за бољом будућношћу и тврдоглаве привржености прошлости, она је најбоље оличена у лику сељака, који је током највећег дела писане историје био истовремено свеприсутан и готово невидљив.</p>
<p>„Врло мало сељака постаје уметницима“, приметио је. „То није питање талента, већ могућности и слободног времена.“ Због тога је „душа сељака већини градских људи подједнако страна или непозната као и његова физичка издржљивост и материјални услови у којима ради“.</p>
<p>У европској књижевности и уметности, које је Берџер најбоље познавао, људи који обрађују земљу, ако се уопште појављују, најчешће су предмет подсмеха, сажаљења или сентименталног идеализовања – а све су то облици потцењивања. То није само питање предрасуда становника великих градова или буржоаског елитизма.</p>
<p>Француски реалиста XIX века Жан-Франсоа Мије био је за Берџера „јединствен“ уметник: „Ниједан други европски сликар није сеоски рад поставио у средиште своје уметности.“ Али, упркос томе, Мије није успео, „јер језик традиционалног уљаног сликарства није могао да прихвати тему коју је донео“. Разлог је у томе што се пејзажно сликарство и портретисање сељака заснивају на посматрању с дистанце. У оквирима те традиције, Мије није могао да пронађе „начин да прикаже непосредну, сурову и стрпљиву телесност сељачког рада на земљи, а не пред њом“.</p>
<p><!--<box box-left 49730384 media>-->Берџерови есеји, који питању сељачког искуства приступају апстрактније и заобилазнијим путем, можда успевају да дочарају његов значај. Разматрајући питање „Зашто гледамо животиње?“ (у истоименом есеју из збирке О <em>гледању</em>), Берџер указује на један суштински аспект човековог односа према другим живим врстама. Он примећује: „Сељак воли своју свињу и радује се што ће њено месо усолити за зимницу. Оно што је ту важно, а што је човеку из града толико тешко да разуме, јесте да су те две тврдње повезане везником <em>и</em>, а не везником <em>али</em>.“</p>
<p>Берџер је имао романтичарску црту, али није идеализовао живот на селу, нити је с носталгијом приказивао начин живота обележен исцрпљујућим радом, честим недаћама и посебном изложеношћу природним и економским катастрофама. Питање које је постављао – размишљајући о мигрантима и људима протераним са села које је сретао у Европи, Африци и на Блиском истоку, али и о савременој цивилизацији у целини – гласило је: шта се догађа када се тај континуитет прекине, када се изгуби осећај припадности месту и дому, када нестане веза са животињама које нам пружају друштво, служе нам као радна снага и храна?</p>
<p>Одговор се налази у његовој критици. Опстанак сељака зависи од способности да обраћа пажњу: на временске прилике, на обичаје и традицију, на мноштво практичних питања која су истовремено и естетички и етички избори. Како засејати њиву? Како направити столицу? Како одгајити дете? Како оплакати мртве?</p>
<p><!--<box box-left 49730389 media>-->До одговора на та питања долази се пажљивим посматрањем, и то на начин који се по својој суштини не разликује од онога којим се сликар уноси у посматрање пејзажа или критичар у тумачење слике.</p>
<p>Управо то ризикујемо да изгубимо. Или, како би Берџер можда рекао, управо то нам се одузима, поред осталог и посредством технологија које нам непрестано нуде нешто ново и привидно испуњавају жеље за које нисмо ни знали да их имамо.</p>
<p>Тај губитак значи и брисање сећања, губитак свести о томе да и сами постојимо у историји. То није нешто апстрактно: бес који у толикој мери обележава савремену политику, како у развијеном свету тако и на глобалном Југу, и на десници и на левици, може се разумети као реакција на осећање да је нестало нешто што смо некада имали. Туга због губитка претвара се у огорченост због неправде.</p>
<p>Уметност – а самим тим и уметничка критика – наговештава крхку, условну алтернативу. Берџер је то овако формулисао: „Живимо у свету патње, у којем зло хара, у свету чији догађаји не потврђују наше постојање, у свету којем се морамо супротставити. Управо у таквим околностима естетски тренутак пружа наду. </p>
<div style="text-align: right;">Извор: <a href="https://www.nytimes.com/2026/10/18/magazine/john-berger-attention.html">The New York Times Magazine</a></div>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 24 Oct 2026 12:12:38 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087909/lekcije-dzona-berdzera-o-tome-sta-kako-i-zasto-gledati-protivotrov-za-nase-doba-beskrajnog-skrolovanja.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/21/0/47/424/5954762/thumbs/14158970/thumb1.jpg</url>
                    <title>Лекције Џона Берџера о томе шта, како и зашто гледати: Противотров за наше доба бескрајног скроловања</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087909/lekcije-dzona-berdzera-o-tome-sta-kako-i-zasto-gledati-protivotrov-za-nase-doba-beskrajnog-skrolovanja.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/21/0/47/424/5954762/thumbs/14158970/thumb1.jpg</url>
                <title>Лекције Џона Берџера о томе шта, како и зашто гледати: Противотров за наше доба бескрајног скроловања</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087909/lekcije-dzona-berdzera-o-tome-sta-kako-i-zasto-gledati-protivotrov-za-nase-doba-beskrajnog-skrolovanja.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Књига о Мији Алексићу на радију и телевизији: Сећање на Дедицу који је волео сир и мог тетка </title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087914/knjiga-o-miji-aleksicu-na-radiju-i-televiziji-secanje-na-dedicu-koji-je-voleo-sir-i-mog-tetka-.html</link>
                <description>
                    РТС Издаваштво је књигом о Зорану Радмиловићу на радију и телевизији покренуло едицију „Стереографија“ посвећену глумцима који су оставили дубок траг у историји српског радија и телевизије. Не мењајући опробани рецепт, с Марком Мисирачом као приређивачем, из штампе је изашла још једна пажње и хвале вредна књига о још једном нашем глумцу ког су најшире народне масе заволеле и запамтиле као вансеријског комичара а чија ће се истинска величина сагледавати и у дометима које је остварио играјући упечатљиве ликове све самих класика домаће, руске и остатка светске књижевности – о Мији Алексићу.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/22/13/57/393/5960446/thumbs/14175192/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Књига о Мији Алексићу на радију и телевизији: Сећање на Дедицу који је волео сир и мог тетка " title="Књига о Мији Алексићу на радију и телевизији: Сећање на Дедицу који је волео сир и мог тетка " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49730394 media>-->Нека места су нам важнија од свих других у која смо залазили. Свако од нас има свој омиљени град, неку улицу у њему, у тој улици какву зграду, њен спрат, стан на том спрату, кутак тог стана. Или можда какав пропланак, стазу кроз шуму, небо над високим крошњама. Мени су, на пример, за срце прирасле скучена сала сарајевске Кинотеке и велелепна дворана некада Радничког универзитета, данас Босанског културног центра. Иако је мој отац ту био дошао да студира, па се оженио, добио посао а онда и мене, то место је као прави Сарајлија звао Темпл. Пре стотину година, на том месту је био подигнут највећи јеврејски храм на Балкану. Убрзо су га срушили нацисти, да би половином шездесетих ту изникло здање које би по функцији најпре могло да подсети на Коларац, а по ентеријерима на Дом синдиката. Нарочито сама велика дворана, која је мени личила и на ону у здању УН на Ист Риверу.</p>
<p>Тамо је, на заседањима Генералне скупштине говор држао Че Гевара, а ципелом о сто ударао Никита Сергејевич Хрушчов, док сам ја у сарајевском Темплу са мамом гледао филмове Чарлија Чаплина, а сам „Смисао живота Монтија Пајтона“ и „Било једном у Америци“ Серђа Леонеа. У тој дворани је пред сам крај <em>сезоне мира</em> свирао и Биг бенд тада Радио-телевизије Београд. Половином осамдесетих сам, опет у мамином друштву, из петог-шестог реда партера ту гледао Николу Симића како у улози Помета изговара чувени монолог из Држићевог „Дунда Мароја“. У тој подели ЈДП-а улоге су тумачили само мушкарци, па је Петруњелу играо Бранко Цвејић а Лауру Јосиф Татић.</p>
<p>Велика дворана је била крцата, смехотресни урнебес је био на врхунцу када је и она сирота мува што се обично чује у таквим приликама рад крила пребацила на <em>mute</em>, јер је било дошло време да нам Помет, између осталог каже да се „тријеба с бременом акомодават; тријеба је бит вјертуозу тко хоће рењат на свијету“.</p>
<p><!--<box box-left 49730410 media>-->Пре него што ће Никола Симић у посвећеничком муку сарајевског пука почети да говори, мама ми је дошапнула: „Е, сад слушај.“ Вероватно је нисам до краја разумео, или можда управо јесам, јер ја сам слушао и гледао Николу Симића како глуми Помета, а не шта ми кроз њега Држић говори. Јер је преда мном био човек који је сваке вечери, у седам и петнаест, дајући глас Душку Дугоушку питао све барабе овог света: „Шефе, који ти је враг?!“. Јер ми је већ неко време било јасно колико је смех озбиљна ствар.</p>
<p>А можда је баш те исте вечери, у том истом предратном Сарајеву, само нешто низводније низ Миљацку, мој тетак Иво, током трајања друге смене у „Енергоинвестовој“ фабрици жице, која се као и многе друге фабрике налазила на старој Илиџанској цести, гледајући и слушајући Мију Алексића долазио до истог закључка.</p>
<p>Мија Алексић је у ЈДП-у играо Помета још 1959, заменивши у тој улози Јозу Лауренчића, а тетак ме је током снежних сарајевских зима средином седамдесетих водио на санкање, после тога на питу у бурегџиницу. Волео је да слуша како Звонко Богдан пева војвођанске, а Никола Каровић и Славко Перовић мексиканске песме. И мада је на телевизији највише волео да гледа „Грунтовчане“, након те вечери у „Енергоинвестовој“ фабрици жице није престајао да прича о Мији Алексићу као о најрођенијем роду. Тада ме је помало и нервирао, јер сам ја више волео Чкаљу.</p>
<p><!--<box box-left 49730398 media>-->А сада, када је пред читаоце стигла монографија „Мија Алексић на радију и телевизији“ коју је приредио Марко Мисирача, не могу да престајем да замишљам са каквим би је мераком мој тетак листао. И не би престајао да прича о тој вечери у којој је велики глумац наступио пред радницима друге смене „Енергоинестове“ фабрике жице.</p>
<h4><strong>„Фантастичан страх“ и десетодневна укоченост</strong></h4>
<p>РТС Издаваштво је књигом о Зорану Радмиловићу на радију и телевизији покренуло едицију у којој ће се наћи монографије посвећене, надамо се, многим нашим глумцима који су оставили дубок траг у историји радија и телевизије.</p>
<p>Сада је исти аутор, не мењајући опробани рецепт, склопио још једну пажње и хвале вредну књигу о још једном нашем глумцу ког су најшире народне масе заволеле и запамтиле као вансеријског комичара, а чија ће се истинска величина сагледавати и у дометима које је остварио играјући упечатљиве ликове све самих класика домаће, руске и остатка светске књижевности.</p>
<p>Судећи по силној и изузетно разнородној грађи коју је Марко Мисирача зарад склапања овог мозаичног портрета прво прикупио па у овој књизи тако лепо исприповедао, Мија Алексић се, за разлику од Зорана Радмиловића, није често враћао самопреиспитивању у вези са смислом глумачког позива и глумчевим односу према друштву и његовим институцијама.</p>
<p>Може бити да је Мија Алексић сличне сумње разрешио пре него што је уопште стао под светла позорнице, када је у јесен 1941. преживео дане током којих су снаге Вермахта у Крагујевцу стрељале скоро три хиљаде цивила, међу којима је било и много ђака.</p>
<p><!--<box box-left 49730413 media>-->Марко Мисирача нам је у поглављу „Дани и године“ посвећеном хронологији живота и рада Мије Алексића о овим трагичним данима подарио потресну и честог цитирања причу:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„20. октобар. Час српскохрватског код наставнице Бранке Ранковић. Влада звани Капама чита неки реферат, тек толико да скрате време мучног ишчекивања. Улази Немац, погледа по разреду, излази. После неколико тренутака се враћа, ногом одваљује врата, која лете у угао: 'Лос, лос, лос!'<br />На улици постројавају по тројицу и воде према топовским шупама. У баракама се једва дише. Увече стрељају прву групу, доведену из крагујевачке 'главњаче'. Јевреје и комунисте. Два одељења осмог разреда Друге мушке гимназије држе се збијено, заједно с наставницима. Строги професор Миле Новаковић последњу кутију 'Ибра' дели са ђацима. Проноси се глас да ће бити транспортовани у радни логор. Изводе нове групе на стрељање…</p>
<p style="padding-left: 30px;">21. октобар. Предвече, око шест, пола седам, враћају их у град. Спроводе их банатски Немци, Швабе, из такозваних Веркшуц одреда. Пролазе поред парка. Алексић моли да сврати до куће и јави се оцу и мајци. Моле још тројица-четворица. Пуштају их. Остале спроводе до пиваре, у неку школу. 'Данас, кад се присетим тог дана, знам само да сам неколико секунди осећао фантастичан страх, а затим сам био потпуно одсутан.' (<em>Илустрована политика</em>, 14. новембар 1961).</p>
<p style="padding-left: 30px;">22. октобар. Скрива се на тавану. Десетак дана не може да покрене ни руке ни ноге. Храни га мајка. Сазнаје да је од свих ђака двају одељења осмог разреда Друге мушке гимназије страдао само Миле Бушетић. Није дошао у школу и вероватно је покупљен на улици. 'Испричала нам је једну причу професорка Бранка Ранковић. Док смо ми били у баракама, она је отишла код наше професорке немачког језика Кире Сперанске, за коју се сазнало да сарађује са Немцима. Затекла је њу и Немце, у некој кафани, за ручком. Прича Бранка: ’Ја не знам како сам изгледала, али сам видела по њиховим лицима да су шокирани мојим наступом. Нисам је молила. Ја сам захтевала од ње да код својих газда издејствује да се ђаци спасу. Вероватно сам језиво изгледала, али она ми је рекла да ће све учинити.’ Шта је учинила? Не знамо. Тек наша два одељења осмог разреда, и још неки ђаци других разреда, остали смо живи. Право да вам кажем, када одем у Крагујевац и не обилазим Шумарице. Човек се тамо осећа мучно, тешко ми је...' (<em>Интервју</em>, 24. децембар 1982)“.</p>
<p>Страшна, невероватна прича која из ових фрагментарних присећања на један тако тешко замислив, а и те како стваран догађај пред нашим очима израста у књижевност највише људске вредности.<!--<box box-left 49730423 embed>--></p>
<h4><strong>Несачуване емисије које и даље радо гледамо</strong></h4>
<p>Сличну реконструкцију захтевало је и истраживање периода у ком се Мија Алексић већ у првим данима телевизије из радијске „Веселе вечери“ преселио у „Сервисну станицу“ Радивоја Лоле Ђукића и Новака Новака. Многи и данас <em>памте </em>те славне дане наше ТВ комедије, али највећи део тих првих хумористичких емисија услед непостојања магнетоскопа заправо никада није ни снимљен, већ је само емитован. И то уживо.</p>
<p>Ко се, дакле, тих вечери затекао пред телевизором, могао је да ужива у препуцавањима В. Д. Раке и Јордана. Свима осталима није преостало ништа друго него да се Мијиних и Чкаљиних глумачких бравура <em>сећају </em>а да их, заправо, никада нису ни видели! Баш као ни дриблинге Бразилца Гаринче или нашег Драгослава Шекуларца.</p>
<p>Једна од тих лепих, али више измаштаних него доживљених успомена тиче се управо представе „Дундо Мароје“, у којој је Мија Алексић играо Помета, а која је током тих првих година телевизије када је она и те како емитовала, али не и снимала, приказана у дирекнтом преносу.</p>
<p>Марко Мисирача је сва та <em>сећања </em>реконструисао, што листајући тадашњу штампу, што посежући са мемоарима самих актера.</p>
<p><!--<box box-center 49730488 video>-->Новак Новак је једно такво сведочење оставио у броју часописа „Театрон“, у целини посвећеном Мији Алексићу.<!--<box box-center 49730495 entrefilet>--><!--<box box-center 49730490 media>--></p>
<h4><strong>Од Дедице до Хулија</strong></h4>
<p>Иако је реализована од средине па до краја седамдесетих, ни ТВ серија за децу „Вага за тачно мерење“ није поштеђена судбине <em>непостојања</em>, јер је од укупно 78 епизода у шест сезона и једног новогодишњег специјала, сачувано тек неколико епизода из последње две сезоне, премијерно емитоване 1979. и 1980. године.</p>
<p>РТС је последњих година у неколико наврата репризирала сачуване епизоде серије за коју је сценарио писао Аца Поповић, а у којој је Мија Алексић играо Дедицу, једну од својих најнезаборавнијих улога.</p>
<p>Најављујући емитовење серије, Аца Поповић је у свом препознатљивом стилу рекао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Одувек сам мислио да етика мучи више децу него одрасле људе и покушао сам да им објасним шта је право, а шта криво. Знам да би са штапом ишло лакше, али живот није штап. Неправда је много жилавија од правде и ужива у варијацијама. Тешко да сам се, заједно са децом, баш претерано извукао из лавиринта, ал’ да не стојимо!“</p>
<p><!--<box box-left 49730472 embed>--></p>
<p>Сам Мија Алексић је новинарки „Политике“ изјавио следеће:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„То су приче које у извесном смислу делују као мала педагошка поема. Свака згода има на почетку мали заплет и наравоученије на крају. У свакој епизоди појављују се стални ликови: комшиница Боса, коју игра Рената Улмански, затим Сида и Дракче, девојчица и дечак чији родитељи нису ту па се о њима брине цео комшилук и – Дедица, што држи вагу за тачно мерење на улици, а њега играм ја. Дакле, свему томе дати су боја и сензибилитет бајке.“</p>
<p>У време емитовања првих епизода „Ваге“ још увек сам ишао у обданиште, а последње сам одгледао као ђак четвртог разреда. Те 1974. ми је умрла бака, мамина мама, а седамдесет девете и деда, мамин тата. Сећам се како бака за столом у кухињи развија јуфку за питу, па на танкој оклагији витла њоме над главом као да маше заставом. А деда је баш као Дедица ишао на пијацу и био тако некако добар према свима, па испада да нисам морао да га памтим, већ да га гледам у „Ваги за тачно мерење“.</p>
<p>Баш као и кад се бави многим другим Мијиним улогама у толиким емисијама које су народу остале у срцу, Марко Мисирача настанак ове серије осветљава залазећи иза кулиса. У овом случају, у томе и њему и нама помаже Рената Улмански, која је у „Ваги“ играла комшиницу Босу.</p>
<p><!--<box box-left 49730489 media>-->Мија Алексић је, каже Рената Улмански, био једини глумац који има визуелно памћење:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Апсолутно фотографско памћење. Сценарио за <em>Вагу за тачно</em> <em>мерење </em>је писао Аца Поповић. Било је толико исписаних страница да смо се ми у екипи шалили: Не пише то само Аца, пишу и жена и деца…“</p>
<p>Серија је снимана у Таковској улици и, како се сећа Рената Улмански, екипа која је радила пуних шест година била је добро уиграна.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Знала сам Мијине особине, када је уморан, нервозан… Битно је било да тада претрчим преко улице, ту се налазила радња, и да Мији купим сир. Какав год, од зрелијих, ементалер, маздамер… Није било битно који, само да купите сир и да дате Мији парче двопека и сир. И он се смири. Волео је сир…“</p>
<p>Можда би нам године које су нас сачекале осамдесетих и дeвeдесетих, и ево нас не пуштају ни до дан-данас, биле макар мало мање турбулентне да смо и ми јели више сира?! Да ли бисмо тада били иоле смиренији?</p>
<p>Да ли би нам вага за тачно мерење измерила макар за фртаљ кила мање сирове историје презачињене бедом и понижењем?</p>
<p><!--<box box-left 49730506 media>-->Али испало је како је испало. Почели су несташице, ратови, па се у мом случају деведесет и друге то спојило у једноставну чињеницу да, сем што по граду падају гранате, нема воде, нема струје, нема ни гледања телевизије. Када сам по доласку у Београд опет могао да је гледам колико год хоћу, то као да више није било то. Требало је да са толико нових канала и емисија свега буде више, али онога што је телевизија била пре бивало је све мање.</p>
<p>А време је чинило своје и они које смо оставили у предратним малим екранима неумитно су старили и већ се спремали да оду.</p>
<p>Један од њих био је и Мија Алексић. Сви знамо како је свој танго смрти одиграо у филму Горана Паскаљевића „Танго Аргентино“.</p>
<p>Филм сам гледао на телевизији у доба најжешће инфлације. Беда с ове стране екрана, беда на екрану. Али некако, да кажем, свечанија. Истинитија. И Мија у оним гаћама са ногавицама и поткошуљи како плеше на пустој, чини ми се, милочерској плажи, у сам залазак сунца једног времена које постоји још само у сачуваним ТВ серијама, ТВ драмама, забавним емисијама и снимцима позоришних представа.</p>
<p>Мија Алексић је у време снимања свог последњег филма био већ увелико тешко болестан. Али то се не види, јер је он у „Тангу Аргентину“ <em>глумио </em>старога човека на самрти. И то, штоно кажу – кô младић! <!--<box box-center 49730478 embed>--></p>
<h4><strong>Наш велики обожавалац</strong></h4>
<p>Књигу закључује сећање Велибора Алексића на свога оца.</p>
<p>То је још једна прилика да зађемо с оне стране екрана, да још понешто сазнамо о човеку ког је мој тетак Иво волео као најрођенијег.</p>
<p>Каква је то љубав била, можда најбоље сведочи ова анегдота која, иако испричана речима Мијиног сина, јако личи на неку сцену из пера Лоле Ђукића или Новака Новака:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Болестан, лежао је у Земунској болници. Супруга и ја дођемо у посету. Он задрема. Тихо уђемо у собу. А испред собе се направио ред, њих пет-шест крећу на врата… Супруга их пита: 'Где ћете?', а један од њих крене: 'Мени је дошла посета из унутрашњости па сам хтео само да им покажем… Знате, он је наш велики обожавалац.'“</p>
<p>Након читања ове књиге лако је закључити да се овде не ради ни о каквом лапсусу. Јер Мија Алексић је ценио своју публику која га је слушала на радију а гледала у позоришту, на естради, ТВ серијама, филмовима, квизовима, забавним, па чак и у политичком магазину „Монитор“.<!--<box box-center 49730418 media>--></p>
<p>Ова емисија је емитована у време када је дубока друштвено-политичка криза почињала све отвореније да нагриза југословенско друштво. У њој су се низали прилози о промашеним инвестицијама, радничким штрајковима, бројним аферама. Између ових прилога приказивани су скечеви у којима су глумили неки од сада већ седокосих и пензионисаних јунака „Сервисне станице“. А главну реч је водио Мија Алексић.</p>
<p>Тај хумор је био оштар, никако плитак, али и изузетно лековит.</p>
<p>А онда су се невоље умножиле и прерасле у грађански рат и све што таква једна несрећа са собом носи. А хумор је нестао.</p>
<p>Књига о Мији Алексићу нас на начин достојан овог великог глумца подсећа на све што нам је током деценија вредног рада пружио. Греје душу и буди осмех.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 25 Oct 2026 09:23:16 +0100</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087914/knjiga-o-miji-aleksicu-na-radiju-i-televiziji-secanje-na-dedicu-koji-je-voleo-sir-i-mog-tetka-.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/25/9/28/764/5970485/thumbs/14201858/thumb1.jpg</url>
                    <title>Књига о Мији Алексићу на радију и телевизији: Сећање на Дедицу који је волео сир и мог тетка </title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087914/knjiga-o-miji-aleksicu-na-radiju-i-televiziji-secanje-na-dedicu-koji-je-voleo-sir-i-mog-tetka-.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/25/9/28/764/5970485/thumbs/14201858/thumb1.jpg</url>
                <title>Књига о Мији Алексићу на радију и телевизији: Сећање на Дедицу који је волео сир и мог тетка </title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087914/knjiga-o-miji-aleksicu-na-radiju-i-televiziji-secanje-na-dedicu-koji-je-voleo-sir-i-mog-tetka-.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Галина Вишњевска, живот у високом регистру: У суровом веку слављење слободе</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087834/galina-visnjevska-zivot-u-visokom-registru-u-surovom-veku-slavljenje-slobode.html</link>
                <description>
                    Овог 25. октобра навршава се тачно 100 година од рођења Галине Вишњевске, једне од највећих оперских певачица 20. века, жене за коју су говорили и писали да је издржала више него што би иједан мушкарац могао да поднесе. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/20/11/57/903/5951564/thumbs/14150626/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Галина Вишњевска, живот у високом регистру: У суровом веку слављење слободе" title="Галина Вишњевска, живот у високом регистру: У суровом веку слављење слободе" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49730173 media>--></p>
<p>Рускиња по оцу Павелу Антоновичу, ромско-пољског порекла по мајци Зинаиди. Имала је шест недеља када су је обоје оставили, да би је у Кронштату, на острву Котлин близу Лењинграда, подизала неписмена бака, очева мајка Дарја Александровна Иванова.</p>
<p>Певала је од када зна за себе, па су је деца у школи прозвала Гаљка-певаљка. Имала је десет година када јој је мајка поклонила грамофон и комплет плоча са опером <em>Јевгениј Оњегин</em> Чајковског. Њено детињство завршило се у петнаестој години, када је почео рат.</p>
<p>Гладовала је у време опсаде Лењинграда, а 1942, од глади и зиме, умрла јој је бака. Остала је сама, са шеснаест година, и била решена да преживи. Њена једина имовина био је глас. Током првих пет година певања говорили су јој да је мецосопран, али га је њена прва наставница певања Вера Николајевна дотерала до снажног лирско-драмског сопрана. Тај глас јој је прибавио славу која је прешла границе Совјетског Савеза и дао самопоуздање с којим се супротстављала бољшевичком бесу.</p>
<p><!--<box box-left 49730250 media>-->Овог 25. октобра навршава се тачно 100 година од рођења Галине Вишњевске, једне од највећих оперских певачица 20. века, жене за коју су говорили и писали да је издржала више него што би иједан мушкарац могао да поднесе. </p>
<p>Пре 35 година, у Србији је 1991. објављена књига <em>Галина Вишњевска – Историја једног живота</em>, у издању „Дечјих новина“ из Горњег Милановца и преводу Неде Николић Бобић с руског. Славна уметница је у својим мемоарима на више од 600 страница описала свој живот, од најранијих сећања до тренутка када је 1974. године била приморана да напусти Совјетски Савез.</p>
<p>То „била приморана“ означава преломни тренутак у њеном животу, али и у животу њеног мужа, славног виолончелисте и диригента Мстислава Ростроповича (1927-2007). Њихова „кривица“ била је у томе што су неколико година пружали уточиште потоњем највећем совјетском дисиденту међу уметницима, књижевнику Александру Исајевичу Солжењицину (1918<em>–</em>2008)</p>
<p>Следећих шеснаест година су, најпре добровољно, а потом као људи лишени држављанства, живели ван своје земље. Вратили су се у њу тек када се совјетској трулежи видео крај.<!--<box box-left 49730189 media>--></p>
<h4><strong>Наслеђе и наследници</strong></h4>
<p>Галина се први пут удала 1944, за младог морнара Георгија Вишњевског, и развела после два месеца. Од њега је задржала презиме, јер звати се Галина Павловна Иванова је било сувише обично.</p>
<p>Исте године удала се за Марка Иљича Рубина, директора тадашњег Лењинградског обласног оперетског позоришта у коме је почела своју певачку каријеру. Рубин, виолиниста, Јеврејин који је створио то позориште, био је 22 године старији од ње. Убрзо је родила сина Иљу који је умро после два и по месеца, од последица тровања.</p>
<p>Са Рубином је била у браку од 1944. до 1955. године, када је упознала Мстислава Ростроповича. После четири дана познанства удала се за њега. Остали су заједно више од пет деценија. Две ћерке, Олга и Елена, подарили су им шесторо унучади. Најстарији унук рођен је истог дана када и Галина.</p>
<p>Олга и Елена су посвећене очувању уметничког и хуманитарног наслеђа својих родитеља, радећи у престижним културним и филантропским организацијама. Олга је била виолончелиста, председница је и уметнички директор Оперског центра „Галина Вишњевска“ у Москви. Води и Међународно оперско такмичење „Галина Вишњевска“ које открива и афирмише младе вокалне таленте из целог света. Такође руководи Фондацијом „Мстислав Ростропович“ која стипендира и подржава младе музичаре.</p>
<p><!--<box box-left 49728992 media>--></p>
<p>Елена је била успешна пијанисткиња, последњих година очевог живота његов менаџер и пратња на концертима. Председница је хуманитарне Фондације  „Ростропович-Вишњевска“ која финансира велике здравствене пројекте.</p>
<h4><strong>На сцени Бољшог театра</strong></h4>
<p>Галина Вишњевска је 1952. године почела да пева у Бољшом театру. Већ у првој сезони знала је за сваки Стаљинов долазак у позориште. Лично је водио бригу о театру, ишао на сваку оперу.</p>
<p>Вишњевска описује да је седео у Ложи А која се налазила са леве стране изнад оркестра, ако сте окренути лицем према сцени. Завесом је био сакривен од очију публике.</p>
<p>Једна епизода на извођењу опере <em>Јевгениј Оњегин</em> најбоље илуструје како се Стаљин понашао у овом театру. Радња последње слике догађа се рано изјутра, и Татјана, према Пушкину, треба да буде у јутарњој тоалети. Тако је било док једном на представу није дошао Стаљин и на Татјани, поред Оњегина, спазио лаку јутарњу хаљину. Узвикнуо је: „Како се жена може појавити пред мушкарцем тако одевена?!“</p>
<p>Вишњевска у књизи поентира:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Од тада, па све до данас, Татјана је у тој сцени одевена у плишану хаљину боје вишње и очешљана као за излазак. Пушкин га у датом случају није занимао. Обући, и готово. Ако треба, и у бунду.“</p>
<p><!--<box box-left 49730146 embed>-->Последња представа којој је Стаљин присуствовао у Бољшом театру била је <em>Пикова дама</em>, опера Чајковског, фебруара 1953. године. Преминуо је недуго потом, 5. марта 1953. године. Истог дана умро је и Сергеј Прокофјев. Смрт једног од највећих совјетских композитора прошла је незапажено.</p>
<p>Оперски редитељ Борис Покровски (1912-2009) био је први Галинин безусловни ауторитет. Он је на сцену Бољшој театра поставио <em>Јевгенија Оњегина</em>, оперу у којој је октобра 1953. године Галина први пут певала Татјану. Та улога јој је донела први успех, да би се њом, тридесет година касније, серијом од осам извођења у Париској великој опери, опростила од оперске сцене.</p>
<p>Када је Бољшој театар 1969. године са овом опером гостовао у Паризу, у публици је седео и сликар Марк Шагал. На крају је пришао Галини иза кулиса и рекао јој: „Каква је код вас достојанственост и једноставност!“</p>
<p>Била је то за њу највећа похвала за њену најомиљенију улогу.</p>
<p>И једна друга улога, партија Аиде, заузима посебно место у њеном репертоару. С њом је примљена у Бољшом театар, са њом се први пут појавила на оперској сцени у иностранству. Записала је у својој књизи: „Поставку <a href="https://www.youtube.com/watch?v=lRDufBj72ys&list=RDlRDufBj72ys&start_radio=1"><em>Аиде</em> </a>у Бољшом театру сматрам најбољом у којој сам учествовала, укључујући и њујоршки Метрополитен, париску Велику оперу и лондонски Ковент Гарден.“</p>
<p><!--<box box-center 49729042 embed>--></p>
<h4><strong>КГБ у Бољшом театру</strong></h4>
<p>С првим успехом, стигле су и прве невоље. Убрзо су је позвали у кадровско одељење театра где су је чекали извесни Василиј Иванович и Николај Петрович.</p>
<p>Један се представио као мајор државне безбедности и отворено јој саопштио шта се од ње убудуће очекује. Све под изговором: „Наша земља је окружена непријатељима, и дужност сваког совјетског човека је да помаже нашим органима безбедности да би открили те људе.“</p>
<p>Tако је добијала разне задатке. Једном је од пијанисте Петруњина требало да сазна шта му је причао његов пријатељ, шаховски велемајстор Василиј Смислов, који се управо вратио са неког турнира из иностранства. Била је очајна, са слабом утехом да су сви уметници Бољшог театра сарађивали са КГБ. Неко из страха да му се не би уништила успешна каријера, они мање успешни у нади да ће добити моћну подршку.</p>
<p>Трећи су били најбројнији. Они су здушно радили да би остали у позоришту и кад изгубе глас, како се нико не би усудио да их пензионише. Били су на радном месту „цинкароша прве класе“.<!--<box box-left 49730242 embed>--></p>
<h4><strong>Са Хрушчовом код Тита</strong></h4>
<p>Када су после Стаљинове смрти совјетске државне делегације путовале у западне земље да „поправљају односе“, често су са собом водили уметнике. Галина је то овако описала: „Певачи, виолинисти, пијанисти и лепе балерине, помагали су члановима наше владе, ненавиклим на светско понашање на банкетима и пријемима, да стварају неусиљену атмосферу. Овог пута, посета је била нарочито деликатна: први долазак совјетске владине делегације у Југославију после раскида Стаљина и Тита, крајем маја 1955. године. Ишли су на поклоњење, да се помире. Ето, таквом измирењу сам и ја присуствовала.“</p>
<p>Следи забаван опис те вечери. Галину су посадили за централни сто где су седели Н.А. Булгањин, тада председник Совјета министара, Н. С. Хрушчов, први секретар Комунистичке партије и Анастас Микојан, будући дипломата. Прекопута, Тито и Јованка са члановима југословенске делегације. Својим држањем, Тито је подсетио Галину на Стаљина, имао је исте споре, „важне“ покрете и гестове, мало је говорио. Атмосфера је била напета, Тито је био претерано миран и уздржан, а Хрушчов је, на свој „познат начин сељачког добричине једнако наваљивао да се љубе“. Говорио је Титу:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Немој да се срдиш Јосја! Како си ти увредљив! Хајде, боље да испијемо. Знаш како оно веле: ко старо памти, нек му избију око.“</p>
<p><!--<box box-left 49730110 media>--></p>
<p>Вишњевска тврди да је Тито мирно гледао како му се изасланици велике државе додворавају, желео је да продужи то задовољство на које је дуго чекао. Генерал Иван Серов, глава КГБ после Лаврентија Берије, у једном тренутку пришао је с леђа Вишњевској и шапнуо јој: „Наздравите за Титову жену.“</p>
<p>Збуњена, устала је и изговорила: „Предлажем да ову чашу испијемо за мадам Тито.“</p>
<p>Тито се насмејао, први пут те вечери, и рекао: „Мадам!? Каква је она мадам, целог рата је била партизанка, пуцала и убијала.“</p>
<p>Напетост је мало попустила, Хрушчов је тражио да се заигра коло, преплитао је ногама, али се Тито у коло није ухватио.</p>
<h4><strong>Судбина уметника</strong></h4>
<p>Од те вечере у Београду, Галина је постала опсесија премијера Николаја Александровича Булгањина (1895-1975), који ће бити моћан совјетски политичар до 1958. године. Измишљао је разлоге да је намами у своју вилу. Правио се као да не зна да се тек удала за Мстислава кога су сви звали Слава, потом је отворено рекао Слави како му се Галина допада... све док Слави није пукло. Када је последњи пут разговарала са Булгањином, он ју је ослободио надзора од стране КГБ и лишио је својих позива. После тога више никада није певала на званичним пријемима.</p>
<p><!--<box box-left 49729003 media>--></p>
<p>Године 1956. снимила је своју прву оперску плочу <a href="https://www.youtube.com/watch?v=QRGhu6c4Qkg&list=RDQRGhu6c4Qkg&start_radio=1"><em>Јевгениј Оњегин</em></a>, добила звање заслужне уметнице РСФСР и родила ћерку Олгу. Две године касније и Елену.</p>
<p>Али, догађај који је обележио Совјетски Савез те 1956. године био је XX конгрес Комунистичке партије. У свом чувеном реферату на затвореној седници, Хрушчов је први пут с највишег места проговорио о Стаљиновом култу личности, стрељању невиних људи, мучењима у затворима и масовним репресијама.</p>
<p>Вишњевска у својим мемоарима не заборавља ни страшну судбину песника у Совјетској Русији: Гумиљов је стрељан. Блок је умро у беди и болести. Јесењин је извршио самоубиство. Мајаковски се устрелио. Мандељштам је умро у логору. Цветајева се обесила. Пастернака су, како пише, просто отерали у гроб. Ахматову су прогонили и годинама јој нису дозвољавали да објављује.</p>
<p>Посебно место у њеним сећањима заузима композитор Дмитриј Дмитријевич Шостакович, пријатељ и уметник коме се дивила. Његова музика се ретко изводила, повремено је остајао без новца и за основне животне потребе. Галина и Слава су му позајмљивали новац, а он им је, чим би могао, дугове враћао. <!--<box box-left 49730147 media>--></p>
<h4><strong>Епоха Јекатарине Фурцеве</strong></h4>
<p>Занимљив је Галинин опис Јекатерине Фурцеве, која је од 1960. до 1974. године била министарка културе у СССР. Једна од најконтроверзнијих личности совјетске културне политике, Фурцева је имала огромну моћ над животима и каријерама најистакнутијих уметника, што Вишњевска у својим мемоарима илуструје бројним примерима из сопственог искуства.</p>
<p>На пример, током четрдесетодневног гостовања Бољшог театра у Паризу 1969. године, Галина је зарадила укупно 400 долара, добијајући дневницу од десет долара. Сав тај новац дала је Фурцевој: „Просто сам јој дала мито да би ме пуштала у иностранство на основу мојих уговора (јер, дешавало се и ово: уговор мој, а путује друга певачица).“</p>
<p>Како се могло живети у иностранству са свега десет долара дневно, Вишњевска илуструје догађајем са гостовања Бољшог театра у Паризу 1969. године. Сви су били смештени у хотелу недалеко од Опере а читав Булевар Осман је мирисао на чорбу с купусом и на лук. Када су совјетски уметници у својим собама укључили стотинак електричних решоа, цео хотел је утонуо у мрак.</p>
<p><!--<box box-left 49730182 media>-->Како је материјални статус породице Вишњевски-Ростропович у великој мери зависио од тих гостовања, настојали су да пронађу начине да зарађене девизе не деле са Фурцевом и да избегну да им држава одузме највећи део зараде. Током више од две деценије заједничког живота, њих двоје су саградили летњиковац и уплатили за задружни стан. Али цео намештај у летњиковцу и московском стану, посуђе, рубље, фрижидери, клавири, аутомобили – све је то донето из иностранства.</p>
<h4><strong>Први пут у Америци</strong></h4>
<p>Тридесетог децембра 1959. године Галина је први пут отишла у САД на гостовање са Државним симфонијским оркестром. Већ следеће године је у Метрополитену певала у четири представе <a href="https://www.youtube.com/watch?v=lRDufBj72ys&list=RDlRDufBj72ys&start_radio=1"><em>Аиде</em></a>, једној <a href="https://www.youtube.com/watch?v=ZHikQFcNceg&list=RDZHikQFcNceg&start_radio=1"><em>Мадам Бaтерфлај</em></a>, а одржала је и једанаест солистичких концерата. Треба ли напомињати да су јој ти хонорари одузети јер су се њиме „издржавале амбасаде и шпијуни“, како је написала.</p>
<p>Њена сећања на те догађаје илустрована су бројним неспоразумима и непријатностима, али и успесима које је доживела. Овако је сажела своје прво америчко искуство:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Спољашња, сјајна љуштура америчког живота није ме импресионирала. На њу сам гледала као на биоскопску представу, пратећи је очима и не трудећи се да је запамтим. Слобода? Нисам знала шта је то и, попут звери одрасле у сужањству, желела сам натраг у свој кавез.“</p>
<p><!--<box box-left 49729045 embed>--></p>
<p>Гостовала је у Америци и после тога, 1965, 1967. и 1969. године. Последњи пут умало да не отпутује. Секретар партијске организације Бољшог театра позвао ју је на разговор и рекао да не може да иде, јер неће добити позитивну карактеристику неопходну за одлазак у Америку. Разлог: само она, од три хиљаде запослених у Бољшом театру, никада није отишла ни на једно од политичких предавања која су се одржавала уторком ујутру.</p>
<p>Побеснела је и о свему обавестила Славу, који је већ био у Америци, на својој концертној турнеји. Он се обратио совјетској амбасади у Вашингтону речима: „Ако Галина Вишњевска не дође на гостовање, ја ћу отказати све своје концерте и вратити се у Москву.“</p>
<p>Пре тога, дао је интервју <em>Њујорк тајмсу</em> у коме је рекао да примадону Бољшог театра не пуштају у Америку да пева зато што не одлази на политичка предавања!</p>
<p>Тада је на сцену ступио совјетски амбасадор у САД Анатолиј Добрињин (1919-2010), који је на том месту био од 1962. до 1986. године. За то време је представљао петорицу совјетских вођа (Хрушчова, Брежњева, Андропова, Черњенка и Горбачова) код шесторице америчких председника (Кенедија, Џонсона, Никсона, Форда, Картера и Регана). За њега се и данас говори да је био најспособнији и најуспешнији совјетски дипломата кад је реч о односима са САД. Добрињин је толико подвикнуо „онима у Москви“, да је проблематична Фурцева морала да позове Галину, да јој каже како је Добрињин из Америке „надигао дреку“, па је молила Вишњевску да ипак отпутује у Америку. Политичка предавања после тога више јој нико није помињао.</p>
<p><!--<box box-left 49729028 media>--></p>
<h4><strong>Са Бритном</strong></h4>
<p>Енглеског композитора, диригента и пијанисту Бенџамина Бритна (1913-1976) Галина је упознала 1961. године у Олдбороу, месту на обали Северног мора у енглеској грофовији Сафок где се одржава један од најпрестижнијих фестивала класичне музике. Бритн је живео у том „чаробном кутку земљине кугле на обали мора, где се још очувао дух старе Енглеске, где су људи тако једноставни и дружељубиви.“</p>
<p>Пошто је чуо Галину на концерту, Бритн ју је засуо комплиментима, а како је управо почео да компонује свој <a href="https://www.youtube.com/watch?v=lbkoY31G7mY&list=RDlbkoY31G7mY"><em>Ратни реквијем</em></a>, одлучио је да напише и деоницу за њу. На латинском, јер Галина није знала енглески. Касније ће Бритн бити и драги гост Галине и Славе у Москви, што она у књизи изузетно занимљиво дочарава.</p>
<p>Прво извођење <em>Реквијема</em> било је планирано за 30. мај 1962. у Ковентријској катедрали, али власти у Москви нису дозволиле Галини да наступи. Разлог: Немци су за време рата срушили катедралу у Ковентрију, па су после рата финансирали њену обнову. И зато што су је обновили Немци, совјетска уметница ту не може да пева. Катедрала је обновљена немачким новцем, а совјетска власт се није слагала са Енглезима, који су тако нешто дозволили уместо да је оставе у рушевинама као споменик фашистичких зверстава. Певала је у <em>Реквијему</em> неколико месеци касније, у јануару 1963. године на сцени Алберт хола, а у Москви је изведен тек у мају 1966. године.</p>
<p><!--<box box-center 49730128 media>--></p>
<h4><strong>Са Солжењиницом</strong></h4>
<p>Александар Солжењицин и Мстислав Ростропович упознали су се у пролеће 1968. године, после Славиног концерта у Рјазању. Када га је посетио у његовом дому, Ростропович се запрепастио тескобом и бедом у којој је велики писац живео. Солжењицин је патио и од тешког ишијаса, па су га Галина и Слава позвали да презими у њиховој гостинској кући у Жуковки, елитном насељу надомак Москве, где су даче имали високи политички функционери и најистакнутији уметници, међу њима и њих двоје.</p>
<p>Тако се Солжењицин 19. септембра 1969. године уселио у њихову гостинску кућу, а прве комшије били су му Андреј Дмитријевич Сахаров и Дмитриј Дмитријевич Шостакович. Иако је Слава покушавао да их зближи, нису се дружили.</p>
<p>Галина је према великом писцу исказивала велико поштовање:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Увек ме је код Солжењицина задивљавао његов незадрживи оптимизам и нисам срела човека са мање захтева у свакодневном животу од њега. Једном смо свратили код њега баш у време обеда. На столу комад хлеба, тањир с бареним резанцима и поред њега коцкица супе... Нисам могла да одвојим поглед од његовог ’ручка’, и чим је отишао у другу собу погледам у фрижидер и запрепастим се: боца млека, тегла с киселим купусом, кувани кромпир, јаја – и то је све.“</p>
<p>На њено чуђење због његових „прехрамбених залиха“, Солжењицин се насмејао: „Ма, не брините Галочка, навикао сам ја тако да живим. Мени ништа више није потребно. Најважније је да ми је овде топло, да је свуда унаоколо тишина и да је ваздух чист – онда се добро ради...“</p>
<p><!--<box box-left 49730149 media>--></p>
<p style="padding-left: 30px;">„Он је живео да би писао“, пише Галина. „Устајао је у свитање, радио до вечери, а у десет сати већ је одлазио на спавање да би се ујутру што раније пробудио. Таквог сам га знала све четири године.</p>
<p style="padding-left: 30px;">У углу нашег врта, испод дрвећа, један старац, његов познаник, очигледно бивши логораш, вешто је склепао сто на брезовим брвнима и клупицу, и ту је Солжењицин радио од раног пролећа па све до мразева, ако није падала киша. Прозори моје спаваће собе гледали су на ту страну, и кад бих се пробудила прво што бих угледала био је он. Прелазио је километре као тигар у кавезу, дуж ограде тамо и назад, тамо и назад. Онда приђе брзо столу, пише, и поново цели сат ходања. Близу његове зграде ватра се скоро није ни гасила – све хартије, скице, непотребне за рад, одмах је спаљивао. Писао је руком и никада нисам видела тако ситан рукопис. И то сам му једном рекла. Он се насмејао: 'Навика из логора. Да што више стане на мало парче хартије и да се лакше сакрије.'“</p>
