<?xml version="1.0" encoding="utf-8" ?>














<rss version="2.0" xmlns:content="http://purl.org/rss/1.0/modules/content/">
    <channel>
        <title>OKO :: Историја</title>
        <link>http://oko.rts.rs/istorija/rss.html</link>
        <description></description>
        <language>sr</language>
        <image>
        
            
                
                <url>http://oko.rts.rs/img/logo.png</url>
                
            
        <title>OKO :: Историја</title>
        <link>http://oko.rts.rs/istorija/rss.html</link>
        </image>

        
            <item>
                <title>Последњи лет и неразјашњена смрт Дага Хамаршелда, шефа Уједињених нација: Плаћеници, шпијуни и борба за Конго</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087969/poslednji-let-i-nerazjasnjena-smrt-daga-hamarselda-sefa-ujedinjenih-nacija-placenici-spijuni-i-borba-za-kongo.html</link>
                <description>
                    Америчка Централна обавештајна агенција, британски МI6, белгијски плаћеници, француска тајна армија, афрички диктатори и некадашњи специјалац Адолфа Хитлера Ото Скорцени помињу се у новом извештају Уједињених нација о смрти Дага Хамаршелда, другог по реду генералног секретара УН, чији се авион пре 65 година срушио у Замбији током мисије у којој је покушавао да реши кризу у Конгу. Кључ решења једне од највећих тајни Хладног рата можда се крије у још недоступним архивама Јужноафричке републике, САД и Велике Британије.

                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/11/13/54/889/6032239/thumbs/14369947/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Последњи лет и неразјашњена смрт Дага Хамаршелда, шефа Уједињених нација: Плаћеници, шпијуни и борба за Конго" title="Последњи лет и неразјашњена смрт Дага Хамаршелда, шефа Уједињених нација: Плаћеници, шпијуни и борба за Конго" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49731343 media>-->У ноћи између 17. и 18. септембра 1961. године, у Северној Родезији, данашњој Замбији, један четворомоторни авион очешао је врхове стабала на прилазу аеродрому у Ндоли, а затим свом силином улетео међу дрвеће и распао се у пламену и експлозијама. Иако се летелица срушила недалеко од аеродрома, спасилачким тимовима требало је пуних 15 сати да стигну до места трагедије.</p>
<p>Недалеко од олупине лежало је тело Дага Хамаршелда, другог по реду генералног секретара Уједињених нација, наизглед готово нетакнуто ударима и детонацијама. Беспрекорно бела кошуља и беж панталоне биле су тек местимично умрљане флекама од крви и блата, насталим вероватно док је грабећи рукама по земљи покушавао да се удаљи од пламена који је захватио летелицу.</p>
<p>Шездесет пет година касније, Хамаршелдова смрт и даље је предмет истрага, сумњи, оптужби и негирања одговорности. Иако је током последње деценије прикупљено више сведочења и докумената који указују на могућност да је авион оборен, коначног одговора још нема. Јужноафричка Република, Велика Британија и Сједињене Државе издвојене су у ранијим извештајима УН-а као земље у чијим се архивама највероватније налазе важне, још необјављене информације.</p>
<p><!--<box box-left 49731365 media>--></p>
<p>Случај је поново дошао у жижу јавности када су крајем прошле недеље, 4. новембра, Уједињене нације објавиле <a href="https://digitallibrary.un.org/record/4131863">нови извештај</a> танзанијског судије Мухамеда Ченде Отмана о Хамаршелдовој смрти.</p>
<p>У њему се испитује могућа улога америчке Централне обавештајне агенције, британског МI6, плаћеничких пилота и паравојних организација, као и сложена мрежа снабдевања сепаратиста у Катанги оружјем и авионима. Међу именима која се појављују у тој мрежи налази се и Ото Скорцени, некадашњи специјалац Адолфа Хитлера.</p>
<h4><strong>Ко је био Даг Хамаршелд?</strong></h4>
<p>Због Дага Хамаршелда Никита Хрушчов је у седишту Уједињених нација добијао изливе беса, Белгијанци и Французи су га мрзели, тајне организације га стављале на листе за одстрел. У решавању Суецке кризе 1956. блиско је сарађивао са југословенском дипломатијом и Јосипом Брозом Титом, који га је пет година касније, уз подршку Џавахарлала Нехруа и Гамала Абдела Насера, спасао од совјетских покушаја да га смене са места генералног секретара.</p>
<p>Подршка Тита, Нехруа и Насера, међутим, није значила и безрезервну подршку Хамаршелдовој политици. Југославија је оштро критиковала деловање мировних снага у Конгу и њихову неспособност да заштите Лумумбу, али је истовремено одбацивала совјетски предлог да се функција генералног секретара замени колективним руководством великих сила.</p>
<p><!--<box box-left 49731460 media>--></p>
<p>Дагу Хамаршелду постхумно је додељена Нобелова награда за мир 1961. године, за допринос јачању Уједињених нација и њихове улоге у очувању светског мира. Четири године раније исто признање добио је канадски дипломата Лестер Пирсон, са којим је Хамаршелд током Суецке кризе блиско сарађивао на успостављању првих оружаних мировних снага УН, касније познатих као „плави шлемови“. Пирсон је предложио њихово формирање, а Хамаршелд разрадио начин њиховог деловања и спровео тај концепт у дело.</p>
<h4><strong>Конгоанска криза</strong></h4>
<p>Последња мисија Дага Хамаршелда била је криза у Конгу. Она је почела свега пет дана пошто је ова афричка земља 30. јуна 1960. године стекла независност од Белгије. Побуна конгоанских војника против белгијских официра, који су и после окончања колонијалне власти задржали командне положаје, послужила је Бриселу као повод за војну интервенцију.</p>
<p>Шест дана касније, 11. јула, Моиз Чомбе, богати конгоански трговац и политичар, уз подршку белгијских рударских компанија и делова белгијског политичког и војног естаблишмента, прогласио је отцепљење и независност Катанге, рудом најбогатије покрајине Конга.</p>
<p>Земља, на чијем су челу били председник Жозеф Каса-Вубу и премијер Патрис Лумумба, нашла се пред распадом. На њихов захтев, Савет безбедности Уједињених нација је 14. јула одобрио слање мировних снага.</p>
<p><!--<box box-left 49731394 media>--></p>
<p>Један од кључних спорова између Конга и Белгије, некадашњег колонијалног владара земље, био је у томе што је Конго после стицања независности одбио да преузме и дугове белгијских компанија из колонијалног периода.</p>
<p>Власти у Бриселу су, заузврат, ускратиле новим конгоанским властима приходе од дивиденди њиховог рудног богатства. Укупна вредност резерви кобалта, мангана, уранијума, литијума, бакра, злата и осталих руда у овом делу Африке процењена је недавно на око 24 билиона долара.</p>
<p>У хаос који је завладао дојучерашњом белгијском колонијом умешао се и Совјетски Савез, који је првом премијеру независног Конга Патрису Лумумби пружио војну помоћ, укључујући наоружање и инструкторе. Сиромашна и дубоко подељена земља је тако, поред унутрашњег сукоба, постала и једно од попришта Хладног рата.</p>
<p><!--<box box-left 49731403 media>--></p>
<h4><strong>Смрт Патриса Лумумбе </strong></h4>
<p data-pm-slice="1 1 []">У септембру 1960. године пуковник Жозеф-Дезире Мобуту, касније познат као Мобуту Сесе Секо, извео је војни удар и ставио Лумумбу под надзор.</p>
<p>Крајем новембра Лумумба је покушао да побегне из престонице, али је убрзо ухапшен. Дана 17. јануара 1961. године, заједно са двојицом сарадника, Морисом Мполом и Жозефом Окитом, авионом компаније „Ер Конго“ пребачен је у побуњену Катангу.</p>
<p>Током лета тројица затвореника била су изложена толико бруталном премлаћивању и мучењу да је радисти позлило и да се исповраћао, док је посада, према једном сведочењу, „била приморана да се закључа у пилотску кабину“.</p>
<p><!--<box box-left 49731400 media>--></p>
<p>Истог дана, после вишечасовног мучења, Лумумба је стрељан. Стрељачким водом командовао је белгијски официр Жилијен Гат. Лумумбино тело потом је уништено киселином како би се прикрили трагови злочина.</p>
<p>Вест о убиству Патриса Лумумбе објављена је непуних месец дана касније, што је изазвало талас огорчења и протеста широм света.</p>
<p data-pm-slice="1 1 []">У Београду су 14. фебруара 1961. године одржане масовне демонстрације на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса, данашњем Тргу Николе Пашића, које су предводили студенти. После митинга, демонстранти су се упутили ка белгијској амбасади, у данашњој Крунској улици, где су се сукобили с полицијом. Потом су упали у амбасаду, демолирали њене просторије и запалили службени аутомобил испред зграде. </p>
<p data-pm-slice="1 1 []">У знак сећања на убијеног конгоанског премијера, његово име понео је и студентски дом на београдској Звездари који је тада био у изградњи и који се и данас зове „Патрис Лумумба“. </p>
<p><!--<box box-left 49731454 media>--></p>
<p>Праве околности убиства човека који је постао симбол афричког ослобођења деценијама су прикриване, а пуна истина о улози белгијских власти излазила је на видело постепено. Тек 2001. године, после парламентарне истраге, Белгија је признала „моралну одговорност“ за околности које су довеле до Лумумбиног убиства, али је белгијском правосуђу требало још четврт века да одлучи да пред суд изведе Етјена Давињона, некадашњег дипломату у Конгу и потоњег потпредседника Европске комисије (1981-1985), због умешаности у овај злочин. Када је средином марта 2026. године донета одлука о суђењу, Давињон је имао 93 године. Умро је два месеца касније, не дочекавши почетак судског процеса.</p>
<h4><strong>Последњи лет</strong></h4>
<p>Убиство Патриса Лумумбе није окончало конгоанску кризу, напротив. Даг Хамаршелд нашао се под све већим притиском да Уједињене нације зауставе распад Конга. У фебруару 1961. Савет безбедности усвојио је резолуцију која је омогућила одлучније деловање мировних снага, укључујући употребу силе као крајњу меру ради спречавања грађанског рата. У септембру су се мировне снаге УН нашле у отвореном сукобу са жандармеријом Катанге.</p>
<p>Сукоб плавих шлемова и Чомбеове жандармерије, коју су обучавали и опремали француски и белгијски плаћеници, био је логичан врхунац кризе коју су, суштински, проузроковале западне обавештајне службе у покушају да успоставе контролу над ресурсима у овом делу Конга. </p>
<p>Хамаршелд је одлучио да лично преговара са сепаратистичким вођом Катанге Моизом Чомбеом. Непосредан повод за састанак била је нетом завршена битка ирских мировних снага и Чомбеових жандара и плаћеника код Жадовила. Циљ му је био да издејствује прекид ватре, спречи даље крвопролиће и отвори пут политичком решењу кризе. Истовремено, покушавао је да сачува ауторитет Уједињених нација, притиснутих супротстављеним интересима великих сила, бивших колонијалних господара и афричких држава.</p>
<p><!--<box box-left 49731409 media>--></p>
<p>На свој последњи лет „Дагласовим“ авионом DC-6B, регистрованим са ознаком SE-BDY и названим „Албертина“, Хамаршелд је кренуо 17. септембра, из Леополдвила у Конгу ка Ндолу у Северној Родезији (данашња Замбија), где је имао договорен састанак са Чомбеом. Авион се срушио петнаест минута после поноћи.</p>
<p>Међутим, америчка агенција Асошиејтед прес је током ноћи јавила да је Хамаршелдов авион слетео у Ндолу, те да се генерални секретар УН састао са локалним званичницима у покушају да реши растућу кризу. Иако је брзо демантована, ова вест је годинама изазивала контроверзе, па су амерички новинари нападани да су намерно ширили дезинформацију у покушају да прикрију још једно убиство у које је била умешана њихова влада. Тек шест деценија касније, септембра 2021, руски провладин портал „Газета“ објавио је могуће објашњење ове грешке. „Пре лета предузете су посебне безбедносне мере: како би се потенцијални терористи довели у заблуду, упућена је још једна летелица која се кретала алтернативном рутом. Тај други авион Уједињених нација, „Даглас“ DC-4, полетео је из Леополдвила око сат времена пре Хамаршелдовог авиона и те ноћи безбедно слетео у Ндолу“, навeo je руски портал.</p>
<p>Шефа Уједињених нација на писти у Ндоли чекао је и британски високи комесар за Родезију, лорд Алпорт, који је три сата после поноћи, пошто се Хамаршелдов авион није појавио, закључио да је генерални секретар вероватно одлучио да одлети на неко друго место. </p>
<p>Убрзо затим затворен је и контролни торањ аеродрома и погашена су светла. Није сачуван ниједан магнетофонски снимак комуникације контроле лета са авионом.</p>
<p>Разишла се тада и маса људи која је Хамаршелда, са транспарентима подршке уједињеном Конгу, чекала испред аеродрома. Сатима су претходно стајали испред зграде, јер је улаз у терминал био дозвољен само белцима.<!--<box box-left 49731410 media>--></p>
<h4><strong>На месту трагедије</strong></h4>
<p>Иако је недуго после поноћи било јасно да је изгубљен контакт са авионом у којем се налазио шеф УН, локалне власти су из необјашњивих разлога одуговлачиле почетак потраге, па су крхотине летелице званично пронађене тек 15 сати после удеса, иако су постојале раније дојаве о месту пада.</p>
<p>Један од првих новинара који су стигли на место трагедије описао је призор у којем је Хамаршелдово тело, за разлику од четрнаест осталих, остало готово нетакнуто пламеном, док су друга била раскомадана или угљенисана. Написао је и да се свуда осећао мирис смрти, као и да су се велике муве већ окупљале око лешева пре него што су тела прекривена покривачима и утоварена у камионе.</p>
<p>Хамаршелдово тело прегледао је и припадник мировних снага, норвешки генерал Бјорн Еге, који је сведочио да је шеф УН у рукама чврсто држао траву и лишће, што је, уз положај тела, наводило на закључак да је преживео иницијални удар те да је покушавао да испузи из запаљеног авиона, пре него што је подлегао повредама.</p>
<p>Направљено је и неколико фотографија, од којих је најпознатија она на којој се види Хамаршелдово тело на носилима, са видљивим траговима крви и блата на лицу и одећи.<!--<box box-left 49731348 media>--></p>
<h4><strong>Сведочење преживелог</strong></h4>
<p>Једини од шеснаест путника и чланова посаде који је пронађен жив након пада авиона био је амерички наредник Харолд Џулијан, који је, пре него што је подлегао повредама неколико дана касније, рекао да је чуо серију експлозија које су пратиле пад летелице, као и да је Хамаршелд у последњи час наредио посади да одустане од слетања у Ндолу и врати авион.</p>
<p>Џулијан је у болници разговарао са инспектором родезијске полиције Алфредом Винсентом Аленом, његове изјаве забележили су и лекар и медицинске сестре, али су ове белешке годинама биле недоступне истражитељима.</p>
<p><!--<box box-left 49731376 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-left 49731414 media>-->Према информацијама до којих су УН дошле још 2019. године, јасно је да су родезијске власти настојале да спрече јавно објављивање изјава сведока, те да су обавештајци запретили особљу и лекарима болнице да ни за живу главу не говоре о изјавама јединог преживелог путника, Харолда Џулијана. Родезијске власти збрзале су прву истрагу и за кривца прогласили пилота „Албертине“.</p>
<h4><strong>Други авион над Ндолом</strong></h4>
<p>Један од очевидаца, Давидсон Симанго, полицији је већ 18. септембра рекао да је у ноћи несреће видео два авиона како лете необично близу један другом.</p>
<p>„Звук мотора се полако губио, да би се убрзо затим поново појачао, након чега се видео бљесак после којег је једна од летелица пала на земљу праћена експлозијом. Други авион је одлетео у правцу из којег је дошао“, рекао је тада Симанго. Његове речи потврдио је још један сведок, Диксон Булени.</p>
<p>Још десетак сведока тврдило је да су у ноћи између 17. и 18. септембра видели или чули други, мањи авион, који су неки описивали као млазни. Сумња је касније пала на белгијског пилота Јана ван Рисегема, некадашњег припадника британског Краљевског ратног ваздухопловства и пилота у служби катаншких сепаратиста.</p>
<p><!--<box box-left 49731352 embed>--></p>
<p>О њему се говори и у документарном филму „Нерасветљени случај Хамаршелд“ (Cold Case Hammarskjöld) из 2019. године, у којем Ван Рисегемов пријатељ Пјер Копенс тврди да му се белгијски пилот још 1965. године поверио да је управо он оборио Хамаршелдов авион.</p>
<p>Према Копенсовим речима, Ван Рисегем је испричао да је задатак извршио млазним ловцем „фуга мажистер“, али да у том тренутку није знао ко се налази у нападнутој летелици.</p>
<p>„Рекао је да му је једноставно наређено да обори авион, али да није знао ко је у њему“, навео је Копенс. „Скинуо је са авиона све што му није било потребно и монтирао топ. Испланирао је које ће аеродроме да користи, а затим је извршио напад.“</p>
<p>„Понекад, у животу мораш да учиниш нешто што не желиш, али то је било наређење“, наводно је рекао белгијски пилот када је сазнао да се у авиону који је оборио налазио генерални секретар УН.</p>
<p>Јан ван Рисегем је историчару ваздухопловства Лифу Хелстрому препричавао своје сусрете са Чомбеом, којем се, према сопственом исказу, представљао речима: „Ја сам ваш командант ваздухопловних снага.“</p>
<p><!--<box box-center 49731354 media>--></p>
<p>Говорио је и о транспортним авионима модификованим тако да могу да се користе за бомбардовање, а сећао се чак и како је дизајнирао амблем своје јединице.</p>
<h4><strong>Скорцени, ЦИА и тајни канали</strong></h4>
<p data-pm-slice="1 1 []">Ваздухопловство Катанге користило је више типова авиона, од лаких транспортних летелица преправљених за бомбардовање до млазних школско-борбених авиона. Међу њима су били француски „фуга мажистер“, немачки „дорнијер“ Do-28 и британски „де Хевиланд дав“.</p>
<p>Набавку и употребу ових авиона пратиле су озбиљне контроверзе. Наиме, током истраге о каналима којима су немачки лаки двомоторни „дорнијери“ Do-28 доспевали у Катангу, испоставило се да је један од посредника био нико други до омиљени специјалац Адолфа Хитлера – Ото Скорцени.</p>
<p>И у новом извештају Уједињених нација наводи се да су „дорнијери“ у Катангу доспели као резултат сложене операције у којој је учествовало више обавештајних служби, које су за шверцерску акцију ангажовале Белгијанца Жана Карара и Скорценија.</p>
<p>Скорцени се током Другог светског рата прославио операцијом ослобађања Бенита Мусолинија из планинског хотела на Гран Сасу, али се његово име доводи у везу и са пропалом немачком операцијом „Коњићев скок“ из 1944. године, чији је циљ био да се десантом на Дрвар зароби Јосип Броз Тито и уништи партизански покрет. После рата Скорцени је побегао у Шпанију.</p>
<p><!--<box box-left 49731360 media>--></p>
<h4><strong>„Фуге“ за белгијске плаћенике</strong></h4>
<p>Осим „дорнијера“, у извештају УН помињу се и млазни авиони „фуга мажистер“, којима су располагале катаншке ваздухопловне снаге. Они су доспели су у Катангу у операцији у којој су учествовали белгијски посредници и једна америчка авио-компанија, повезана са Централном обавештајном агенцијом. Према документима Уједињених нација, три школска млазна авиона француске производње, оспособљена за борбена дејства и наоружана ракетама, бомбама и митраљезима, испоручена су катаншким сепаратистима у фебруару 1961. године, упркос настојањима светске организације да спречи њихово наоружавање.</p>
<p>Вест о „цијашкој муљажи“ испливала је сасвим случајно, пошто се један од „боинга“ којима су авиони пребацивани Чомбеовим снагама покварио на Малти. Летелица компаније „Севен сиз ерлајнс“ (Seven Seas Airlines) на острво је стигла из Луксембурга, а према пратећој документацији, њено крајње одредиште био је аеродром Ентебе у Уганди.</p>
<p>Овај аеродром постаће светски познат петнаестак година касније, у јулу 1976, када су израелски командоси извели спектакуларну операцију ослобађања талаца из авиона „Ер Франса“, који су отели припадници Народног фронта за ослобођење Палестине и западнонемачке организације Револуционарних ћелија, блиске групи Бадер-Мајнхоф. У тој акцији је као командос погинуо брат вишедеценијског израелског премијера Бенjамина Нетанијахуа.</p>
<p>Авион, међутим, никада није стигао до Ентебеа. Пошто је напустио Малту, посада је пријавила недостатак горива и затражила промену курса према Фор Ламију, данашњој Нџамени, главном граду Чада. Уместо тога, летелица је наставила према Елизабетвилу, престоници побуњене Катанге, где су „фуге мажистер“ испоручене белгијским пилотима у служби Моиза Чомбеа.</p>
<p><!--<box box-left 49731420 media>--></p>
<p>Првобитно је било планирано да Чомбеовим ваздухопловним снагама буде испоручено девет авиона „фуга мажистер“, али је испорука обустављена након што је председник Гане Кваме Нкрума оштро реаговао на развој догађаја у Конгу. Французи су, како се наводи у једној од депеша Стејт департмента, шест летелица задржали у Тулузу. Од три авиона која су стигла у Катангу, један је уништен у удесу, један су заплениле мировне снаге УН, тако да је у тренутку Хамаршелдове погибије Чомбеовој авијацији на располагању остао само један оперативни „фуга мажистер“.</p>
<p>Представници шведске приватне авио-компаније „Трансер“ (Transair Sweden AB), од које су УН изнајмиле авион којим је Хамаршелд летео, тврдили су да је „Албертину“ оборио један од авиона катаншких ваздухопловних снага. Према њиховом тумачењу, генерални секретар је и путовао ноћу како би избегао „фуге мажистер“, које су претходних дана нападале положаје мировних снага УН.</p>
<p>Ту тезу потврдио је, још 18. септембра, тадашњи амерички амбасадор у Конгу Едмунд Џулијан, који је реферисао Вашингтону да постоји могућност да је авион оборен.</p>
<p>„Постоји могућност да је авион оборио пилот који је и раније ометао операције УН. Идентификован је као Ван Рисегел, Белгијанац, који је прихватио да буде инструктор у ваздушним снагама Катанге“, наводи се у депеши. Амерички дипломата је, како се испоставило пола века касније, погрешио само у имену пилота.</p>
<p><!--<box box-center 49731437 media>--></p>
<p>Током најновије истраге УН, америчке власти доставиле су истражитељима и транскрипт разговора пилота који је пресрела прислушна станица на Кипру.</p>
<p>„Да, то је 'Трансеров' ДЦ-6. То је тај авион... Погодио сам га. Видим пламен. Пада, руши се“, наводи се у транскрипту. Није, међутим, јасно са ким је пилот комуницирао.</p>
<h4><strong>Француска тајна армија</strong></h4>
<p>Деценије оклевања да се испитају стварни узроци пада Хамаршелдовог авиона произвеле су талас теорија завере, према којима су за смрт генералног секретара УН оптуживани тајна друштва, велике компаније и владе различитих држава.</p>
<p>Пре четири године, француски новинар Морин Пикар дошао је у посед архиве Жака Фокара, који је у време конгоанске кризе био главни саветник француског председника Шарла де Гола за афричка питања.</p>
<p>Фокар је у коверти са ознаком „TRÈS SECRET“ („строго поверљиво“) чувао писмо из јула 1961. године, у којем је Организација тајне армије (Organisation armée secrète, ОАС) „осудила Хамаршелда на смрт“ због његовог мешања у европске интересе током кризе у Конгу. Ова француска крајње десничарска терористичка организација, основана исте године ради спречавања независности Алжира, окупљала је побуњене официре и заговорнике очувања француске колонијалне власти.</p>
<p>Два месеца касније, генерални секретар УН био је мртав.</p>
<p><!--<box box-left 49731445 media>--></p>
<p>Oво писмо је достављено и истражитељима УН, заједно са документима који указују на то да је Фокар појединим француским плаћеницима нудио могућност помиловања уколико се добро покажу у операцијама у Конгу. Однос француских власти према припадницима ОАС-а био је годинама сложен и противречан: док су неки уживали заштиту утицајних кругова, другима је због учешћа у оружаној побуни и терористичким акцијама повратак у Француску био онемогућен.</p>
<p>Теорија да је за Хамаршелдову смрт крив француски ОАС годинама је снагу црпела из претећих писама које су припадници ове организације упућивали Енрику Матеију, директору италијанске нафтне компаније ЕНИ, и градоначелнику Евијана Камију Блану. Обојица су убрзо страдала под сумњивим околностима.</p>
<p>Блан је убијен у марту 1961. године, у експлозији бомбе која се приписује ОАС-у, док је Матеи погинуо у октобру 1962. године, када се његов авион срушио недалеко од Милана, а истрага указивала на могућност саботаже.</p>
<p>У новом извештају истражитеља УН наводи се и да претње упућене Хамаршелду и Матеију показују упадљиве сличности у стилу и формулацији. Оне представљају разлог за даљу истрагу могуће умешаности ОАС-а, али саме по себи не доказују да је та организација одговорна за пад авиона.</p>
<p><!--<box box-left 49731451 media>--></p>
<p>„Иако засад нема конкретних доказа који повезују ОАС или њене припаднике са падом авиона, писани документи потврђују њихово присуство у Катанги и околини у релевантном периоду, као и претње смрћу које су упућивали особљу Уједињених нација“, наводи се у извештају истражитеља УН.</p>
<p>Суштински, истражни тим УН закључио је да новодостављене информације не пружају конкретне доказе о умешаности ОАС-а у пад Хамаршелдовог авиона, иако је ова организација несумњиво била способна да изведе такву операцију.</p>
<h4><strong>Четири истраге, кривац (не)познат</strong></h4>
<p>До сада, спроведено је више истрага о околностима Хамаршелдове смрти.</p>
<p>Прву је покренула родезијска управа за цивилну авијацију, према којој је за удес авиона у коме је Хамаршелд погинуо највероватније крива посада, мада није искључено да је пилот „Албертине“, дејством неке друге летелице, био принуђен да смањи висину, после чега је авион ударио у дрвеће.</p>
<p>Друга родезијска истрага, коју је спровела посебна комисија 1962. године, закључила је, без претераног задирања у проблематику, да је највероватнији узрок несреће грешка пилота, пошто су остала могућа објашњења одбачена.</p>
<p>Трећу истрагу покренуле су Уједињене нације. Њихова комисија је 1962. године саопштила да није успела да утврди узрок пада Хамаршелдовог авиона, али да не може да искључи ни саботажу, ни напад из ваздуха или са земље, нити људску грешку. Управо такав закључак оставио је простор за нове истраге.</p>
<p><!--<box box-left 49731426 media>-->После појављивања нових сведочења и докумената, 2015. године је тадашњи генерални секретар УН Бан Кимун именовао независни трочлани експертски тим, на чије је чело постављен танзанијски судија Мохамед Чанде Отман. Његови налази указали су на потребу за даљим испитивањем могућности да је Хамаршелдов авион био изложен нападу или неком другом спољном деловању.</p>
<p>Од тада, у архивима УН су пронађени извештаји о покушајима убистава других званичника светске организације у Конгу, као и наводи да су плаћеничке групе начиниле неколико спискова за ликвидацију Хамаршелдових сарадника.</p>
<p>Међу индицијама које подгревају сумњу да Хамаршелдова погибија није била несрећан случај налази се и изјава бившег америчког председника Харија Трумана, дата свега два дана после пада авиона. „Даг Хамаршелд је био на корак од тога да нешто постигне када је убијен. Обратите пажњу на моје речи – убијен је“, рекао је тада Труман.</p>
<p>Дан раније, „Њујорк тајмс“ је објавио да ће амерички председник Џон Фицџералд Кенеди доћи у седиште Уједињених нација у Њујорку како би се лично укључио у решавање кризе настале смрћу Дага Хамаршелда.</p>
<p><!--<box box-left 49731446 media>-->Совјетски Савез је још 1960. године предложио да се функција генералног секретара УН замени такозваном „тројком“ – колективним руководством које би чинили представници СССР-а, САД-a и једне неутралне земље. Предлог, који је изнео Никита Хрушчов, није наишао на ширу подршку, јер су му се, поред западних земаља, супротставиле и државе које су се налазиле ван блокова попут Југославије, Индије и Египта.</p>
<p>Совјети су почетком шездесетих жестоко критиковали начин на који је Хамаршелд водио мировне операције у Конгу, оптужујући га да, фаворизујући колонијалне силе, није успео да заштити Патриса Лумумбу.</p>
<p>Tито и Југославија су такође оштро критиковали пасивност Хамаршелда и грешке мировних снага УН-а на терену, сматрајући да су западне силе искористиле конгоанску кризу за очување својих интереса. Ипак, Југославија је подржавала саму институцију УН-а и Хамаршелдов концепт „превентивне дипломатије“.</p>
<p>Два месеца после трагедије у Конгу, у Хамаршелдову канцеларију на Ист Риверу сео је бурмански дипломата У Тант.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 13 Nov 2026 08:41:35 +0100</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087969/poslednji-let-i-nerazjasnjena-smrt-daga-hamarselda-sefa-ujedinjenih-nacija-placenici-spijuni-i-borba-za-kongo.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/11/13/15/883/6032221/thumbs/14369905/thumb1.jpg</url>
                    <title>Последњи лет и неразјашњена смрт Дага Хамаршелда, шефа Уједињених нација: Плаћеници, шпијуни и борба за Конго</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087969/poslednji-let-i-nerazjasnjena-smrt-daga-hamarselda-sefa-ujedinjenih-nacija-placenici-spijuni-i-borba-za-kongo.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/11/13/15/883/6032221/thumbs/14369905/thumb1.jpg</url>
                <title>Последњи лет и неразјашњена смрт Дага Хамаршелда, шефа Уједињених нација: Плаћеници, шпијуни и борба за Конго</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087969/poslednji-let-i-nerazjasnjena-smrt-daga-hamarselda-sefa-ujedinjenih-nacija-placenici-spijuni-i-borba-za-kongo.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Дан примирја, наша Eнглескиња и јато малих сивих препелица над Србијом: Сећање на Флору Сендс </title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087964/dan-primirja-nasa-engleskinja-i-jato-malih-sivih-prepelica-nad-srbijom-secanje-na-floru-sends-.html</link>
                <description>
                    Британка Флора Сендс (1876-1961) има посебно место у историји Србије. „Наша Енглескиња“, како су је српски војници звали, као добровољна болничарка дошла је у Србију током Првог светског рата да помогне рањеним и болесним српским војницима, а остала је са њима и у безнадежним ситуацијама, чак и као борац. Из рата је изашла као официр српске војске са Карађорђевом звездом за храброст и орденом Св. Саве. Ове године навршава се 150 година од рођења ове изузетне жене и 65 година од њене смрти.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/10/10/32/952/6027224/thumbs/14357490/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Дан примирја, наша Eнглескиња и јато малих сивих препелица над Србијом: Сећање на Флору Сендс " title="Дан примирја, наша Eнглескиња и јато малих сивих препелица над Србијом: Сећање на Флору Сендс " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49731302 media>--><!--<box box-left 49731283 entrefilet>-->Невероватан, али племенит и практичан предлог докторке Елси Инглис британском Министарству рата да једна пољска болница са женским особљем, сачињена од добровољних лекарки и болничарки, помогне државама савезницама на самом почетку Првог светског рата, иако тамо одбијен, прихваћен је у савезничким војскама – Србије, Француске, Белгије, Русије и Румуније.</p>
<p>Такo је почело, у огромном одазиву жена које су сместа прикупиле хиљаду фунти за опремање једне такве болнице, да би добровољни прилог нарастао до пола милиона фунти и опремања четрнаест пољских болница у којима су радиле припаднице јединица Болница шкотских жена предвођене докторком Инглис (тај назив је јединица носила у част шкотског сифражетског покрета).</p>
<p>Са Србијом је уследило хитно и једноставно споразумевање путем телеграма: „Српска влада прихвата понуду са захвалношћу: детаљи следе.“ „Пошаљите нас где смо најпотребније“, одговорила је докторка Инглис, а затим је, према исказаној потреби, већ јануара 1915. године упутила у Крагујевац своју прву јединицу, предвођену докторком Елинор Солто.</p>
<p><!--<box box-left 49731313 media>-->Поред њих, било је и других добровољачких медицинских мисија такође сачињених од жена из Велике Британије, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, као што су Српски потпорни фонд којим је руководила лејди Лејла Пеџет, затим јединице на чијем је челу била Синклер Стобарт, као и оне које је организовао Црвени крст и друге многобројне организације у којима је било и лекара мушкараца, хирурга и пуно другог особља као што су куварице, механичари, шоферке и шофери, итд.</p>
<p>На Дан примирја у Првом светском рату, који се обележава 11. новембра као државни празник у Србији, с поштовањем и захвалношћу сећамо се свих многобројних чланица и чланова страних медицинских мисија и добровољаца који су у најтежим данима помагали српској војсци десеткованој у претходна два балканска рата, избеглицама и становништву у најтежим данима.</p>
<p>Посебно место у нашој историји има Британка Флора Сендс, „наша Енглескиња“, како су је српски војници звали, и њена необична животна прича, јер је као добровољна болничарка у оквиру Црвеног крста дошла у Србију током Првог светског рата да помогне рањеним и болесним српским војницима, остала са њима и у безнадежним ситуацијама, чак и као борац, а из рата изашла као официр српске војске са Карађорђевом звездом за храброст и орденом Св. Саве.</p>
<p>Подсећамо на ову племениту жену не само због њеног тешког рањавања на коти 1212 у бици на Кајмакчалану 1916. године, чија се 110-годишњица сада обележава, већ и зато што се ове године навршава 150 година од рођења ове изузетне жене и 65 година од њене смрти (1876-1961).<!--<box box-center 49731331 media>--><!--<box box-center 49731288 entrefilet>--><!--<box box-center 49731304 media>--></p>
<h4><strong>Наша Енглескиња</strong></h4>
<p>„Много година касније... схватила сам да ако већ имате злу срећу да се родите као женско, најбоље је да што паметније користите оне могућности које вам се пружају, а не да се трудите да будете лоша имитација мушкарца.“ Ове самоироничне речи Флоре Сендс забележила је Моника Крипнер у својој истраживачкој, исцрпној и драгоценој књизи „Жене у рату – Србија 1915-1918“, објављеној код нас захваљујући доктору Жарку Вуковићу 1986. године у издању Народне књиге.</p>
<p>Захваљујући овој књизи, у Србији је поново почело да се прича о овој теми. Већ 1989. године Београдско драмско позориште окупило је екипу уметника и стручњака, као и енглеских сарадника, око представе „Србијом узводно“ са посветом овим племенитим женама.</p>
<p>Запажен је био, 1988. године, и излазак дневника Изабел Рос у Британији под називом „Мала сива препелица“ (<em>Little gray partridge</em>), како су српски војници звали припаднице Болница шкотских жена због сивих униформи, пажљивости и тихости. Ову књигу је исте године за Британску библиотеку у Београду набавила директорка Шила Софреновић, а десет година касније, 1997, њена ћерка Ана Софреновић је у ТВ филму РТС-а „Наша Енглескиња“, у режији Слободана Радовића, играла Флору Сендс којој је филм посвећен.<!--<box box-left 49731310 embed>--></p>
<h4><strong>Преко Албаније</strong></h4>
<p>У јесен 1915. године, Флора се враћала бродом из Марсеја преко Солуна у ратом захваћену Србију после прележаног тифуса и опоравка у Великој Британији, као и прикупљања новчаних прилога, медицинских потрепштина и друге помоћи за српску војску, с намером да се поново прикључи својој српској болници у Ваљеву, где је претходно радила као добровољна болничарка у оквиру Црвеног крста.</p>
