Заборављени пријатељ Иван Тавчар: Кајжаров син, словеначки класик, градоначелник Љубљане, бициклиста и карађорђевићевац

Одлуком словеначке владе, 2023. година проглашена је за годину Ивана Тавчара, и то у знак сећања на сто година од његове смрти. Бројне јавне манифестације, симпозијуми и културни програми у овој години биће посвећени великом словеначком писцу, али и поседнику занимљиве биографије. Тавчар је био син земљорадника из маленог словеначког села који је успео да постане велепоседник и власник једног дворца, писац без ког не може да се замисли модерна словеначка књижевност, градоначелник Љубљане, пријатељ Карађорђевића и једна од најистакнутијих политичких личности новоформиране Краљевине СХС.

Умро је у Љубљани пре сто година. На каменом стубу поред гробног места крај његовог дворца Високо, на једном од најлепших места у Словенији, где је сахрањен, урезани су његови цитати. На једној страни стуба пише: 

„Отворите своја срца и присетите се времена када се наш краљ са својом херојском војском повлачио преко Албаније, где су југословенски синови умирали од глади и мраза. Тада се рађала велика југословенска домовина. Први корак је учињен на Солунском фронту, на ком су српски али и хрватски и словеначки борци поразили издајничку бугарску армију.“

На другој страни урезан је цитат из његовог најзначајнијег дела, романа Височке хронике:

„Радије бих умро од глади у својој родној долини, него живео у изобиљу за златним столом немачког цара.“

Али кренимо од почетка.

Рани јади

Баш као у Андрићевом случају, околности Тавчаревог порекла и даље за бројне истраживаче – или је боље рећи таблоидне новинаре и њихову духовну сабраћу – представљају контроверзну ствар. Тако српска Википедија у првој реченици његове биографије наводи да „никада није био потпуно сигуран ко му је отац“, и то цитирајући изводе из једног словеначког чланка у ком се, ето преокрета одмах, наводи ко му је био отац. Био је то земљорадник Јанез Тавчар. Или још прецизније кајжар Јанез. Кајжари су били зависни земљорадници који су за свој бесплатни рад на имањима богатог племства, најчешће Немаца или Мађара, добијали дрвену кућицу (отуда и назив кајжар, кајже су дрвене кућице) и нешто мало земље, тек толико да се преживи.

Ипак, сумњу око порекла ствара, барем за оне са бујном маштом, чињеница да су се његови родитељи црквено венчали тек у шестом месецу трудноће Тавчареве мајке Неже, и то у време кад је Јанез био у војној служби у Венецији. Као додатни доказ за „сумњиво“ Тавчарево порекло, појединци наводе да се он физички и ментално разликовао од своје браће. У том времену властелини су често сексуално искориштавали младе девојке из кајжарских кућа, па је њихов доцнији брак са словеначким земљорадницима био начин да се прикрије срамота. 

Тавчар је рођен 28. августа 1851. у селу Пољане над Шкофјом Локом, где је и одрастао. Захваљујући утицају и финансијској подршци очеве браће, који су били римокатолички свештеници, млади Тавчар уписује клерикалну гимназију у Љубљани 1863. године. У строгој римокатоличкој установи није се добро снашао, толико да је након дисциплинског поступка из ње избачен већ у првом разреду. Школовање наставља у гимназији у Новом Месту, да би четврти и пети разред гимназије завршио опет у Љубљани, да би се затим упутио у Беч.

Тавчар у Бечу уписује студије права, на разочарање његових стричева који су га видели као будућег свештеника. Делом због искустава у младости, још више због идеолошких и животних светоназора, Тавчар ће до краја живота остати заклети антиклерикалац и неретко отворени непријатељ римокатоличке цркве, иако никада из ње званично није иступио.

Током студија заразиће се страстима које ће одредити његов живот: књижевношћу и политиком. Прве књижевне радове објављује у словеначким часописима, углавном песме, најчешће сентименталне елегије за родним крајем, а као приповедач дебитује у часопису Славјански југ са приповетком „Примола“. Био је узоран студент са најбољим оценама, али и лојални грађанин монархије, па тако током студија одслужује и годину дана војног рока.