<p>Схвативши да га у Совјетском Савезу још дуго неће објављивати и да зато не може рачунати на нову зараду, Солжењицин је прилично велики хонорар добијен за <em>Један дан Ивана Денисовича</em> распоредио на много година, одлучивши да троши само по једну рубљу дневно.</p>
<p>Следеће, 1970. године, добио је Нобелову награду за књижевност, али његов начин живота се готово ништа није променио: „Једино сам приметила да се појавио џин, боце тоника, и орашчићи из продавница за девизе. За госте, јер он сам не пије и не пуши. Власти су му на награду ударили огроман порез, у штампи су га блатили да је добио Нобелову награду 'због прљаве клевете совјетског режима', почела је отворена хајка. Честити Слава пред тим више није могао да ћути, написао је отворено писмо главним уредницима <em>Правде,</em> <em>Известија</em>, <em>Литературне газете</em> и <em>Совјетске културе</em>, у одбрану Солжењицина. Треба ли рећи да то писмо нико у СССР-у није никада објавио, али се читало у иностранству.“<!--<box box-left 49730134 media>--></p>
<h4><strong>На црној листи</strong></h4>
<p>Галина је у јесен 1970. отишла у Беч да са Хербертом фон Карајаном заврши снимање опере <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WIXAOLfpMYA&list=RDWIXAOLfpMYA&start_radio=1"><em>Бориса Годунова </em></a>Модеста Мусоргског, а када се вратила сачекала ју је прва опомена: филм о њеном уметничком раду, који је претходно снимила у студију московске телевизије, забрањен је за приказивање. Никада се није појавио на екрану.</p>
<p>Тако је почела тортура која је трајала следеће три и по године. Слава је најпре одстрањен из Бољшог театра, постепено су му укинута сва путовања у иностранство, оркестрима у престоници је забрањено да га ангажују, а у Москви и Лењинграду више није могао да добије ниједну салу за солистичке концерте. Почео је да путује и диригује по провинцији, где су га још примали.</p>
<p>Галина је од 1971. године била власница Ордена Лењина. Као народна уметница и даље је певала у Бољшом, а чак су је пуштали у иностранство. Али, њен глас се више није чуо на радију ни на телевизији. Ростропович и Вишњевска за совјетске медије нису постојали.</p>
<p><!--<box box-left 49730152 embed>-->Од свих гадости којима су били изложени, Вишњевска је била посебно погођена понашањем будуће оперске звезде, мецосопрана Елене Обрасцове (касније је гостовала и у Београду). Још као студенткиња Лењинградског конзерваторијума, Обрасцова јој се обратила у сузама, молећи је да јој помогне и ради са њом, јер њен педагог у Лењинграду није био у стању да јој пружи оно што јој је било потребно.</p>
<p>Вишњевска се сажалила на дугоногу девојку и покровитељски почела да вежба са њом, довела је у Бољшој театар, обезбедила јој улоге да би путовала на гостовање у Милано... И онда, на врхунцу битака које је Слава водио, појавило се чувено писмо Централном комитету против Вишњевске и Мстислава Леополдовича, које је, између осталих, потписала и Елена Образцова.</p>
<p>„Та Лена коју сам зграбила за врат као штене које се дави и на паперјастом јастуку донела у позориште, та јадна Лена са очима увек спремним за плач, ишла је да потказује Славу и мене, која сам јој тако несебично даровала оно најдрагоценије што је било у мени – моју уметност“, написала је Галина.</p>
<p>Неколико година касније, Образцова је дошла у гардеробу Вишњевске у Карнеги холу, у покушају да се помире. У једном интервјуу Вишњевска је касније потврдила: „Да, долазила је код мене у Карнеги хол. Избацила сам је.“<!--<box box-left 49730176 media>--></p>
<h4><strong>Одлазак из земље</strong></h4>
<p>Било је јасно да Слава и она више не могу да опстану у Москви. Галина је тражила од мужа да пише Брежњеву и тражи дозволу да цела породица оде у иностранство на две године, због професионалног усавршавања. Слава је питао мисли ли она то озбиљно, и добио је одговор:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Тако озбиљно као никада у животу. Чак и да ја могу да прогутам горку пилулу и наставим с радом у позоришту, ти си догурао до краја: поћи ћеш путем који су давно прокрчили руски генији – ваљаћеш се пијан у јарку, или ћеш изабрати што чвршћу куку да натакнеш себи омчу око врата. Треба само да молимо бога да нас пусте.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Пришли смо иконама и заклели се да никада нећемо прекорити једно друго због донете одлуке. У том тренутку осетила сам олакшање, као да ми је тешки камен спао с груди. За неколико тренутака молба је била готова.“</p>
<p><!--<box box-left 49730184 media>--></p>
<p>Галина и Слава ће касније, у иностранству, сазнати да је велики удео у брзој одлуци Леонида Брежњева да их пусти из земље имао Едвард Тед Кенеди, млађи брат убијеног америчког председника Џона Ф. Кенедија. Као сенатор савезне државе Масачусетс, он се састао са совјетским лидером у Кремљу 22. априла 1974. године. Уочи његовог доласка у Москву, с њим је разговарао композитор, диригент и пијаниста Леонард Бернштајн (1918-1990) и молио га да код Брежњева посредује како би двоје уметника добило дозволу да напусти Совјетски Савез. Код Кенедија Млађег су се за њих двоје заузела још тројица музичких великана: виолиниста Исак Стерн, виолиниста и диригент Јехуди Мењухин и пијаниста и композитор Владимир Хоровиц.</p>
<p>Убрзо је Леонид Иљич рекао: „Да.“</p>
<p>Ростропович је 26. маја 1974. године, са два виолончела и кућним љубимцем на повоцу, одлетео за Лондон. Кузја, њуфаундленд тежак скоро сто килограма, на аеродрому је одбио да се помери с места, па је Галина морала практично да легне поред њега и дуго га наговара да крене.</p>
<p><!--<box box-left 49730243 media>-->Она је с ћеркама напустила Москву два месеца касније, 26. јула 1974. године. Кад је авион узлетео, заплакала је.</p>
<h4><strong>Апатриди</strong></h4>
<p>Четири године касније, <em>Известија</em> је 16. марта 1978. године, под насловом „Идејно-политички изроди“, објавила да је Президијум Врховног совјета СССР-а донео одлуку да се М. Л. Ростропович и Г. П. Вишњевска, „због поступака који вређају достојанство грађанина СССР-а“, лише совјетског држављанства.</p>
<p>Претходног дана, 15. марта 1978. певачица је гледала вести у Паризу. На крају емисије, водитељ је саопштио да је Ростроповичу и Вишњевској одузето совјетско држављанство. Галина је почела да вришти, сва црвена у лицу, док је Слава пребледео слушајући како их оптужују за блиске везе с непријатељским центрима, подршку организацијама беле емиграције, утају пореза, шарлатанство и похлепу.</p>
<p>Одмах су сазвали конференцију за новинаре, изјављујући да се никада нису бавили политиком, да су сву своју енергију посветили искључиво уметности, и да су оптужбе против њих чин освете због исказивања људске солидарности према прогоњеним људима.</p>
<p>У Москви је била у току кампања за њихову дискредитацију. Сви који су могли, одрекли су се Ростроповича, а искључен је и из Савеза композитора.</p>
<p><!--<box box-left 49730200 media>--></p>
<p>У октобру 1974. године, недуго пошто су напустили Совјетски Савез, Галина и Слава били су у аудијенцији код папе Павла VI, који им је рекао: „На пола сте духовне лествице. А остало сада зависи искључиво од вас: шта год да радите у животу, увек размишљајте да ли правите корак нагоре или надоле.“</p>
<p>Године 1977, породица је напустила Европу и преселила се у Вашингтон, где је Ростропович постао главни диригент Националног симфонијског оркестра. Водио га је 17 година, све до 1994.</p>
<p>Вишњевској и Ростроповичу су четири земље нудиле држављанство. Они су прихватили пасоше Кнежевине Монако, који су им омогућавали путовања у бројне земље без визе, а да притом нису морали да узму ново држављанство. Купили су стан у Паризу, у Авенији Жоржа Мандела, неколико зграда даље од дома Марије Калас. У тој улици живели су и Кристијан Диор и Едит Пјаф.</p>
<p>Током првих година на Западу, Вишњевска је наступала и до десет пута месечно, са познатим уметницима и диригентима. На Единбуршком фестивалу продукција Вердијевог <a href="https://www.youtube.com/watch?v=SRPucbK5Zk8"><em>Магбета</em></a> је постављена посебно за њу. Премијерно је извела дела Марсела Ландовског и Кшиштофа Пендерецког. Заједно са Ростроповичем снимила је комплетну верзију опере <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Q9vzzQ9vXYg&list=RDQ9vzzQ9vXYg&start_radio=1"><em>Рат и мир </em></a>Сергеја Прокофјева, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=LwTQ2LLtqY4&list=RDLwTQ2LLtqY4&start_radio=1"><em>Пикову даму </em></a>Чајковског, Пучинијеву <a href="https://www.youtube.com/watch?v=B-hHDKXdCq8&list=RDB-hHDKXdCq8&start_radio=1"><em>Тоску</em></a>, бројне албуме са музиком руских композитора и још много тога.</p>
<p><!--<box box-left 49730212 media>--></p>
<p>Када се 1982. опростила од оперске сцене, наставила је да наступа на концертима и држи мајсторске курсеве. Од тада је, како се шалила, само Ростропович зарађивао новац, а она га трошила. С концертима је престала 1988. године.</p>
<p>А онда, у јануару 1990, указом Президијума Врховног совјета СССР-а, Мстиславу Ростроповичу и Галини Вишњевској формално је враћено совјетско држављанство и истовремено је поништен указ из децембра 1978. године, којим су им биле одузете државне награде и почасна уметничка звања.</p>
<p>Међутим, супружници нису желели да узму совјетске пасоше. Сматрали су да држава није имала право ни да им одузме држављанство ни да им га потом великодушно враћа. Вишњевска је то објаснила речима: „Тиме смо желели да кажемо да се домовина не може ни поклонити ни одузети. Она је моја.“</p>
<p>Наставили су да путују с путним исправама Монака и Швајцарске, које нису подразумевале држављанство тих земаља.</p>
<p><!--<box box-center 49729055 embed>--></p>
<p>У једном интервјуу 2004. године, Вишњевска се присећала:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Нису нас протерали из земље зато да бисмо се тамо обогатили, већ да бисмо у иностранству иструнули. По повратку су ми у КГБ-у дали фасциклу са ознаком 'строго поверљиво' – наређења против Ростроповича и мене са потписима Андропова, Брежњева, Суслова и других. Та наређења пратила су нас током свих година изгнанства. Свима сам опростила, али нисам заборавила.“</p>
<h4><strong>Успомене Николе Мијаиловића </strong></h4>
<p>Бавећи се педагошким радом, Галина, која иначе никада није завршила конзерваторијум, постала је гостујући професор на Кертис институту у Филаделфији, престижном приватном конзерваторијуму за класичну музику. Један од њених студената на мастер студијама 1993/94. године био је и српски баритон светског реномеа Никола Мијаиловић, данас професор и шеф Катедре за соло певање на Факултету музичке уметности у Београду. О искуству рада с Галином овако сведочи: </p>
<p style="padding-left: 30px;">„Кертис институт је најексклузивнија високообразовна установа у САД, са најмањим бројем студената. Када сам дошао, чуо сам за њу да је строга, да је захтевна, оваква, онаква... Ништа охрабрујуће. Имао сам поштовање према свим професорима с којима сам радио, а кад је она у питању, пред наш први сусрет имао сам и трему. Упознали смо се на часу, питала ме је одакле сам, рекао сам из Југославије. Питала ме затим шта ћу да певам. Пошто сам чуо да је незгодна, спремио сам неколико арија, набројао их и казао да изабере коју хоће да певам. Погледала ме, имала је јако лепе очи, и казала: 'Ако певате добро, свеједно је коју ћете арију певати. А ако певате лоше, опет је свеједно.' Упамтио сам ту реченицу и више пута је касније користио као члан жирија на многим певачким такмичењима.</p>
<p><!--<box box-left 49730111 media>--></p>
<p style="padding-left: 30px;">Између нас се десила љубав на први поглед, тако да никада нисам разумео какав су проблем имали студенти са њом. Годину дана смо радили свакодневно. Каже ми: 'Донесите ми сутра арију <em>Оњегина</em>', ја до сутра научим. Како нисам знао руски, она ми је рашчитавала. Говорила је: 'Свуда где видиш <em>о</em>, ти реци <em>а</em>.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Следеће године ме је питала шта намеравам даље, казао сам да остајем још годину дана, а она ми је опет узвратила реченицом коју сам упамтио: 'Ако останеш овде још годину дана, остаћеш и без гласа.' Била је то велика истина. Ако сте као извођач предуго у школи, останете без самопоуздања, јер се тиме одлаже тренутак када треба да пробијете лед, да се баците у ватру. И наставила је: 'Треба да одеш у неко позориште да омиришеш традицију. Тога овде у Америци нема.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Имао сам 22 године и прихватио сам да ми она организује аудицију у Бољшом театру. Авионску карту ми је, на њено инсистирање, платио Кертис институт.“</p>
<p>Никола је на аудицији отпевао свој програм, након чега му је понуђен двогодишњи уговор и уручен списак улога које треба да припреми. После аудиције, којој је, наравно, присуствовала и Галина, заједно су пешице кренули према њеном стану. Успут су свратили у антикварницу, где је купила неки порцелан. Њена кућа је, иначе, била пуна антиквитета. Док су били у продавници, људи су јој прилазили, тражили аутограм и молили да се сликају с њом:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Продужили смо пешице до њене куће. Понео сам јој кутију са порцеланом и, када смо стигли, поред свих салона и раскоши, сместили смо се у кухињу, наше заједничко омиљено место. Ту сам јој причао да не могу да поверујем у све што се догађа, као да сањам, и да не знам како да јој захвалим за све што је учинила за мене. Она ми узвратила: 'Никола, ја сам ово урадила због себе, а не због тебе. Верујем у твој таленат, а ако хоћеш да ми се одужиш, кад идеш у цркву упали ми свећу.' Била је особа од које сам само велико добро имао.“</p>
<p><!--<box box-center 49730257 embed>--></p>
<p>Никола Мијаиловић се и касније виђао са Галином у Паризу, у њеном дому у Авенији Жоржа Мандела, где му је давала часове. Ниједан му није наплатила. А трајали су и по два сата. За клавиром га је пратио Александар Сердар, који је у то време боравио у Паризу. Никола је 2024. био члан жирија IX Међународног конкурса оперских уметника „Галине Вишњевска“ у Москви. Том приликом, он је финалисти, баритону Чингису Баирову као награду дао свој хонорар. Данас је Баиров међународна оперска звезда у успону.</p>
<h4><strong>Сећање Катарине Јовановић</strong></h4>
<p>И Катарина Јовановић, сопран европског реномеа и успеха, професорка на Факултету музичке уметности у Београду, о свом познанству са великом уметницом сведочи:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Галина Вишњевска је била део мог живота и пре него што сам заправо чула њене снимке, преко њене књиге <em>Историја једног живота</em>. А онда је 2004. године и стварно постала део мог живота, када сам већ увелико живела у Паризу и када сам први пут ушла у стан у коме су живели Галина и њен муж, велики Мстислав Ростропович. Тај стан на Авенији Мандел био је нека врста Ермитажа у изгнанству. Сасвим невероватан простор лепоте и уметности у коме је сасвим обичним животом живео пар уметничких дивова. Тамо ме је одвео њихов и мој агент Ерве Кор де Валмалет, представник једне од великих династија европских и светских импресарија, кога сам упознала три године раније, када ми је био у жирију такмичења велике Монтсерат Кабаље и када сам освојила гран при и награду публике. Још пре финала такмичења рекао ми је да му није важно да ли ћу победити, јер је у претходним етапама такмичења видео све што му треба, па жели да ми буде агент.</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-center 49730106 media>-->Тог јесењег јутра сам била мало нервозна, јер ми је Ерве рекао да негде идемо, да се добро упевам, припремим и понесем неки руски репертоар. Није ми рекао где идемо. Понела сам <em>Татјану</em> и Бритнов циклус <em>Ехо песника</em>, такође на Пушкинове стихове. Када сам видела да Ервеова кола скрећу од Трокадера ка Авенији Мандел, панично сам схватила где идемо. Врата је отворила Вишњевска у зеленој луксузној кућној хаљини до пода, са зеленим турбаном на глави. Прелепа и ледена, без осмеха, оставила је на мене застрашујући утисак. И Ростропович је био ту, а ја сам се потпуно одузела од страха и бринула како ћу уопште да певам. Наравно, преживела сам, много научила и почела да припремам своју прву Татјану. Касније сам у Лондону на тој мени омиљеној улози радила са Славом као диригентом, и неуспешно покушавала да га подмитим и орасположим црном чоколадом.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Нисам стигла да радим са Галином на Бритну, што никако не могу да прежалим, јер је то дело Бритн зачео за време својих боравака у Москви и дружења са Галином, Славом, Шостаковичем и многим другим руским уметницима и научницима. Бритн је тада открио колико вотке и укисељених краставаца људско биће може да конзумира током једне ноћи, али и нешто много важније: они му читају Пушкина и та га поезија заувек опседа и мења. Бритнов <em>Ехо песника</em> на стихове Пушкина пре тога сам радила са великим Дмитријем Хворостовским. И даље патим што, због обимности мог незнања у вези са <em>Татјаном</em> Чајковског, нисам стигла да са Галином радим и на том циклусу у чијем стварању су она и Слава директно учествовали.</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49730224 media>-->Моја последња успомена на Галину везана је за још једно Ервеово изненађење. Те 2004. године била сам номинована за престижну француску музичку награду <em>Victoires de la Musique</em>, а тим поводом сам у Кану одржала реситал уз клавирску пратњу Робина Боумана, свог некадашњег професора. Када смо изашли на сцену видела сам да у публици поред Ервеа седе Галина и Слава. Не знам како да објасним осећај који уметник има када га такви уметнички џинови слушају, па нећу ни покушавати. После концерта отишли смо заједно на вечеру.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Седела сам поред Галине, опчињена њеном неумољивом лепотом и уплашена њеном хладноћом и неком врстом презира према свему и свима, који је заправо био један велики замор од свега и свих. Није много говорила, Слава је био забаван и неодољив, што је њој, чини се, много олакшавало, а нама са стране изгледало као потврда да се супротности привлаче. Онда су ливрејисани конобари хотела <em>Мартинез</em> почели да доносе покривене тањире и спуштају их испред сваког од нас, припремајући тренутак кулинарског театра када у истом тренутку подижу поклопце и откривају делиције у којима ћемо уживати. Конобари дижу поклопце, гледамо у своје тањире и дивимо се, са неизбежним узвицима одушевљења. То траје два или три минута, а онда узимамо есцајг у руке и крећемо да једемо. Бацам поглед на Галину и схватам да је она већ у тих неколико кратких минута започела и скоро завршила предјело.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Она примећује мој запањени поглед, нагиње се према мени и тихо ми каже: 'Свашта сам у животу научила, али није ми успело да се отарасим страха од глади. Лењинград је још у мени.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Преко пута мене седи Слава, који непогрешиво разуме каква се тренутна веза створила између његове обожаване жене и мене. Уморно ми се насмешио, и вечера се наставила уобичајеним током који намећу такви догађаји.“<!--<box box-left 49729056 embed>--></p>
<h4><strong>Повратак</strong></h4>
<p>Причу о повратку Вишњевске и Ростроповича у Русију на свој начин забележила је Ребека Метлок, супруга америчког дипломате Џека Ф. Метлока Млађег, с којим је током четири његова дипломатска мандата, између 1961. и 1991. године, боравила у Совјетском Савезу. Током последњег мандата Метлок је био амерички амбасадор у Москви. У својој књизи <em>Спасо хаус</em> (<em>Spaso House</em>) Ребека је записала:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Године 1987, на вечери у нашој кући у Вашингтону, Ростропович је рекао да ће се вратити у Русију под једним условом: ако дође са Националним симфонијским оркестром. И 1990. године овај услов је испуњен. Концерти су били заказани у Москви и Лењинграду. Совјетски Савез је био одушевљен Славиним повратком. Концерт у Великој сали Конзерваторијума био је запањујући музички догађај. После Чајковског и Шостаковича, изведена су још четири биса. На крају последњег биса, краљица Шпаније заједно са Раисом Горбачовом, шпанским амбасадором и његовом супругом, који су седели у ложи лево од бине, устали су.“</p>
<p>„Спасо хаус“, по коме је књига добила наслов, велика је историјска вила у Москви, на Спасопесковском тргу, недалеко од Арбата, која од 1933. године служи као резиденција америчког амбасадора.</p>
<p>Посебна занимљивост ове куће односи се на првог амбасадора у Совјетском Савезу, Вилијама К. Булита који је 1935. године у њој приредио велики раскошни бал, којем су присуствовали Михаил Булгаков и његова супруга Јелена. Тај догађај се сматра једном од важних инспирација за „Велики бал код Сатане“ у роману <em>Мајстор и Маргарита</em>. Булгаков је стварни дипломатски бал претворио у фантастичну сцену у којој Маргарита као домаћица Сатаниног бала, дочекује поворку мртвих и историјски злогласних личности.</p>
<p><!--<box box-left 49730168 embed>-->По повратку у Москву, Галина се годинама припремала за оснивање свог оперског центра, који је 2002. године почео да ради под именом „Оперски центар Галине Вишњевске“, и с мотом: „Добила сам у Русији – враћам Русији“.</p>
<p>Мало ко је знао да пар Ростропович-Вишњевска поседује огромну и богату колекцију слика међу којима су била дела Серова, Рјепина, Брјулова, Иванова и других великих руских сликара, коју су с љубављу и страшћу сакупљали на аукцијама у егзилу. Заједно су донели одлуку да колекцију продају и потписали уговор са аукцијском кућом „Сотби“. Међутим, непосредно пре заказане аукције, руски олигарх Алишер Усманов откупио је целокупну збирку и поклонио је руској држави. Она је од 2008. године као стална поставка изложена у музејским просторијама Константиновског дворца у Стрелни поред Санкт Петербурга.</p>
<p>Галина је више пута у интервјуима руским медијима говорила да је Бориса Јељцина заволела на први поглед, чим га је угледала на телевизији: „Учинио је огромну ствар за Русију. Помало је театралан, али у њему има нечег исконски руског. Зовем га <em>Баћушка Ховански</em> – моћан је то човек. И можемо само да поздравимо то што је управо он предложио тако сјајног кандидата као што је Путин, који бриљантно представља Русију свуда, на свим континентима.“</p>
<p><!--<box box-left 49730230 media>-->Иначе, са Владимиром Владимировичем Галина се упознала у Паризу, на ручку код Жака Ширака, и веома му се дивила: „Он има сопствену визију будућности и уређења Русије. Паметан је, не околиша, своје мисли излаже веома јасно и, што је најважније, разумљиво народу.“</p>
<p>Свог супруга Галина је надживела за пет година, преминула је 2012. у 86. години. Новинарка Јуна Чупринина је у часопису <em>Москвич Маг</em>. писала  да њих двоје никада нису поново прихватили руско држављанство, па је Галина, као и Мстислав Леополдович, умрла са швајцарским документима.</p>
<h4><strong>Историја једног живота</strong></h4>
<p>За крај ове приче о славној уметници, једна лепа вест: од Неде Николић Бобић сазнајемо да ће поводом 100 година од рођења славне уметнице, ових дана у издању <em>Руссике</em> у Београду бити објављено ново издање њеног превода књиге <em>Галина – историја једног живота</em>.<!--<box box-center 49730263 media>--></p>
<p>А о свом сусрету са Вишњевском, Неда Николић Бобић је за ОКО портал  сведочила:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У Београду је марта 1989. године, у продукцији Авала филма, почело снимање филмске верзије опере <em>Борис Годунов</em> Модеста Мусоргског. У филму је играло више југословенских глумаца, а редитељ је био Анджеј Жулавски, некадашњи асистент Анджеја Вајде. (Првобитно је било предвиђено да филм режира Андреј Тарковски, а потом Анджеј Вајда). Музичка матрица опере снимљена је у интерпретацији вашингтонског Националног симфонијског оркестра којим је дириговао виолончелиста Мстислав Слава Ростропович. Жулавски је изјавио да глумци одлично глуме, али им недостаје снаге да запевају у опери, па је зато смислио да им гласове позајме оперски певачи.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Због тог снимања из Вашингтона је у Београд допутовала Ростроповичева супруга, оперска певачица Галина Вишњевска, која је 1984. године, после четири године рада, објавила књигу <em>Галина – историја једног живота</em>. Испричала је да је желела да опише догађаје од пре петнаест година кад су Ростропович и она били избачени из своје домовине, и да исприча како се то збило.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Душан Величковић, тадашњи новинар НИН-а и уредник библиотеке 'Литература у егзилу' у 'Дечјим новинама' из Горњег Милановца, пожелео је да објави ту књигу и позвао ме је да је преведем.</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49730158 media>-->Састали смо се са Вишњевском, сазнали од ње да је књига преведена на дванаест језика, а да је Југославија прва земља са Истока која ће је објавити, земља која је и сама прешла сличан пут. Веома је била захвална на томе, као и њен супруг, који је био захвалан за концерте у Београду и Љубљани одржане у време кад их није позивала ниједна социјалистичка земља.</p>
<p style="padding-left: 30px;">На Величковићев позив да напише неку врсту предговора уз југословенско издање, казала је да нема потребе, јер је у књизи све речено, она сама за себе све казује. Душко ју је питао како живот у изгнанству, изван домовине и свог језика, утиче на стваралаштво. Објаснила је:</p>
<p style="padding-left: 30px;">'Ствараоци везани за језик имају велике проблеме – писци, песници, певачи, за разлику од музичара, пијаниста... Ја, безусловно, имам тај проблем. А још већи проблем је – систем рада на Западу. Била сам 22 године везана за Бољшој театар и диригенте и редитеље који су тамо радили. На Западу стално радите с новим људима, случајним партнерима просечног квалитета. Кад потпишете уговор не знате коме ћете допасти. Зато сам напустила оперску каријеру, нисам хтела да нарушавам свој углед и определила сам се за концертно певање и снимање плоча.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Говорећи о књизи, објаснила је да ју је писала пуне четири године: 'Написала сам је зато што не говорим добро ниједан страни језик, а имала сам потребу да испричам оно што је у мени, све шта сам преживела. Осећала сам се скучено са суженим речником енглеског и француског, и пожелела сам да испричам на руском све што сам осећала.'</p>
<p><!--<box box-left 49730262 media>--></p>
<p style="padding-left: 30px;">Онда се обратила мени: 'Молим Вас, сачувајте све изразе, немојте да смекшавате. Ако су одвише оштри, оставите их таквим какви јесу. То је страшно важно. Имала сам велике проблеме са преводиоцем на француски језик. Знате, Французи воле све да умекшавају, да увијају... Хвала Вам и желим да добро преведете књигу. Веома је важно да је урадите како ваља. То је први превод у источној Европи на један словенски језик, први превод с руског, остали су били са енглеског. И пошаљите ми је обавезно.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">Књигу нисам послала поштом, већ сам сачекала да Ростропович допутује у Београд. У сали Коларчевог универзитета 16. новембра 1989, Ростропович је одржао добротворни концерт, свирао је Шостаковича (Концерт за виолончело и оркестар, посвећен управо њему) и Дворжака. Испраћен је овацијама.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Сачекала сам га после концерта и предала му књигу. Казао ми је: 'Хвала вам. Знате, она је због мене прекинула своју каријеру оперске певачице, и скрајнута је. Ово ће јој много значити.' И чврсто ме загрлио.“</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 21 Oct 2026 10:52:46 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087834/galina-visnjevska-zivot-u-visokom-registru-u-surovom-veku-slavljenje-slobode.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/18/20/37/785/5945616/thumbs/14135521/thumb1.jpg</url>
                    <title>Галина Вишњевска, живот у високом регистру: У суровом веку слављење слободе</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087834/galina-visnjevska-zivot-u-visokom-registru-u-surovom-veku-slavljenje-slobode.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/18/20/37/785/5945616/thumbs/14135521/thumb1.jpg</url>
                <title>Галина Вишњевска, живот у високом регистру: У суровом веку слављење слободе</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087834/galina-visnjevska-zivot-u-visokom-registru-u-surovom-veku-slavljenje-slobode.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Сећања Синише Павића и његовог брата Дамира на родни Сињ, живот у окупираном Београду и на оца, часног алкара Анту Павића званог Ђуса</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5085909/secanja-sinise-pavica-i-njegovog-brata-damira-na-rodni-sinj-zivot-u-okupiranom-beogradu-i-na-oca-casnog-alkara-antu-pavica-zvanog-djusa.html</link>
                <description>
                    У неколико наврата имао сам прилику да разговарам са недавно преминулим Синишом Павићем и његовим старијим братом Дамиром, о њиховом животу и сећањима на родитеље, родни Сињ, детињство, живот у окупираном Београду током Другог светског рата.  „Нема тих људских особина и вредности које живот временом не нагриза и не разједа“, рекао ми је Синиша Павић у разговору прошле године. „И зато, потребно је враћати се уназад, што чешће, тим првим страницама, као чистим изворима снаге и увек чврстом упоришту. Зато се често враћам сећањима на мога оца, коме дугујем апсолутно све: од срећног и безбрижног детињства у најгорем раздобљу историје, до свих личних особина које је успео да пренесе на мене. Данас ми је јасно да је он ипак водио рат, рат без испаљених метака, али једнако тежак и частан. И волео би да може да зна, да чује да га је добио.“ Да се на медијској сцени Југославије није појавио Синиша Павић, писац чији је таленат за писање ТВ сценарија јединствен у европским оквирима, његова мајка, лепа Јелена из Ливна, и његов отац, тај необичан и фасцинантан човек, посластичар из Сиња Анте Павић са надимком Ђуса, Хрват и Југословен, остали би непознате личности на историјској сцени нашег XX века.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2024/7/18/20/15/773/3066243/thumbs/6327240/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Сећања Синише Павића и његовог брата Дамира на родни Сињ, живот у окупираном Београду и на оца, часног алкара Анту Павића званог Ђуса" title="Сећања Синише Павића и његовог брата Дамира на родни Сињ, живот у окупираном Београду и на оца, часног алкара Анту Павића званог Ђуса" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49688151 media>-->„Нема тих људских особина и вредности које живот временом не нагриза и не разједа“, рекао ми је Синиша Павић у разговору прошле године. „И зато, потребно је враћати се уназад, што чешће, тим првим страницама, као чистим изворима снаге и увек чврстом упоришту. Зато се често враћам сећањима на мога оца, коме дугујем апсолутно све: од срећног и безбрижног детињства у најгорем раздобљу историје, до свих личних особина које је успео да пренесе на мене. Данас ми је јасно да је он ипак водио рат, рат без испаљених метака, али једнако тежак и частан. И волео би да може да зна, да чује да га је добио. Одувек сам се трудио да у животу не кукам, него да урадим добро дело, помогнем некоме, колико год могу. Добро се враћа тако што се због тога чина ви осећате боље.“</p>
<p>У неколико наврата имао сам прилику да разговарам са недавно преминулим Синишом Павићем и његовим старијим братом Дамиром (1929-2020), о њиховом животу и успоменама. Сећања на родитеље, родни Сињ, детињство, живот у окупираном Београду током Другог светског рата на родитеље тонски сам снимио, а они су ми уступили фотографије из породичне архиве. Да се на медијској сцени Југославије није појавио Синиша Павић, писац чији је таленат за писање ТВ сценарија јединствен у европским оквирима, његова мајка, лепа Јелена из Ливна, и његов отац, тај необичан и фасцинантан човек, посластичар из Сиња Анте Павић са надимком Ђуса, Хрват и Југословен, остали би непознате личности на историјској сцени нашег XX века. </p>
<p>Ево шта су ми Дамир и Синиша испричали:</p>
<p><strong>ДАМИР ПАВИЋ:</strong> Мој деда се звао Анте. И мој отац је био Анте. Вероватно је и прадеда био Анте. Зато је моја мајка рекла: „Неће мој син бити Анте, Антин, покојног Анте.“</p>
<p>Деда је био познат у Сињу. Знам да је деда Анте, виђени клесар и мајстор за прављење кућа од камена у Далматинској загори, био писмен, али кад је реч о рачуну, о бројевима, ту му нико није био раван.</p>
<p>У то време дошло је до Боксерског устанка у Кини 1900. године. Наравно, велике европске силе притисну Кину. Сињани, као поданици Аустроугарске, били су на страни своје државе. Али мој деда је био на страни Кине и Кинеза, прозвали су га Кинез. Деда је био огроман човек, врло прек, имао је више од 2 метра, са њим није било шале. Каква је била његова политичка оријентација не знам, али вероватно је ту било неке везе између мог деде и мог оца.</p>
<p><!--<box box-left 49688056 media>--></p>
<p>Сињ је у социјалном погледу био врло демократична средина. Отац је имао, како рекох, шест разреда основне школе, али је равноправно седео са професорима, са докторима права, са др Сесардићем, са Трипалом и осталим сињским интелектуалцима. Александар Саша Трипало био је мој школски друг, а Мика, Сашин брат, био је од нас двојице три године старији. Иначе, породица Трипало је била права сињска аристократија, веома имућна.</p>
<p>Са 3.000 становника Сињ је имао два војна гарнизона, пешадијски и артиљеријски. Венчани кум мог оца, Ане Мирковић, продавао је дневно по 300 примерака <em>Политике</em>. То је просто невероватан податак.</p>
<p>У аустроугарској морнарици отац је изучио два-три заната, био је врстан посластичар. Имао је после рата изузетну посластичарницу у Сињу, знао је свој посао.</p>
<p><!--<box box-left 49687839 media>-->Где се мој отац заразио југословенством? Мислим да су у Аустроугарској велики утицај имале приче о Србији, које су се шириле, о Балканским ратовима и о могућности ослобођења свих јужних Словена. Ехо Илирског покрета био је жив још увек, нарочито у Далмацији. Италија је имала невиђене аспирације на Јадрану. Увек је била велика сила и вероватно је тај наш народ гледао једним оком на Србију и на могућност да Србија донесе неку слободу.</p>
<p>Ја мислим да је отац третирао југословенство као религију. Он је иначе био антиклерикалан човек, није трпео свештенство, попове није могао да смисли. Можда је био агностик на неки свој начин, о томе никад ништа нисмо причали, али знам да је био убеђени Југословен. </p>
<p><strong>ДАМИР ПАВИЋ:</strong> Отац је пре војске ловио поскоке и продавао их у Сплиту јер се тамо од отрова змија производио серум. Био је морнар у аустроугарској морнарици на ратном броду „Принц Рудолф“ до почетка 1918. године, али и један од коловођа побуне бокељских морнара 1918.</p>
<p><!--<box box-left 49688023 media>-->До побуне морнара у Котору дошло је фебруара те године. Добар део Аустроугарске ратне флоте из Пуле допловио је у Котор. Мислили су да ће тамо бити мање угрожени. Октобарска револуција у Русији, 1917, била је само неколико месеци раније. Морнари су углавном били Словени, Србо-Хрвати, а било је ту Чеха и припадника других нација. Истакли су црвене заставе на бродове и скинули аустријску заставу. Четворица су стрељана, а остали су били у неком стању ишчекивања, није се знало шта ће бити с њима. Отац је био заточен у тврђави Сан Ђовани, изнад Котора. Требало је да изађе на суд. Онда је дошло до пробоја Солунског фронта и пораза Аустроугарске.</p>
<p>Отац је у затвору писао дневник. Човек који је имао само шест разреда основне школе, моли своју мајку у Сињу, моју бабу Манду, да му пошаље <em>Браћу Карамазове</em> и још неке друге књиге. На једном месту у дневнику пише: „Данас су нам одузели све паре. Можемо добијати само круну дневно.“ (Анте Павић је у затвору сачинио списак са именима морнара који су учествовали у побуни: Југословена 180, Чехо-Словака 51, Талијана 64, Мађара 27, Њемаца 38, Разне националности 11. Укупно 371)</p>
<p>Из дневника се види да је отац, кад је био интерниран, код себе имао неке своје паре. Као морнар је примао плату, па му је неко дуговао, па је он некоме враћао. У почетку он је мајци слао новац, после је мајка слала њему. У дневнику он је вежбао да се потписује ћирилицом.</p>
<p><!--<box box-center 49688033 media>--></p>
<p><strong>СИНИША ПАВИЋ:</strong> Ја нисам графолог, али овај рукопис дневника из затвора показује један, што је Крлежа рекао, „ред у реченици, ред у мислима, ред у глави, ред у животу“. Рукопис одаје доста од човекових особина. А он је управо имао то самопоуздање и мирноћу. Никада није губио главу. Ја мислим да је десетина пута могао да изгуби живот. Улазио је увек у опасне ситуације. А мајка је све то мирно гледала, само је она знала како јој је. Такво је време било, а таква је била и његова природа.</p>
<p><strong>...</strong>После ослобођења 1918. године, кад је пропала царевина, изашао је отац из которске тврђаве Сан Ђовани са тетоважама на грудима и рукама. Мајка ту слику није потцењивала нити је у породици због тога било неких проблема.</p>
<p>То није била обична тетоважа, већ готово уметничка. Рађена је како се некад тетовирало, са иглом и тушем, убодима у кожу. На грудима је имао истетовиран бојни брод са енглеском заставом, што је врло бизарно. На једној мишици је имао сидро, а на другој неку мачку. Међутим, овај бојни брод је било нешто што је нас још као децу фасцинирало. Био је плаве боје и толико добро урађен да је представљао готово невероватну слику. Као дете нисам ни знао да је то тетоважа, нити сам знао да је то нешто што други људи немају. Кад сам већ порастао, виђао сам ту слику јер се отац сваког јутра, поред отвореног прозора у купатилу, пљускао до пола хладном водом, без обзира на време. Кад сам био нешто старији, отац ми је објаснио да је тај брод на његовим грудима истетовирао, у тврђави у затвору, један од затвореника, побуњених морнара, неки Чех, који је то сјајно радио.</p>
<p><!--<box box-left 49687888 media>-->Зашто је направио бојни брод и зашто енглеску заставу? Објаснио је да Србија у то време није имала морнарицу. Побуна морнара на броду ратне морнарице се обавезно кажњавала смрћу у свакој морнарици. Аустријанци су већ стрељали четворицу коловођа. Остали учесници побуне били су на такозваном <em>белом хлебу</em> јер ови нису знали шта ће с њима. Могло се накнадно завршити са неким процесом и стрељањем, Аустријанци су водили рачуна о томе да све буде формално исправно, са судским пресудама. Пошто се он као војник заклео цару Фрањи Јосифу, уколико га стрељају хтео је да покаже да га не стрељају као издајника, већ да они стрељају борца верног борби против Аустроугарске. То је била његова замисао због чега је том броду додата енглеска застава.</p>
<p>Касније је дошао Други светски рат и немачка окупација. Енглеска застава на грудима поново је постала смртна опасност за њега. За време окупације отац никад и нигде није скинуо кошуљу, ни по врућини. Наравно, постојале су и приче о томе да Немци у логорима праве абажуре од људске коже, што се касније показало као тачно. И то је био разлог да нико не сазна за ту тетоважу. Нама деци је речено да о томе не причамо никоме.</p>
<p><!--<box box-left 49688041 media>--></p>
<p>Иначе био је то тако добар рад да је, кад отац нема кошуљу, брод личио на покретну слику. Туш је био плав. Мој отац је био висок човек, око 195 центиметара. Био је развијен, јак. Прави динарски тип. На његовим грудима тај брод је деловао као прави бојни брод. Мене је то фасцинирало. Наравно, до краја живота је то носио на себи. Како се он смањивао и старио, тако се и тај брод смањивао и постајао је мање леп.</p>
<p>Ја се сад питам како је тај Чех долазио до материјала с којим је радио тетоважу. Очигледно је да су они могли нешто од потребног материјала да набаве. Нису знали да ли ће бити осуђени на смрт или неће.</p>
<p><strong>СИНИША ПАВИЋ</strong>: Мајка нам је била изузетно лепа жена. Отац је њу први пут видео у Сплиту док је излазила из аутобуса, када је са старијом сестром дошла из Ливна у коме су живели. Одмах јој је пришао да се упознају. Јелена, рођена Мамић, тада је имала 18 година, он 36. Била је то љубав „на први поглед“.</p>
<p><!--<box box-left 49688154 media>-->Три пута је ишао у Ливно да је проси. Мајка њена, Марија, тада већ удовица, сматрала је да најпре треба да се уда најстарија сестра Катица, па млађа Ана, после ње Мира, па да Јелена, од које је само Антонија била млађа, може да се уда.  И просац треба  да поштује ред, и да мало сачека. Отац је рекао да је то обичај у Босни, а код алкара је обичај да се не држе обичаја. „Дивљи Сињани“, уздахнула је баба Марија.</p>
<p>Али, Јелена се заљубила: „Само он, и нико други.“ Кад је отац просио мајку 1926. закупио је аутобус у Сињу од превозника Врцана и напунио га пријатељима. Ишли су преко Динаре 54 километра вијугавим планинским путем четири сата. Рекао је отац: „Јелена или нико“. Венчали су се три месеца касније те 1926. године. </p>
<p><strong>ДАМИР ПАВИЋ:</strong> Код католика је обичај, при крштењу у цркви да се детету дају три имена. Прво име је оно име које улази у документе. То је његово право име. Друга два имена су обично везана за деду или за бабу и за свеца. Тако сам ја добио име Дамир, Анте сам добио по деди, а Марко јер сам рођен на светог Марка. Кад је Синиша рођен мој отац то није поштовао. Њему се допало име Синиша, па нека буде Синиша прво, Никола је био мамин отац, а Момчило неко из народне песме.</p>
<p><!--<box box-center 49688037 media>--></p>
<p>Синиша је рођен 22. јануара 1933. Зна да буде хладно у то време у Сињу. Црква је огромна, и крстионица. Стоји ту поп, кумови. Треба дете полити хладном водом, није то баш пријатно. Дете плаче. Кад је поп упитао оца: „Шјор Анте, које ћемо име дати?“, одговорио је: „Синиша прво, а онда Никола и Момчило.“</p>
<p>Поп је рекао: „Не може.“</p>
<p>„Како не може?“</p>
<p>„Момчило и Синиша нису наша имена.“</p>
<p>Отац одговара: „А чија су? Ово је моје дите а не твоје. Да га крстиш, иначе ћу овде на сред цркве да те пребијем ко мачку.“</p>
<p>Попу су се тресле руке, док је Синишу скоро испустио. Све се то завршило добро. И остала су сва три имена, Синиша, Никола и Момчило.</p>
<p>Мада није трпео попове, отац је обожавао мајку Манду која је била побожна. Она је умрла у осамдесет и четвртој години.</p>
<p>Пред смрт му је рекла: „Анте, ја знам шта ти мислиш о попину, ал’ да ми буде бар један.“</p>
<p>„Мајко, биће их свих 30 колико их има у цркви.“</p>
<p>И било је 30 попова на њеној сахрани. Као да је суверен била.</p>
<p><!--<box box-left 49688064 media>-->За време рођендана младог краља Петра, 6. септембра, отац је истакао југословенску заставу. Вијори се та застава кроз прозор наше куће у Сињу, а преко пута наше куће су попови. Централни део града заузимала је велика катедрала са сјемеништем. Ноћу су пролазили пијани сељаци из околних села. Вијори се она југословенска застава, а они почну да му псују српску..., не знам ни ја шта… Отац је имао велики револвер, био је спреман и да пуца, он опали у мрак са прозора, два метка у ваздух, а они се разбеже… </p>
<p><strong>ДАМИР ПАВИЋ:</strong> У Сињу су 1935. избили велики немири. Отац је био алкар, али пошто је био крупан, огроман човек није могао да јаше. Био је само алкарски момак, пратилац алкара. Сињско тркалиште и дан-данас је тамо где је одувек било, са десне стране је висок зид. У великом дворишту, иза тог зида, је католичко сјемениште.</p>
<p>Те 1935. године први пут је дошло до велике гужве између југословенски оријентисаних интелектуалаца у Сињу, од Грисогона па надаље, и овог фратарског подмлатка из сјеменишта. Вичу: „Доле краљ!“ Мој отац се повукао. Са тркалишта је журио кући пошто смо ту били сами, мама, Синиша и ја. Носио је пушку на рамену. Неко га је тада ударио с леђа каменом, а он се окрене и удари кундаком овога, добро га је начео.</p>