<p>Међутим, Србија је тада великим делом била окупирана, Ваљево је заузела аустријска војска, српска војска била је у повлачењу, а болницу Српског потпорног фонда којим је руководила лејди Лејла Пеџет у Скопљу, заробила је бугарска војска.</p>
<p>До Битоља је Флора Сендс ипак стигла возом са још неколико добровољних болничарки које су се такође враћале после опоравка, али тамо им је британски конзул предочио стање на ратишту и немогућност даљег рада у Србији и замолио их да се врате у Солун. Међутим, Флора није хтела да се врати, већ је остала са српском војском поново као болничарка, а затим и као војник. Прешла је Албанију с њима, боравила на Крфу и стигла у Солун непрестано помажући људима изнад свих својих могућности.</p>
<p>Остала је у Београду и за време Другог светског рата пркосећи Немцима и Гестапоу који је приводио једном недељно, да би на самом крају рата сама дошла у гестаповску канцеларију да се опрости, а на питање где иде, одговорила: „Не ја, ви одлазите!“<!--<box box-center 49731325 media>--><!--<box box-left 49731294 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-left 49731334 media>--></p>
<h4><strong>Ко су те жене? </strong></h4>
<p>Данас нас више не задовољавају потрошене фразе и подаци о Флори Сендс од пре сто година, јер не доприносе тумачењу њеног деловања у потпуности, као што су: побуњеница против конвенција, школована у Швајцарској, знала немачки и француски језик, умела да пуца из ватреног оружја, да јаше и да великом брзином јурца сеоским путем Торнтон Хила у Сарију у свом половном спортском аутомобилу на згражавање комшија и уместо да се уда, ради у Лондону на неком секретарском послу отимајући га мушкарцу који би тиме издржавао жену и децу. Флорина лична карта данас треба другачије да се чита.</p>
<p>Иако је историографија уредно и поступно прикупљала и светској јавности предочавала документа и податке о медицинским мисијама жена за време Првог светског рата, а бројни новинари, писци и лекари писали о овој теми истражујући све спољашње околности – ужас жена изазван страдањем мужева и синова по фронтовима, затеченост усред борбе за право гласа и учешће у јавном и политичком животу, строгост прописа који женама нису дозвољавали учешће у бољитку, итд. – неопходно би било и антрополошко изучавање онога што су жене дубоко у себи носиле, онога што је у њима сазревало вековима. Треба осветлити унутрашње потребе жена тог времена, њихове тихе и тајне одговоре на збивања, огромне капацитете, њихово разумевање света и свести о сопственим могућностима и својеврсној улози коју су ипак, упркос свему, успеле одважно да преузму не одустајући и не клонећи ни после вести о погибији мужа или сина негде на Западном фронту.</p>
<p><!--<box box-left 49731338 media>-->Са друге стране, ни историографија о српској војсци, страдањима и победама није више довољна да се схвати та давна епоха, већ је и ту неопходно антрополошко изучавање не само претходним ратовима десетковане, оголеле, босоноге српске војске, већ и читавог једног измученог, осиромашеног патријархалног друштва заосталог у много чему, у коме је само 7% жена било писмено и где жене нису могле да наслеђују очев иметак, да не говоримо о  праву гласа.</p>
<p>Тек након анализа потреба жена из света које су дошле да помогну српској војсци и паралелног изучавања стања и потреба српског друштва у које су изненада стигле, биће могуће одговорити на питање о каквом је сусрету овде реч, до каквог препознавања и уважавања је дошло при овом необичном споју или судару две различите традиције и другачијих искустава, али изнад пола, нације и вере, у некој вишој сфери. Таквом анализом биће могуће показати праву снагу људског духа и прави смисао људског постојања.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 10 Nov 2026 11:20:42 +0100</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087964/dan-primirja-nasa-engleskinja-i-jato-malih-sivih-prepelica-nad-srbijom-secanje-na-floru-sends-.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/10/10/1/656/6027230/thumbs/14357480/thumb1.jpg</url>
                    <title>Дан примирја, наша Eнглескиња и јато малих сивих препелица над Србијом: Сећање на Флору Сендс </title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087964/dan-primirja-nasa-engleskinja-i-jato-malih-sivih-prepelica-nad-srbijom-secanje-na-floru-sends-.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/10/10/1/656/6027230/thumbs/14357480/thumb1.jpg</url>
                <title>Дан примирја, наша Eнглескиња и јато малих сивих препелица над Србијом: Сећање на Флору Сендс </title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087964/dan-primirja-nasa-engleskinja-i-jato-malih-sivih-prepelica-nad-srbijom-secanje-na-floru-sends-.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Православни свештеници у Народноослободилачкој борби: С крстом и петокраком на челу</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5083849/pravoslavni-svestenici-u-narodnooslobodilackoj-borbi-s-krstom-i-petokrakom-na-celu.html</link>
                <description>
                    Култура сећања на Други светски рат званичне Русије и Руске православне цркве кроз култ победе Црвене армије у Великом отаџбинском рату била би здрав пример за српско друштво у целини. Никаква новина није да су квислинзи од Петена до Љотића и Недића вазда били најгрлатији родољупци, али све док њихови глорификатори брехтовски урлају крезубе софизме, а интелектуалци ћуте због корице хлеба, нећемо се макнути из четрдесет прве. Бар не као нација која претендује на достојанствен однос према непорецивим историјским чињеницама уместо шизофрене и самопоричуће кризе идентитета у којој је прошлост неизвесна, а будућност заборављена.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2023/2/8/22/17/518/1226033/thumbs/1349646/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Православни свештеници у Народноослободилачкој борби: С крстом и петокраком на челу" title="Православни свештеници у Народноослободилачкој борби: С крстом и петокраком на челу" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49644559 media>--></p>
<p><!--<box box-left 49644553 entrefilet>--></p>
<p>Ревизионистичке тенденције које доминирају у културној борби на простору бивше Југославије неумољиве су у приказивању партизана као једнопартијске војске однарођених фанатика. Међутим, антифашистичка партизанска борба која је еманирала наше најдубље слободарске традиције, поготово преко Дрине где је својим отпором геноцидној НДХ гарантовала биолошки опстанак пречанским масама, била је изразитије обојена народном епиком тог поднебља него ускогрудом комунистичком фразеологијом о чему сведоче колико историјске толико и културне чињенице.</p>
<p>Један од крајишких првоустаника, Осман Карабеговић рекао је да је тробојка под којом се борио <em>симбол поробљеног српства</em>, а петокрака на њој <em>знак братства народа</em>. Под тим знамењем не би поникла најуспешнија антинацистичка герила у Европи да његова порука није имала скоро архетипско упориште у колективној свести грмечких, козарских, озренских и мајевичких сељака којима је првенствено била упућена.</p>
<p><!--<box box-left 49713053 media>--></p>
<p>Када је Југославија 27. марта одушевљено рекла <em>не </em>мркој куги, епископат СПЦ је, као за време конкордатске борбе, једнодушно устао уз народ (међу првима и све чешће оптуживани за фашизам Николај Велимировић): говор патријарха Гаврила којим је благословио побуну против Хитлерове тираније и Мусолинија, <em>убице краља Александра</em>, Иван Мештровић назвао је убојитијим од свог немачког оружја. Црква је у тој свести била исходиште оне заветне мисли коју је велики српски пријатељ Томаш Масарик изразио лозинком да је <em>Христос, а не Цезар смисао наше историје и демократије</em>.</p>
<p>Критичари пуча који Винстону Черчилу замерају да је тада, евоцирајући косовско опредељење цара Лазара, преко радија ратовао до последњег Србина, заборављају да је овај три године касније Титу поверио рођеног сина Рандолфа који се спустио падобраном у босанске гудуре и био заробљен у десанту на Дрвар, али су га партизани ослободили пре него што му је откривен идентитет.</p>
<h4><strong>Поповска деца</strong></h4>
<p>С друге стране, учење Васе Пелагића, социјалисте у мантији и најслободоумнијег српског националног радника, оставило је дубоког трага на генерације парохијског свештенства у Крајини које је прошло кроз бањалучку богословију. Била је то муња која је загрмела у наредним генерацијама: међу пелагићевцима био је и читлучки прота Илија Кецмановић, народни првак и отац др Војислава Кецмановића-Ђеде, следбеника Масариковог либерализма и првог ратног председника ЗАВНОБиХ-а, који се 1943. придружио партизанима у ослобођеној Тузли.</p>
<p><!--<box box-left 49644611 media>--></p>
<p>Ту је био и поп Симо Стојановић, чији је син засигурно најопеванији народни херој, легендарни <a href="https://oko.rts.rs/istorija/4506377/bio-je-covek-kakvi-ce-ljudi-tek-biti-prica-o-kratkom-zivotu-i-dugom-umiranju-doktora-mladena-stojanovica.html">доктор Младен</a>.</p>
<p>Свештенички син из крајишког места Кључа био је и напредни теолог Никола Мачкић, који је као катихета у бијељинској гимназији заједно са Ђедом ратовао против непросвећености и незнања. Био је симпатизер Јовановићеве странке левих земљорадника. У докторским студијама омела га је успостава усташке страховладе од које се склања у Крагујевац, где је дочекао и кобни октобар 1941. године.</p>
<p>Када су нацисти покуцали на врата његове учионице, прибрано је наредио ученицима да замене римске цифре броја шест на капама у четири и тако избегну одвођење у таоце.</p>
<p>Док су му џелати нудили да остави своје остале ученике на стратишту и спасе се захваљујући исправама НДХ и познавању немачког, одбијао је поноситим усклицима да је Србин, а не Хрват из Босне. На крају је погубљен у загрљају са њима.<!--<box box-center 49713057 media>--></p>
<h4><strong>Прота Јевстатије, поп Владо и Златиборац Милан Смиљанић</strong></h4>
<p><em>Забиљешке из ратних дана </em>Војислава Кецмановића спадају у најинтимније и најживописније дневничке записе из партизанске епопеје.</p>
<p>Овог сина старе свештеничке лозе народних трибуна кроз муке герилског ратовања у позним годинама изнова је водило промишљање о месту вере и цркве у народном животу и историјској судбини прекодринских Срба чије је свештенство, за разлику од других клерикалних структура, са народом вековима чинило јединствен демократски организам.</p>
<p>Зато су и најистакнутији свештеници у НОБ-у били хероји из Балканског и Великог рата и комите за време Турака, као нововарошки прота Јевстасије Караматијевић и Златиборац Милан Смиљанић.</p>
<p><!--<box box-left 49644722 media>-->Пут и дело проте Караматијевића, верског референта (војног свештеника додељеног свакој јединици НОВЈ за какве је Тито једном приликом рекао да вреде више од пет комесара) Треће санџачке пролетерске бригаде, и попа Владе Зечевића, прекаљеног првоборца из устаничког Ваљева у чину пуковника и референта при Врховном штабу (касније првог министра унутрашњих послова СР Србије) – потоњих делегата АВНОЈ-а – побија главни ревизионистички мит о нелегитимитету и незаступљености аутентичних српских представника изван Комунистичке партије у политичким телима партизанског покрета.</p>
<p>Зечевић је испрва у четничким одредима учествовао у ослобођењу Крупња и Шапца, али је разочаран напуштањем активног отпора и курсом сарадње с окупатором са својом јединицом од петстотињак бораца прешао у партизане.</p>
<p>Са Дедијером је у Риму известио савезничку јавност о усташким зверствима, чије је жртве у Ливну опојао Караматијевић, који је у ратном вихору и сам изгубио кћерке Кају, Наташу и Зору, супругу Јефимију, браћу Влајка и Милорада и двојицу унука. Наступајући кроз српске крајеве, у предасима од борби крштавао је децу.<!--<box box-left 49644577 media>--></p>
<h4><strong>Проглас Скупштине православних свештеника</strong></h4>
<p>У цркви села Српска Јасеница на ослобођеној територији Бихаћке републике одржана је 15. новембра 1942. велика Скупштина православних свештеника на којој су учествовали поп Блажо Марковић, верски референт Прве пролетерске бригаде, Зечевић и Караматијевић, који је пре заседања одржао службу. Скупштина је прихватила Посланицу која жигоше снаге колаборације и позива јерархију, паству и остале родољубе на слогу у бескомпромисном отпору окупатору. У њој између осталог стоји:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Кроз све вијекове ропства није српски народ доживио такве злочине, паљења и покоље стотине хиљада српског живља, као што су носиоци 'нове Европе' – фашисти, учинили за ових шеснаест мјесеци окупације Југославије. Отуд нема оправдања ни за једног владику, свештеника и Србина да сарађује са окупаторима. Та досадашња сарадња са фашистима једног дијела епископата и свештенства, равна је гнусом злочину и издаји свога народа, па их народ брише из спискова својих синова и изравнава их са зликовачким окупаторима. Исто тако одбацујемо белогардејског избјеглицу, самозваног митроплита Гермогена, Павелићевог 'поглавара православне хрватске цркве' који је саблазан и понижење за православље. Овај став наше скупштине једино одговара традицији Светосавске цркве. Досадашње држање Његове светости патријарха Гаврила у складу је са традицијама и идеалима Светосавске цркве, зато свештенство и народ могу с правом очекивати да ће и даље моћи у њему гледати поглавара српске цркве.“</p>
<p><!--<box box-center 49644609 media>--></p>
<p>Ова реторика светог рата до истраге нацифашизма просто је неупоредива са калкулантским тоном улеманских резолуција у Сарајеву, Приједору, Бањалуци и другде које се настоје подвалити под чин отпора усташком режиму, што је још 1980. раскринкао Дервиш Сушић у свом антибарбарусу <em>Парергону</em>. </p>
<h4><strong>Сремци у манастиру Тавна</strong></h4>
<p>Манастири у забаченим пределима, са својим пространим просторијама били су идеална места за партизанске штабове и војне болнице, као у источнобосанским сестринствима у Тавни и Ловници, или братству Чокешине код Лознице. Због тога су често били на мети казнених експедиција, а четници Радивоја Керовића, који су здружени са хрватскомуслиманском СС дивизијом Ханџар приређивали паљевину и покоље сународника у српским партизанским селима североисточне Босне (у којима је страдала и Кецмановићева жена Ана), замало су обесветили манастир Тавну када су на Духове 1944. уручили свечани позив на прославу своме надређеном, штандартенфиреру Дезидеријусу Хампелу.</p>
<p>Манастир Тавна је у току читавог рата служио као болница за рањенике и важно размеђе путева сремских партизана који су 1942. и 1943. надирали у Босну, о чему у фолклорном наслеђу сведочи корачница <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Pfg_lh_UtTQ"><em>Кад су Сремци кренули </em></a>коју је спевао поп Сава Сувић.</p>
<p><!--<box box-center 49644579 media>--></p>
<p>Историчар Јован Бојовић у својој докторској дисертацији истакао је да је крајем тридесетих у цетињској богословији бујао скојевски покрет који је окупљао скоро две трећине ђака, а 1939. букнуо је и тродневни штрајк услед честих претреса у потрази за марксистичком литературом.</p>
<h4><strong>Споменица палих свештеника</strong></h4>
<p><em>Споменица православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих бораца у НОБ-у 1941-1945</em>, коју је 1960. приредио свештенички одбор на челу са протом Миланом Смиљанићем у издању Савеза удружења православних свештеника, руши други темељни мит домаће ревизионистике: да су социјалистичка историографија и државни наративи страдање српског свештенства табуизовали и цензурисали.</p>
<p>У овом опширном мартиријуму, поред целокупног страдања свештеника, богослова и монаштва од стране усташа, хонведа и балиста, описан је и братоубилачки терор оних који су га обавијали провидним плаштом побожности – српских снага колаборације.</p>
<p>Свештенику и познатом задругару Андреји Божићу из Бадњевца, заточеном у Крагујевцу октобра 1941, љотићевски гаулајтер Марисав Петровић ругао се уз пуно цинизма: „Шта велиш, попе Андро, сада када је твој живот у мојим рукама?“ Он му је одговорио: „Када је, Марисаве, мој живот у твојим рукама, онда ми и не треба.“ Сутрадан је стрељан.</p>
<p><!--<box box-center 49713063 media>--></p>
<p>То подсећа на држање др Саве Ђукановића, асистента на београдском Богословском факултету, који је по слому јулског устанка организовао отпор у свом црногорском завичају: дрљевићевцима је пред погубљење поручио: „Не признајем суд под окупатором.“</p>
<p>Ивањички парох и предратни опозициони лидер Драгољуб Милутиновић ставио се на чело устаничких одреда у свом крају. Када су четнички комаданти кренули у легализацију одреда при Недићевој влади да би се обрачунали са комунистима, његов пријатељ Иван Рибникар убедио га је да настави борбу против окупатора са партизанима. Састанку су присуствовали Тито и Лола Рибар. Признат је за команданта јаворског одреда партизана. У јануару 1942. злогласни Божа Јаворац заклао га је и одрао му кожу с леђа.</p>
<p>Свршени богослов кога је рат омео да буде рукоположен, Владимир Букилић, по лику из <em>Горског вијенца</em> прозван поп Мићо, постао је комадант Друге јужноморавске бригаде и погинуо у јуришу на митраљеско гнездо у пролеће 1944. на Пасјачи. Проглашен је народним херојем.</p>
<p>Парох Живојин Атанасковић (поп Дина) пао је 17. новембра 1941. у окршају са Немцима и љотићевцима као митраљезац космајског одреда.</p>
<p><!--<box box-left 49713059 media>--></p>
<p>Јеромонах Тимотеј Петровић из Орашког одреда погинуо је по повратку са Кадињаче у борби против четника. </p>
<p>Поп Момчило Нешић из Косовске Митровице појао је док су га гестаповци страховито мучили. </p>
<p>Прота Мирчета Головић из Никшића погинуо је на Сутјесци.</p>
<p>Четници су због симпатија према НОБ-у, осуде колаборације или непокора њиховим старешинама заклали или стрељали вранићког пароха Боривоја Гавриловића, парохе Милисава Перишића и Небојшу Поповића у жичкој епархији, попове Александра Марковића и Јеремију Исаковића у шумадијској епархији, Живорада Марковића у шабачко-ваљевској епархији, студеничког сабрата Матеја Дамњановића, Илију Буђина и Јосифа Брагина из браничевске епархије. Попа Дамјана Дамјановића убили су љотићевци јер је народу проказивао њихову издају.</p>
<h4><strong>Заборављени Горазд Павлик</strong></h4>
<p>Српска православна црква прославила је 4. маја 1961. свештеномученика Горазда Павлика. Овај бивши католички свештеник по уједињењу Чехословачке приступио је реформистичком покрету за стварање народне цркве на ћирилометодским и хуситским традицијама, будући да је већина Чеха била с правом огорчена на римокатоличку јерархију у којој су гледали вековну реакционарну полугу хабзбуршког апсолутизма. </p>
<p><!--<box box-center 49713061 media>-->Када је ова Чешка црква саборима у Оломуцу и Сремским Карловцима обједињена са СПЦ, замонашио се у Крушедолу да би убрзо 1921. у Београду био свечано хиротонисан у новоизабраног епископа чешких и моравских земаља.</p>
<p>Чешки командоси који су у мају 1942. пресудили протектору Моравске Рајнхарду Хајдриху, трећерангираном нацисти после Хитлера и Химлера, потражили су уточиште у крипти прашког православног Храма Светих Ћирила и Методија где су одолевали налетима есесоваца све док нису извршили самоубиство како би избегли заробљавање.</p>
<p>Нацисти су кренули у језиву одмазду над чешким цивилима која је предвиђала потпуно истребљење православља у Чешкој: све цркве су преко ноћи затворене и оскрнављене, а међу првима је пострадао владика Горазд који је пред преким судом преузео сву одговорност за помагање падобранцима на себе, и сам поневши ореол националних светитеља, константских мученика Хуса и Јеронима.</p>
<p><!--<box box-left 49644585 media>--></p>
<h4><strong>Смисао антикомунизма данас</strong></h4>
<p>Управо су српски партизани који су чинили окосницу југословенског народноослободилачког покрета били ти који су, баш по Карабеговићевој симболици, у јеку фратрицида потакнутог од стране окупатора хришћански пружили руку свакоме ко је био спреман на искрену борбу против завојевача.</p>
<p>Најистакнутији идеолози српског националног становишта с краја минулог века, попут Милорада Екмечића, а поготово Добрице Ћосића и Михаила Марковића, нису имали дилему око патриотских и цивилизацијских тековина НОБ-а које данас са полазишта која немају везе са основаном критиком политике послератних власти оспоравају острашћени антикомунисти, за које партизани изгледа нису били довољно српска војска.</p>
<p>Све и да уз себе поред вере и пожртвованости ових часних јереја нису имали Владимира Дедијера, Мешу Селимовића, Скендера Куленовића и Милована Ђиласа, били би српскији од колабораната који су док је ослобађано Јастребарско склапали споразуме о легализацији са усташким режимом и који су под ознакама <em>хрватских борбених здругова</em><em> (</em><em>Kroatische Kampfgemeinschaften</em>) заједно са његовим остацима одступали према Блајбургу.</p>
<p><!--<box box-center 49713062 media>--></p>
<p>У том смислу, култура сећања званичне Русије и Руске православне цркве кроз култ победе Црвене армије у Великом отаџбинском рату била би здрав пример за српско друштво у целини. Никаква новина није да су квислинзи од Петена до Љотића и Недића вазда били најгрлатији родољупци, али све док њихови глорификатори брехтовски урлају крезубе софизме, а интелектуалци ћуте због корице хлеба, нећемо се, како веле, макнути из четрдесет прве.</p>
<p>Бар не као нација која претендује на достојанствен однос према непорецивим историјским чињеницама уместо шизофрене и самопоричуће кризе идентитета у којој је прошлост неизвесна, а будућност заборављена.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 4 Nov 2026 21:16:23 +0100</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5083849/pravoslavni-svestenici-u-narodnooslobodilackoj-borbi-s-krstom-i-petokrakom-na-celu.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2023/2/9/9/41/552/1227332/thumbs/1352487/thumb1.jpg</url>
                    <title>Православни свештеници у Народноослободилачкој борби: С крстом и петокраком на челу</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5083849/pravoslavni-svestenici-u-narodnooslobodilackoj-borbi-s-krstom-i-petokrakom-na-celu.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2023/2/9/9/41/552/1227332/thumbs/1352487/thumb1.jpg</url>
                <title>Православни свештеници у Народноослободилачкој борби: С крстом и петокраком на челу</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5083849/pravoslavni-svestenici-u-narodnooslobodilackoj-borbi-s-krstom-i-petokrakom-na-celu.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Једна вишенационална држава на рушевинама друге: Зашто је створена Југославија?</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087903/jedna-visenacionalna-drzava-na-rusevinama-druge-zasto-je-stvorena-jugoslavija.html</link>
                <description>
                    На рушевинама Аустроугарске 1919. године створена је веома хетерогена земља са веома хетерогеним циљевима у главама њених твораца и са веома различитим циљевима којима су тежиле велике силе. Али поуке које се могу извући из тешкоћа вишенационалне државе имају мого шири значај. Једна мултиетничка држава на рушевинама друге: Зашто је створена Југославија?
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/17/14/0/193/5942515/thumbs/14126599/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Једна вишенационална држава на рушевинама друге: Зашто је створена Југославија?" title="Једна вишенационална држава на рушевинама друге: Зашто је створена Југославија?" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49730074 media>-->Године 1919. на рушевинама једне вишенационалне државе (Хабзбуршког царства) створене су две нове вишенационалне државе, Чехословачка и Југославија. Сматрало се да би, ако Хабзбурговци већ нису успели, можда ове две државе, састављене од етнички и језички сродних народа, могле да опстану. Али тачно један век после Версаја, ниједна од њих више не постоји. Морамо признати неке „непријатне истине“: све вишенационалне државе у Источној и Средњој Европи распале су се, насилно или мирним путем, и ниједна се није показала одрживом. Вишевековна тежња за „сопственом националном државом“ била је оно што је осудило на пропаст вишенационалне федерације, а управо у тој тежњи лежи и корен данашњег отпора источноевропских земаља прихватању миграната из других култура и њиховом распоређивању међу њима (<a href="http://glineq.blogspot.com/2017/12/democracy-of-convenience-not-of-choice.html?utm_source=chatgpt.com">видети мој текст</a>).</p>
<p>Али зашто су те нове вишенационалне државе уопште створене? Српска историчарка Мира Радојевић, која се сматра једним од најбољих познавалаца историје међуратне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније назване Краљевина Југославија), покушава да одговори на то питање у својој управо објављеној, веома читљиво написаној књизи <a href="https://www.delfi.rs/knjige/137961_srpski_narod_i_jugoslovenska_kraljevina_1918-1941_-_tom_1_knjiga_delfi_knjizare.html?utm_source=chatgpt.com">Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941</a>. Први том, који је сада пред читаоцима, обухвата раздобље од аустроугарске анексије Босне 1908. до доношења првог југословенског устава 1921. године.</p>
<p>Радојевићева поставља питање – зашто је створена Југославија? – из српске перспективе. То је разуман приступ. Србија је, уз Црну Гору, била једина независна држава међу онима које ће касније чинити нову краљевину, а 1918. године, када је западна коалиција победила у рату, припадала је тој коалицији, за разлику од Хрватске и Словеније, које су биле на пораженој страни. Дакле, да Србија није желела Југославију, она не би ни била створена. Питање је зашто ју је желела.</p>
<p><!--<box box-left 49730077 media>-->Радојевићева сматра да, као у грчкој трагедији, другог избора није било, иако су слутње биле да би се све могло лоше завршити. Шта је актере гурало ка уједињењу? Постојао је снажан интелектуални јужнословенски покрет, који је нарочито цветао у отпору аустроугарској анексији Босне. Покрет Млада Босна настао је по узору на сличне европске „младе“ националистичке покрете. У уједињењу Италије и Немачке видео је образац који треба следити. Пошто је Србија била слободна, требало је да одигра улогу италијанског Пијемонта (новине под тим именом издавала је у Београду једна од организација које су се залагале за уједињење) или Пруске. Гледано из данашње перспективе, знамо да Србија, из многих разлога – економских, демографских и друштвених – није могла да испуни ту улогу. Али око 1910. године то још није било јасно.</p>
<p>У тој грозничавој, узаврелој атмосфери необузданог национализма, међу аскетским младим људима који су живели на хлебу и води, уз анархистичке књиге (Бакуњин је био веома популаран) и националну поезију, циљеви Велике Србије (уједињење свих Срба, али без Хрвата и Словенаца) и Југославије (заједничка унитарна или федерална држава) готово су сматрани истоветним. Страни историчари, попут Кристофера Кларка и Маргарет Макмилан, у својим новијим књигама о Првом светском рату праве исту грешку (што је, наравно, данас мање прихватљиво него пре сто година). Али та два циља нису била иста.</p>
<p>Па ипак, „узаврели, националистички“ део јавног мњења, ма колико интелектуално утицајан, вероватно је у Србији био мањински. Готово незамењиви српски председник владе Никола Пашић, човек који је 1914. примио аустроугарски ултиматум, и његова Радикална странка били су, најблаже речено, млаки према идеји јужнословенског јединства. Пашић је сматрао да су културне разлике између православних Срба и католичких Хрвата непремостиве. Али до 1916. године, када је српска војска морала да се повуче пред удруженим аустроугарско-немачким нападом, променио је мишљење. Сада је био спреман да размотри идеју Југославије (иако је мрзео то име), а у том правцу га је, између осталог, гурао и покрет за уједињење који се појавио у Хрватској са Југословенским одбором.</p>
<p><!--<box box-left 49730083 media>-->Њега су углавном чинили хрватски и словеначки интелектуалци и политичари из Аустроугарске који су желели распад Хабзбуршке монархије. Верујући, вероватно с правом, да је независност Словеније и Хрватске немогуће остварити, определили су се за јужнословенско уједињење: за једне је то било мање зло, док је за друге, који су били привржени „интегралном југословенству“, представљало остварење сна о јединству Јужних Словена.</p>
<p>Али колико је залагање за уједињење било распрострањено међу словеначким, хрватским, па чак и српским становништвом Аустроугарске? Радојевићева не даје јасан одговор, али изгледа да је та идеја имала прилично ограничену подршку, вероватно све до друге половине 1918. године, када је Монархија почела да се распада. Упадљиво је да је број дезертирања јужнословенских војника из аустроугарских дивизија које су се бориле против Србије био занемарљив. (Тито је био један од тих војника који нису пребегли; касније се у Галицији тешко рањен предао Русима.) Радојевићева наводи званичне податке српске војске о аустроугарским дезертерима, а они су поражавајући: свега неколико стотина од више хиљада војника који су служили у аустроугарским јединицама на српском фронту. Штавише, неке од тих јединица биле су више од 90 одсто састављене од припадника наводно потлачених јужнословенских народа, који су њима и командовали; али они се нису побунили нити су пребегли. Неки од њих су чак учествовали у стравичним покољима српског цивилног становништва након слома српске одбране.</p>
<p>Српска влада радије је игнорисала те чињенице и цензурисала детаљне податке о злочинима, јер су они противречили тада већ званичном ставу краљевске владе да остали јужнословенски народи жељно ишчекују ослобођење од аустроугарског јарма и уједињење са својом давно изгубљеном српском браћом.</p>
<p><!--<box box-left 49730071 media>-->Када се Хабзбуршка монархија распала крајем 1918. године, у Загребу је настало ново тело, названо Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба (из Аустроугарске). Његови представници пожурили су у Београд да озваниче уједињење са српском краљевском владом, иако је мноштво питања остало нерешено.</p>
<p>Све се радило под притиском времена; исцртавале су се нове границе и свако је настојао да у Версају добије што је могуће више. Била је то права пијаца.</p>
<p>Јужни Словени из Аустроугарске нису били учесници версајских преговора. Србија их је, ипак, укључила у сопствену делегацију. Неслагања су почела готово одмах, нарочито око Италије, којој је тајним Лондонским споразумом био обећан већи део Далмације.</p>
<p>Али Далматинци нису ушли у уједињење да би изгубили све оно што су сматрали својим! Оптуживали су краљевску владу да се не бори довољно одлучно против италијанског иредентизма. (Вреди се подсетити касније Д'Анунцијеве „окупације“ Фјуме, односно Ријеке, као својеврсне увертире у Мусолинијев Марш на Рим.)</p>
<p><!--<box box-left 49730084 embed>--></p>
<p>Какви су били ставови великих сила? У најбољем случају биле су равнодушне, а на југословенско решење пристале су помало невољно, тек пошто су на то биле наговорене. Царска Русија се током читавог рата противила тој идеји, страхујући од губитка утицаја јер би се православни Срби и Црногорци „разводнили“ католичким Хрватима и Словенцима. Француска је такође била против, сматрајући ту замисао донкихотском, све док после Версаја, у страху од немачког реваншизма, није схватила да јој је потребан кордон пријатељских држава на истоку. Британија је заузела став узвишене равнодушности све док, такође пред крај рата, није прихватила неминовност распада Аустроугарске (који није био предвиђен Вилсоновим програмом од Четрнаест тачака), па је почела да даје предност мешавини католика и православаца, из истог разлога због којег се већ укинутој царској руској влади та мешавина није допадала.</p>
<p>Па зашто је Србија желела Југославију? Одговор измиче; да, због уједињења свих Срба, а потом и свих Јужних Словена у једну државу. Али то није убедљив одговор. Изгледа да ју је желела из истог разлога из којег свако више воли више новца него мање, већу територију него мању. Српски регент (касније краљ) Александар, који је постепено почео да показује своје ауторитарне склоности, свакако је био одушевљен тиме што ће се, пошто су га Хабзбурговци поразили и потиснули са његовом војском све до Грчке, вратити као победник и преузети хабзбуршке замкове.</p>
<p>Тако је створена веома хетерогена земља са веома хетерогеним циљевима у главама њених твораца и са веома различитим циљевима којима су тежиле велике силе. Али поуке које се могу извући из тешкоћа вишенационалне државе имају много шири значај. Једна мултиетничка држава на рушевинама друге: Зашто је створена Југославија? </p>
<div style="text-align: right;">Извор: <a href="https://brankomilanovic.substack.com/p/one-multiethnic-state-on-the-ruins">Global Inequality and More 3.0</a></div>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 19 Oct 2026 12:48:35 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087903/jedna-visenacionalna-drzava-na-rusevinama-druge-zasto-je-stvorena-jugoslavija.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/17/14/0/193/5942515/thumbs/14126611/thumb1.jpg</url>
                    <title>Једна вишенационална држава на рушевинама друге: Зашто је створена Југославија?</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087903/jedna-visenacionalna-drzava-na-rusevinama-druge-zasto-je-stvorena-jugoslavija.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/17/14/0/193/5942515/thumbs/14126611/thumb1.jpg</url>
                <title>Једна вишенационална држава на рушевинама друге: Зашто је створена Југославија?</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087903/jedna-visenacionalna-drzava-na-rusevinama-druge-zasto-je-stvorena-jugoslavija.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>O разарању и очају, данас и пре сто година: Читајући успомене Виктора Шкловског на две руске револуције и грађански рат</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087882/o-razaranju-i-ocaju-danas-i-pre-sto-godina-citajuci-uspomene-viktora-sklovskog-na-dve-ruske-revolucije-i-gradjanski-rat.html</link>
                <description>
                    Значај књига попут  „Сентименталног путовања 1917-1922“ Виктора Шкловског није само историјски, мада је и тај аспект важан.  Када се данас чита, неизбежно се намеће помисао о понављању историје. У многим случајевима данашњи проблеми готово су истоветни онима од пре сто година. Ништа није решено. Тада се поставља питање: у ком тренутку историје одређени проблеми нестају? Када се историја нечега завршава? Јер она се, сасвим сигурно бар када је реч о неким питањима, заиста завршава. Данас се нико не бори на страни Цезара против Помпеја. Али када је реч о другим питањима, попут Блиског истока, неки од учесника јесу се донекле променили, али рат и даље траје. 