Након повратка у Словенију, Тавчар се накратко насељава у Љубљани, затим се сели у Крањ, где ће две године провести као адвокатски приправник, враћа се затим у Љубљану, у којој 1884. отвара адвокатску канцеларију. Исте године објављује први роман Мртва срца, реалистички приказ разочарења једног младића аристократским и црквеним круговима, чиме ће започети успешну књижевну каријеру. У наредних 25 година објавиће низ романа и приповедака које ће постати део словеначког књижевног канона.

Ипак, каријере адвоката и писца му нису довољне. Тавчар постаје и политичар, и то у друштву са Иваном Хрибаром који ће му постати најближи сарадник и пријатељ. У компликованом аустроугарском изборном систему – скратићемо причу и рећи да су парламентарни представници бирани по сталежима – Тавчар постаје посланик у Крањској обласној скупштини која је у Аустроугарској представљала делове данашње територије Словеније. 

Брак и политика

Скромно порекло, скопчано са неизвесном економском ситуацијом, одредило је добрим делом његов живот. Романтизујући у својим књигама – некада до крајњих граница – живот словеначког сељака и уопште словеначки национални дух, он се непрестано враћа родном крају. У исто време, ето мало парадокса, свим силама покушава да се тог порекла ослободи, и то највећим делом удварајући се богатим грофицама. У томе ће и успети у 36. години живота, 1887, женидбом са тадашњом вероватно најпожељнијом словеначком удавачом Фрањом Кошенини. Уз мираз, наравно.

Фрања Кошенини је потицала из богате породице и била изразито друштвено и политички активна, као једна од првих феминисткиња на нашим просторима. Оснивачица је Општег друштва словеначких жена, најутицајније женске словеначке организације све до 1941. године, али и иницијаторка низа политичких и културних акција. Многи тврде да је пресудно утицала на политичку каријеру свог мужа. Била је прва жена која је проглашена за почасног грађанина (у овом случају грађанку) Љубљане, а касније је гајила веома блиске односе са династијом Карађорђевић, поготово са краљицом Маријом, и постала њена дворска дама 1925. године.

Брак ће Тавчару донети не само својеврсни друштвени легитимитет, већ и богатство. Жениним новцем он купује дворац Високо у близини Шкофје Локе, подигнут у 18. веку, и у родни крај се земљораднички син враћа као велепоседник. Велика економија имања, у потпуности развијена под његовом управом, надовезује се на Тавчареве замисли о изградњи својеврсног центра словеначке елите. Након опсежног реновирања, дворац Високо постаје место бројних сусрета грађанске класе, политичара и уметника. На имању је био један од првих тениских терена на нашим просторима.

Ни у политици му не иде лоше. Са Хрибаром 1894. оснива Народну напредну странку, политичку организацију грађанске средње класе која је добрим делом гајила пројугословенске осећаје. С друге стране је много моћнија и у народу укорењенија Словенска људска странка и њен лидер језуитски свештеник Антон Корошец. Сукоб између ове две идеолошке струје обележиће политичку историју Словеније током првих деценија двадесетог века, али добрим делом и данашњицу. Народна напредна странка свој програм укорењује у модернизацији Словеније на темељима народног духа, док Словенска људска странка заступа конзервативне и клерикалне ставове. Док у највећем делу Словеније Словенска људска странка побеђује, у Љубљани је ситуација обратна.

Иван Хрибар, Тавчарев најближи сарадник, 1896. постаје градоначелник Љубљане, и на том месту ће остати до 1910. Резултати његовог управљања градом су епохални. Управо захваљујући његовој визији, Љубљана је након разорног земљотреса 1895. добила ново лице, и то по пројекту чувеног урбанисте Макса Фабиана.

Надовезујући се на његов рад, Јоже Плечник, најзначајнији словеначки архитекта свих времена, ствара у Љубљани један од својих најцеловитијих архитектонских пројеката, али и низ маестралних грађевина, међу којима је најпознатије Тромостовје. Недавно су Плечникове љубљанске грађевине стављене на Унескову листу светске културне баштине.

Тавчар је једно време је провео као посланик у бечком парламенту, да би 1911. дошао на место свог колеге Хрибара и постао градоначелник Љубљане, настављајући његов рад и оставши на том месту целу деценију, до 1921. године.