<p><!--<box box-left 49687845 media>-->Отац се уопште није ту зауставио него оде код Делића, свога кума у кафану, оца Младена Делића. И седне окренут леђима улазу. Није сео у оне плишане фотеље, већ је сео у столицу која је имала ребро, овално дрвено са две попречне пречке. У једном тренутку неко се појавио на вратима, извукао нож и бацио га мом оцу у леђа. Отац је имао среће. Нож не погоди у леђа већ у ту решетку која је била део наслона.</p>
<p>На улици је био велики метеж и галама. Изашла је војска, два гарнизона, један пешадијски, један артиљеријски, малтене уведено је било опсадно стање. Видео је то мој отац, људи су му говорили: „Добро си прошао“. Дешифровали су да је то био неки тип, мачековац, ХСС-овац из Мућа, месташца на путу од Сиња до Дрниша, преко неких брда. Наредног дана отац је отишао у Мућ, нашао тога типа, убио га је од батина и бацио у јарак.</p>
<p>Отац је често носио револвер, волео је да их провоцира. Преко Цетине, испод Динаре, има једно место Оток где се гаји најбољи купус у Европи. Ту су долазили стручњаци из Енглеске да виде у чему је тајна. Отац је на пијаци у Сињу начуо да је неко из Отока рекао: „Прави се важан овде у Сињу, што не дође код нас у Оток и тамо продаје југословенство:“ „У Оток нека дође“, додају други. Наравно, мом оцу није било потребно много приче. Узме револвер, стави га у џеп и преко Сињског поља и преко Павића моста, тако се звао мост не знам зашто, крене у Оток.</p>
<p>Дође он тамо, причао ми је то: „Ја се направим луд, као да ми се шпигета, пертла, одвезала и ту у центру Отока, јадног, смрдљивог, подигнем ногу да вежем пертлу, а намерно оставим револвер да вири. Како сам везао шпигету, питам где је тај и ко је то тражио да ја дођем у Оток? Ево, ја сам дошао. Нико да проговори. Како сам дошао тако сам се и вратио у Сињ.“</p>
<p>Значи, такав је био… Али Југославија и југословенство су били опсесија.</p>
<p>Није скривао своје југословенство, мислим да је познавао и Светозара Прибићевића. Имао је једну фотографију са великог митинга Прибићевићеве Хрватско-српске коалиције у Сињу, са црвеном ружом. Био је политички активан.</p>
<p><!--<box box-left 49687870 media>-->Онда је атмосфера у граду већ почела да се квари, он је то осетио. Његова радња није доносила никакав приход. Сплићани су долазили да купе колаче код њега, а Сињани нису. С друге стране, био је лоше виђен. Поштовали су га, али нису га баш много волели као Југословена. Тек једног дана, ја не знам како се са мајком договорио, ми августа 1938. дођемо у Београд.</p>
<p>То није био мој први боравак у Београду. Мене је отац довео на погреб краља Александра 1934. зато што су сињски алкари учествовали у погребној поворци. Ја сам тад имао пет и по година и памтим то добро. Био сам на углу код Лондона са тетком.</p>
<p>Поворка је ишла од Теразија, ту је окретала на Милоша Великог па доле према станици. Народ је спонтано падао на колена. Људи су клечали и плакали. Ја сам то гледао, био сам висок дечак, а онда ме је тетка ударила по глави и казала: „Клекни и ти магарче један, видиш да сви клече.“</p>
<p><!--<box box-left 49687876 media>--></p>
<p><strong>СИНИША ПАВИЋ:</strong> Пред одлазак из Сиња у Београд, моја успомена је излог радње Вице Буљана на главном тргу у Сињу. Буљанови су били познати у Сињу као породица у којој су господин и госпођа Буљан изродили десет синова, а ниједну ћерку.</p>
<p>Ми смо у нашем породичном албуму имали слику свих њих поређаних једног до другог, од оца и мајке па до најмлађег сина. Била је то велика фотографија коју сам врло често виђао и касније у Београду. Сви синови били су школовани, један је био адвокат, други свештеник, трећи пословни човек, четврти професор, за остале не знам. А једини је Вице Буљан остао само са гимназијом и држао радњу у којој је продавао све и свашта. Иначе је Вице у породици био <em>enfant terrible</em>, потпуно занет комунистичким идејама.</p>
<p>Наша кућа била је близу Буљанове радње. Ја сам имао тада само пет и по година и шеткао сам по тргу у очекивању одласка. Неке ствари из куће као и намештај биле су спаковане и спремне за транспорт.</p>
<p>У лепо декорисаном излогу његове радње, било је ситница врло привлачних за децу: чоколаде, бомбоне, разне торте и слаткиши. Пошто сам извесно време буљио у излог, Вице ме је видео.</p>
<p>Изашао је на врата и питао: „Шта гледаш? Шта ти се свиђа овди?“</p>
<p>Показао сам прстом глобус. Нисам још знао да је то мали глобус величине тениске лопте и да се то тако зове. Али, знао сам и причало се да је тај глобус пун бомбона. Он ми је рекао да је то глобус.</p>
<p>Извадио га је из излога и наставио: „Видиш, то ти је планета Земља. Ова овде највећа држава што видиш, зелено офарбана, то ти је Совјетски Савез. Највећа и најјача држава на свиту.“</p>
<p>Ја сам питао има ли унутра бомбона.</p>
<p>Одговорио је да има.</p>
<p>„А били ти овај глобус купио?“, питао је Буљан.</p>
<p>Рекох да би, али да немам пара.</p>
<p>„А ја ти га могу поклонит. Али  под условом да викнеш овди: ’Живио Стаљин’“</p>
<p>„Хвала барба Вице“, и одмах сам викнуо: „Нека живи Стаљин!“</p>
<p>Онда ми он даде глобус и показао ми је да су у њему лепе шарене бомбоне.</p>
<p><!--<box box-left 49688047 media>-->Како сам изашао из радње на мене је наишао његов брат Јоко Буљан, адвокат, увек уредан и лепо обучен господин са штапом.</p>
<p>Опазивши тај глобусић у мојим рукама упитао је: „А... Идеш од Вице?“</p>
<p>Ја кажем да идем.</p>
<p>„Ти си купио глобус ил ти га је поклонио?“</p>
<p>Кажем да ми је поклонио.</p>
<p>„Шта си морао викат?“ пита он мене.</p>
<p>„Па викао сам ’Живео Стаљин!’“</p>
<p>„Аха, а знаш ли ти дите ко је Стаљин?“ </p>
<p>Ја кажем да не знам.</p>
<p>Стварно нисам знао ништа. Чак ни то да сам се родио у месецу и години кад је Хитлер дошао на власт. Било је то безбрижно и за мене врло интересантно детињство у Сињу у коме сам свакога дана сазнавао по нешто ново.</p>
<p>„Пођи са мном“, рече и одвео ме је поново код Вице у радњу.</p>
<p>Одмах са врата питао га је: „Зашто трујеш дицу? Јел то липо да тргујеш с дицом и да их уцењујеш!“</p>
<p>Каже Вице брату: „Шта оћеш ти од мене?“</p>
<p>„Оћу да ти речем да то не радиш. Дица морају бити по страни од политике. И немој их петљат у то. Пошто ти ова чоколада?“, и показа на највећу чоколаду у излогу.</p>
<p>Вице каже колико кошта. И Јоко купи највећу чоколаду. А онда опомене  мене.</p>
<p>„Немој никад викат, а да не знаш шта вичеш. Јеси разумио?“</p>
<p>„Јесам.“</p>
<p>„Мореш знат кад вичеш живио неко, зашто тај неко треба да живи. И да знаш ко је и шта је. Јеси разумио?!“</p>
<p>„Јесам.“</p>
<p>„Е, а ја ћу теби дат ову чоколаду“, или како су Далматинци говорили <em>чиколату</em>. „Али да викнеш ’живео Мачек’“</p>
<p>Ја на то поновим: „Живео Мачек!”</p>
<p>А не знам ни ко је Мачек.</p>
<p>„Он је наш човик“, вели барба Јоко. „Фини господин. Мудар човик. И треба да живи и то можеш викнути.“</p>
<p>Викнуо сам: „Живео Мачек!“, и он ми је дао чоколаду.</p>
<p>На то је Вице рекао мени. „А факину један, на све стране си је ли, и тамо и вамо! Е то ти синко неће ваљати у животу. Ајде сад иди кући.“</p>
<p>Ја сам отишао, а они су остали да се објашњавају и свађају.</p>
<p><!--<box box-left 49688043 media>--></p>
<p>Била је то задња моја успомена. У нашој соби у Сињу горела је сијалица на таваници кад су ме ујутру пробудили. Пошли смо на ферату ускотрачну пругу воза који саобраћа између Сиња и Сплита. Још је било јутро, није се разданило. Ја бунован и сањив. Носио сам од свих ствари које сам имао у Сињу овај мали глобус и ту чоколаду.</p>
<p>У Сплиту смо чекали пет сати да се укрцамо у воз за Загреб. Путовање је тада трајало сатима. А железница је била спора. У Загреб смо стигли ноћу. Сећам се да су трамваји били плаве боје, да су по тргу пред железничком станицом светлеле рекламе у разним бојама. Седели смо на некаквој тераси и пили лимунаду и чекали јутро да се укрцамо у воз за Београд. Мислим да је то била тераса „Еспланаде“, према ономе што сам касније видео при мојим доласцима у Загреб. </p>
<p>Пут до Београда отегао се јер је воз каснио у поласку. Стајао је често на неким станицама. Сећам се да смо кренули по мраку, а да смо успут путовали по дану, да су поред прозора вагона пролазиле разне електричне бандере. Нисам скидао очи са прозора. Све је за мене било занимљиво и ново. У купеу смо били мој старији брат Дамир и један његов познаник, две године старији од њега, презивао се Божичковић. Ми смо се у купеу забављали, играли некакве игре у којима сам ја учествовао форме ради. Био сам апсолутно незналица за све, па чак и за игру „подморница“. Био сам мали. </p>
<p><!--<box box-left 49688009 media>--></p>
<p><strong>ДАМИР ПАВИЋ:</strong> Отац је имао доста утицајних пријатеља у Београду. Међутим, није могао да добије посао годину дана. Имали смо неки стан у Цвијићевој улици. У њему: отац, мајка, Синиша, ја и две тетке, мамине сестре. Мали стан у коме су собе биле пролазне. Били смо и у прихватилишту за све Сињане који су тада долазили у Београд. У нашем стану краће време боравили су Младен Делић и Мирко Божић, познати југословенски писац. Дошли су на студије и делили са нама тај скучени стамбени простор.</p>
<p>По доласку у Београд отац је имао идеју да отвори посластичарницу у Васиној улици. Зашто се то изјаловило, ја не знам. Отац се после запослио као послужитељ у Хипотекарној банци (данас зграда Народног музеја). Колико је то било увредљиво за њег! Годину дана по нашем доласку, септембра 1939. почео је да води ресторан у Хипотекарној банци.</p>
<p><!--<box box-left 49687900 media>-->Ја сам завршио четврти разред и требало је да пођем у гимназију, септембра 1939. Мајка ме ухвати за руку, води ме у зграду Друге мушке гимназије. Покушала је да ме упише. Ја сам био поред ње, памтим то добро. Службеница је питала где станујемо, мама је рекла Цвијићева 97, она каже – то је лева страна од Цвијићеве, госпођо ви не припадате овој гимназији, не припадате ни Другој ни Деветој. Онда је неко рекао мом оцу да је то због тога што је крај озлоглашен, неће нико проблематичне ђаке, неваспитану децу. Он мене ухвати за руку, имао је руку као неку лопату и кренемо ми у Прву мушку гимназију, нова зграда у Душановој. Дођемо, мој отац онако огроман, уливао је респект. И ја тако постанем ђак Прве мушке.</p>
<p>Та гимназија имала је и кухињу за социјално угрожену децу, ми смо били социјално угрожени. Али носим врло лепе успомене из тог доба. Ту сам први пут видео шта значи сиротиња, а шта значи „деца из добро стојећих породица“<em>. </em>Доминирали су православци, било је католика, протестаната и Јевреја. Била је то елитна школа, нисте могли тек тако лако да се упишете, морали сте да имате одличне оцене из основне школе, ја сам био одличан ђак.</p>
<p>Имао сам ту добре другове, нарочито Јевреје. Био је неки Гарти Исак у том разреду. Ја сам био крупан момак, одрастао на камењару на далматинском сунцу. Он је био онако ситан, као та деца из боље куће која су у то време пили рибље уље да би ојачали. Он је својој мами причао о мени, и она је поручила да дођем до њих. То је био велики стан, собарица са белом прегачом, он је имао своју собу, а његова мајка ме упитала: „Да ли би ти њему помогао?“.</p>
<p><!--<box box-left 49687906 media>-->Сећам тих наших дружења. Соба, ја никад нисам видео да неко има своју собу, књиге, сто, радио-апарат. Док смо радили, углавном математику, собарица је доносила земичке, унутра је била Гавриловићева салама, прекрасан путер, две кајзерице њему, две кајзерице мени.</p>
<p>Када би собарица затворила врата, он ме питао: „Можеш ли ти и моје да поједеш?“ Ја сам увек био гладан, увек сам могао да једем. Тако сам ја све појео. То дружење у Првој мушкој трајало је до рата.</p>
<p>Ми смо морали да идемо у цркву и да добијемо купон да смо били на служби Божијој сваке недеље, иначе без тога тешко сте могли да добијете пет из веронауке. Веронаука је била први предмет у новом сведочанству, веронаука па српскохрватски. Ја сам морао сваке недеље да идем у цркву у Македонској, Црква Светог Петра.</p>
<p><strong>ДАМИР ПАВИЋ</strong>: Сећам се 6. априла 1941. Седмог априла је отац рекао мојој мами да нас чува, нас двојицу, да он мора да се јави, имао је војни распоред.</p>
<p>„Куд ћеш Анте“, каже, „ти имаш 51 годину? Видиш да је овде све лудо, не зна се ни ко пије ни ко плаћа.“</p>
<p>„Не, не, морам, Јелена. Моја земља је у питању.“</p>
<p>Мени су нејасни ти дани, да ли је он некога нашао, да ли је он видео да је то опште расуло, свакако се он после пар дана вратио кући и рекао је мојој мајци: „Кад васкрсне Југославија, а васкрснуће, онда ћу да се обријем“, и пустио је браду. Сви су за време окупације мислили да је он поп.<!--<box box-center 49687908 media>--></p>
<p><strong>СИНИША ПАВИЋ</strong>: Шестог априла 1941. године, тек што је први налет немачких бомбардера прошао, а други још није  започео, мој отац је узео свој велики пиштољ  маузер, напунио га мецима, пољубио мајку, мог старијег брата и мене, и изашао из куће у већ опустелу Цвијићеву улицу. Нестао је у гомилама преплашених људи који су некуда бежали и пошао да се прикључи војним јединицама, као добровољац.</p>
<p>Вратио се исто поподне после трећег авионског напада. Хаос, који је већ тада завладао градом, захватио је и војску, бар ону на делу на који је наишао код Градске болнице, у данашњој улици Димитрија Туцовића.  </p>
<p>„Не знам, човече, ни шта ћу са овим људима“, рекао му је командир чете, показујући на уморне војнике поседале уз ограду болнице. „Немам ни упутстава, ни везе са командом, ни муниције. Врати се својој кући.“</p>
<p>Дванаестог априла поподне, пет немачких војника у кишним кабаницама, седећи на два моторцикла „циндап“, са митраљезима на готовс, ушли су у нашу улицу.</p>
<p><strong>ДАМИР ПАВИЋ</strong>: У то време ја сам ипак дерле, Немци су ушли 12. априла, ја сам 12 година, напунио 25. априла. Ушао сам у тај рат као дечак, а изашао сам из рата као курир Команде при Врховном штабу. Те четири године су мене обликовале. У тим бурним ратним годинама сам научио свашта.</p>
<p><!--<box box-left 49688082 media>-->Полако смо се привикавали на новонастало окупационо стање. Било је много рушевина и паљевина, лешеви су свакодневно сахрањивани. Прорадили су трамваји, поправљен је водовод. Наставе није било. Тих првих месеци под окупацијом није било оскудице, бар када је реч о основним животним намирницама.</p>
<p>Прерастао сам жељу да имам тротинет, маштао сам о бициклу. У Поенкареовој улици, данашњој Македонској, у радњи поред изгореле зграде Друге мушке гимназије сијали су нови бицикли, окачени о хоризонталну шипку, као шунке. Отац је знао за ту моју жељу, али 600 динара је био велики новац.</p>
<p>Предложио ми је да свакодневно одлазим код његовог доброг познаника пекара, у Поп Лукину улицу. Разносио бих пециво по оближњим радњама, могао бих да једем колико желим и још бих добијао 10 динара дневно.</p>
<p>То су биле прве седмице окупације. Кафане су нормално радиле, полицијског часа још није било. Устајао бих рано изјутра, одлазио бих из Цвијићеве улице у Поп Лукину, теглио корпе пуне пецива и сваког дана узимао 10 динара. Већ сам имао за бицикл. Посао у банци није ишао као у предратно време, а и Немци су почели са регистрацијом бицикала. Тако сам тај новац дао оцу, био сам поносан на ту своју прву зараду и није ми било нимало жао што ми се сан о бициклу изјаловио. </p>
<p>Док сам се окренуо, наступила је јесен. Окупили смо се у основној школи „Вук Караџић“, код Ботаничке баште, јер су се Немци уселили у лепу, нову зграду наше школе у Душановој улици. У одељењу нас је прилично недостајало, сви Јевреји и понеки Хрват који је отишао за Хрватску.</p>
<p><!--<box box-left 49688083 embed>-->Тек што смо почели да се навикавамо на услове и упловили у октобар, почела је права сибирска зима, те страшне 1941. године. Памтим тај датум, 15. октобар. Био сам у кратким панталонама, снег је вејао, а кошава је дувала. Огрева није било па је настава обустављена до априла.</p>
<p>Код куће је требало припремити лакше предмете и полагати их, испити су били предвиђених за крај марта, а затим од 1. априла у школи форсирано учити језике, математику, историју, физику и друге теже предмете.</p>
<p>Наступила је опака зима. У Београду се већ оскудевало у свему, нарочито у огреву. Ми га уопште нисмо имали, тек у количинама да се нешто може скувати. Памтим добро како је наша мама по љутој зими одлазила на Дунав станицу и шетајући по колосецима скупљала комаде угља који би испали из вагона.</p>
<p>Тата и мама су одлазили у банку, тамо је бар било топло и кували службеницима чајеве и неку имитацију кафе. Брат и ја бисмо дуже спавали. Није се ложило у стану, па се од наших испарења лед хватао по зидовима. Добро бих умотао брата, ставио га на санке и одлазио у банку на грејање.</p>
<p>Снег је непрестано био присутан на улицама, све до априла. Немци су педантно, свакој згради, дали упутства и цртеж како де се чисте тротоари, а да се снег у правилним гомилама оставља поред уличних сливника. Нарадио сам се, најчешће без мокрих рукавица. Добро се сећам промрзлина на рукама и ногама, нарочито на рукама. То су биле гнојне ране које су се непрестано обнављале све до пролећа.</p>
<p><!--<box box-left 49688085 media>-->Лед на Дунаву је био тако дебео да су натоварени немачки камиони прелазили преко залеђене реке ка Банату, јер је мост у рату био срушен. Хране је било јако мало, добијало се нешто преко купона које је становништву делила дирекција за исхрану (ДИРИС). Сећам се једног дана када ме је мама послала да у пекари подигнем следовање пројиног хлеба, испод горње корице било је још живих мрава. Мама их је истресла у судоперу и допекла проју.</p>
<p>Коначно је огрејало и дошло је пролеће. Мог оца је позвао директор банке и саопштио му, веома љубазно, да мора да му уручи отказ, следећи одредбу Српске владе, да сви службеници пореклом Хрвати морају да се удаље из јавних установа.</p>
<p>Отац је имао доста својих приватних ствари у банци и то је требало вратити кући. У томе сам му најчешће правио друштво. На несрећу, из неких разлога, оставио је и свој револвер у банци. Вероватно се плашио могућег претреса нашег стана. Изнад нас је био комшија који је имао непријављен радио и редовно је слушао Радио-Лондон. Ја сам, свакодневно, најновије вести са ратишта на истоку преносио на велику карту Источног фронта, која је висила на зиду наше кухиње.</p>
<p>Нас двојица, мало-помало, преносили смо ствари из банке. Мислим да је било у пролеће 1942. године. Напуштамо банку, ја у плетеној корпи носим неке тањире, а испод њих револвер. Када смо из Васине дошли на Трг, свуда су били Немци. Рација, то се редовно дешавало у Београду.</p>
<p>Каже ми отац: „Да се вратимо не иде, тек бисмо онда били сумњиви. Дај ми корпу, идемо ка Поенкареовој (Македонској).“</p>
<p>Он је радио у аустроугарској морнарици, службени језик и све команде биле су на немачком, па се отац добро сналазио на том језику. Док смо се приближавали немачком војнику, који је стајао на почетку Поенкареове, рече ми отац: „Ако открије револвер, ја ћу пуцати, а ти бежи низ Кнеза Павла (данас Деспота Стефана) и чувај маму и Синишу.“</p>
<p>И данас те речи одзвањају у мени.</p>
<p><!--<box box-left 49687912 media>--></p>
<p><!--<box box-left 49688158 audio>--></p>
<p>Отац је имао <a href="https://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/SinisaPavic/5-lula.mp3">лулу од које се није одвајао</a>. Пушио је на ту лулу која је била специјално направљена за неког другог, али је остала у очевим рукама. Ову лулу отац је добио пре рата од рођака моје мајке из Ливна, који је уметнички израђивао табакере, луле, муштикле итд. Године 1939. отац ме је одвео на изложбу на београдском сајмишту, где сам се ја забављао неким крофнама које је правио човек који се рекламирао да су крофне <em>мајкине мајке мајка</em>. На овој изложби мајчин рођак је излагао своје рукотворине, међу њима и ту лулу. Отац је од њега добио лулу, али са молбом да је преда првом совјетском посланику, Плотњикову, који ће доћи у Београд после успостављања дипломатских односа Совјетског Савеза и Краљевине Југославије. Отац је то обећао рођаку, међутим избио је рат и лула је остала код њега. Лула је имала срмом извезену главу и том срмом извезен је и срп и чекић. На другој страни главе су били иницијали Ј. С. (Јосиф Стаљин). Отвор луле, гледано одозго, није био овалан, него је био у облику петокраке звезде. Он је на ту лулу пушио све време окупације. Био је прави лулаш, пушач на лулу.</p>
<p>Е сад, излазимо ми тог дана 1942. из банке, дођемо до једног Немца, а отац му гурну ону лулу под нос и на немачком га замоли за „ватру“.</p>
<p>„О, дакако“, рече Немац и припали му лулу.</p>
<p>„Идем са сином кући, чека нас мама, желите да видите шта носим?“</p>
<p>„Не, само изволите.“</p>
<p>Тако се то завршило. После ми је потврдио да би га убио.</p>
<p>Отац је остао без редовних прихода и кренула је продаја ствари из куће. Најпре шиваћа машина „Сингер“, па бурме, добра стара предратна одела, постељина, нешто сервиса што се затекло. На крају је дошао ред и на моју библиотеку. Тешко да је неко мог узраста имао нешто тако вредно, дуго сам туговао за тим књигама. </p>
<p><!--<box box-center 49688100 media>--></p>
<p><strong>СИНИША ПАВИЋ:</strong> Отац је увек умео да сачува хладнокрвност и могао да одреди свој поступак. Тако је и дошао у Београд са породицом и малом децом, када је то изгледала велика авантура. Без посла, без стана, без ичега. Али се показало да је то био далековид потез. На чему сам му заувек остао захвалан.</p>
<p>Ево једног примера из окупације. У јануарској или фебруарској ноћи 1943. године, за време полицијског часа, цича зима је била, на наша врата, у партеру у Цвијићевој улици, неко је панично закуцао. Мислили смо да је полиција, тако су они лупали. Међутим, био је то један италијански војник, који је бежао од „тедески“, тако су италијани звали Немце. Италијан је молио мог оца да га пусти да уђе, закуцао је на прва врата у партеру, која су случајно била наша. Отац га је одмах пустио и закључао врата.</p>
<p>Тај човек је својим изгледом, својим руменим образима, својом некаквом једноставношћу одмах стекао очево поверење. Италијан је испричао да су се он и његова два-три друга, у време полицијског часа, пролазећи кроз Цвијићеву улицу, сусрели са немачком патролом. Када су се мимоилазили Немци су поспрдно викнули за њима „кукурику“, зато што су они имали оне алпинске шешириће са уденутим перушкама, ми смо то звали перушка. Када су мало одмакли од Немаца, Италијани су за њима викнули „кукурику Стаљинград“, јер управо тада се завршавала немачка агонија код Стаљинграда. Немци су почели да их јуре. Дошло је до јурњаве две савезничке војске, наравно, Италијани су бежали. А Пијетро је побегао код нас.</p>
<p>Није дуго времена прошло, Пијетро је са мојим оцем тихо певао, да се песма не чује ван стана због Немаца, <em>Бандијера роса</em>. После је Пјетро долазио свако вече. Касарна им је била у улици Краљице Марије. Доносио је некад <em>донижену</em> вина, некад <em>донижену</em> маслиновог уља у плетеним боцама. А односио би летке против фашизма. Отац га је само питао, а он је рекао да хоће, иако је био јако плашљив. Али, био је против рата и против Немаца, рекао је да су у касарни сви против рата.</p>
<p>Пијетро је имао оне широке панталоне, пумперице алпинске. Он би у њих ставио те плакате и носио. А доносио је неко војничко следовање, неку конзерву, двопек итд. Те плакате је мом оцу давао Привислав Грисогоно који је остао у Београду, бивши министар, Сињанин, који је у нашем стану у Цвијићевој писао Милу Будаку у Загреб против усташког клања.</p>
<p>Јула 1941, он пише Будаку, доглавнику НДХ: „Пишем јер осећам бол и још више стид што ниједан Хрват католик се не налази да дигне свој глас против крвавих неправди што се наносе Србима и неизбрисиве срамоте што се гомила на име хрватско.“ Све то је било ходање по ивици жилета.</p>
<p><!--<box box-center 49688017 media>--><!--<box box-left 49688015 entrefilet>--></p>
<p><strong>СИНИША ПАВИЋ:</strong> Обичај је у Далмацији да деца посећују пријатеље својих родитеља, и да им са јабуком у руци честитају Нову годину. У ту јабуку би домаћини утискивали сребрни новац. 20 динара, 50 динара, како ко. Ми смо као деца, говори Синиша Павић, ишли да честитамо Нову годину Грисогону који је био адвокат по занимању и пријатељ нашег оца Анте. Ја га памтим јер је долазио у наш стан у Цвијићевој. Он је ту писао писмо Милу Будаку. Куцао га је на машини. Зашто у нашој кући? Зато што је свака писаћа машина као и радио апарат морала да се пријави немачким властима. Он то није хтео, па је склонио машину код мог оца за кога је знао да се не плаши да ће Немци код нас тражити писаћу машину.</p>
<p>Отац се бавио занимањем које никакве везе није имало са послом адвоката којим се бавио Грисогоно. Иначе памтим да је отац примио на чување и један радио апарат који је такође требало по наређењу Немаца пријавити, од свог пријатеља Далматинца који је живео у Београду. Осим за поседовање радија и писаће машине, за време окупације најстрожије се кажњавало држање оружја у кући. Отац је имао свој пиштољ још од раније док смо живели у Сињу, а сакрио га је у подруму испод угља.</p>
<p><!--<box box-left 49688087 media>--></p>
<p>Тако је Грисогоно у нашем стану написао <a href="https://www.audioifotoarhiv.com/gosti%20sajta/DamirPavic/Pismo.pdf">писмо Милу Будаку</a>, згрожен убијањем Срба у Хрватској. Било је то у лето 1941. године. Куцао га је код нас. Знао је да Анте неће бити сумњив.</p>
<p>Грисогоно је касније био ухапшен од стране Недићевих власти и интерниран у бањички логор као експонирани предратни Југословен. Али, пошто га Немци нису оценили као неку опасност, пуштен је после три месеца. Ово знам јер је мој старији брат Дамир са ћерком Грисогона носио њеном оцу пакете док је Грисогоно био у логору. Да је ишао отац био би под присмотром. Уместо њега ишао је Дамир.</p>
<p>Грисогоно је био на свој начин својеврстан човек. Кад је италијански војник стациониран у Београду, антифашиста, Пијетро Гаспарела кога је наш отац после једне рације случајно упознао, долазио у нашу кућу, отац је хтео да Грисогона упозна са Пјетром. На питање какво је расположење италијанских војника у касарни „Краљице Марије" у Београду која је била у близини нашег стана, у којој су Италијани били смештени, Пјетро је рекао: „Сви смо ми против рата и против Немаца".</p>
<p>То је била 1943. година, пре капитулације Италије. Отац и Грисогоно питали су га да ли би унео неке антифашистичке летке у касарну које је доносио Грисогоно, Италијан каже може. Униформе те јединице имале су широке панталоне са дубоким џеповима па је Пјетро нама деци доносио нека њихова следовања, а после је у тим џеповима односио летке у касарну. Делио их је пријатељима у које је био сигуран. Летке је мом оцу давао Грисогоно који је имао двоје деце: сина и ћерку. Син је такође био адвокат који је у Лондону радио при Влади Ивана Шубашића. </p>
<p><!--<box box-center 49688019 media>--></p>
<p>Мом оцу су приоритет била деца. Наравно, на првом месту наша мајка. Али деца морају јести, и ми смо имали шта да једемо за време окупације. Како је он у оној оскудици набављао храну, ја не умем данас да објасним. Био је отпуштен с посла као неподобан, одмах у фебруару 1942. И дошло је дотле да је нашу кућу у Сињу продао преко писма.</p>
<p>Али мајчин накит, који јој је купио, никада није хтео да прода. Услужно је мењао златне наполеоне неких својих познаника, а плашили су се да их сами мењају јер су Немци то прогањали као црну берзу. И отац је могао да буде затворен у логор на Бањици због тога. С једне стране, он би све учинио да сачува наше животе, а с друге стране, није се либио да ради оно што је тада било забрањено да бисмо ми имали да једемо, па макар и ризиковао све. Такав је човек био. </p>
<p><!--<box box-center 49688152 media>--><strong>ДАМИР ПАВИЋ:</strong> Све моје тетке биле су лепе, а моја мама је била најлепша. Све су рођене у Ливну. Једна од тетака је била удата у Крушевцу. У лето 1942. године, једног дана мама ме послала код тетке у Крушевац да ме прехрани. Нисмо имали ништа да једемо. У Крушевцу су били Бугари, бугарски официри су се удварали тетки Антонији. Увидели су да се преко мене некако може доћи до тетке.</p>
<p>Тако сам им био драг, кобајаги. Видео сам да ту може нешто да се искамчи. Тада је за пушаче била популарна „Златна арда“, најбоља бугарска цигарета. Ја донесем пун куфер „Златне арде“ у Београд и провучем то некако на железничкој станици. Пазите, то је 1942. година. Мени је 13 година, ратно време, ја сам већ толико одрастао да, по мишљењу својих родитеља, могу да одем до Крушевца са преседањем у Сталаћу на ускотрачну железницу, да се вратим и да они превише не брину о мени. Мислили су да сам толико зрео да се снађем и у околностима које нису биле уобичајене.</p>
<p>Донео сам „Златну арду“ и тапкао цигаре код биоскопа Београд. Ту је био УФИН Берлин-филм за немачке официре. Ту се продавао дуван, футроле за личне карте и онај купон за прехрану. Личне карте су биле најважнији документи које ви морате да имате код себе увек. Рација у граду, ако вас нађу без личне карте, одосте ви у Рајх, па види шта ћеш. Тако да се та лична карта чувала ко око у глави, и то парче папира са оним купончићима за разноразне изнутрице, пројино брашно и шта је већ било. Трећа ствар која је ишла добро били су кремени за упаљаче. То су били дефицитарни артикли: дуван, футроле за легитимације и кременови за упаљаче.</p>
<p><!--<box box-left 49687835 media>--></p>
<p>Ја сам ту стајао пред улазом у биоскоп и продавао то. Није ми лоше ишло, могу да вам кажем. Био је неки жандарм јако опак, који је стално у одређено време излазио из Булевара и долазио до Теразија да нас шамара, како му кад падне на памет. И једног дана, ја сам био ту после подне, испред себе имао сам моју робу. Он је кренуо ка мени и ја сам онако махинално пошао унатраг и осетим да сам нагазио на нечију ногу.</p>
<p>Погледам, немачки официр, данас би се рекло, са спонзорушом. Ја сам премро. Добро, имам тринаест година, никад не знаш шта може да ти се деси. Ја почнем да му се извињавам, научили смо у школи мало немачки, ја трта-мрта, она ми помаже. Па каже: „Ја ћу ти помоћи, шта је било?“ Ја кажем извињавам се, нисам намерно нагазио господина, онај жандар јури ме стално.</p>
<p>Да ли сам ја тог официра подсетио на његову децу, не знам, или сам му се допао. Он је позвао тог жандарма, врло озбиљно, и рекао да његова дужност није да јури децу по улицама већ да се стара о реду и миру у граду, и ако га још једанпут види да ме малтретира неће добро да се проведе.</p>
<p>Ја сам био цар после тога. Никад ту жену више нисам видео, ту плавушу. И дан-данас гајим тако нека нежна осећања према плавушама.</p>
<p> Година 1943. је била најбоља ратна година, није било бомбардовања, мало смо живнули, било је неког кромпира, неког пројиног брашна, нечега је било. Нагло сам растао. Једног дана враћао сам се са Аде Циганлије. Имао сам већ 14 година, био сам у 15-ој, крупан, јак момак. Испод једне мишке мокре купаће гаћице, а у другој руци књига.</p>
<p><!--<box box-left 49688091 media>-->Пролазио сам поред данашњег Министарства спољних послова, онај улаз у зграду из Кнеза Милоша улице. Ту је стајао плакат са великим <em>V</em> <em>(викторија</em>), Београд је био пун тих плаката са уобичајеним текстом: „Победа Немачке, победа Европе, Немачка побеђује на свим фронтовима.“ То је било после победе Руса код Курска. Ко је имао грам мозга у глави знао је да је Немачка изгубила рат.</p>
<p>Ја сам ту пролазио, нешто је било у мом погледу што је привукло пажњу цивила који је стајао на улазу.</p>
<p>Он је рекао: „Дођи овамо, одакле идеш?“</p>
<p>Кажем: „Био сам на Ади Циганлији на купању.“</p>
<p>Пита: „Можеш ли да помогнеш?“</p>
<p>„Могу.“</p>
<p>Они су носили тешку металну касу уз степениште. Требало је пребацити с једног нивоа на други. Кад смо ми ту касу довукли до другог спрата, овај Немац је мени рекао: „Хвала, дођи да те наградим.“</p>
<p>Дао ми је хлеб, прелеп, прекрасан, миришљав, не могу да вам опишем ту моју срећу. Дао ми је хлеб онај немачки и оволики комад сланине. Све је то лепо, немачки педантно, умотано.</p>
<p>Ја кренем, захваљујем му се богзна како, све у страху да се не предомисли. Онда се сетим, већ је пао мрак, било је лето, али свеједно. Чекај бре, полицијски час. Како ћу сад до Цвијићеве да дођем. И ја њему кажем, знате шта, сад је полицијски час. „Потпуно сам заборавио“, вели он. Узео је из свеске неко парче папира и напише нешто. После видим, мајор тај и тај, удари он и печат: „Држи ово и не секирај се.“</p>
<p>Нико ме није зауставио, али моја јадна мајка је премрла. Стајала је на прозору и чекала да дођем. Можете мислити, оде јој син са 14 година на купање на Аду Циганлију у ратно доба, полицијски час увелико, а њега још нема. Који су то били шокови. Међутим, била је то одлична сланина и још бољи хлеб.</p>
<p><!--<box box-center 49688050 media>--></p>
<p>Дошао је август 1944. Уследило је једно од бројних америчких бомбардовања. Американци су бомбардовали преко дана, мислим да је укупно било девет бомбардовања, од 16. априла до неког септембра. Прво крене упозорење преко радија: „Сигнал… примећена су јата авиона… од Монтенегра… иду у правцу североисток…“</p>
<p>И ми, шта ћемо, покупимо се и одемо код Мусе. То је био неки чувени Муса који је држао кафану, ту где је Денкова башта данас. Ту сам ја полагао пети разред гимназије, на тој ливади. Седимо ми у башти: мама, нас двојица и отац. А свуд око нас четници, све го четник, онако застрашујући. И данас мени неко нешто да прича, пун је Београд био четника. Само, онај ко је имао бољи слух могао је већ да чује грмљавину руских топова преко Дунава.</p>
<p>А мој отац је у рукама имао лист „Обнову“. У Београду сте имали „Ново време“ које је излазило изјутра, „Обнову“ после подне, новине су се штампале у штампарији „Правде“, у Влајковићевој улици, и био је неки Љотићев лист…</p>
<p><!--<box box-left 49688095 media>-->У „Обнови“ је писало великим словима: „Москва је пала! Велики тријумф немачког Рајха!“</p>
<p>Како је он дошао до тог примерка, не знам. Шта му би да баш тад у том осињем гнезду извади ту новину и каже подсмешљиво: „Ето, Москва пала“, показује на наслов, „а топови ричу, руски, не немачки.“</p>
<p>Неки брадоња, четник, каже: „Хеј ти попе, шта ти то причаш?“</p>
<p>„Не причам ништа, већ ево, новине из 1941. Ја купио, сачувао и шта је ту проблем? Јел се чују топови? Чују се. Је ли Москва пала? Није. Па шта сад, јесам ли ја крив?“</p>
<p>„Много си ти нама сумњив, како се зовеш?“</p>
<p>Каже отац: „Ја сам Анте Павић.“</p>
<p>„А, ти си Павелић?”</p>
<p>„Не, Павић, нисам ја Павелић.“</p>
<p>„Ми бисмо могли тебе мало, а?“, и показује на његов врат. А ту пуно света.</p>
<p>Отац каже: „Слободно, Цвијићева 97, партер лево, кад уђете и после неколико степеница, ја ћу вас чекати. Изволите.“</p>
<p>Моја мама побледела, била је бела као креч: „Ма побогу, Анте!“</p>
<p>„То су кукавице“, одговара јој он.</p>
<p>Али свеједно, кад је дошао кући он извади тај свој револвер који је закопао у дворишту, очисти га, науљи га, покупи оне метке, имао их је хвала богу, и оде код Мује комшије месара да му Муја наоштри секиру. У нашем стану било је једно дугуљасто предсобље. Горе је ставио неку канту, ако покушате да отворите и повучете кваку на вратима, канта ће да се преврне. То је удесио и седео је три ноћи и чекао их.</p>
<p>После тога су га питали: „Шта би ти радио да су дошли?“</p>
<p>„Побио бих их све.“</p>
<p>„Па шта би с њима?“</p>
<p>„Ту бих их закопао. Имам и лопату, све ја имам.“</p>
<p>Али ови нису дошли.</p>
<p>Био је човек посебног кова, што би рекли Руси… <!--<box box-center 49688141 media>--></p>
<p><strong>СИНИША ПАВИЋ:</strong> Једног јутра отац је отишао у Жарково да купи месо код познаника који је клао свињу. И одлазак у Жарково била је авантура. Није се вратио до увече, а од десет сати кретање по улици било је забрањено. Сутра око подне видео сам да мајка кришом брише сузе. Није хтела да нама каже зашто. Мислила је да му се нешто десило. А вратио се пред нови полицијски час. Без меса.</p>
<p>Огрев је мајка често скупљала поред железничке пруге. Стави ранац на леђа и са комшиницом иде на Дунав станицу, где су стајале теретне композиције којима су Немци возили угаљ у Немачку. Са препуних вагона падали су опиљци и труње, а оне су то скупљале и стављале у руксак. Композиције су обезбеђивали немачки војници. Неки су се правили да их не виде, а понеко је репетирао пушку и драо се на њих.</p>
<p>Од америчког бомбардовања склонили смо се у Велики Мокри Луг. И онда су нас бомбардовали. Тамо смо боравили у сеоској кући и после месец дана досадили домаћинима. Било нас је 18 из Београда у једној соби и они затраже да ми нађемо шпорет и да себи кувамо.</p>
<p>Мајка оде са оцем у Београд. Он растави шпорет и понесе оне најтеже делове, а она лакше, са ринглама и чунковима. Крену назад, према Великом Мокром Лугу, али онда наиђе онај највећи амерички напад 18. маја, по облачном небу, кад је Радио-Лондон јавио да су напали Железничку станицу у Београду, а у ствари су разорили Пашино брдо, данашње Лекино брдо, где је погинуло 2-3 хиљаде људи. И онда су лагали. Мајка је стајала у једној капији, отац у другој. Нису знали шта се дешава, све док се поново нису нашли у селу. </p>
<p><!--<box box-left 49688116 media>--></p>
<p>...Мајка је волела да чита. Читала је до последњег дана. Дикенсову „Малу Дорит“ није прочитала до краја. Дуго је та књига стајала поред њеног кревета са шибицом на месту до кога је стигла. Волела је филмове, музику. Имао сам 13 година кад ме је водила у Народно позориште на „Севиљског берберина“. Певала је Зинка Кунц. Са мајком сам гледао „Тоску“, слушао чувене певаче тога времена.</p>
<p>Једног дана 1949. дошли су неки људи у стан и одвели у затвор старијег сина, мог брата Дамира. Пет месеци мајка није знала да ли је жив. Свакога дана седела је крај прозора и очекивала га да се врати. Пет месеци свакодневног стреса.</p>
<p>Дочекала је Дамира и после неколико месеци је умрла у својој 43. години. Мислим да су њу разорили стресови, то се тада није звало тако. Али, било их је много више него данас. Мајка је била нежније грађе од мог оца. Догађаји у Сињу, пресељење у Београд, живот у њему, без новца и запослења, немачко бомбардовање, америчко бомбардовање, четири године окупације, био је то перманентни стрес, а она исувише крхка да би то поднела без последица.</p>
<p>Упркос великој разлици у годинама родитељи су имали изузетан брак. Права, дубока љубав. Отац, расни далматински момак, после венчања са мајком није погледао ни једну другу жену, а кад је умрла исплакао се на тераси, сâм. Дуго су текле сузе, једине сузе које је икад пустио у животу. И више се није женио. Јелена је била једна и једина. Умро је 1967, овде, у Београду.<!--<box box-center 49688076 media>--></p>
<p><strong>ДАМИР ПАВИЋ:</strong> Дошло је ослобођење, 1944. година. Цвијићева улица је тада имала четири дрвореда, била је препуна руских возила. Било је чак и тенкова све доле до Улице Кнеза Павла (данас Улица деспота Стефана). Штаб јединице био је у нашој кући. Нека три млада официра и гомила војника су спавали по поду, од 20. октобра до средине новембра 1944. Били смо пуни одушевљења, ми деца, дошла је слобода.</p>
<p>Постојала су два омладинска дома који су мени били блиски. Један дом је био у Чарли Чаплина улици, а други је био у данашњој згради Радио Београда, доле у приземљу, све је то био омладински дом. И ту сам упознао нове другове. Ја сам потпуно заборавио оне из Прве мушке. Школа је била нередовна. Ми смо се сељакали по Београду за време рата. Хоћу да кажем да сам изгубио контакт са тим старим друштвом са Дорћола.</p>
<p>Имали смо неког пријатеља, високог официра из Сиња, који нас је посетио. Договорио се са мојим оцем да ја одем у војску. Мени је, значи, тада 15 пуних година, имам забога пет разреда гимназије као да имам два факултета – каже да ће ми бити добро и да он мене може да смести у команду артиљерије.</p>
<p>Добро, одем ја у Ужичку број 2 у команду артиљерије. Тамо сам био курир и чувао сам стражу. Била је добра храна. Једног дана нас је постројио један млад официр. Све око мене они Крајишници и Кордунаши. Било је пролеће.</p>
<p>„Шта ко има од школе?“, пита.</p>
<p>А један каже, ја имам два основне, онај три основне, онај завршио четири, ја кажем, имам пет разреда гимназије, као да сам рекао академик.</p>
<p>„Па јел’ ти знаш још неки језик, било би добро сем овог нашег матерњег?“, пита.</p>
<p>Кажем: „Немачки сам учио у школи, знам прилично, а и као сваки Далматинац знам италијански.“</p>
<p>„То се тражи“, одушеви се официр.</p>
<p>Они мене опреме врећом писама и још четири посебно поверљива писма које сам морао лично да предам генерал-лајтанту Петру Драпшину, команданту IV армије, која је дуж обале напредовала ка Трсту. Добијем машинку, из које никад раније нисам пуцао. Добио сам револвер ТТ и кренем на стари земунски аеродром где ме је чекао авион. Рекоше ми коме да се јавим, добио сам објаве, имам те папире и данас (<em>видети на сајту</em>), печат Врховног штаба, Команда артиљерије, да се мени куриру Дамиру Павићу свако возило дâ и било која служба изађе у сусрет. Шта год ми треба морају да ми дају.</p>
<p>Нисам ни био свестан колико сам био важан: „Дамир Павић се упућује у Задар, Сплит и Книн.“<!--<box box-left 49688077 media>--></p>
<p>Ту је био авион намењен падобранцима, имао је два реда металних седишта са стране. Унутра су два Руса, немају више од 25 година. Један вози, други је резерва. Ја уопште нисам био свестан шта је могло да ми се деси, куд ја идем, наравно родитељима ништа нисам рекао. Било је то толико узбудљиво, глава ми пуна жеље за неким авантурама.</p>
<p>И ми кренемо. Имајте на уму да се кроз све ове речне долине и путеве, изнад којих летимо, још увек повлаче немачке трупе. Ми летимо ка Боки Которској, само што не додирнемо врхове планина.</p>
<p>Један Рус вози, други испија вотку.</p>
<p>Каже: „Хајде потегни!“</p>
<p>Kажем: „Не пијем.“</p>
<p>„Не пијеш, па какав си ти војник, побогу?“</p>
<p>Пазите, а он је резервни пилот, можете да мислите.</p>
<p>Међутим, они су изгледа добили вест за време лета да није безбедно ићи Јадранском обалом, па смо ми отишли према Барију, а одатле смо ишли после у Земуник. Значи два пута смо прешли Јадран. У Земунику већ топло време, март месец. Ту ми дадоше џип и ја из Земуника пођем до Карлобага, па после кренем обалом горе да стигнем Армију. И стигао сам је у Бакарском заливу. Рапортирам генералу Петру Драпшину, предам му све, и поверљива писма. А мени је речено кад обавим посао да се вратим у Земуник и да чекам први авион за Београд. И Драпшин ми каже: „Јеси ли гладан?“ Како да нисам гладан. Опет хлеб и шта је још било.</p>
<p>Онда ме неко пребацио до Цриквенице па одатле ћу даље. Седим на обали и једем, растерећен писама и обавеза. Видим, иде брод од Бакра, излази из залива и наиђе на мину, пун регрута. Наиђе брод на мину, доста се људи подавило, углавном су били континенталци. Сећам се тог ужаса који ме спопао, не можете да помогнете. Били су можда на два-три километра од мене. Четири године после тога са тог истог места кренем на Голи оток. Искрцају ме из воза ту и одем на Голи оток. Шта је живот.</p>
<p><!--<box box-center 49687914 media>--></p>
<p>Стигао сам у Земуник, па у Београд, авионом, наравно. Али нисам био „специјални гост“, нису ту била два Руса, било је доста људи. Сећам се тог датума, јер је Рузвелт умро 12. априла.</p>
<p>Већ је пролеће у Београду. Били смо у згради Генералштаба на петом спрату. Седите на клупи и чекате, светле лампице које означавају број соба, и кад неко изађе лампица се упали и ви одете у ту собу и добијете неки документ који треба однети лево-десно.</p>
<p>Ја сам се задубио, читао сам <em>Браћу Карамазове</em>. Видим нека сенка пада на мене. Погледам, пуковник Владо Дапчевић, комесар Команде артиљерије у Врховном штабу. Ја скочих, салутирам, а он ме гледа.</p>
<p>„Колико ти је година?“</p>
<p>Ја кажем: „Па 16.“</p>
<p>„Богати“, каже, „имаш доста година, а шта читаш?“</p>
<p>„Од Достојевског <em>Браћу Карамазове</em>.“</p>
<p>„И како ти изгледа, дал’ разумеш све?“</p>
<p>„Па“, ја кажем, „има ствари које не разумем.“</p>
<p>„Па јесте, нешто си рано почео са Достојевским. А шта ћеш ти овде, рат је готов? Шта блејиш, слушај бре омладину како гласови одјекују по Београду.“</p>
<p>Кажем: „Ја бих радо изишао, али не знам како.“</p>
<p>„Дођи сутра до мене“, рече и оде.</p>
<p><!--<box box-left 49688131 media>-->Дођем сутра, добијем отпусну листу и одем кући, то је био јуни месец 1945. године. Родитељи ме дочекају бог зна како. Али они су већ били информисани о мени. Ја истог дана одем у Омладински дом и упознам ново друштво. Ту сам стекао другове за цео живот. Сви смо били из исте социјалне средине. Родитељи су били ситни службеници или занатлије, а били су јако добри. Били смо ентузијасти, веровали смо, знате, само што печене птице не лете по небу. Веровали смо у будућност, то је било најважније, веровали.</p>