Исто питање можемо данас поставити и за онај део Евроазије који Шкловски описује у својој књизи. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/13/23/57/244/5926955/thumbs/14086752/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="O разарању и очају, данас и пре сто година: Читајући успомене Виктора Шкловског на две руске револуције и грађански рат" title="O разарању и очају, данас и пре сто година: Читајући успомене Виктора Шкловског на две руске револуције и грађански рат" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49729909 media>-->Прва руска револуција одиграла се у фебруару 1917. године, а друга, много познатија, у октобру исте године. Грађански рат, изазван том револуцијом и распуштањем Уставотворне скупштине, трајао је до 1921. године. У почетку, током 1917, руска војска је, мада невољно, наставила да се бори против Немаца и Аустријанаца, да би потом обуставила борбе. Брест-литовским миром Русија се одрекла територија на којима је живела трећина њеног предратног становништва и које су обухватале половину индустријских капацитета и 90% залиха угља. Некадашња империја распала се на бројне независне државе, међу којима су најзначајније биле Украјина, Јерменија и Грузија.</p>
<p>Било је то раздобље огромних промена и незамисливих патњи. Процењује се да је у Грађанском рату погинуло готово исто толико руских грађана (1,2 милиона) колико и у самом Првом светском рату (1,8 милиона). Али током Грађанског рата још око пет милиона људи умрло је од глади, а два милиона од болести. Тако се укупна „цена“ Грађанског рата приближава броју од девет милиона мртвих, што далеко надмашује руске војне губитке у Првом светском рату. (Подаци су преузети из књиге Најала Фергусона <em>The Pity of War</em>.) Било је то „смутно време“, које у много чему подсећа на оно чему данас сведочимо у истом делу света.</p>
<p>Управо то раздобље, од 1917. до 1922. године, тема је мемоарске књиге <em>Сентиментално путовање</em> Виктора Шкловског, чувеног руског и совјетског теоретичара уметности, оснивача формалистичке школе књижевне критике. Шкловски је био непосредни учесник и сведок огромног разарања земље, расељавања становништва и пустошења која су уследила после две револуције.</p>
<p><!--<box box-left 49729903 media>-->Политички, Шкловски је био близак есерима (Социјалистичкој револуционарној партији), због чега га је Чека више пута саслушавала, а најозбиљније 1922. године, када је и ухапшен. Било је то непосредно уочи великог судског процеса руководству есера, оптуженом да је политички припремало атентате на бољшевичке вође, укључујући и неуспели покушај атентата на Лењина. Иронијом судбине, улогу тужиоца на том процесу преузео је Бухарин.</p>
<p>Иако је уживао подршку људи попут Максима Горког и Јакова Свердлова, Шкловски је проценио да је мудрије да напусти Совјетски Савез. Тако је други део <em>Сентименталног путовања</em> написао у Берлину 1922. године. Књига је на руском објављена 1923, а на енглеском 1970. године. Шкловски се током двадесетих година вратио у Совјетски Савез, наставио тамо да ради, стекао светску славу и умро у Москви 1984. године – непосредно уочи Горбачовљевог доласка на власт – у деведесет првој години живота.</p>
<p>Али све је то дошло касније. Мемоари обухватају раздобље од Фебруарске револуције до завршетка Грађанског рата. То, међутим, нису мемоари у правом смислу речи, јер Шкловски много мање пише о себи него о другима и о рату. Књига је пре својеврстан извештај о страшном расулу кроз које је земља пролазила.</p>
<p>У време Фебруарске револуције Шкловски се налазио у редовима руске војске на Западном фронту. Потом је, усред општег хаоса, са својом јединицом пребачен у Персију, где је био сведок не толико рата између Русије и Турске колико етничких сукоба између Персијанаца, Курда, Турака и Асираца (потоњи су били хришћани) који су се као од шале међусобно клали, палили села и пљачкали.</p>
<p><!--<box box-center 49729915 media>--></p>
<p>И руска војска дала је свој допринос том крвопролићу.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Дошли смо у туђу земљу, окупирали је, њеном мраку и насиљу придодали наше насиље, подсмевали се њеним законима, ометали њену трговину, бранили отварање фабрика и подржавали шаха. И ради тога држали смо тамо своје трупе – држали их чак и након револуције. Био је то империјализам – и то руски империјализам, што ће рећи глупи империјализам.“ (стр. 78)</p>
<p>Размере покоља које описује Шкловски су невероватне и далеко надмашују све оно о чему читамо у другим делима о Првом светском рату, код Ремарка, Барбиса или Хемингвеја. Ко год мисли да постоји сличност између ратова који се воде на копну, уз пљачкашке походе војски и непрестане промене контроле над територијом, и ратова који се воде бомбардовањем или у рововима, грдно се вара. И требало би, између осталог, да прочита ову књигу.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Град је био подељен на секторе; свака чета пљачкала је свој сектор. Да би боље видели, запалили су град.“ (стр. 94)</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ту, крај самог пута, под једним жбуном лежао је мртав човек; лежао је непомично. Поред њега војници су мирно доручковали аустријске конзерве, спуштајући их на леш.“ (стр. 44)</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Пушка – нарочито руска – на Истоку је право благо. На почетку нашег повлачења Персијанци су за пушку давали две до три хиљаде рубаља... Поређења ради, узмите у обзир колико су коштале жене које су наши војници отимали у Персији и на Кавказу. У Феодосији [на Криму], на пример, жена је коштала 15 рубаља ако је била 'коришћена', а 40 рубаља ако није, и постајала је ваша заувек.“ (стр. 110)</p>
<p><!--<box box-left 49729927 media>-->После Персије, Шкловски одлази у Петроград и Москву, а затим у Кијев. (Усред свег тог разарања, читаоца изненађује што возови и даље саобраћају мање-више редовно. Истина, не држе се реда вожње, али вас ипак за неколико дана превезу од Курдистана до Москве.)</p>
<p>Петроград је суморан, хладан и гладан. Кијев је живљи, макар зато што се у њему смењују различите војске. У почетку је руска буржоазија бежала у Кијев.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Било је то време када се читава руска буржоазија окупила у Украјини, када су је окупирали Немци; али Немци је још нису сасвим опљачкали [однели сву храну]. На улицама су се вијориле тробојне [немачке] заставе.“ (стр. 157)</p>
<p>Али онда:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У Украјини су биле следеће снаге. У Кијеву је био Скоропадски [украјински хетман кога су Немци довели на власт као марионетског владара], кога су подржавали руски официри. Ни сами нису знали зашто га подржавају, али тако је наредио Ено [француски дипломата]. Свуда око Кијева био је Петљура, с читавом војском.“ (стр. 158)</p>
<p><!--<box box-left 49729918 media>-->Како се ратовало у Херсону? Када су град држали Бели:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Спискови стрељаних висили су по зидовима. Петнаест људи дневно. Врло редовно. А последњих пет имена увек су била јеврејска – да се покаже како нема дискриминације.“ (стр. 208)</p>
<p>Или када су на власти били украјински националисти:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„[Украјинци] су бољшевике углавном стрељали зато што су Руси, а Русе зато што су бољшевици.“ (стр. 159)</p>
<p>После „рада“ за есере у Украјини, Шкловски се враћа у Петроград, где, захваљујући својим књижевним везама, добија смештај у уметничкој колонији. Истовремено наставља и своју конспиративну делатност у корист есера (о којој никада не говори отворено, већ је само наговештава).</p>
<p><!--<box box-center 49729919 media>--></p>
<p style="padding-left: 30px;">„Учионице се нису грејале. Живот јединице одвијао се око мензе. Сваког дана добијали смо по фунту хлеба, харингу, неколико грама ражи и комад шећера. Кад бисте се вратили кући, било је страшно гледати те бедне порције. Као да вам се неко руга.“ (стр. 180)</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Један мој пријатељ спалио је своју библиотеку. Био је то ужасан посао. Мораш да ишчупаш све странице из књига и згужваш их.“  (стр. 235)</p>
<p>(Ова реченица савршено илуструје сув, уздржан, готово хладан стил којим су мемоари написани.)</p>
<p class="box-center" style="padding-left: 30px;">„Део те зграде [за уметнике] некада је заузимала Централна банка. Домогао сам се кључа од банке, ушао унутра и завртело ми се у глави. Просторије, просторије и опет просторије, с прозорима према Невском проспекту, оне окренуте ка Морској улици, па још просторија према каналу Мојка. Отворени сефови, читав под затрпан папирима, регистраторима са признаницама, картонским фасциклама. Само тим фасциклама ложио сам пећ готово годину дана.“ (стр. 235)<!--<box box-center 49729925 media>--></p>
<p>Како су бољшевици организовали привреду?</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Желели су све да организују тако да и сунце излази по распореду, а да се временске прилике одређују у њиховој канцеларији.“ (стр. 189)</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Могле су се чути невероватне приче! Прикупља се млеко: наређење налаже да се све млеко мора допремити на одређено место до одређеног дана. Али нема посуда, па се оно просипа по земљи.“ (стр. 181)</p>
<p>Стил је сведен, готово наиван. Реченице су кратке, телеграфске, написане хладнокрвно, без узбуђења. Иако књига, уопштено говорећи, прати хронологију, везе између појединих догађаја нису ни објашњене ни разматране. Не сазнајемо зашто Шкловски, након што се војска распадне, прелази из једног града у други.</p>
<p>Све ме то подсећа на cinéma <em>vérité</em> једног другог руског уметника из тог времена, Дзиге Вертова: исти трамваји који бесциљно тутње пустим петроградским улицама, затворене продавнице, излози заковани даскама, свуда присутна глад.</p>
<p><!--<box box-left 49729933 embed>-->Значај књига попут ове Шкловског није само историјски, мада је и тај аспект важан. Кроз њене странице промичу многе знамените личности: Керенски, Горки, Николај Суханов (хроничар Револуције), припадници тек основане Чеке, а пред крај и Мандељштам („Пише песме окружен људима и чита им стих по стих, дана за даном“), Ана Ахматова, Гумиљов („Био ми је стран и тешко ми је да пишем о њему. Није било потребе да га убију“), Блок („Умирао је теже од Гумиљова: умро је од очајања“).</p>
<p>Али када се ови мемоари читају данас, неизбежно се намеће помисао о понављању историје. У многим случајевима данашњи проблеми готово су истоветни онима од пре сто година. Ништа није решено.</p>
<p>Тада се поставља питање: у ком тренутку историје одређени проблеми нестају? Када се историја нечега завршава? Јер она се, сасвим сигурно, бар када је реч о неким питањима, заиста завршава. Данас се нико не бори на страни Цезара против Помпеја. Али када је реч о другим питањима, попут Блиског истока, неки од учесника јесу се донекле променили, али рат и даље траје.</p>
<p>Исто питање можемо данас поставити и за онај део Евроазије који описује Шкловски у својој књизи. </p>
<div style="text-align: right;">Извор: <strong><a href="https://branko2f7.substack.com/p/destruction-and-despair">Global Inequality and More 3.0</a></strong></div>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 17 Oct 2026 13:42:21 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087882/o-razaranju-i-ocaju-danas-i-pre-sto-godina-citajuci-uspomene-viktora-sklovskog-na-dve-ruske-revolucije-i-gradjanski-rat.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/13/23/3/989/5926961/thumbs/14086547/thumb1.jpg</url>
                    <title>O разарању и очају, данас и пре сто година: Читајући успомене Виктора Шкловског на две руске револуције и грађански рат</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087882/o-razaranju-i-ocaju-danas-i-pre-sto-godina-citajuci-uspomene-viktora-sklovskog-na-dve-ruske-revolucije-i-gradjanski-rat.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/13/23/3/989/5926961/thumbs/14086547/thumb1.jpg</url>
                <title>O разарању и очају, данас и пре сто година: Читајући успомене Виктора Шкловског на две руске револуције и грађански рат</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087882/o-razaranju-i-ocaju-danas-i-pre-sto-godina-citajuci-uspomene-viktora-sklovskog-na-dve-ruske-revolucije-i-gradjanski-rat.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Дуга сенка Другог светског рата, француски случај: Де Голов „црвени терор“, чистка и ревизија</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5086405/duga-senka-drugog-svetskog-rata-francuski-slucaj-de-golov-crveni-teror-cistka-i-revizija.html</link>
                <description>
                    У марту 1945. Адријен Тиксије, министар унутрашњих послова у Де Головој Привременој влади Француске, изјавио је да је после ослобођења земље августа 1944. на терену извршено 105.000 судских и вансудских егзекуција сарадника окупатора. Америчке процене говориле су о 80.000 убијених без суђења, да би касније историчар Робер Арон број вансудских погубљења у Француској проценио на 30-40.000. Данас се тај број процењује на око 10.000. Након ове тзв. „дивље чистке“ уследила је „легална чистка“: судском истрагом за сарадњу са окупатором било је обухваћено више од 300.000 лица. Пред суд је изведено њих 124.613, а за колаборацију је осуђено 98.436, од чега 7.037 на смрт, половина на затворске казне од пет година до доживотног затвора, а остали на губитак националне части и грађанских права, конфискацију имовине и принудни рад.  Али Петенов режим није испливао ниоткуд, нити ишчезао ни у шта. На то се односи појам „вишијевски синдром“, који није карактеристичан само за Француску.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2025/0/27/15/32/409/3677023/thumbs/8054826/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Дуга сенка Другог светског рата, француски случај: Де Голов „црвени терор“, чистка и ревизија" title="Дуга сенка Другог светског рата, француски случај: Де Голов „црвени терор“, чистка и ревизија" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49729063 media>-->Протекле године Париз и Београд нашли су се заједно међу првим европским престоницама које су прославиле осамдесет година од ослобођења од нацифашизма. За поборнике ревизионизма у српској историографији и култури била је то згодна прилика да се истицањем контроверзне бројке од шездесет хиљада убијених у Србији по ослобођењу, јавности укаже како, у најмању руку, мрље тзв. „црвеног терора“ захтевају превредновање читаве антифашистичке борбе, па чак и да 1944. Србија није ослобођена него окупирана. (О контроверзама у вези са бројем жртава „црвеног терора“ у Србији видети <a href="https://www.noviplamen.net/glavna/kako-su-dzelati-postali-zrtve/">овде</a>)</p>
<p>Зато не би било згорег уочи 80. годишњице краја Другог светског рата сагледати историјско искуство других, у овом случају Француске, чији су ослободиоци били вођени посве другачијом идеологијом, али у којој су деловале развијене квислиншке снаге.</p>
<h4><strong>„Црвени терор“ у Француској</strong></h4>
<p>Три месеца по савезничком искрцавању у Нормандији 6. јуна 1944, након шестодневних борби Париз је 25. августа 1944. ослобођен. Уследило је успостављање Привремене владе на челу са генералом Шарлом де Голом, али и осветнички обрачун са снагама колаборације.</p>
<p><!--<box box-left 49699509 media>-->У Француској, прва и најсуровија фаза реторзије, која је уследила одмах по ослобођењу, названа је касније „дивљом чистком“ (<em>épuration sauvage</em><em>). </em>Број убијених вишијеваца и сарадника окупатора без суђења био је предмет полемика деценијама после рата.</p>
<p>У марту 1945. Адријен Тиксије, министар унутрашњих послова у Де Головој Привременој влади Француске, изјавио је да је између августа 1944. и марта 1945. извршено 105.000 судских и вансудских егзекуција сарадника окупатора, док су америчке процене говориле о 80.000 убијених без суђења. Ове бројке су касније оспорене. Робер Арон је у својој књизи <em>Histoire de l’épuration</em> (1967) број вансудских погубљења у Француској проценио на 30-40.000.</p>
<p>Данас се као реалнија бројка егзекуција без суђења или неког законског одобрења Привремене владе најчешће наводи 10.000. Поред тога, на суђењима после ослобођења, у фази тзв, „легалне чистке“ (<em>épuration légale</em>) на смрт је осуђено 7.037 људи. Смртне казнe су у првом таласу након ослобођења извршене над око хиљаду и по људи, да би остале касније биле преиначене у затворскe.</p>
<p><!--<box box-left 49699587 media>--></p>
<p>Поратна судска истрага у Француској обухватила је 311.263 лица осумњичених за колаборацију, од којих је 124.613 особа изведено пред суд.</p>
<p>Од тога је њих 98.436 било осуђено – половина на затворске казне од пет година до доживотног затвора, а остали на губитак националне части и грађанских права, конфискацију имовине и принудни рад.</p>
<p>Јавна шишања, бријање глава и друга ритуална понижавања која су снашла више од двадесет хиљада жена осумњичених за тзв. хоризонталну колаборацију, то јест интимност са окупаторима, остала су препознатљив симбол раздобља реваншизма у Француској.</p>
<p>Скоро педесет хиљада лица претрпело је губитак грађанске части и конфискацију имовине, попут књижевника Луј-Фердинанда Селинa, чувеног писца <em>Путовања накрај ноћи</em>, због писања антисемитских и антисавезничких памфлета.</p>
<p><!--<box box-left 49699498 embed>--></p>
<p>Писац Робер Бразилак осуђен је на смрт због пропагандног ангажмана у корист непријатеља и денунцијација суграђана оптужених за антифашизам. Погубљен је упркос петицији за помиловање коју су били потписали Пол Валери, Албер Ками и Пол Клодел.</p>
<p>Међу осуђенима за тзв. интелектуалне злочине нашао се и Шарл Морас, идеолог десничарског покрета Француска акција основаног у време Афере „Драјфус“, који је у Вишијевској Француској видео прилику за конзервативну рестаурацију којом би се се гесло Француске револуције „Слобода, једнакост, братство“ заменило новим: „Отаџбина, породица, рад“.</p>
<p>Због јавног деловања при проглашењу вишијевског режима кажњен је доживотним затвором, а Француска акција je забрањена. Када му је пресуда изречена, узвикнуо је: „То је Драјфусова освета!“ Умро је у затвору 1952. године.</p>
<p>Маршал Филип Петен, председник Вишијевске Француске, осуђен је на смрт, али је услед старости Де Головом интервенцијом помилован, а казна му je преиначена у доживотну робију. Умро је у затвору 1951. године.</p>
<p><!--<box box-left 49699584 media>--></p>
<h4><strong>Рађање петенизма из духа антикомунизма</strong></h4>
<p>Није необично да се смрћу неког историјског актера његова слика у очима јавности побољша. Петеновом смрћу 1951. у делу француске деснице учвршћен је мит о мудром маршалу који је у изнуђеним околностима поднео личну жртву за спасење Француске од сувишног страдања, налик на ревизионистичку представу Милана Недића у делу српске јавности.</p>
<p>Шест месеци после Петенове смрти донет је први закон о амнестији за блаже случајеве колаборације кажњене губитком грађанске части и притвором испод петнаест година.</p>
<p>Понесене овим успехом, странке деснице су већ наредне, 1952. године изнеле предлог о тоталној амнестији који је усвојен.</p>
<p>Дебата је врвела узбунама на одбрамбено јединство нације, а један десничарски посланик навукао је на себе гнев социјалистичког клуба цитирајући апел Виктора Игоа из 1880. којим је позвао на помиловање париских комунара.</p>
<p><!--<box box-left 49699511 media>--></p>
<p>Таквом расположењу допринела је и хладноратовска клима антикомунизма која је у годинама након подизања „гвоздене завесе“ проузроковала опште померање Француске удесно, као и Де Голово прво повлачење из политичког живота.</p>
<p>Године 1945. у француским затворима због колаборације са окупатором било је 40.000 људи. До средине шездесетих, након неколико амнестија, сви осуђени нашли су на слободи.</p>
<h4><strong>Вишијевски синдром</strong></h4>
<p>Дело историчара Анрија Русоа <em>Вишијевски синдром </em>објављено 1987. настало је из нове школе критичког пропитивања епохе Вишија. Књига се бави еволуцијом датог синдрома у култури сећања, док је други посвећен мрежама његoвoг преношења у јавном мњењу.</p>
<p>Почетно поглавље књиге „Недовршена жалост 1944-1954“ говори о деценији између краја Другог светског рата и почетка тзв. Безименог рата у Алжиру, када је француско друштво безуспешно покушавало да победничким ауторитетом генерала Шарла де Гола извида ратне трауме и унутрашњи раскол.</p>
<p><!--<box box-left 49699540 media>--></p>
<p>У деголистичкој митологији, читаво француско наслеђе кроз историју, од Јованке Орлеанке, преко пада Бастиље до Слободне Француске, било је монолитно поље масовне борбе против завојевача. Према том наративу, Виши је презрен као маргинално отпадништво од неупитне традиције француске непокорности и изоловани инцидент без икаквог упоришта у националном духу Француза.</p>
<p>Ипак, како је са првим обележавањима ратних годишњица поларизација између Француза наклоњених Вишију и оних Слободној Француској све више долазила до изражаја, Де Гол се окренуо антиреваншистичкој реторици.</p>
<p>Двосмисленом изјавом да је старост као бродолом, алудирајући на Петеново помиловање и увођењем трагичне ноте у судбину водећег квислинга, Де Голова реторика почела је да садржи клицу онога што ће Русо назвати васкрсом петенизма.</p>
<p><!--<box box-left 49699585 media>-->Искушења Алжирског рата за независност који је трајао од 1954. до 1962. распалила су у Француској патриотску грозницу против антиратних елемената. Био је то истовремено и врхунац заноса деголистичком визијом општенародног одбацивања окупације и вишијевског држања после 1940. у складу с његовом представом о величини Француске.</p>
<p>Критика колонијалног насиља у Алжиру коју је заступала левичарска интелигенција, за собом је носила темељније пропитивање карактера и обима вишијевске колаборације, с обзиром на знатан удео бивших вишијевских квислинга утопљених након рата у полицијски апарат француских прекоморских департмана, који је своју бруталност нарочито демонстрирао у Алжиру. </p>
<h4><strong>Битка за Алжир</strong></h4>
<p>Призори беде и зверстава над Алжирцима који су се опирали француским тлачитељима обишли су свет са филмом <a href="https://www.youtube.com/watch?v=zpn4Htfrv88"><em>Битка за Алжир </em></a>из 1966, који је реалистично приказао како успон алжирског покрета отпора у главном граду те земље, који је неодољиво подсећао на илегалну борбу Слободне Француске против нацизма, тако и реакцију француске војске и полиције, која је јасно указивала на континуитет са фашистичким методама.</p>
<p>Након признања независности Алжира 1962. вишијевске структуре окупљене у паравојној Тајној оружаној организацији (ОАS, <span class="mw-page-title-main"><em>Organisation armée secrète</em></span>), коју су махом чинили бивши официри колонијалних трупа, стајале су иза неколико атентата на Де Гола.</p>
<p><!--<box box-left 49699546 embed>--></p>
<p>Министар у првим владама Треће и Четврте Републике, главни архитекта деголистичке културне политике, писац Андре Малро, показао се као кључни актер када је у питању идеолошка легитимизација француског одступања са афричке обале Средоземља и признања права на самоопредељење које је алжирском народу упутио генерал Де Гол.</p>
<p>Ветеран шпанске Републиканске армије и Покрета отпора у Алзасу и Лорени, Малро је као Де Голов лојалиста са левог центра, из редова грађанске, некомунистичке левице, подесно одиграо улогу гласноговорника реализма генерала који се вратио у политику да би опет залечио национални раскол пред десничарским максимализмом сада само још раздраженијим комунистичком опозицијом, који је налагао немилосрдније етничко чишћење Алжираца упркос међународним притисцима.</p>
<p>Харизма и углед које је Де Гол као легендарни вођа црпео из Малроовог наратива били су толики да је чак и један од лидера алжирских милитаната, Јасеф Саади, пред француским судом који га је осудио на смрт изјавио како би Алжирци остварили своја права без проливања крви да је Де Гол после 1946, до избијања Алжирског рата, остао на политичкој сцени.</p>
<p><!--<box box-center 49699555 media>--></p>
<p>Као и Де Гол, и Малро се борио да Французима под теретом одумируће империје поврати осећање националне мисије која их је вековима истицала изнад остатка Европе. Још од пустоловне експедиције у Индокину 1923. гајио је презир према француској администрацији у колонијама због лицемерја у односу на прокламоване просветитељске идеале француске Републике, налик на некадашње јакобинце који су својевремено инспирисали хаићанске робове на побуну против француских господара са Марсељезом на уснама.</p>
<p>Штавише, претња од стране потенцијалних пучиста међу екстремистичким јастребовима у ванредним стањем ојачалим десничарским пуковничким круговима која се надвила почетком шездесетих над Паризом, уверила је Малроа да је правично разрешење алжирског случаја неопходно за опстанак француске демократије као такве.</p>
<p>Раздор поводом алжирске кризе дао је импулс великом поспремању француске прошлости које ће 1968. године кулминирати. Међутим, смрћу Де Гола наредне године отклоњена је последња баријера и разорен релативни консензус деголиста и левичара око митологије француског Покрета отпора. Ту епизоду Русо назива годинама сломљеног огледала.</p>
<h4><strong>Случај Тувије</strong></h4>
<p>Године 1971. филм Марсела Офилса <a href="https://www.youtube.com/watch?v=S-Xcnlqzkz8"><em>Туга и (са)милост</em></a> отворио је старе ране: у филму је приказана социјална база оне Француске која је сарађивала са Немцима, коју су чинили не само службеници вишијевског режима, већ и опортунизам обичног човека чије су укорењене предрасуде према Јеврејима и Британцима учиниле да та сарадња буде масовнија. <a href="https://www.youtube.com/watch?v=qwEydgKBqGw">Офилсов филм</a>, који је довео у питање службено тумачење француске историје, био је цензурисан на телевизији, али је остварио неслућену популарност у биоскопима.</p>
<p><!--<box box-center 49699492 embed>--></p>
<p>Томе је допринела и управо тада отворена афера у вези са Полом Тувијеом, бившим чланом Француске акције, који је од 1943. у Гестапоу служио под „лионским касапином“ Клаусом Барбијем. После рата Тувије је у одсуству осуђен на смрт због наређења за смакнуће јеврејских заробљеника, али је избегао извршење казне скривајући се уз свесрдну помоћ римокатоличке јерархије.</p>
<p>Исте године када је Офилсов филм угледао светло дана, тадашњи председник Жорж Помпиду, који није крио дивљење према политичкој мисли Шарла Мораса, одлучио је да помилује Тувијеа. Скандал је жестоко одјекнуо. Ветерани Де Головог покрета отпора, које је Офилсов филм снажно погодио, били су најгласнији у медијској кампањи против Тувијеовог помиловања.</p>
<p>Године 1973. подигнута је нова оптужница, али је Тувије поново успео да побегне преко црквених контаката. Коначно је приведен тек 1989. и оптужен за злочине против човечности, али је 1992. успео да обори оптужницу користећи се рупом у закону по којем по тој основи могу бити тужени само појединци у служби тоталитарних режима – оваква правна дефиниција циљано је заобишла Петенов режим. Ипак, правоснажном пресудом из 1994. Тувије ће постати први Француз коме је утврђена кривица за ту најтежу категорију злочина.</p>
<p><!--<box box-left 49699557 media>-->Овим је директна одговорност Вишија за Холокауст разоткривена пред светом. Мање него икада после 1945. француско јавно мњење било је спремно да сународницима опрости колаборацију.</p>
<p>Ипак, било је и других гласова. Главни надзорник за јеврејско питање и најрадикалнији антисемита из вишијевске гарнитуре, Луј Даркје, избегао је извршење смртне пресуде 1947, да би „пацовским каналима“ побегао у Франкову Шпанију, одакле се до краја живота 1980. године посветио конспиролошком негирању Холокауста.</p>
<h4><strong>Судбина петениста</strong></h4>
<p>Случај „Тувије“ је вратио позор и на случај официра СС-а и Гестапoа Клауса Барбија, који је кулминирао осамдесетих.</p>
<p>Наиме, након рата „Касапин из Лиона“ је 1947. врбован од стране америчке и британске обавештајне службе, заједно са агентом београдске Специјалне полиције Радославом Грујичићем, како би помогао антикомунистичка деловања у Европи. Када су 1955. Французи то сазнали и расписали потерницу за њим, амерички обавештајци помогли су му да оде у Боливију, опет преко „пацовских канала“, овога пута уз помоћ усташког протежеа Крунослава Драгановића, где се ставио на располагање тамошњој хунти. Крајем шездесетих хвалио се и споредном улогом у ликвидацији Че Геваре.</p>
<p><!--<box box-left 49699523 media>-->После пада боливијске хунте 1983. Барби је изручен Француској, где је четири године касније осуђен на доживотну робију због одговорности за смрт више од четири хиљаде лица, јеврејске рације и садистичко убиство Жана Мулена, највише рангираног илегалца француског Покрета отпора заробљеног у рату. Аргументи Барбијеве одбране на суђењу заснивали су се на дуплим стандардима у процесуирању нацистичких и злочина француских колонијалиста. Барби је до смрти 1991. казну издржавао у лионском затвору.</p>
<p>Исте године када је изручен, САД су упутиле формално извињење Француској због сарадње са осумњиченим нацистичким злочинцем.</p>
<h4><strong>Деведесете</strong></h4>
<p>Деведесете су обележила два случаја из категорије вишијевског наслеђа. Први је је процес против једног од чланова предратне технократске елите, министра Ренеа Бускета, који је 1991. оптужен да је надзирао депортације преко десет хиљада Јевреја из Вел Д'Ива код Париза у лето 1942. године. Никада му није пресуђено, две године касније убио га је атентатор који је себе доживљавао као извршитеља народне пресуде. Други је случај Мориса Папона.</p>
<p><!--<box box-left 49699560 media>--></p>
<p>Налик на кадрове широм окупиране Европе, попут Драгог Јовановића у Србији, полицијски функционер и политичар Морис Папон успешну предратну каријеру у службама безбедности наставио је током рата, захваљујући везама са социјалистичким ренегатом који је постао Петенов заменик, касније на смрт осуђеним вишијевским премијером Пјером Лавалом, као другорангирани вишијевски званичник у области Бордо задужен за јеврејско питање. Тамо је у дослуху са СС-ом управљао депортацијама више од хиљаду и по Јевреја у логор Дранси, северно од Париза, одакле су у лето 1942. спроведени у Аушвиц.</p>
<p>После рата, успевши да себи благовремено осигура споменицу Покрета отпора, постао је шеф константинске префектуре у Алжиру, где ће избијањем антиколонијалног устанка 1954. пронаћи терен за примену гестаповских техника над герилцима и симпатизерима алжирског Фронта националног ослобођења (ФЛН).</p>
<p>Најкрупнији злочин за који је избегао одговорност ипак је извршио након што је 1958. унапређен у старешину париске полиције. У зору 17. октобра 1961. маса од тридесетак хиљада Магребљана слила се из париских радничких четврти на Мост Сен Мишел, у знак протеста против увођења строгог полицијског часа за алжирске имигранте. Уместо класичног разбијања скупа, француски органи реда реаговали су масакром какав Париз није запамтио ни у време нацистичке окупације.</p>
<p><!--<box box-left 49699569 media>--></p>
<p>Од паљбе је страдало преко две стотине лица, а десетине лешева, па и теже рањених, бачени су у Сену. Рањено их је око две хиљаде и триста. Како у својим мемоарима бележи Симон де Бовоар, на улицама и по метроу уследила је расистичка хајка на Арапе који су пребијани и интернирани у Вел Д'Ив, где су две деценије раније били затварани Јевреји, одакле их је више од десет хиљада депортовано назад у Алжир.</p>
<p>Француском је завладала медијска блокада у вези овог догађаја, а власти су опструисале истрагу. Званично саопштење говорило је о само двојици утопљеника. Папон је исте године одликован Орденом легије части за заслуге у спречавању инфилтрације ФЛН-а у француску престоницу.</p>
<p>Под велом колективне амнестије за ветеране рата у Алжиру, у чијим казненим експедицијама је убијено на десетине хиљада цивила, 1978. године постао је министар финансија у влади Ремона Бара под Жискаром д'Естеном. Тек 1998. године против њега је подигнута оптужница, али се она односила само на његову улогу у Холокаусту.</p>
<p>Изречена му је казна од десет година, али је одслужио мање од три. Умро је 2007. године.</p>
<p><!--<box box-left 49699567 media>--></p>
<h4><strong>Петенизам данас</strong></h4>
<p>Све до прве половине деведесетих, председник Франсоа Митеран, који је формативне године провео у Француској акцији, а потом као чиновник у вишијевској администрацији, одбијао је, у деголистичкој традицији, било какво преузимање одговорности од стране званичне Француске за недела колабораната. Његов наследник Жак Ширак први је обзнанио улогу француских структура власти у спровођењу „Коначног решења“. Тек 2013. последња табла са Петеновим именом је уклоњена са француских улица.</p>
<p>При обележавању стогодишњице Првог светског рата Емануел Макрон је узбуркао духове када је парафразирао Де Голову изјаву да је Петенова колаборација неопростива, али да она не представља разлог за уклањање његовог имена са Тријумфалне капије због заслуга са Вердена. У првој званичној председничкој посети Вишију по освајању другог Мандата, Макрон је 2022. изјавио како Петенов режим није испливао ниоткуд, нити ишчезао ни у шта.</p>
<p>Ерик Земур, председнички кандидат тврдокорне деснице на изборима 2022, иначе пореклом алжирски Сефард, у септембру 2023. оптужен је за релативизацију Холокауста пред највишим француским судом јер је изјавио да је Петен изручивањем јеврејских избеглица нацистима пробао да спаси домицилне Јевреје, француске држављане. Тон изреченог подсећа на ехо озлоглашених речи Жан-Мари ле Пенa, лидера Националног фронта, да су гасне коморе само детаљ историје Другог светског рата и како режим из Вишија није чинио ништа нарочито нехумано.</p>
<p><!--<box box-left 49699575 media>-->Без обзира на реформе које је Марин ле Пен спровела у очеваој странци, покушавајући да је преименовањем у Национално окупљање 2018. растерети стигме његовог екстремизма, убедљив резултат ове странке на минулим парламентарним изборима још једном је скренуо пажњу на њене идеолошке зачетке. Недавно преминули Жан-Мари Ле Пен, оснивач странке настале удруживањем разнородних фракција крајње деснице, који је попут Морасове Француске акције некада представљао узор за десничаре широм Европе, први пут је биран у парламент 1956. на листи Петеновог присталице Пјера Пужада, демагога на челу протестног таласа средње класе у последњим годинама кризе која је окончала Четврту републику.</p>
<p>Већ наредне године добровољно се активирао као обавештајни официр у алжирској кампањи, да би 1965, инсистирајући на рехабилитацији квислинга, Жан-Мари током своје прве председничке кампање упитaо: „Је ли генерал Де Гол био храбрији од маршала Петена у окупираној зони? То није сигурно. Било је много лакше пружати отпор из Лондона него у Француској.“</p>
<p>Заједница француских избеглица из Алжира, огорчених на Де Голов реализам при деколонизацији, постала је један од стубова подршке Ле Пену када је 1972. основао Национални фронт.</p>
<p>Све ово упућује на то да у домовини либералне демократије усијана јавна расправа о црним страницама историје колаборационизма и колонијализма и даље опстаје као сегмент савремене политичке културе.</p>
<p> </p>
<p> </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 12 Oct 2026 14:41:07 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5086405/duga-senka-drugog-svetskog-rata-francuski-slucaj-de-golov-crveni-teror-cistka-i-revizija.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/0/27/15/47/425/3677107/thumbs/8055108/thumb1.jpg</url>
                    <title>Дуга сенка Другог светског рата, француски случај: Де Голов „црвени терор“, чистка и ревизија</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5086405/duga-senka-drugog-svetskog-rata-francuski-slucaj-de-golov-crveni-teror-cistka-i-revizija.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/0/27/15/47/425/3677107/thumbs/8055108/thumb1.jpg</url>
                <title>Дуга сенка Другог светског рата, француски случај: Де Голов „црвени терор“, чистка и ревизија</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5086405/duga-senka-drugog-svetskog-rata-francuski-slucaj-de-golov-crveni-teror-cistka-i-revizija.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Храбро срце и благе очи Тине Модоти: Била је све што је хтела</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5086113/hrabro-srce-i-blage-oci-tine-modoti-bila-je-sve-sto-je-htela.html</link>
                <description>
                    Тина је била талентовани фотограф, комуниста и фатална заводница. Повезала је Холивуд и московску централу Коминтерне. Била је опака жена. У једном тексту каже се да је растурала бракове, крала мужеве, а онда их варала са другима мушкарцима. Оптуживана је за саучесништво у убиствима и атентатима на председнике држава, била је међународни бегунац са потерницама у више земаља и на различитим језицима, тајни агент, денунцијант и издајица најближих пријатеља, љубавница плаћених убица, борац у грађанском рату, муза и инспирација славних песника, сликара и фотографа. Тина је била све шта је хтела.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2024/9/20/12/5/645/3300342/thumbs/6980213/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Храбро срце и благе очи Тине Модоти: Била је све што је хтела" title="Храбро срце и благе очи Тине Модоти: Била је све што је хтела" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-center 49692552 media>-->Недавно је светска рок штампа је скренула пажњу на дебитански албум <a href="https://www.youtube.com/watch?v=KQtvJR_PPEk&list=OLAK5uy_lVkScLRVOM7KxIecT8REZt7O3T2_riKXA&index=2">„opaque“</a> бенда који се зове Mo Dotti. Дуго сам гледао име бенда. Чинило ми се познатим, али нисам знао одакле. Онда сам се сетио. То је заправо модификовано презиме Тине Модоти (Tina Modotti), колоритне личности с почетка 20. века. Видео сам њене фотографије кад сам једини пут, 2012. године, био у музеју МоМА.</p>
<p>Тина је била талентовани фотограф, комуниста и фатална заводница. Повезала је Холивуд и московску централу Коминтерне. Била је опака жена. У једном фановски интонираном тексту каже се да је растурала бракове, крала мужеве, а онда их варала с другима мушкарцима.</p>