У Краљевини СХС 

Слом Аустроугарске Тавчар дочекује са радошћу. Заједно са партијским колегом Иваном Хрибаром подржава Мајску декларацију из 1917. године, а пред сами распад Аустроугарске Народна напредна странка постаје део Југословенске демократске странке на челу са Светозаром Прибићевићем.

Иван Тавчар је био заступник идеје југословенског унитаризма. И у новоформираној држави задржава све политичке функције, постаје и повереник за исхрану Народне владе СХС, која ће донети историјску одлуку о проглашењу словеначког језика као званичног након вишевековног језичког „ропства“. Наиме, школство у Словенији у време Аустроугарске је било под строгим аустријским утицајем, предавања су била на немачком језику, а строго je сузбијан сваки већи помен словеначке културе и језика. Исти случај је и са државним органима, администрацијом и црквом где је једини дозвољени језик био немачки. Тек 1919, одмах након стварања Краљевине СХС, оснива се Универзитет у Љубљани, а словеначки напокон постаје званични језик у словеначком школству и држави.

Тавчар успоставља врло блиске односе са српском политичком елитом и династијом Карађорђевић, председник је Друштва за подршку писцима, оснивач Друштва словеначких књижевника и новинара, Друштва Правник… Посебно је био заинтересован за спорт, тако да је био председник Љубљанског сокола, али и оснивач Клуба словеначких бициклиста.

Скупштина СХС

Једно време проводи и као посланик у парламенту СХС. Можда је његов опис тадашњег скупштинског живота најбољи приказ ситуације у земљи која ће довести до трагедије: „Човек који није био у Београду то тешко и може да замисли. Док сам седео у сали, нехотице сам себи постављао питање: шта би се сада десило уколико би сваки посланик у рукама имао оштри бодеж и почео да се понаша по принципима у које се заклињe као највишу политичку мудрост? Несумњиво би дошло до клања у скупштини…“

Одговор на ово питање је нажалост дошао 1928. године, али га Тавчар није доживео. Његов метеорски успон је нагло прекинут. Оболео од рака дебелог црева, накратко се лечио и  поживео таман толико да дочека излазак из штампе свог најзначајнијег дела, романа Височка хроника.

Приповедајући у овом роману о прогону вештица и протестаната у Словенији током 17. века, Иван Тавчар је створио једно од најмонументалнијих дела словеначке књижевности, по многима први модерни словеначки роман. Због питког стила и неретко романтизоване представе народног живота, Височка хроника је стекла огромну популарност која траје до данас, али неретко и покуде као дело које је прегазило време. Пишчеви планови су били да овај роман има још два наставка, у којима би била обрађена доцнија историја Словеније, али смрт га је претекла.

Иван Тавчар је преминуо у Љубљани 19. фебруара 1923. године. Погребни церемонијал је трајао три дана, а од њега су се опраштали у целој Краљевини СХС. Телеграм саучешћа породици упутио је и краљ Александар Карађорђевић.

Период након Другог светског рата бацио је у засенак Тавчарев политички и друштвени рад у Словенији, али као књижевни стваралац није нестао из сећања. Височка хроника је постала обавезни део школског програма у Словенији, а његове књиге су обновљене у бројним издањима.

Филм Јесење цвеће из 1977. године у режији Матјажа Клопчича са Миленом Жупанчич у главној улози, настао на основу истоимене приповетке Ивана Тавчара, сматра се за један од најзначајнијих словеначких филмова, а пре неколико година адаптиран је и у мјузикл.

У готово свим већим словеначким градовима улице носе његова имена, баш као и бројне школе. Недавно је дворац Високо враћен у државно власништво и у њему је постављена музејска поставка посвећена Тавчару. Одлука словеначке владе да ова година буде година Ивана Тавчара још више ће вратити у фокус јавности његов живот и дело.

У нашој средини Тавчар није стекао велику славу. На српском језику је објављен једино роман Височка хроника, у преводу Уроша Џонића; последње издање је из 1977. године.

У данашњој Србији име Ивана Тавчара је скоро потпуно непознато. Што је штета. Добрим делом због његових блиских односа са Србијом, али ништа мање и због значајног књижевног опуса. Можда и због занимљиве животне приче. Не постаје сваког дана земљораднички син класик једне књижевности, градоначелник, пријатељ владајуће династије, велепоседник, власник дворца и оснивач Клуба словеначких бициклиста…