<p>Завршим ја одлично три разреда гимназије. Матурирам. Можете мислити, био сам Титов стипендиста. Та стипендија није била мала, била је већа, или једнака плати мог оца који је радио у некој радњи.</p>
<p>Пролазио сам кроз разне радне акције, Купиново, сеча дрва у Обедској бари, па изградња пионирске пруге у Кошутњаку, па Брчко-Бановићи, па Шамац-Сарајево, Кучево-Бродице. Али нисам био дисциплинован. Има у мени нешто што ме спречило да већ онда нисам могао да схватим неке ствари.</p>
<p>Ево примера. Увече 31. децембра 1944, ја сам пратилац генерала Бранка Обрадовића. Он је отишао у Бели двор на дочек Нове године. И ја у колима, хладно. Трчкарам, по оном мразу. Они тамо прослављају Нову годину. А у Белом двору, доле у сутерену можете да видите кроз прозор шта се дешава. Сва храна се ту враћала, како су се јела смењивала до десерта, све то враћало се доле у кухињу. Било је хране колико хоћете, а ја гладан. Још увек сам испошћен, од времена под окупацијом.</p>
<p>Једна куварица ме погледа у оном мраку и каже: „Шта ћеш ти овде?“</p>
<p>А ја сав цептим: „Ту сам, чекам генерала.“</p>
<p>„Ма какав генерал, пусти генерала, они лудују горе, дођи ти доле код мене.“</p>
<p>Уђем ја доле, нахрани ме она свачим.</p>
<p>Тај дочек Нове године некако ми се није уклапао у моје концепте. Није било једнакости и социјалне правде. Био сам клипан, али већ тада се нешто у мени бунило против тога.</p>
<p>У гимназији сам био скојевац и било ми је тешко да прихватим принцип демократског централизма. Мислим се, ја и брат кад причамо о нечему па не можемо да се сложимо – а сад дође одједанпут нас двадесеторица мушкарчића, сви једнако мислимо. То је немогуће. А друго, имао сам морални отпор. Демократски централизам значи да можеш да будеш против док већина не донесе одлуку! А после тога мораш да радиш на реализацији те одлуке. То је у мени изазивало отпор. Како могу да реализујем нешто против чега сам, с чим се не слажем? То не иде. И тако, с те стране сам био мало ван колосека, али будући да сам био бриљантан ђак, гледало ми се кроз прсте.</p>
<p><!--<box box-left 49688129 media>--></p>
<p>После матуре избацили су ме из школе, због неког инцидента на прузи код Честобродице. Био је мој пријатељ Ристић са мном, школски друг, који је желео да студира архитектуру, али отац му је био четник и негде је погинуо. Било је у рату довољно места да се изгуби живот. Ристић је хтео пошто-пото да студира архитектуру.</p>
<p>На прузи смо радили код тунела Нересница. И неком је пало на памет да виде како омладинац може да се носи са професионалним радницима у тунелу. Изаберу мене. А Риле каже: „Идем ја с тобом. Ако ти будеш ударник бићу и ја, онда ћемо лако, ја ћу да се упишем на архитектуру.“</p>
<p>У праву је био. Радили смо добро месец дана, а он је био помагач. Моји резултати су били бољи од професионалних радника у том тунелу.</p>
<p>Баш смо радили у незгодно време, кад се бушило на обе стране, да се изврши пробој и спајање два крака. Не може да се живи од промаје, то је да полудиш. Искусио сам и једно и друго. На састанку бригаде командир, нећу да помињем име, покојник је, био је после познато спортско име, проглашава ме за ударника, а Риле није ударник.</p>
<p>Кажем: „Чекајте, зашто он није, ако сам ја ударник, он је пре мене?“</p>
<p>Каже командир: „Његов отац је био четник.“</p>
<p>„Па није отац био у тунелу, Риле је био у тунелу. Ајмо људи, будимо логични, па зашто морају деца да испаштају?“</p>
<p>Ја сам негде прочитао неки руски слоган, да деца не одговарају за грехе својих родитеља. Кажем ја то, и пошто сам био ауторитет Риле постане ударник, али ми никад нису заборавили то дезавуисање партијског руководства.</p>
<p>Наравно, избаце ме из омладине кад смо се са акције вратили у Београд. То је било спектакуларно избацивање у великој сали Друге мушке гимназије.</p>
<p><!--<box box-left 49688137 media>-->Ја се упишем на Електротехнички факултет и силовито сам кренуо. Изређао сам десетке у тој првој години, што није било лако, ни данас није лако, и дошао сам до математике. Пре тога сам имао један разговор на Факултету са двојицом колега, они нису више живи. Један је ишао са мном у школу, старији две генерације од мене, не знам одакле је био други. Али обојица су направили добре каријере. Један је завршио у Куала Лумпуру као конзул, а други је завршио у амбасади у Риму.</p>
<p>Већ је изашла Резолуција, већ је 1949. година, позову они мене на пријатељски разговор<em>. </em></p>
<p>Каже ми овај што је ишао са мном у школу: „Како ти, бре, толико познат у Другом рејону, сви те знамо, ево годину дана сам на Факултету, нема те нигде?“</p>
<p>Кажем: „Овде сам да студирам, нисам дошао да причам.“</p>
<p>„Добро, тебе не интересује политика?“</p>
<p>„Па, нисам нешто одушевљен.“</p>
<p>Каже он: „Па ово није формалан, ово је другарски разговор, шта ти мислиш о Резолуцији, прочитао си је?“</p>
<p>Ја кажем: „Јесам.“</p>
<p>„Па?“</p>
<p>Кажем: „Има ту ствари које су погрешне, наравно с наше југословенске тачке гледишта, има ствари о којима може да се расправља.“</p>
<p>И наравно, они ме пријаве.</p>
<p>Ишао сам код иследника после. Кад сам саслушан у Шафариковој улици, видео сам ко ме пријавио, знао сам да су то њих двојица.</p>
<p>Имао сам још један грех. Тај коме сам се ја замерио на акцији Кучево–Бродице, командир, био је на испраћају нове бригаде за Севојно, у дворишту Прве женске гимназије, данашње Пете београдске, и одржао је говор. Ту је био и мој брат Синиша и неки други.</p>
<p>Каже тај командир: „Нећемо дозволити да људи као што је Дамир Павић разбијају наше партијске организације изнутра. Користећи свој ауторитет рушио је…“ итд.</p>
<p>Синиша иступи и каже: „Ти лажеш, мој брат није рушио никакав ауторитет, знам целу причу око Рилета. Није он никакве ауторитете рушио, већ ти ниси био у праву.“</p>
<p>Још неки младићи иступе и овај ту заташка ствар. Кад сам га видео на улици, пар дана после тога, на углу Лоле Рибара, односно Жоржа Клеменсоа (данас Светогорске) и Таковске, упитам: „Је ли тачно то да си ме пањкао? Није баш пријатно тако говорити о људима као разбијачима.“</p>
<p>Он се цинично насмејао: „Не, нисам!“</p>
<p>Рекао сам му: „Знаш шта, ако ти је речено да то кажеш, ја бих то разумео, али ако си то радио због тога да би стицао неке поене, то је стварно крајњи безобразлук.“</p>
<p>Он се поново онако цинично насмеје. Ја га одаламим, па га са тротоара бацим на коловоз. Удари му крв на нос.</p>
<p>„Платићеш ово!“, викнуо је.</p>
<p>После су ме малтретирали на саслушању у Шафариковој, прво да разбијам политичке организације, а друго да бијем омладинске руководиоце.</p>
<p>Онда мало шетња, мало самица, мало Обилићев венац, али ја добијем две године, административно поправни рад.</p>
<p><!--<box box-left 49688062 media>-->Једне ноћи, био је крај јуна 1949, ухапшен сам баш ухапшен пред полагање математике. Нисмо ми још ништа знали о Голом отоку. Нас шеснаесторица у соби на мансарди на Обилићевом венцу, тамо где су они округли прозори у собичку. Ја сам био најмлађи у тој соби. Један поп је био ту међу нама, мученик, неке девизе, нешто је мувао, католички поп, нико са њим неће да разговара. Ја поред попа, поп добијао пакете, било ми је лепо. Причали смо о разним проблемима, теолошким и верским. А онда су нам поделили решења.</p>
<p>Улази милиционер. Имао је четрдесетак година и носи прегршт папира.</p>
<p>„Како се зовеш?“, пита.</p>
<p>Тако и тако.</p>
<p>„Потпиши се.“</p>
<p>Ти се потпишеш, али он ти не да папир, не можеш да видиш шта пише у решењу.</p>
<p>Дође код мене: „Је ли ти јасно то и то? Потпиши!“</p>
<p>Ја кажем: „Потписаћу ако ми дате копију. Шта то значи, да вам се потпишем и појела маца.“</p>
<p>Он ме гледа онако доброћудно. Пита: „Како си спавао ноћас?“</p>
<p>Ја кажем: „Мало ме гризу ове стенице, навикао сам, није то страшно.“</p>
<p>„А јеси ли чуо јауке?“</p>
<p>„Јесам.“</p>
<p>„Е па знаш шта, био је то један паметњаковић, ту испод, који није хтео да потпише ако му не дају примерак. Убили бога у њему. Немој бре, сине, добићеш батине па ћеш да потпишеш, али боље да потпишеш без батина.“</p>
<p>Ја видим да је човек у праву, потписао сам и тако сам добио две године.</p>
<p><!--<box box-left 49688110 media>-->Ноћу су нас пребацили до воза и тако је почела та одисеја. Везали су нас лисицама једног за другог, једног младог човека са једним старијим. Питали су ме да ли сам дешњак. Ја сам рекао да јесам. Онда моја десна рука и лева рука тог старијег човека. И ми смо тако у пару ушли у камион, возе нас до Топчидера на железничку станицу. Ту је био теретни воз и онда смо кренули за Цриквеницу. Ту смо изишли. Сећам се те моје нелагоде, кад смо застајали на прузи да се обави нужда. Тај човек поред мене, имао је 40 година, био је дупло старији од мене. Ваљда од страха, шта знам, стално су му крчала црева, то је јако непријатно. Кад он чучне да обави посао и ја морам да чучнем. Просто ме било срамота, али нисам могао ништа ту да урадим.</p>
<p>Стигли смо, искрцали су нас. Доле је био брод „Пунат“. Ми смо били некако на крају композиције, тако да су пре нас већ неки ишли ка броду. Кад су нам скинули лисице, питао сам га да ли зна да плива – он је одговорио да не зна. Рекао сам му да сачекамо да се накрца брод, ми ћемо бити горе на палуби.</p>
<p>„Ако се нешто деси, ништа се не секирајте, само скините ципеле и ухватите ме с леђа око врата и радите ногама, ништа се не секирајте.“</p>
<p>Он пита: „Јеси ли сигуран?“</p>
<p>„Сигуран сам!“</p>
<p>Међутим, срећно смо допловили до Голог отока. Нема брод где да пристане, нема луке, то је плићак и брод дође до дубине која дозвољава газ, а онда ви скочите у воду, идете по оној води ка обали где вас већ чекају. Али било је оних који су се стрмоглавили, бацали су их чувари у потпалубље. Само их гурну. Било је ту и прелома. Некад ми у шали кажу да сам <em>првоборац</em>, међу првима сам стигао на Голи. Скочио сам са прамца ту је био плићак и изишао на обалу. Тамо су нас чекали са оним шприцевима, ди-ди-тијем и робијашким униформама. Тако је почело то моје робијање. Чека вас робијашко одело, гумени опанци, шприц са ди-ди-тијем, шишање и одлазак у бараку.</p>
<p>Пуштен сам крајем 1949, потом сам отишао у Креку, рудник угља... Али то је друга прича...</p>
<p> </p>
<p> </p>
<p><!--<box box-left 49688105 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 2 Nov 2026 10:11:38 +0100</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5085909/secanja-sinise-pavica-i-njegovog-brata-damira-na-rodni-sinj-zivot-u-okupiranom-beogradu-i-na-oca-casnog-alkara-antu-pavica-zvanog-djusa.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2024/7/18/20/24/14/3066225/thumbs/6327124/thumb1.jpg</url>
                    <title>Сећања Синише Павића и његовог брата Дамира на родни Сињ, живот у окупираном Београду и на оца, часног алкара Анту Павића званог Ђуса</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5085909/secanja-sinise-pavica-i-njegovog-brata-damira-na-rodni-sinj-zivot-u-okupiranom-beogradu-i-na-oca-casnog-alkara-antu-pavica-zvanog-djusa.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2024/7/18/20/24/14/3066225/thumbs/6327124/thumb1.jpg</url>
                <title>Сећања Синише Павића и његовог брата Дамира на родни Сињ, живот у окупираном Београду и на оца, часног алкара Анту Павића званог Ђуса</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5085909/secanja-sinise-pavica-i-njegovog-brata-damira-na-rodni-sinj-zivot-u-okupiranom-beogradu-i-na-oca-casnog-alkara-antu-pavica-zvanog-djusa.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Ћамил Сијарић, писац прича о људима некад и негде: Частан човек душе радознале</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/4678018/camil-sijaric-pisac-prica-o-ljudima-nekad-i-negde-castan-covek-duse-radoznale.html</link>
                <description>
                    Од свих институција у бившој Југославији, Сијарић је понајвише хвалио Гимназију у Врању. У тој школи током Другог светског рата, за четири године, звоно није зазвонило.  Када су Бугари држали Врање, народ није слао децу у школу. Овим чином је послао окупаторима следећу поруку: „Можеш да ми узмеш земљу, слободу, град, али не дам ти децу.“ Ћамил Сијарић је био први новинар који је ушао у Јасеновац. Ушао је са партизанима, у првом пробоју. Ужасе Јасеновца описао је стрпљиво, углавном у сликама, онако како је видео оно што је видео, и по томе шта је чуо на том страшном месту. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/7/19/57/656/2088004/thumbs/3642050/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Ћамил Сијарић, писац прича о људима некад и негде: Частан човек душе радознале" title="Ћамил Сијарић, писац прича о људима некад и негде: Частан човек душе радознале" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-center 45355367 image>--></p>
<p>Када је неко стављао у корице шта су познати писци и песници написали о Титу, имао је обавезу много да бира, јер су многи писали о председнику СФРЈ. Ћамил Сијарић, иако предратни комуниста и писац југословенског опредељења, није имао песму о Титу, те је позван да напише неколико редова.</p>
<p>Он ће кратко рећи да међу многим малим и раштрканим загорским селима има једно такође мало и раштркано село, зове се Кумровец – и ко би рекао да jе у том селу рођен човек за кога су чули не само наши народи и народности него и дивља племена у Африци.</p>
<p>Ово виђење је Ћамила Сијарића у великој мери открива његов став о односу литературе и идеологије. Наиме, Сијарић није желео да буде упамћен као писац близак власти – не, он је желео пре свега да буде упамћен као писац. Корен тог размишљања јесте у његовом осећању пролазности идеологија и константној промени владајућих гарнитура. Многи су мислили да је КПЈ вечна, али Сијарић, Југословен од главе до пете, знао је да ће и то проћи. Пишчев задатак био је да остави литературу свежом, јер ће свака странка једног дана бити устајала и плесњива.</p>
<p>Страдао је ударен моторним возилом, а у својим књигама поменуо је само једно моторно возило – тенк. Сијарићеве приче дешавају се углавном некада давно или негде далеко. Он не натруњује причу конкретизацијом; он прича о нечему што је било негде и некад, а то негде и некад припадало је свима и као такво је свима ближе.</p>
<h4><strong>Ћамилова прича</strong></h4>
<p>Многи добри писци упамћени су као гуслари идеологија, али Сијарићево осећање пролазности види се и кроз једну причу коју би у друштву често причао...</p>
<p><!--<box box-left 49664938 media>--></p>
<p>Наиме, кренуо човек негде на делек пут, пролазио и види: поред пута, на њиви, човек упрегао човека и оре. Пролазник се побуни и каже да тако не треба, али онај упрегнути брани ту ситуацију и каже: „Хајде, прођи, шта те се тиче, и ово ће проћи.“</p>
<p>После неког времена пролази пролазник, враћа се с далеког пута и види да је сада, на истој њиви, онај упрегнути упрегао вола и оре. Пролазник, сада задовољан због оног што види, каже како му је драго што је ситуација природна, али човек опет одговара истим речима: „Хајде, прођи, шта те се тиче, и ово ће проћи.“</p>
<p>Том причом као да је обликован Сијарићев политички став о свему што је видео и као да је обликован његов укупни став према свету, политици, владарима и жандарима. </p>
<h4><strong>Од Бихора до Врања</strong></h4>
<p>Ћамил Сијарић је рођен у Шиповицама. А шта су Шиповице? Заселак већег села Годијева, на Бихору, у Црној Гори. Рођен је 1913. године у кући која се могла сматрати имућном у односу на остале бихорске куће. Отац му је умро још док је будући писац ситним корацима трчкарао око куће и око Добре воде која жубори крај јединог сеоског пута. Мајка Сијарићева била је из села Угао, са Пештерске висоравни. Сијарић је раних година често боравио у мајчином роду, у Углу.</p>
<p>Први град у који је дошао Сијарић био је Нови Пазар. Десило се то када је са 14 година кренуо у Скопље, у Медресу, на школовање, након што је завршио основну школу у Годијеву.</p>
<p>Једном приликом у Новом Пазару, пре Другог светског рата, Сијарић је у Амир-агином хану с присутним гостима слушао радио, а један човек је говорио како види малог човека унутра, који прича из радио апарата.  </p>
<p>У том истом хану, где је коначио кад би ишао према Скопљу, Сијарић је једном приликом видео и вирџину која га је, лепог и високог, позвала рекавши: „Ја сам женско. Ја сам женско.“</p>
<p><!--<box box-left 49664929 media>-->Сијарић је у Медреси скопској постао комуниста. Друговао са Рифатом Бурџовићем. Из Медресе је истеран и отишао је у Врање. Он и његов земљак из Сјенице Мухамед Абдагић у Врању су завршили Гимназију. У разговору за радио Београд 1984. године Сијарић је рекао Миши Јевтићу како се сећа свих врањанских народних песама.</p>
<p>Од свих институција у бившој Југославији, Сијарић је, чини ми се, понајвише хвалио Гимназију у Врању. У тој школи током Другог светског рата, за четири године, звоно није зазвонило.</p>
<p>Када су Бугари држали Врање, народ није слао децу у школу. Овим чином је послао окупаторима следећу поруку: „Можеш да ми узмеш земљу, слободу, град, али не дам ти децу.“ </p>
<h4><strong>Књига о Јасеновцу</strong></h4>
<p>Након Врања, Сијарић одлази у Београд и опет среће Рифата Бурџовића на Правном факултету. Објављује прве стихове, занима се за комунизам. Дипломирао је 1940. године, а почетом рата бива заробљен и возом је са заробљеницима депортован према Аустрији. Али Аустрија њега није видела. Негде код Осијека, Сијарић је скочио из вагона. Када је пао на земљу, прво је мрднуо ногама да провери ради ли кичма. Кад је схватио да се ноге померају, Сијарић се дао у бег према Босни.</p>
<p>За секретара Суда народне части изабран је 1945. године у Бањалуци, а где је непосредно пре тога боравио?</p>
<p>Сијарић је први новинар који је ушао у Јасеновац! Ушао је са партизанима, у првом пробоју. Ужасе Јасеновца описао је у књизи <a href="http://www.logorjasenovac.rs/zaborav/camil-sijaric-u-oslobodjenom-jasenovcu-integralni-tekst/" target="_blank" rel="noopener"><em>Ослобођени Јасеновац</em></a> стрпљиво, углавном у сликама, онако како је видео оно што је видео, а и по томе шта је чуо на страшном месту.</p>
<p><!--<box box-center 45356054 image>--></p>
<p><a href="https://www.portalnovosti.com/ulice-camila-sijarica" target="_blank" rel="noopener">Синан Гуџевић</a> пише да је Ћамилова књига о Јасеновцу, по свој прилици, била узрок што су „Ћамила опањкавале разне националистичке хуље и приписивали му недоказане и недоказиве ствари“.</p>
<p>Наиме, причало се како је он био члан некакве санџачке делегације, која је 1941. дошла поглавнику Павелићу и тражила подршку за припојење Санџака НДХ.</p>
<p>Гуџевић пише:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Усмено је ту обједу по Сарајеву ширио највише књижевник Анђелко Вулетић (о томе свједочи Јосип Ости, у одличној књизи <em>Duhovi hiše Heinricha Bölla</em>), а написмено се налази нпр. код хрватског академика Дубравка Јелчића у његовом <em>Дневнику од рујна до рујна 1989-1990</em>, на страници 75. Тамо дични академик тврди да је Ћамил, као студент права био чак предводник те делегације. А Ћамил је студиј права завршио 1940. у Београду, а код Павелића није био никада! Никада! Није и не би ни био! Ја сам то истражио помно, па нека академик мени изнесе доказе о оном што је поводом смрти часног човјека Сијарића у својој купусари надробио.“<!--<box box-center 49730096 media>--></p>
<h4><strong>Бити писац</strong></h4>
<p>Радио је Сијарић после рата у листу „Глас“ и као драматург Народног позоришта у Бања Луци. Прелази 1947. у Сарајево где ради у листу „Преглед“ и у редакцији „Задругара“, а 1951. прелази у редакцију за културу Радио Сарајева где остаје до пензије. Писао је многе путописе за радио и уређивао програм.</p>
<p>Шта видимо из ових детаља? Сијарић није желео да буде министар, градоначелник или амбасадор – не, он је желео да буде писац. Поштовао је државу, али је више поштовао свој таленат. Волео је партију, али је више волео себе. Сматрао је да ако не остави књижевно дело, припадност власти неће сачувати сећање на њега.</p>
<p>Када је написао роман <em>Бихорци</em>, послао је рукопис на анонимни конкурс и – по ономе што ми је причао Милисав Савић – жири је прво разматрао његов рукопис, а остале није ни читао. Мислили су да је Андрић послао рукопис.</p>
<p>У жирију је био Михиз. Награду је узео Сијарић и то највећу новчану награду која је до тада додељена неком југисловенском писцу. Чак су у јавности биле и реакције да је превише новца дато.</p>
<p>Роман је почео и данас упамћеним речима:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А стара Нурка је говорила:</p>
<p style="padding-left: 30px;">– О Халимачо, о роде мој, де набавите селу хоџу. Изаћи ће село из вјере, подивљаће, о Халимачо.“ </p>
<p><!--<box box-center 45356309 image>--></p>
<h4><strong>Највеће чудо овог света</strong></h4>
<p>Сијарић је постао познат као писац широм Југославије. Уследила су бројна путовања, дружења. Био је омиљен међу писцима, али и поштован од публике и критике. Одазивао се позивима на фестивале. Борислав Радовић ми је, једном приликом у улици Илије Гарашанина у кафићу „007“ причао да су Ћамил и он на Плавским књижевним сусретима видели „највеће чудо овог света“.</p>
<p>Овако је, мени, причао Бора:</p>
<p style="padding-left: 30px;">Пешачили смо Ћамил и ја од Гусиња према Вусању, полако стигли до реке Грље, и тамо сретнемо две девојчице. Једна осам, а друга пет година. Пошто смо имали два сендвича од организатора, а нисмо ни били гладни, Ћамил и ја дамо девојчицама сендвиче, а оне одмах један преполове, а други хоће да понесу.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Коме то носите?“, питамо.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Носимо баби.“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А где вам је баба?“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ено је код оваца.“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А где су вам родитељи?“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Отишли у Америку да раде, а ми чувамо бабу.“</p>
<p style="padding-left: 30px;">Ћамил и ја само се ћутке вратили у Плав. Дуго смо ћутали.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Ја га упитам: „Виде ли ти оно, Ћамиле?“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Видјех, видјех...“</p>
<p><!--<box box-center 49658746 embed>--></p>
<h4><strong>Арсен у Ћамиловој канцеларији</strong></h4>
<p>Једном приликом је Сијарић у Радио Сарајеву срео Арсена Дедића који је тада био на врхунцу популарности, али писац није ни чуо ни знао ништа о певачу. Увели су Арсена Дедића у Ћамилову канцеларију, само да сачека улазак у студио. Ћамил га затекне.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Добар дан.“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Добар дан.“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А који си ти, младићу?“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ја сам Дедић.“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А од којих Дедића?“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Из Шибеника.“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А, из Шибеника, те не знам.“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А чиме се бавиш, млади човјече?“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Пјевањем.“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А може ли се од тога живјети?“</p>
<h4><strong>Човек који је са собом носио кућни праг</strong></h4>
<p>Сијарић је оставио приче о којима се и данас прича. У пет приповедачких књига читалац среће многе бисере. Из прве руке, присећам се... „Бунар“, „Пут“, „Рођак“, „Река“, „Сабља“, „Лисица и петао“, „Хасан, син Хусеинов“, „Коза“, „Хрт“, „Рођак“...</p>
<p>Уследили су романи које не набрајам хронолошки него по сећању: <em>Царска војска</em>,<em> Конак</em>,<em> Мојковачка битка</em>, <em>Рашка земља Расција</em>.</p>
<p>Објавио је <em>Записе о градовима</em>, а поезији се вратио у старости. Његова поезија је ритмична, дубока; он сам приликом објављивања песничке књиге није био сигуран у њу, али је добио похвале тада младих песника који су били одушевљени његовим „повратком“. </p>
<p><!--<box box-center 45355406 image>--></p>
<p>Оно што је његову прозу учинило препознатљивом јесте вешти преплет трагичног и хумора. Код њега се може видети та страшна слика када је неко отео девојку и везао је косом за косу друге девојке.</p>
<p>Код њега се може наћи човек који однесе кућни праг, човек који носи плочу целог живота и страда тако што падне испод те плоче и ту исту плочу ставе му на гроб.</p>
<p>Сијарић је и сам био запањен животним феноменом када се квалитет нађе на неместу где не може да се искаже – можда је баш зато приповедао о хрту који не може трчањем да развије брзину, о бунару који је сањао човек и уложио сву имовуну да воду пронађе, о кози која не може да сачува свој живот јер је дошла у теснац, у кршима, па онда сведок последње што чује јесу звуци птица грабљивица којима остаје та коза да је растргну.</p>
<p>Живео је, путовао, причао и певао – Ћамил Сијарић. Никада није говорио директно, али је знао да се нашали и пошалицом разреши дилему присутних. Неке његове анегдоте сабрао је Бошко Ломовић и објавио.</p>
<p>Ћамил је увек био веран породици и језику својих јунака, завичају. Први примерак сваке своје књиге послао би брату Шабану, у завичај, у Шиповице.</p>
<p><!--<box box-left 49664936 media>-->Јула 1997. отишао сам у Шиповице и упознао старог Шабана који је тада већ имао деведесетак година. Био је сам у кући, а пред кућом је имао пса и белу кобилу коју су напале муве. Обрадовао се, али и заплакао. Био је сам у опустелом селу. Рече ми да је недавно долазио у Шиповице неки човек из даљине, од неке воде, дошао да види где је Ћамил никао.</p>
<p>Остао беше у Шабану горак укус због Ћамилове смрти. Наиме, Ћамила је ударио аутомобил на пешачком прелазу у Сарајеву. Страдао је од аутомобила он који није имао возачки дозволу. Није ми познато како је окончана истрага о тој смрти. Отишао је са овог света 6. децембра 1989. у предвечерје распада Југославије. Био је мишљења да ће се цела авнојевска кула срушити ако се из ње извади и један једини камен.</p>
<p>Његове књиге и данас су читане широм Балкана. Пријатељи који су га сретали оставили су бројне записе. Златко Паковић је урадио представу базирану на Сијарићевом животу. Написане су многе дисертације о Сијарићевим причама и романима. Постоје улице са његовим именом у осам градова, а три школе такође носе његово име.</p>
<p>Постоји видео запис, када је снимљен код Добре воде у Шиповицама, где каже: „Ја сам имао душу једну радозналу...“  <!--<box box-center 49730100 media>--></p>
<p><!--<box box-left 49664924 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 18 Oct 2026 11:49:46 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/4678018/camil-sijaric-pisac-prica-o-ljudima-nekad-i-negde-castan-covek-duse-radoznale.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/18/10/34/180/5944272/thumbs/14131862/thumb1.jpg</url>
                    <title>Ћамил Сијарић, писац прича о људима некад и негде: Частан човек душе радознале</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/4678018/camil-sijaric-pisac-prica-o-ljudima-nekad-i-negde-castan-covek-duse-radoznale.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/18/10/34/180/5944272/thumbs/14131862/thumb1.jpg</url>
                <title>Ћамил Сијарић, писац прича о људима некад и негде: Частан човек душе радознале</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/4678018/camil-sijaric-pisac-prica-o-ljudima-nekad-i-negde-castan-covek-duse-radoznale.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Из сна о Тикаловим сликама или Светост живота: Ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087195/iz-sna-o-tikalovim-slikama-ili-svetost-zivota-likovna-verzija-traganja-za-izgubljenim-vremenom-i-njegovo-nalazenje.html</link>
                <description>
                    У Галерији РТС-а од 13. октобра до 13. новембра 2026. одржава се изложба слика „Светост живота“ Михајла Ђоковића Тикала (1941-2026), једног од најзначајнијих српских сликара фигуративне и фантастичне уметности, који је преминуо почетком ове године не дочекавши отварање изложбе у чијој припреми је учествовао. Овим поводом доносимо текст Јовице Аћинa из каталога изложбе, као и текст Љубомира Симовића о великом сликару и његовом опусу. „У Тикаловим сликама“, пише Аћин, „постоји нешто од медицине. Можда то није свеисцелитељска медицина, јер иако нам уметнички годи, није универзални лек. Она је, међутим, први корак без којег нема последњег. Њена дијагностичка природа, кад нам казује шта нас боли, где нас боли, најбољи је увод у могућно избављење. Не спасава нас, не уклања бол, али га погађа. С њом знамо да смо забасали.“
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/0/18/14/27/470/4884656/thumbs/11346151/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Из сна о Тикаловим сликама или Светост живота: Ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење" title="Из сна о Тикаловим сликама или Светост живота: Ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49716045 media>-->Заљубљен сам, као и многи, у живот, али и у књиге и слике. Приповедајући, све те три своје љубави мешам у једну. Отуда не одолевам и кад год ми дође евоцирам своја штива, па и њихове писце, и своја открића у галеријама, атељеима и музејима са делима и уметницима који ме заводе.</p>
<p>Писци и сликари су за мене ликови о којима желим непрестано да причам. Они потичу заправо из моје носталгије према раним читањима и гледањима. Враћају ме у време кад сам од слика учио да гледам свет и читајући почињао да схватам његов хаотични механизам.</p>
<p> Уз речено о сликама, са њима сам и у органској вези. Мој крвни притисак је махом висок. Али, мерим ли га док гледам неку слику, он бива нормалан. Као да патим од обрнутог Стендаловог синдрома који сам евоцирао у свом недавном роману <em>Шибање </em>поводом једне од загубљених Каравађових слика. Тај роман је и за мене све више тајна и све мање доступна, свеједно што сам га ја написао, и то ме баца у панику. То би могло бити зато што је створен да би чамио. Можда се нико неће ни усудити да га прочита. Трајаће само у мојој ноћи у којој године лете. Дана неће видети. Али овде, кад је реч о ноћи, за почетак хоћу о сну који не пристаје да ме се лиши као свог сневача. Пошто ме непрестано прати, познајем га већ у танчине. Ипак, увек ми је као нов. Овде ћу га скратити.</p>
<p><!--<box box-left 49716079 media>-->Не знам како сам се одједном нашао у тој земљи, али сам је сместа прихватио као свој свет. Нисам му се успротивио, нисам се отимао нити бежао, јер више нисам ни знао да ли постоји неки друкчији свет осим овог у којем су се олујни облаци смењивали с ведрим небом, сунце понекад сијало усред ноћи, помаљала се и нестајала незнана сазвежђа, морски урагани искрсавали у надземним и подземним клисурама, куле, чардаци, често несхватљива здања, зидине, низали су се у бескрајном мимогледу у шумама, на лединама, у сенкама и задимљеном ваздуху, чије ми је порекло остајало загонетно. Затим, лавиринтски канали и вртови...</p>
<p>Нисам у стању да набројим све што сачињава вртоглави колоплет предела овог света, јер то су увек биле само позадине, недостижне, које су истицале предње планове у којима сам се налазио као створење изложено отворености беспућа. Отвореност при томе ваља да схватите као видокруг у којем ниједно значење није коначно него се у сваком наговештају може открити нови наговештај, а у том новом наговештају опет следећи. Беспуће прихватите као могућност лутања. Беспуће је слобода без икаквих ограничења, наиме прилика за неспутано прелажење граница и у времену и у простору. Отвореност беспућа је у земљи магије, јер то јесте била земља у којој су магија и скровита знања била закон, насељена живим ликовима чија озбиљност ме је нагонила подједнако да стрепим, као и да се радујем. И они су били налик двосмислености мог расположења: као да су сви били изнедрени из страха оплемењеног подстицајном веселошћу. Отуда је двојност била незаобилазни део њихове природе, па и њихових обличја. Хетероклитни ликови, кентаурски, андрогини, у вечитој трансформацији.</p>
<p><!--<box box-left 49716070 media>--></p>
<p>Пролазио сам мимо њих као да сам на некој покретној траци или чак летећем ћилиму, поздрављао их онако као што поздрављам блиске особе, махао им, хрлио им у загрљај. Понеки су били патуљасти, често и зооморфни. Дволики, тролики, четворолики. Ево и неких обучених у црева и цеви, на свињским или козјим ногама, гуштеролики, птицолики. Готово читава енциклопедија постојећих и непостојећих створења. Међу којима су нека пророчка, друга анђеоска и вражја, трећа енигматични старци, средњовековни мудраци и учењаци, сви као на некој мисији чији циљ ни њима самима није познат. Као да су с ону страну живота и смрти, а ја међу њима као да сам забасао у прашуму симбола. Плашила су ме и терала на смех. Приличан је број и дугокосих. Одоре до земље. Од капа, најчешће шешири. Колико је ту само шешира! Задивљују ме. Те шеширџије ме слуђују, насмејавају и збуњују до суза. Они штите сан од кошмарне куге, али и упозоравају на моћ ликова који доминирају призором. Да, баш шешири који би можда требало шеширџије да заштите од кише или нечастивих сила протераних с небеса. То су старински шешири, као да су црни солундари. Уз њих плаштеви у кроју од пре две или три стотине година.</p>
<p>Нисам успевао да се приберем и кажем себи да ли сам на неком карневалу или у кошмару. С обзиром на све са чим сам се суочавао у тој земљи, која је све непобитније бивала мој свет, са свима с којима сам се срео, који су сушта неизрецивост, ма колико све било неописиво, па и невероватно, као што се то догађа на линији која дели видљиво и невидљиво, можете се позвати на моју реч да сам поуздани сведок процеса у којој мери моћ имагинације прожима реалност, па фантазматски овладава њоме.<!--<box box-center 49716059 media>-->Потом се будим. Звони ми у ушима. Светлаци пред очима. Често сневам тај сан током протекле деценије, иако у његовим разноликим варијацијама. Доживљавам га као алхемијски сан. У њему се збиља преображава да би оголила своју иначе прерушену истину, истину под велом. Али, зар је то био само сан, питам се.  Памћење ме подсећа да је то више од сна. Сваки пут после таквог сна, знам. То су слике и цртежи Михаила Ђоковића Тикала, с којим делим приврженост кабали, алхемији, тератологији (чудовишта, демони), спекулацији (огледала), магији и имагинарним световима, и који не верује у деобу фантастике и реализма, баш као што је и за мене све или фантастика или реализам, или хумор који сеже до апсурда или реалистичка трагика. Овог трена сам потпуно свестан. Мој сан није ништа друго него муњевити боравак у свету Тикалових слика, у свету алхемичара у уметности. Можда је то телепатски сан, а који ме је пречицом однео у самосвојно Тикалово дело?</p>
<p>Нисам још у стању, после таквог понављаног сна, да било шта тврдим и испливам из својих недоумица, и ту ми моје заклињање не би било нимало од помоћи. Ипак, знам да је Тикалово уметничко дело уроњено у сан сличан моме док из далекосежне фантазије, калемљене врхунском интелектуалношћу безмало прометнутој у магију, симболички недри стварност накрцаној метаморфозама, чудовиштима и демонима, јер од њих је невидљиви свет испод овог видљивог, при чему у нашој имагинацији искрсава потиснута истина да је невидљиво оно што артикулише видљиво.</p>
<p><!--<box box-left 49716073 media>--></p>
<p>Не само да се издваја у односу на сликаре свог нараштаја него Тикало заузима и посебно место у историји српског сликарства. Мало ко је у толикој мери успео да пластички знак изражен у фигуралности, полазећи од извесне нарације, напослетку испразни од свега наративног. То је надреалан процес.</p>
<p>Нема сумње да је Тикало искусио све дубине виђења, а то искуство, у дослуху с дамаром савремености, помогло му је да овлада необичним процесом у којем се класични параметри фигуралности на крају претварају у особени авангардни дух опажања модерних видова човековог живота. То је као да замислимо језик којим се говорило пре неколико стотина година, а онда откријемо да нам он не само још говори и да није мртав него да говори суштинске, најчешће невидљиве ствари из нашег раздобља. Замислимо неког ученика из ренесансних атељеа, а који нам, сликајући, упечатљиво саопштава шта нас садашње боли чак и кад од тога одвраћамо поглед. Боли нас одсуство светости живота и све што следи из тог одсуства и јасно указује на обиље знакова неке катастрофе.</p>
<p>Тај парадокс Тикалове уметности, која на принципу <em>у староме ново</em> премошћава столећа, околишно сведочећи о нашим муклим истинама, чини је незаборавном.</p>
<p><!--<box box-left 49716051 media>-->Ако сам у праву, у овим сликама постоји нешто од медицине. Можда то није свеисцелитељска медицина, јер иако нам уметнички годи, није универзални лек. Она је, међутим, први корак без којег нема последњег. Њена дијагностичка природа, кад нам казује шта нас боли, где нас боли, најбољи је увод у могућно избављење. Не спасава нас, не уклања бол, али га погађа. С њом знамо да смо забасали. Заблуделе, враћајући нас у отвореност беспућа, чија слобода барем избегава ћорсокаке, одговара нас од пута пропасти. Ниједан од ликова на сликама не проговара. Та занемелост нас упозорава, озбиљније, далекосежније, од сваке изговорене речи. Отуда и стрепња и радост у нама. Ћутање у сликама је обећање. Вихор многих темпоралности нас подсећа на изгубљене временске одломке које занемарујемо, а који су могли бити извесно решење.</p>
<p>У сваку слику је дубоко унесен сам Тикало. Као да су пред нама призори својеврсне Тикалове психобиографије, иначе би у њима густа вишезначност била необјашњива. У свакој слици је сликарев психички аутоакт. Уосталом, нема потребе да тражимо како сам сликар види себе и свој рад другде него у сликама. То је повлашћени космос његове истине и његових зебњи. У њима су осликани извори његовог бола и његове радости, његове посвећености и његових мука и љубави. И у свакој слици, при томе, постоји тајни путоказ који води до одговора на питања која нисмо стигли још ни да поставимо, чак и кад нисмо способни да га препознамо, јер је тај путоказ покаткад цела слика, покаткад неки од њених сегмената уплетених у наоко случајну хрпу њених елемената. <em>Ту ме боли</em>, упућују нас на то место скривени знаци. Одакле тај бол и шта је та бол, већ је наговештено. А где је та бол? Свугде. Упија се у нас и упија нас у себе. Раскрива празнину која нас прожима. Разголићује све веће сиромаштво живота, јер је нечега у срцу живота све мање и мање. <em>То боли</em>. Тикало је вођен силном потребом да, стварајући своју земљу магије, обнови то што ишчезава, и ишчезавајући за собом оставља непребол. У неку руку, Тикалово дело је ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење.</p>
<p><!--<box box-left 49729900 media>-->Да, највећи број Тикалових радова је ефектно компонована хрпа различитих објеката. У тим сликама влада плуралност. Као да је свака слика састављена од мноштва засебних слика. Њихове запремине су често у различитим перспективама, изокретане у свакојаким смеровима. Минијатуре нас одводе на разне стране. Расејавају нам поглед. При томе је и сваки објекат на њима хибридизованог обличја, кентауризован и химеризован. изложен сталној трансформацији, па и транссупстанцијацији. Тикало воли не само алхемијске фигуре и мешање алхемије и уметности него, још више, алхемијске поступке који увишестручавају фигуре, непрекидно чувајући целокупну композицију благим монохроматским сенчењем. Све у свему, такве слике се истичу у његовом делу. Слике које су већ по себи колекције. Не значи да су то кутије у којима је натрпано све и свашта. Боде нам очи да је све на тим сликама прошло тежак избор, баш као што кад пишемо бирамо речи, не одлучујући се ни за једну случајно (осим у надреалистичком аутоматизму).</p>
<p>Сваки објект на слици је, да би се појавио, најпре прошао огромно искуство духовног виђења. Сваки је слово или бројка у свеукупном тексту слике. Као да нам се испоручује нека скровита порука чијом шифром нико не располаже осим Бога. Сликар је само скромни писар окултне поруке. Слово или бројка, ова или она фигура, комбиновање ове или оне перспективе, свеједно шта год видели на слици, доноси и приказује нам сопствену темпоралност. Слика је заправо колекција низа темпоралности, или временских одломака, како је то сам Тикало давно рекао, и то особена колекција настала из привидне хрпе и прометнута у креативни полиперспективистички поредак. Сећамо се таквих слика-колекција у историји, пре свега, рецимо, кад видимо <em>Врт земаљских сласти</em> (сад у Мадриду) и <em>Искушења Светог Антонија</em> (сад у Лисабону).</p>
<p><!--<box box-left 49716075 embed>-->Ти ренесансни радови, са севера Европе, несумњиво су, у почетку, барем кад је реч о фантазијским фигурама, имали утицаја на Тикала, као да је учио у истом атељеу, али он је тај утицај самосвојно преиначавао, па бисмо могли рећи да ствар утицаја није никад завршена у смеру до Тикала него да је ваља видети и у обрнутом смеру: и Тикало је утицао на оне који је бирао за своје узоре, утицао је на наш начин на који их гледамо. После Тикала можемо друкчије да гледамо на те одабране старе мајсторе. Сад разговетније уочавамо сатиричку разиграност у <em>Врту земаљских сласти</em>, препознајемо и не баш најтачније коришћење перспективе.</p>
<p>То је разумљиво с обзиром на чињеницу да је геометријско и оптичко познавање перспективе у то доба, почетком 16. века, тек почело да се уводи у сликарство. Али, из тих година, утврђујемо још пресуднију далекосежност лудости, невине лудости, која води порекло од хуманисте Еразма из Ротердама. И у томе Тикало бира свој пут. Уместо у свет десакрализације, код њега се помаља свет сакрализације. И ја сам у своме писању познавао тај пут, али питање о улози химеричних фигура и фигурица на Тикаловим сликама није ми падало на памет све док није искрсло, у последњи трен, из мог сна, који се, како је већ уобичајено са сновима, расплињавао и попут магле или дима развејавао ме у сликама и цртежима којима смо окружени. Питања су понекад важнија од одговора. Да ли су химере ту да нас подсете на смрт? Или на живот? Код старих мајстора, оне упућују на грешност са чијом рачуницом ћемо изићи пред последњи суд. Код Тикала, упућују на светост коју живот губи у модерним временима. Због тога је овај сликар доказ да би Србија, ако јој је до снова уопште стало, морала да постане и земља сликара. </p>
<p style="text-align: right;">(2013/2025)</p>
<p style="text-align: right;"><!--<box box-center 49716080 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 14 Oct 2026 17:01:22 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087195/iz-sna-o-tikalovim-slikama-ili-svetost-zivota-likovna-verzija-traganja-za-izgubljenim-vremenom-i-njegovo-nalazenje.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/13/18/30/418/5926140/thumbs/14084120/thumb1.jpg</url>
                    <title>Из сна о Тикаловим сликама или Светост живота: Ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087195/iz-sna-o-tikalovim-slikama-ili-svetost-zivota-likovna-verzija-traganja-za-izgubljenim-vremenom-i-njegovo-nalazenje.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/13/18/30/418/5926140/thumbs/14084120/thumb1.jpg</url>
                <title>Из сна о Тикаловим сликама или Светост живота: Ликовна верзија трагања за изгубљеним временом и његово налажење</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087195/iz-sna-o-tikalovim-slikama-ili-svetost-zivota-likovna-verzija-traganja-za-izgubljenim-vremenom-i-njegovo-nalazenje.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Витомил Зупан, еротоман, боксер, морнар и партизан, робијаш и бестселер писац: Довиђења у следећем рату </title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5084728/vitomil-zupan-erotoman-bokser-mornar-i-partizan-robijas-i-bestseler-pisac-dovidjenja-u-sledecem-ratu-.html</link>
                <description>