<p>Оптуживана је за саучесништво у убиствима и атентатима на председнике држава, била је међународни бегунац с потерницама у више земаља и на различитим језицима, тајни агент, денунцијант и издајица најближих пријатеља, љубавница плаћених убица, борац у грађанском рату, муза и инспирација славних песника, сликара и фотографа.</p>
<p>Тина је била све шта је хтела. Ешли Џад је глуми у филму <em>Фрида</em>. Сцена хомоеротског плеса Тине и Фриде Кало (Селма Хајек) из тог филма никог није оставила равнодушним. Године 2018. најављена је ТВ серија о њеном животу. Предвиђено је било да је глуми Моника Белучи. Не знам шта је било с тим.  </p>
<p><!--<box box-left 49692477 embed>-->Рокери су одувек били фасцинирани Тином и њеним животом. Памти се песма омиљене групе београдских рокера-интелектуалаца Fugazi под именом <a href="https://www.youtube.com/watch?v=tTr9FQ6S_-g">„Recap Modotti“</a>, неки се сећају и нумере <a href="https://soundcloud.com/trashwednesday/10-stoop-tina-modotti">„Stop Tina Modotti“</a> бенда Trash Wednesday.</p>
<p>Мадона је продала свој аутомобил марке „мерцедес“ на аукцији да би тим новцем била организована велика ретроспективна изложба Тининих фотографија.</p>
<p>Последњих година расте интересовање за Тинин уметнички легат. Сачувано је око 400 фотографија. Организују се бројне изложбе од Њујорка и Филаделфије, преко Санкт Петербурга и Париза, све до недавне у Барселони.</p>
<h4><strong>„It girl“ на о</strong><strong>стрву Елис</strong></h4>
<p>Прича о Тини је филмска. Главна јунакиња се на почетку зове Асунта Аделаида Луиђа Модоти Мондини. Касније је скратила име и постала Тина Модоти.</p>
<p><!--<box box-left 49692454 media>--></p>
<p>На почетку приче, 8. јула 1913. године, видимo је на острву Елис, где је био главни прихватни центaр за емигранте који су из Европе стизали у Сједињене Државе. Има шеснаест година. Допутовала је сама из Италије паробродом „Молтке“.</p>
<p>Кренула је из Ђенове 24. јуна те године. У прихватном центру је описана као „155 сантиметра висока, ментално и физички здрава девојчица“. Код себе је имала сто долара и возну карту до Сан Франциска. Рекла је да је тамо чекају отац Ђузепе и старија сестра Мерцедес.</p>
<p>Тина Модоти је била прототип оног што англосаксонски писци и публицисти називају „It girl“. То је нека врста фаталне жене, „femme fatale“ што би се рекло.</p>
<p>Синтагмом „It girl“ означавају се особе женског пола која на неодољив начин привлаче пажњу околине. Оне имају „то нешто“ („It“) што зрачи, што их чини неодољивим припадницима оба пола. „То нешто“ је неухватљиво и неописиво. Не може да се сведе на лепоту, шарм, црте личности, карактерне особине, сексуалну привлачност, социјалне вештине.</p>
<p><!--<box box-left 49692486 media>--></p>
<p>То је неки квалитет који се не да претворити у речи. Сличан је оном „дашку“ о којем у једној причи пише Иван Буњин. Можда је најбоље погледати филм <a href="https://www.youtube.com/watch?v=-CTM7FcY1LE">„Фрида“</a> и видети како је Ешли Џад представила Тину Модоти. Тада може бити јасније шта је „то нешто“ што издваја и чини уникатним поједине персоне.</p>
<p>Један мој друг има тезу да ће „то нешто“ што издваја и дефинише одређене особе најпре да дезавуише вештачку интелигенцију. Наиме „то нешто“, што смо под утицајем недавних догађаја идентификовали код Криса Кристоферсона – он је био идеални „it boy“ – немогуће је створити у вештачким условима. Можеш да имаш најбољи могућ софтвер, најмоћнији компјутер – мисија је немогућа.</p>
<p>„То“ је „дашак“ који ти нека виша сила удахне на рођењу. Јединствен и непоновљив квалитет који издваја, даје неку врсту магнетизма, посебну привлачност и заводљивост. </p>
<p><!--<box box-left 49692523 media>--></p>
<p>Ко има „то“ може „ако је мушкарац да има све жене, а ако је жена може да има све мушкарце“, писала је енглеска списатељица Елинор Глин. Тачност овог исказа потврђује турбулентан и кратак живот Тине Модоти. Она је била „’It’ девојка“ авангардног света у првим деценијама 20. века. Може се рећи да је „жарила и палила“ где год се појави – од Холивуда до московске централе Коминтерне.</p>
<h4><strong>Сан Франциско – Холивуд</strong></h4>
<p>Кад је стигла у Сан Франциско Тина је почела, са својом старијом сестром, да ради у фабрици кошуља. Лепа италијанска девојчица привукла је пажњу власника. Искористио је њену фотографију за пропагандни постер своје фабрике.</p>
<p>Паралелно, Тина се бавила глумом унутар италијанске емигрантске колоније у Сан Франциску. Њена радијантна појава није никога остављала равнодушним. Глас о лепој, заводљивој Италијанки брзо је стигао до Холивуда. Пионири филмске индустрије позвали су је тамо. Неки кажу да јој је Д.В. Грифит – човек који је „измислио филмски језик и његову синтаксу“ и дао образац како да се третира време на филму – лично упутио позив.</p>
<p><!--<box box-left 49731088 embed>--></p>
<p>Тина је у Холивуду остварила неколико <a href="https://www.imdb.com/name/nm0595322/?ref_=fn_al_nm_1">филмских улога</a>. У Холивуду је постала део боемске екипе. Са својим тадашњим партнером, неки кажу и супругом, који се звао Робо де л’Абри Ричи, била је активна на седељкама на којима се расправљало о политици, психоанализи, филозофији, уметности.</p>
<p>Ту је упознала проминентног америчког фотографа Едварда Вестона. Он је постао њен ментор – учио ју је фотографском послу – и љубавник.</p>
<p>Љубавни троугао Робо–Тина–Едвард успешно је функционисао. Пут их је одвео у Мексико. Робо се изненада разболео од малих богиња и умро. У једном писму Тина је то троугласто време овако описала: „Ох! Како је било лепо. Вино – књиге – слике – музика – светлост свеће – очи у које гледам – и онда мрак.“</p>
<p><!--<box box-left 49692532 media>--></p>
<h4><strong>Мексико </strong></h4>
<p>Тинина неодољива појава привукла је пажњу артистичких кругова у главном граду Мексика. Врло брзо је постала стални члан кружока у чијем центру су били мексички муралисти Дијего Ривера, Хозе Клементе Ороско, Давид Алфаро Сикејрос и Хавијер Гереро. Ту је наравно била и Фрида Кало.</p>
<p>Мексико Сити је у то време, између два светска рата, био космополитски центар. Ту су били европски емигранти, од Сергеја Ејзенштејна и Лава Троцког до човека који је своје романе потписивао псеудонимом Б. Травен и чешког хумористе Егона Ервина Киша. Друштво су им правили карипски и јужноамерички левичари који су, бежећи од прогона у својим домовинама, ту нашли уточиште.</p>
<p>Сликари муралисти, уз то и комунисти, заједно с Фридом Кало креирали су посебну атмосферу која је погодовала уметничком стваралаштву. У тим околностима Тина практикује своју фотографску уметност. Прави веома занимљиве фотографије које прожима оригинални сензибилтет. Мексички аутор Мануел Алварез Браво њену уметничку праксу дели на два дела: романтични и револуционарни.</p>
<p><!--<box box-left 49692508 media>--></p>
<p>Први, романтични део, док је још била у вези са Едвардом Вестоном, обележен је апстрактним приступом. То се најбоље може видети на чувеним фотографијама „Телефонске жице“ (1925), коју су Џон Зорн и Бил Фрисел ставили на насловну страну албума <a href="https://m.media-amazon.com/images/I/610hjUd7g7L._AC_SL1200_.jpg">„More News For Lulu“</a> и која је у сталној поставци <a href="https://www.moma.org/artists/4039">музеја МоМА</a>.</p>
<p>Слично је и са фотографијама „Степенице“ и „Стадион“.</p>
<p>Касније, кад се Вестон вратио у САД својој законској супрузи, Тина се окреће социјално ангажованој фотографији. То коинцидира с њеним приступом Комунистичкој партији Мексика 1927. године. Тај чин као да је потврдио ону фројдистичку максиму да је дете отац човеков.</p>
<h4><strong>Срп и чекић</strong></h4>
<p>Тина је, наиме, рођена крајем 19. века у Удинама, у радничкој, вишечланој породици. Отац зидар и мајка фабричка радница, кројачица, нису могли да обезбеде адекватне приходе за свакодневни породични живот. Живело се у сиромаштву. Печалба је била једини излаз. После вишегодишњег слабо плаћеног рада у Аустрији, отац и најстарија ћерка одлазе у Америку. За њима ускоро креће и Тина.</p>
<p><!--<box box-left 49692558 media>--></p>
<p>Трауме и фрустрације из детињства проживљеног у беди и немаштини предодредиле су Тину за левичарски политички ангажман. Свакако је томе допринела и страсна љубавна веза са сликаром Хавијером Герером, који је био, као и Ривера и други муралисти, члан мексичке комунистичке партије.</p>
<p>Чланство у партији повезано је и с новим мотивима који се појављују на Тининим сликама.</p>
<p>Фотографије као што су „Радничке руке“, „Парада радника“ и нарочито оне где се срп и чекић стављају поред сомбрера, гитаре, реденика и клипа кукуруза мени су најзанимљивије. Левичарски лист „El Machete“, који је Гереро основао, редовно објављује Тинине фотографије.</p>
<p>На <a href="https://www.moma.org/artists/4039-tina-modotti">сајту музеја МоМА</a> стоји да Тинин артистички кредо гласи: „Не трудим се да створим уметност већ искрене фотографије, без дисторзије или манипулације.“<!--<box box-center 49692511 media>--></p>
<h4><strong>Атентати</strong></h4>
<p>На позив совјетских комуниста Гереро 1927. године одлази у Москву. Тина остаје у Мексику. На демонстрацијама које су организоване поводом егзекуције анархистичког пара Сако и Ванцети, у августу 1928. године, упознаје кубанског револуционар Хулија Антонија Мељу. У складу са својом хиперсексуализованом природом Тина ступа у љубавну везу с њим.</p>
<p>Само четири месеца касније, 10. јануара 1929. године, Меља бива убијен у атентату док се с Тином враћао кући из канцеларије Црвене помоћи. Црвена помоћ је била организација коју је основала Коминтерна и која се бавила пружањем помоћи политичким затвореницима и њиховим породицама.</p>
<p>Тина бива оптужена за саучесништво у убиству. Током процеса стан Тине Модоти је био више пута претресан. Пронађене су њене наге фотографије које је снимио Едвард Вестон. Све мексичке новине су их објавиле. На тај начин хтели су да је дискредитују и прикажу као жену лаког морала.</p>
<p><!--<box box-left 49692527 media>--></p>
<p>Захваљујући правној помоћи коју су јој обезбедили Дијего Ривера, Фрида Кало и остали познати мексички интелектуалци и уметници, Тина је ослобођена оптужби.</p>
<p>Неколико месеци касније био је организован атентат на мексичког председника Паскала Ортиза Рубија. Настала је општа антикомунистичка и антиемигрантска хистерија.</p>
<p>Тина, као проносирана комунистичка активисткиња, била је на удару медија. Описивана је као „необуздана особа с крвавим рукама“.</p>
<p>Такав след ствари довео је до њеног протеривања из Мексика 1930. године.</p>
<p><!--<box box-left 49715419 media>--></p>
<h4><strong>Прогон</strong></h4>
<p>Ту почињу њене година лутања између Берлина, Москве, Рима и Париза. После 1931. године Тина се више није бавила фотографијом. Постала је апаратчик Коминтерне. Као тајни агент те организације обилазила је европске земље и извршавала разне задатке. У то време била је у љубавној вези са италијанским комунистом и Коминтерниним агентом Виторијом Видалијем.</p>
<p>Када је 1936. године почео грађански рат у Шпанији, Тина је под псеудонимом „Марија“ отишла тамо. С њом је у то време био и Видали, познат као „Капетан Карлос“.</p>
<p>Кад је републиканска армија доживела пораз 1939. године, Тина и Виторио су тајно отишли у Мексико. Ту је једне вечери, 6. јануара 1942. године, док се враћала с вечере са бившим директором Баухауса Хенесом Мејером, умрла на задњем седишту таксија. Имала је само 45 година.</p>
<p>Лекари су рекли да је умрла од срца. Дијего Ривера, њен партијски друг, заштитник и по мишљењу многих њен први мексички љубавник, мислио је другачије. Мислио је да ју је убио Виторио Видал, њен тадашњи партнер, по директном наређењу Јосифа Висарионовича. „Много је знала“, рекао је Дијего Ривера.</p>
<p><!--<box box-left 49692528 media>--></p>
<h4><strong>Неруда</strong></h4>
<p>Последње редове овог огромног текста препуштамо једном Нобеловцу. Пабло Неруда је био сведок Тинине смрти. Његово виђење тог догађаја разликује се од Ривериног. У својим мемоарима „Признајем да сам живео“ (Космос издаваштво, 2018) он пише:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Дванаест година касније, тихо је пресахла снага Тине Модоти. Мексичка реакција покушала је да оживи срамоту зачињавајући њену смрт скандалима, исто онако као што се раније беху намерачили да њу умешају у Мељину смрт. У међувремену, Карлос и ја смо бдели над њеним ситним мртвим телом. Посматрати једног тако снажног и одважног мушкарца како пати није ни лако ни пријатно. Тај лав је крварио док су му роварили по живој рани, сипајући у њу смртоносан отров својим срамотним покушајима да поново укаљају Тину Модоти, не остављајући је на миру чак ни мртву.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Командант Карлос је урликао закрвављених очију; Тина је непомично лежала у свом малом ковчегу изгнанице; ја сам ћутао, немоћан пред призором оноликог бола и патње људи окупљених у оној соби.</p>
<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-left 49692533 media>-->Новине су се утркивале у изношењу сензационалистичких прљавштина и неистина. Називали су је 'тајанственом женом из Москве'. Неки су додавали: 'Умрла је јер је превише знала.' Подстакнут Карлосовим зверским болом, био сам донео једну одлуку. Написао сам песму у знак одмазде према онима који су вређали нашу драгу покојницу.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Послао сам је свим новинама, без имало наде да ће је ико објавити. Али, ето чуда! Наредног дана, уместо нових небулозних открића најављиваних у претходним издањима, моја песма пуна огорчености и бола због неправде осванула је на насловним страницама свих новина.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Песма се звала 'Тина Модоти је умрла'. Прочитао сам је онога јутра на мексичком гробљу, где смо њено тело оставили да заувек почива под плочом од мексичког гранита. На тој плочи урезане су строфе моје песме.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Никада се више у штампи није појавила ниједна ружна реч о њој.“</p>
<p>Неруда је доста превођен код нас. Песма „Тина Модоти је умрла“ до сада није. Ево је: </p>
<p><!--<box box-left 49692910 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-left 49692549 media>--></p>
<p>Слушаћемо младе рокере <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Xwm-HVYrQxM">Mo Dotti</a> који су за своје име одабрали Тинино презиме.</p>
<p>„Бледо овално лице уоквирено са два црна крила скупљене косе, крупне баршунасте очи које још увек гледају из даљине прохујалих година“, како је Неруда описао Тину Модоти, биће испред нас.</p>
<p> </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 7 Nov 2026 09:30:39 +0100</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5086113/hrabro-srce-i-blage-oci-tine-modoti-bila-je-sve-sto-je-htela.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2024/9/20/11/44/709/3300225/thumbs/6979811/thumb1.jpg</url>
                    <title>Храбро срце и благе очи Тине Модоти: Била је све што је хтела</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5086113/hrabro-srce-i-blage-oci-tine-modoti-bila-je-sve-sto-je-htela.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2024/9/20/11/44/709/3300225/thumbs/6979811/thumb1.jpg</url>
                <title>Храбро срце и благе очи Тине Модоти: Била је све што је хтела</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5086113/hrabro-srce-i-blage-oci-tine-modoti-bila-je-sve-sto-je-htela.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Голубови као војнe писмоноше кроз историју: Птичја курирска станица испод Петроварадина</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087848/golubovi-kao-vojne-pismonose-kroz-istoriju-pticja-kurirska-stanica-ispod-petrovaradina.html</link>
                <description>
                    Једна кућа у петроварадинском подграђу, на адреси Штросмајерова 24, чува готово непознату причу о војним голубовима, ратним комуникацијама и тајнама које су деценијама остајале скривене. Истражујући њену прошлост, фотограф Драган Куруцић открива и дубље слојеве историје Новог Сада и судбине његових становника. Део фотографија из његовог пројекта „Baroque Underground“, у којем се преплићу рошлост и садашњост петроварадинског подграђа, изложен је у Галерији Радио-телевизије Србије до 1. октобра.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/28/17/25/637/5868794/thumbs/13929268/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Голубови као војнe писмоноше кроз историју: Птичја курирска станица испод Петроварадина" title="Голубови као војнe писмоноше кроз историју: Птичја курирска станица испод Петроварадина" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49729423 media>--></p>
<p data-pm-slice="1 1 []">Петроварадинска тврђава, изузетно остварење фортификацијског градитељства 18. века, једно је од најсложенијих, највећих и најбоље очуваних бастионих утврђења у овом делу Европе. Као последње у низу утврђења која су користила све предности изузетног геостратешког положаја Петроварадина, јединствена по стилу и замисли, уједињује у себи склад и монументалност војне архитектуре и природног окружења, доминирајући урбаним пејзажoм. Данас, највећим делом демилитаризована, заштитни је симбол Новог Сада, који свој настанак и успон дугује управо њој.</p>
<p>Велике друштвене промене које су обележиле Европу 18. века захватиле су и овај простор, донеле нова схватања о начину живота и подстакле досељавање становништва, што је било од пресудног значаја и за развој насеља у његовој непосредној околини.</p>
<p>У подграђу Петроварадинске тврђаве, Субурбијуму, тада настају куће барокног стила, које подижу највећи ауторитети војне архитектуре Хабзбуршке монархије. Барокни градић, наспрам којег ће настати и развијати се Нови Сад, вековима је био место сукоба, сусрета и културних укрштања на старој симболичној граници светова – Балкана и остатка Европе.<!--<box box-center 49729427 media>--></p>
<p>Субурбијум је данас „заборављени град“ који чини само пар улица, од којих је једна Штросмајерова. У Штросмајеровој 24 постоји кућа за коју зна врло мали број људи.</p>
<p>Једноспратна је и изграђена почетком 20. века (око 1908. године), скривена у шумовитом делу подножја тврђаве и измештена од погледа, дуго је била строго чувана војна тајна, јер се у њој налазила – голубија војна пошта.</p>
<h4><strong>Подизање голубијих станица</strong></h4>
<p>Око 1900. године, у земунској луци заплењене су две корпе са голубовима писмоношама, који су, према тадашњим прописима, третирани као ратни војни заробљеници. Од тих голубова створена је прва чета голубова писмоноша на овим просторима.</p>
<p>Године 1900. инжењерски поручник Коста Милетић изабран је да оде на школовање у Русији. Боравио је тамо од 13. фебруара 1901. до 12. новембра 1902. године. </p>
<p data-pm-slice="1 1 []">Годину дана провео је у Техничкој ваздухопловној школи на Волковом пољу код Санкт Петербурга, а шест месеци у метеоролошком одељењу и голубијој станици при истој школи, поставши тако први школовани српски ваздухопловац.</p>
<p data-pm-slice="1 1 []">Као питомац, Милетић је у септембру 1902. учествовао на великим маневрима руске војске, где је са једним одељењем колског ваздухопловног парка био придодат Кијевској армији. Том приликом први пут је самостално управљао слободним балоном, прелетевши неколико десетина километара и достигавши висину од 1.100 метара. Током маневара слао је и извештаје посредством голубова писмоноша, повезујући тако два тада модерна средства војног извиђања и комуникације – ваздухопловство и голубију пошту.</p>
<p><!--<box box-center 49729429 media>--></p>
<p>По његовом повратку у Србију приступило се изради правила голубије поште, планирању мреже станица и њиховој изградњи. После „мајског преврата“ 1903, међутим, пројекат је остао да лежи у војном министарству све до 1905. године, када је на састанцима посебне комисије израђен програм опремања краљевске војске инжењерском спремом.</p>
<p data-pm-slice="1 1 []">Према том програму, било је предвиђено оснивање ваздухопловне команде са три балонска одељења, као и голубије поште са једном централном станицом..</p>
<p>Пре него што су реализоване прве ваздухопловне набавке, у време Aнексионе кризе 1908. године, на паробродској станици у Обреновцу је заплењена корпа са 17 голубова писмоноша, коју су аустроугарски шпијуни пренели у Србију. Тадашњи српски министар војни, ђенерал Степа Степановић, упутио је октобра исте године капетана Косту Милетића да преузме ове голубове. Када је утврђено да већина потиче из војних аустроугарских голубијих станица у Петроварадину, Коморану и Пешти, наредио је Милетићу да одштампа већ раније израђена правила о голубијим поштама и да сам реализује пројекат оснивања мреже голубијих станица.</p>
<p>Указом од 26. новембра 1908. године установљена је прва голубија војна пошта у Србији, која је почела са радом 14. децембра у Нишу, под командом инжињеријског поручника Лазара Костића, кога је претходно обученио капетан Коста Милетић.</p>
<p data-pm-slice="1 1 []">Из инжињеријског батаљона станици су додељени један поднаредник и три војника, као и кола за превоз голубова са једним коњем за вучу.</p>
<p><!--<box box-center 49729435 media>--></p>
<p data-pm-slice="1 1 []">За потребе станице подигнута је и посебна зграда.  У приземљу су биле канцеларија, војничка соба, магацин за храну и одељење за болесне голубове, а на спрату су били смештени голубови у три  одељења одвојена жицом. Заплењени аустроугарски голубови су пренети у станицу и служили су само за приплод. Наредне године почела је обука младих голубова.</p>
<p>У време Краљевине Југославије, војска формирала је читаве „голубарске чете“, чије је седиште било у Петроварадину. За њихово организовање доведен је голубарски стручњак из Немачке, који је произведен у чин мајора Југословенске војске.</p>
<p>Голубарске јединице су биле опремљене свим средствима неопходним за превоз и узгој голубова. Приватна лица нису имала право да држе голубове писмоноше без одобрења. Онај код кога би случајно нашли непријављеног голуба писмоношу сматран је шпијуном, и према војном закону му је суђено.</p>
<p><!--<box box-center 49729411 media>--></p>
<p>За време немачке окупације Југославије у Другом светском рату, окупаторска војска и жандармерија издавале су специјалне дозволе за држање голубова писмоноша.</p>
<h4><strong>Најстарија историја голубарства</strong></h4>
<p>Историја голубарства сеже далеко у прошлост. Гајење голубова, или у почетку вероватно држање потомака припитомљеног голуба пећинара, почело је пре више хиљада година. Међу најстаријим сведочанствима о томе налазе се записи и цртежи из древног Египта. На зидним сликама у египатским гробницама могу се видети голубови који кљуцају зрневље. Постоје и сведочанства да се голубије печење налазило у египатском јеловнику још око 3.000 година пре нове ере.</p>
<p>У старој Феникији голуб је света животиња, симбол Астарте, богиње љубави и плодности. Хиљаду година пре нове ере култ голуба као свете птице ширио се Медитераном, о чему сведоче и археолошки налази са Кипра, остаци малих богомоља на којима су били голубарници.</p>
<p><!--<box box-left 49729454 media>--></p>
<p>Бројни извори указују да је узгој припитомљених голубова био распрострањен широм Средоземља, да би се из источног Медитерана голубарство ширило преко старе Грчке према западу, али и даље кроз Персију према азијском истоку. Трагови тог кретања могу се препознати и у називима појединих раса голубова, од којих су неки, уз различите језичке промене, сачувани и приликом њиховог ширења према Европи.</p>
<p>Стари Грци употребљавали су различите називе за голубове, међу њима „пелиас“ и „перистера“, прво за голуба пећинара, а друго за домаћег голуба којег су већ у 5. веку п.н.е. у Атини познавали као свету птицу. Херодот помиње да су стари Персијанци, Асирци и Вавилонци белог голуба са кипом богиње доносили у Атину, где се голуб као домаћа животиња већ навелико употребљавао за брзе поштанске гласнике.</p>
<p>Преко Феничана и грчких колонија на Сицилији и југу Апенинског полуострва, узгој голубова проширио се и на римски свет. Назив „колумбос“, који се јавља у грчком језику, добио је свој латински облик <em>columba</em>, одакле потичу и данашњи називи за голуба у бројним европским језицима.</p>
<p><!--<box box-left 49729465 media>-->Римски писац Марко Теренције Варон (116-27. п. н. е.) у свом делу <em>De re rustica </em>(„О пољопривреди“) оставио је један од најранијих подробних описа организованог узгоја домаћих голубова. Писао је о различитим врстама голубова, њиховом укрштању и начинима држања, али и о великим голубарницима у којима је гајено и по пет хиљаде птица. У трећој свесци  своје књиге пише: „Узгајају се углавном пољски голубови које неки ипак сматрају пећинарима. То су бојажљиви голубови и најрадије живе по торњевима, испод стреха високих кућа.“</p>
<p>О голубовима је опширно писао и Плиније Старији (23-79) у свом природњачком делу <em>Naturalis historia</em>. О одгајивачима голубова пише: „Има много њих који само из љубави према голубовима, као да нису нормални, зидају торњеве за голубове на крововима. За сваког голуба имају доказе одакле потичу и каквог су племенитог порекла...“</p>
<p>Плиније бележи и како су у то време употребљавали голубове као гласнике у хитним случајевима. Један од најпознатијих примера везан је за опсаду Мутине, данашње Модене, 43. године пре нове ере. Римски војсковођа Децим Јуније Брут, опкољен снагама Марка Антонија, везивао је поруке на ноге голубова и тако их слао у табор савезничког конзула тражећи помоћ.</p>
<p><!--<box box-left 49729459 media>--></p>
<p>Са ширењем Римског царства читавом Европом проширили су се облици узгоја домаћих голубова, али са падом царства и голубарство у Европи је скоро нестало.</p>
<h4><strong>Средњи век</strong></h4>
<p>Тек касније, голубови гласници у западној Европи поново су постали постали познати преко витезова крсташа који су се враћали са Истока, а онда и холандских лађара. Служили су за преношење вести између градова и утврђења, али из средњег века о томе је сачувано релативно мало података.</p>
<p>На простору југоисточне и средње Европе домаћи голубови ширили су се и са османским освајањима. Једно од најпознатијих сведочанстава о голубовима гласницима везано је за Битку код Сигета 1566. године, када је хрватско-угарски војсковођа Никола Шубић Зрински предводио је малобројне браниоце сигетске тврђаве против османске војске султана Сулејмана Величанственог.</p>
<p>Његов праунук, војсковођа и песник Никола VII Зрински, односно Миклош Зрињи, у спеву <em>Опсада Сигета</em> (<em>Szigeti veszedelem</em>) описујући битку помиње и покушај бранилаца да помоћу голуба пошаљу поруку из опкољене тврђаве. Међутим, Османлије су голуба писмоношу пресреле помоћу својих ловачких соколова и тако дошле до поруке причвршћене под његово крило.</p>
<p><!--<box box-left 49729440 media>-->Године 1613. шпански писац Херонимо Кортес у свом делу о животињама <em>Animales terrestres y volátiles</em> помиње голубове у служби гласника и описује начин њихове употребе. </p>
<h4><strong>Ново доба</strong></h4>
<p>У новије доба, до почетка 19. века узгој домаћих голубова проширио се на готово све делове света. Преко Арапа уз реку Конго голубови доспевају у дубину Африке, преко европских колонизатора и досељеника стижу у Северну и Јужну Америку, а потом и у Аустралију, где се голубарство током 19. века нарочито брзо развијало.</p>
<p>Ново раздобље у историји голубова писмоноша почиње у Белгији у првој половини 19. века, и то првенствено у околини Лубека и Антверпена. Укрштањем физички издржљивог голуба пољака и голубова галебића створена је основа за нову расу голубова писмоноша. Из Белгије се узгој брзо проширио у суседне земље. У Немачкој, нарочито у околини Ахена и Келна, голубови писмоноше коришћени су за спортска такмичења, али и као курири.</p>
<p>Колико је брз пренос информација могао бити драгоцен показује и чувена прича о Натану Ротшилду и бици код Ватерлоа 1815. године. Према легенди, захваљујући Ротшилдовој изврсно организованој голубарској „курирској“ служби Лондон је први на свету добио вест о Наполеоновом поразу, па су Ротшилди берзанским шпекулацијама створили велико богатство.</p>
<p><!--<box box-center 49729466 media>--></p>
<p>Голубови су, међутим, несумњиво имали место у пословној комуникацији 19. века.</p>
<p>У првој половини 19 века банке и трговачке куће користиле су голубове за брзо преношење берзанских цена и других информација између Париза и Брисела. Најпознатији пример везан је за Паула Јулијуса Ројтера, оснивача будуће новинске агенције „Reuters“. Он је 1850. организовао редовну поштанску „курирску“ службу помоћу голубова писмоноша између Ахена и Брисела, у време када на тој линији још није била изграђена телеграфска линија. </p>
<h4><strong>Голубови као курири у рату</strong></h4>
<p>Мада су кроз историју голубови били коришћени у ратовима, прекретницу у њиховој модерној војној употреби донео је Француско-пруски рат (1870-1871). Током опсаде Париза голубови писмоноше поново су постали важан део курирске службе, као у старим временима. Балонима су из опкољеног града изношени голубови, који су потом пуштани са порукама и драгоценим обавештењима и враћали се у Париз. На тај начин из француске престонице изнета су 534 голуба, од којих су многи успели да се врате кроз непријатељске линије.</p>
<p><!--<box box-center 49729472 media>-->После тога, и друге европске земље оснивају своје војне голубарнике. Према документима Историјског архива у Бечу, Аустроугарска је 1875. године започела организовано увођење голубова писмоноша широм своје територије. Већ наредне године војне голубије станице успостављене су и у Мостару и Сарајеву, а голубови су били намењени искључиво за војну сврху.</p>
<p>У Русији 1874. године почиње одгој, и то у Москви, са шездесет голубова пореклом из Белгије.</p>
<p>Са развојем модерних средстава комуникације чинило се да ће голубови као курири постати непотребни. Но, када су на бојиштима услед оштећења и прекида затајили телеграфи, телефони и остали  уређаји, голубови писмоноше остајали су једно од поузданих средстава за преношење порука.</p>
<p>Поруке су се стављале у мале футроле или специјалне торбице причвршћене на ноге или на прса голубова, и на тај начин се слали важни и поверљиви извештаји. У немачким војним архивама, где се описују битке из Првог светског рата, могу се читати детаљни описи како су се голубови писмоноше употребљавали са обе стране фронта као гласници и за разне врсте шпијунирања. Током рата голубију пошту користиле су практично све велике зараћене армије, као писмоноше или обавештајце.</p>
<p><!--<box box-left 49729408 media>--></p>
<p>У једном немачком војном извештају из Првог светског рата пише: „... 5. армија са 31 покретном станицом од oкo 3500 голубова, 7. армија са 250 покретних станица и око 22.000 голубова, борбена група 'Ц' са 35 покретних станица и око 5000 голубова…“</p>
<p>Крајем 1916. године на западном фронту било је 450 покретних станица са око 100.000 голубова писмоноша ангажованих за војне сврхе.</p>
<p>Употреба голубова на западном фронту показала се толико нужном и важном, да су током 1917. године ради одржавања веза били додељени свим јединицама, од главних штабова надаље, нарочито артиљеријие.</p>
<p>Ниједан авион није полетео, а да није носио голубове писмоноше, као резервно средство комуникације у случају прекида других веза. Исто тако, ниједан брод, а нарочито подморнице, нису могле испловити а да нису понели обавезне голубове писмоноше, и много је оних који су за спасене животе могли да се захвале управо овим птицама.</p>
<p><!--<box box-left 49729405 media>--></p>
<h4><strong>Голубови хероји</strong></h4>
<p>Значајну улогу у Првом светском рату је имао француски голуб назван „Храбри“ („Le Vaillant“), који се нарочито прославио у Бици код Вердена. Наиме, почетком јуна 1916. немачке снаге покренуле су концентрисани напад на тврђаву Во, једно од кључних упоришта у систему одбране Вердена, који су на смену освајали час Немци, час Французи. Пре коначног напада на Верден, Немци су снажним артиљеријским нападом разбили све околне положаје и инсталације, чак и ровове око тврђаве, тако да ни авиони нису могли да је надлећу због концентрације дима и отровних гасова.</p>
<p>Браниоци тврђаве, исцрпљени вишедневним борбама и готово потпуно одсечени од француских линија, нису успевали да успоставе везу са командом. Командант тврђаве, мајор Силвен Ежен Рејнал, послао је тада последњег голуба писмоношу који му је остао – Храброг (<em>Le Vaillant</em>) – са поруком о драматичном положају гарнизона и молбом за хитну помоћ. Голуб је, упркос артиљеријској ватри и бојним гасовима, успео да стигне до француских положаја и пренесе Рејналову поруку. Помоћ, међутим, није успела да пробије немачки обруч. Оставши без воде и могућности за даљи отпор, Рејнал је 7. јуна 1916. предао тврђаву. Храбри је преживео своју последњу мисију и постао један од најпознатијих голубова писмоноша Првог светског рата.<br /><!--<box box-left 49729399 media>--></p>
<p>Храбри је за своју последњу мисију одликован француским Ратним крстом (<em>Croix de Guerre</em>). После смрти је препариран и сачуван као сведочанство о храбрости и пожртвованости голубова писмоноша у Првом светском рату. Остао је упамћен и као „голуб <em>poilu</em>“ – по надимку <em>poilu</em> („длакави“, „чупави“), којим су од милоште називани обични француски војници, нарочито пешадинци Великог рата.</p>
<p>Свака војска је имала своје хероје међу голубовима писмоношама. Код Немаца, највеће подвиге и успехе голубови су имали током немачке Пролећне офанзиве 1918. године. У време брзог померања фронта, када је одржавање редовних комуникационих веза било изузетно тешко, немачки штабови су посредством голубова добијали и по 300 извештаја и скица положаја дневно. Голубове су (везаних крила) авионима допремали до положаја и спуштали у посебним контејнерима помоћу специјалних падобрана на одређена места, омогућавајући тако главном штабу да у сваком часу добија информације о променама положаја јединица и стању на различитим секторима бојишта.</p>
<p>Британски голуб писмоноша са кодним бројем 2709 послат је у октобру 1917. године са прве линије фронта код Менин Роуда, током Треће битке код Ипра, да пренесе извештај оперативном штабу удаљеном око 15 километара. Убрзо по полетању био је рањен и пао иза борбених положаја, на месту до којег војници нису могли да допру. Ту је, по јакој киши, провео читаву ноћ. У раним јутарњим сатима успео је поново да полети и настави пут. Стигао је до одредишта, али је од последица рањавања и исцрпљености угинуо непосредно по доласку, пре него што је дежурни официр успео да скине поруку коју је носио. За свој подвиг постхумно је одликован, а његово препарирано тело касније је изложено у музеју „Royal United Service Institution“ у Лондону.<br /><!--<box box-center 49729417 media>--></p>
<p>Ипак, најчувенији голуб Првог светског рата је британски голуб писмоноша који је носио број 888, и за своју ратну службу добио многа одликовања. После рата повучен је из службе и симболично „пензионисан“ – до краја живота био под посебном бригом, а када је угинуо, сахрањен је уз војне почасти.</p>
<p>Британски краљевски двор је иначе имао дугу традицију војног голубарства. Голубови из краљевских голубарника коришћени су током оба светска рата, а поједини су за своје ратне мисије добили висока одликовања.</p>
<p>И америчка војска је током Првог светског рата на француском фронту користила велики број голубова писмоноша. Међу њима се прославила Шер Ами (<em>Cher Ami</em>), много пута рањена голубица која је пренела 12 важних порука и постала један од најпознатијих птичјих хероја Великог рата. Француска је овог голуба одликовала Ратним крстом са палмом (<em>Croix de Guerre avec palme</em>).</p>
<p><!--<box box-left 49729388 media>--></p>
<p>Данас, голубови писмоноше задржали су се пре свега у спортском голубарству, али и као подсећање на време када су имали незаменљиву улогу у преношењу порука. Просечна брзина њиховог лета износи око 60 километара на час, могу да достигну и 90, а уз повољан ветар и више од 120 километара на час.</p>
<p>У Штросмајеровој 24 данас пак живе социјално угрожени становници, као и у добром делу петроварадинског Подграђа, углавном не знајући какву прошлост крије њихова адреса. Некадашња војна голубија станица тако је остала готово неприметан траг једног времена у којем су са овог места полетали голубови носећи поруке које су некада могле значити разлику између живота и смрти.<!--<box box-left 49729501 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 29 Sep 2026 13:54:21 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087848/golubovi-kao-vojne-pismonose-kroz-istoriju-pticja-kurirska-stanica-ispod-petrovaradina.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/29/13/28/64/5872105/thumbs/13937952/thumb1.jpg</url>
                    <title>Голубови као војнe писмоноше кроз историју: Птичја курирска станица испод Петроварадина</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087848/golubovi-kao-vojne-pismonose-kroz-istoriju-pticja-kurirska-stanica-ispod-petrovaradina.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/29/13/28/64/5872105/thumbs/13937952/thumb1.jpg</url>
                <title>Голубови као војнe писмоноше кроз историју: Птичја курирска станица испод Петроварадина</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087848/golubovi-kao-vojne-pismonose-kroz-istoriju-pticja-kurirska-stanica-ispod-petrovaradina.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Данило Грегорић, немачки човек у Београду: Тајни преговарач за приступање Тројном пакту</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087804/danilo-gregoric-nemacki-covek-u-beogradu-tajni-pregovarac-za-pristupanje-trojnom-paktu.html</link>
                <description>
                    Данило Грегорић, директор предратног листа „Време“ и један од значајнијих нацистичких експонената на Балкану, према сведочењима савременика одиграо је важну улогу у преговорима о приступању Југославије Тројном пакту. Пре почетка рата је био члан Љотићевог Збора, потом странке Милана Стојадиновића, у „Времену“ је писао чланке у којима је величао нацистичку Немачку и објављивао антисемитске текстове. Крај рата је дочекао у Немачкој, где је ухапшен по потерници коју је за њим расписала социјалистичка Југославија и изручен Београду. Осуђен је на 18 година затвора због сарадње са непријатељем и нацистичке пропаганде. Умро је као робијаш у Сремској Митровици, на челу затворског преводилачког одељења које је радило за потребе нове Југославије у сукобу са Стаљином. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/22/18/4/748/5845885/thumbs/13872985/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Данило Грегорић, немачки човек у Београду: Тајни преговарач за приступање Тројном пакту" title="Данило Грегорић, немачки човек у Београду: Тајни преговарач за приступање Тројном пакту" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-center 49729076 media>--></p>