                    Усред драматичне кризе због Резолуције Информбироа, увече 29. августа 1948. словеначки партијски функционер Ладо Козак телефоном добија информацију да је швајцарски радио управо јавио да је Тито поднео оставку. Истог тренутка узбуњено је комплетно словеначко руководство, али убрзо стиже деманти из Београда. Случај преузима ОЗНА са наређењем из централе да се одговорни за ширење дезинформације одмах пронађу. Непуна два дана потом ухапшена су три мушкарца, на челу са Витомилом Зупаном, који ће због своје „шале“ бити осуђен на 18 година робије, захваљујући којој ће постати бестселер писац и класик модерне словеначке књижевности.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2023/9/15/18/23/360/1906938/thumbs/3167194/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Витомил Зупан, еротоман, боксер, морнар и партизан, робијаш и бестселер писац: Довиђења у следећем рату " title="Витомил Зупан, еротоман, боксер, морнар и партизан, робијаш и бестселер писац: Довиђења у следећем рату " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49660826 media>-->У лето 1948, након Резолуције Информбироа, совјетске јединице налазе се на границама Југославије. У бројним оружаним инцидентима на источним границама земље – од 1. јула 1948. до 1. септембра 1949. године регистровано их је 219, да би их у следеће три године било избројано преко 5.000 – гину војници и граничари. Aли не само они. Приликом покушаја бега у Румунију са генералима Владом Дапчевићем и Бранком Петричевићем, 12. августа 1948. убијен је генерал-пуковник Арсо Јовановић, први начелник Генералштаба Југословенске армије. Како се у том тренутку чинило, од новог рата Југославију нису делили дани већ минути. Стаљин захтева безусловни одлазак Јосипа Броза Тита са власти, што Титу, наравно, не пада на памет.</p>
<p>У тој данас незамисливој пометњи словеначки партијски функционер Ладо Козак жртва је крајње неслане шале. Или <em>пренка</em>, да се изразимо модерније. Касно увече 29. августа 1948. он телефоном добија информацију да је швајцарски радио управо јавио да је Тито поднео оставку. Да све буде још горе побринуо се пословични <em>господин случај</em>. У гостима код Ладе Козака те вечери налазио се Јосип Видмар, председник Президијума НР Словеније. Истог тренутка узбуњено је комплетно словеначко партијско руководство. Након демантија који је стигао из Београда случај преузима ОЗНА са наређењем из централе да „пренкери“ одмах морају бити пронађени и кажњени.</p>
<p>Непуна два дана потом ухапшена су три мушкарца, на челу са Витомилом Зупаном. Суђење је било ништа мање експресно. Већ почетком 1949. Зупан је осуђен на 18 година робије, захваљујући којој ће добрим делом постати бестселер писац и класик модерне словеначке књижевности.<!--<box box-left 49660986 media>--></p>
<h4><strong>Детињство, дечаштво, младост</strong></h4>
<p>Витомил Зупан је рођен у Љубљани 18. јануара 1914. године. Оца неће упамтити. Иван Зупан, Витомилов отац, поручник у аустроугарској војсци, одмах по избијању Првог светског рата упућен је у Босну, касније одлази на Источни фронт, где гине у Бесарабији 1916. године.</p>
<p>Недуго након мужевљеве смрти, Витомилова мајка Иванка, учитељица у основној школи, преудаје се за Адолфа Робиду, професора немачког језика, полиглоту, преводиоца и позоришног критичара. Очух препознаје Витомилов таленат и подучава га језицима. Зупан је касније говорио да га је очух учио немачком, енглеском, француском, италијанском, руском, старогрчком, чак и основама кинеског језика.</p>
<p>Подстрек је била и једна од највећих библиотека у граду. Робида је био пасионирани библиофил који је сакупио неколико хиљада књига на десетинама различитих језика, које се данас чувају у Словеначкој академији наука и уметности. Зупанов очух је веома близак са словеначком интелектуалном и културном елитом, а остало је упамћено да је чест гост у породичној кући био Иван Цанкар.</p>
<p>Ипак, књиге и живот у породици просветних радника Зупану нису довољни. Иако током школовања показује велики литерарни таленат, чини се да му је привлачнији свет улице. Приче и песме скрива од другова плашећи се да ће га посматрати као слабића. Управо због тога се посвећује спорту. Планинари, скија, плива, чак и остварује леп успех у боксу. Али ни то не вреди.</p>
<p><!--<box box-left 49682629 media>-->Са осамнаест година постаје убица. Желећи да се докаже пред друштвом, 9. маја 1932. Зупан долази у госте код своје пријатељице Ванде Хорват, где је и његов добар пријатељ Федор Сенекович, са револвером. Иако су га пријатељи упозоравали да то не ради, Зупан отпочиње смртоносни руски рулет, говорећи да у прве три коморе у бубњу револвера нема метака. Пиштољ је прво уперио у себе и опалио. Све је било у реду.</p>
<p>Следећи на реду је био Зупанов пријатељ Федор Сенекович. Зупан нишани у њега и повлачи обарач. Друга комора у бубњу револвера ипак није била празна. Федор је на месту остао мртав.</p>
<p>Иако је судски вештак за оружје тврдио да су меци намерно постављени тако да изазову Федореву смрт, суд је ипак прихватио Зупанову одбрану да је у питању несрећан случај. Осуђен је на тридесет дана затвора и три године условно због немарног држања оружја, али и на избацивање из свих југословенских школа на годину дана.</p>
<p>Овај случај ударна је тема словеначких новина, а тадашњи лист <em>Јутро</em> пише о Зупановој садистичкој природи, крајње непристојном понашању током суђења, али и одсуству емпатије према пријатељу кога је убио. Љубљаном су колале приче да је Зупанова мајка преко својих веза успела да издејствује овако благу пресуду. <!--<box box-center 49660841 embed>--></p>
<h4><strong>Морнар, молер, инструктор скијања и партизан</strong> </h4>
<p>Након одслужених тридесет дана затвора Зупан бежи из Љубљане. Како описује у мемоарској књизи <em>Апокалипса свакодневице,</em> прво стиже до хрватског градића Сушак и укрцава се на један брод као слепи путник.</p>
<p>Након неколико дана посада га проналази, али га задржава на броду и даје му посао ложача котлова. Било је довољно само неколико седмица да напредује и да постане мали од палубе.</p>
<p>Након вишемесечног путовања Медитераном и Блиским истоком, искрцава се у Марсеју. Лучки град му пружа прво урањање у потпуну сексуалну слободу, а издржава се као молер и постављач громобрана.</p>
<p>Ипак, враћа се у земљу, највероватније због мајчиног притиска. У Љубљану стиже у јуну 1933. Министарство просвете Краљевине Југославије допушта му да заврши гимназију, а на мајчино инсистирање уписује студије грађевине на Универзитету у Љубљани.</p>
<p><!--<box box-left 49660849 media>--></p>
<p>Ни овог пута школовање не иде лако, Зупану су опет много драже авантуре. Постаје активни члан Словеначког спортског савеза и професионални боксер, а затим и инструктор скијања. Скоро годину дана је провео у Сарајеву радећи као инструктор скијања за туристе на Јахорини. Путује по Европи, највише по Француској. Живи крајње боемски, често мењајући сексуалне партнерке, неки говоре – и партнере.</p>
<p>Уз то, опсежно изучава психолошку литературу тражећи узрок свом неконвенционалном понашању, највише израженом у својеврсном садомазохизму. Како сам сведочи у мемоарима, убилачку природу никада није успео да у потпуности укроти. Током једног боксерског меча у Француској пред Други светски рат, готово је насмрт пребио супарника афричког порекла. Само захваљујући присебности судије избегнуто је да још једном неког убије.</p>
<p>Уз све то, стиже и да положи све испите на Грађевинском факултету, али не и да дипломира. Долази нови рат.</p>
<p>Након напада сила Осовине на Југославију у априлу 1941. пријављује се као добровољац у југословенску војску. У борбама није учествовао, а његов одред је брзо распуштен. Остаје у Љубљани, где крајем године ступа у контакт са илегалцима Ослободилачког фронта Словеније на чијем челу се налази Комунистичка партија. У том тренутку, Љубљану под строгом окупационом управом држе Италијани. Као партијски илегалац у граду проводи неколико месеци.</p>
<p><!--<box box-left 49660852 media>--></p>
<p>У лето 1942. ухапшен је у једној од италијанских рација и спроведен у концентрациони логор Гонарс у италијанској Фрулији у близини Удина, намењен највећим делом за антифашистичке словеначке побуњенике и интелектуалце. Током постојања овог логора хиљаде људи у њему су бестијално мучене, а неколико стотина је уморено глађу и тортурама.</p>
<p>Зупан у логору проводи више од годину дана, све до италијанске капитулације. Након вести о капитулацији у септембру 1943. италијански стражари су напустили логор, а заточеници су постали слободни људи. Зупан одлази у партизане, на слободну територију у градић Чрномељ. Добија задужење у Радију „Освободилна фронта“ и у партизанском позоришту. Пише позоришне комаде, као и скечеве за радио-програм.</p>
<p>Свој боравак у партизанима није гледао као на сасвим светлу ствар. Револуцију је посматрао само као „легализован облик злочина“ којим човек даје некакво морално оправдање убилачким инстинктима. Није био одушевљен ни словеначким партизанством, а тек не словеначком историјом жалећи се да „Словенци никада нису имали ниједног правог ниткова, а историја се ствара само од злочинца“. Зупан изгледа није био упознат са ликом и делом Одила Глобочника.</p>
<p>До краја живота остао је изузетно критичан према комунизму. Колико су ово били стварно Зупанови ставови а колико покушаји да се скандализује југословенска јавност, остало је питање до данас.<!--<box box-center 49660808 media>--><!--<box box-center 49660942 entrefilet>--></p>
<h4><strong>Угледни писац и државни непријатељ</strong> </h4>
<p>Све до краја рата Зупан ће остати на слободној територији запослен на Радију „Освободилна фронта“. Непуна четири дана пред коначни пораз нациста, 5. маја 1945, Аленка Тепина, партизанка и спикерка на Радију „Освободилна фронта“, извршила је самоубиство. Како савременици говоре, била је заљубљена у Зупана. По једнима, он је једно време био у вези са Аленком, али ју је одбацио због друге жене.</p>
<p>Након завршеног рата Зупан постаје уредник на Радио Љубљани, а статус учесника у народноослободилачкој борби отвара му сва врата постреволуционарног света.</p>
<p>Његови комади написани за време рата редовно се постављају на сцену, а за драму <em>Рођење у олуји </em>1947. године добија Прешернову награду. Објављује и две књиге кратке прозе са ратном тематиком. Словеначка критика га сматра за најперспективнијег словеначког писца млађе генерације.</p>
<p><!--<box box-left 49660821 media>-->Ступа у брак са Николајом Доленц, са којом ће добити два сина, Дима и Мартела. Ипак, ни брак ни књижевни успех нису га смирили.</p>
<p>Замериће се ОЗНИ кафанским причама да ради као њихов доушник. Да ли је то заиста била истина, остаје предмет спекулација. Својим крајње неконвенционалним понашањем, укључујући исмевања тадашњих високорангираних политичара, али и зверским опијањима праћеним скандалима, све више изазива незадовољство словеначке власти.</p>
<p>Врхунац долази након резолуције Информбироа. Опасна шала у лето 1948. доводи до хапшења дружине пијанаца на чијем челу је био Зупан. Спроведен је у затвор, где ће током истражног поступка провести наредних неколико месеци.</p>
<h4><strong>Суђење и робија</strong></h4>
<p>Крајем фебруара 1949. оптужен је за низ кривичних дела. Прва оптужница га је теретила за прекршаје јавног морала. Зупан је оптужен за „неуобичајене сексуалне праксе“ и ширење порнографске литературе, али и за покушаје убиства и силовања и одговорност за самоубиство Аленке Тепин. По сведочењу на суду једног колеге са радија, Зупан је изазвао Аленкину смрт вишемесечном психичком тортуром која је резултирала трагедијом. Други део оптужнице садржи Зупанове преступе према новој власти. Оптужен је за исмевање народноослободилачке борбе, цртање карикатура тадашњег руководства и писање сатиричних песама на њихов рачун. Трећи део оптужнице односио се на претње унутрашњој и спољној безбедности државе ширењем поверљивих наредби и непроверених вести.</p>
<p><!--<box box-left 49660862 media>--><!--<box box-center 49660858 entrefilet>--></p>
<p class="box-center"><!--<box box-center 49660838 embed>--></p>
<p>Суд је прихватио све тачке оптужнице сем једне (у питању је био наводни Зупанов покушај убиства пријатеља у алкохолисаном стању) и осудио га на десет година робије, иако су докази били готово непостојећи, а добар део оптужнице није ни могао бити прихваћен јер „морални“ преступи за које је оптужен нису постојали у кривичном законику. Зупан се на пресуду жалио, као и тужилаштво. Врховни суд НР Словеније је у апелационом поступку био још немилосрднији. Зупану је у априлу 1949. казна повећана на 18 година робије, и то највише због непоштовања суда током поступка.</p>
<p>Након пресуде пребачен је на издржавање казне у мариборски затвор. Ту ће провести наредне две године. Од 1950. казну издржава у затвору у Новом Месту.</p>
<p>Затворско искуство Зупан ће доцније описати у роману <em>Левитан</em>, са освртом на свет елементарних људских порива, животних и сексуалних, који не нестају ни на робији. Овај роман, поред осталог, доноси једну од првих експлицитних представа геј сексуалности у јужнословенским књижевностима.</p>
<p>Стравични услови на робији трајно ће нарушити Зупаново здравље. Како је делио ћелију са оболелима од туберкулозе, врло брзо се инфицирао овом болешћу. На то ће се надовезати дијабетес који је добио у затвору. Почетком 1951, на самој граници смрти, пребачен је у болницу. Како су лекари сматрали да му нема спаса, враћен је у затвор да тамо умре. </p>
<p><!--<box box-left 49660860 media>--></p>
<p>Тек на ургенцију Зупанове мајке, која је ступила у контакт са словеначким партијским руководством, одобрено је да га у затвору лечи чувени пулмолог Јосип Отахал, Зупанов пријатељ из младости. Операција плућа изведена је у војној болници, да би одмах после ње Зупана на носилима вратили у ћелију. </p>
<h4><strong>Живот после робије</strong> </h4>
<p>Зупан је са робије због нарушеног здравља пуштен у новембру 1954. Одлази прво у Тузлу, где ће провести пола године на болничком лечењу и рехабилитацији. Након опоравка враћа се у Љубљану. Како не успева да пронађе било какав посао у културним институцијама, одлучује да заврши предратне студије грађевине мислећи да ће у овој бранши лакше пронаћи посао.</p>
<p>Објављивање под правим именом му је забрањено, па ће у новинама приче и песме потписивати под псеудонимима Рис, Ван Клас и Лангус. Издржава се делом као физички радник, а током шездесетих година активно се укључује у рад Боксерског друштва Словеније. </p>
<p>Тек почетком шездесетих отварају му се врата културних институција. Написао је преко 50 филмских сценарија, позоришних и радио драма, од којих је реализовано њих десетак.</p>
<p>Највећи успех је доживео филм <a href="https://www.youtube.com/watch?v=3ZCXRb3_mpU"><em>Довиђења у следећем рату</em></a>, који је по Зупановом роману <em>Менует за гитару</em> 1980. режирао Живојин Павловић. Прича о бившем словеначком партизану и немачком војнику који се сећају својих ратних дана маестрална је приповест о ратном хаосу и улози интелектуалаца у лудилу тоталитаризма.</p>
<p><!--<box box-left 49660922 media>--></p>
<p>Зупан седамдесете и почетак осамдесетих година проводи као слободан писац. Иако је у читавој Југославији доживео велику књижевну славу (у овој деценији је добио две престижне Жупанчичеве награде), и даље се његова дела у критици не прихватају тако лако.</p>
<p>Ни однос политичке елите се не разликује. Остало је упамћено да су политичари бојкотовали доделу Прешернове награде коју је други пут добио 1984, овог пута за животно дело.</p>
<p>Излазак <em>Левитана</em> из штампе 1982. је због крајње натуралистичког описа затворског живота и сексуалности више пута одлаган, да би овај роман одмах по објављивању изазвао крајњу скандализованост југословенске штампе.</p>
<p>Ипак, истине ради, мора се рећи да Зупан током седамдесетих и осамдесетих највећим делом неометано објављује књиге, и то у тиражима незамисливим за данашње услове. Само је <em>Левитан</em> у српском преводу изашао у тиражу од неколико десетина хиљада примерака. Тако је Зупан под старе дане постао бестселер писац.</p>
<p>Како Зупанови савременици говоре, ову толерантност југословенске власти треба приписати општој клими политичког и културног отопљавања, али и добрим делом томе што га власт није посматрала као опасног политичког противника већ више као безазленог егзибиционисту и психички нестабилног човека.</p>
<p><!--<box box-left 49660797 media>--></p>
<p>Зупан је био изузетно плодан писац. Поред 50 филмских сценарија и драма, написао је и више од 15 романа и збирки прича, неколико есејистичких и песничких књига. Након смрти објављено је неколико његових књига које су остале у рукопису. </p>
<h4><strong>Сахрана у партизанској униформи и уз трубе</strong><strong> </strong></h4>
<p>Све до смрти 1987. Зупан наставља да живи неконформистички, али ипак за нијансу прихватљивије за околину него након робије. Уместо убилачким насртајима и јавним скандалима, сада људе шокира писањем. Намерно је у својим делима потенцирао огољену сексуалност сједињену са нескривеним садомазохизмом, али и нападе на средину у којој живи. Прелазио је свесно све границе „доброг укуса“ колико зарад изазивања шока, ништа мање и због испитивања граница слобода.</p>
<p>Преплићући доживљено и намерну провокацију, али и померајући лимите малограђанског поимања живота, Зупан је остао јединствени пример у словеначкој и југословенској уметности. Не и мање важно, његов живот и дело инспирисали су појаву нових уметничких покрета и група у Словенији које су промениле југословенску културу. Поменућемо само Панкрте и Лајбах. Као највећи узор борбе за индивидуалну слободу, пред крај живота постао је икона панк и новоталасног покрета.</p>
<p><!--<box box-left 49660868 media>--></p>
<p>Витомил Зупан је умро <span class="LrzXr kno-fv wHYlTd z8gr9e">14. маја 1987</span>. На опште изненађење словеначке јавности, у својој опоруци оставио је упутство да буде сахрањен уз пратњу трубача који су извели песму из филма <em>Аламо</em>. И још битније: да буде сахрањен у партизанској униформи.</p>
<p>У последњем интервјуу за <em>Младину</em>, неколико месеци пред смрт, забранио је да му се након смрти подижу споменици као и да се по његовом имену називају улице, паркови или школе. Жеља му је испуњена.</p>
<p>Иако је данас у Србији Витомил Зупан скоро потпуно заборављен, а његова дела се већ деценијама не штампају, изузев <em>Левитана</em> који је пре коју годину обновљен у издању београдског „Ред Бокса“, он остаје један од писаца великог и вредног опуса који тек чека нове генерације да га открију.</p>
<h4 style="text-align: center;">***</h4>
<p> </p>
<p><!--<box box-left 49660883 entrefilet>--><!--<box box-left 49660855 media>--></p>
<p><!--<box box-left 49660985 entrefilet>--><!--<box box-left 49660916 embed>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 12 Oct 2026 14:43:47 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5084728/vitomil-zupan-erotoman-bokser-mornar-i-partizan-robijas-i-bestseler-pisac-dovidjenja-u-sledecem-ratu-.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2023/9/15/15/15/786/1906569/thumbs/3166272/thumb1.jpg</url>
                    <title>Витомил Зупан, еротоман, боксер, морнар и партизан, робијаш и бестселер писац: Довиђења у следећем рату </title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5084728/vitomil-zupan-erotoman-bokser-mornar-i-partizan-robijas-i-bestseler-pisac-dovidjenja-u-sledecem-ratu-.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2023/9/15/15/15/786/1906569/thumbs/3166272/thumb1.jpg</url>
                <title>Витомил Зупан, еротоман, боксер, морнар и партизан, робијаш и бестселер писац: Довиђења у следећем рату </title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5084728/vitomil-zupan-erotoman-bokser-mornar-i-partizan-robijas-i-bestseler-pisac-dovidjenja-u-sledecem-ratu-.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Лекције из људскости Арсена Диклића: Од „Не окрећи се сине“ преко „Салаша у Малом Риту“ до „Дјеце Козаре“</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5083298/lekcije-iz-ljudskosti-arsena-diklica-od-ne-okreci-se-sine-preko-salasa-u-malom-ritu-do-djece-kozare.html</link>
                <description>
                    Арсен Диклић је књижевник којем је филм обиљежио литерарно стваралаштво. А филмови које је сценаристички радио обиљежили су вријеме свог настанка, своју деценију у животу бивше државе. Половином 50-их написао је „Не окрећи се сине“; половином 60-их „Марш на Дрину“; половином 70-их био је у Јакобсфелду; а половином 80-их, опет на вријеме, писао је „Јасеновац“.  Ова скала тема је хисторијски била законита и снажно свједочи у којој је мјери Арсен Диклић, данас углавном памћен као безазлени писац за дјецу, заправо био гласноговорник своје генерације.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2025/9/31/15/2/658/4595250/thumbs/10613560/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Лекције из људскости Арсена Диклића: Од „Не окрећи се сине“ преко „Салаша у Малом Риту“ до „Дјеце Козаре“" title="Лекције из људскости Арсена Диклића: Од „Не окрећи се сине“ преко „Салаша у Малом Риту“ до „Дјеце Козаре“" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-center 49634635 image>--></p>
<p>Његова прва амбициознија, иако обимом невелика књига „Три приповетке“ у издању „Дечије књиге“ из Београда, изашла 1950. године, нема класичну биљешку о аутору, него кратак аутобиографски запис, насловљен „писац о себи“. У завршној реченици, једноставним ријечима упућеним претпостављеној младој публици, писац и нехотице нуди ведру слику једне побједничке генерације и времена које је изборила:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Живим у Београду, уређујем часопис 'Пионири', волим да читам добре књиге, да идем у биоскоп и на футбалске утакмице. Арсен Диклић.“</p>
<p>Београд, књиге, филм, фудбал, до јуче сиромашни лички дјечак остваривао је своје снове и нудио их дјеци свог времена. А „три приповетке“, данас с правом заборављене, о лову на прикривене четнике, развоју сељачких радних задруга и официрима који сеоској дјеци набављају фудбалску лопту, говориле су да аутор зна пратити захтјеве тренутка. Понекад уз подршку, а понекад и мимо службених ауторитета.</p>
<p><!--<box box-center 49634953 image>--></p>
<p>Арсен Диклић је књижевник којем је филм обиљежио литерарно стваралаштво. А филмови које је сценаристички радио обиљежили су вријеме свог настанка, своју деценију у животу бивше државе. Половином 50-их написао је <a href="https://www.youtube.com/watch?v=rJzfir4idFw" target="_blank" rel="noopener">„Не окрећи се сине“</a>; на прагу половине 60-их <a href="https://www.youtube.com/watch?v=vDrPoL0CuzM" target="_blank" rel="noopener">„Марш на Дрину“</a>; половином 70-их био је у <a href="https://www.youtube.com/watch?v=GV_97xtnDg0" target="_blank" rel="noopener">Јакобсфелду</a>; а половином 80-их, опет на вријеме, писао је <a href="https://www.kinoteka.org.rs/otvorena-izlozba-o-scenaristi-arsenu-diklicu/" target="_blank" rel="noopener">„Јасеновац“</a>. </p>
<h4><strong>Иде Дика преко равног рита </strong></h4>
<p>Ова скала тема је хисторијски била законита и снажно свједочи у којој је мјери Арсен Диклић, данас углавном памћен као безазлени писац за дјецу, за библиотеке „Вјеверица“ и „Ластавица“, заправо био гласноговорник своје генерације.</p>
<p>Свједочи и то да се није бојао великих тема; поред споменутог, аутор је сценарија за <a href="https://www.youtube.com/watch?v=c9g_UlLVtUM" target="_blank" rel="noopener">„Ужичку републику“</a> и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=7NeYx5lXVwY" target="_blank" rel="noopener">„Велики транспорт“</a>, режимски сакросанктне теме, али и за „Хајдук Вељка“, једини уз онај о Јасеновцу који није реализован.</p>
<p><!--<box box-left 49713235 embed>-->И то је била генерацијска, побједничка карактеристика. Вјеровали су да са своје позиције могу све ријешити, да је кључ времена у њиховим рукама. Иако је баш он зарана показивао интелектуалистичка скретања, о којима је сам духовито свједочио. Наводно је због своје склоности сувишном и слободном мишљењу, од својих партијских другова опјеван у политичком бећарцу:</p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>„Иде Дика преко равног рита<br /></em><em>И он води чете мењшевика...“</em></p>
<p>Дика му је био надимак, а данас је потребно и нешто уживљавања у вриједности оног времена да се схвати порука. Мењшевици су у бољшевизираном покрету били синоним за оклијевање и теоретизирање у револуцији. Јер, чете су наравно требале бити бољшевичке, као што су заправо и биле.</p>
<p><!--<box box-left 49729511 embed>--></p>
<p>Узгред, једна од занимљивијих и важнијих по посљедицама духовних еволуција код наших књижевника потеклих из партизанских редова, а најјачи су примјери управо Диклић и његов велики ментор Бранко Ћопић, јесте: како су од сумње у изворне вриједности покрета којем су припадали, а које су зарана уочили, стигли до обране идеализиране верзије истих тих вриједности.</p>
<p>Тако половином педесетих година, кад настаје филм а онда и књига <a href="https://www.youtube.com/watch?v=eIgPOA_lvBM">„Не окрећи се сине“</a>, излази и чувена књижица, деценијама обавезна лектира школске дјеце,<a href="https://www.youtube.com/watch?v=bfZn1q6iukk" target="_blank" rel="noopener"> „Орлови рано лете“</a>, а тек нешто касније и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=TfrG8NYG-7Y" target="_blank" rel="noopener">„Глуви барут“</a>, роман који је готово све политичке светиње доводио у питање. Барем кад су њих двојица у питању, вјероватно је одлучујућа била чињеница да су они те вриједности примарно посредовали младој генерацији, што претпоставља дубоку искреност.</p>
<p>То што је радио Диклић је звао „књижевност о дјеци и филм о дјеци“. Радије него стандардно, књижевност за дјецу.</p>
<p><!--<box box-center 49634777 image>--></p>
<h4><strong>Све је с Бауером било добро </strong></h4>
<p>Сценариста и романописац ће касније записати да су тему за филм и књигу пронашли заједно он и Бауер, „претресајући судбине затвореника и судбине њихове дјеце“. Потом је књижевни дио посла свакако припао Диклићу, али за оно што је и данас и у филму и у књизи најупечатљивије, а то је атмосфера ратног Загреба, за то свакако велике заслуге имају казивања Бранка Бауера, који је рат преживио у том граду.</p>
<p>Ефект те јединствене у нашој култури сарадње и двоструке приче, испричане најприје модерним филмским језиком, а потом књижевним, који је слиједио сведеност и снагу филмског, то није могао постићи ни Славко Колар, који је једини тада покушавао свједочити својим приповијеткама о усташком Аграму. Све је то добро знао Бранко Бауер, крај чијег имена и имена његовог оца Чедомира данас стоји часна титула „праведника међу народима“.</p>
<p>Њих двојица су цијелог рата у свом стану у Гундулићевој улици држали Јеврејку Љерку Фреибергер-Горанић. У најтежим данима пред крај рата, у завршној акцији расног чишћења, није јој помагала ни очева промјена презимена, ни њено накнадно крштење. У хрватској иначици фашизма и антисемитизма, спасило ју је Чедомирово школско познанство са високим усташким дужносником.</p>
<p><!--<box box-left 49680468 embed>--></p>
<p>Због такве врсте знања лик сликара Леа у роману је тако трагично истинит. Снага свеприсутног зла је тако увјерљиво приказана да су и ликови који му служе, увјерљивији од оних других. А поглавников интернат, ма како скицозно приказан свакако је јединствен у српској књижевности и вриједан пажње. Данас је то лакше видљиво него у оно вријеме.</p>
<p>Сљедећи велики режисер са којим је радио био је Жика Митровић. Митровић је већ имао драгоцјено искуство у раду са ауторима из Хрватске, кад је 1960. године, према сценарију Славка Голдштајна снимио <a href="https://www.youtube.com/watch?v=HI4pZJ33kwY" target="_blank" rel="noopener">„Сигнале над градом“</a>, легендарну, али на чињеницама утемељену епизоду из партизанског рата на Кордуну и у Карловцу.</p>
<p>А како је и зашто управо половином шездесетих постало могуће и потребно снимити „Марш на Дрину“, како се ломила судбина заједништва у новој Југославији, каква је улога притом приписивана Србији и њеној ратној побједи, овај аутор је покушао показати у књизи <a href="https://ssr.org.rs/knjiga-cedomira-visnjica-vreme-sporta-i-razonode-titina-hrvatska-i-njeni-srbi-1951-1971-predstavljena-beogradskoj-publici/">„Време спорта и разоноде“</a>, на коју упућује добронамјерног читаоца.</p>
<h4><strong>Лајте, кере Јакобсфелда! </strong></h4>
<p>Диклић ће послије у интервјуу загребачкој ревији „Студио“ поштено признати: „Све што сам направио са Бранком Бауером било је добро“. И заиста, урадили су барем још једну велику ствар, уз напомену, да је у том случају њиховој синергији придружен и трећи домаћи великан у свом послу.</p>
<p><!--<box box-left 49703535 embed>--></p>
<p>И у подлози приче о Милану Маљевићу и самоиницијативном паљењу заплијењеног жита од стране скупине омладинаца у неком војвођанском селу, стајала је истинита епизода с којом се Диклић сусрео у својим партизанским данима.</p>
<p>Серија и филм били су занимљиви и популарни, лик полицајца <a href="https://www.youtube.com/watch?v=17wdyW4-erE" target="_blank" rel="noopener">Шицера</a> нудио је југославенској јавности нешто ново – интелигентног непријатеља, али праву далекометну снагу причи дала је њена друга сезона.</p>
<p>Када је у „Зимовању у Јакобсфелду“ лик газде Јакоба Јериха припао глумцу Слободану Перовићу, догодило се нешто што је генерацијама које су то тада гледале остало у трајном сјећању. Био је то ментални потрес, Јакоб и његова жена Марта, фолксдојчери, са два сина који су остали под Москвом, изгубљени у беспућу у том из другог свијета пренесеном селу, одједном су за нас били само људи; на кривој страни, али тим више, људи.<!--<box box-left 49702384 embed>--></p>
<p>Ту хисторијску и људску изгубљеност могао је изнијети само Слободан Перовић, режирати Бранко Бауер, а личком партизану Арсену Диклићу, којем би, да је остао у завичају, вјероватно припао неки ланац земље неког Јериха, служи овај текст на људску и хисторијску част. О овој чињеници је већ писано (Владимир Гајгер, Миљенко Јерговић), али никад није сувишно истицати ову сјајну књижевно-моралну тачку из времена у којем их није било много, у једном тада већ уморном и исцрпљеном друштвеном поретку.</p>
<h4><strong>Зоран Новак је трчао према сунцу </strong></h4>
<p>Није сигурно како би прошао његов Јасеновац, да је снимљен 80-их. У извјесном смислу можда и боље да није, био би само још један снажан повод раздорима који су постали несавладиви. Он је своје урадио, означио тачку до које је био стигао, али његова се публика промијенила. Такво увлачење у јавну сцену сигурно би га одвојило од Дунава и његових тадашњих преокупација. Уосталом, „Не окрећи се сине“ је, поред осталог, и прослов за тај неизвршени задатак.</p>
<p>Пред крај живота мучила га је Лика. Пригодно претјерујући говорио је: „Везао сам се уз Дунав само зато јер више нема Гацке“. Имао је потребу да нешто учини за стари крај, а веза је била прекинута. Сањао је велику хисторијску фреску о Личанима, осјећао да грађе има много, али што вријеме, што хисторија, чинили су своје. Задње добро темпирање у свом животу сачувао је за сам крај.</p>
<p><!--<box box-center 49639888 image>--></p>
<p>Умро је 4. јула 1995, мјесец дана претекавши свој завичај, онакав какав је знао и волио. Година коју није преживио још један велики посвећеник хрватско-српских релација, Слободан Селенић.</p>
<p>Данас, кад је вјероватно теоријски нерјешиво питање што ће у литератури као трајна вриједност преживјети иза великог европског социјалистичког покушаја, што од оног про, а што од оног анти, кад је у младој публици угрожено много онога у што су се клели они који су за то вријеме животом и радом били везани, чини се да смијемо рећи како расту акције малог Диклићевог романа.</p>
<p>Добра књижевност „о дјеци и омладини“, осим споменуте искрености, чува сажете темељне вриједности, у овом случају, архетипску жртву оца за сина. А има и подршку филма, који као модерна умјетност има нешто универзалнији језик.</p>
<p><!--<box box-center 49635326 image>--></p>
<p>У вријеме свог настанка филм-роман „Не окрећи се сине“ је својим насловом сажимао у формулу владајућу политику – културу сјећања. Управо је она била под најстрожом контролом и завршна реченица романа, „Зоран Новак је трчао према сунцу“, филмски-литерарно је проносила владајућу вриједност.</p>
<p>Непријатну прошлост је требало нивелисати, прилагодити за политичко кориштење, односно, заборавити. Наслов је, данас то знамо, садржавао и митску-библијску пријетњу.</p>
<p>Јер, на крају се генерација Зорана Новака ипак окренула. </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 17 Oct 2026 15:58:38 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5083298/lekcije-iz-ljudskosti-arsena-diklica-od-ne-okreci-se-sine-preko-salasa-u-malom-ritu-do-djece-kozare.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/9/31/14/47/968/4595225/thumbs/10613390/thumb1.jpg</url>
                    <title>Лекције из људскости Арсена Диклића: Од „Не окрећи се сине“ преко „Салаша у Малом Риту“ до „Дјеце Козаре“</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5083298/lekcije-iz-ljudskosti-arsena-diklica-od-ne-okreci-se-sine-preko-salasa-u-malom-ritu-do-djece-kozare.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/9/31/14/47/968/4595225/thumbs/10613390/thumb1.jpg</url>
                <title>Лекције из људскости Арсена Диклића: Од „Не окрећи се сине“ преко „Салаша у Малом Риту“ до „Дјеце Козаре“</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5083298/lekcije-iz-ljudskosti-arsena-diklica-od-ne-okreci-se-sine-preko-salasa-u-malom-ritu-do-djece-kozare.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Титоистички удар Марка Брецеља: Сваки човек има свој блуз</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5085607/titoisticki-udar-marka-brecelja-svaki-covek-ima-svoj-bluz.html</link>
                <description>
                    Пре пола века на музичку позорницу ступио  је један од најоригиналнијих и најсамосвојнијих аутора југословенске популарне музике, Марко Брецељ. Његов деби „Коктел“, објављен 1974. године, представљао је тек пролог за оно што ће уследити наредне године – албум „Пљуни истини у очи“ групе Булдожер, после кога на музичкој сцени почивше државе ништа више неће бити исто. Брецељ ће и након одласка из Булдожера четири године касније, све до смрти 2022, остати какав је био на почетку: пркосан, разбарушен и духовит, у свакој прилици подижући глас против свега што је сматрао да води прогресивној дебилизацији друштва. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2024/4/25/14/56/780/2740090/thumbs/5406687/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Титоистички удар Марка Брецеља: Сваки човек има свој блуз" title="Титоистички удар Марка Брецеља: Сваки човек има свој блуз" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49727117 media>--></p>
<p>Mарко Брецељ је први пут умро 21. јула 2021. Скоро сви словеначки медији пренели су тада вест о његовој смрти. Како то обично бива, следили су изрази жаљења и позваних и непозваних, опроштаја у медијима и на друштвеним мрежама. Било је и оних који су после ове вести одахнули.</p>
<p>Али истог тог дана Брецељ је устао из мртвих и дао низ постхумних интервјуа, како их је назвао, у којима је обелоданио један од својих уметничких перформансa, ударајући шамар добром делу јавности.</p>
<p>Наравно, Брецељ се није повампирио, мада се од њега и то могло очекивати. Тог јулског дана планирано је отварање мултимедијалне изложбе Злате Војнић Кортмиш и Данила Милошева, „на којој ће бити изложени посмртни остаци Марка Брецеља“, како је стајало у најави послатој медијима. Без икакве провере медији су објавили вест да је Брецељ умро.</p>
<p>За тих неколико сати постхумног живота Брецељ је уживао у постигнутом. Исте вечери у интервјуу за <em>Радио Штудент</em> рећи ће: „Размера овог пожара била је толико драстична јер ме неки људи воле, а неки не, па су обе групе вест о мојој смрти шириле једнаким интензитетом.“</p>
<p><!--<box box-center 49689919 media>--></p>
<p>Успут се наругао новинарима, али и готово целој јавности, говорећи да људи апсолутно ништа дубље не разумеју или, још горе, прочитано погрешно разумеју, саветујући цинично да се направи специјална ватрогасна јединица која ће гасити пожаре на друштвеним мрежама.</p>
<p>Тако је, налик Пиранделовом јунаку романа <em>Покојни Матија Паскал</em>, Брецељ успео да види своју смрт, али и опроштаје с њим. Али то је био само један од многих перформанса које је Брецељ у свом животу „приредио“ својој околини. </p>
<h4><strong>Рани радови</strong> </h4>
<p>Марко Брецељ је рођен у Сарајеву 30. априла 1951, у мешовитој породици. Мајка му је била Српкиња, а отац Словенац пореклом из околине Марибора. Породица се недуго по његовом рођењу сели у Словенију тражећи бољи живот. Иако прилично окруњено, нешто је остало од богатства његовог деде, који је пред рат био један од најбогатијих Словенаца у Марибору.</p>
<p>Тако ће Брецељ детињство провести у овом граду, где се његова мајка Бранка запослила као учитељица у основној школи, а отац као професор физике.</p>
<p><!--<box box-left 49680685 embed>--></p>
<p>Једна од првих слика коју памти из детињства је мајчино учење школских лекција напамет сваке вечери јер још увек није добро говорила словеначки. Доцније ће Бранка Брецељ остати упамћена као једна од најбољих мариборских учитељица.</p>
<p>Такав је био и његов отац, познавалац страних језика, захваљујући чему је преко десет година провео у Африци, где је као учесник хуманитарних мисија предавао у школама.</p>
<p>Рана искуства из младости, скопчана са каснијим сазревањем али и породичним пореклом, од Брецеља ће направити убеђеног Југословена, што ће остати до смрти. У једном од <a href="https://vreme.com/kultura/ne-izvinjavam-se/">последњих интервјуа</a>, који је дао Зорици Којић и Драгану Амброзићу, рекао је:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Генетски и културни мешанац јединац, одгојен као Југословен, дан-данас осећам се као део још постојећег, али нестајућег културног простора Југославије. Ову данас тако пљувану, уништену државу сматрам за далеко најсветлији период у хисторији свих народа који су живели у њој.“</p>
<p><!--<box box-left 49680667 embed>--></p>
<p>Иако одраста у складној породици просветних радника, школовање му не иде од руке. Добија укоре због силних неподопштина. Говорио је да је један од првих перформанса у животу био онај када је убедио другове да од школских сведочанства направе папирне авионе које ће бацати по школским просторијама.</p>
<p>Сећајући се те младалачке побуне, Брецељ ће је деценијама касније поновити када папирним авионима буде „гађао“ амбасаду Сједињених Америчких Држава у Љубљани. </p>
<h4><strong>Душа и он</strong> </h4>
<p>Први литерарни кораци Марка Брецеља су песме које је написао о партизанској борби, а први музички у квартету The White Negroes, у ком изводи црначке духовне песме.</p>
<p>Првобитно уписује студије географије на Универзитету у Љубљани, да би доцније прешао на студије физике. Ни на једним се неће дуже задржати. Заправо, од његових студија ће једино остати песма <a href="https://www.youtube.com/watch?v=8RLr02KE9G8">„Алојз Валчек“</a>, коју је посветио свом професору математичке физике Алојзу Кодреу, тада страху и трепету љубљанских студената, иначе пиониру научне фантастике у Словенији и преводиоцу дела Реја Бредберија и Дагласа Адамса. </p>
<p><!--<box box-left 49680679 embed>--></p>
<p>Године 1974. започиње музичку каријеру. Наступа као виолиниста у трију Крик, али жели да постане кантаутор. Пријављује се на Суботички фестивал на ком ће извести песму <a href="https://www.youtube.com/watch?v=1zA16svXSwM">„Duša in jaz“</a> („Душа и ја“), и то захваљујући подршци Бојана Адамича. </p>
<p>Већ током првог наступа  шокира публику, мада је то овог пута било ненамерно. Пожелевши да му коса за концерт буде плава, одлази код фризера, али догодио се пех. Уместо плаве, коса је испала зелена, што већи део публике није добро прихватио. Ипак, песма добија награду стручног жирија, која му отвара врата музичке индустрије.</p>
<p>Исте године објављује албум <a href="https://www.youtube.com/watch?v=-nvH2jHK6sk&list=PLg01xQALOG71tfGKRkziluDuCaBZvgEUy">„Коктел“</a>, који ће доживети солидне тираже и признања критике. Све текстове и музику за песме на албуму Брецељ је сам написао, а аранжмане је радио заједно са Бојаном Адамичем, чији је оркестар одсвирао већину композиције.</p>
<p><!--<box box-left 49689916 embed>-->Музички деби Брецеља прилично се разликује од његове доцније каријере. Налик популарним шансоњерима тог времена, он комбинује џез и блуз музичке елементе који заједно са његовим крајње специфичним вокалом и зачудним текстовима творе један од најзначајнијих албума југословенске популарне музике.</p>
<p>О „Коктелу“ је музички критичар Миха Штамцар написао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Брецељов специфични пуцкетави вокал, уз звуке гудачких и дувачких инструмената, донео је мноштво евергрина… Већ на овом албуму препознајемо назнаке циничног Брецељовог црног хумора...“</p>
<p>Песма са албума <a href="https://www.youtube.com/watch?v=cSgcHOSBVP0">„Škandal v rdečem baru“</a> постала је тренутни хит, a за ову плочу Брецељ ће добити награду „Седам секретара СКОЈ-а“. Године 2012, у великом избору музичара и критичара, „Коктел“ је проглашен за један од десет најзначајнијих албума словеначке музике свих времена.<!--<box box-center 49680831 media>--></p>
<h4><strong>Пљуни истини у очи</strong></h4>
<p>Почетком 1975. године придружује се музичкој групи Седам светлосних година, коју је водио Борис Беле, а у њој још свирали  Борут Чинч, Андреј Вебле, Урош Ловшин  и Стефан Јеж, и која ће ускоро променити назив у Булдожер. Брецељ ће наредне четири године бити певач у бенду и са Борисом Белеом аутор песама.</p>
<p>Један од првих наступа Булдожер је имао у Загребу, где их публика одушевљено прихвата. Још битније, добили су позив од Југотона да сниме деби албум. Ипак, група се одлучила за ПГП РТБ.</p>
<p>Невоље одмах почињу. Побуњенички дух групе, отворено исмевање тадашњег политичког уређења, али и стихови који говоре о дрогама и сексу, напослетку и сам назив плоче <a href="https://oko.rts.rs/muzika/4691662/podsecanje-na-prvi-album-buldozera-i-besmrtne-pouke-marka-brecelja-koliko-gluposti-covek-moze-da-izdrzi-ako-ide-peske.html">„Пљуни истини у очи“</a> доводе до проблема. Први тираж већ одштампане плоче повучен је из продаје под паском непримерене представе портрета Јосипа Броза Тита на омоту албума. Плоча ускоро излази са новим омотом, а повучени постаје колекционарски раритет.</p>
<p><!--<box box-left 49680826 embed>-->Иако је комплетан тираж албума распродат, друго издање ПГП неће хтети да објави.</p>
<p>Иста ситуација је и са следећим албумом Булдожера <a href="https://www.youtube.com/watch?v=VYM7WkoW6uA">„Забрањено плакатирати“</a>, који ће после силних перипетија тек 1977. објавити друга музичка кућа, љубљански Хелидон, и која ће бити оцењена као „једна од најбољих плоча југословенског рокенрола, дело за сва времена чија дрска снага неспутаног сарказма и сад разноси наивног слушаоца кад се суочи са њом први пут“.</p>
<p>Група ће 1979. снимити и музику за филм <a href="https://www.youtube.com/watch?v=zLV_N8zk9fA&list=OLAK5uy_nyKZPR3CuzWI-aJ8zqesKZV8u6iZKtkjY">„Живи били па видјели“</a>, редитеља Бруне Гамулина и Миливоја Пухловског, за који ће бити награђена „Златном ареном за музику“ Пулског фестивала.</p>
<p>Албуме Булдожера прате бројни наступи на којима група шокира публику. Тако је Брецељ на бину излазио са запаљеном косом, неретко у инвалидским колицима, поготово када је изводио песму <a href="https://www.youtube.com/watch?v=FPWPOl_QubA">„Yes My Baby, No“</a>, са завршним рефреном „I don’t want to be paraplegic, baby“, која је изазвала реакције људи са инвалидитетом који су, наводно, ову песму доживели као изругивање.</p>
<p><!--<box box-left 49680658 embed>--></p>
<p>Како је Брецељ рекао, то никако није била намера групе, већ покушај да се искаже бунт целе једне генерације против тадашњег друштвеног и политичког уређења, или, прецизније, бунт против „стања прогресивне дебилизације друштва“, како је то формулисао <a href="https://oko.rts.rs/muzika/4691662/podsecanje-na-prvi-album-buldozera-i-poruke-marka-brecelja-koliko-gluposti-covek-moze-da-izdrzi-ako-ide-peske.html">Драган Амброзић</a>. Овај бунт ће обележити и друге наступе и перформансе Булдожера, међу којима су и они у којима се на сцени „убијају“ чланови бенда, а Брецељ се појављује обучен као есесовац.</p>
<p>Булдожер са Брецељем је искрчио пут бројним новоталасним групама које ће ускоро ступити на сцену, као Шарлу Акробати, Електричном оргазму, Панкртима, Лајбаху, чији ће чланови у интервјуима то често и истицати.</p>
<h4><strong>Десант на Рт Добре наде</strong> </h4>
<p>Након непуне четири године у бенду, Брецељ из Булдожера одлази 1979, а група наставља са Борисом Белеом као фронтменом. „Отишао сам на маргину фокуса јавне пажње и ту се четрдесет година сасвим добро осећам“, рећи ће једном.</p>
<p>Након Булдожера, Брецељ 1981. објављује сингл <a href="https://www.youtube.com/watch?v=xvtKOxBy-jw">„Парада / Мајмуни / Тротоари“</a>, затим са песником Иваном Воларичем Феом наступа као дуо <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Z_tWvTrHJ3M">Златни зуби</a>. Године 1983. оснива бенд Marjanov čudni zajec с којим 1985. снима албум <a href="https://www.youtube.com/watch?v=CZAfK2NJO5Y">„Svinjam dijamante“</a>, две године потом с бендом Javna vaja издаје касетни албум <a href="https://www.youtube.com/watch?v=i8q1XliGABQ">„Десант на Рт Добре наде“</a>, да би затим, с групом Javna Dvaja, 1991. објавио и албум <a href="https://www.youtube.com/watch?v=29W3EROcre0"><em>„</em>Moje krave molznice<em>“</em></a>. С групом Strelnikoff 1994. снима CD <a href="https://www.youtube.com/watch?v=G3iG0SBzmTc&list=OLAK5uy_lwA1Q3VxQ_eUCKr891ffehePNgTUDgfrw&index=2">„Hojladrija * Svinjarija * Diareja * Gonoreja“</a>. </p>
<p><!--<box box-left 49680690 embed>--></p>
<p>Ипак, његов самостални уметнички рад никада није доживео славу какву је Брецељ имао као део поставе Булдожера. Свесно одбијајући улазак у музички мејнстрим, славу и новац, Брецељ ствара крајње чудновату тродеценијску музичку каријеру. </p>
<p>Почетком осамдесетих насељава се у Копру, где ће у наредним деценијама водити тамошњи Културни центар, који 1991. добија званични назив Омладински, културни, социјални и мултимедијални центар, и који ће временом постати култни простор и место наступа бројних југословенских уметника и музичара.</p>
<p>На <a href="https://www.youtube.com/watch?v=hrezhERZJo0">својим наступима</a> готово никада није изводио песме Булдожера. Није желео да живи од старе славе, како је говорио. На почетку концерта би знао да одмах каже колики је хонорар добио за наступ и колико су организатори „опељешили“ публику. Неретко је на концерте доносио вино које је сам производио како би почастио публику и ускратио део зараде организаторима.</p>
<p>Једном приликом је дошао на идеју да „наплати“ свој таленат. Наиме, како је причао, није било у реду да музичари без икаквог талента зарађују милионе, а да он буде сиромашан, па је естрадни харач као својеврсну разлику у талентима покушао да наплати од бројних музичара. Једино је нешто новца добио од Арсена Дедића.</p>
<p><!--<box box-left 49680851 embed>--></p>
<p>Иако је написао на десетине песама, које су и од стране књижевне критике окарактерисане као вредне, никада их није сабрао у формату књиге.</p>
<h4><strong>На вест о смрти Јосипа Броза Тита</strong></h4>
<p>Себе је називао циничним трубадуром. То је можда највидљивије у његовој песми „Свуда људи, свуда заставе“, написаној 1980. године након смрти Јосипа Броза Тита, која ће доцније попримити сасвим друго значење.<!--<box box-center 49680652 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-center 49680651 embed>--><!--<box box-center 49680646 entrefilet>--><!--<box box-center 49680663 embed>--></p>
<h4><strong>Човек пева после рата</strong></h4>
<p>Распад Југославије Брецељ види као потпуну катастрофу. Иако се за време постајања СФРЈ нештедимице борио против окошталих политичких структура, често бивајући цензурисан и скрајнут, упоређујући старо и ново време, једном приликом је рекао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Данас је систем софистициран и свемоћан, а некада је био груб и отворено рестриктиван. Већина људи данас мисли да доживљава раздобље слободе и демократије... Ја не мислим да је то слобода изражавања, односно д‌еловања. Сада је пуно теже успети ако си млад уметник него што је то било у моје време. Пуно је теже изразити свој осећај и своју истину пљунути у лице јавности него што је то било пре двадесет и пет година, у она црна времена једноумља.“ </p>
<p>У интервјуима је говорио да је период од Народноослободилачке борбе до распада Југославије било најбоље време за људе на овим просторима које се више никада неће поновити.</p>
<p><!--<box box-center 49680654 media>--></p>
<p>Био је један од првих музичара који је након распада Југославије посетио Србију, 1996. године, покушавајући да , како је говорио, пружи допринос обнављању југословенског културног простора. У једном разговору је рекао: „Моја домовина је цео овај простор. Љубитељи држава су направили своје државе у Хрватској, Србији, БиХ, Словенији, Македонији, Црној Гори... А ја нисам љубитељ држава, ја сам љубитељ културног простора и сарадње међу људима.“ </p>
<p>Против новог уређења и капитализма почиње да се бори „меким тероризмом“, како га је назвао, оснивајући почетком деведесетих „Друштво пријатеља умереног напретка у границама закона“ по угледу на Јарослава Хашека. На челу овог удружења, доцније и организације „Акација“, кандидовао се за посланика на свим локалним изборима у Копру од почетака вишестраначја у Словенији. Никада није освојио већу подршку у граду, али се на то цинично освртао говорећи да му на сваким изборима расте популарност, тако да очекује да ће једноставном математичком прогресијом власт освојити негде око 2100. године. На последњим изборима на којима је учествовао 2018. добио је нешто мање од 2 процента гласова.</p>
<h4><strong>Шта то радиш, булдожеру један?</strong></h4>
<p>Током својих „мекотерористичких“ акција Брецељ је извео низ „напада“ на структуре моћи, међу којима су најпознатији његови „атентати“ на словеначке политичаре, које је гађао комадићима вате угураним у дуваљку или случај када је у Копру „киднаповао“ групу америчких маринаца да би их убеђивао у пацифистичке ставове.</p>
<p><!--<box box-left 49680657 embed>-->Некада је меки тероризам прелазио и у тврђу варијанту. Желећи да искаже протест против превеликог утицаја цркве у друштву, Брецељ је умотавао црквена звона у тканине како би се она тише чула, због чега је један римокатолички свештеник физички насрнуо на њега. Последњих година одјекнуо је и његов перформанс којим је указивао на последице антиимигрантске политике, и то тако што се намерно посекао на жилет-жицу постављену на словеначким граничним прелазима, показујући колико је она заправо опасна.</p>
<p>Брецељ је посебно био у рату са дугогодишњим градоначелником Копра због спорења око износа помоћи Културном центру који је водио све до 2015. Кад год би га у граду видео, Брецељ је падао на колена пред градоначелником, иронично представљајући однос власти и уметника као однос некадашњих феудалних господара и њихових слуга. </p>
<p>Последње године живота му је обележила сарадња са чувеним редитељем <a href="https://oko.rts.rs/kultura/4240049/pozoriste-u-kosmosu-smisao-postgravitacione-umetnosti-dragana-zivadinova.html">Драганом Живадиновим</a>. У представи <a href="https://www.osmoza.si/node/2178"><em>Изрека</em> </a>Брецељ је изводио своје песме и ступао у интеракцију са публиком.</p>
<p>Словеначки редитељ Јанез Бургер је 2013. године о његовој вишедеценијској каријери снимио документарни филм <a href="https://www.youtube.com/watch?v=o2yW_hzC32Q">„Priletni parazit ali kdo je Marko Brecelj“</a> („Времешни паразит или ко је Марко Брецељ“).</p>
<p><!--<box box-left 49680665 embed>-->Последњу велику (пост)југословенску турнеју имао је 2015, када је у Београду, Сплиту, Сарајеву, Љубљани и Марибору снимао мјузикл <a href="https://www.youtube.com/watch?v=hXkejWtwyaA">„Бројање у јесен“</a>, пародију филма и мјузикла „Цвећа у јесен“, насталих по истоименом делу <a href="https://oko.rts.rs/istorija/5084501/zaboravljeni-prijatelj-ivan-tavcar-kajzarov-sin-slovenacki-klasik-gradonacelnik-ljubljane-biciklista-i-karadjordjevicevac.html">Ивана Тавчара</a>. Критичан према свим национализмима на југословенском простору, говорио је: „Постојање и развој критичке свести у бившим југословенским земљама данас су очигледно угроженији од прашума Амазоније.“ </p>
<h4><strong>Друга смрт Марка Брецеља</strong></h4>
<p>Његова креативност и пркос оставили су велики траг у југословенској и словеначкој култури XX и XXI века. С друге стране, његова разбарушеност и неконвенционалност је довела до тога да га један део словеначке јавности посматра као менталног болесника, а није мањкало ни оних који су његово стваралаштво видели као анахрони израз његове поражене генерације која није успела да се снађе у новом времену.</p>
<p>Маја 2015. Брецељ је у испред београдског биоскопа „Звезда“ извео <a href="https://bljesak.info/kultura/flash/biti-sarkastican-prema-titu-je-in/118382">перформанс </a>„Штафета старости – Грешнику и симболу за рођендан”. „Последњих пет месеци сам сваке вечери читао о Петој непријатељској офанзиви, где је било много жртава“, рекао је Брецељ тада. „Зато сам се фотографисао са сликом Јосипа Броза Тита и књигом <em>Сутјеска</em>“. Испод једне од фотографија написао је: „НОБ и социјализам били су велике истине.“</p>
<p><!--<box box-center 49701255 media>--></p>
<p>Иако се последњих годинa борио са тешком болешћу, и даље је стварао, провоцирао, борио се против окошталости система који се само наизглед променио.</p>
<p>Када је 2021. направио перформанс фингирајући сопствену смрт, последњи пут се наругао свима у лице, али и смрти самој. Када је шест месеци касније, 4. фебруара 2022, стварно умро, медији су ту вест прво добро проверили, па је тек онда пренели.   </p>
<p>Цинични аманет који је оставио генерацијама које долазе гласи:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Будуће генерације морају да мисле да је наше садашње друштвено уређење најправедније. Или, још боље, не треба да себи уопште постављају непотребна питања и губе време на мозгање. Боље да се млади људи викендима забављају, а за недељу нека вредно похађају заглупљујуће школе, где ће се лепо припремити за тлаку и дозволу да возе колица по све већим тржним центрима. Амен!“</p>
<p>  <!--<box box-left 49680823 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 25 Oct 2026 10:57:52 +0100</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5085607/titoisticki-udar-marka-brecelja-svaki-covek-ima-svoj-bluz.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/1/17/21/16/42/3763613/thumbs/8296913/thumb1.jpg</url>
                    <title>Титоистички удар Марка Брецеља: Сваки човек има свој блуз</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5085607/titoisticki-udar-marka-brecelja-svaki-covek-ima-svoj-bluz.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/1/17/21/16/42/3763613/thumbs/8296913/thumb1.jpg</url>
                <title>Титоистички удар Марка Брецеља: Сваки човек има свој блуз</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5085607/titoisticki-udar-marka-brecelja-svaki-covek-ima-svoj-bluz.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Из историје женског покрета за право гласа, слободу и равноправност: Правдољубље Олге Попс Тимотијевић</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5084836/iz-istorije-zenskog-pokreta-za-pravo-glasa-slobodu-i-ravnopravnost-pravdoljublje-olge-pops-timotijevic.html</link>
                <description>
                    Олгa Попс Тимотијевић улази у ред оних српских знаменитих жена које су својом живописном биографијом утицале на наш јавни живот, а чији траг не препознајемо довољно јасно. У њеној личности на најприроднији начин спојено је грађанско порекло, с једне, и осећање припадности оном кругу који је почивао на идеји социјалне правде, једнакости и равноправности, с друге стране. А њено ангажовање на уређивању часописа „Жена данас“ упамћено је по деликатној и скривеној, али и одлучној феминистичкој презентацији, указивању на путеве револуционарног деловања, као и на свест жена да се боре за самосталност и независност.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2025/2/8/21/23/213/3843912/thumbs/8520165/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Из историје женског покрета за право гласа, слободу и равноправност: Правдољубље Олге Попс Тимотијевић" title="Из историје женског покрета за право гласа, слободу и равноправност: Правдољубље Олге Попс Тимотијевић" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49663452 media>-->Олга Попс Тимотијевић рођена је у Београду 13. августа 1903. године у имућној јеврејској породици Попс, као најстарије од четворо деце Руже, рођене Флајшар, и Фридриха Фрица Попса, чувеног београдског адвоката. Њему је адвокатура омогућавала да породици обезбеди удобан живот и уносне инвестиције. Велики виноград и воћњак на Топчидерком брду (у тадашњој Румунској 13, данас Ужичкој) адвокат Попс откупио је од цинцарске породице Кики, која је земљиште купила од турских ага и бегова када су одлазили из Србије, и ту је, на месту старе турске куће, 1923. године саградио велику породичну вилу кружног облика („вила-торта“) у којој је породица проводила летње дане.</p>
<p>Исте године подигао је и у кућу у Париској 13, надомак Калемегдана, где је породици био зимски стан и Попсова адвокатска канцеларија. Та кућа била је живо средиште окупљања београдске интелектуалне омладине између два светска рата.</p>
<p>Фридрих Попс имао је три ћерке и сина, а као мираз својим ћеркама у виноградима је 1932. године сазидао куће, поред виле породице Ацовић у Румунској улици у коју се после рата уселио Јосип Броз. На простору некадашњег тениског игралишта Тимотијевића, које је било поприште великих тениских мечева многобројних чланова породице, саграђена је Кућа цвећа у којој се данас налази Титов гроб.</p>
<p><!--<box box-left 49663484 media>-->Желећи да својој деци пруже најбоље образовање, Попсови су нарочиту пажњу поклањали добрим школама и учењу језика. Олга Попс, у породици звана Бабуња, добила је врхунско образовање, говорила немачки, француски и енглески. Школовала се у Београду, Скопљу, Солуну, Цириху, а у Београду је дипломирала на Филозофском факултету, на семинару за романистику, испрва учећи код Миодрага Ибровца, а потом на упоредној књижевности 1925. године стиче диплому код професора Евгенија Ањечкова.</p>
<h4><strong>Сусрет с Дудом</strong></h4>
<p>У својој аутобиографији, која је у рукопису сачувана у породици, Олга Попс пише да је живела као типична представница имућне грађанске престоничке класе: „Ишла сам са родитељима на забаве, била сам два пута и на дворском балу, била сам у одбору госпођица које су, све обучене у бело, специјалном лађом пошле у сусрет краљици приликом женидбе Александра Карађорђевића (...) Често сам путовала у иностранство, са родитељима и сама. Пошто сам се интересовала за уметност, обилазила сам музеје и историјске споменике; ишла сам много у позориште и на концерте. Писала сам песме, од којих је неколико изишло у 'Раскрсници' и 'Покрету' под псеудонимом <a href="http://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00139_19240712|page:28|">Вера Весна</a>.“ </p>
<p><!--<box box-left 49663446 media>-->Године 1926. двадесеттрогодишља Олга Попс удаје се за Душана-Дуду Тимотијевића, београдског коленовића, који је у то време радио као адвокатски приправник код њенога оца. Иако сасвим интегрисан у српско друштво, Фридрих Попс је ипак, као истакнути јеврејски првак, желео да се његова деца браком вежу за Јевреје. Међутим, нити једно од његово четворо деце није склопило брак са припадницима Мојсијеве вере.</p>
<p>Сва његова деца починила су „мезалијансе“, што је њему прилично рушило углед у јеврејској заједници. Олгина сестра Ела удала се за унука војводе Радомира Путника, доктора Милутина Ивковића-Милутинца, чувеног фудбалера, брат Владимир оженио се Чехињом, а најмлађа ћерка Лили удала се, „од свих људи на свету“, како је њен отац са сетом говорио, за – Бугарина, што је старом ратнику са Једрена и Брегалнице нарочито тешко пало.</p>
<p>Пошто Олга није прешла на православље, са Душаном Тимотијевићем венчала се у Новом Саду, на територији угарског цивилног законика који је признавао грађански брак. То исто је касније учинила и Ела кад се удала за Милутина Ивковића, а Владимир и Лили венчали су се у Старокатоличкој цркви, где је поп Калођера, како се сећа Душанов и Олгин син Коста Тимотијевић, пристајао да венчава и будисте и муслимане. <!--<box box-center 49663450 media>--></p>
<h4><strong>Међу леграинима</strong></h4>
<p>Са Душаном Тимотијевићем, по пореклу и социјалном статусу повезаним са свим виђенијим београдским грађанским кућама, Олга се упознала на заједничкој литерарној секцији Друге женске и Треће мушке гимназије.</p>
<p>Склопивши брак са перспективним младим правником и новинарем, оснивачем „Путева“, утемељивачем авангардне групе „Марсијас“, сарадником „Прогреса“, аутором и чувеним уредником „Политике“, ратним извештачем из Абисиније, оснивачем „Политикиног Забавника<em>“</em>, новинарем и уредником у листовима „Глас“ и „Борба“, а потом и оснивачем Новинарско-дипломатске школе, Олга је одлучила да, пошто је она као дете била препуштена гувернантама, свога сина Косту подиже сама. Време до његовог поласка у школу искористила је да преводи И. Шоа, Б. Брехта, Р. Монтгомерија и друге ауторе.</p>
<p>Заједништво са Душаном, ангажованим младим интелектуалцем, било је важно за њен даљи професионални ангажман. У својој аутобиографији Олга бележи да је тај утицај био одлучујући и, заправо, формативан. Она је, захваљујући Душану, почела да критички чита новине, да се интересује за политичке догађаје, њихово тумачење и контекстуализацију, размењујући мисли и ставове и са друштвом лево оријентисане београдске младежи.</p>
<p><!--<box box-left 49722155 media>--></p>
<p>Управо у вези са родитељском идеолошком позицијом и деловањем целог једног круга београдске интелигенције, њихов син Коста Тимотијевић у својим сећањима и белешкама уводи појам „леграин“, што је скраћеница од – лева грађанска интелигенција. Био је то посебан слој друштва који се, с једне стране, у извесном смислу оградио од свог природног окружја – буржоаског, грађанског модела – да би се приближио једном другом социјалном, културном и идеолошком контексту који му, заправо, није био иманентан.</p>
<p>И сама Олга Попс Тимотијевић нашла се у процепу између порекла и избора. На једном месту у својој биографији она бележи да је била „мондена“, волела лепе хаљине и луксузан живот на какав је у окриљу своје велике и имућне породице навикла. Али, с друге стране, она се „из правдољубља“, како каже њен син, приклања посве супротној идеолошкој матрици.</p>
<p>Из те позиције она ће се ангажовати на раду и уређивању часописа <a href="https://afzarhiv.org/files/original/9d7a62c91a0f37a053e5f785d1f75f05.pdf">„Жена данас“</a>. </p>
<p><!--<box box-left 49663492 media>--></p>
<h4><strong>Гласило Женског покрета</strong></h4>
<p>Тај часопис основан је 1936. године у Београду, званично као приватна женска новина, а уистину као незванично гласило Омладинске секције <a href="https://www.zenskipokret.org/arhiva/">Женског покрета</a>, на иницијативу и уз подршку Комунистичке партије. Споља гледано, био је то женски илустровани лист који је имао за циљ да образује, освести, подстакне на самосталност и забави жене у Србији.</p>
<p>И одиста, тај лист одговарао је на потребе новог времена: искуство Првог светског рата донело је нова сазнања у односу на могућности испољавања личности, способности и умећа жене, једнако као и њене људске снаге. Неизмеран допринос жена у ратним околностима, пожртвованост не само мајки које су на фронт слале своје синове, него и многих жена које су, најчешће као болничарке, биле и у позадини или, чак, на самој линији фронта, учинио је да се визура друштва према жени промени. У послератним годинама, у процесу развоја грађанског друштва жене су се укључивале у образовни систем, што је као последицу имало њихов излазак из сфере приватности и улазак у јавни живот.</p>
<p>Европска грађанска друштва суочавају се са чињеницом да је и жена, не само као брачна садружница и не само као мајка, придоносила формирању националног идентитета. Излазећи из традиционалних породичних оквира, искорачујући из улоге мајке и супруге, жена успева да се реализује на различитим пољима и да понекад, упркос великим отпорима и препрекама, досегне значајне резултате. Једна од борби коју су жене успешно водиле била је и борба за право гласа.</p>
<p><!--<box box-left 49663500 media>-->Још од времена индустријске револуције, када су развој технологије и усавршавање машина учинили да за рад више није најважнија мушка телесна снага у елементарном виду и да се у процес рада могу укључити и жене, омогућио је женама да постану видљивије на социјалној мапи друштава у којима су живеле.</p>
<p>А совјетска комунистичка револуција, на практичном плану, донела је снажну еманципацију жена, уводећи их као равноправне чиниоце у јавном, политичком и сваком другом сегменту испољавања друштвености. </p>
<h4><strong>Неман пред вратима</strong></h4>
<p>Трећа и четврта деценија 20. века остаће у историји упамћене као драматично доба бујања фашизма, на који су различите државне и друштвене заједнице различито реаговале. Један део српског друштва окреће се левој, тада проскрибованој, комунистичкој идеји.</p>
<p>У том смислу, интересантна је позиција листа <a href="https://afzarhiv.org/files/original/c0fe68ee956d1e82f3cc3e031e733193.pdf">„Жена данас“</a>. Заогрнута бригом о побољшању женске позиције у друштву и оплемењивању њихових живота, „Жена данас“ у свом дуплом дну носи жестоку осуду фашизма. Иако заговара женску еманципацију и феминистички активизам, који се везују за грађанско друштво, тај лист настаје заправо из актуелне потребе Комунистичке партије да се супротстави надолазећем фашизму као злу које може уништити свет.</p>
<p><!--<box box-left 49663491 media>--></p>
<p>Дакле, у једном тренутку долази до укрштања интереса грађанског, тј. капиталистичког, и пролетерског, тј. комунистичког, погледа на свет. Иако је то прожимање било краткотрајно, један од драгоцених резултата тог привременог „брака из интереса“ био је лист „Жена данас“. А личност која је можда најсликовитије репрезентовала стање духа једног дела југословенске и српске јавности свакако је била Олга Попс Тимотијевић.</p>
<p>Када јој је у децембру 1937. године било понуђено да преузме место главне уреднице „Жене данас“, као и да фингира власницу листа, она је предлог прихватила. Због полицијске присмотре и контроле, било је потребно наћи некомпромитовану личност, без идеолошких „левих репова“.</p>
<p>Она је као уредница „Жене данас“ неговала концепт листа који је зацртан још на самом почетку излажења: својим принципијелним ставом утицати на свест жена, на изградњу њихове личности, храбрити жене у настојању да се изборе за самосталност и равноправност, помоћи у васпитавању деце, указивати на путеве решавања конкретних животних проблема, упознавати их са различитим културама и положајем жена на свим крајевима света, укратко – својим просветитељским ангажманом обликовати нови идентитет савремене жене.</p>
<p><!--<box box-left 49663497 media>--></p>
<p>Међутим, на месту главне и одговорне уреднице „Жене данас“ Олга Тимотијевић суочавала се са многобројним идеолошким и финансијским проблемима, као и дилемама везаним за уређивачку политику.</p>
<p>Ни њој ни њеним сарадницама није било лако да воде једну врсту паралелне рачунице: рећи оно што се жели, што није по вољи актуелних власти и идеологије, а да то буде видљиво само оној циљној групи којој је намењено – радној жени која би могла бити један од мотора револуционарних промена у друштву.</p>
<p>Ауторке „Жене данас“ развиле су посебну стратегију маскирања смисла, покушавајући и углавном успевајући да споје феминистичку борбу са комунистичким идејама, и све то упакују у један јединствени производ који одише модерном и негованом женственошћу.<!--<box box-left 49663504 media>--></p>
<h4><strong>Под окупацијом</strong></h4>
<p>Крајем 1939. године Олга Тимотијевић је сама тражила да буде разрешена дужности главне уреднице, јер је одлучила да преузме бригу око два мала детета своје млађе сестре Еле.</p>
<p>Ела (Катарина) је са доктором Милутином Ивковићем имала две ћерке – Гордану и Мирјану. Не завршивши започете студије права, она је са Јулијаном Вучо, супругом надреалистичког песника Александра Вуча, у приземљу куће Попсових у Париској 13 отворила модни салон. Израђивала је на разбоју оригиналне тканине, била вешта у цртању на стаклу и порцелану, правила фигурице од теракоте.</p>
<p>Ела је почетком 1938. године оболела од туберкулозе, лечила се безуспешно у Швајцарској и по повратку у Београд крајем те године је умрла.</p>
<p><!--<box box-left 49663462 media>-->Милутин се није више женио, упустио се у јавну и политичку активност. Као што је Олга била уредница „Жене данас“, он је био уредник „Младости“, иза којег је стајао ЦК СКОЈ-а са Лолом Рибаром на челу. За време рата помагао је илегалцима, скривао их и лечио када је то било потребно. Ухапшен је 23. маја 1943. године и убрзо убијен.</p>
<p><!--<box box-left 49663460 entrefilet>-->Пошто је 1939. године отишла са места уреднице „Жене данас“ (последњи, 30. број „Жене данас“ је полицијски заплењен а његово даље излажење забрањено), Олга Тимотијевић дочекала је окупацију у Београду.</p>
<p>У јануару 1943. године провела је скоро месец дана у затвору Гестапоа. Ухапшена је зато што су Немци тражили новац, хартије од вредности и злато њенога оца. Са њом је био ухапшен и њен син Коста, тада седамнаестогодишњак.</p>
<p>Гестаповци су јој рекли да знају за њен ангажман у „Жени данас“ и политичка опредељења њенога мужа, али она је успела да се представи као домаћица и супруга која нема ни интересовања ни разумевања за политику. На интервенцију неких пријатеља и откуп од 120.000 динара, пуштена је кући. </p>
<p><!--<box box-left 49663466 media>-->Још на почетку рата морала је да се пријави властима као Јеврејка, и све до одвођења јеврејских жена у логор на Сајмишту носила је жуту траку и значку. Дозвољен јој је био боравак у Београду, као и свим Јеврејкама удатим за Србе.</p>
<p>Неко време била је у Нишу јер је њен муж Душан тамо био једно време у заробљеништву. (Заробљен као официр Југословенске војске у Априлском рату 1941, Душан Тимотијевић је потом депортован у заробљенички логор у Оснабрику у Немачкој, где је остао до краја рата). </p>
<p>У Нишу је мало ко знао да је Јеврејка, радила је у Црвеном крсту. Пошто се вратила у Београд, Немци су је истерали из куће у Румунској, па се са сином сели у Јевремову улицу. Током рата непрекидно је помагала НОБ прилозима у новцу, роби и лековима. Тако је припремала и организовала слање пакета не само своме мужу и брату, рођацима и пријатељима, него многобројним непознатим Јеврејима у заробљеништву који нису имали породице.</p>
<p>За све време окупације, како вели њен син Коста, мото јој је био: 1) Свако има право да преживи; 2) Свачија је дужност да у томе помогне другима.</p>
<p>Олга Тимотијевић одиста је тако и живела.</p>
<p><!--<box box-left 49663456 embed>--></p>
<p>После рата Олга Тимотијевић је постала чланица Градске управе Антифашистичког фронта жена (АФЖ), радила неко време као волонтерка у библиотеци Централног комитета у „Мадери“, затим кратко и у Министарству просвете. Потом је била директорка „Дечије књиге“, а онда уредница зборника <em>Жене Србије у НОБ</em>.</p>
<p>Пензионисана је 1966. године, али је наставила да ради на уређењу књиге <a href="http://afzarhiv.org/files/original/d18ce627eaf6764d571be209d6c0f74d.pdf"><em>Жене Србије у НОБ</em></a> која је за њу и њено схватање света била веома важна.</p>
<p>Умрла је у Београду 21. новембра 1973. године.</p>
<p> </p>
<h4 style="text-align: center;">***</h4>
<h3> Судбине чланица прве редакције листа „Жена данас“:</h3>
<h3 style="text-align: center;"><span style="color: #ff0000;">_______________</span></h3>
<p><!--<box box-left 49709715 media>--><!--<box box-left 49663437 entrefilet>--></p>
<p> </p>
<p> </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 29 Sep 2026 14:00:31 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5084836/iz-istorije-zenskog-pokreta-za-pravo-glasa-slobodu-i-ravnopravnost-pravdoljublje-olge-pops-timotijevic.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/5/12/50/892/5414450/thumbs/12724470/thumb1.jpg</url>
                    <title>Из историје женског покрета за право гласа, слободу и равноправност: Правдољубље Олге Попс Тимотијевић</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5084836/iz-istorije-zenskog-pokreta-za-pravo-glasa-slobodu-i-ravnopravnost-pravdoljublje-olge-pops-timotijevic.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/5/12/50/892/5414450/thumbs/12724470/thumb1.jpg</url>
                <title>Из историје женског покрета за право гласа, слободу и равноправност: Правдољубље Олге Попс Тимотијевић</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5084836/iz-istorije-zenskog-pokreta-za-pravo-glasa-slobodu-i-ravnopravnost-pravdoljublje-olge-pops-timotijevic.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>„Ролербол“, филм који је пре пола века потказао данашњи поредак ствари: Призивање олује</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/4880142/rolerbol-film-koji-je-pre-pola-veka-potkazao-danasnji-poredak-stvari-prizivanje-oluje.html</link>
                <description>
                    Улога која се најчешће везује за глумца Џејмса Кана (1940-2022) јесте улога Сонија Корлеонеа у Кополином филму „Кум“. Али још један његов филм, у коме је Кан незаборавно одиграо главну улогу, својом актуелношћу провоцира и данас. Ако „Ролербол“, остварење Нормана Џуисона из жанра научне фантастике снимљено далеке 1975, можда и није сасвим предвидео конкретна технолошка дешавања у 2018. када се његова радња одиграва, савршено је погодио основну друштвену и емотивну потку у којој човек данашњице живи.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/07/08/7971739_mv5bmwq2yzzhowitmjfkny00mjawltg4mmutyji4mzi4yjvjowy1xkeyxkfqcgdeqxvymjuyndk2odc.v1sx1777cr001777937al.jpg" 
                         align="left" alt="„Ролербол“, филм који је пре пола века потказао данашњи поредак ствари: Призивање олује" title="„Ролербол“, филм који је пре пола века потказао данашњи поредак ствари: Призивање олује" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-center 47317072 image>--></p>
<p><!--<box box-center 47314951 entrefilet>--></p>
<p>Године 1975, један од неочекиваних биоскопских хитова био је необичан научно-фантастични филм <em>Ролербол</em>, у коме се радња, смештена у 2018. годину, врти око истоименог убиственог спорта на врхунцу његове популарности.</p>
<p>Редитељ филма је био Норман Џуисон, ангажовани стваралац канадског порекла, који је успех у САД постигао серијом остварења која су обично третирала неки друштвени проблем; међу њима био је и антирасистички криминалистички филм <em>У врелини ноћи</em> (<a href="https://www.youtube.com/watch?v=d15DhX_ltls" target="_blank" rel="noopener"><em>In the Heat of the Night</em></a>), за кога је 1967. добио пет Оскара. <em>Ролербол</em> је био једини његов подухват којим је загазио у далеку будућност, кроз сторију која је представљала алегорију на тему крајњих граница конзумеристичког уређења света.</p>
<p>Главна улога припала је у том тренутку веома <em>in</em> глумцу Џејмсу Кану, чија је појава додавала неопходну физичку силину главном карактеру, а остале улоге су носили обећавајући Џон Бек и Мод Адамс, те већ проверене величине Џон Хаусмен и Ралф Ричардсон. Сценарио је заслужено потписао Вилијем Харисон, јер је и био заснован на његовој краткој причи <em>Roller Ball Murder,</em> која се појавила 1973. у престижном магазине <em>Есквајер.</em></p>
<p><!--<box box-left 49700419 embed>--></p>
<p>Мускуларан, пун сјајно режиране акције која се памти, али са очигледном амбицијом да каже нешто на тему духа времена у освит неолибералног света који се тек рађао – а ког ми сада живимо – <em>Ролербол</em> је тематски свакако део SF жанра, али више<em> social fiction</em> nego <em>science fiction</em>. Зато није успео да застари, јер је погодио којим током ће се кретати друштво могуће будућности, уколико у њему превладају неке безобзирне снаге – које су очито победиле, бар за сад.</p>
<h4>Енергија, Храна, Транспорт </h4>
<p>Није нимало лако ефектно пласирати поетску оштрицу унутар предоминантно акционог филма, посебно не ону која – испоставило се – тако успешно из прошлости разоткрива данашње догађаје, па је овај Џуисонов филм заиста посебан у његовом опусу, али и у контексту тадашњих <em>новохоливудских</em> преиспитавања националне америчке парадигме.</p>
<p>Може се посматрати двојако: као израз страхова свог времена, али и као тачна дијагноза оног што ће уследити кад се капитализам коначно отргне номиналној контроли државе.</p>
<p><!--<box box-center 47319501 image>--></p>
<p>У свету кога описује <em>Ролербол</em>, више не постоје националне државе, нити границе – њиме отворено управљају уједињене мегакорпорације (<em>Енергија</em>, <em>Храна</em>, <em>Транспорт</em> и друге), које су после недефинисаних <em>корпорацијских ратова</em> оствариле међусобно избалансирани мир.</p>
<p>Најпопуларнија забава милиона нови је спорт по имену <em>ролербол</em>: за њега се користи стаза налик на ону за брзу вожњу бициклом, по којој се сударају тимови на ролшулама обучени као играчи америчког фудбала или хокеја – њима је дозвољено да се међусобно туку, ако треба и до сакаћења, у напору да забију металну куглу у неку врсту коша, што доноси бод.</p>
<p>Публика седи иза зидова од плексигласа и урла од среће, док јунаци њихових градских тимова ломе кости једни другима. Смртни исходи нису искључени, али то није правило на почетку приче.</p>
<p><!--<box box-center 47316177 image>--></p>
<p>Одсуство насиља у друштву – макар оно кроз овај спорт било глобално видљиво и иживљено као <em>игра</em> на јавној сцени – ипак, не значи одсуство политике и њене принуде. У филму политику воде велике корпорације – а подсетићемо да су савремени наднационални фактори моћи још једно општеприхваћено стање ствари, те да њих нико не доводи у питање и нико не сме да им противречи (радничка права да и не спомињемо) – што је пун погодак аутора кад је у питању опис садашњег духа времена.</p>
<p>Припадници елите делују као недодирљива аристократија и – гле препознатљивог чуда – <em>договорно </em>из својих канцеларија брину о мирној будућности света, док у исто време, у сасвим феудалном маниру, имају право да изаберу било чију жену и преузму је, ако им се свиђа.</p>
<p>Ствари се мењају кад један играч постане бољи од свих других. Џонатан Е из године у годину побеђује са својим тимом из Хјустона, те његова популарност досеже енормне размере. Не желећи да у свом добро уређеном свету доживе опасност у виду индивидуалистичког херојства, што може дати идеју неком другом појединцу како је могуће довести систем у питање, Корпорације му нуде повлачење – али он одбија, јер не жели да остави свој тим на цедилу усред сезоне. Зато заоштравају правила и допуштају додатно насиље, у нади да ће он страдати на терену, али се то не дешава.</p>
<p><!--<box box-left 49700424 embed>--></p>
<p>Џонатан успут одбија и све понуђене луксузе мирнодопског живота и полако почиње да се пита због чега се сви толико труде да престане да игра – кад је то једино што уме да ради. Финална утакмица се зато претвара у масакр играча оба тима, јер у изненадној промени пред меч, виша власт налаже да <em>игра</em> траје без ограничења и без правила.</p>
<p>Џонатан на крају остаје сам, и пошто онемогући и последњег противничког играча, уместо да га ликвидира, оставља га и са куглом обилази цело игралиште да би постигао последњи погодак, док навијачи оба тима прво тихо, а потом гласно скандирају његово име.</p>
<p>Бартоломју, дотадашњи Џонатанов ментор из корпорације <em>Енергија</em>, тихо напушта своје место, не желећи да гледа овај тријумф живота над диктираним и вештачки контролисаним насиљем.</p>
<p><!--<box box-center 47319699 image>--></p>
<h4><strong>Дизајнирани живот</strong></h4>
<p>Критичар часописа <em>Варајати</em> нашао је у свом осврту из оног времена за сходно да истакне како филм нуди поглед на један свет у коме нема ратова, нема немира, нема глади – али нема ни индивидуалних права, нити Бога.</p>
<p>Веома је занимљиво шта је критичар тачно изабрао да потцрта као главне проблеме света у 2018. години, кад се <em>Ролербол</em> дешава – одсуство личних слобода и искрене религиозности – пошто данас вероватно не би ни приметили да баш тих ствари више нема у нашој свакодневници, осим ако нас неко не подсети.</p>
<p>Исти критичар је још поменуо да даме у филму изгледају као оне из савремених реклама за козметику (из сезоне 1974-75), али да је то квалитет, јер ће потрошачки свет 2018. заиста изгледати као скинут са реклама – и опет је погодио.</p>
<p>Ликовност садашњег света опонаша ликовност репрезентативних реклама, до те мере да то више и не примећујемо. Заправо, цео свет у филму <em>Ролербол</em> је дизајниран као огромна реклама – чак и природа личи на ону са огласа. То је свакако идеал чијем смо остварењу данас ближи него икад.</p>
<p><!--<box box-center 47314993 image>--></p>
<p>У истом кључу је и појава вољене Џонатанове прве жене која му се на тренутак враћа, да би затим поново отишла – њу игра лепа Мод Адамс, позната као мултипл <em>Џејмс Бонд девојка</em>, што је свакако нови ниво дубинског дизајна у <em>кастингу</em> – тим пре што је ова глумица јединствен случај по том питању, јер је једина више пута играла Бондову партнерку. Нико боље није могао да одигра улоге рекламе за вољену жену.</p>
<p>У таквом <em>сет-апу</em>, у свету у коме је насиље забрањено, осим на спортском борилишту као неопходном вентилу, а површност у свему преовлађује широким фоном збивања, једини вид раскалашне <em>after party</em> занимације богатог друштва после важног пријема јесте пуцање на дрвеће из атомског пиштоља, који тренутно претвара стабло у пламтећу бакљу.</p>
<p>Примећујемо да је нарочито женама у том хипердизајнираном друштву неопходно да себи дају одушка на овај начин.</p>
<p><!--<box box-left 49700430 embed>--></p>
<p>Као фантастика, <em>Ролербол</em> можда није сасвим тачно предвидео конкретна технолошка дешавања у 2018, па нема ни трага мобилној телефонији, али је савршено погодио <em>људско стање</em>, верно описујући доживљај света и основну друштвену и емотивну потку у којој човек живи.</p>
<h4><strong>No Government</strong></h4>
<p>Сторија <em>Ролербола </em>има развојну линију класичне дистопије, која заводи на површном нивоу, са својим савршено снимљеним сценама грубе мушке акције, да би се до краја само насиље довело у питање, дајући прилику чак и најмање обавештеном гледаоцу да се идентификује са исправним момком који се бори за свој живот, на великој позорници, сам против система.</p>
<p>Зато и пасажи између утакмица у једној <em>Ролербол</em> сезони коју пратимо прате градацију самоспознаје до које полако долази најславнији спортиста света у 2018. Ту има места за духовите мале наклоне великим претечама, у овом случају у смеру Трифоовог <a href="https://www.youtube.com/watch?v=r6VUExA5UKA"><em>Фаренхајта 451</em></a> (1966) и Годаровог <em><a href="https://www.youtube.com/watch?v=CzaATgGHmy0" target="_blank" rel="noopener">Алфавила</a> </em>(1965), те тако Џонатан Е (односно Џонатан Без Имена, јер <em>Е</em> стоји за корпорацију <em>Енергија</em>), тражећи одговоре у историји, има сусрет са течним компјутером под именом <em>Zero</em>, стационираним у Женеви, који брине о сећању човечанства, пошто су све књиге уништене.</p>
<p><!--<box box-left 49700436 embed>--></p>
<p>У комичном обрту откривамо да су, нажалост, негде „затурили компјутере који су памтили XIII век, штета...“, међутим, „шта је уосталом тамо и било, само Данте и још понешто, ништа посебно...“ Слатко предвиђање идиотске моћи команде <em>delete</em> у савременом свету.</p>
<p>Сниман у лондонском Пајнвуд студију, као и у спектакуларним делима модернистичке архитектуре у Минхену (<em>BMW </em>зграда, те објекти дигнути за Олимпијаду 1972), <em>Ролербол</em> нема карактеристичну атмосферу америчког филма, и више је нека врста неочекиваног омажа великим филмским антиутопијама европског порекла. На тај начин, овај филм који није нашао своју кућу, јер станује у будућности, посвећен je времену које ће тек доћи.</p>
<p>На Старом континенту је оригинално привукао више одушевљених поштовалаца него у Америци, чији биоскопски миље није дорастао овом политизованом погледу на крајње последице онога што су САД лансирале као одговор на катастрофалан пораз у Вијетнаму – глобалну доминацију кроз економску превласт оних истински моћних у америчком друштву, којима су државни оквири баласт.</p>
<p>Њихов главни закључак после Вијетнама можда је заиста био да треба створити свет у коме националне државе више неће бити потребне. У коме ће стално трајати неки шоу програм и тећи потоци потрошње. Свет претворен у свакодневни спектакл ког ће контролисати сама потреба за спектаклом. Свет у коме ће свима бити понуђен интернет и мобилни телефон, као улазнице у савршену егзистенцију сачињену од сталних сензација, све док и последњи појединац не постане телевизични, свакодневни самокреирани <em>поп-јунак</em>, који жели да свој умрежени живот проживи замишљајући да игра по правилима шоу бизниса, те сублимације тоталног потрошачког друштва. Познато, зар не?</p>
<p><!--<box box-center 47320026 image>--></p>
<h4><strong>Мake my remake</strong></h4>
<p>Неколико каснијих филмова се надовезују на програмску линију <em>Ролербола</em>, мада без његове дубине – први од њих је свакако <em>Тркач </em>(<a href="https://www.youtube.com/watch?v=pkAN5rGGP1M"><em>The Running Man</em></a>, 1987) Пола Мајкла Глејзера, заснован на роману Стивена Кинга из 1982, који смешта своју акциону драму са све Арнолдом Шварценегером у улози прогоњеног јунака смртоносног телевизијског шоу програма право у 2019. годину – наравно, не доносећи никакву застрашујућу антиутопијску поруку.</p>
<p>Мада спада у историјску фикцију, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=uvbavW31adA" target="_blank" rel="noopener"><em>Гладијатор</em> </a>Ридлија Скота из 2000. био је близак истој кинематографској идеји, али ју је ограничио на ревију лако схватљивих сцена дуела – више од тога америчка публика не би ни схватила, као што није схватила ни оригинални <em>Ролербол</em> кад се појавио, и дивила се само акционим сценама.</p>
<p>Кад је, осетивши тренутак, Џон Мектирнан 2002. снимио вулгарно поједностављени <a href="https://www.youtube.com/watch?v=uFWFEoK9Yz8" target="_blank" rel="noopener"><em>Rollerball</em> <em>remake</em></a>, он је само још једном потврдио да се – за Холивуд – ништа у Америци није променило од Никсоновог доба, кад је у питању виолентна логика тог система, али се бар Џуисон нашао лично погођеним довољно да не учествује у њему ни као саветник, нити да оде на премијеру, сматрајући да нова верзија филма глорификује насиље и само насиље – управо оно против чега је оригинални <em>Ролербол</em> тако кристално јасно био. Временима Џорџа Буша млађег, међутим, управо такав приступ савршено је одговарао.</p>
<p><!--<box box-left 49700442 embed>--></p>
<p>Међутим, 2008. појављују се <em>Игре глади </em>(<a href="https://www.youtube.com/watch?v=mfmrPu43DF8" target="_blank" rel="noopener"><em>The Hunger Games</em></a>) Сузан Колинс, серија прича директно заснована на истом мотиву од кога је <em>Ролербол</em> направљен: нацију на окупу држи игра дизајнирана да демонстрира неуспешност сваког индивидуалног напора, али кад победник постане превише популаран, он постаје опасност за владајућу елиту, што покреће рушилачки след догађаја...</p>
<p>И док су <em>Игре глади</em> у себи садржавале изненађујућу алтер-глобалистичку револуционарну поруку да се друштво може променити заједничком акцијом, у оригиналном <em>Ролерболу</em> смо суочени са првим чином побуне која се можда неће ни десити – самоосвешћењем да је она могућа.</p>
<p>Тренутак кад Џонатан као последњи преживели играч закуца лопту и постигне поен, док сва публика скандира његово име, лична је победа, али и победа другачијег, људскијег поретка ствари, мада он још није домишљен.</p>
<p>Џонатан је своју улогу испунио победом у такмичењу у коме није могао да победи, и у коме је, штавише, било предвиђено да страда. Његов тренутни успех у име живљења, најснажније говори о томе колико се до године 1975. свет изобличио у обожавању смрти у политичкој арени, овде представљеној као спортској.</p>
<p><!--<box box-center 47314978 image>--></p>
<p>Данас је банализација живота као таквог свеприсутна норма, и то је оно што чини овај филм профетским.</p>
<h4><strong>Једина врста слободе</strong></h4>