<p style="padding-left: 30px;">„Дуг стисак руке. Поглед из великих плавих очију Адолфа Хитлера почивао је јасно и чврсто на моме лицу. Један љубазан осмејак ублажио је његове црте.“</p>
<p>Овако је Данило Грегорић, некадашњи директор београдског листа <em>Време</em>, описао свој сусрет са Хитлером 25. марта 1941. године. Била је то обострана приврженост. Грегорић је данас скоро заборављена личност, а био је један од значајнијих немачких експонената на Балкану уочи Другог светског рата, важна фигура у преговорима о приступању Југославије Тројном пакту, да би деценију касније завршио као робијаш у Сремској Митровици на челу преводилачког одељења у служби нове Југославије у сукобу са Стаљином. У његовој живописној биографији укрстили су се, поред осталих, путеви Хитлера, Андрића, Стојадиновића, Цветковића и Љотића.</p>
<h4><strong>Од Трста до Београда</strong></h4>
<p>Данило Грегорић је рођен 1909. године (у неким изворима наводе се и 1900. и 1907. година) у Трсту. Његов отац Флоријан Грегорич, виши чиновник у аустроугарском Министарству финансија, службу је започео у финансијској управи у Трсту, касније прешао у Беч, а распад Аустроугарске га је затекао у Љубљани, на месту шефа повереништва Словеначког народног савета за финансије.</p>
<p>По формирању Краљевине СХС, понуђена му је служба у Министарству финансија новостворене државе. Населио се с породицом у Београду, име променио у Цветко, а презиме у Грегорић, и постао начелник првог одсека у Министарству. Од 1922. године до 1941. је главни секретар Савеза индустријалаца. Са тог места блиско сарађује са Миланом Стојадиновићем.</p>
<p><!--<box box-left 49729114 media>-->Драгомир Драги Стојадиновић, брат Милана Стојадиновића, сведочио је да се из њихове сарадње развило пријатељство две породице и да је Данила Грегорића у младости упамтио по надмености, али и по пушењу луле, што није било толико уобичајено у тадашњем Београду.</p>
<h4><strong>У Збору</strong></h4>
<p>Данило Грегорић је 1930. приступио организацији Југословенска акција, чији је део чланова припадао Организацији југословенских националиста (ОРЈУНА). Врхушка овог покрета постала је језгро Југословенског народног покрета Збор, основаног 1935, а Данило Грегорић је именован за првог председника омладине Збора, назване „Бели орлови“.</p>
<p>Поред рада на зборашком подмлатку, Грегорић је редовно писао у листу <em>Отаџбина</em>, износећи ставове који су се чак и Љотићу чинили претераним. Грегорић своје симпатије према фашизму и нацизму није крио.</p>
<p>Најуочљивије је то у његовој докторској тези <em>Економска и социјална политика националног социјализма и њене доктринарне основе</em>, која је била објављена и као књига.</p>
<p><!--<box box-center 49729195 media>-->Анализирајући економску политику нациста, Грегорић пише:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Нови талас старе мисли, вечите мисли, органске, универзалистичке, већ запљускује Европу. Тај је талас ношен свешћу да се народи Европе, желе ли се одржати, морају регенерисати из себе. Регенерисати морално, економски и политички. Немци су нашли свој облик народне регенерације у свом националном социјализму. Нека ово дело буде скромни прилог утврђивању истине. Нека буде прилог упознавању суштине великог историјског збивања, чији смо сведоци.“</p>
<p>Наклоност према нацистима је била обострана. Грегорић је, на лични позив министра пољопривреде Немачке Валтера Дареа, присуствовао великом нацистичком конгресу у Нирнбергу 1936, где је успоставио чврсте контакте са врхом НСДАП-а.</p>
<p><!--<box box-center 49729117 embed>--></p>
<p>Роберт Лај, шеф Немачког фронта рада (DAF), постао је близак Грегорићев пријатељ, а по неким изворима чак му је био и кум на венчању.</p>
<h4><strong>Раскол са Љотићем</strong></h4>
<p>Ипак, ситуација у Збору била је далека од идеалне. На парламентарним изборима у Југославији 1935. године Збор је освојио само 0,89% гласова.</p>
<p>Изразита непопуларност вођства, посебно Љотића, али и низ афера кoје су уследиле, међу којим је највећа била тзв. афера „Техничка унија“, у којој је почетком 1937. вођство покрета оптужено да преко истоимене фирме прима новац од нацистичке Немачке како би ширио профашистичку пропаганду и деловао као немачка агентура у земљи – водили су ка нестанку Збора са политичке сцене.</p>
<p><!--<box box-left 49729123 media>-->У покушају да забашури скандал и оповргне оптужбе, Љотић је заказао трибину Збора у биоскопу „Триглав“ у Сарајевској улици и позвао чланове покрета да јој присуствују. Међутим, уочи окупљања збораша, тих дана је дељен летак који су заједнички издали сви демократски политички клубови на Београдском универзитету. У њему је стајало:<em><br /></em><!--<box box-center 49729105 entrefilet>--></p>
<p>Уочи трибине, око биоскопа „Триглав“ окупило се неколико стотина антифашиста, увикујући пароле. Почеле су ускоро да лете каменице и избила је туча са љотићевским „летећим одредима“ наооружаним металним палицама, коју је прекинула интервенција жандармерије. У нередима је теже повређено осам особа и причињена је знатна материјална штета, а о инциденту су опширно писали београдски листови, поред осталих <a href="https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00042_19370301|page:3|"><em>Правда</em></a> и <a href="https://istorijskenovine.unilib.rs/view/index.html#panel:pp|issue:UB_00043_19370301|page:6|"><em>Време</em></a><em>.</em><em> </em></p>
<p><!--<box box-left 49729111 media>-->Сукоб унутар Збора се продубљивао, а како би умирио јавност, али и решио се оних који су се противили његовим одлукама, Љотић је одлучио да из покрета избаци оне који су били отворено блиски нацистима, па су у новембру 1937. избачени Велибор Јонић, Димитрије Суботин, Ђорђе Перић и Данило Грегорић, који су, са своје стране, оптуживали Љотића да је задржавао новац од „Техничке уније“ за себе и узани круг сарадника, уместо да га усмери у заједничку страначку касу и пропаганду.</p>
<h4><strong>Југословенски Гебелс</strong></h4>
<p>По једним тумачењима, раскол у Збору је био последица свесне одлуке Грегорића и „побуњеника“ који су видели да са Љотићем не може доћи до неког озбиљнијег политичког резултата. Тако историчар Драган Бакић у <a href="https://www.academia.edu/125811599/Danilo_Gregori%C4%87_A_Case_Study_of_Fascistization_in_Interwar_Yugoslavia">тексту о Грегорићу</a> о томе пише следеће: <em> </em></p>
<p style="padding-left: 30px;">„Личне амбиције несумњиво су биле важан чинилац у одлуци Грегорића и његових другова да напусте Љотићев покрет, који, после освојених мање од један одсто гласова на изборима 5. маја 1935, није имао изгледа да игра значајнију улогу у политичком животу земље. Грегорићу је ласкала Стојадиновићева опаска – како се касније присећао, а Стојадиновићев брат потврдио – да су воде Збора за њега сувише плитке. Ратко Парежанин, у основи тачно, како потврђују примарни извори, прелазак ове групе бивших првака ЈА приказује као договор са Стојадиновићем, при чему су они веровали да ће са собом повући знатан део чланства Збора. Исход није био онакав каквом су се надали. Нису се остварила ни Стојадиновићева очекивања, јер је рачунао да ће већина Збора приступити његовој партији 'осим самог Љотића, који нам, најзад, није потребан'.“</p>
<p><!--<box box-left 49729136 media>-->Грегорић је, захваљујући познанству свог оца са Миланом Стојадиновићем, одмах по преласку у Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ) добио истакнуто место у пропагандном одсеку, а почео је и да пише за партијски лист <em>Самоуправа</em>.</p>
<p>Грегорићево осионо понашање, али и улагивање Стојадиновићу, због апанаже коју му је исплаћивао, како се говорило, били су једна од чешћих чаршијских тема тог времена. Драгомир Стојадиновић у разговорима са Бориславом Пекићем, објављеним у књизи <a href="https://www.slglasnik.com/e-prodavnica/proizvod/vreme-i-novo-vreme/123992"><em>Време и ново време</em></a>, Грегорићев морал и понашање оцењује као прилично ниско. Ипак, његово сведочење се мора узети са резервом како због њихових личних сукоба, тако и због Стојадиновићеве потребе да се после рата „опере“ због сарадње са Грегорићем и сличнима.</p>
<p>Како год било, Грегорић се добро снашао у Стојадиновићевој странци. Ускоро је и унапређен. У оквиру Главног одбора странке за пропаганду, на чијем је челу био Драгиша Цветковић, Грегорић је био постављен за секретара одсека. Таленат за пропаганду, због чега су га називали и „југословенским Гебелсом“, показао је у време избора у децембру 1938.</p>
<p><!--<box box-left 49729158 embed>-->Грегорић је био организатор митинга Стојадиновићеве партије, који су често призивали и фашистичку естетику. Он је, поред осталог, организовао дотад неуобичајено бацање предизборних летака из авиона, али и низ медијских подметачина против политичких непријатеља. Преко штампе, поготово <em>Балкана</em> Крсте Цицварића, објављиване су увреде и очигледне лажи, али и дистрибуирани леци против удружене опозиције на челу са <a href="https://oko.rts.rs/istorija/5086590/prikljucenija-vladka-maceka-najuticajnijeg-hrvatskog-politicara-kraljevine-jugoslavije-zagrebacki-prijatelj-kneza-pavla.html">Владком Мачеком</a>, који је, као и на изборима 1935. године, оптуживан да је учествовао у злочинима над српским становништвом у Мачви 1914, иако се у том периоду налазио на лечењу на Петроварадину.</p>
<p>У јуну 1938. присуствује нацистичком конгресу „Снага кроз радост“ у Хамбургу, као и фашистичком партијском скупу у Риму.</p>
<p>Иако је Грегорићев рад допринео Стојадиновићевој победи на изборима, тесна разлика (око 200.000 гласова у односу на опозицију) поколебала је партијско вођство. Грегорић је добио понуду да постане шеф информативног одељења Пресбироа Владе Краљевине Југославије, али је изабрао другу функцију. Постао је директор дневног листа <em>Време</em>.</p>
<p><!--<box box-center 49729135 media>--></p>
<h4><strong>Директор <em>Времена</em></strong></h4>
<p><em>Време</em> је настало 1921, као директни пандан <em>Политици</em>, а од почетка тридесетих постало је пропагандни канал владајуће странке. То је озваничено 1936, када је Милан Стојадиновић постао власник акционарског друштва које је листом управљало.</p>
<p>Иако никада није претекло <em>Политику</em> у тиражу (која је просечно имала око 150.000 примерака, а <em>Време</em> око 130.000), лист је донео низ новина, модеран графички изглед и имао мрежу истакнутих сарадника, међу којима су били Милош Црњански, Станислав Винавер, Предраг Милојевић и други… Листом је управљао Стојадиновићев брат Драгомир, али је он ускоро био скрајнут, а по братовљевом паду с власти и потпуно склоњен из редакције.</p>
<p>Грегорић је најпре постао комесар, а онда и директор <em>Времена</em>. О томе је Драги Стојадиновић у разговору са Пекићем говорио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Док је претходни директор Драгомир Николић био бар на тој просавезничкој линији, што је ипак више одговарало укусу наших читалаца, овај је сада кренуо да хвали Немачку, да ми треба сада да будемо са Немачком, пошто је Немачка велика сила, јака, она је победила Пољску, у савезу са Русијом, Америка ван рата, далеко, Енглеска и Француска ништа не предузимају иако су у рату са Немачком.“</p>
<p><!--<box box-left 49729091 media>-->Уређивачка промена у року од само неколико месеци довела је до драстичног пада тиража, са 130.000 до 80.000 крајем 1939. године. Грегорић је за <em>Време</em> писао спољнополитичке коментаре, величајући нацистичку Немачку, у листу се објављују антисемитски текстови, а ускоро се покреће и тзв. антимасонска кампања. Грегорићу се тада придружује низ сарадника крајње десне провенијенције. Један њихов састанак описао је Радоје Јанковић у књизи <em>Како је убијана Краљевина Југославија</em>:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„29. августа, у шест часова по подне, позван сам на састанак ‘интелектуалаца’ у редакцији <em>Времена</em>. Тамо сам затекао г. Светислава Стефановића, Стакића, Малеша, Велмар Јанковића, Вујића и Јову Радуловића (...) Сви су били против демократије. Д. Грегорић је напустио седницу јер је морао да присуствује састанку о образовању антијеврејских одбора који се у исто време одржавао у просторијама <em>Времена</em>. Г. Јонић није био присутан, па смо разговарали и међусобно изнели своја гледишта.“</p>
<p>Грегорић је у то време оптуживан да је на немачком платном списку, али то није сметало његовом даљем напредовању. У марту 1940. у импресуму <em>Времена</em> наводи се као „власник и издавач Штампарско-издавачког предузећа Време А. Д.“, а ускоро је изабран и за члана надзорног одбора новинске агенције „Авала“.</p>
<p>Како се пронемачка пропаганда појачавала, тако је и тираж листа падао. Радоје Јанковић наводи да је <em>Време</em> крајем 1940. спало на 30.000 примерака. Али ни то Грегорића није зауставило. Приликом прославе рођендана краља Петра у септембру те године је рекао: „Овом земљом још управљају масонске, јеврејске и капиталистичке клике и док год је тако у земљи неће бити правде, реда ни поштења.“</p>
<p><!--<box box-left 49729097 media>--></p>
<p>Добар део уредништва Грегорићевог <em>Времена</em> ускоро ће постати део колаборационистичког апарата у окупираној Југославији.</p>
<h4><strong>Специјални изасланик код нациста </strong></h4>
<p>Грегорић је одиграо важну улогу у преговорима о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.</p>
<p>Он је почетком новембра 1940. са немачким послаником у Београду Виктором фон Хереном договорио посету Берлину и састанак са немачким министром спољних послова Рибентропом, како би с њим разговарао о модалитетима сарадње Трећег рајха и Краљевине Југославије. Грегорић је у Берлину боравио 23. и 24. новембра, где је Рибентропу пренео став да би Цветковићева влада пристала да потпише Тројни пакт уколико би се гарантовала неповредивост граница Југославије и добијање излаза на Егејско море.</p>
<p>О овим разговорима Цветковић је обавестио чланове владе 5. децембра 1940. године. Као својеврсну награду у посредовању, Грегорић је добио Орден Светог Саве II степена.</p>
<p><!--<box box-left 49729177 media>-->Међутим, када је дошло до застоја у преговорима, он је у јануару 1941. још једном одиграо посредничку улогу. О томе је писао <a href="https://www.slglasnik.com/e-prodavnica/proizvod/ivo-andric-kraljevina-jugoslavija-i-tredji-rajh/123516">Душан Глишовић</a> у књизи <em>Иво Андрић. Краљевина Југославија и Трећи рајх 1939-194</em><em>1</em>:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Грегорић је нашироко описао политичко стање у Југославији и окривио пробритански оријентисаног министра Константиновића да је извршио притисак на председника владе да не услиши предлоге које му је после сусрета са фирером пренео Цинцар Марковић. Главни смисао писма је предлог да Фон Рибентроп позове Цветковића и тако га 'ослободи његове неодлучности', а да он зна да ће југословенски премијер тај позив прихватити, јер га је он и овластио да такав предлог поднесе. Хитлер је реаговао одмах и 29. јануара наредио да замоле Цветковића да дође…“</p>
<h4><strong>Сукоб са Андрићем </strong></h4>
<p>Грегорић је током Другог светског рата написао жанровски хибрид, политиколошко-аутобиографску књигу <em>Самоубиство Југославије</em>, у којој је дао своју слику распада Југославије, али и своју улогу у преговорима. У књизи објављеној 1942. у Београду, а затим следеће године и у Немачкој, Грегорић се самохвалише, прилично искривљује чињенице и даје низ непроверљивих података. Своја осећања након успешне посете Берлину, али и однос према Иви Андрићу, тадашњем југословенском посланику у Берлину, овако је представио у књизи: </p>
<p style="padding-left: 30px;">„Колико је то било важно јасно је кад се зна да наш посланик у Берлину, култивисан песник и литерата Андрић, од почетка није имао прилике да са Фон Рибентропом лично разговара о питањима која су за Југославију била од животне важности.“</p>
<p><!--<box box-left 49729164 media>--></p>
<p>Да су преговори вођени у тајности и без упознавања југословенске дипломатске мисије с њима, потврђује и <a href="https://oko.rts.rs/istorija/5085336/vladimir-vauhnik-andricev-vojni-atase-i-cetvorostruki-spijun-obavestajac-cijim-obavestenjima-nisu-verovali.html">Владимир Ваухник</a> у аутобиографији <em>Међу издајницима, шпијунима и јунацима</em>, али и Андрићево подношење захтева за разрешење са места посланика у фебруару 1941, у писму Александру Цинцар-Марковићу. Захтев је био директно изазван Грегорићевим сусретом са Рибентропом, о коме Андрић није био обавештен. У оставци Андрић пише:</p>
<p><!--<box box-left 49729109 entrefilet>--></p>
<p>Састанак Рибентропа и Цветковића одржан је 14. фебруара 1941. године, али му Грегорић није присуствовао, иако је то био захтев немачке стране, како он тврди у својој књизи.  <!--<box box-left 49729176 media>--></p>
<p><strong>Тројни пакт и сусрет са Хитлером</strong></p>
<p>На немачкој листи позваних да присуствују потписивању Тројног пакта у бечком дворцу Белведере 25. марта 1941, његово место је било међу првима. Полазак из Београда за Беч Грегорић је у књизи <em>Самоубиство Југославије</em> овако описао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„На малој топчидерској станици стајао је 24. марта у 10 часова увече посебни воз. Оштро је шиштала пара, куљајући из тела огромне, црне локомотиве. Било је мирно вече, звездано и топло. Перон је био рашчишћен и само чланови владе и представници власти били су се сакупили за опроштај. Цветковић и Цинцар-Марковић имали су да крену за Беч да ставе потпис Југославије под докуменат приступања Тројном пакту. (…) Воз полако крену. Сасвим напред, на перону, стајао је Мачек и махао својим мрким филцаним шеширом. 'Сврши посао добро, Драгиша!', викнуо је Цветковићу који је стајао на прозору. 'Ја ћу овде већ држати све у руци.'“</p>
<p>Посао је завршен, а као награду за добро обављен посао Грегорић је добио упознавање са Хитлером:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Фирер је пришао мени. Чуо сам Фон Рибентропов глас који је изговорио моје име, престављајући ме. Дуг стисак руке. Поглед из великих плавих очију Адолфа Хитлера почивао је јасно и чврсто на моме лицу. Један љубазан осмејак ублажио је његове црте. Шмит поред мене рече: 'Господин Грегорић је поборник за ово што је данас овде свршено...' Тако је Југославија приступила Тројном пакту.“</p>
<p><!--<box box-left 49729162 media>--></p>
<p>Ипак, Грегорићу није остало пуно времена за радовање. Одмах по пучу 27. марта 1941. године је ухапшен, заједно са представником немачке агенције „Europa-Sonder-Dienst“, на шта је Немачка званично уложила протест.</p>
<h4><strong>Неуспешни колаборациониста </strong></h4>
<p>Иако се по слому Југославије ставио Немцима на располагање, до значајнијег Грегорићевог учешћа у окупаторском апарату није дошло. Као један од разлога за то сматра се затегнут однос са Димитријем Љотићем због њиховог предратног сукоба.</p>
<p>По окупацији, Грегорић је учествовао у оснивању <em>Новог времена</em>, главног колаборационистичког листа, насталог спајањем предратне <em>Политике, Правде</em> и <em>Времена</em>, објавио је серију текстова у којима је величао Немачку, о 27. марту писао као највећој трагедији Југославије. Објавио је и књигу „Самоубиство Југославије“, која ће након српског издања бити преведена и објављена на немачком, чешком и словеначком језику.</p>
<p><!--<box box-left 49729074 media>-->Почетком 1942. године преселио се с породицом у Берлин и био дописник шведског листа <em>Svenska Dagbladet, </em>а тај посао су му обезбедили предратни немачки пријатељи. У Берлину је дочекао и пад нацизма.</p>
<p>По сведочењу Драгомира Стојадиновића, који тврди да је ову верзију чуо од самог Грегорића, овако су изгледале његове прве послератне године:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Једно време се крио, али када су се мало смириле прилике, он се појавио, пошто га нико није тражио, нико није специјално нешто имао противу њега, на терену где се он затекао, па је сматрао да његова ситуација није тако неповољна, и онда је почео опет да се бави новинарством. Преузео је дописништво још једног швајцарскога листа и као такав је чак присуствовао процесу против немачких ратних злочинаца на суђењу у Нирнбергу.“<!--<box box-left 49729180 media>--></p>
<h4><strong>Робија и заборав</strong></h4>
<p>Ипак, није дуго остао на слободи. По потерници коју је за њим расписала социјалистичка Југославија ухапшен је и изручен Београду, а његов отац, супруга и деца недуго затим су емигрирали из Немачке у Сједињене Америчке Државе.</p>
<p>У документима Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача његов рад је овако окарактерисан:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Грегорић Данило био је публициста и бивши директор (<em>Времена</em>). Као такав, на сваком кораку, пропагирао је нацистичку идеологију и написао књигу (<em>Пропаст Југославије</em>) намењену пропаганди, а смишљену на то да у очима Југословена убије свако поуздање у себе и Савезнике, а са друге стране осветли Немце и нацизам као једини могући конструктивни систем владавине и једини могући начин нашег народног препорода и обнове. Према томе, он је имао активног и јаког учешћа у сарадњи са непријатељем.“</p>
<p>Суђено му је заједно са некадашњим краљевским намесницима Раденком Станковићем и Ивом Перовићем, а осуђен је на 18 година робије.</p>
<p><!--<box box-left 49729186 media>-->Његов пропагандистички „таленат“ ни у затвору није био занемарен. По сведочењима појединих робијаша из Сремске Митровице, написао је низ текстова који су коришћени у борби нове Југославије против Стаљина. Радио је и у преводилачком затворском одељењу, а на захтев затворске управе написао је опсежан спис о околностима потписивања Тројног пакта. То је био интерни документ, који се касније чувао у Архиву Војноисторијског института, а приређен је и објављен у издању Института за савремену историју под насловом <em>Данило Грегорић и 25. март 1941.</em></p>
<p>Затвореници га нису волели. Предратни официр Милан Л. Рајић овако га је описао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Када сам крајем месеца априла 1951. године, доведен из треће зграде у другу, где се организовао преводилачки рад, затекао сам тамо и Грегорића. Сами смо били на приземљу, а он је био на спрату. Ускоро је и он доведен доле, са извесним бројем осуђеника и постављен за шефа свих радних група. При првом сусрету, учинио је на мене утисак оличења здравља, крупан, снажан човек. Држао се као курјак, упркос свему што је преживео у истрази. Радећи врло жустро из дана у дан, његова се ревност све више осећала…“</p>
<p>Слично га описује и Драги Стојадиновић, који је такође робијао у Сремској Митровици:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Он је инсистирао кад је образовао ту такозвану преводилачку групу у затвору у Сремској Митровици, половином 1950. године, да ја будем укључен, знајући да бих могао да му користим, с обзиром на моје знање страних језика. Ја сам пристао, јер ми је било досадно, нисам знао шта да радим. (…) Он је био нека врста шефа тог одељења, које је бројало око 50 укупно, на разним радовима. Једни су преводили, други су то после разрађивали, прекуцавали. Неки су слушали стране радио-станице и бележили важне вести. А он је био у исто време и посредник, преко њега је долазио цео материјал који је требало преводити, а после га је он прикупљао од свих нас и достављао некоме који је долазио да материјал прима. Он се доста лоше понео на робији. Чак је мени казао у једном разговору да настоји да изађе по сваку цену.“</p>
<p>На слободу није изашао. Умро је 1957. године.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 25 Sep 2026 11:03:05 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087804/danilo-gregoric-nemacki-covek-u-beogradu-tajni-pregovarac-za-pristupanje-trojnom-paktu.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/22/18/4/748/5845885/thumbs/13872973/thumb1.jpg</url>
                    <title>Данило Грегорић, немачки човек у Београду: Тајни преговарач за приступање Тројном пакту</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087804/danilo-gregoric-nemacki-covek-u-beogradu-tajni-pregovarac-za-pristupanje-trojnom-paktu.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/22/18/4/748/5845885/thumbs/13872973/thumb1.jpg</url>
                <title>Данило Грегорић, немачки човек у Београду: Тајни преговарач за приступање Тројном пакту</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087804/danilo-gregoric-nemacki-covek-u-beogradu-tajni-pregovarac-za-pristupanje-trojnom-paktu.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Судбина заборављеног националног борца Стеве Петрановића: Прва позоришна представа у БиХ</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087785/sudbina-zaboravljenog-nacionalnog-borca-steve-petranovica-prva-pozorisna-predstava-u-bih.html</link>
                <description>
                    „Први дан духова ове године (23. маја) представљали су у Тешњу у Босни србски добровољци комад &#039;Јудиту&#039;, који је с талијанскога превео учитељ тешањски Стефан Петрановић. Ово је можда прво позоришно представљање у Босни, од како она постоји.“ Овако гласи вест објављена у листу „Даница“, 20. јул 1865. године. Тешањски  учитељ рођен у Дрнишу који је преко Задра, Падове и Цетиња доспео у Тешањ да изведе прву позоришну представу у Босни и Херцеговини, а затим и другу, Шилерове  „Разбојнике“ годину дана касније, такође у Тешњу, данас је скоро потпуно заборављен. А његова животна прича је филмска. Пре учитељовања у Тешњу,  учествовао је у херцеговачкој буни, реформисао школство у Црној Гори, у првим данима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине са Хаџи Лојом у Сарајеву подизао народ на устанак, потом у Пироту за рачун српске владе агитовао против тадашњег разграничења с Бугарском, да би после имао посла с Николом Пашићем и Драгом Машин, чији ће му осветнички бес, испоставиће се, на крају и доћи главе.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/14/16/8/826/5811317/thumbs/13781897/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Судбина заборављеног националног борца Стеве Петрановића: Прва позоришна представа у БиХ" title="Судбина заборављеног националног борца Стеве Петрановића: Прва позоришна представа у БиХ" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49728518 media>-->Приповедајући о атмосфери која је настала у Сарајеву након што је у лето 1878, на основу одлука Берлинског конгреса, Аустроугарска извршила окупацију Босне и Херцеговине, Иво Андрић у причи „Мара Милосница“ на једном месту каже:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У магази хаџи-Иве Ливајића, фра Грго Мартић чита криомице и преводи <em>Pester Lloyd</em>, а по дућанима на Вароши обилази, са џеповима пуним италијанских новина, Стево Петрановић, бивши учитељ у српској школи, а сада у служби италијанског конзулата.“</p>
<p>Не морате да будете велики познавалац Андрићевог дела да бисте знали да је наш једини нобеловац у својим приповеткама и романима посвећеним старим временима стварао књижевне ликове од стварних, историјских личности и од карактера који су били плод његове имагинације.</p>
<p>Није обавезно да будете ни велики познавалац историје Босне и Херцеговине да бисте знали како је фра Грго Мартић заиста постојао, те да је за собом оставио значајан хуманистички траг.</p>
<p><!--<box box-left 49728149 media>-->Али да не бисте мислили да је онај други човек у цитираној реченици из приче „Мара Милосница“ сигурно плод Андрићеве имагинације, ипак морате знати нешто више. И то не само о општим приликама у Босни и Херцеговини пред сам крај османске и на самом почетку аустроугарске власти, већ понешто и о развоју тамошње просвете и позоришта.</p>
<p>Јер је Стево Петрановић у првим данима аустроугарске окупације Босне и Херцеговине заиста важио за државног непријатеља број један, али је пре тога био и учитељ који је реформисао школу у Црној Гори и просветар који се, сем школством, у Тешњу бавио и организовањем позоришних представа, а после имао посла с Николом Пашићем и Драгом Машин, чији ће му осветнички бес, испоставиће се, на крају и доћи главе.</p>
<p>Овековечен у „Мари милосници“ у тек другој половини једне дуже реченице, Петрановић је био тема записа Андрићевих пријатеља Марка Марковића и Боривоја Јевтића, а у својим радовима су о њему писали историчари Владимир Ћоровић и Владимир Скарић, те хроничар позоришног живота у Босни и Херцеговини Јосип Лешић. Пред Други светски рат је у Новом Саду новинар, учитељ и политичар Димитрије Мита Клицин објавио „Споменицу Стеве Петрановића, националног борца“.</p>
<p><!--<box box-center 49728127 media>-->Од те грађе могао би да се сачини сценарио за дугометражни играни филм, или ТВ серију. Ми ћемо, за почетак, испричати шта је све за свој род урадио Стева Петрановић и како су му се тадашње власти за све те заслуге „одужиле“.</p>
<h4><strong>Соко, писар и учитељ</strong></h4>
<p>Петрановићи су у Северној Далмацији били познати под надимком Сламуше. Др Божидар Петрановић је у своје доба био познати политичар и правник, оснивач Матице далматинске и њен први председник. Герасим Петрановић био је бококоторски епископ, а уређивао је Српско-далматински магазин. Теофил Петрановић је исто носио свештеничку одору. Већи део живота је провео у Сарајеву, где се сем свештеничким и просветним пословима бавио и сакупљањем и објављивањем народних песама. Његов брат од стрица био је Стево Петрановић.</p>
<p>Рођен у Дрнишу 1835. године, он је у основну школу кренуо када му је већ било петнаест година. Потом је у Задру завршио пет разреда теолошке школе, а становао је у интернату тамошње Богословије. Тада одлази у Падову, где је три године слушао предавања на Филозофском факултету. Жени се Софијом Мандић из Грачаца.</p>
<p><!--<box box-left 49728154 media>-->Мита Клицин је све ове податке добио од Стеванове и Софијине поћерке Љубице, удате за апотекара Мирослава Пелнаржа. Према њеним речима, Стеван Петрановић је по природи био бистар и борбен, „радио је за народну ствар отворено и одлучно, због чега је дошао у сукоб с аустријским режимом у Далмацији“.</p>
<p>За ове Петрановићеве врлине чуо је кнез Данило Петровић Његош, који га позива да дође у Црну Гору и буде његов ађутант. Петрановић пристаје, стиже на Цетиње, али ускоро кнез гине у атентату, те на његово место долази будући црногорски краљ Никола.</p>
<p>Убрзо избија херцеговачко-црногорска буна против Турака, у којој учествује и Петрановић. О томе, истина, нема историјских података, али Клицин наводи стихове које је Петрановић казивао својој поћерки, а она их није заборавила:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Зове Мирко до два ађутанта,<br />Михаила Зегу из Баната<br />И сокола Петрановић Стеву<br />Да му буду уз рамена…“</p>
<p><!--<box box-left 49728185 media>-->Ове стихове Вук је објавио у једној од својих збирки народних јуначких песама, у песми „Бојеви Црногораца и Херцеговаца с Турцима године 1862“. Народни певач ту прво описује силу од шездесет хиљада турских војника који су кренули на Црну Гору, да би се потом посветио приказивању стања у редовима црногорске војске:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А кад виђе црногорски књаже,<br /> Он је своју војску окупио,<br />Осам хиљад' отправи војника<br />А пред њима Петровића Мирка,<br />Петровића Мирка и Крцуна<br />И војводу Петра с Љуботиње,<br />И јунака Зегу из Баната<br />И писара Петрановић Стевана<br />Да он служи Мирку за писара<br />И остале српске начелнике…“</p>
<p>Војвода Марко Перовић је био отац кнеза Николе, а Михајло Зега члан трговачке цинцарске породице која се крајем 18. века доселила у Банатско Ново Село, и након учешћа у херцеговачко-црногорском устанку против Турака књаз Никола га је именовао за сердара.</p>
<p>Петрановић није постао сердар, али је у историји Црне Горе остао упамћен као реформатор тамошњег школства, које је у то време било тек у повоју.</p>
<p><!--<box box-left 49728167 media>-->На Цетињу је прва основна школа примила првих тридесетак ђака још 1834, за време владавине Петра Другог Петровића Његоша. Зато су је у почетку и звали Владичина, или Мала Његошева школа. У наредним деценијама обележеним сталним сукобима са Турцима, рад школе је често прекидан на дуже или краће време.</p>
<p>Почетком педесетих година 19. века у школи су као учитељи радили архимандрит Никанор Ивановић (иначе и он родом из Дрниша) и Антоније Мацура. Потом управљање школом преузима Петрановић, који новим наставним планом троразредну школу претвара у петоразредну, неку врсту ниже стручне школе.</p>
<p>Петрановићева реформа се састоји од утврђивања разредно-часовног распореда и знатног повећања броја наставних предмета, што доводи и до планирања развоја наставног кадра. Према његовом плану, у цетињској школи изучавали су се предмети: катихизис, библија, историја, часловац и црквено пјеније (први разред); пространи катихизис, српска граматика, црногорска историја, црквена историја, математика, црквено пјеније (други разред); свеопшта историја, српска историја, антропологија, српска граматика, реторика, велико црквено пјеније (трећи разред); словенска граматика, свеопшта историја, црквена историја, физика, велика географија, психологија, догматика, велико црквено пјеније (четврти разред). У трећем разреду предавао је антропологију, а у четвртом психологију.</p>
<p><!--<box box-left 49728173 media>--></p>
<p>У години када је Петрановић преузео управљање школом оснива се и интернат, илити „питомачки завод“. Ту је спавало и хранило се тридесет питомаца, који су носили ђачке униформе налик онима које су имали ђаци у француским заводима. Петрановић се бринуо и о обезбеђивању уџбеника и учила за школу, који су се углавном набављали из Београда и из српских средина у Хрватској. Народ је препознао његов ентузијазам, па Црногорци ову школу почињу да зову Петрановићевом школом.</p>
<p>Те силне промене нису се, међутим, допадале властима, којима изгледа није одговарало увођење толиких световних предмета, а ни то што је од ђака захтевао да уче са разумевањем и што их је подстицао да мисле својом главом. Тако Петрановић не успева да „заврши“ планирани пети разред и бива приморан да напусти Црну Гору. Према неким изворима, власти су га чак званично протерале са Цетиња, под оптужбом да шири јерес међу ђацима.</p>
<p>Наредне четири године Петрановићевог живота и прикљученија остају у измаглици недокументоване прошлости. Зна се само како ни у родну Далмацију, нити уопште у Хабсбуршку монархију, није могао да се врати, јер су га аустријске власти 1861. лишиле држављанства. А дâ се наслутити да ипак није сасвим био прекинуо своје односе са књазом Николом, јер на почетку књиге „Моралне мисли“ Николе Томазеа, штампане 1864. године у Новом Саду, стоји да ју је „посрбио Стеван Петрановић, побочник црногорског кнеза“.</p>
<p><!--<box box-center 49728174 media>-->У октобру исте године Петрановић стиже у Тешањ, месташце у средњој Босни, где ступа на упражњено место учитеља Српске основне школе.</p>
<h4><strong>Италијански и минералогија, вртларство и певање</strong></h4>
<p>Није познат тачан датум изградње Српске школе у Тешњу и почетак њенога рада. Али у „Новом завјету“ штампаном у Москви 1732. постоји забелешка испод које је потписана „дјевојка Тарса шћер Јована Атанасића, из Тешња касабе“.</p>
<p>Када је Јовина кћерка похађала тешањску школу, такође остаје непознато, али се зато зна да је, у време када је Петрановић ступио у учитељску службу, Тешањ био богата варош са преко шест хиљада становника, кроз коју су пролазили многи трговачки каравани.</p>
<p>Петрановић је у Тешањ стигао највероватније по препоруци свог, већ помињаног рођака, свештеника Богољуба (Теофила) Петрановића, који је био учитељ у Сарајеву. Било је то време у ком су кнез Михаило Обреновић и његова влада врло активно радили на подстицању националне свести код Срба који су живели под турском влашћу. Учитељи су чинили саставни део формиране мреже повереника српске владе, а Теофил Петрановић је био један од најактивнијих.<!--<box box-center 49728197 media>--></p>
<p>Чим је преузео учитељску дужност, Стево Петрановић је почео да набавља неопходна учила и опрему. На основу сачуване грађе, види се да је користио оновремене савремене уџбенике и друге књиге. Садржај лектире јасно указује на његову тежњу да међу ђацима разбуди и подстакне слободарске мисли и идеје.</p>
<p>Међу књигама из којих су учили тешањски ђаци налазе се „Читанка за народ“ Стевана В. Поповића, „Историја српске књижевности“ Стојана Новаковића, „Драматика грчког језика“, „Часловац“, затим готово све књиге Вука Стефановића Караџића, „Разговор угодни народа словинскога“ Андрије Качића Миошића, Његошев „Горски вијенац“ и „Поеме“ Бранка Радичевића.</p>
<p>Залаже се да у школу долазе и они нешто старији ђаци, који до тада нису похађали наставу. Уводи нови распоред наставних и других активности, па од његовог доласка тешањски ђаци пре подне похађају наставу од осам до поднева, потом следи двосатна пауза, да би после подне часови трајали све до 16.30. За ученике који су спорије усвајали градиво уводи и додатну наставу, која се одвија средом и петком.</p>
<p>На скупштини Дабробосанске епархије која је одржана у марту 1873, усваја се Петрановићева иницијатива да се у свим важнијим местима отварају школе у којима ће радити „спремни учитељи“, а да се у Сарајеву оснује Народни фонд из кога ће се те школе издржавати и плаћати учитељи. Свака српска кућа је била у обавези да у тај фонд годишње уплати десет гроша.</p>
<p><!--<box box-left 49728520 media>--></p>
<p>Босански валија Мустафа-паша био је спреман да подржи те захтеве, под условом да се учитељи у школама не баве национално-политичким питањима. Петрановић је, напротив, сматрао да је сваки учитељ дужан да буди националну свест и да о своме успеху обавештава своје колеге.</p>
<p>Оно што на Цетињу није успео да оствари, Петрановић спроводи у дело у Тешњу, па по његовом плану школовање продужава на пет разреда. И овде уводи нове предмете. Италијански је обавезан предмет, а уче се и грчки и руски. Од природних наука – минералогија, физика и ботаника! А ту су и веронаука, српски језик, словенско читање, читање и писање латинице, рачун, геометријско обликовање са цртањем, повесница, краснопис с цртањем. На инсистирање тешањских трговаца, од школске 1867/68. године уводи се и „стручни“ предмет основи трговине.</p>
<p>Часови тежих предмета били су по распореду током преподнева, док су се након паузе ђаци бавили вртларством, гимнастиком, певањем…</p>
<h4><strong>Шилер у Тешњу</strong></h4>
<p>О оскудном позоришном животу у Босни и Херцеговини под турском управом сведоче још оскуднији подаци. Јосип Лешић бележи један, како каже, „штур и непотпун“ траг о покушају учитеља Александра Бановића да са својим ђацима у Сарајеву 1840. године приказује позоришне представе. Бановић је у Сарајево стигао из Дубровника, али већ 1842. одлази у Неготин, где ће до смрти радити у Окружном суду. У тамошњем архиву се можда и данас могу наћи судска акта потписана Бановићевом руком, али ни Лешић ни други истраживачи у сарајевским архивама нису пронашли било какав траг о школским представама које је изводио са својим ђацима.</p>
<p>Четврт века касније, у новосадском листу „Даница“, у броју од 20. јула 1865, у рубрици „Подлистак“ стоји и ова вест:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Први дан духова ове године (23 маја) представљали су у Тешњу у Босни србски добровољци комад 'Јудиту', који је с талијанскога превео учитељ тешањски Стефан Петрановић. Ово је можда прво позоришно представљање у Босни, од како она постоји.“</p>
<p>Прво, видели смо, није, али јесте прво о коме постоје писани трагови!<!--<box box-left 49728257 media>-->„Јудита“, коју је Петрановић превео са италијанског језика, а онда са својим ђацима извео пред тешањском публиком, дело је немачког драматичара Фридриха Хебела. Комад је настао 1840. године и с великим успехом извођен на сценама широм Немачке. По Хебеловој трагедији аустријско-чешки композитор Емил фон Резничек је написао оперу „Холоферно“.</p>
<p>За разлику од библијске приче о лепој удовици, која да би спасла свој град Бетулију одлази у непријатељски табор, очарава војсковођу Холоферна и одсеца му главу, Хебел у својој трагедији проблематизује питање Јудитине гриже савести након извршеног чина.</p>
<p>Не знамо како је Петрановић ово, дакле у то време, врло савремено и модерно драмско дело, поставио на сцену са својим ђацима, али знамо да је Хебелове драмске иновације гледало преко стотину људи.</p>
<p>То се може закључити из вести која је објављена у новосадској „Даници“, у рубрици „Подлистак“, у броју од 20. априла 1866:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„У Тешњу у Босни представљали су ових месојеђа и други позориштни комад, и то 'Разбојнике' Шилерове, које је превео са италијанскога учитељ тешањски Стеван Петрановић. Добро је и то, када Турци недаду што друго да се представља. Глумаца је било 20, гледалаца преко 100.“</p>
<p><!--<box box-center 49728263 media>-->Лешић напомиње да је тешањска публика Шилерову драму која слови за један од стубова књижевног покрета „Sturm und Drang“ гледала под насловом „Хајдуци“.</p>
<p>Из причања потомака оних којих су присуствовали овим представама, сазнало се да је Петрановићева ђачка трупа наступала у подруму једне куће. Зна се и да је рађено на припремама за извођење Стеријине трагедије „Смрт Стевана Дечанског“ и „Мериме“ Матије Бана. Није, међутим, остало забележено да ли су ове представе уопште јавно изведене.</p>
<p>Врло је могуће да су пробе биле још у току када је 1869. протеран из Тешња због „ваннаставних активности“. Сем што је реформисао школу и покренуо позориште, Петрановић је у тешањској православној цркви редовно држао и проповеди. Из различитих извора се сазнаје да је био сјајан говорник.</p>
<p>Сем тога, био је један од повереника српске владе који су радили на прикупљању потписа <em>Изјаве</em> којом се од кнеза Михаила тражи да код султана у Цариграду дејствује у циљу сједињења Босне са Србијом. На крају је прикупљено осамдесет хиљада потписа, а њих је у Београд кнезу 1867. однела Петрановићева супруга Софија.</p>
<p>По доласку у Београд одсела је у хотелу „Грчка краљица“, а у двор на Топчидеру се одвезла дворским колима у пратњи председника владе Илије Гарашанина. Приликом аудијенције кнез Михаило јој је поклонио златни сат са грбом и посветом: „Михаил М. Обреновић III Књаз Србије Г-ђи Софији С. Петрановића 1867“. Тај сат је сачуван у породици.<!--<box box-center 49728132 media>--></p>
<h4><strong>Шапат који иде пред догађајима</strong></h4>
<p>Пишући о омладинском покрету у Босни и Херцеговини шездесетих година 19. века, Владимир Ћоровић наводи да се активистичка пропаганда ширила из Босанског Брода и Сарајева, а да су одбори постојали и у неколико других места у земљи. Главни одбор ове организације налазио се у Сарајеву, где је 1866, како стоји у једном допису објављеном у новосадској „Застави“, основана дружина „која ће радити за напредак и просвјету“. Ти одбори су имали задатак „да приуготове људе на устанак, па да готови буду устати кад им се време назначи“. Један од главних људи у сарајевској централи био је калуђер Богољуб Петрановић.</p>
<p>Он је, Ћоровић, био главна личност која је „деловала међу омладином“. У Сарајево је дошао 1863. и постао учитељ на вишој народној школи (нека врста полугимназије), а од 1865-1869. био и њен управитељ. Његов рођак Стево је баш те године стигао у Сарајево, где је добио место учитеља тадашње сарајевске реалке (средње школе у којој су се више изучавале природне науке).</p>
<p>Стево Петрановић се запошљава и у италијанском конзулату као драгоман, што ће рећи службени преводилац, што му је омогућавало слободније кретање и неку врсту заштите пред турским властима, у чијим је тефтерима већ био записан као сумњиво лице.</p>
<p>Сем што је и ту реформисао школске програме, мењао карактер наставе и организовао светосавску прославу, Петрановић је у Сарајеву радио и на физичкој спреми својих ђака. Са њима је у слободном времену организовао надметања у бацању камена с рамена, а изводио их је и у поље, где су вежбали и огледали се у јуначким играма.</p>
<p><!--<box box-left 49728216 media>--></p>
<p>Тако се једном приликом надметао и са ђацима муслиманске верске школе и њиховим учитељима. Све их је, како каже Клицин, био „надобио“, што је наљутило османлије, које су хтеле да га ђутуре нападну. Петрановић се у тој гунгули спотакао и угануо ногу, што га је спасило.</p>
<p>Ова епизода можда најбоље потврђује оцену неких истраживача прилика у Босни и Херцеговини уочи аустроугарске окупације како је Стево Петрановић био занесењак чији су темперамент, начини деловања и природа иницијатива које је предузимао често водили до неспоразума и несугласица са онима који су се у хијерархији национално-ослободилачког покрета налазили изнад њега. Није важио за послушног повереника који без поговора извршава налоге, па се приликом одигравања неких значајнијих догађаја његово име помињало у позадини. Био је, како се каже на једном месту, „неко ко је присутан, али не игра главну улогу“.</p>
<p>То ће се променити када велике силе на Берлинском конгресу одлуче да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину.</p>
<p>У тим летњим данима 1878. испуњеним неизвесношћу, у којима се, како каже Андрић у „Мари милосници“, међу људима ширио „онај шапат који обично иде пред догађајима, и који у масама ствара неодређено узбуђење и убија сваку вољу за рад“. Стево Петрановић је у време одржавања Берлинског конгреса у новосадској „Застави“ објавио неколико дописа, у којима је износио своје ставове у вези са новонасталом кризом.</p>
<p><!--<box box-left 49728210 media>--></p>
<p>У једном од тих дописа он каже како ће, у случају да Аустроугарска крене у окупаторски поход на „две скроз и скроз чисте и овејане српске земље“ Босну и Херцеговину, бити „крваве погибије попут Косова и биљега борбе свега српства са оба своја витешка кнеза и свега истурченог српства са властелом заједно, остаће биљега или српског ослобођења и уједињења или најкрвавије погибије и освете“.</p>
<p>Да би указао на сву неправедност намере да се османлијско управљање Босном и Херцеговином замени доласком Хабсбурга, Петрановић је на италијанском саставио проглас који је послат на Бизмаркову адресу. Петрановићев проглас и аустроугарска војска су се мимоишли. И док никада нећемо сазнати да ли је немачки канцелар макар бацио поглед на писмо које му је на италијанском из Босне писао учитељ који је у Тешњу са својим ђацима изводио Шилерове и Хебелове драме, врло добро знамо да се и Босна и Херцеговина није потчинила без борбе.</p>
<p>Против аустроугарске војске се борило локално, махом бошњачко становништво и поједине јединице османске војске које су одбиле да поштују договор и напусте земљу. У тим борбама је погинуло преко двадесет хиљада аустроугарских војника, а трајале су од краја јула, па све до 20. октобра 1878.</p>
<h4><strong>Хаџи Лојин устанак</strong></h4>
<p>Сарајево је „пало“ 19. августа, када су два аустроугарска батаљона након осмочасовне борбе савладали отпор две хиљаде наоружаних побуњеника. Све док сама битка није започела, предводио их је Салих Вилајетовић, кога су и историја и легенда упамтили као Хаџи Лоју. По овом, како би се данас рекло, контроверзном бизнисмену названа је и буна током које је, у својеврсном вакууму између одласка званичне турске и доласка аустроугарске власти, управо он владао Сарајевом.</p>
<p><!--<box box-left 49728224 media>--></p>
<p>Иако пре ових догађаја није имао било каквих симпатија за српску рају, Хаџи Лојо је у данима буне, како се то обично каже, тесно сарађивао и са појединим српским грађанима. Један од њих је био управо Стеван Петрановић, који је како у својим новинским дописима, тако и у беседама којима је становништво подстицао на отпор, инсистирао на потреби да се у тим тренуцима Срби и Бошњаци боре раме уз раме против заједничког непријатеља.</p>
<p>Побуњене Сарајлије су најчешће зборовале пред Гази Хусрев-беговом џамијом. Како Алекса Ј. Поповић у својој мемоарској књизи „Хаџи Лојина буна у Босни“ пише, једнога дана, „кад је највећа узрујаност народна била у авлији џамијској око шадрвана окупљеном турском народу значајну бесједу изговорио, тадашњи међу Турцима и Србима омиљени родољуб“ Стева Петрановић. Његово обраћање је прихваћено с одушевљењем, па су га Турци, пошље свршене ватрене и патриотске бесједе на рукама носили“.</p>
<p>Убрзо је одушевљења нестало, а Хаџи Лојо чак није ни учествовао у осмочасовној борби. У ноћи која је претходила сукобу са аустроугарском војском прво се сам ранио, а онда побегао према Рогатици и Горажду, где је ухваћен тек почетком септембра. Смртна казна му је замењена петогодишњом робијом, коју је одслужио у Терезину, у истом затвору где ће четири деценије касније кости оставити Гаврило Принцип.</p>
<p><!--<box box-left 49728218 media>--></p>
<p>И Петрановић се налазио при самом врху побуњеника које треба ухватити и пресудити им по кратком поступку. Ипак, неки аустријски официри чије се презиме завршава на „ић“ послали су преко посредника упозорења Петрановићу да се што пре склони. Он је то и учинио, али изгледа тек након што су телали разгласили по граду да му је глава уцењена на хиљаду ћесарских дуката.</p>
<p>У бекству му је помогао неки Ристо Пандуровић из села Павловац код Касидола. Петрановић је, преобучен у сељачко одело, отишао пут Мокрог и Сокоца, одакле је наставио према Сребреници. Дрину је препливао код Љубовије.</p>
<h4><strong>Михаило Михајловић у Пироту</strong></h4>
<p>Петрановић као да није пливао само преко Дрине, него и испод територије кнежевине Србије, и то оном емигрантском понорницом из које бегунац ем изрони далеко од опасности која се била надвила над његовом главом, ем ту исту главу у торби настави да носи под новим идентитетом.</p>
<p>Зато га након привременог губљења из вида проналазимо чак у Пироту, под именом Михаило Михаиловић!</p>
<p>Пирот је после Другог српско-турског рата и Берлинског конгреса променио место на новонасталој политичкој мапи Балкана и најзад се поново нашао у Србији, уз још увек до краја недефинисану границу са Бугарском. Наиме, нове границе су у Берлину повлачене на основу карата аустроугарског генералштаба, те није било до краја извесно куда ће гранична линија пролазити на самом терену. Том првобитном територијалном поделом неколико срезова у којима је већински живело српско становништво било је припали Бугарској, па је договорено да границу на крају коначно утврди међународна комисија.</p>
<p><!--<box box-left 49728236 media>--></p>
<p>Не желећи да долазак тадашњих европских комесара чека скрштених руку, српска влада је у агитаторску мисију на терен послала управо Петрановића, то јест чиновника пиротског начелства Михаила Михаиловића.</p>
<p>И Михаиловић је у мају 1879. неколико недеља провео на терену, припремајући сељаке да члановима међународне комисије изразе незадовољство што су се одлуком великих сила нашли са погрешне стране границе. Петрановић је био сјајан говорник и имао шта из срца да каже тамошњем народу. А када се испоставило како првобитну граничну линију, према мишљењу чланова међународне комисије, не треба значајније померати, Петрановић је пред њих извео десет хиљада незадовољних људи.</p>
<p>Изјавивши „српску свест“, окупљени су од немилосрдних „комесара“ затражили да се обустави даље обележавање границе. То није било могуће, али су чланови комисије усвојили Петрановићев предлог да силама потписницама Берлинског уговора телеграфски буду упућене молбе да нареде прекид утврђивања коначног разграничења. Текст молбе је на четири језика написао сам Петрановић и објавио је у „Застави“.</p>
<p>Од тога, наравно, није било ништа, а Петрановић је пре свега разочаран у понашање руских чланова комисије. „Сумњам да је који Србин могао бити већи, тако рећи русофил, од мене све до овог часа“, записао је Петрановић. „Одсад кад би тај био, био би достојан као Србин сваког сажаљења.“</p>
<p><!--<box box-center 49728251 media>--></p>
<h4><strong>У Бугарској и Румунији</strong></h4>
<p>Враћа се у Пирот, где као Михаило Михаиловић наставља да ради у окружном начелству. Крајем 1880. године, у јеку прљавих политичких борби у којима је пала влада Јована Ристића коју је Петрановић свесрдно подржавао, пиротски занатлија Ђорђе Кузмановић га оптужује да му је напаствовао супругу. Иако Петрановићева кривица никада није доказана, указом кнеза Милана отпуштен је из службе у фебруару 1881. Остаје да живи у Пироту, али већ наредне године бива и протеран у Бугарску.</p>
<p>У Софију потом емигрирају митрополит Михајло и Никола Пашић. Пашић о Петрановићу никада није имао високо мишљење, али је зато митрополит Михајло са њим развио веома присан однос. Управо захваљујући тој чињеници, али и замршеним међуљудским односима који умногоме подсећају на оне о којима је у „Ембахадама“ писао Црњански, иако осведочени противник нове владе, Петрановић добија посао у дипломатском представништву Србије у Софији, где обавља канцеларијске послове.</p>
<p>То га, међутим, не спречава да буде међу оним емигрантима који потписују телеграмску рођенданску честитку Јовану Ристићу. Ово на крају сазнају власти у Београду и избија скандал. Јавност се пита како је било могуће да један од осведочених политичких противника новог курса српске политике добије посао у дипломатији?!</p>
<p>Долази до политичких промена и у самој Бугарској, па Петрановић са многим другим нашим емигрантима прво бива ухапшен, а потом и протеран у Румунију.</p>
<p><!--<box box-center 49728138 media>--></p>
<p>У Софији му остаје болесна жена, која уместо да крене за својим мужем, након неког времена, стиже у Пирот. Тако се Софија Петрановић, сва је прилика, нашла у још једној мисији коју је имала да обави за свога мужа. О томе сведочи допис пиротског окружног начелника који председника владе Милутина Гарашанина обавештава како „госпођа Стеве Петрановића има да саопшти Његовом Величанству или Вама врло важне ствари“. </p>
<p>Гарашанин пиротском начелнику налаже да госпођа Петрановић дође у Ниш, где само неколико дана касније, стиже и њен муж. Историчари нагађају да је Петрановић свој повратак у Србију и државну службу обезбедио давањем одређених информација које су се тицале Пашићевих превратничких намера.</p>
<h4><strong>Последње године</strong></h4>
<p>Убрзо по повратку, Петрановић о државном трошку штампа брошуру „Спорно српско-бугарско питање“ и под именом Михаило Михаиловић бива именован за начелника Нишавског среза у Пироту.</p>
<p>Потом одлази на краткотрајну дипломатску службу у Скопље, да би по повратку у Пирот био распоређен на место окружног благајника и то најзад под својим правим именом и презименом. Али природа те чиновничке позиције ће учинити да под својим правим именом и презименом прво буде неправедно оптужен, потом утамничен, а напослетку, потпуно сломљен, и сахрањен.</p>
<p><!--<box box-left 49728256 media>-->Петрановић је по повратку из изгнанства повратио високи друштвени углед, па га је као једног од виђенијих мудрих глава краљ Александар позвао у Београд, не би ли га упознао са својом решеношћу да се, упркос многим противљењима, венча са Драгом Машин.</p>
<p>Када је од краља чуо шта овај намерава да уради, Петрановић је без длаке на језику рекао шта мисли. То се није свидело будућој краљици Драги и Петрановића је одмах по повратку у Пирот сачекао указ о пензионисању. То је, међутим, био само почетак Петрановићеве голготе. Убрзо је оптужен за несавесно газдовање општинском благајном и утамничен. За све време трајања процеса Петрановић је био у затвору, а правоснажно је осуђен тек 1905, дакле у време када су Србијом увелико опет владали Карађорђевићи.</p>
<p>Ослобођен је тек 1909. године, након што је група угледних сарајевских Срба послала петицију краљу Петру Првом Карађорђевићу. Петрановићева поћерка је тврдила да су се напослетку појавили документи који су апсолутно негирали кривицу њенога поочима, али су ови докази уништени током Великог рата.</p>
<p><!--<box box-center 49728143 media>--></p>
<p>Тако прича о редитељу једне од првих позоришних представа које су изведене у Босни и Херцеговини није могла да добије макар делимично сретан крај.</p>
<p>Јер Стево Петрановић није ни дочекао почетак рата. Измучен и болестан, преминуо је у Шапцу 24. марта 1913. године, у кући своје поћерке и њенога супруга апотекара.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 18 Sep 2026 13:26:32 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087785/sudbina-zaboravljenog-nacionalnog-borca-steve-petranovica-prva-pozorisna-predstava-u-bih.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/14/16/49/246/5811257/thumbs/13781402/thumb1.jpg</url>
                    <title>Судбина заборављеног националног борца Стеве Петрановића: Прва позоришна представа у БиХ</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087785/sudbina-zaboravljenog-nacionalnog-borca-steve-petranovica-prva-pozorisna-predstava-u-bih.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/14/16/49/246/5811257/thumbs/13781402/thumb1.jpg</url>
                <title>Судбина заборављеног националног борца Стеве Петрановића: Прва позоришна представа у БиХ</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087785/sudbina-zaboravljenog-nacionalnog-borca-steve-petranovica-prva-pozorisna-predstava-u-bih.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Телевизија у нацистичкој Немачкој: Паралелна стварност под знамењем кукастог крста</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087765/televizija-u-nacistickoj-nemackoj-paralelna-stvarnost-pod-znamenjem-kukastog-krsta.html</link>
                <description>
                    Службена историја признаје да је јавно емитовање телевизијског програма започето средином тридесетих година прошлог века, истовремено у Немачкој и Великој Британији, а потом у Совјетском Савезу и САД. Међутим, први прави јавни ТВ сервис заправо је почео са радом марта 1935. у Немачкој, чији је председник владе у то време био Адолф Хитлер. То је година у којој је застава са кукастим крстом званично проглашена за једину националну заставу, већ се десила паљевина Рајхстага, ефективно је поништен вишепартијски систем, Јевреји су дошли под удар расних закона, а политички противници су осетили чари система будућих конц.ентрационих логора. А Олимпијске игре у Берлину 1936. понудиле су идeалну платформу на којој је телевизија званично промовисана у државни медиј будућности. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/4/10/49/733/5769949/thumbs/13671324/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Телевизија у нацистичкој Немачкој: Паралелна стварност под знамењем кукастог крста" title="Телевизија у нацистичкој Немачкој: Паралелна стварност под знамењем кукастог крста" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49727342 media>--></p>
<p>Шта је права природа телевизије и њених садашњих <em>off-shot</em> пројеката на мобилним телефонима, старо је питање. Архиви већ помало заборављене државе Демократске Републике Немачке показали су се пре извесног времена као прави златни рудник кад је у питању историја Хладног рата, али је мање познато да су се тамо затекла и документа из нацистичког Рајха која су на нов начин осветлилa неке епизоде из те епохе.</p>
<p>У једно од најинтересантнијих открића свакако спада средином деведесетих пронађен низ од 280 ролни у канистерима са последњом заоставштином прве праве телевизијске мреже на свету – оне настале у нацистичкој Немачкој, са програмом свакодневно емитованим од 1935. до 1944. из берлинског студија „Nipkow“, названом по Паулу Готлибу Нипкову, немачком проналазачу телевизије, уз Берда и Зворкина једном од оних који су утемељили њене принципе.</p>
<p>Службена историја признаје да је јавно емитовање телевизије започето средином тридесетих година прошлог века, некако истовремено у Немачкој и Великој Британији, а потом у Совјетском Савезу и САД. Али, то баш и није најтачнија одредница – после експерименталног пуштања сигнала 1934, први јавни ТВ сервис заправо је почео са радом марта 1935. у Немачкој, чији је председник владе у то време био Адолф Хитлер. То је година у којој се већ десила паљевина Рајхстага, ефективно је поништен вишепартијски систем, Јевреји су дошли под удар расних закона, а први политички противници су већ осетили чари система будућих концентрационих логора.</p>
<p><!--<box box-center 49727365 media>--></p>
<p>Но за већину Немаца, који су свакодневно живели под претњом последица светске економске кризе („Велика депресија“ 1929-1939), нови систем је показивао и одређене почетне предности, најпре кроз повећану бригу државе о појединцу. Додуше, све више изолованом од породице, цркве и свега другог што би сметало директној комуникацији са странком на власти и њеним лидером.</p>
<p>У свему томе, државна власт је сагледала улогу нових технологија пре свега као ефектног средства да се партијска линија приближи народним масама (или народне масе партијској линији). Радио је предњачио у томе, али нацисти су највише уложили у то да разумеју телевизијски медиј и дефинишу начин његове употребе који би им био најкориснији.</p>
<p>Правилно схватајући да није довољно само освојити разум, већ и срца гледалаца – она се трудила да остави макар привид заводљивости, кроз разне производе тадашње популарне културе која, видећемо, и није била много другачија него данашња.<!--<box box-center 49727348 media>--></p>
<h4><strong>Дуги берлински август 1936.</strong></h4>
<p>Чињеница јесте да је телевизија у том тренутку била релативно непознат медиј, али њено својство да прави наизглед перфектну копију стварног живота убрзо је показало своје предности, нарочито кад се дошло до великих манифестација као су били велики партијски конгреси у Нирнбергу и посебно Олимпијских игара у Берлину 1936.</p>
<p>Ах, Олимпијске игре, тај дивни полигон за све атлете овог света! Ове у Берлину биле су одскочна даска за лансирање телевизије на највећа могућа врата – процењује се да је чак 162.000 људи гледало прве директне телевизијске преносе са спортских терена, углавном у посебно уређеним просторима за јавно посматрање у граду, налик мини-биоскопима, такозваним <em>Fernsehstuben</em>.</p>
<p>Телевизија тог доба управо тад је забележила своје прве велике успехе на јавној сцени – под управом немачке Поште била је инсталирана широм Берлина, све до Потсдама и Лајпцига, како би преносила такмичења онима који нису имали среће да дођу до улазнице.</p>
<p><!--<box box-left 49727222 media>-->Упркос не увек квалитетној слици (последица употребе три различита система, као и несавршености Телефункенове тадашње опреме), телевизија је увукла људе у живу драму макар као визуелизовани радио: један тадашњи гледалац изјавио је како је пренос олимпијске поло утакмице био одличан све док су коњи били црни (а не бели), али да је зато узбуђење које је пратило догађај трајало током целог меча. Илузија присуства на спортском такмичењу доносила је до тад невиђено усхићење.</p>
<h4><strong>Први спортски преноси</strong></h4>
<p>Ево како је то изгледало: да би пријем ТВ слике био доступан свима, поштанска служба је уредила јавне телевизијске собе за 20 до 40 гледалаца, и са по два ТВ сета на располагању, са екранима чија величина је у почетку износила ситних 18×22 cm.</p>
<p>Прва таква соба отворена је 9. априла 1935. при Музеју Поште, али су касније просторије биле све веће и све боље опремљене, са бројем седећих места између 120 и 294 и екранима величине 3×4 метра. Током дугог олимпијског августа 1936. године оваквих локација у Берлину било је 27.</p>
<p>Процењује се да је укупан број телевизијских пријемника у држави тада износио свега око 75, од којих су само неки били у приватном власништву. Но, то ће се брзо променити – у време почетка рата 1939. број телевизора дошао је до 500, да би се од 1941. до 1943. удвадесетостручио, а лепо угрејане телевизијске собе постале један од угоднијих начина да се проведе вече у граду.</p>
<p><!--<box box-left 49727220 embed>-->Велико лансирање новог медија које ће променити свет уприличено је на Олимпијским играма, тој веселој манифестацији глобализма у настајању, као савршеном контексту. На њима је први пут медијска презентација стварала штимунг и претварала до тад неслућени број удаљених људи у посредне посетиоце драме на борилиштима. Пре свега кроз радио преносе на 28 језика, више него телевизијске, али облик ствари које су долазиле био је већ јасан.</p>
<p>Биле су то, такође, прве Олимпијске игре на чије отварање је спектакуларном штафетом на стадион донета олимпијска ватра – још једна идеја потекла из Немачке, чији је иницијатор Карл Дием, један од огранизатора берлинске Олимпијаде, који је важио за угледног спортског радника и после рата.</p>
<p>Биле су то модерне, свеобухватне Игре на којима су поред демонстрационих спортова биле заступљене и никад бројније уметничке дисциплине (односно радови са спортским темама из архитектуре, књижевности, музике, сликарства и вајарства), те није било чудо што су и снимане за онај филм Лени Рифенштал „Олимпија“, и чији ће врхунски домети надживети конкретан историјски повод.</p>
<p><!--<box box-center 49727350 embed>--></p>
<h4><strong>Џеси Овенс на постољу</strong></h4>
<p>Коначно, биле су то идеолошке Игре које су изнеле на светло дана агресивне расистичке политичке одлике неких од водећих европских режима – велика најава пакла будућег светског рата.</p>
<p>Наиме, биле су то прве Игре о чијем се међународном бојкоту широко расправљало, да би на крају учесника било више него икад: 49 држава. Игре су додељене вајмарском Берлину из 1931, а не Берлину из 1936, у коме су столовали нацисти. Усред контроверзе да ли уопште учествовати на Играма у земљи која отворено дискриминише људе по националног припадности, Амерички олимпијски комитет донео је 1934. одлуку да се ипак треба појавити – пошто је добио уверавања да Јеврејима неће бити забрањено да на њима учествују.</p>
<p>До овога је дошло после студијске посете нацистичкој Немачкој легендарног америчког олимпијског функционера Еверија Брендиџа, који је током путовања интервјуисао немачке грађане јеврејског порекла преко локалног преводиоца – члана нацистичке партије – да би на крају закључио како „проблема нема“, те је у корист љубазних домаћина додао како „не види ништа чудно у томе што Јевреји не могу баш свуда, јер им је такође забрањен улазак у просторије и у његовом спортском клубу у Чикагу“.</p>
<p><!--<box box-left 49727354 media>-->Популарна легенда каже да је јунак Олимпијаде био Џеси Овенс, црни атлета који је освоји четири златне медаље на тада највећем стадиону на свету, пред самим Хитлером, коме се то изразито није допало, те му као победнику није стиснуо руку, већ се удаљио са места дешавања. Истина је, опет, мало другачија – по личном Овенсовом сведочењу, Хитлер је, изгледа, свеједно одлазио са спортског борилишта због других обавеза, и наишао је на Овенса успут, чак су махнули један другом.</p>
<p>Наравно, Алберт Шпер је касније сведочио колико је Хитлер био изнервиран Овенсовим надмоћним победама, те је у свом кругу изјавио како су црнци рођени у џунгли и имају атлетски савршенија тела од белих спортиста, па им стога убудуће треба забранити учешће на Олимпијадама.</p>
<p>Несвакидашњи је парадокс да је Овенс током боравка у нацистичкој Немачкој спавао у истим хотелима и путовао истим превозним средствима као белци – што код куће, у САД, никако није смео. На каснији пријем у част олимпијских победника, у хотелу „Волдорф Асторија“ у Њујорку, морао је да уђе кроз стражњи улаз и теретним лифтом. Ни тадашњи председник Рузвелт, ни потоњи Труман, нису га удостојили честитке ни награде.</p>
<p><!--<box box-left 49727356 media>--></p>
<p>Овенс је тек  много, много касније био препознат као херој који је гурнуо прст у око нацистима, јер такав његов допринос није одговарао доминантно расистичкој Америци тог доба.</p>
<h4><strong>Програмирање реалности</strong></h4>
<p>Свега тога није било на доступним телевизијским екранима, јер формат ТВ вести још није био установљен. Али сам олимпијски спектакл очигледно је тражио и у телевизији нашао нову димензију појачане медијске спектакуларности. Тако су спорт и политика ступили у нераскидиву повезаност, из идеолошких и националистичких разлога, погуравши нови медиј ка светском значају. Била је то фуснота из будућности, назнака оног што је уследило и што траје до данас.</p>
<p>После успеха са директним преносима спортских и политичких догађаја, ТВ станица „Нипков“ изашла је са амбициозним студијским програмом који је привлачио пажњу јавности све до краја њеног рада. И сад долазимо до најзанимљивијег и најпровокативнијег дела ове културно-археолошке саге – уколико мислите да се телевизија у нацизму морала састојати од пропаганде, ње је заправо било веома мало или нимало у неком директном облику, што се може видети из програмске шеме које је сачувана.</p>
<p><!--<box box-left 49727370 embed>--></p>
<p>Наиме, нацисти су имали све исто што и данашња „feelgod“ телевизија: <em>r</em><em>eality ТВ</em> о животу једне типичне немачке породице („Вече са Хансом и Гели“), шоу са кувањем за домаћице, извлачење лутрије, репортаже са отварања нових привредних објеката, разголићене певачице, s<em>tand up </em>комедију, први s<em>low motion </em>у преносу бокс мечева, чак и емисију типа „Знање-имање“, све са приказом срећног живота свиња на једној фарми.</p>
<p>Језик и програмирање телевизије, дакле, били су потпуно исти као и данас, на било којој комерцијалној ТВ станици на свету. Све је била само забава. Дакле, у најмању руку веома препознатљив програмски распоред за сваког ко 2026. проводи вече у кући, покрај ТВ екрана. Домаће и светске телевизије очигледно се и даље руководе успешним телевизијским моделом постављеним у нацистичкој Немачкој 1936.</p>
<h4><strong>Рејтинг и гледаност</strong></h4>
<p>Наравно, и други су брзо дошли до истог, те је ББЦ са малим закашњењем открио сличну формулу. О  совјетској телевизији и њиховом редовном програму немамо довољно података, осим да су у првој години емитовања (1938) већ произвели први ТВ филм и директно из Лењинграда преносили једно суђење народним издајницима (Стаљинове чистке су биле увелико у току).</p>
<p>Сједињене Државе су у то време још каскале, због типичног одсуства државне помоћи у овој сфери, и тек после рата ће развити своје приватне комерцијалне ТВ империје. Немачка је зато предњачила у осмишљавању и примени телевизије.</p>
<p><!--<box box-left 49727412 media>--></p>
<p>Рејтинг и гледаност у данашњем смислу нису много забрињавали власнике државне телевизије емитоване из студија „Нипков“ у Берлину, јер је ТВ апарата на врхунцу популарности било можда 10.000 на целу велику немачку земљу. Али су планови за нови електронски медиј зато били велики.</p>
<p>Тих пар хиљада првих гледалаца у поменутим посебно направљеним јавним гледаоницама телевизије, те много мање код своје куће (углавном режимски функционери, који су набавили први телевизијски уређај са фиксно утврђеним само једним каналом, <em>Einheitsempfänger</em>), имало је пар сати дневно пуних девет година прилику да гледа немачку телевизију онако како су нацисти желели да је виде – као нови медиј који приближава стварне догађаје „као да си тамо присутан“.</p>
<p>Илузија инстантне „присутности“ на самом месту дешавања била је главно преимућство телевизије у раним годинама постојања. На први поглед телевизија није била тако добро средство за пренос чистих идеолошких порука – као свеприсутни радио или тада утицајне „филмске новости“ – но, рани <em>reality TV</em> је преносио свакодневницу живота верношћу хиперреалистичке слике, па је тиме тривијализација злочина који је био у току била убедљивија. Све делује убедљивије кад идеолошку слику представите као живот сам, у свој његовој уобичајености – што нацистима није могло да промакне.</p>
<p><!--<box box-left 49727416 media>--></p>
<p>Водећи медиј тог доба свакако је био радио, чије особине су такође допуштале да се изгради и доживи посебно креирана слика пожељне стварности, посредована високотехнолошким средствима која илузију чине неприметном и „реалном“. На радију ју је стварао људски глас, као основно средство преношења фаталне комбинације информације и емоције.</p>
<p>На телевизији томе се придружила и слика, а претензија телевизије да наводно преноси стварност – од почетка диктирана кадрирањем, брзом монтажом и режирањем – развила се брзо у пунокрвну верзију паралелне стварности у коју се „стварна стварност“ пушта само по потреби и дозирано. Телевизија је креирала доживљај пожељних друштвених односа, и нацисти су тим новим технолошким пробојем у свест, дириговали са очекиваним идеолошким ентузијазмом.</p>
<p>Јозеф Хебелс (не Гебелс), менаџер целог плана, једном је овако објаснио њихову визију Маргарети, сестри Рудолфа Хеса, која је била ангажована на пројекту развоја нацистичке телевизије:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Бићемо у прилици да прикажемо све, шта год хоћемо. Створићемо реалност која је немачком народу потребна, и коју ће моћи да копира. Твоја улога је да научиш Немице да живе на тај начин.“</p>
<p><!--<box box-left 49727378 media>--></p>
<h4><strong>Тријумф паралелне стварности</strong></h4>
<p>Шта нам то посебно откривају снимци ране телевизије настали у нацистичкој Немачкој, која нам се овде приказује као узорна, добро уређена земља?</p>
<p>Неколико ствари, али је основно откриће везано за тачку преокрета грађанина у потрошача, у свакодневног конзумера идеолошки исправних ставова, једнако као и артикала масовне потрошње.</p>
<p>Постоји нешто у језику телевизије што поништава разлику између приватног и јавног, нешто што краде тајну обичном животу показујући га, на сличан начин на који интернет укида сваку мистерију, а са њом и могућност интимности. Гебелс је наводно био згрожен кад је први пут видео себе на ТВ снимку, због утиска сопствене ружноће.</p>
<p>Али у тој ружноћи егзистенције коју телевизија без одмака представља, јесте суштинска лепота телевизијске слике, и зато њено преношење стварности има потенцијал стварности саме. Нацисти су први препознали моћ телевизије да стварајући апсолутни привид стварности – креира нови друштвени контекст.</p>
<p><!--<box box-left 49727384 embed>--></p>
<p>Телевизијски снимци нацистичких партијских конгреса из Нирнберга показују на отрежњујући начин све актере тадашње политичке сцене праћене немирном игром ТВ камере. За разлику од филмске камере и уметничког ока вештог редитеља које диктира патетику, директан телевизијски пренос нам даје верни приказ чињенице да је све око нацизма на његовом раном врхунцу било спонтано и пуно истинских емоција.</p>
<p>Чиста осећања видимо подједнако у разбарушеној колони возила којима вођа стиже – никако не под конац како је филм Лени Рифенштал <a href="https://www.youtube.com/watch?v=d_Rv4qBIACI">„Тријумф воље“</a> из 1935. сугерисао – потом у накострешеној љубави становништва које се тиска около, онда у опуштеном, лежерном приступу обезбеђења сигурног у себе и окупљено грађанство, у девојчици која препешачи читав трг да би дала мали букет цвећа разиграном чика Адолфу, у коментаторовом гласу који још увек у радијском маниру суздржано преноси целу сцену што равнијим гласом, са што више чињеница, да не би нарушио величину тренутка.</p>
<p>Нико ту није био изманипулисан. Људи су искрено волели свог <em>Führera</em>. На крају, ово све из даљине подсећа на неке сцене које смо видели у детињству, овде код нас.</p>
<p><!--<box box-left 49727422 media>--></p>
<h4><strong>(Не)стварне слике</strong></h4>
<p>Предности новог медија биле су, наравно, очигледне – радио није могао да прикаже гламурозни улазак министра индустрије Алберта Шпера у кадар у спортској кабриолет лимузини коју сам вози, потом ускакање  репортера праћеног ТВ камером у иста кола, што Шперу даје прилику да обичним, свакодневним речником, кулерски изложи своје виђење новог партијског конгреса. Нацисти су на телевизији изгледали „in“.</p>
<p>У свој тој раној производњи телевизијских слика било је покушаја да се проспе и понека кабаретска духовитост, која данас звучи језовито, посебно кад видимо како један конферансије изразито велике четвртасте главе објашњава у камеру свет из музичког угла, и дословце изговара:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Код нас има и оних који не уживају у нашем ритму, нарочито оних који се баве разменом музике са иностранством. Ми са њима не околишамо, већ их смештамо у <em>концертне логоре</em>, у којима морају да певају не би ли добили вечеру.“</p>
<p>То је био виц, уколико нисте разумели. И онда постаје јасно да вицеви понекад служе да кроз забаву сместе одређене категорије људи у сферу дозвољеног линча, са оне стране закона.</p>