<p><em>Ролербол </em>спада у антиутопије које су мењале свет својим упозорењима. Од аутора који су утемељили жанр, као што су то својим делима урадили Игњацијус Донели (<em>Цезаров стуб: Прича о двадесетом веку</em>, 1890), Х. Џ. Велс (<em>Кад се спавач пробуди</em>, 1898; <em>Времеплов</em>, 1895), Џек Лондон (<em>Гвоздена пета</em>, 1908), те Е. М. Форстер (<em>Кад машина стане,</em> 1909), преко класика какви су Јевегниј Замјатин (<em>Ми</em>, 1920), Карел Чапек (<em>Р. У. Р,</em> 1920), Олдос Хаксли (<em>Врли нови свет</em>, 1932), или Џорџ Орвел (<em>1984</em>, 1948), па све до бројних савремених предсказивача од којих ћемо поменути само оне кључне: Фредерик Пол и Сирил М. Корнблут (<em>Рекламократија</em>, 1953), Реј Бредбери (<em>Фаренхајт 451</em>, 1953)<em>,</em> Филип К. Дик (<em>Сањају ли андроиди електричне овце</em>, 1968), Џ. Г. Балард (<em>Изложба зверстава</em>, 1970; <em>Судар</em>, 1973) и Вилијем Гибсон (<em>Неуромансер</em>, 1984). </p>
<p><!--<box box-center 47319336 image>--></p>
<p>Писана реч је била историјски носилац ове врсте друштвене визије. Филмови су уследили тек потом, да би од шездесетих полако преузели улогу главне платформе за описивање не тако срећне будућности, уз данашње надовезивање све озбиљнијих телевизијских серија и секундирање многих сјајних стрип аутора.</p>
<p>Нове дистопијске библије зато су свакако <a href="https://www.youtube.com/watch?v=eogpIG53Cis" target="_blank" rel="noopener"><em>Блејдранер</em></a> Ридлија Скота (1982) и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=k64P4l2Wmeg" target="_blank" rel="noopener"><em>Терминатор</em></a> Џејмса Камерона (1984), наративи који наговештавају долазак <em>мешаних бића</em>, односно осамостаљивање машина у односу на своје људске творце, баш како је Чапек писао – претачући у аутоматизовани свет све оне страхове већ садржане у популарним причама из XIX века, пуним зебње пред петљањем човека у токове природе – <em>Голем</em> и <em>Франкенштајн</em>.</p>
<p>Последњи настављач ове линије некако је постао нико други него Стивен Спилберг и његов сваким даном све актуелнији филм <a href="https://www.youtube.com/watch?v=pm7qlQ2E0iE" target="_blank" rel="noopener"><em>AI</em> </a>(2001) – вештачка интелигенција као тема била је довољан цивилизацијски изазов да се чак и овај велики Дизнијев наследник окуша у прављењу озбиљног футуристичког филма, неке врсте породичне дистопије.</p>
<p><!--<box box-center 47317443 image>--></p>
<p>Акционо постављени<a href="https://www.youtube.com/watch?v=7Dlo-VB0-HI" target="_blank" rel="noopener"> <em>Ја, робот</em> </a>Алекса Пројаса (2004), заснован на предлошку истоименог романа легендарног Исака Асимова, учинио је тему још популарнијом широкој биоскопској публици.</p>
<h4>Црна огледала</h4>
<p>Друга важна струја антиутопија донела је у последњих десетак година <em>радикалну критику будућих друштвених односа.</em> Ако су <em>Игре глади</em> нека врста надградње приче <em>Ролербола</em>, парадигма места појединца у распадајућем неолибералном капиталистичком устројству, телевизијска серија <em>Црно огледало</em> (од 2011) показатељ је куда иде савремено предвиђање будућности – у правцу размишљања о поретку у коме нема више ничег људског, у коме све особе обитавају само као сенке својих егзистенција.</p>
<p>Данас постоје два универзума, један пројектовани, пун наших жеља, повезан интернетом, и други физички, и, нажалост или на срећу, стваран – велики број узнемирујућих епизода <em>Црног огледала</em> дешава се у свету подивљале фикције и урушене стварности, у коме наизглед више нема границе између њих и човеку се може све десити.</p>
<p><!--<box box-left 49700448 embed>--></p>
<p>Сам мотив на коме се заснива <em>Ролербол</em> иначе је у СФ лансиран радом изузетно плодног америчког аутора Роберта Шеклија, и то у причи написаној 1958, под именом <em>Опасна награда</em>, а објављеној у магазину <em>Imagination</em>, те касније у збирци прича <em>Дућан бескраја</em>.</p>
<p>Главни јунак у њој постаје <em>celebrity</em> искључиво појављујући се у <em>thrill shows,</em> некој врсти ријалити ТВ програма у коме је увек у смртној опасности – бори се са биковима у Шпанији, избегава ајкуле, вози кола Формуле 1 – и некако остаје читав, увек уз одобравање публике широм Америке.</p>
<p>На крају учествује у последњој епизоди током које га јуре плаћене убице, а он бежи уз помоћ јавности која га све време без даха гледа у директном преносу и јавља му одакле му прети опасност преко телефонске везе, под именом „Добри Самарћанин“. Међутим, негде успут наш јунак схвата да интерес публике можда и није да он преживи, него само да се она добро забави... На крају се извлачи из свега тога, али уз бурни нервни слом.</p>
<p>Исти аутор је још 1953. најавио све ово објављујући сторију<em> Седма жртва</em>, претворену 1965. у филм италијанске продукције под именом <a href="https://www.youtube.com/watch?v=cDQ_A8Skzdg" target="_blank" rel="noopener"><em>Десета жртва</em></a>, ангажованог редитеља Елија Петрија (главне улоге – млади Марчело Мастројани и Урсула Андрес): ту се први пут сусрећемо са светом у коме су ратови забрањени, али је дозвољена једна популарна игра у којој треба доћи до десетог круга – пет их јунак или јунакиња проводе као ловци, а пет као ловљени.</p>
<p><!--<box box-left 49700449 embed>--></p>
<p>Циљ такмичења је убити противника и остати последњи жив. У филму двоје главних протагониста реше да у самом финалу пониште правила и спасу се заједно, ослањајући се на заљубљеност која се међу њима развила у тим застрашујућим околностима, само да би били ликвидирани, јер ток игре не сме нико да наруши.</p>
<p>На дистопијском попришту, једина врста слободе јесте она коју омогућава љубав, макар исклизнула кроз прсте у задњем минуту.</p>
<h4><strong>Дистопијске љубави</strong></h4>
<p>Важна карактеристика коју класичне дистопије често имају јесте улога главног женског лика – као и у Замјатиновом <em>Ми</em>, тако и у каснијој Орвеловој <em>1984</em>, јунакиња која држи срце антихероја представља изазов систему – жени је дата почасна улога да представља слободу као такву. Изазов љубави за њу, која се усуђује да прекорачи границе, на крају води и нашег јунака у то да бар окуси како изгледа живети стварно слободно и по својим мерилима. Све се завршава личном катастрофом за обоје, јер систем увек побеђује.</p>
<p><!--<box box-left 49700455 embed>--></p>
<p><em>Р</em><em>олербол</em> је наследник ових величанствених антиутопија и у овом погледу: Џонатан одбацује низ додељених лепотица („Ћао, ја сам Дафне.“ „Тако сам и мислио.“), преиспитујући се, да би потражио ону своју прву, и испоставља се једину љубав – жену по имену Ела, која му је одузета тако што ју је компанија напросто прекомандовала код неког веома моћног.</p>
<p>Међутим, његова љубав на крају не доводи чак ни до укуса слободе. У последњем напору да га смире и наговоре на повлачење, шефови му је враћају, бар на један дан. Она га наговара да остане веран систему, јер га је систем и створио – и мада не пориче своја осећања за њега, открива му да јој је живот са непознатим руководиоцем веома добар.</p>
<p>Њена улога је да подржава постојећи поредак, и суочавање са тим ставом, тако логичним у описаном контексту, Џонатана оставља усамљенијим него што је икад био. У ствари, тек пошто је добио прилику за други сусрет са својом највећом љубављу, он схвата праве размере своје самоће и одавно укалкулисаног пораза уз сасвим извесну погибију.</p>
<p>Али Џонатан је најбољи играч на свету и није спреман да прихвати никакав пораз без борбе.</p>
<p><!--<box box-center 47315205 image>--></p>
<h4><strong>Олуја долази</strong></h4>
<p><em>Ролербол</em> се завршава чувеном Баховом <em>Токатом и фугом у д-молу</em>. Нека тумачења овог дела кажу да је она компонована као прича која најављује долазак олује.</p>
<p>У Замјатиновом роману <em>Ми</em> појављује се мотив операције која одстрањује део мозга заслужан за фантазирање. У <em>Ролерболу</em> нема таквог мотива, али је цео спорт постављен као медијско-друштвени спектакл који треба да заокупи сву пажњу и фантазију света, и без операције укидајући могућност маштања о било чему другом, осим оног што је понуђено.</p>
<p>У том смислу, свет <em>Ролербола</em> описује будућност интернетом представљене стварности у којој сада живимо, у којој је машта као таква сувишна, јер се све што пожелимо може приказати. То је остварени свет из класичних дистопијских дела, у којем презентација заувек замењује стварност.</p>
<p><!--<box box-left 49700460 embed>--></p>
<p>Жива машта је – показује се – највећи противник сваког друштвеног контролног механизма и насилног нормирања. Борба за њу свакодневна је ствар, у нашим ко зна с чиме све умреженим и чему изложеним домовима.</p>
<p>Антиутопија нас, као и обично, чека код куће.</p>
<p>Највише што можемо очекивати у тој неравноправној борби са намештеним правилима јесте да, као у <em>Ролерболу</em>, појединац ипак постигне последњи гол и тако призове олују.</p>
<p> </p>
<p><!--<box box-center 47321988 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 12 Oct 2026 14:42:18 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/4880142/rolerbol-film-koji-je-pre-pola-veka-potkazao-danasnji-poredak-stvari-prizivanje-oluje.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/07/09/7972317_9d5bdbcca657efbdb7ee636e43cb1936.jpg</url>
                    <title>„Ролербол“, филм који је пре пола века потказао данашњи поредак ствари: Призивање олује</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/4880142/rolerbol-film-koji-je-pre-pola-veka-potkazao-danasnji-poredak-stvari-prizivanje-oluje.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/07/09/7972317_9d5bdbcca657efbdb7ee636e43cb1936.jpg</url>
                <title>„Ролербол“, филм који је пре пола века потказао данашњи поредак ствари: Призивање олује</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/4880142/rolerbol-film-koji-je-pre-pola-veka-potkazao-danasnji-poredak-stvari-prizivanje-oluje.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Први пут с књигом Лазе Лазаревића у рукама: Оно чега има и чега нема у његовим причама</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087845/prvi-put-s-knjigom-laze-lazarevica-u-rukama-ono-cega-ima-i-cega-nema-u-njegovim-pricama.html</link>
                <description>
                    Приповетка Лазе К. Лазаревића „Први пут с оцем на јутрењу“, први пут објављена, под другим насловом, у бечкој „Српској зори“, једна је од најбољих приповедака које ће ико икада написати на српском језику. А и много шире.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/23/15/34/888/5849273/thumbs/13881125/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Први пут с књигом Лазе Лазаревића у рукама: Оно чега има и чега нема у његовим причама" title="Први пут с књигом Лазе Лазаревића у рукама: Оно чега има и чега нема у његовим причама" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49729336 media>-->Крајем августа 1871. године практикант у Министарству просвете Лазар К. Лазаревић пише писмо своме министру Димитрију Матићу у ком га обавештава да је превео дело „чувенога Инглеза Михаила Фарадеја: Природна историја једне свеће“.</p>
<p>Лазаревић истиче да је „добро превео“ Фарадејеву књигу, која је, како обавештава министра, већ преведена на руски и француски, а онда се пита: „Ну да ли пристаје за нас?“</p>
<p>„Радећи“, каже он, „мислио сам нарочито на наше гимназисте и ђаке недељних школа. На гимназисте стога што би им добро дошла ова књига да понове штошта од онога што су учили, и да науче штогод што би без ове књиге може бити теже ишло. На недељне ђаке помишљао сам стога што програм њихова учења природних наука није тачно обележен и што ђаци, из више узорака не могу почети ниједну грану природних наука с почетка па исте истерати докраја – стога мислим да ће и њима од велике услуге бити ова књига у којој има <em>из многога понешто али и из целога нешто</em>.“</p>
<p>Практикант Лазар К. Лазаревић наводи даље и како ће у делу које препоручује за штампање корисне поуке наћи како старији ђаци, тако и „велики део наше читалачке публике“. Потом напомиње да се у Фарадејевој књизи налази и „35 дрворезних слика“.</p>
<p>Те слике ће „оживети у рукама вредних ђака, који лако долазе до химијских и физичких кабинета (ако се не варам многе наше вароши имају их). Ревносни учитељи недељних ђака могли би такође доћи до апарата користећи се или познанством с апотекарима, или служећи се и сами гимназијским природњачким кабинетом“.</p>
<p><!--<box box-left 49729333 media>--></p>
<p>Све наведено га је, саопштава министру, охрабрило да књигу коју је превео понуди за објављивање „школској комисији или фонду г. Коларца“: </p>
<p style="padding-left: 30px;">„Знајући да сте ви, господине министре, на врху обеју ових установа, обраћам вам се с молбом да имате доброту упутити овај мој рад онамо где ће најбоље пристати. Молим вас да ми и овом приликом помогнете својом добротом. Мени је свеједно: узела га школска комисија, узео фонд г. Коларца. До тога ми је само стало да он угледа света и да дође у руке онима за које је спреман, а то ће бити само њиховом помоћу. Предајући рад у ваше руке – желим му срећан пут.“</p>
<p>Лазаревићев превод на српски шест Фарадејевих предавања које је славни британски научник пред школском омладином држао у Лондону о Божићу 1848. године није објављен ни тада, ни за његовог живота, али ни после његове смрти.</p>
<p>Нису познати разлози због чега су тадашње просветне власти одбиле да финансирају објављивање књиге која се и данас сматра за врхунско остварење научно-популарног жанра. И сâм Димитрије Матић је на српски превео неколико књига и, свим оним што је у животу за нашу културу урадио, био све само не од оне феле државних чиновника о каквима је у својим хуморескама и комендијама писао Бранислав Нушић.</p>
<p>Биће да су на несрећну судбину Лазаревићевог превода највероватније утицале тадашње друштвено-политичке околности. Ту 1871. годину, на чијем је самом почетку Лазаревић био изабран за државног питомца на студијама медицине у иностранству, обележила је побуна студената Велике школе, који су демонстрирали против смене једног професора. Тако је, уместо да оде у Берлин на даље школовање, Лазаревић као свршени правник добио место практиканта у Министарству просвете, да би на студије медицине отишао тек у јануару наредне године.</p>
<p><!--<box box-left 49729338 media>-->Вратиће се у отаџбину 1879. као доктор медицине и хирургије. Исте године бива постављен за лекара Округа београдског и објављује приповетку „Звона са цркве у Н“ и чланак „Обмањивање публике лажним лековима“. Приповетка је у два наставка објављена у бечкој „Српској зори“, а потом се, под насловом „Први пут с оцем на јутрење“, нашла у Лазаревићевој књизи „Шест приповедака“ штампаној 1886. године.</p>
<p>Наши ђаци, ето, нису били у прилици да се у учењу природних наука служе Лазаревићевим преводом Фарадејеве „Историје једне свеће“, али се зато његове приповетке налазе у читанкама за основне и средње школе. Не знам у ком сам се тачно разреду први пут сусрео са Лазаревићевим приповеткама, али и данас памтим то сарајевско послеподне када ми је мој ђедо Михаило поклонио књигу „Све ће то народ позлатити“.</p>
<h4><strong>Отправник телеграма подршке</strong></h4>
<p>Ђедо је био један од оних карактера какви красе приповетке наших реалиста. Имао је те густе обрве и високо чело, што је његовој ионако строгој појави додавало нијансу држања каквог краљевог официра. А он је у добром делу раднога века униформу и носио, јер је био отправник возова. Саставни део те, за њега, свете одежде, пре рата су чиниле и беле рукавице, које се у мојој машти никако нису слагале са димом што га пред сам полазак воза по перону испушта парна локомотива.</p>
<p>Неодвојив део Ђедине, што би Ђалски или Ковачић рекли, <em>хињене строгости</em> био је његов вокабулар. Оно што је говорио понекад је и формом и садржајем умело да личи на одредбе каквог железничког правилника. Али сем склоности ка бирократском описивању свакодневице, волео је да у своје исказе често удене какву архаичну реч.</p>
<p>Тако си имао утисак да се ред вожње очас посла претвара у какву бајку, или јуначку народну песму. Што је био старији, то му је било све теже да при извођењу ових каламбура спречи крајеве усана да се извију у једваприметан осмех.</p>
<p>Волео сам га искрено и без резерве. И чини ми се како сам врло рано постао свестан да се иза те строге фасаде на којој нема нити једног јединог украса крију и душа и тело каквог руског спахије који се према кметовима односи строго али правично, али с времена на време бежи у степу да се тамо шашави.</p>
<p><!--<box box-left 49729326 media>-->Наравно да у раном детињству и дечаштву нисам могао да ту слику поредим са оним што су у романима и причама писали Тургењев, Гогољ, Чехов, или најпре Љесков, али сам му се, баш као на страницама њихових дела, обраћао са „Ви“, онако како му је говорила и моја мајка. А он ми никада није сугерисао да би можда ипак требало да га ословим са „Ти“, већ ми је са те обострано прихваћене дистанце надевао надимке који су се мењали у складу са мојим, како би он то највероватније рекао, <em>друштвеним статусом. </em>Тако сам у време похађања основне школе био Матурант, као средњошколац Студент, а када сам се уписао на студије књижевности, мој Ђедо је почео да ме зове Књижевник.</p>
<p>Али ма колико да је у тим ословљавањима било њему тако својствене и танане ироније, осећао сам како у овом последњем надимку нема ни трунке зафрканције. Јер је реч о животном избору вредном његовог поштовања.</p>
<p>Да то покаже онако како само он то уме, након што смо му јавили да сам добио прву књижевну награду на једном конкурсу за кратку причу, мој Ђедо ми је, баш као да смо јунаци романа неког деветнаестовековног руског писца, послао телеграм. У једној јединој реченици формулисао је све оно што као подршку треба да чује један књижевнички питомац.</p>
<p>Али пре него што ми је <em>упутио </em>тај телеграм, мој Ђедо је, као у каквом сада већ совјетском роману, са дистанце водио рачуна о моме, како се то и данас каже, ширем образовању. Тако ме је, а да ми не јави ни телеграмом ни дописницом, на почетку школске године када сам полазио у трећи или четврти разред основне школе, претплатио на школски лист „Дечје новине“. Знао је да редовно купујем „Забавник“, па је, ваљда желећи и да помогне овај, данас давно заборављени огранак периодичне штампе, све док нисам завршио осми разред плаћао годишњу претплату на новине које су биле штампане на лошем папиру и у којима и није било бог зна шта да се прочита. Но, ко зна, можда ме ја баш то што ме је у нашем поштанском сандучету редовно чекала <em>тисковина</em> из Горњег Милановца подстакло да већ као средњошколац постанем претплатник „Полета“ и „Студента“, а нешто касније и часописа за светску књижевност „Писмо“.</p>
<p><!--<box box-left 49729344 media>-->Упоредо са обнављањем претплате на „Дечје новине“, Ђедо би ми с времена на време поклонио и књигу. Неке ми је слао поштом, а неке давао приликом његових долазака у Сарајево, или наших одлазака у Нови Сад. Све су то били наслови чији су се одломци налазили у читанкама, или дела која су била уврштена у обавезни, или шири списак школске лектире. У свакој књизи би ми написао посвету која је садржавала лепе жеље за постизање што бољег успеха у школи. Као кроз маглу се сећам када ми је поклонио Толстојево „Детињство“, објављено у чувеној библиотеци „Ластавица“ сарајевског издавача „Веселин Маслеша“. А послеподне када ми је поклонио Лазаревићеве приповетке нећу никада заборавити! </p>
<h4><strong>Први пут с оцем на јутрење</strong></h4>
<p>Све се то дешавало у време када не да нисам читао много, него нисам читао уопште. Растао сам међу књигама које су ме стрпљиво чекале уредно сложене на полицама великог регала. Није да ме баш није интересовало шта се то у њима налази, али тада ми је од света било сасвим довољно оно што могу да обухватим погледом. А тај поглед је обухватао пре свега хрбате свих тих књига, од којих бих неку и узео у руке, па пажљиво разгледао корице.</p>
<p><!--<box box-center 49729330 media>-->Било је то време слика неосетљивих на додир. Телевизија нас је узимала под своје још од малих ногу, а ваннаставне школске активности су подразумевале редовне одласке у биоскоп, где смо гледали или партизанске, или цртане, или документарне сторије о свету дивљих животиња. Родитељи су нас од малена пуштали да сами идемо у биоскоп. Биле су то најчешће какве комедије, потом авантуристички и, најзад, фамозни кунг-фу филмови. И док бисмо чекали да нас пусте у салу, стајали бисмо пред биоскопом и гледали не само плакате већ и оне, да кажемо, званичне фотографије на којима су се налазиле неке од најупечатљивијих сцена из филма који тек треба да гледамо. Стајали бисмо пред тим фотографијама и већ увелико омађијани оним што нас тамо, у мраку, чека, нагађали шта ће се у филму све десити. А ако бисмо неки филм ишли да гледамо по неколико пута, фотографије би дошле као одличан подсетник.</p>
<p>На исти начин сам гледао илустрације на корицама књига, а кад сам полако већ почео и да их и читам, и илустрације које су красиле многа тадашња издања <em>књига за децу и омладину</em>.</p>
<p>Јер слика на насловној страни књиге имала је да ти каже све што треба да знаш о томе шта је унутра.</p>
<p>А слика на књизи Лазе К. Лазаревића коју ми је тог послеподнева поклонио мој ђед већ је на први поглед у мени изазвала страх на коме би ми позавидео и Стивен Кинг!</p>
<p><!--<box box-left 49729332 media>--></p>
<p>Од тога дана не да су прошле године, већ ће томе бити скоро пола једног целог века, па су преко те прве, аутентичне ужаснутости полегли многи велови накнадног што животног, што читалачког искуства (ако пак није реч о једном те истом?!). Ипак, и данас осећам уздрхталост и језу коју је у мени изазвала та сцена у којој се у готово опипљивој загушљивости и ракијским испарењима, пред саму зору, наизглед мимоилазе, а у ствари сударају светови двојице неизбријаних, знојавих и некако меканих, али не и гњилих мушкараца.</p>
<p>Мада је над овом илустрацијом, под именом писца, стајао наслов „Све ће то народ позлатити“, ја сам тај призор повезао са насловом „Први пут с оцем на јутрење“.</p>
<p>Сигурно је да ни једну ни другу нисам прочитао тада када сам књигу и добио, али могао бих да се закунем или опкладим како је наслов Лазаревићеве збирке објављене у библиотеци „Лане“ загребачког „Знања“ сто посто „Први пут с оцем на јутрење“.</p>
<p>Не знам шта би рекô чика Фројд, а шта Дејвис Мајлс или Колтрејн, али најпре ће бити да је у то време мој отац често бивао на службеним путовањима. Тата је радио у „Трасеру“, предузећу које се бавило пројектовањем путева, па је као грађевински техничар често одлазио, како смо то звали, „на терен“. Ишао је најчешће у нека мала или још мања места, у којима је остајао и по две недеље. Мама и ја смо тада живели као у некој сликовници. Живот јесте био весео и пун најразличитијих догађаја, али дошло би вече, корице сликовнице би се заклопиле и свет наједном ућутао. Тада би на прозоре закуцала тупа и упорна туга изазвана одсуством онога кога тако постојано волиш.</p>
<p><!--<box box-left 49729356 media>-->Ко зна, можда је баш тих дана када је у посету стигао Ђедо и поклонио ми Лазаревићеву књигу мој отац, а његов син, био на једном таквом терену. Па сам у машти смућканој са сећањем ту злослутну илустрацију са насловне стране повезао са жељом да се тата што пре врати кући. Јер ниједан од те двојице уморних мушкараца није био отац. У њиховим погледима није било одсјаја дечјег осмејка. Били су тако сами, а тако упућени један на другог. Ниједан од њих двојице није био добар. Ниједан од њих под пазухом није крио родитељску топлину и није умео да ти подари онај јединствени заштитнички очински дах.</p>
<p>А Лазаревићева приповетка чију је прву верзију, под другим насловом, објавио у бечкој „Српској зори“ и није ништа друго него прича о тој топлини и том даху. Њих у самом тексту, наравно, нема, па је и због тога то једна од најбољих приповедака које ће ико икада написати на српском језику. А и много шире.</p>
<p>Оно чега у приповеци „Први пут с оцем на јтрење“ и те како има јесте њен сам почетак.</p>
<p>У првој верзији, коју је тек свршени студент медицине потписао псеудонимом, тј. једним јединим словом „Х.“, тај почетак не наговештава ремек-дело, јер Лазаревић даје толико пута дочарану сцену неколицине људи који дуго, зимње вече у туђини прекраћују сећајући се најмилијих у родноме крају.</p>
<p>А онда се у својој првој збирци писац потписује пуним именом, средњим словом и презименом, приповетку насловљава „Први пут с оцем на јутрење“ и дарује нам почетак којим се не могу подичити многе књижевности света.</p>
<p>„Било ми је, вели, онда тек девет година.“</p>
<p><!--<box box-left 49729351 media>-->То „вели“ нам отвара врата свих модерности под капом небеском, показујући како геније наизглед малим, једноставним потезом отвара врата будућности која се усељава у његов уметнички свет, али се тај свет усељава у дела која ће тек доћи. На пример, у Андрићеву „Проклету авлију.“</p>
<p>Ко зна, можда су она двојица са насловнице Лазаревићевих приповедака објављених у одавно угаслој библиотеци „Лане“ баш због тог „вели“ тако љути и уплашени</p>
<p>Али то не умањује мој страх који осетим кад год видим ту слику. Напротив.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 25 Sep 2026 11:01:48 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087845/prvi-put-s-knjigom-laze-lazarevica-u-rukama-ono-cega-ima-i-cega-nema-u-njegovim-pricama.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/23/15/59/86/5849261/thumbs/13881047/thumb1.jpg</url>
                    <title>Први пут с књигом Лазе Лазаревића у рукама: Оно чега има и чега нема у његовим причама</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087845/prvi-put-s-knjigom-laze-lazarevica-u-rukama-ono-cega-ima-i-cega-nema-u-njegovim-pricama.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/23/15/59/86/5849261/thumbs/13881047/thumb1.jpg</url>
                <title>Први пут с књигом Лазе Лазаревића у рукама: Оно чега има и чега нема у његовим причама</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087845/prvi-put-s-knjigom-laze-lazarevica-u-rukama-ono-cega-ima-i-cega-nema-u-njegovim-pricama.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Уметност путовања и путописања: Писма Зуке Џумхура из Азије од пре пола века као да су јуче написана</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5084914/umetnost-putovanja-i-putopisanja-pisma-zuke-dzumhura-iz-azije-od-pre-pola-veka-kao-da-su-juce-napisana.html</link>
                <description>
                    Има један запис Зуке Џумхура о Јерусалиму из давних година, који би ваљало читати на почетку свих данашњих вести из Свете земље: „Зид пролази посред града и одваја Јевреје од Арапа. С једне стране Јерусалим Хашемитске Краљевине Јордана, с друге Јерусалим Републике Израела. Стари јеврејски зид је поделом припао Арапима, али је зато овај нови зид мржње припао подједнако и једнима и другима. Иронија историје је хтела да се тај бедем немира и зле воље подигне поред једног гроба за који су везиване толике поруке о доброј вољи и миру међу људима.” Безброј је путописа исписано, али ретки су и драгоцени они који, попут Џумхурових „Писама из Азије”, читаоца мењају и вуку да читавог живота тражи места и стазе којима је писац прошао, па макар се та места и те земље неповратно промениле. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/22/10/58/455/5842973/thumbs/13866671/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Уметност путовања и путописања: Писма Зуке Џумхура из Азије од пре пола века као да су јуче написана" title="Уметност путовања и путописања: Писма Зуке Џумхура из Азије од пре пола века као да су јуче написана" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49665405 media>-->„Јутрос сам прошао поред логора палестинских избеглица. Прилази беди су асфалтирани. Сетио сам се одједном свих сиромаха света.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Сетио сам се веселе сиротиње напуљске. У Напуљу и беда има своју поезију. Кад год бих залутао у предграђа пуна њихове деце, слушао бих песме и свађе, љубави и мржње, псовке и поздраве и много сличних ствари које имају и богаташи.</p>
<p style="padding-left: 30px;">После десетак минута проведених на напуљској улици покривеној испраним и олињалим вешом, као заставама свих својих дана, увек сам помишљао да ће ми неко прићи и натерати ме да купим улазницу као на каквој представи. </p>
<p style="padding-left: 30px;">Видео сам јерменску сиротињу по Леванту. Она у својим ритама има довољно епидемија за читав један континент.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Колико је сиромаха каирских и дамашких који својим стражњицама утиру тепихе по џамијама и градске травњаке!</p>
<p style="padding-left: 30px;">У логору Палестинаца од беде не види се човек.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Можда су ови јадници у компликованом и нељудском речнику политике престали одавно и бити сиромаси. Можда су постали политички аргумент, дипломатска бусија, трик у пословнику и тачка дневног реда на седницама међународних форума и ћаскања и чапраз-дивана.“</p>
<p>Ови редови су мирне душе могли бити исписани и данас, али се налазе у књизи „Писма из Азије“ Зуке Џумхура, објављеној 1973. године. У њој су скупљене Зукове приче са његових вишегодишњих путовања по крајевима чија сама имена звуче као да су из измаштаних светова – по Хеџасу на западу Саудијске Арабије, у коме су Мека, Медина и Џеда, Машрику, како Арапи зову Блиски Исток, Аријани, земљи древних Аријеваца, некадашњој Персији а данашњем Ирану и Авганистану.</p>
<p><!--<box box-left 49665402 media>-->Књига је препуна Џумхурових цртежа по чијим ивицама су често његови записи, а на тим цртежима читав тај Исток дише, опојно мирише, базди, са њих се чује какофонија гласова и звукова, или се шире тишина и мир, а људи само што не проговоре.</p>
<p>Безброј је путописа исписано на свим светским језицима, али ретки су и драгоцени они који се, попут „Писама из Азије“, истовремено читају, гледају, слушају, миришу, који читаоца мењају и вуку да читавог живота тражи места и стазе којима је писац прошао, па макар се неке од земаља које је Зуко описао, попут Авганистана, неповратно промениле.</p>
<h4><strong>Хеџас и Машрик</strong></h4>
<p>„Писма из Азије“ почињу речима: „Возимо се ауто стопом... Путеви господњи су асфалтирани“. Касније Зуко каже: „Има земаља у које не треба ићи са коферима. Има крајева света у које треба отпутовати са џаком и са бисагама. Једно искуство више, једна предрасуда мање“.</p>
<p>Зуко се, као путник племенитог кова, кретао кроз те светове упијајући их свим чулима, од сиротињских буџака и бувљих пијаца до баснословног хотела „Шах Абас“ у Исфахану. Није журио нигде, време је мерио „цигар-дуваном хода“.</p>
<p><!--<box box-left 49665421 media>-->Сликао је и речима. Када би написао: „Сунце напада људе....Небеса даве земљу и просипају жар по мутном видику. Камен се распада и пршти, и све се претвара у пепео. На почетку и на крају сваке приче о Арабији стоји пустош и ништавило... Сунце се разбило као жуманце на бескрајном платну усијаног песка. Испратио сам га псовкама недостојним човека“, пред очима је слика „сатанског пејзажа арабљанских брегова“ у јулском дану и предвечерју, и јасно је зашто су „Сунце и пустош судбина бедуина“, а „оаза у пустињи обрадује човека као тачка после дугачке и неразумљиве реченице неког гњаватора“.</p>
<p>Али и зашто је пустиња опчињавајућа када у сумрак све постане љубичасто и на небу се појаве звезде, „крупне и топле као пилићи“.</p>
<p>Описујући неког Француза који му је у Јерусалиму држао предавање о иконама, Џумхур пише: „Његово знање је било огромно и досадно“. Зуково знање је било безгранично и ненаметљиво. Дискретно се кроз целу књигу провлаче безбројне легенде и приче о религији, историји, политици светова кроз које је пролазио, заоденуте у хумор и иронију који никада не прелазе границу.</p>
<p><!--<box box-left 49665412 media>-->Док се креће према Џеди, камион са путницима обилази литице Џебели Рахмета:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У камењару овога светог брда срели су се праотац Адам и прамајка Ева. Протерани из раја због неморала и учесталих крађа са приватног поседа господњег, наши несрећни прародитељи лутаху светом јалово и дуго. Одвојени и напуштени, без благослова господњег и без социјалног осигурања, потуцаху се обалама непознатих мора и океана. После двеста година одвојеног живота, још релативно млади, сретоше се на падинама Џебели Рахмета и почеше да живе невенчано. Прамајка Ева изродила је много деце. Међу њеном многобројном децом било је и криминалаца. Живот је тада у Арабији био прилично тежак, пошто још не беше пронађен петролеј.</p>
<p style="padding-left: 30px;">...Неки дан сам се поклонио сенима наше прамајке Еве. Њен гроб је у Џеди и дугачак је осамдесет аршина.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Тако је записано у књигама староставним.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Њен гроб је једини споменик културе у древном приморском граду Џеди. На сва три њена турбета положио сам смерно стручак пустињске маховине.“</p>
<p><!--<box box-left 49665433 media>-->Но, у Џеди је на једном брду и маузолеј:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„На том славном и побожном месту Каин је убио Авеља. То је десето, можда дванаесто, место на коме се одиграла ова незаборавна библијска мелодрама. Захвално потомство подигло је на сваком месту по један достојан споменик несрећној браћи.“</p>
<p>Умео је Зуко да опише у неколико реченица и сав чемер и беду неког предела и људи, као када је у неком забитом селу у Антиохији у предвечерје поред њега прошао погреб:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У пустињи је смрт обична и свакодневна ствар. Фатализам је научио ове људе да ће сви који живе умрети и да ће умрети и они који се још нису ни родили.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Нико није био узбуђен. Нико није плакао. Никога није ни било.</p>
<p style="padding-left: 30px;">На погребима богаташа и угледних људи увек има нечег тривијалног.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Зажелео сам да што пре одем у Бејрут и да се вратим на обале Медитерана.</p>
<p style="padding-left: 30px;">’...Рано мру на Југу.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Салома!</p>
<p style="padding-left: 30px;">Салома!’“<!--<box box-center 49729099 embed>--></p>
<h4><strong>Аријана</strong></h4>
<p>Лако је „на невиђено“ заволети Шираз, „свети град персијске речи“, када се прочита оно што је о њему писао Зуко:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„До Хафизовог гроба ишао сам пешке. Пролазио сам километре ружа, зумбула, катмера, перуника, јасмина и јоргована. Прешао сам најмириснију стазу света. Никада и нигде нисам видео толико птица. Дубоко у цвећу били су неки лепи павиљони у којима су биле трговине и кафанице.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Шираз и не личи на обичан град. Као да у овом граду куће, улице и трговине нису најбитније и најважније одлике града. Овде је варош потпуно потиснута, скоро невидљива са својим пословима, трговином  и бригама, а у првом плану остали су само вртови, алеје, баште, градине и перивоји. Као да ова чељад и нема другог посла и брига него да гаји цвеће и слуша цвркут птица.“</p>
<p><!--<box box-center 49665417 media>-->Ко не би пожелео да види Исфахан, на чијем се чудесном тргу који са разлогом зову „Слика света“ налази Шахова џамија, „која је тако скупоцена и лепа као да ни сам Бог у чију је славу и величину подигнута не борави у њој сваког дана и у свакој прилици“? Исфахан на чијој реци Зајанде, која неколико километара пошто изађе из града понире у пустињу, стоји Мост тридесет три лука, грађен „од камена боје меда или жутог шећера па издалека изгледа као огроман слаткиш који вода исплаче и узалуд покушава да истопи. Ко овај мост први пут угледа помислиће да је то пространа и велика кућа коју је неки чудак и манијак подизао на води уместо на земљи. Ноћу, када се на мосту упале светиљке, и заблиста са свих страна, претвара се у велику галију која је малопре допловила из тајанствених јужних мора пуних алги, бисера и шкољки, и добрих вила, и укотвила се насред Исфахана“.</p>
<p>Но, Зуко поручује читаоцу и да, ако га „једног дана неки ветар, караван или ‘боинг’ нанесе у Централну Азију, оде неизоставно у Бамијан, долину великих Буда у северном Авганистану“, иако Бамијан стари Авгани зову Долина суза, будисти Кланац јецаја, а Јермени Моабдик – проклети крај.</p>
<p>Читалац би требало неизоставно тамо да оде јер је на путу за Бамијан, у „невиђеним пределима величанствене пустоши и дивљине... читава та панорама застрта плавим шаторским крилом неба боје најкрупнијег и најчистијег тиркиза. Вредело би прећи хиљаде и хиљаде миља и да нема ничег другог осим овог опојног плаветнила. Само овде схватићеш жељу побожних да се на крају пута са земље заувек вину у небо“.</p>
<p><!--<box box-left 49729100 media>-->А у Бамијану су и велике статуе Буде уклесане у стенама Хиндукуша, „усправни, витки и окренути према реци и обронцима Кохибабе“, високе 56 и 35 метара.</p>
<p>„…Од подножја до Будиног темена имају степенице. Туристи се пењу на главу божанства и сликају. Ја сам одбио да се Богу попнем на главу“, пише Зуко.</p>
<p>У стенама око кипова су хиљаде пећина у којима су некада живели будистички калуђери, а у Зуково време ту су се населили хипици „из Америке, Аустралије, Европе и Југославије“.</p>
<p>„Авганистанци су храбри и отмени ратници које је прошлост научила да буду неповерљиви према странцима“, пише Зуко. „Они и данас ретко и само од нужде залазе у нове делове града у којима живе странци. Међутим, хипике су примили у своју земљу као још једно пријатељско, мирно и благонаклоно племе. Томе је много допринела заједничка сумња, зазор и презир према једној уморној цивилизацији. Спремност хипика да живе на исти начин као и домаћа чељад отворила је срца ових горштака према дошљацима.“</p>
<p><!--<box box-left 49665444 embed>-->Статуе Буде су у Зуково време биле већ оштећене, не од стране Арапа ни дивљих Џингис канових хорди, већ су их „опљачкали и унаказили ситни кокошари и протуве малих и безначајних принчева чија имена једва да је историја и забележила“. Оно што је преостало, додатно су 2001. године топовима и митраљезима унаказили талибани које ће историја, нажалост, запамтити.</p>
<p>Са хипицима се Зуко дружио свуда по Авганистану, мада су га понекад подозриво гледали („Можда су мислили да сам и ја један од њихових, али однекуд овамо залутао чак из деветнаестог века“). У Кабулу је упознао младића и девојку из Француске који су у Авганистану годину дана трагали за Аламутом, тврђавом легендарног Хасана Сабаха кога су крсташи прозвали Старац са планине, а његову секту Асасинима (Хашашинима) због хашиша који им је давао да би их убедио да их може увести у рај, и да због тога треба да жртвују свој живот када то од њих затражи.</p>
<p>Вероватно је само Зуко од свих Југословена могао да напише: „Седели смо на тлу, пушили хашиш и пили чај... Била је поноћ када смо се растали. Укрутио сам се од хашиша“, а да то буде објављено у књизи те 1973. и да баш никога због тога не ухвати напад моралне панике.<!--<box box-center 49665403 media>--></p>
<h4><strong>Лепота празнине</strong></h4>
<p>„Можда лутајући светом и останемо верни многим заблудама које је родило наше срце, али се свакога дана и с тугом растајемо од једне по једне слике коју је стварала наша машта,“ каже Џумхур. Па опет, као да те туге коју помиње код њега у ствари нема, ни када су се слике из маште неповратно промениле.</p>
<p>О Балку, „главном граду Бактрије, древној престоници Аријеваца  и ‘мајци свих градова’“, Зуко пише: „Ваља прећи један, па други, па трећи, па четврти, па седми бедем и ући у Балк“. Али, „у Балку нема ништа“.</p>
<p>Но, у Балку на неком прашњавом тргу има борбе петлова коју Зуко гледа, и сећа се како је прву такву борбу видео још као дете у читанци. Касније је открио слику Паје Јовановића на којој „стоји кршна девојка раскошних груди са тепсијом прислоњеном на обло бедро међу људинама у арнаутској ношњи окићеним кубурама, јатаганима и џефердарима, а на тлу око њихових ногу два закрвљена кокота“; после тога је десетак година лутао по истанбулским махалама и сокацима покушавајући да нађе „скривени скуп љубитеља ових необичних игара”, без успеха, јер је „истанбулски валија најстроже забранио борбе петлова претећи строгим казнама и великим глобама”.</p>
<p><!--<box box-left 49665429 media>--></p>
<p>Какав је само Зуков опис мегдана петлова које гледа у Балку и навија, а док гледа жваће неки домаћи зелени дуван помешан са кречом и корењем од јасена и „благо се дрогира“!</p>
<p>Није само до борбе петлова, оно поменуто „у Балку нема ништа“ код Зуке не значи стварно „нема ништа“, јер код њега у свему и свуда постоји нешто, само га треба тражити и пронаћи.</p>
<p>А у Балку се и Александар Македонски оженио лепом Роксаном, ћерком богатог велможе Оксиартеса. И још нешто:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У Балку је уморан од проповеди, постова, дизентерије и потуцања по степи преминуо и Заратустра. Када бих знао где је гроб великог првосвештеника ватре, отишао бих да се поклоним његовим сенима. Када би овде било цвећа, однео бих му и букет црвених ружа. Али, срећом, нема му ни гроба, а нема ни цвећа па више нећу бити смешан самом себи пужући по гробовима великих и славних људи по свету.</p>
<p style="padding-left: 30px;">У доба када је Европа живела у незнању и сујеверју, у време када су Грци били тек у повоју и када се Рим није још ни родио, са ових брежуљака Авганистана указао се духовник кога назваше Жута Камила, или Заратустра, да свету огласи потпуну човекову слободу у избору између добра и зла.</p>
<p style="padding-left: 30px;">На овом тлу Жута Камила проповедала је да се човек само помоћу чисте мисли, чисте речи и чистог дела може успешно борити против зла. У Балку је последњи пут проповедао, као жарки присталица добра и противник зла – мишљу, речју, делом.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Тако је говорио Заратустра.“</p>
<p><!--<box box-left 49665440 embed>--></p>
<p>Ко после свега овога не разуме зашто би требало отићи и видети Балк, „опустели и прашњави град опасан са седам обруча земљаних бедема у расулу и распадању“, можда је боље да „Писма из Азије“ и не узима у руке.</p>
<p>Има један Зуков запис о Јерусалиму из давних година, који би ваљало читати на почетку свих данашњих вести из Свете земље:     </p>
<p style="padding-left: 30px;">„Зид пролази посред града и одваја Јевреје од Арапа. С једне стране Јерусалим Хашемитске Краљевине Јордана, с друге Јерусалим Републике Израела. Стари јеврејски зид је поделом припао Арапима, али је зато овај нови зид мржње припао подједнако и једнима и другима. Иронија историје је хтела да се тај бедем немира и зле воље подигне поред једног гроба за који су везиване толике поруке о доброј вољи и миру међу људима.“</p>
<p>Тако је писао и говорио Зуко Џумхур, принц ходача сивих цеста.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 22 Sep 2026 10:59:14 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5084914/umetnost-putovanja-i-putopisanja-pisma-zuke-dzumhura-iz-azije-od-pre-pola-veka-kao-da-su-juce-napisana.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/10/18/12/122/2096385/thumbs/3662615/thumb1.jpg</url>
                    <title>Уметност путовања и путописања: Писма Зуке Џумхура из Азије од пре пола века као да су јуче написана</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5084914/umetnost-putovanja-i-putopisanja-pisma-zuke-dzumhura-iz-azije-od-pre-pola-veka-kao-da-su-juce-napisana.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/10/18/12/122/2096385/thumbs/3662615/thumb1.jpg</url>
                <title>Уметност путовања и путописања: Писма Зуке Џумхура из Азије од пре пола века као да су јуче написана</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5084914/umetnost-putovanja-i-putopisanja-pisma-zuke-dzumhura-iz-azije-od-pre-pola-veka-kao-da-su-juce-napisana.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>О рукописима који не горе и Кестлеровом „Помрачењу (о подне)“: Севдах за Дафне Харди</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087830/o-rukopisima-koji-ne-gore-i-kestlerovom-pomracenju-o-podne-sevdah-za-dafne-hardi.html</link>
                <description>