<p><!--<box box-left 49727420 media>-->Срећом, стварност може бити другачија, али не може бити стварнија, па су догађаји током рата били више него довољни да се и најуверљивија идеолошка слика заљуља. Снимци из претпоследње године рата то речито казују – прво је ТВ студио премештен у велику дворану која је послужила за демонстрацију бљештавог ескапизма, са великим бројем плесачко-музичких програма варијететског типа, чија је публика уживо била – војска.</p>
<p>Овај гламур у оштрој је супротности са истовременим репортажама везаним за рањенике у болницама и њихово навикавање на живот без неког од екстремитета. Један од последњих прилога бележи као велики успех немачког духа чињеницу да је на берлинском Александерплацу уместо траве засађено поврће.</p>
<p>На крају, спикерима није недостајало ни едукативно-филозофског надахнућа – пошто прикаже целу собу пуну препарираних глава разне дивљачи, једну ловачку репортажу спикер закључује следећим речима: „Животиње знају да је ловац њихов најбољи пријатељ.“</p>
<p>На исти начин и гледаоци вероватно знају да је ТВ стваралац њихов најбољи пријатељ. Телевизија под нацистима говори нам о тривијалности и свеприсутности, па и непрепознатљивости зла у свом свакодневном облику. Лако је ово сазнање повезати са свим данашњим телевизијским облицима.</p>
<p><!--<box box-left 49727405 media>--></p>
<p>Ништа чудно што је план развоја будуће Волкс ТВ био премрежавање целе земље, па и даље, целог континента: станица „Нипков“ јесте емитовала програм пре свега у Берлину, са свега 14 запослених на врхунцу, пробивши се најдаље до Хамбурга каблом – али њен најамбициознији подухват било је успешно отварање студија у Паризу, који је у периоду од 1942. до 1944. у ствари био највећи у Европи, производећи такође углавном програм лаког садржаја.</p>
<h4><strong>Нова свакодневица</strong></h4>
<p>До које мере су у тадашњој Немачкој били свесни поп културе, са њеном особином да серијском производњом допре до свачије интиме, показују разнородни артефакти. Почнимо од познатог војног листа „Сигнал“, чији гламурозни фотографски стил и супериорно модеран прелом остају као један од врхунских издавачких подухвата тог времена, само не треба заборавити како је његова идеја била да се створи композитан фотопортрет уједињене Европе, али под нацизмом.</p>
<p>Наставимо са спектром илустрованих магазина који су пунили домове обичних Немаца, као што су забавни „Berliner Illustrirte Zeitung“,  породични „Sonne ins Haus“, магазин за дечаке „Der Pimpf“, магазин за девојке „Das deutsche Mädel“ или женски магазин „NS Frauen-Warte“, затим са екстензивном филмском производњом подржављеног концерна УФА, који је успешно репродуковао сопствени глумачки „стар систем“ и током рата производио углавном романтичне, авантуристичке и музичке филмове.</p>
<p><!--<box box-left 49727408 embed>--></p>
<p>Завршимо са помало бизарним открићем <a href="https://www.theguardian.com/film/2011/feb/16/nazi-3d-films-discovered">3D филмова</a> из доба нацизма, до којих смо дошли захваљујући упорном истраживању чувеног авангардног документаристе аустралијског порекла, Филипа Моте. Ови „просторни филмови“, како су их звали немачки творци, додатна су назнака оног о чему се размишљало у нацистичком окружењу кад је у питању сфера медија, и вероватно су били тестирани као следећи корак после телевизије, у смеру тоталне репродукције пожељне стварности, већ на ивици „вештачке реалности“.</p>
<p>Сваки јавни наративни ток служи да се успостави одређени друштвени ред. Контрола имиџа је суштина тоталитарности друштвеног уређења, јер само у друштвима посредованим имиџом, постоји потенцијал опште контроле токова. Поништавање непосредног људског контакта предуслов је за свеобухватну контролу друштва. Произвођачи нацизма знали су да се само са стварношћу која се измишља сваки дан, са стварношћу која постоји само кроз слику о стварности – може успешно баратати и у идеолошком смислу.</p>
<p>Посредована стварност, дакле, већ дуго је међу нама. Сад кад смо стигли до тога да живимо у скоро сасвим посредованом окружењу, право питање је куда нас то у ствари воде они који су паралелну стварност иницирали.</p>
<p> </p>
<p><!--<box box-left 49727214 entrefilet>--></p>
<p> </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 4 Sep 2026 12:14:19 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087765/televizija-u-nacistickoj-nemackoj-paralelna-stvarnost-pod-znamenjem-kukastog-krsta.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/4/10/49/762/5770045/thumbs/13671650/thumb1.jpg</url>
                    <title>Телевизија у нацистичкој Немачкој: Паралелна стварност под знамењем кукастог крста</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087765/televizija-u-nacistickoj-nemackoj-paralelna-stvarnost-pod-znamenjem-kukastog-krsta.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/4/10/49/762/5770045/thumbs/13671650/thumb1.jpg</url>
                <title>Телевизија у нацистичкој Немачкој: Паралелна стварност под знамењем кукастог крста</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087765/televizija-u-nacistickoj-nemackoj-paralelna-stvarnost-pod-znamenjem-kukastog-krsta.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Из историје југословенских муслимана: Од сарајевског Гајрета до скопске Црвене медресе</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087742/iz-istorije-jugoslovenskih-muslimana-od-sarajevskog-gajreta-do-skopske-crvene-medrese.html</link>
                <description>
                    Најстарија културно-просветна установа и прва демократска организација босанских муслимана био је Гајрет. Откад је 1903. установљен у Сарајеву као фонд за школовање муслиманске омладине, све до распуштања 1945. био је претходница у борби за друштвени прогрес и слободу јужнословенских народа. Много је муслиманских интелектуалаца произашлих из Гајретовог шињела прошло и кроз Велику медресу у Скопљу коју је 1924. утемељио краљ Александар Карађорђевић. Она је тридесетих година прошлог века прозвана „Црвеном медресом“, а кроз њу су прошли неки од најзнаменитијих југословенских муслимана.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/29/15/4/179/5751623/thumbs/13619736/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Из историје југословенских муслимана: Од сарајевског Гајрета до скопске Црвене медресе" title="Из историје југословенских муслимана: Од сарајевског Гајрета до скопске Црвене медресе" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49726744 media>-->Као што је свом погледу на босанску политику од 1903. до 1914. навео Никола Стојановић, уредник мостарског листа <em>Народ</em> и посланик у босанском Сабору уочи Првог светског рата, <em>национални борци </em>против аустроугарског колонијалног режима у Босни и Херцеговини могу се разврстати у три генерације.</p>
<p>Прву чине борци за верско-просветну аутономију под аустроугарском влашћу, који су интересе своје заједнице разумевали у оквирима наслеђеним из османског милетског система: била је то генерација Глигорија Јефтановића и Али-бега Фирдуса.</p>
<p>Друга, којој су припадали сâм Никола Стојановић, затим Васиљ Грђић, Атанасије Шола, Алекса Шантић и браћа Светозар и Владимир Ћоровић, била је окупљена око модерног српског националног програма који је, поред истрајне борбе за јачање политичких слобода и културно уздизање младе грађанске класе сходно Масариковом геслу о ситном раду, дугорочно предвиђао сједињење Босне и Херцеговине са Србијом, у којој су видели Пијемонт демократије и независности од османске и хабзбуршке хегемоније.</p>
<p>Трећа, најрадикалнија, уписала се у историју право из клупа сарајевске и мостарске гимназије: то су били Димитрије Митриновић, Данило Илић, Трифко Грабеж, Гаврило Принцип и Васа Чубриловић, интегрални Југословени и <em>Србохрвати </em>одушевљени руском анархистичком и револуционарно-демократском, народњачком лектиром, убеђени да је једино оружаном акцијом могуће сељачким масама, које су у БиХ трпеле под заиста средњовековним, уз наполичарски у Ирској најсвирепијим аграрним поретком у Европи, прокрчити пут до социјалне револуције.</p>
<p><!--<box box-center 49726754 media>--></p>
<p>Најстарија културно-просветна установа и прва демократска организација босанских муслимана био је Гајрет. Откад је 1903. установљен у Сарајеву као фонд за школовање омладине зарад хватања корака са западном цивилизацијом након слома османске владавине, све до распуштања 1945, кроз читаву своју историју био је претходница у борби за друштвени прогрес и расцват слободе јужнословенских народа, као и упориште великана све три идеолошке провенијенције које је Стојановић препознао. Сама реч <em>гајрет </em>оријенталног је корена и означава полет и марљивост.</p>
<h4><strong>Босански муслимани у Калајевој Босни</strong></h4>
<p>У последњој деценији деветнаестог века, јавне читаонице – <em>кираетхане</em>, у којима се окупљало ради читања штампе и расправе о друштвеним питањима – одиграле су важну улогу у буђењу националне свести и развоју политичке културе босанских муслимана, данашњих Бошњака. Оне су међу муслиманима имале улогу сличну оној коју је код Срба, Хрвата и Јевреја имало окупљање око певачких дружина: српске <em>Слоге</em> (1888), хрватског <em>Требевића</em> (1893) и јеврејске <em>Ла Лире</em> (1900).<!--<box box-left 49726873 media>--></p>
<p>С друге стране, продорност листа <em>Бошњак</em>, основаног 1891. од стране Мехмед-бега Капетановића Љубушака, првог градоначелника Сарајева лојалног окупаторским властима, којим се рачунало на анимирање муслиманске земљопоседничке аристократије у правцу Калајевог пројекта босанске нације, била је и више него скромна.</p>
<p>Политички изрази босанских муслимана у периоду који је претходио анексији Босне и Херцеговине 1908. године, сводили су се на две струје.</p>
<p>Прву струју је представљао аутономистички покрет, који је базу имао у улеми (свештенству) и руралним масама, бунџијски настројен према колонијалној управи и конзервативно обојен, с надама везаним за обнову султановог права над Босном.</p>
<p><!--<box box-left 49726764 embed>--></p>
<p>Другу струју је чинио малограђански чиновнички слој образован у Бечу и Загребу, који се према окупатору држао клијенталистички, залажући се за што хитнију европеизацију и отворено заговарајући анексију.</p>
<p>Заговорници ове друге горепоменуте струје, пре свега Сафвет-бег Башагић, незадовољни условима у званичном тзв. Калајевом конвикту за босанске ученике у Бечу, поспрдно званом <em>ћушенхајм </em>и босански азил, покренули су иницијативу за успоставу Гајрета, што независнијег друштва за стипендирање муслиманских ђака и студената на школовању у иностранству на тековинама европског просветитељског академизма.</p>
<p>Што је аустроугарски режим у Босни више црпео природна блага и упропашћавао сељаштво, а за своје потребе, поред саобраћајне машинерије, увозио и наметнуту културну политику и идеологију којом би аутохтоном становништву одређивао границе допуштеног мишљења, пододбори, одбори и главна скупштина Гајрета, прве по форми демократске установе босанских муслимана, постајали су арена у којој се одвијала поларизација између две фракције.</p>
<p><!--<box box-left 49726772 media>--></p>
<p>Пројугословенски оријентисани противници колонијалног режима међу босанским муслиманима, опредељени за пружање отпора анексији Босне која је бивала све неминовнија, мобилисали су се око листа <em>Мусават </em>(Једнакост), гласила Муслиманске народне организације. Њен власник и уредник, заједно са својим земљаком Османом Ђикићем, био је Мостарац Смаилага Ћемаловић. Они су убрзо прозвани опозицијом Земаљској влади у Сарајеву.</p>
<p>На другој страни стајала је проаустријска интелигенција груписана око тешањског <em>Бехара </em>Адем-аге Мешића, хрватског националисте-франковца и будућег Павелићевог доглавника, у коју се убрајао и признати књижевник Едхем Мулабдић. Ово прорежимско крило ослањало се на лојалистичку Муслиманску напредну странку.</p>
<h4><strong>Сукоби у Гајрету</strong></h4>
<p>Када је за главног секретара и прво уредничко перо Гајрета 1909. године изабран тридесетогодишњи Осман Ђикић, од режима прогоњени песник који је својом поезијом и животним опредељењем већ постао нека врста јавне звезде и харизматичног узора омладини која је у српском национализму пронашла драж бунта против бирократске деспотије бечких жандарма и културтрегера, тиме је озваничена победа херцеговачких србофила у овој организацији, али и продубљен сукоб између двеју фракција у Гајрету.</p>
<p>Године 1912. Ћемаловић и Ђикић покрећу лист <em>Самоуправа</em>, назива инспирисаног српским радикалским новинама. Они енергично устају против поистовећивања интереса земљопоседничке класе са интересима муслиманског народа, занатлија и сељака, због чега су прозвани <em>демократама</em>.</p>
<p><!--<box box-left 49726771 media>--></p>
<p>И у Бечу, међу муслиманском студентском омладином у срцу империје, србофили су однели превагу кроз омладинско друштво <em>Звиједа</em>, којем је припадао и Хасан Ребац, студент филозофије и комита из Балканских ратова, који ће се испоставити као најистрајнији Гајретов борац кроз буру изазова у читавом двадесетом веку.     </p>
<p>Немоћ обе стране да дођу до компромиса у расподели надлежности и сфера утицаја унутар Гајрета кулминирала је 1913. на Десетој скупштини организације, на којој долази до, судећи по броју соколских омладинаца и боксера међу окупљенима, очекиваног физичког обрачуна, уништавања имовине и на крају полицијске интервенције. Том приликом, на опаску једног од говорника да се не осећа ни Србином ни Хрватом, један од мостарских заступника, Смаилага Шарић, ускликнуо је: <em>Ја сам Србин, елхамдулилах!</em>  </p>
<p>Незадовољна јачањем просрпске фракције међу муслиманском омладином, Земаљска влада у Сарајеву је крајем 1913. године суспендовала Управни одбор „Гајрета”<!--TgQPHd|||[]--> и увела принудну управу, да би након Сарејевског атентата удружење и формално забрањено.</p>
<h4><strong>Босански муслимани у Истанбулу</strong></h4>
<p>Борбеност против окупатора и воља за одбраном сопственог места под сунцем није замрла ни међу босанскомуслиманском дијаспором у Истанбулу. И Осман Ђикић, и Авдо Карабеговић – који у Београду 1900. заједно са Омер-бегом Сулејманпашићем Скопљаком, једним од највиђенијих и највиталнијих Гајретових активиста (потомком ни мање, ни више, него озлоглашеног Сулејман-паше Скопљака!) објављују збирку лирике <em>Побратимство</em>, у којој су громко испевали свој национално-политички програм отклона од братоубилачке кавге из прошлости и залагања за свесрпско уједињење на темељима заједничког наслеђа – били су истанбулски ђаци, који су се у том духовном и цивилизацијском центру балканских муслимана школовали захваљујући помоћи српске владе, док је аустроугарска управа у Босни на такве амбиције гледала са подозрењем.</p>
<p><!--<box box-left 49726784 media>-->Један циклус песама у <em>Побратимству </em>велича и османског султана Абдул Хамида II. Поред тога, Осман Ђикић ствара и на турском језику – његова песничка посланица босанским исељеницима у Турску <em>Хубул ватаниминел имани </em>из религиозно-дидактички обојене збирке <em>Муслиманској младежи</em> сродна је Шантићевој <em>Остајте овдје</em>.</p>
<p>У жару анексионе кризе, разгорева се и просрпска акција међу муслиманском емиграцијом на Босфору: оснива се србофилни омладински клуб <em>Нада истока</em>, сачињен махом од академске омладине и понешто исељеника из Босне, који подржава меморандуме и прогласе против анексије у којима се славе сродност и солидарност православних и муслимана, као и њихова аутентична приврженост законитом суверену Босне, а из пркоса према аустроугарским узурпаторима заједничке им отаџбине.</p>
<p>Друштво <em>Нада истока </em>све време делује у присној координацији како са Гајретом, који им шаље своје мисије (цариградско путовање Авде Сумбула и Хајдара Чекре), тако и са српском дипломатијом у Истанбулу и муслиманском заједницом у Србији.</p>
<h4><strong>Судбина Смаил-аге Ћемаловића</strong></h4>
<p>Због једног чланка у <em>Мусавату </em>којим се 1907. критиковало то што босански регрути полажу заклетву цару Францу Јозефу уместо султану Абдул Хамиду, Смаил-ага Ћемаловић је први пут провео пола године у аустроугарским букагијама. Због непоколебљивог српског пијемонтизма и дослуха са Народном одбраном, и Први светски рат проробовао је у Рогашкој Слатини, Грацу и Араду. </p>
<p>По ослобођењу и уједињењу Смаил-ага Ћемаловић постаће најдуговечнији градоначелник у историји Мостара, пуну деценију (1919-1929). Први потез по преузимању дужности било му је преименовање мостарског Лучког моста у Мост Степе Степановића.</p>
<p><!--<box box-center 49727027 media>-->У новој држави је са старинским идеализмом и борбеношћу пркосио котеријашкој политици браће Спахо, којима је ударио жиг васпитаника Аустрије: колонијалних стипендиста и политичке клијентеле која увек нуди своје услуге моћнијем покровитељу, уз опаску да слободу уме да цени само онај ко је робовао, алудирајући на једну Ђикићеву песничку слику из <em>Побратимства </em>у којој службу окупатору симболише свила притегнута ланцима.</p>
<p>Међу првима је узбуњивао куда води сепаратистичка клима у Бановини Хрватској, али се ни за време страховладе НДХ није мицао са родног прага. У зиму 1944. дом на Царини погођен му је у америчком бомбардовању: гине му сестра Аиша са којом је као нежења становао.</p>
<p>У последњим месецима НДХ усташки прогон захватио је и остатке муслиманске пројугословенске и србофилне интелигенције, нарочито након атентата који на Лубурића марта 1945. изводи сарајевски младић Халид Назечић, када су усташе на Маријин Двору, дуж потеза од Фабрике дувана до Земаљског музеја, обесиле 55 Сарајлија, међу којима су више од половине били муслимани. Почетком 1945. Смаил-ага Ћемаловић је ухапшен и одведен из Мостара у Јасеновац, заједно са народним лекаром др Асимом Опијачем, сарадником НОП-а, чије је име касније уклесано на Богдановићевом Партизанском спомен-гробљу у Мостару. Обојица су у Јасеновцу убијена.</p>
<p><!--<box box-center 49726811 media>-->У погромима српског становништва и прогонима свих родољуба који наступају после сарајевског Видовдана 1914, имовина друштва Гајрет, које Поћорек у поверљивој депеши означава као <em>читаво пало у руке неких муслимана који се декларишу као радикални Срби</em>, декретом је потчињена органима Исламске заједнице, чиме је угушена демократска суштина ове организације, а већи број њених припадника проскрибован у србофобној хистерији.</p>
<p>Неки, попут Бехџета Мутевелића и Авде Сумбула, соколског вође и Ђикићевог наследника на месту секретара и уредника Гајретовог листа, за време рата мученички губе животе у арадском казамату.</p>
<h4><strong>У новој држави</strong></h4>
<p>У првој, монархистичкој Југославији, обновљен је рад Гајрета. Његови предводници били су Херцеговци – Авдо Хасанбеговић и Хасан Ребац. Гајрет је постао блиско интегрисан са престоничком политиком, поневши 1923. име београдског одбора Гајрет „Осман Ђикић“ и задобивши потом покровитељство краљевића Петра.</p>
<p>Будући да је полазна тачка обновитеља старог Гајрета била испомоћ муслиманским студентима из БиХ на Београдском универзитету, главна задужбина организације из овог периода био је раскошни Гајретов студентски дом на Палилули, саграђен 1932. године. И данас је у употреби под називом Студентски дом „Вера Благојевић II“, уместо некадашњег „Осман Ђикић“.</p>
<p><!--<box box-left 49726854 media>--></p>
<p>Не би ли успоставили противтежу Гајрету, који је неокрњен наследио симболички капитал Османа Ђикића и младобосанске генерације, интелектуалци из бившег круга око Адемагиног <em>Бехара</em>, спонзорисани од стране Југословенске муслиманске организације Мехмеда Спахе, који је захтевао монопол на тумачење муслиманских интереса у новој држави, прегрупишу се 1923. у прохрватско друштво Народна узданица, чији председник постаје Едхем Мулабдић, али без снажнијег одјека у масама. </p>
<p>Ово непријатељство према Гајрету досегло је најниже гране за време обележавања двадесет пет година од његовог оснивања у Сарајеву. Најплоднији историчар Гајретовог покрета Ибрахим Кемура забележио је да су, уочи свечаног укопа посмртих остатака арадских мученика Сумбула и Мутевелића у маузолеј-турбе код Алипашине џамије, Спахини агитатори међу Сарајлијама блатили Гајрет да <em>одгаја курве</em>, алудирајући на напоре гајретоваца за еманципацију муслиманске жене.</p>
<p>Књижевни профил листа <em>Гајрет</em> од 1923. до 1931. године на челу уредништва обликовао је Хамзо Хумо, отворивши га за поетику међуратне генерације писаца попут Зије Диздаревића, све док под изговором боемског доживљавања посла није био одстрањен.</p>
<p><!--<box box-left 49726855 media>-->Парадоксално, под шестојануарским режимом интегралног југословенства, Гајрет под утицајем Хасанбеговића, који 1929. бива промовисан у дринског подбана, запоставља југословенску одредницу и присваја српско име, моделом рада све више наликујући на националистичке масовне организације каква је била Јадранска стража него на културно-просветно друштво.</p>
<h4><strong>Хасан Ребац и његово време</strong></h4>
<p>Бојишта Првог светског рата Сточанин Хасан Ребац прошао је у чети војводе Дула Димитријевића, а са војском Степе Степановића прокрстарио је широм ослобођене Босне и Херцеговине. Комита, носилац Албанске споменице, солунац, после рата на Сорбони комплетира студије оријенталне филологије.</p>
<p>На дужности у министарству вера и муслиманском одељењу министарства правде, пошто су породични и наследни послови муслимана у старој Југославији били у надлежности система државних шеријатских судова, налазио се од 1921. године, а идуће 1923. ступа у слободнозидарску ложу „Доситеј Обрадовић“.</p>
<p>У то прво поратно доба, браком склопљеним између Хасана и чувене класичне филолошкиње и историчарке филозофије невеликог, али упечатљивог поетског опуса, једне од најученијих Српкиња свог времена – Новосађанке <a href="https://oko.rts.rs/lektira/5086841/voleti-zivot-i-ziveti-ga-bez-lazi-breg-ceznje-anice-savic-rebac.html">Анице Савић Ребац,</a> која је својим тумачењима старохеленске еротологије кроз преписку оставила печат на прозу Томаса Мана, почиње можда и најчудеснија љубавна повест двоје слободоумних духова из ере рађања југословенске државе.</p>
<p><!--<box box-left 49726819 media>-->Изреволтиран <em>разрогаченошћу у нашем друштву </em>– оковима међуверског раскола и неповерења, свим оним што је до јуче био сејао окупатор, а што сада цвета у вишестраначкој арени, стрепећи за сутрашњицу крваво избореног јединственог националног дома – Хасан Ребац у Мостару 1930. у организацији Гајрета одржава предавање названо „Шта је ометало и омета братску слогу Срба муслиманске и православне вероисповести?“ У њему разоткрива како су класне границе са конфесионалним обележјем, које су за собом носиле раздор између православних и муслимана, кроз историју саботирале борбу за слободу обе већинске заједнице у БиХ.</p>
<p>Одбацујући <em>вјерске ђозлуке</em>, Ребац је разграничио <em>православни србизам</em>, односно партикуларне буне православне раје са ослонцем на Хабзбурговце или Млетке и погађање око сношљивијег положаја под туђинским господством, од модерног национално освешћеног покрета и државотворне енергије српског и југословенског национализма.</p>
<p>Да је та свест о недељивој судбини успела благовремено да преброди неснађеност изазвану кратковидим хајдучким менталитетом – појадао се, говорећи о својој животној мисији, неустрашиви српски ратник и заклети непријатељ странчарења по племенској и конфесионалној припадности Хасан Ребац – извесно је да аустроугарска чизма никад не би ни крочила јужно од Саве јер би се, уместо стихијског отпора, слога муслиманских устаника и православних маса у одбрамбеном рату испоставила као бедем против најезде освајача.</p>
<p>У том смислу, Ребац би се нештедимице окомио и на српску политику због немара око придобијања и мобилизације запостављеног муслиманског елемента у Босни, коју је сматрао средишњом и најчистијом југословенском земљом, кључном за спас народног и државног јединства колико и раније, у Принципово време, за само ослобођење и уједињење. </p>
<p><!--<box box-center 49726840 media>--></p>
<h4><strong>На Великој медреси у Скопљу </strong></h4>
<p>Око годину дана од објаве овог програмског есеја, Хасан са Аницом из престонице прелази у Скопље, познато по престижној исламској школи модернизованог плана наставе коју је 1924. утемељио краљ Александар Карађорђевић. Као једина жена међу наставним кадром, Анице Савић-Ребац предавала је чак четири језика – грчки, латински, немачки и француски – у овој свестраној и необичној школи, краљевој задужбини где је медресанте писмености подучавао и Хасанов стари саборац, још један младобосански пионир југословенства из Херцеговине, Перо Слијепчевић.</p>
<p>По успеху <em>за један степен боља од крагујевачке, а за два од беранске</em>, како стоји у једном од комисијских извештаја, скопска Велика медреса била је по програмима световних предмета сасвим изједначена са осталим гимназијама, док је на теолошком плану одговарала потреби образовања високог свештенства. Са двадесет осам предмета и двеста седамдесет седам часова недељно, била је засигурно једина школа у земљи у којој се изучавало пет страних језика и једина муслиманска са музичким одељењима.</p>
<p><!--<box box-left 49726856 media>-->Прваци проалбанског, сепаратистичког Џемијета и будући квислинзи, Ферхат-бег Драга из Косовске Митровице и Аћиф-ефендија Бљута из Новог Пазара, предњачили су у кампањи против Велике медресе, служећи се свим и свачим – од инсинуација о <em>просрбљавању</em> до притужби на исувише секуларан карактер образовања, иако су се школовани Муслимани, Турци и Албанци тада могли набројати на прсте једне руке.  </p>
<h4><strong>Питања еманципација</strong></h4>
<p>У време након погибије краља Александра у Марсеју долази до дашка либерализације друштвеног живота старе Југославије, што се такође огледало у напуштању побожног имиџа и демократском препороду унутар Гајретових интерната. Његово чланство убрзано одступа од искључивог неговања националистичких традиција, пошто социоекономска еманципација муслиманских маса све више постаје животно питање које обузима Гајретову омладину.</p>
<p>Уместо церемонија у соколском маниру, примат преузимају аналфабетски курсеви, израда студиозних извештаја о занемарености руралне популације и радног народа уопште, као и женско питање – мада се још 1928. на Конгресу муслиманских интелектуалаца у Сарајеву гајретовци заузимају против ношења зара и фереџе, а и пре тога је у Бијељини 1927. постављен Ћоровићев драмски комад у којем су све улоге по први пут играле Муслиманке.</p>
<p><!--<box box-left 49726866 media>-->Ницали су и кредитни фондови и савези задруга за оснаживање ситних земљорадника и занатлија, курсеви за производњу рукотворина и домаћичке послове, а проширен је и сервис за социјалну помоћ.</p>
<p>Међутим, напредна кретања међу радикализованом омладином, која је свој излазак на историјску позорницу у НОБ-у већ практично најављивала отвореним писмима о черечењу Чехословачке Минхенским споразумом и позицији према питању аутономије БиХ, подстицала су све учесталије конфронтације са школским властима.</p>
<h4><strong>Црвена медреса</strong></h4>
<p>Нимало без разлога, почетком тридесетих Загребом су франковачки шовинисти ширили гласине како онај ко хоће да се учи комунизму уписује такозвану црвену медресу у Скопљу, која се прочула као средишњи расадник кадрова КПЈ на поднебљу Македоније, Косова, Метохије, Плава, Гусиња и Санџака. „Било је ту нечега свјежег, особитог, што је, учинило ми се, долазило од неистрошености и озбиљности муслиманског свијета и њихове омладине“, писао је о својим сусретима са медресантима на једној Гајретовој приредби у Тетову песник Радован Зоговић, који их је за време студентских дана у Скопљу снабдевао левом белетристиком и марксистичким брошурама.</p>
<p>Кичму скојевске организације унутар медресе чинили су активи касније формирани по разредима: првим активом 1939. руководио је Емин Реџепагић. Читалачки клуб <em>Јужна вила</em>,<em> </em>где се дискутовало о социјалној литератури Крлеже, Цесареца и држала предавања о дијалектичком материјализму, представљао је легални параван за збијање редова комунистичких омладинаца.</p>
<p><!--<box box-left 49726837 media>-->До првог организованог револта дошло је већ 1930, када су се ђаци предвођени будућим легендарним народним херојем Рифатом Бурџовићем Тршом подигли да штрајкују против осионости тзв. националних васпитача, односно надзорника интернатског живота над заједницом ученика и професора. Када је реакцијом власти у Београду, која је узвратила хистеријом о бољшевичком леглу у интернату, медреса практично доведена пред гашење, главни повереник Гајрета за Македонију, адвокат Зијо Смајлагић нашао се на бранику штрајкача.</p>
<p>Велику медресу својом прозом оживео је и један од пионира албанске књижевности у Југославији, Хивзија Сулејмани из Косовске Митровице у свом роману <em>Људи</em> (<em>Njer</em><em>ë</em><em>zit</em>, 1966), који се нашао у првим сабраним делима неког албанског писца објављеним у Југославији.</p>
<p>Из скопске медресе је 1935. због ширења комунистичке литературе и истицања у студентско-омладинском покрету заједно са неколико другова истеран још један прозаиста који ће санџачке крајеве увести у канон југословенске књижевности: <a href="https://oko.rts.rs/kultura/4678018/camil-sijaric-pisac-prica-o-ljudima-nekad-i-negde-castan-covek-duse-radoznale.html">Ћамил Сијарић</a>.</p>
<p>До школске 1940/41. године, уочи нацистичке инвазије на Југославију, сваки други медресант био је организован у скојевске редове.<!--<box box-left 49726832 media>--></p>
<h4><strong>Демонстрације у Скопљу</strong></h4>
<p>Мустафа Мемић, аутор најпотпуније монографије о Великој медреси, готово филмски је дочарао улогу медресаната у антинацистичким демонстрацијама 27. марта:</p>
<p style="padding-left: 30px;">Када је колона демонстраната стигла до школе и почела да узвикује: „Медреса напоље! Медреса напоље!“ – стари директор Мехмедбашић схватио је да је његовим мукотрпним настојањима да сачува школу од затварања дошао крај и када његови ученици, „државни питомци“, у униформама и са шајкачама на глави, ступе у колону демонстраната, више неће бити никаквих „аргумената“ којима ће пред властима успјети да је брани и одбрани. Покушао је да то у посљедњем моменту спријечи. Изашао је на балкон зграде испред које су свих 230 ученика, колико их је тада било у школи, изашли из својих учионица и захтијевали да им се отворе врата од интерната. „Ђецо, вратите се у разреде! Не излазите на улицу! Зар не схватате, ако изађете, да се у њу више никада вратити нећете?“ Неко је, револтиран на свога „дишу“ што им спречава излазак, да би му напакостио из револта узвикнуо: „Доле Француска!“, не ради тога што је тако мислио и осјећао, већ што је знао да је директор разбио свој радио апарат када је чуо за вијест да је слободарски Париз пао у руке непријатеља. То је још више разбјеснело Мехмедбашића. Издао је наредбу васпитачима да ученике утјерају у разреде, а интернатско особље и поједине васпитаче распоредио је да чувају и штите мјеста преко којих се могло прескочити и изаћи на улицу. За то вријеме полиција је на коњима и са пендрецима у рукама опколила школу. У таквој ситуацији руководство СКОЈ-а је издало директиву да се насилно отвори магазин у којем су се налазила копља, са жељезним штитом и малим тробојкама и да се преко зидова и искакањем кроз прозоре пребаци група најборбенијих, који ће у сукобу са полицијом омогућити да се сви ученици пребаце и прикључе демонстрантима. Страже које су биле постављене биле су немоћне. Полицајци на бахатим коњима јурили су да прву групу разбију. Ученици су стајали као стијене, испруживши копља у рукама у своју самоодбрану. Полиција је ипак одступила. Загрмјело је оно опште „УРА!“ и за тили час 230 ученика Велике медресе марширало је улицама Скопља. Демонстранти су их распоредили на чело колоне, с обзиром да су својим копљима могли лакше да штите колону. Три дана након тога школа је затворена.<!--<box box-left 49726831 media>--></p>
<h4><strong>Пример Мухамеда Тајиба Окића</strong></h4>
<p>Један од скрајнутих ликова са раскошног мозаика муслиманских интелектуалаца произашлих из Гајретовог шињела који су прошли кроз Велику медресу у Скопљу био је и Мухамед Тајиб Окић (1902-1977), исламски учењак – алим родом из Грачанице, који се сматра оснивачем савремене катедре за проучавање хадиса и тефсира на исламским факултетима у Републици Турској.</p>
<p>Завршивши руждију, медресу и шеријатску школу у Сарајеву, дипломирао је књижевност у Загребу и право у Београду, а звање професора арапског, турског и персијског језика и књижевности стиче у Школи оријенталних језика на Сорбони.</p>
<p>Гајрет му 1926. објављује први рад из културне историје насловљен <em>Џабић као научник у очима страног свијета</em>, посвећен једном од вођа покрета за верско-просветну аутономију – мостарском муфтији Али Фехми Џабићу, а две године касније <em>Хасан Кафија Прушчак, наш највећи мислилац шеснаестог вијека</em>.  </p>
<p><!--<box box-left 49726842 media>-->У Великој медреси предавао је тефсир (тумачење Кур'ана), хадис (тумачење усмене предаје о посланиковом животу), историју ислама, арапски и француски језик од 1934. до њеног гашења у ратном вихору, када га је бугарски окупатор из Скопља протерао назад кући у Сарајево.</p>
<p>Као професор у шеријатској гимназији, за време терора над Србима у НДХ показао је изузетну грађанску храброст када је у рубрику чиновничког досијеа за националност ћирилицом пркосно уписао: <em>Србин</em>. У хајци против њега која је потом уследила истакао се Алија Наметак, шеф Хрватског државног казалишта у Сарајеву и декларисани Хрват исламског вероисповедања, који се овом полиглоти ругао да не говори довољно хрватски због оданости ћирилици.</p>
<p>Од усташког прогањања склања се у Београду, под окриље турског конзулата, али и одатле бива депортован 1944. након прекида дипломатских односа између Трећег рајха и Републике Турске. У Истанбулу се запошљава у главном државном архиву, архиву премијерске канцеларије – Башбакамилк архиву, а од 1949. посвећује се каријери професора исламских наука на теолошким катедрама у Анкари, Конији и Ерзуруму. Окић је и творац канонског превода <em>Хасанагинице </em>на турски језик.</p>
<p><!--<box box-center 49726846 media>--></p>
<h4><strong>У рату под петокраком</strong></h4>
<p>Скопски медресанти нису се уписали у историју само друштвеним акцијама, већ и ратном славом у борби против немачке, италијанске, бугарске и великоалбанске чизме на југословенском родном тлу. Неки од тридесет шест палих били су Јакуб Кубуровић, обешен у Земуну од стране усташких мучитеља, Осман Сабитовић, који је стрељан у Керестинцу, Сореја Реџаји, Селами Ибрахимовић и Идриз Ајети, обешени 1944. у Призрену, Зенун Хасковић и Алија Авдовић, убијени на Бањици, Хајро Шахмановић, Хусни Заими и Ибрахим Реџепагић, те народни хероји Мето Барјактери и Рифат Бурџовић Тршо, погинуо у четничкој ноћној заседи око Мркоњић Града.</p>
<p>Народни хероји које је у отпору нацифашизму приложио Гајрет у Босни и Херцеговини били су један од идејних твораца републичке државности БиХ Авдо Хумо, крајишки јунак Есад Миџић, Исмет Капетановић, комесар Шесте источнобосанске бригаде погинуо у великој бици против мајевичких четника на Малешевцима, шпански борац Ахмет Фетахагић, послератни шеф владе СР БиХ све до своје смрти Хасан Бркић, Махмут Бушатлија, Рагиб Џиндо, Хусеин Хоџић, Сафет Мујић, Мустафа Латифић и Осман Карабеговић, познат по пароли да је устаничка тробојка симбол поробљеног српства, а петокрака на њој знак братства народа.<!--<box box-left 49726871 media>--></p>
<h4><strong>Након рата</strong></h4>
<p>Хасан Ребац узима учешће у ратном сазиву босанско-херцеговачке скупштине, на заседањима ЗАВНОБиХ-а као вијећник за подручје Мостара, да би одмах након рата суделовао у Народном фронту, чиме је посведочио Гајретову изворну оријентацију безусловне оданости југословенској заједници и равноправности свих житеља БиХ без обзира на политичку форму у којој се антиколонијално ослобођење и уједињење реализују.</p>
<p>После ослобођења, партизански генерал Сулејман Филиповић заузео се за фузију Гајрета и Узданице у целовиту муслиманску културно-просветну организацију названу Препород, што је већ 1945. и реализовано. Међутим, као што беше случај и са осталим старим друштвима овог типа на етно-националној основи, огромна већина делатника задужена за описмењавање и друге видове просветне акције у народним масама већ је била преустројена на задатке у оквиру органа нове, социјалистичке власти, тако да су им одбори практично били испражњени.</p>
<p>То је 1949. довело и до коначно распуштања Препорода паралелно са другим културно-просветним друштвима, чије је историјска мисија завршена сливањем дотадашњих кадрова и свих раније оделитих делатности у велики револуционарни преображај који је предводила комунистичка власт. Тиме је и Гајрет, не само на мирнодопском пољу просвете и културе, већ и по окупаторским тамницама и кроз братоубилачке покоље у оба светска рата остварио свој историјски смисао да избави босанскомуслиманске масе из средњовековног закашњења, из ђорсокака туђих неистина и предрасуда у који су биле запале.</p>
<p><!--<box box-left 49727029 media>--></p>
<p>Када је у септембру 2024. Бошњачка заједница културе Препород, која је обновљена деведесетих, као сопствени амблем поново усвојила мотив усијане буктиње са Гајретове значке из 1928. то није прошло без одбојних реакција, превасходно у кругу око недељника <em>Став</em>, блиског Странци демократске акције и посвећеног ревалоризацији наслеђа хрватско-муслиманских књижевника око Мешићевог и Мулабдићевог <em>Бехара</em>, Алије Наметка и осталих колаборациониста из Другог светског рата, што је сместа букнуло у полемику међу бошњачком културном елитом у Сарајеву.</p>
<p>Док се у Босни и Херцеговини поново, на основу неколицине паркова, трамваја и провинцијалних неокласицистичких здања, на мала врата пропагира патетична митологија о цивилизацијском успону захваљујући доброчинству аустроугарске колонијалне управе, Гајретова буктиња драгоцена је опомена да историјски напредак у ове крајеве није стигао на бајонетима или под просвећеним апсолутизмом страних завојевача, већ искључиво ослањањем на организацију и залагање аутохтоних снага – не идеологијом покорности, већ отпора и жртве у борби за, изразимо се крлежијански, властиту цивилизацију по сваку цену.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 4 Sep 2026 17:56:40 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087742/iz-istorije-jugoslovenskih-muslimana-od-sarajevskog-gajreta-do-skopske-crvene-medrese.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/29/14/54/15/5751486/thumbs/13619500/thumb1.jpg</url>