                    Артур Кестлер био је једна од важних интелектуалних фигура Хладног рата и један од оних писаца који су стварали на више језика. Његов чувени роман о стаљинистичким чисткама, изворно написан на немачком, деценијама је широм света — па и у тадашњој Југославији — превођен не с оригинала, већ с енглеског превода Дафне Харди. Немачки рукопис сматран је изгубљеним, све док пре неколико година није готово волшебно пронађен. С тог, коначно пронађеног оригинала, роман је сада први пут преведен и на српски.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/19/22/7/230/5834648/thumbs/13845730/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="О рукописима који не горе и Кестлеровом „Помрачењу (о подне)“: Севдах за Дафне Харди" title="О рукописима који не горе и Кестлеровом „Помрачењу (о подне)“: Севдах за Дафне Харди" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49728990 media>-->Освестивши самог себе, и барем самом себи, као „етнографску реткост“, Данило Киш је у културној традицији тражио „идеалног претка“. У контексту језика, он се програмски наслањао на Иву Андрића, Крлежу и Црњанског је препознавао не само на  нивоу српскохрватског језика, него и у средњоевропском комплексу и својеврсној хунгарофилији. Ипак, недостајао му је мотив „лутајућег Јеврејина“. Пронашао га је у Артуру Кестлеру (1905- 1983).</p>
<p>Иако је био тридесет година старији од њега, пошто је Киш умро много млађи, током највећег дела Кишовог живота Кестлер је био жив. Ипак, Киш као да га је у правом смислу открио тек након Кестлерове смрти.</p>
<p>У „Варијацијама на средњоевропске теме“, цела тридесета варијација посвећена је Кестлеру:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ако можемо говорити о некаквом средњоевропском интелектуалцу као реалној појави, без нарочитог страха од хегеловског споја идентитета и неидентитета, онда је то у првом реду захваљујући личности Артура Кестлера. Његово мађарско-чешко-јеврејско порекло стоји без сумње као какав зодијачки предзнак који тумачи сва његова тражења и амбигвитете: од јудаизма до теорије асимилације, од марксизма до апсолутне негације комунизма, од искушења источњачког спиритуализма до његове демистификације, од вере у науку до сумње у сваки, затворени систем мишљења, од трагања за апсолутним до ведре резигнације у односу на човекове критичке способности. Кестлерова интелектуална авантура, све до његовог последњег избора, јединствена је у широким европским размерама. Она носи у себи потенцијалну биографију сваког средњоевропског интелектуалца. Као њено радикално остварење.“<!--<box box-center 49728989 media>--></p>
<h4><strong>Седам црвених година</strong></h4>
<p>Кестлерова биографија је пребогата и, како се то каже, контроверзна, нарочито за наше време. Да је данас жив, није питање да ли би био „канселован“, него због чега све. Овај Кишов сажетак његове „између крајности“ трајекторије је одличан. Свака ова „од – до“ релација завредела је барем један текст, али овде нас занима она „од марксизма до апсолутне негације комунизма“.</p>
<p>Тај пут је као у некој архетипској легенди трајао седам година: од 1931. до 1938. године, што ће рећи од Кестлерове двадесет шесте до тридесет треће године. До уласка у Комунистичку партију Немачке, Кестлер је већ проживео оно што не би стало у три друга „регуларна“ живота. Рано детињство у Будимпешти, тинејџерске године и студирање у Бечу, одлазак у Палестину и почеци новинарске каријере, селидба у Париз, а затим у Берлин – све је то стало у неких четврт века.</p>
<p>У Вајмарској републици је згрожен успоном радикалне деснице односно Хитлера и нациста. Комунизам му делује као најбоља одбрана. Током првих неколико месеци чланства у Комунистичкој партији, Кестлер и даље успева да функционише унутар тадашњег мејнстрим немачког новинарства, али то ускоро постаје немогуће. Он почиње да ради за Коминтерну која финансира његово путовање кроз СССР у сврху писања пропагандно-путописне књиге. Део тог пута он је у друштву великог америчког песника Ленгстона Хјуза.</p>
<p><!--<box box-left 49728949 media>-->Слично као Крлежа током његовог „излета у Русији“, или касније Андре Жид, Кестлер више верује својим очима него саопштењима, али верност партији испрва је јача.</p>
<p>Након Хитлеровог успона на власт, Кестлеру је практично немогуће да се из СССР-а врати у Немачку, па одлази у Париз. Тамо је део „Минценбергове мреже“ и у то време ступа у брак са Дороти Ашер, такође партијском активисткињом.</p>
<p>У другој половини 1936. и почетком 1937. путује у Шпанију. Мисије су шпијунско-репортерске. После пада Малаге, фалангисти га хапсе и осуђују на смрт. Он ипак бива избављен.</p>
<h4><strong>Будућност</strong></h4>
<p>По повратку на слободу, његов однос са Дороти Ашер се распада. Формално су још у браку, али се раздвајају.</p>
<p>Искуство проживљавања близине смрти олакшава Кестлеру животне резове. Он одлучује да и формално напусти Комунистичку партију. Све сумње које је и раније имао, сада их пред собом без крзмања отвара. Његова позиција прераста у генерално либералну и антитоталитарну, па он постаје уредник часописа „Будућност“ који окупља немачке емигрантске некомунистичке интелектуалце.</p>
<p>Такође, у његов живот улази нова жена – млада вајарка Дафне Харди. Дванаест година млађа од Кестлера, Дафне је у том тренутку једва пребацила двадесету. Отац јој је био дипломата који је радио као преводилац у Међународном суду правде. Живећи с породицом у Холандији она се испрва тамо и школовала. После се уписује на Краљевску ликовну академију у Лондону где добива и неку вредну студентску награду.</p>
<p><!--<box box-left 49728979 media>-->У Паризу се преко заједничких пријатеља упознала с Кестлером па је почела да живи с њим. Кестлер у то време пише роман о судбини старог бољшевика Николаја Рубашова. Веран идеалима револуције, Рубашов ипак бива ухапшен. У њему се драстично сукобљавају лично осећање морала са његовом политичком визијом.</p>
<p>У време када су за већину лево оријентисаних западних интелектуалаца фашизам и нацизам радикалне верзије капитализма доведеног до његових крајњих консеквенци, Кестлер међу првима поставља темељ за скицу политичке архитектуре каква се касније помаља у теоретским радовима Хане Арент, рецимо.</p>
<p>Кестлер свој роман пише на немачком, мада је свестан да га је немогуће објавити било у Немачкој било у Аустрији, која је свакако већ присаједињена Трећем рајху. Теоретски, могуће га је објавити у Швајцарској или у некој емигрантској издавачкој кући.</p>
<p>Свет коме је Кестлер тежио да се обрати био је примарно англофони. Енглески је матерњи језик Дафне Харди. Док Кестлер пише, сат откуцава, а Дафне текст на енглески преводи, како се то каже, у ходу.</p>
<p><!--<box box-left 49728960 media>-->Процес писања траје од лета 1939. до пролећа 1940, паралелно, дакле, с првим месецима Другог светског рата.</p>
<h4><strong>Књига и судбина</strong></h4>
<p>Роман бива завршен (и преведен) непосредно пре него нацисти уђу у Париз. Са рукописом енглеског превода, Дафне одмах одлази за Лондон. Тамо текст предаје издавачу.</p>
<p>Кестлеров прелазак у Енглеску је дужи и компликованији, али неколико месеци после Дафне, у јесен 1940, и он стиже у Лондон.</p>
<p>Неколико месеци након што књига буде објављена Хитлер напада Совјетски Савез, па је Стаљин одједном Черчилов и Рузвелтов савезник. То баш и није контекст за велику популарност и утицај антистаљинистичког романа. Ипак, то су године кад је историја интензивна.</p>
<p>Године 1944. Кестлер и Дафне Харди се разилазе. Имајући у виду Кестлерове односе са женама, овај је чак и доста дуго трајао. И још је нешто ту било врло атипично за Кестлера. Са Дафне Харди је остао искрен и близак пријатељ до краја живота. Деценијама касније она је направила чувену његову бронзану бисту која се данас чува у Националној галерији портрета.</p>
<p><!--<box box-left 49728962 media>-->Од 1945. започиње практично Хладни рат, па „Помрачење о подне“ постаје хладноратовски класик. Из перспективе англофоне књижевности, то је можда и најважније литерарно дело о стаљинистичким „показним суђењима“, па су касније књиге Солжењицина, Шаламова или Данила Киша у тамошњој штампи рутински успоређиване са Кестлером.</p>
<p>Иако је познато да се ради о преводу са немачког, чињеница да Кестлер од краја Другог светског рата углавном пише директно на енглеском и да је део тамошње сцене, да уосталом немачки оригинал не постоји те да су сви преводи начињени са енглеског, да чак постоји и немачки превод са енглеског превода, чини да се књига доживљава као део енглеске традиције.</p>
<p>У Југославији је књига изишла у издању загребачког „Либера“ 1972, у преводу чувеног англисте Жељка Бујаса, а под насловом „Помрачење о подне“ што је леп и тачан превод енглеског „Darkness At Noon“.</p>
<p><!--<box box-left 49728935 media>-->Године 1983, Кестлер, већ тешко и неизлечиво болестан, направио је свој „последњи избор“. С њим је самоубиство извршила и његова супруга Синтија, макар и здрава, те много млађа. Дафне Харди га је надживела за двадесет година. </p>
<h4><strong>Тајне библиотеке</strong></h4>
<p>Седамдесет и пет година након што је на енглеском изашло прво издање „Помрачења о подне“, у Централној библиотеци града Цириха пронађен је оригинални рукопис књиге на немачком језику. Пронашао га је Матијас Весел, студент докторских студија на Универзитету у Каселу.</p>
<p>Откриће је, како то зна да се деси, било практично случајно. Весел је прегледао архиву издавачке куће „Europa Verlag“ и ту је пронађен рукопис уз Кестлерово пропратно писмо.</p>
<p>Кестлер је и раније сарађивао са овим циришким издавачем, познатим ономад по објављивању антинацистичке литературе. По већини данашњих тумачења, власник и уредник издавачке куће ономад је усред гунгуле и лудила рата ову пошиљку превидео. Није било неког тржишног или идеолошког разлога да не објави нову Кестлерову књигу, напротив. Вероватно није био ни свестан да му је рукопис стигао. А књиге, је ли, имају своју судбину.</p>
<p>Енглески превод посредован гласом Дафне Харди почео је свој поход светом. Деценијама касније, кад више нема ни Артура Кестлера ни Дафне Харди ни Совјетског Савеза, у Немачкој роман излази под изворним насловом: „Помрачење“. Она цака с подневом је преводилачка слобода, што би се рекло.</p>
<p><!--<box box-left 49728983 media>--></p>
<p>Српска издавачка сцена реагује промптно и ажурно. Издавачка кућа „Плато“ објавила је прошле године „Помрачење сунца“ у изврсном преводу (с немачког, наравно) Јелене Пржуљ.</p>
<p>По свету „кестлеролози“ већ пореде две верзије исте књиге наглашавајући да се сада види да је Дафне Харди радила у брзини и без речника, да између „Помрачења у подне“ и „Помрачења сунца“ има разлика које нису тек козметичке.</p>
<p>То су лепе филолошке теме, поређења и анализе. Ипак, за време у којем је ова књига била толико важна, једини релевантан текст је био онај на енглеском Дафне Харди, која је оно за шта се чинило да је о(п)стало само као облик из света идеја, предочила у трећој димензији језика. И док читалац урања у превод старог оригинала, у имагинацији, на начин скоро гностички, осећа ритам одјековог одјека. Заводљива је то музика, севдах за Дафне Харди.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 21 Sep 2026 09:52:04 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087830/o-rukopisima-koji-ne-gore-i-kestlerovom-pomracenju-o-podne-sevdah-za-dafne-hardi.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/19/22/31/430/5834654/thumbs/13845748/thumb1.jpg</url>
                    <title>О рукописима који не горе и Кестлеровом „Помрачењу (о подне)“: Севдах за Дафне Харди</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087830/o-rukopisima-koji-ne-gore-i-kestlerovom-pomracenju-o-podne-sevdah-za-dafne-hardi.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/19/22/31/430/5834654/thumbs/13845748/thumb1.jpg</url>
                <title>О рукописима који не горе и Кестлеровом „Помрачењу (о подне)“: Севдах за Дафне Харди</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087830/o-rukopisima-koji-ne-gore-i-kestlerovom-pomracenju-o-podne-sevdah-za-dafne-hardi.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Сећање на Драгутина Гостушког: Говорио је да нам читав живот прође у предвиђању прошлости и сећању на будућност</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087807/secanje-na-dragutina-gostuskog-govorio-je-da-nam-citav-zivot-prodje-u-predvidjanju-proslosti-i-secanju-na-buducnost.html</link>
                <description>
                    Драгутин Гостушки, композитор, историчар уметности и доктор филозофије иза себе је оставио низ композиција, капиталне књиге, „Време уметности“, „Уметност у недостатку доказа“ и „Рађање српске музичке културе“ и стотине критичких и полемичких текстова. Био је најбољи изданак београдског духа, бриљантан циник, непоткупљиви естета, најжешћи критичар народа који је највише волео, један од најзначајнијих српских интелектуалаца у 20. веку.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/15/16/35/658/5816806/thumbs/13796242/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Сећање на Драгутина Гостушког: Говорио је да нам читав живот прође у предвиђању прошлости и сећању на будућност" title="Сећање на Драгутина Гостушког: Говорио је да нам читав живот прође у предвиђању прошлости и сећању на будућност" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49728532 media>-->Име је добио по ујаку своје мајке, пуковнику Драгутину Димитријевићу, познатијем као Апис. Уз све што се знало о учеснику убиства краља Милана Обреновића и краљице Драге, једини потомак по женској линији причао је о свом претку и то да је Апис дао пиштољ Гаврилу Принципу којим је овај убио престолонаследника Фердинанда и да је преко неких пријатеља нашао реверс који је Гаврило потписао.</p>
<p>Пред крај живота неко му је вратио Аписов прстен и Гостушки га је упорно носио. Иако је, велики и китњаст, био потпуно непримерен његовој децентној европској оријентацији у одевању. Али, разговор о својој породици прекидао је реченицом: „Не волим да свој живот подупирем прецима.“</p>
<h4><strong>Школски дани</strong></h4>
<p>Није требало сумњати у искреност ове тврдње, као ни у то да су Драгутина Гостушког његови преци подупрли најбољом улазницом за живот – рођен је (3. јануара 1923) у изобиљу духа, вредности и материјалне сигурности из којих је искорачио у најбољу врсту правих српских интелектуалаца. А само такав могао је у 55. години живота јавно да призна:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Сећам се првог одласка у школу... Осећао сам такав страх да сам се разболео. Морам да кажем да је школовање веома негативно утицало на моја расположења и осећања током целе младости. Иако сам био одличан ђак, школа ми је тешко падала. Ја не волим своју младост.“</p>
<p>Ишао је у француско-српску Основну школу „Saint Joseph“. Према документацији Архива Југославије, ова школа, коју ми је описивао као праву „језуитску“, радила је од 1926. до 1941. године. Био је радознало дете које је једном приликом, у очевој кући, заскочило славног научника Брану Петронијевића: „Чика Брано, јел има космос крај?“ И онда је уследило пропитивање...</p>
<p><!--<box box-left 49728546 media>-->Међу свршеним матурантима чувене Треће мушке из 1941. налази се и његово име. Сликар Мића Поповић (1923-1996) ми је причао да је из тих гимназијских дана навукао „комплекс Гостушки“ кога се до краја живота није ослободио. Наиме, после сваког писменог задатка из српског језика, професор би из разреда у разред водио Драгутина да чита свој рад, јер је увек и апсолутно био најбољи.</p>
<p>За време окупације, коју је провео углавном у Београду, Гостушки је био годину дана на обавезном раду. У немогућности да студира, време је проводио изучавајући теорију музике и историју ликовних уметности. Његов друг из гимназијских дана, глумац Предраг Тасовац (1922-2010), откривао ми је никада јавно испричане детаље из младости којих се Гостушки нерадо сећао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Звали смо га Дуду. Био је леп и особен мушкарац коме смо сви по мало завидели. Када су нас новембра 1944. мобилисали у културну екипу при штабу Прве пролетерске дивизије, Драгутин и ја смо као глумци и рецитатори ишли до Трста и назад. Умео је заиста лепо да рецитује. Сећам се да смо на том путу покупили и моју колегиницу Миру Бањац која је живела код бабе и деде у Ердевику. Када је много година касније описивала то време, казала је: 'Дошли су по мене лепи Гостушки и Тасовац.'</p>
<p style="padding-left: 30px;">После ослобођења, један официр ми је рекао како је на неком састанку пао предлог да би Гостушког и мене требало примити у Партију. Објашњење тог друга је гласило: 'Треба нам неко да нам тумачи стране речи.' Нисам смео ни да помислим да му пренесем ту понуду. Унапред сам знао како би реаговао. А с друге стране, 'не' за такву ствар могло је у то време да има нимало пријатне последице. На срећу, официр који ми је то пренео био је на почетку рата у четницима, а после је прешао код партизана, и чини ми се да га је то учинило мекшим за овакву ствар, па је разумео кад сам му објаснио да Дуду и ја нисмо најбоље решење за ту ствар.“<!--<box box-center 49728548 embed>--></p>
<h4><strong>Најважније је бити здрав</strong></h4>
<p>Гостушки ће до краја живота преводити стране речи на матерњи језик, који је тако добро користио. О најкомпликованијим стварима говорио је лепо, једноставно, течно и тачно. И свима да буде јасан. Пробала сам једном као млад новинар да нешто мудрујем, да га питам да ли је за човечанство важније ово или оно, све натегнуто, а он ме је мирно слушао и лако цинично одговорио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Има Бранко Ћопић једну причу у којој за време рата питају старог Босанца да ли је боље бити четник или партизан, а он одговара: 'Најбоље је кад је човек здрав!'“</p>
<p>Другом приликом ми је овај најбољи изданак београдског духа рекао да је Богдан Тирнанић Тирке његово „духовно чедо“ и објаснио због чега је Београђане делио на Светозаре и Тугомире – први ведро дочекују сваки нови урбани облик, а други оплакују сваки срушен кућерак и олајисане подове мемљивих кафана.</p>
<p>Историчар уметности који је дипломирао са средњом оценом 9.70, композитор који је паралелно завршио и Музичку академију оценом одличан, доктор филозофије... био је бриљантан критичар и полемичар. У Музиколошки институту САНУ га је за асистента довео академик и један од најзначајнијих композитора у историји српске музике Петар Коњовић (1883-1970), који је основао Институт 1948. године. Од 1974. до 1979. године био је директор те значајне националне установе.</p>
<p><!--<box box-left 49728535 media>--></p>
<p>Гостушки је за собом оставио и две књиге, од којих капитално „Време уметности“ (компаративна историја уметности) из 1968. представља икону естетичке мисли на овим просторима. И стога је композитор Властимир Трајковић (1947-2017) с разлогом до краја живота тражио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Неопходно је превести 'Време уметности' на неки светски језик, на енглески, пре свега. Потребно је то не због престижа српске науке – потребно је то зато што би тиме добила на престижу светска наука.“</p>
<p>А новинар и писац Милан Влајчић (1939-2022) је децембра 1977. године у „Политици“ објавио текст поводом књиге Драгутина Гостушког „Уметност у недостатку доказа“, који завршава следећим речима:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„За Гостушког не постоје светиње ни табуи: Карајана ће поредити са космонаутима, пијанисту Микеланђелија с недовршеним роботом, задржавајући много поштовања и разумевања за њихову уметност. Указујући на забрињавајући конзервативизам савремене српске музике, Гостушки даје дијагнозе и процене, каквих су се послератни музички критичари у Србији предострожно чували. Ретке су критичке књиге попут ове, у којој су морал и знање на подједнако високој цени!“</p>
<h4><strong>Како су Пешићи постали Гостушки</strong></h4>
<p>У друштвима разорене традиције, ретки имају ту срећу да се роде у породичној кући, проведу цео живот и из ње оду на вечни починак, како се говорило. На улазу у зграду број 11б у Улици Кнегиње Зорке на Славији, и данас стоји табла којом се обавештавају пацијенти у које време прима др Риста Гостушки, отац Драгутинов.</p>
<p>Тај занимљив човек кога се Предраг Тасовац сећао и као прикривеног песника и преводиоца са енглеског на српски једне „Историје САД“, успео је у животу захваљујући ономе што се у Срба онда знало, а за само један век је сасвим ишчезло – природној селекцији. Да није било тога, не би Риста Пешић, тако су се презивали старином, завршио као један од првих кардиолога у Србији. Јер, отац је имао три сина, али је само једног послао у свет:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Мој неписмени деда са Старе планине оценио је које је дете најдаровитије и најпаметније и продао пола имања да би га школовао. Гарашанин, Ристић, Петронијевић, Цвијић, Мика Алас... сви су они на сличан начин, природним путем, дошли на место које им је одговарало.“</p>
<p><!--<box box-left 49728554 media>-->Риста је медицину завршио у Петрограду. Вратио се отуда као Гостушки. Оженио је Милицу, једну од три кћери Живана Живановића, министра саветника у тадашњој влади. Дотични је министар имао и двојицу синова – Милана и Сању. Као студент, добровољац, Сања је погинуо првог дана Балканског рата. Много је оних који ће рећи „Улица Сање Живановић“, не знајући да је у питању мушкарац и то ујак Драгутина Гостушког, по коме се зове један од најлепших делова на београдском Сењаку.</p>
<p>Одавно су вишеспратнице сакриле велику породичну зграду коју је на имању деде по мајци подигао Риста Гостушки. Срушене су оне околне куће у којима су живели Живановићи. Део своје стамене грађевине Гостушки су годинама издавали странцима, да би Драгутин могао месец дана годишње да проведе у Паризу.</p>
<h4><strong>С Далијем у Паризу</strong></h4>
<p>Постоји једна истинита анегдота тим поводом. У кући је постојао један велики пиротски ћилим, породично наслеђе, којег је Драгутин дао да се прода јер му се никада није допадао. И када су се први станари, странци, доселили у његову кућу, донели су са собом велики пиротски ћилим који су купили за нови стан и на који су били страшно поносни. Онај исти којег се Драгутин мало пре тога решио. Сматрао је то божјом казном. За ово је знао композитор Зоран Христић (1938-2019), који је Гостушког упамтио као дете:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Упознао сам га на слави Свети Стеван код породице Мирослава Нешића у Кичевској улици. Био је то упадљиво леп пар – Вида и Драгутин Гостушки. Са тим бриљантним циником који не вређа, било је тешко успоставити такозвану усрдну комуникацију. За њега је био веома важан породични педигре и имао сам среће да ме је прихватио као млађег брата. Остао сам са њим и када су га сви напустили, или када је он све напустио, све једно је. Последњи пут смо разговарали 2-3 месеца пре него је умро. Хтео сам да дођем да га видим, али он је већ одавно престао да виђа пријатеље. И зато ми је, доследан себи, одговорио: 'Ти знаш да увек волим да ми дођеш, али овог пута ме мрзи да намештам кревет.' Било је то довољно да га оставим на миру.“</p>
<p><!--<box box-left 49728623 media>-->На књизи „Уметност у недостатку доказа“, у посвети Христићу, ћирилицом је написао: „Како на брзину не могу да смислим ни једну ружну реч, онда мом предрагом Зорану од Драгутина.“ Зоран ми је скренуо пажњу на последњи одељак ових драгоцених записа – <em>Анђео на бициклу</em>. За неупућене, то је опис једног антологијског сусрета у Паризу између Драгутина Гостушког и великог мајстора Салвадора Далија:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Хтео бих да вам покажем и посветим своју књигу о уметности у којој сам донео репродукцију вашег <em>Распећа у четири димензије</em>. Ево, овде...</p>
<p style="padding-left: 30px;">Устао сам и пришао Далију. Он је сместа скочио са фотеље и заузео став 'мирно' држећи свој штап 'к нози'.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Видите – наставих – у легенди уз слику написао сам да је Дали...(итд)...представио четири димензије помоћу тзв. хиперкубуса који се састоји од осам коцака...</p>
<p style="padding-left: 30px;">Од девет!</p>
<p style="padding-left: 30px;">Од осам.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Од девет!</p>
<p style="padding-left: 30px;">Пресече ме изненадни страх да сам можда ипак нешто побркао. После сам, пун стида, поново пребројао коцке и, разуме се, нашао осам. Априорни ауторитет је ужасна снага. Дакле, девет.“</p>
<p>Бриљантним, лапидарним стилом, описао је овој књизи Гостушки многе великане 20. века са којима се сусретао, нека запажања са путовања и забележио неке мисли попут ове:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Постоји само један положај у коме извесна ствар стоји усправно. И постоје безбројни положаји у којима та иста ствар може да стоји накриво.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Преносећи ову научну истину на мање егзактне терене, од етике до естетике, претпостављамо да постоји само један начин да нека ствар буде добра, а безброј начина да ствари буду рђаве.“<!--<box box-center 49728566 video>--></p>
<h4><strong>Критика САНУ</strong></h4>
<p>Гостушки ни у чему није био налик већини српских интелектуалаца, па тако није ћутао о рђавим стварима. Замерио се онима који су му се осветили тако што га никада нису примили тамо где му је било место – међу бесмртницима, у Српској академији наука и уметности. Десет година пред смрт, 1988. године, јавно је рекао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Од комплетног чланства САНУ 20 одсто би морало бити ту по свим условима, по свим критеријумима, па ако хоћете и по свим политичким околностима. Педесет одсто могу бити ту а могу бити замењени са било ким из њихове струке, са истим квалификацијама, а да се ништа, апсолутно ништа не промени у функцији Академије ни у нашој науци. И, колико је остало? Тридесет одсто. Е, тих 30 одсто уопште не би смели бити ту. Они би на Калемегдан требало да иду Васином улицом...“</p>
<p>Остао је усамљен у захтеву да се музикологија изучава на Филозофском факултету као што је то свуда у свету са традицијом те дисциплине. У САНУ никада нису за озбиљно узели његов предлог да се оснује Одељење за историју и теорију уметности. Прошло је тачно 22 године од његове смрти, када је 2020. године Одељење ликовне и музичке уметности преименовано у Одељење уметности САНУ. Како би се радовао да је то неко могао да му јави. Да још једном докаже исправност свог авангардног промишљања.</p>
<p>Старији памте каква је помама у Београду владала када је средином седамдесетих у Музеју савремене уметности одржана велика изложба „200 година америчког сликарства“ приређена у сарадњи са Балтиморским музејом уметности и владом САД. Један од ретких који је тај чин критиковао био је Гостушки:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Видео сам оно што су сви остали видели. Разлика је у томе што сам и написао оно што сам видео. Остали или нису поверовали сопственим очима, или су сматрали да је 'ипак немогуће' на такав начин оценити репрезентацију једне велике земље. Мислим да би сваки паметан Американац требало да ми се захвали на услузи коју сам му учинио својом опоменом.“</p>
<p><!--<box box-center 49728602 embed>--></p>
<h4><strong>Критика ДЕПОС-а</strong></h4>
<p>Озбиљно је мислио и када је почетком деведесетих постао члан Савета ДЕПОС-а, тада се чинило моћне коалиције ванстраначки опредељених интелектуалаца. Али, није могао да сакрије своје разочарање:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У току годину дана колико је све то трајало, од тих људи који су се у новинама називали умним, држали лепе говоре као што то они и умеју на лепом српском језику, нисам чуо ни једну једину идеју која би имала неку практичну вредност. За све време трајања ДЕПОС-а ми нисмо имали никакав статут. Напомињем, да је у Србији када би се састављало певачко друштво, прва ствар увек била да се направи статут. ДЕПОС није био достојан ни певачког друштва и ту је владала конфузија слична оној коју смо, нажалост, гледали касније и у коалицији Заједно.“</p>
<p>Док је трајао тај његов „несрећни политички ангажман“, Гостушки се прославио и говором који је одржао бесан на састанку Савета, када је чуо за предлог да се позове Добрица Ћосић да води ДЕПОС:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Рекао сам да уз све демократске назоре који су били видљиви у акцијама Добрице Ћосића, не могу да замислим да једну опозициону партију која се бори против комунистичке власти предводи бивши партизански комесар. А ту идеју су заступали људи који не само да су мислили да је тај став исправан, него су били и Ћосићеви лични пријатељи. Опоменуо сам их да Ћосић неће то ни прихватити, и молио их да не објављују свој покушај, да не би испала нека брука од тога... И све се завршило како сам и рекао. Ћосић их се одрекао и не само да их није примио у кућу, него им се чак ни на телефонски позив није јавио. Послао је своју жену да им то каже.“</p>
<p><!--<box box-left 49728596 media>--></p>
<p>Није лако имати ту несрећу да доживиш остварење свих својих црних слутњи и пророчанстава. Бити вечита птица злослутница која ће у време помпезног величања жабљачког устава од стране Слоба, Мила и Момира, када се тек обелоданила СРЈ, изрећи овакву бојазан: „Моје мисли се све лакше окрећу претпоставци да ће Црна Гора све више показивати тежњу да се отцепи од овакве баксузне Србије...“</p>
<p>Тешко је било овом најжешћем критичару народа који највише воли, да каже како „српски народ не плаћа данас ни своје грехе, ни некакве злочине, већ своју глупост... Једно од великих зала које се може учинити том народу је – хвалити га, истицати његове добре особине и подржавати његову убеђеност да је непогрешив и сам себи довољан. А тако му се најефикасније сузбија жеља за усавршавањем. Како се може говорити о освешћивању када ми још увек имамо људе који пред очигледном туђом, а врло често и сопственом пропашћу, још увек истрајно гласају за оне који су их увалили у ту пропаст...“</p>
<h4><strong>Пристојност оптужби</strong></h4>
<p>Многи су говорили како се Гостушки за живота борио против глупости. Међутим, он сам је то демантовао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Када човек каже неком другом да је глуп, то је исто као да је сам себи рекао да је паметан. А пристојни људи то не раде. То је радио, додуше, Крлежа, али је он вероватно сматрао да је толико велики да му није било потребно да буде пристојан.“</p>
<p>Пристојност оптужби Драгутина Гостушког је често била страшнија и убитачнија од најпоганијих речи. У време највеће популарности филмског спектакла „Парк из доба Јуре“, упитао је једног нашег редитеља због чега се такви филмови не праве и код нас. Када га је овај запањено упитао одакле нам техника, студији, велики љубитељ филма Гостушки је лежерно одговорио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ништа нам то не треба. Све може да се уради на Славији, у Митићевој рупи! Пола Београда зна да је у тој мочвари живот почео да мутира и да су се већ појавили акрепи и остала створења која Холивуд прави од пластике... Или да се искористи трг Славија за снимање хонгконшких акционих филмова. Само треба поставити камере око оних трафика и роштиља, и ухватити атмосферу Бангладеша и паланки у Индији.“</p>
<p><!--<box box-left 49728608 embed>-->Не без туге, говорио је да чека пола века на изградњу Славије. Пролазе владе: предратна, ратна, послератна, Титова, социјалистичка... и никако да се среди та рупа коју је Митић ископао пре рата. Сваку прилику, Гостушки је користио да се обруши на урбанисте који су од Новог Београда направили „велику срамоту наше архитектуре.“</p>
<p>Тиме се силно замерио градским оцима који су средином осамдесетих одлучили да се једном за свагда обрачунају са њим. Позвали су га на трибину где су се окупили све сами угледни универзитетски професори, социолози, модернисти, филозофи... са само једним циљем: да се покопа конзервативизам оних који нису разумели лепоту тог урбанистичког раја званог Нови Београд.</p>
<p>Махало се ту Фројдом и Хегелом, Марксом и Ла Корбизијеом, и када је Гостушки коначно добио реч, мирно и достојанствено је изговорио прву реченицу: „Драга господо, ви сте Нови Београд засрали...“</p>
<p>Из сале се зачуо искрен громогласан смех, а потом дуг аплауз, и Гостушки више и није морао да говори.<!--<box box-center 49728626 media>--></p>
<h4><strong>О џезу и Синатри</strong></h4>
<p>Било је задовољство слушати га на бројним предавањима, а привилегија да чујете његове коментаре после неког концерта. Бемус је у њему имао свој заштитни знак, Београдски џез фестивал је био светска журка у годинама када је председник Савета био Гостушки. Саксофониста и композитор Мића Марковић (1939-2017) са надимком Колтрејн, аутор дуговечне музике за серију <em>Отписани</em>, годинама је имао своје ноћне телефонске разговоре са Гостушким. Џез им је био најчешћа тема. Почетком осамдесетих, после једног концерта на Београдском џез фестивалу, поверио се Марковићу:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Знам да многи не мисле као ја, али тврдим да ће џез бити музика која ће обележити 20. век. Такозвана савремена озбиљна музика нема никакве шансе за то, јер аутори не пишу за публику, већ искључиво за колеге стручњаке.“</p>
<p>Марковић је упамтио како му је Гостушки једном приликом убедљиво објаснио зашто му се толико допада музичка тема из филма „Ловац на јелене“. Овај саксофониста није штедео речи хвале за композицију Драгутина Гостушког <a href="https://www.youtube.com/watch?v=TmIjC0_-IjY"><em>Scerzo in „SC</em><em>H“</em></a>.</p>
<p>Али све што је компоновао, Гостушки је урадио до почетка шездесетих и – престао. У музичком писцу и естетичару превладало је људско и уметничко поштење које му није дозвољавало да задржава за себе двоструку позицију композитора и критичара.</p>
<p><!--<box box-left 49728545 embed>--></p>
<p>Они који су га познавали, знали су да је обожавао <em>Мy Wаy</em> Френка Синатре, а његов рођак по мајчиној линији Алек Гргић тврдио је да је Гостушки слушао сваку врсту музике:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Сећате се када је певала Бренда Ли? Долазио је код мене и узимао њене плоче да би слушао. Знате ли да је изванредно вајао, сликао... Волео сам да разговарам са њим. Био је несвакидашња личност, али и тежак човек. То је најбоље осећала Вида, која је живела са њим. Такав, на своју руку, што би рекао народ, умео је да приреди невиђена изненађења. Сећам се да до последњег тренутка нисмо знали хоће ли доћи на свадбу своје кћери Милице. Не због мањка љубави и осећања, већ због конвенционалности коју је презирао. Наравно да је дошао.“</p>
<h4><strong>Породица</strong></h4>
<p>Четири године после венчања Виде и Гостушког у Светосавској цркви 1957, родила им се кћер Милица, а 1966. године и син Игор, композитор. Имао је Драгутин Гостушки и старијег брата Александра који је крајем рата одведен у Немачку, а потом је отишао у Аргентину где се оженио, добио два сина и неколико унучади. Никада се више нису видели. Дописивали су се, и млађи син Александров је једном, када је дошао у Европу, посетио родну кућу свог оца. Александар је умро пет година пре Драгутина. Госпођа Вида Гостушки ми је сведочила да је Драгутин имао срећу што је доживео да види и двоје унучади – Миличину кћер Душицу и сина Душана.</p>
<p>Друга половина „најлепшег пара“, како их је упамтио Зоран Христић, била је уз Гостушког и онда када је то било заиста тешко.</p>
<p>Њихов формални развод значио је да се Драгутин из великог стана у приземљу, у коме је остала Вида, преселио на спрат, у апартман преуређен од очеве ординације и чекаонице.</p>
<p>Последњих месеци, сведочио ми је Алек Гргић, није хтео никога да виђа осим деце и Виде. „Долазиле су медицинске сестре које су га неговале, а бринуо је о њему и син Игор. Дуго пре тога престао је његов интерес за све. Више га ништа није занимало, пресахле су све његове идеје.“</p>
<p><!--<box box-center 49728539 embed>--></p>
<h4><strong>Уторнички разговори</strong></h4>
<p>Не сме се заборавити једна од најмоћнијих идеја коју је Гостушки реализовао пуних шест година. Најпре под кровом САНУ, а потом у Народном музеју, од 1974. до 1980. трајали су сваког уторка <em>Разговори о науци и уметности</em> за које је он смишљао теме и писао позивнице, које данас представљају најдрагоценије успомене оних који су их добијали. Једно предавање архитекте Пеђе Ристића (1931-2019), званог Пеђа Исус, из априла 1978. овако је, на себи својствен ироничан начин, сажео:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Уважени професор архитектуре са Technische Universitat Graz (Osterreich), Пеђа Ристић, одмах је препознат у нашој средини упркос томе што је пустио браду и што је претежно говорио о балванима, а можда баш због тога. Ако ту ствар поставимо дијалектички, онда ћемо балване сложити тако да са једне стране буду сви шири крајеви а са друге сви ужи. Тако по неким теоретичарима (Ristich – Ripley, 1977.) настаје трапез, основна форма у историји људске делатности где је и без тога све накриво. Поменута форма преноси се затим на планове цркава, на перспективно виђење, на пристајање уз месец (прво левом ногом), на пењање узбрдо (десном ногом), на рано устајање (левом) и уопште свеобухватно. Остаје, дакле, да се реши проблем који је још Кант наслутио, а нешто доцније потврдио и Аристотел, наиме шта бива ако балване сложимо тако да се с једне исте стране постављају наизменично и ужи и шири крајеви. Истраживања су у току...“</p>
<p>Другом приликом, Гостушки саопштава да је на претходном састанку инспирисано говорио др Владета Јеротић о теми <em>Страх од смрти – страх од ништа</em>, и каже:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Са посебном задовољством обавештавам вас да је већина дискутаната – подстакнута осећањем јунаштва које је одувек красило наше народе и народности – одлучно изјављивала да смрт схвата као изузетно пријатан доживљај. Једино је ваш доле потписани пријатељ недостојно признао да би он без нарочитог уживања обавио ту дужност, а и то само под условом да се не може избећи...“</p>
<p>И тако, 145 бриљантних, бескрајно духовитих и интелигентних кроки-есеја.</p>
<p><!--<box box-center 49728610 embed>--></p>
<p>Говорило се у то време да се око Гостушког окупљају неки нови модернисти, неки андерграунд интелектуалци, и да власт жмури пред јеретичким мислима које су врцале под кровом куће чији је председник тада био некадашњи „Титов шифрант“, како су они звали <a href="https://oko.rts.rs/drustvo/5084670/pavle-savic-naucnik-i-revolucionar-covek-koji-je-cepao-atome-i-isao-stazama-kojima-drugi-nisu-gazili.html">Павла Савића</a>. А онда им је он отказао гостопримство.</p>
<p>„Сећаш ли се због чега су нас тада избацили?“, питао је Зоран Христић давних дана Матију Бећковића док смо се нас двоје присећали Гостушког, а Матија чекао неку новинарку.</p>
<p>„Није проблем што су вас избацили, већ је питање како су вас уопште пустили унутра“, одговорио је песник.</p>
<p>Пеђа Ристић се сећао да је Савић рекао како „неки овде говоре против науке“, и тако су се „неки“ преселили стотинак метара даље, под кров Народног музеја: „А у ствари смо говорили против владајуће идеологије. Говорили смо о Богу, има ли га или нема, о стварању света, о религији, о злоупотреби психологије у модерном друштву, о црним рупама у космосу, о пореклу и судбини уметности... Уместо да идемо у кафану и млатимо не изрекавши ни једну сувислу мисао, ишли смо уторком у ту слободну академију коју је Гостушки осмислио. Људи који су се мучили да сакрију зломисао, овде су нашли вентил сигурности да не пукну од контроле. Мене у то време нико ни за шта није шљивио, а Гостушки ме је позвао да држим предавање и тиме ми је учинио велики част. Када данас размишљам о људима који су говорили и темама које смо покретали, слободно могу да кажем како је то било елитно аристократско друштво ван икаквог домашаја комунистичке партије, трибина духа каква се више никада није појавила“, говорио ми је овај архитекта чији су експерименти шездесетих и седамдесетих потресали београдску чаршију, а чије се дружење са Гостушким наставило и на други начин: „Обојица смо волели чашу и зашто то не рећи. Он је био највећи господин у пићу кога сам икада упознао.“</p>
<p><!--<box box-left 49728629 media>-->Те <em>Гостушкове вечери</em>, како су их сви звали, за сликара Младена Србиновића (1925-2009) представљале су отворени универзитет за слободно мишљење:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У извесним тренуцима сам помишљао да је тако морало да изгледа Атинска школа на Агорама оних који су себе сматрали онима који морају да мисле, јер им је то дужност... А Гостушки није засновао те вечери да прикаже себе, већ да ослободи уплашену и заробљену мисао у многима у нашем друштву!“</p>
<p>Сам Гостушки је држао до <em>уторничке академије</em> као до својеврсне обнове идеје ренесансне <em>Cameratе</em> – живе, динамичне лабораторије духа и идеја. А циљ је био да се „изгради некакав <em>homunculus universalus</em> – један човечуљак који би, у принципу, поседовао сва знања доступна свима.“</p>
<h4><strong>Прејаке и преслабе речи</strong></h4>
<p>Тешко је познавати Србина који је умео да буде толико искрено непријатан а да притом не буде прост. Упитан једном да ли се плаши прејаке речи, Гостушки је одговорио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Гроб Бранка Миљковића је недалеко од гробнице мојих родитеља, па често прођем поред његове плоче и прочитам реченицу 'Уби ме прејака реч'. Сјајна мисао, али ја не могу да је следим. Ако је Бранко мислио да је прејака реч убиствена, ја мислим обратно. Преслаба реч је убиствена јер погађа моју савест. Шта значи преслаба реч? То значи кад бих хтео да кажем, а нисам могао или нисам смео. То ће ме убити!“</p>
<p><!--<box box-left 49728588 video>-->Да ли га је то заиста и убило? Да ли је коначно попустио безнађу за које је у једном од последњих разговора за новине рекао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Мој песимизам проистиче из прорачуна будућих догађаја и нико ме због тога не може оптужити. Може ме само игнорисати, а ја нећу имати ништа против. У нашој ситуацији песимисти су најбољи прогнозери.“</p>
<p>Да ли га је уништила његова мисаона искреност која му није дала да прећути везу између најгоре народне музике оличене у шодер листи и домаће политике, нити дијагнозу о 20. веку који је „пун лажних вредности у свим категоријама, па и у науци.“ На питање од чега је Гостушки умро тог 21. септембра 1998, Зоран Христић ми је једноставно одговорио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Хтео је да умре, одлучио је и то ти је. И после смрти је био у праву. Овај режим је свог најоштроумнијег и најоштријег критичара игнорисао тако што је вест о смрти једног од најзначајнијих српских интелектуалаца у овом веку изостала из ударних вести државне телевизије. Србин солунског порекла, човек врхунског стила, непоткупљиви естета какав је био др Драгутин Гостушки, давно је поставио енигму коју они никада нису разумели: Цео живот нам је предвиђање прошлости и сећање на будућност.“</p>
<p>У Пироту је 2002. године основана основна музичка школа која носи име „Др Драгутин Гостушки“.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 18 Sep 2026 11:57:34 +0200</pubDate>
                <category>Култура</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/kultura/5087807/secanje-na-dragutina-gostuskog-govorio-je-da-nam-citav-zivot-prodje-u-predvidjanju-proslosti-i-secanju-na-buducnost.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/15/15/53/975/5816435/thumbs/13795015/thumb1.jpg</url>
                    <title>Сећање на Драгутина Гостушког: Говорио је да нам читав живот прође у предвиђању прошлости и сећању на будућност</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087807/secanje-na-dragutina-gostuskog-govorio-je-da-nam-citav-zivot-prodje-u-predvidjanju-proslosti-i-secanju-na-buducnost.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/15/15/53/975/5816435/thumbs/13795015/thumb1.jpg</url>
                <title>Сећање на Драгутина Гостушког: Говорио је да нам читав живот прође у предвиђању прошлости и сећању на будућност</title>
                <link>http://oko.rts.rs/kultura/5087807/secanje-na-dragutina-gostuskog-govorio-je-da-nam-citav-zivot-prodje-u-predvidjanju-proslosti-i-secanju-na-buducnost.html</link>
                </image>
            </item>
        
    </channel>
</rss>