                    <title>Из историје југословенских муслимана: Од сарајевског Гајрета до скопске Црвене медресе</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087742/iz-istorije-jugoslovenskih-muslimana-od-sarajevskog-gajreta-do-skopske-crvene-medrese.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/29/14/54/15/5751486/thumbs/13619500/thumb1.jpg</url>
                <title>Из историје југословенских муслимана: Од сарајевског Гајрета до скопске Црвене медресе</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087742/iz-istorije-jugoslovenskih-muslimana-od-sarajevskog-gajreta-do-skopske-crvene-medrese.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Коста Стојановић, најмање познат од великих српских научника: Пионир кибернетике и министар привреде у смутним временима</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5086294/kosta-stojanovic-najmanje-poznat-od-velikih-srpskih-naucnika-pionir-kibernetike-i-ministar-privrede-u-smutnim-vremenima.html</link>
                <description>
                    Професор примењене математике на београдском Универзитету, преводилац и тумач дела Руђера Бошковића, пионир кибернетике, Коста Стојановић је био свестрани научник који је у својим теоријским радовима, а потом и у пракси, спојио природне науке и друштво, чврсто верујући у економију која спаја рачунске радње са социологијом. У данима када је сукоб Србије са хабсбуршком империјом постајао све извеснији, он је, веран принципима поштења и непоткупљивости, обављао дужност министра привреде и финансија, настојећи да своје знање и модерна схватања о економији стави у службу Србије и свог народа. О животу Косте Стојановића лако би се дао написати какав пекићевски роман у коме здраве и велике идеје губе битку пред апсурдношћу незајажљивог стварног света.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2024/11/21/18/12/372/3541204/thumbs/7657513/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Коста Стојановић, најмање познат од великих српских научника: Пионир кибернетике и министар привреде у смутним временима" title="Коста Стојановић, најмање познат од великих српских научника: Пионир кибернетике и министар привреде у смутним временима" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49696702 media>-->Победа Доналда Трампа на америчким председничким изборима је, између осталог, најавила распламсавање низа царинских ратова. О томе ових дана у електронским медијима широм света говоре и пишу економски аналитичари и коментатори најразличитијих профила. Једна од неизбежних тема ових разматрања јесте и покушај да се одговори на питање ко ће из ових <em>шпекулација </em>„покупити кајмак“. Нас помињање <em>шпекулација </em>одмах асоцира на Пекићеве Његоване, једну од две најпознатије фиктивне породице српске књижевности (други су, наравски, Катићи Добрице Ћосића).</p>
<p>Пишући о историјским догађајима с почетка ХХ века, Борислав Пекић се у другој књизи „Златног руна“ дотакао и царинског рата између Аустро-Угарске и Србије, који је трајао од 1906. до 1911, и његовог утицаја на послове породичне фирме Његован.</p>
<p>Симеон Његован није био за овај рат, јер су „толике профитне године биле на том аустријском конту“. Његови послови, упркос сјајним изгледима да добро заради, нужно ће морати да претрпе и извесне губитке, а он је губитке мрзео „чак и када су на другој страни већи добитак обезбеђивали“. Али када је царински рат ипак почео, онда га је ваљало и добити. „Та ко је победио Аустрију“, пише Пекић у другом тому своје седмотомне фантазмагорије, „ако није он, Симеон Његован?“</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Није аустријски монопол у Србији поразила национална политика србујушчих дрекаваца него способеност српске симеоновске велетрговине да изађе на нове, египатске, талијанске, француске, швајцарске и уопште европске пијаце и да се снађе у ширем пословном свету од оног омеђеног земунским и штајнбуршким сточним контумацима...“<!--<box box-center 49726742 media>--></p>
<h4><strong>Познавање природних наука и друштва</strong></h4>
<p>Тако, дакле, каже велика књижевност, док историја бележи да знатан део заслуга за вођење добре економске политике владе Николе Пашића у том бурном периоду припада министру народне привреде Кости Стојановићу.</p>
<p>О животу рођеног ујака нашег великог научника <a href="https://oko.rts.rs/drustvo/5084670/pavle-savic-naucnik-i-revolucionar-covek-koji-je-cepao-atome-i-isao-stazama-kojima-drugi-nisu-gazili.html">Павла Савића</a> и блиског пријатеља <a href="https://oko.rts.rs/lektira/4929777/mika-alas-o-miji-seferovicu-jagodincu-najboljem-ciganskom-muzicaru-njegovog-vremena-s-pun-cemer-zuti-dukati.html">Михаила Петровића Аласа</a> лако би се дао написати какав пекићевски роман у коме здраве и велике идеје губе битку пред апсурдношћу незајажљивог стварног света.</p>
<p>Професор примењене математике на београдском Универзитету, кога је на тој катедри наследио Милутин Миланковић, велики поштовалац, преводилац и тумач дела Руђера Бошковића, Коста Стојановић је био свестрани научник који се сматра за једног од пионира кибернетике. Прво у својим теоријским радовима, а потом и у пракси, он је спојио природне науке и друштво, чврсто верујући у економију која спаја рачунске радње са социологијом.</p>
<p>Напустивши професорску каријеру, укључио се у политички живот земље. У данима када је коначни сукоб Србије са хабсбуршком империјом постајао све извеснији, он је, вазда веран принципима поштења и непоткупљивости, обављајући дужност министра привреде у неколико мандата, настојао да своје знање и модерна схватања о економији стави у службу Србије и нашега народа. Својим знањем и вредним радом он се за њих борио и током Великог рата и након уједињења. У том самопожртвовању га је само неколико дана по поновном преузимању министарског места, у јануару 1921, затекла и изненадна смрт.</p>
<p>„Несавитљив, доследан“, писало је у једном од бројних некролога објављених у домаћој штампи, „исправан исто толико колико дубок и неуморан у раду, он ће дочекати част, ретку и необичну, да умре честити и сиромах, остављајући својој земљи на дар цео свој живот, у којем ниједан дан није прошао без напорног рада за њу“.</p>
<p><!--<box box-center 49696746 media>--></p>
<p>Његова земља га није сасвим заборавила, али се не може рећи ни да наша шира јавност данас зна макар понешто о свему ономе што је Коста Стојановић успео да оствари за педесет и четири године живота. Отуда га Александар Петровић, приређивач изабраних дела Косте Стојановића које објављује библиотека „Вук Караџић“ из Алексинца, с правом назива најмање познатим од великих српских научника.</p>
<p>„Његово дело је“, каже Петровић, „по изворности, интелектуалној смелости и научној убедљивости једно од најзначајнијих у укупној српској науци. Ипак, њега је углавном прекрио заборав: идеје су несхваћене, решења запостављена, мада су их време, научни развој и историјска збивања убедљиво потврдили“. </p>
<h4><strong>Од Маловишта подно Пелистера до Београда</strong></h4>
<p>Коста Стојановић се родио у Алексинцу 2. октобра 1867. године, шест месеци након што су Турци предали кључеве београдске тврђаве кнезу Михаилу. Мајка му се звала Малена (мада има неких извора који је помињу као Стевану) и оца Тривуна (кога ти исти неки извори називају Стеваном). Оно у чему се сви извори слажу јесте да је тај човек био трговац, пореклом Цинцар, да се презивао Трпковић, те да су се Трпковићи у Алексинац доселили из околине Битоља, тачније из села Маловишта, подно планине Пелистер.</p>
<p>Према речима др Радмила Стојановића, једног од Костиних синова, Тривунов отац се звао Стојан, по коме су будући професор математике и министар привреде и његових пет сестара, од којих ће једна постати мајка Павла Савића, и понели презиме Стојановић.</p>
<p>У једном од новинских некролога објављених у данима после Стојановићеве смрти чак је написано како је овај пореклом био Македонац, док на другом месту проналазимо тврдњу да је и рођен у Маловишту.</p>
<p><!--<box box-left 49696768 media>-->У књизи Павла Савића „Наука и друштво“, на самом почетку одељка посвећеног <em>прилозима за биографију </em>великог научника, приређивач издања Владимир Дедијер, у поглављу „Преци“, исписује пасус који пре подсећа на Маркеса него на Пекића.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„По мајци Ани, деда Павла Савића дошао је као дете у сепету с родитељима из Маловишта, села на 800 метара надморске висине испод планине Пелистера, изнад Битоља. Име деде било је Трифун, припадао је широј цинцарској породици Албашејко (што значи од Бошка) из Маловишта, а узео је у Србији презиме Трпковић, по оцу Трпку. Деда је био по занимању ситни трговац који је продавао, као и сви ситни трговци те врсте, по србијанским паланкама, од игле, соли, па све до воденичког камена, галантерије и тако даље. А када му је отац Трпко једном за Ускрс отишао на хаџилук у Јерусалим, назвали су се Хаџитрпковићи. Трифун је имао једног сина Косту, кога је усинио стриц који није имао деце и Коста је добио презиме Стојановић. Коста је имао пет сестара. Он се школовао, постао је професор Велике школе у Београду и оснивач катедре небеске механике.“</p>
<p>Стојановић је у родном Алексинцу завршио четири разреда основне школе, али и прва два разреда гимназије. Алексиначка гимназија је основана 1865. године и спада у ред најстаријих школа овога ранга у Србији. Била је смештена у згради општине, а у време када се у њу уписао Коста Стојановић, у њој је школовање трајало само две године.</p>
<p>Школовање је наставио у Нишу, где је у тамошњој гимназији матурирао 1885. године, као један од најбољих ђака у својој генерацији. Потом се исте године уписује на Природно-математички одсек Филозофског факултета Велике школе у Београду.</p>
<h4><strong>Дипломци</strong></h4>
<p>Студије на овом одсеку је тада уписало петнаест питомаца, међу којима се налазио и будући велики математичар, светски путник, риболовац и ћеманиста, Михаило Петровић Алас.</p>
<p>Филозофски факултет је у то време био подељен на два одсека: Природно-математички и Филозофско-филолошки. Настава на Природно-математичком одсеку није била подељена по групама, тако да студенти по добијању дипломе нису стицали и специјалност. Сем математике, физике, ботанике, хемијске технологије, географије, нацртне геометрике, геологије, зоологије, минералогије и астрономије сфера, студенти су слушали предавања и полагали испите и из психологије, историје филозофије, економне политике и историје српског народа.</p>
<p><!--<box box-left 49696771 media>-->Настава у првој години студија ове генерације одвијала се у ванредним условима, јер је у новембру 1885. избио Српско-бугарски рат. У Капетан Мишином здању, данас згради Ректората, у то време се, сем Велике школе, налазила и Прва београдска гимназија, у чије је просторије 11. новембра 1885. усељена и ХIV резервна ратна болница.</p>
<p>Учионице су претворене у болничке просторије у које је доношен санитетски материјал, а онда су у здање на некадашњем Зереку а данашњем Студентском тргу почели да пристижу и први рањеници. Гимназијалци и студенти су почели да се пријављују у добровољце, а овакво, ратно стање на Великој школи трајало је до фебруара 1886.</p>
<p>Рат је завршен, али друштвене буре тога времена нису могле да заобиђу ни великошколце, који су у једном тренутку били и актери манифестација усмерених против избора Димитрија Данића за професора на Катедри за ниже математичке анализе, јер је изражавана озбиљна сумња у његову стручност. Међу онима који су били иницијатори бојкотовања Данићевих предавања били су управо Михаило Петровић и Коста Стојановић.</p>
<p>Од петнаесторо великошколаца који су 1885. започели студије, диплому су четири године касније стекла њих седморица. Сем Стојановића и Мике Аласа, међу дипломцима су се налазили и професор Војне академије, хемичар Милорад Јовичић и математичар, гимназијски професор и методичар наставе Димитрије Маричић. Коста Стојановић је од свих њих током студирања имао најбоље оцене.</p>
<p>Али уместо да, како су то чинили најбољи великошколци претходних генерација, одмах настави са школовањем у иностранству, Коста Стојановић је из данас нам непознатих разлога остао у Србији. И док се Михаило Петровић спремао да студије настави у Паризу, он је почетком наредне школске године примљен за приправника на Катедри за физику.</p>
<h4><strong>У нишкој гимназији</strong></h4>
<p>Маја наредне године полаже професорски испит и Министарство просвете га шаље у Ниш, где ће у тамошњој гимназији предавати математику.</p>
<p>Прва нишка гимназија, која данас носи име Стевана Сремца, основана је указом кнеза Милана Обреновића септембра 1878. године, само десет месеци након ослобођења града од Турака. У време када је Коста Стојановић постао професор математике, у овој школи су, између осталих, предавали Стеван Сремац, Светолик Ранковић и Тихомир Ђорђевић.</p>
<p><!--<box box-left 49696777 media>-->Мада би неодлазак у иностранство и одлазак у унутрашњост на први поглед могли да се протумаче као јасни знаци извесног застоја у тек отпочетој каријери, све оно што ће Коста Стојановић остварити током боравка у Нишу испоставиће се као изузетно важно не само за његов даљи животни пут већ и за будућност наше науке уопште.</p>
<p>Уместо да, попут каквог књижевног јунака из романа Милутина Ускоковића, западне у фаталистичку егзистенцијалну чамотињу, овај великошколац генерације се поред математике и физике бавио и изучавањем економске теорије, проблемима спољнотрговинске експлоатације у односима између Србије и Аустрије, превођењем књиге „Смак света“ француског астронома Фламариона и проучавањем живота и дела Руђера Бошковића.</p>
<p>Као резултат Стојановићевих настојања да актуелне економско-политичке проблеме сагледа уз помоћ математике, у Београду ће 1902. бити објављена његова студија „О увозу и извозу Србије – питање третирано новим методом математичким“.</p>
<h4><strong>С Руђером Бошковићем, на размеђу лакоте и теготе</strong></h4>
<p>Седам година пре тога, у Нишу је, без навођења имена преводиоца, објављен двотомни „Смак света, романсирани сценарио удара комете о Земљу“ астронома Камија Фламариона. У истој, Првој нишкој штампарији Ж. Радовановића 1891. године објављена је књига Косте Т. Стојановића „Атомистика. Један део философије Руђера Јосифа Бошковића, у поређењу са сличним гледиштима философским, нарочито са модерним погледима на природу материје“.</p>
<p>Стојановић је књигу штампао о своме трошку, а неколико непродатих примерака „Атомистике“ завршиће у његовој породичној кући у Алексинцу, где ће их пронаћи његов сестрић, шестогодишњи дечак Павле Савић.</p>
<p>„У ујаковој соби“, Савић је у једном разговору за „Политику“ испричао Зири Адамовићу, „поред непродатих примерака Бошковићеве књиге, висила је и његова слика, у свештеничкој мантији; мислио сам испрва да је то нека жена. Отац ми је објашњавао ко је Руђер Бошковић, да је он писац те књиге коју је ујак превео. Мислим да ту“, поентира наш велики научник, „у тим сусретима – Бошковићеве књиге, портрет, ујак, очева причања, почиње да ради моја машта, да се разбуктава, да ме привлачи тај мени још непознати, необјашњиви свет...“</p>
<p><!--<box box-center 49696721 media>--></p>
<p>А Стојановићев увод у атомистику Руђера Бошковића заиста се може читати и као авантуристичка приповест о световима блиским бескрајној васељени дечачке маште.</p>
<p>Пре него што се посвети разматрању Бошковићевог дела, он даје „Биографију Руђера Јосифа Бошковића“, у којој се махом ослања на животопис славнога Дубровчанина из пера Фрање Рачког. Овај хрватски историчар и политичар је „Животописну црту“ на стотину штампаних страница објавио у зборнику радова који је поводом стогодишњице Бошковићеве смрти у Загребу објавила Југославенска академија знаности и умјетности.</p>
<p>„Чим је мени намиењено било да нацртам живот Бошковића, али тако, да његову научну дјелатност пропустим за посебне струковне разправе: осјећао сам с једне стране лакоћу, с друге теготу ове задаће“, пише при самоме почетку свога текста Фрањо Рачки и даље образлаже:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Осјећао сам лакоту, јер од моје радње одпадају оцјене дјела, које изискују струковно познавање оних грана знаности, у које спадају, а којега струковнога знања у мене не има и не може бити. Осјећао сам теготу, јер није ласно писати живот учењака неупустив се у потање претресање његова знаствена рада; а још је теже саставити животопис учењака, које је виек мирним кораком текао кроз сва раздобља земаљскога му бића...“</p>
<p>Коста Стојановић у „Атомистици“, која ће заголицати машту и његовог маленог сестрића Павла, управо спаја <em>лакоту </em>и <em>теготу </em>које је Рачки у горњим редовима тако лепо „истолковао“. С лакотом долази и до закључка о несумњивости Бошковићеве народне припадности:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„За карактеристику ондашњег стања у Дубровнику“, пише Стојановић, „нећу вам ја говорити, довољна је оцена Рачког који вели: у доба Бошковићевог у Дубровнику школа беше латинска и талијанска, друштво већим делом словенско (српско). Ово нам јасно показује да језуитска школа, у којој су сви Дубровчани онога времена, као и Б. добијали прве научне основе, није могла учинити од Дубровчана ништа друго до Србе; јер друштво, околина у којој се кретао живаљ беше српска“.</p>
<p><!--<box box-left 49696783 media>-->На крају биографског увода, Коста Стојановић у целости штампа библиографију објављених радова Руђера Бошковића коју је у своме раду био навео Рачки.</p>
<p>Потом разматра Бошковићеву атомистику у контексту различитих филозофских погледа на свет. На самоме крају закључује како нам Бошковићеве спекулације о егзистенцији разноврсних светова показују „крајње инстанце до којих се може пети људски ум, али никако и последњу фазу, и ступањ, до ког ће се исти ум попети“.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ум ће људски“, наставља, „бити осуђен, да се тако изразим, да вечито блуди по тој магловитој атмосфери, која се спушта над овај проблем. Он никада не може изаћи из ње, јер је дубоко ушао у њу. Трагови пута, по којима је он дошао, изгубљени су у овом мраку, јер за почетком људског сазнања стоје читави векови, а почетак се нашег сазнања састоји у улажењу нашег у овај лавиринат. Многостручни ходници у њему не дају нам изаћи никада и ово нам представља нашу вечиту тежњу за његовим решавањем. Нове и нове перспективе које виђамо у том лавиринту показују нам могуће трансформације нашега ума у питању о материји и сили, а у исто време и последње могуће промене у њему, јер је са крајњим узроком развића васионског у вези и крајња трансформација ума“.</p>
<p>Стојановић је наставио да се интересује за Бошковића, о чијем је животу и раду написао серију радова објављених у периодици, махом у „Просветном гласнику“. У Дубровачком „Срђу“ је о томе објављена следећа белешка:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„<em>Радови Руђера Јосифа Бошковића. </em>Госп. Коста Стојановић, професор у Биограду, довршио је своју опсежну студију која је у неколико бројева 'Просвјетног гласника' излазила под овим насловом. 'Са овим радом, вели писац на крају своје расправе, који се може сматрати као допуна 'Атомистици' (ранији пишчев рад: 'Атомистика Руђера Бошковића '), српска ће публика имати једну цјелину о Бошковићу, из које ће моћи увидјети значај овога највећег Србина ХVIII стољећа.' Надамо се да ће госп. Стојановић и засебно одштампати своју лијепу студију.“ </p>
<p><!--<box box-left 49696717 media>--></p>
<h4><strong>Рад као дуг народу</strong></h4>
<p>Након три године проведене у Нишу, сопствено трагање по лавиринту сазнања Коста Стојановић наставља у Паризу, у који стиже у јуну 1893. године. Посећује предавања из математике, астрономије, механике и физике код тадашњих угледних професора, међу којима га нарочито одушевљавају и значајно утичу на даље усмерење његових преокупација Анри Поенкаре и Шарл Ермит. Све оно што је током боравка у Паризу видео, чуо и научио подстиче га да све усредсређеније размишља о идеји јединства међу разнородним појавама у природи и друштву.</p>
<p>Ово усмерење га напослетку доводи до покушаја успостављања аналогије између топлотних и економских процеса коју касније разрађује у књизи „Основи теорије економских вредности“.</p>
<p>У Паризу се поново среће са Миком Аласом, који је у то време већ увелико радио на докторској дисертацији.</p>
<p>Пишући стрицу из Париза у јануару 1894, Коста Стојановић, између осталог, каже:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Мој друг Михаило Петровић отишао је у Србију за славу на позив свога деде, а вратиће се одмах после св. Јована. Као што сам вам и пређе писао, то ми је такав друг да од њега имам много користи и од њега добијам многа упутства у својој струци. Могу вам рећи да је то врло способан човек у својој струци и да ће Србија имати од њега користи више но од ма кога од својих питомаца.“</p>
<p><!--<box box-center 49696719 media>-->Стојановићеву подједнаку заинтересованост и за природне и за друштвене науке најбоље илуструје његово учлањење у Историјско друштво науке, те у Француско историјско друштво.</p>
<p>По повратку из Париза, у јесен 1894, постаје професор математике у Другој мушкој београдској гимназији. Три године касније, одлази у Лајпциг, с намером да тамо докторира. Не постоје поуздани подаци шта је утицало на то да у овом универзитетском центру остане тек који месец. Неки биографи наводе неименовану болест, неки алудирају на депресију, али једино што је поуздано јесу речи које је у писму послатом 9. фебруара 1897. упутио извесном Паји:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Наука тиха, спора, мртвих идеја, пуна проблема могућих и немогућих да се реше, али то нису проблеми живота, стварности, рада и борбе, већ проблеми куриозни и интересантни за мирна човека, за човека не рањеног, за онога који није прекидан у раду, и који бар није таквог склопа да је другојачије свет осетити могао, можда и у врло малим и ништавним неуспесима, какав сам ја био. Ако се вратим у Србију и будем могао бити професор В. Школе, решио сам да будем професор чисте философије, математике никако... Философију волим и с тога што ћу имати више слушалаца, што ћу моћи говорити и што ћу у њој наћи оне утехе, које ми математика не може дати.“</p>
<h4><strong>Улазак у политику</strong></h4>
<p>Коста Стојановић се у Србију вратио и наставио да предаје математику у Другој мушкој гимназији. Први пут је изабран за народног посланика на листи Радикалне странке 1901. године, а 1903, након Мајског преврата, постаје хонорарни наставник математике на Великој школи. Након што је 1905. године Велика школа прерасла у Универзитет, постаје ванредни професор примењене математике на Филозофском факултету.</p>
<p>Током прве године рада на месту ванредног професора, за библиотеку Математичког кабинета наручује стотину и две књиге, листом издања на страним језицима, махом из примењене математике. Објављује низ научних радова из механике, математике и физике, за потребе предавања објаљује рад „О основним принципима механике и њиховој примени на физичке проблеме“, који ће 1912. објавити као универзитетски уџбеник „Механика“. Бави се, дакле, искључиво научним радом уско повезаним са предметом своје професуре.</p>
<p><!--<box box-left 49696758 media>-->Али та усредсређеност на само једну област траје једва три године. У априлу 1906. Коста Стојановић постаје министар народне привреде у једној од бројних влада Николе Пашића. На место професора примењене математике ускоро ће из Беча доћи Милутин Миланковић. И он и Мика Алас ће двадесетак година касније бити професори младом Павлу Савићу!</p>
<p>У својим успоменама, Миланковић је записао како се Стојановић на катедри за Примењену математику „није могао дуго задржати и испредавати до краја свој курс тога предмета, јер га је држава требала на другом месту“.</p>
<p>„Био је талентован политичар“, додаје Миланковић, „и један од најспособнијих наших државника... Ретко поштен и даровит, схватио је тај рад као дуг народу и, учествујући у њему целог свог живота, није се вратио на Универзитет“.</p>
<h4><strong>Питање изборних система</strong></h4>
<p>Стојановић је у политику „ушао“ 1901, када је на листи Радикалне странке Нишког округа изабран за посланика. Пишући о њему у књизи „Апостоли српских финансија“, Миша Бркић наводи како је одлуци Косте Стојановића да са универзитетске катедре прво доспе у посланичке клупе а потом и у министарску фотељу највише кумовао економиста и политичар Михаило Вујић. У неколико наврата министар финансија, у једном мандату, при крају владавине краља Александра Обреновића једно време чак и председник владе, Вујић је из Либералне странке прешао у Радикале, а био је члан масонске ложе „Побратимство“, у коју је примљен и сâм Коста Стојановић.</p>
<p>Старешина „Побратимства“ је био Ђорђе Вајферт, а међу оснивачима се нашао и композитор Стеван Мокрањац. Касније су чланови „Побратимства“, међу осталима, постали још један композитор, Станислав Бинички, политичар Милован Миловановић, сликар и вајар Петар Убавкић, будући славни војвода Живојин Мишић и Стојановићев колега из зборнице нишке гимназије Стеван Сремац.</p>
<p><!--<box box-left 49696787 media>-->Одлазак са Универзитета није спречио Стојановића да настави да објављује научне радове из многих области. Тако је са својим колегом са студија и великим пријатељем Миком Аласом у часопису „Дело“ 1906. године објавио рад „О пропорционалном представништву“. Двојица математичара су стриктно научно разматрали изборне системе који се примењују у Европи и онај који је у то време важио у Србији, а научни рад су почели следећим речима:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Питање о најправичнијем избору једне бројно утврђене групе лица, која би била што вернији израз средине што их бира, јесте, поред све своје привидне простоте, једно од питања о којима се и данас води спор. Оно још није практички решено ни у једној земљи на начин који би могао задовољити, нити се и један данашњи систем у довољној мери приближује тачном решењу тога питања. Начин, пак, на који је оно решено у нашој земљи, један је од врло нерационалних начина те врсте.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Држимо да ће бити од актуелног интереса бацити један критички поглед на разне облике који су до сад давани решењу изборног питања, упоредити их међу собом и проценити у колико се приближују циљу, које се њиховим увођењем у изборну праксу, имао пред очима.“</p>
<p>Своју припадност масонерији Коста Стојановић је јавно обелоданио нашавши се међу двадесет и пет потписника иницијативе за оснивање Српске интерпалраментарне групе, коју су наши посланици основали у мају 1902. Ова група је, пише Миша Бркић, „требало да делује у оквиру Међународног интерпарламентарног савеза, коју су масони основали 1899. године са циљем да 'тражећи правду и правичност у међународним односима, и препоручујући употребу изборних судова за расправљање међународних размирица и сукоба помогну, колико се може, утврђивању мира међу народима'“.</p>
<p><!--<box box-left 49696709 embed>-->Од тога, знамо, није било ништа. Човечанство ће ускоро снаћи трагедија Великог рата. Али пре него што се Аустро-Угарска и Србија потуку на Церу и Колубари, две земље ће поделити мегдан на економском бојишту.</p>
<h4><strong>Искушења Царинског рата</strong></h4>
<p>Након „топовског питања“, кризе изазване намером српске владе да модерно наоружање убудуће набавља од Немачке и Француске, дошло је до застоја у обнови трговинског уговора који је био на снази већ више од две деценије.</p>
<p>Ова „тесна трговинска веза“ је, по Милану Тодоровићу, Стојановићевом помоћнику у Министарству и аутору студије из међународне трговине „Царински рат између Србије и Аустро-Угарске“ објављене 1911. године, Србији доносила више штете него користи.</p>
<p>„Наша извозна трговина показивала је, за све ово време, врло велику једностраност у погледу на број извозних артикала: стока, воће и жито били су готово једини артикли које је Србија извозила“, пише Тодоровић у уводу своје студије.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Квалитет наших извозних артикала остајао је за све ово време по готову непромењен и врло рђав, тако да је њихова цена и на а.-угарској пијаци, а тако исто и на другим пијацама, у колико смо наравно на те пијаце излазили, била увек за неколико поена испод цене истих артикала страног порекла.“</p>
<p>То је у својим радовима насталим пре него што је постао министар народне привреде приметио и Коста Стојановић. Из података које је разматрао дошао је до закључка како је заобилажење бечког посредништва једино решење за економски напредак Србије. И када је Двојна монархија почела да спречава прелаз српске робе преко својих граница, што је означило почетак Царинског, илити Свињског рата, указала се прилика да своју теорију као министар народне привреде спроведе у дело. Тако се грозничави рад на решавању акутне економске кризе претворио у спровођење реформи које ће заувек изменити структуру српске привреде.</p>
<p><!--<box box-left 49696723 media>--></p>
<p>Пекићев Симеон Његован је Стојановићеву <em>шпекулацију </em>описао много сочније од нас, али је суштина замисли остала иста. Пре свега, ваљало је, по угледу на Румунију, широм света створити мрежу приватних трговинских представништава која ће бити субвенционисана државним новцем.</p>
<p>Једна таква агенција је основана у Будимпешти још 1897. Крајем 1906. Коста Стојановић је Народној скупштини поднео предлог Закона о оснивању трговинских агентура, са овлашћењем Владе да може да оснује Главну трговинску агенцију у Београду са информационим бироом и музејом. По том закону, пише Бркић, „ове агенције имале би задатак да прате кретање цена на страним тржиштима, проучавају прилике и начин пословања, транспортне, тарифне и остале услове...“.</p>
<p>Тако је током наредне године основано тринаест трговинских агенција, и то у Александрији, Варни, Браили, Женеви, Напуљу, на Малти, у Цариграду, Лондону, Марсељу, Берлину, Бриселу, Берлину, Анверсу и Солуну.</p>
<p>У граду испод ког је ових дана прорадио најсавременији метро као ветеринар при српској трговачкој мисији радио је Стојановићев зет, супруг његове сестре Ане, Петар Савић. Тако се десило да се Павле Савић 1909. године роди у Солуну.</p>
<p><!--<box box-left 49696791 media>-->То су дани у којима је Царински рат између Аустрије и Србије био у пуном јеку и када се Савићев ујак свим силама борио да промени Србију. У тој борби наспрам себе није имао само моћну империјалну силу већ и много домаћих трговаца, банкара и мутивода који су гледали да се у новонасталом стању што више обогате.</p>
<h4><strong>Заобилазећи санкције</strong></h4>
<p>Препрека у остваривању Стојановићевих реформских мера није, међутим, била само наша нарав, већ и историјска последица вековног ропства под Турцима. Србија је саобраћајно слабо била повезана са светом, ваљало је што пре градити нове железничке правце и формирати трговачку речну флоту. Требало је подизати и до тада готово непостојећа индустријска постројења, која помиње и Симеон Његован.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„А од оно неколико привредних постројења, на којима је лежао сав терет царинског обрачуна са Двојном монархијом, Симеон је имао повелик свежањ деоница у Београдском кланичком друштву, Српском бродарском друштву, Народној и Извозној банци, па и у бројним трговачким агенцијама широм Медитерана, запосленим око пробијања бечке економске блокаде.“</p>
<p>У својој обимној историјској монографији посвећеној Царинском рату Димитрије Ђорђевић наводи много епизода које по својој што драматичности, што животности заиста подсећају на предлошке за настанак узбудљиве литературе какву, на пример, уме да пише гонкуровац Матијас Енар.</p>
<p>Узмимо, на пример, судбину првог транспорта живе стоке у Италију, крајем 1906. године, када је стотину и двадесет српских волова од Солуна до Ђенове путовало целих шеснаест дана, јер брод због буре четири дана није могао да пристане у солунску луку. Уз то је дошло до размирице између нашег конзула Љотића и представника Извозне банке.</p>
<p><!--<box box-left 49696729 media>--></p>
<p>Више среће смо имали са извозом меса у јужну Француску.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Због афере у чикашким кланицама, влада у Паризу је“, бележи Ђорђевић, „обуставила увоз месних конзерви из САД. Посредовањем једног француског трговца, Београдска кланица закључила је уговор о извозу меса са великом француском фирмом у Марсељу. Емил Базон, трговац у Бордоу, извезао је такође велике количине меса за јужну Француску и француске колоније. 'Поруџбина је било толико', рекао је К. Стојановић у Скупштини, 'да још три, четири кланице не би биле довољне да их изврше.'“.</p>
<p>Током ових пет бурних година, Коста Стојановић је неуморно путовао, настојећи да, остварујући контакте по целој Европи, омогући што несметанији и бржи извоз српске робе, те да личним ангажовањем разрешава многе неспоразуме или раскринкава покушаје домаћих и страних шпекуланата да новонасталу ситуацију злоупотребе и <em>на муфте</em> стекну већу или мању добит.</p>
<h4><strong>Човек који је волео мушкацоне</strong></h4>
<p>Тако је са председником владе Николом Пашићем априла 1907. посетио балканску привредну изложбу која је тих дана одржавана у Лондону. На овој изложби су, сем Србије, своју робу излагале Бугарска и Црна Гора.</p>
<p><!--<box box-left 49696794 media>-->Према писању новосадске „Заставе“, Пашић и Стојановић су стигли у Лондон оријент-експресом преко Белгије. Међу онима који су их дочекали био је и највећи српски англофил, некадашњи министар и дипломата Чедомиљ Мијатовић, који у то време више није био ни на једној функцији. Његово именовање за члана организационог одбора српског наступа на изложби постало је предмет многих размирица, јер му је замеран начин на који је у британској штампи писао о убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге.</p>
<p>Ова изложба је била одличан повод за испољавање многих особина које нас „красе“ до данас, па је тако, на пример, српска штампа тврдила како су бугарски и црногорски павиљони лепши и боље уређени од нашег. Ипак, највећу пажњу британске публике привлачиле су три жене одевене у народну ношњу које су за разбојем ткале пиротски ћилим.</p>
<p>Овај захтеван посао који изискује много знања, вештине, али пре свега стрпљења и потпуне посвећености могао би да послужи као можда најбоља метафора за све оно што је током пет година трајања Свињског рата са Аустријом за Србију урадио Коста Стојановић.</p>
<p>Нови трговински споразум између Аустро-угарске и Србије потписан је 1911. и везе са Бечом су нормализоване, макар привремено.</p>
<p><!--<box box-left 49696800 media>--></p>
<p>На страни посвећеној сатири, београдски дневник „Време“ ће неколико година након Стојановићеве смрти, у шаљивој рубрици посвећеној јелима која су највише волели да једу наши владари, писци, глумци и политичари написати како је победник у царинском рату са Аустријом највише волео да једе мушкацоне, илити слатке шапице.</p>
<p>„Кад је био у Бечу“, шалио се анонимни хумориста, „слали су му их нарочито из Београда“.</p>
<h4><strong>Ниво ентропије</strong></h4>
<p>Упоредо са „радом на терену“ и са свим оним што је са собом доносила дужност министра привреде у доба када се Србија успешно одупрла аустријској економској хегемонији, Коста Стојановић се вредно бавио и теоријским разматрањима појава и односа чији је био учесник и сведок. Тако постаје један од пионира кибернетике, науке без које се не може замислити трећа технолошка револуција.</p>
<p>Стојановић је у економску науку настојао да унесе неке од физичких закона, нарочито законе термодинамике и ентропије. Отуда је, по речима Александра Петровића, „његова економија у основи математика, социологија је физика и механика, физика филозофија...“.</p>
<p><!--<box box-center 49696817 media>-->Ове своје погледе и размишљања Коста Стојановић је изнео у књигама „Теорија економских вредности“ и „Тумачење физичких и социјалних појава“, које су објављене исте, 1910. године. Један од његових закључака гласи како „капитал и природа одржавају ниво ентропије, а рад га повећава“. Миша Бркић у свом огледу о Стојановићу упозорава читаоце да се појам ентропије почетком ХХ века и даље разумевао у изворном значењу, дакле, по Вујаклији, као збир енергија који у природи остаје сталан у сваком процесу трансформације.</p>
<p>Што се друштво више удаљава од прошлости, каже даље Стојановић, то је „извор велике вредности све више у капиталима, јер капитал прошлости повећава се све већим и већим акумулисаним, неутрошеним радовима произведеним у појединим моментима“. Капитали, по њему, зраче као топлота и својим зрачењем загревају економске и друштвене средине.</p>
<p>Само годину дана након закључења новог трговинског споразума између Аустро-Угарске и Србије избио је Први, а одмах потом и Други балкански рат, да би у лето 1914. друштвене средине прокључале до степена када више ништа није могло спречити избијање светскога рата.<!--<box box-center 49696806 media>--></p>
<h4><strong>Слом и васкрс Србије</strong></h4>
<p>Коста Стојановић је од августа 1912. до априла наредне године опет обављао дужност министра привреде, а 1915. с владом одлази на Крф. У међувремену његове несугласице са Пашићевом политиком и начином на који ју је водио постају све израженије. Неспоразуми су се ипак завршавали компромисом и то више захваљујући Пашићу, јер је Коста Стојановић био честит, али и импулсиван.</p>
<p>Ток рата и све оно што је довело до доношења одлуке да војска и влада у зиму 1915. преко Албаније напусте Србију учинили су да се овим Стојановићевим особинама придода и огорченост. Да би је у потпуности изразио, почео је да пише књигу која ће под насловом „Слом и васкрс Србије“ бити објављена готово стотину година након окончања Великог рата. Ту је Стојановић изнео своје виђење начина на који је у тим претешким временима требало водити Србију, али и запажања о наличју Пашићевог политичког и државничког делања.</p>
<p>„Србија је“, каже на једном месту у књизи Коста Стојановић, „преко г. Пашића збунила и наше пријатеље, као што је у моментима плашила наше непријатеље“.</p>
<p>Али Стојановић је о слому и васкрсу Србије писао паралелно са приљежним и неуморним испуњавањем свих својих обавеза. За време рата он је написао на десетине текстова који ће бити објављени у Француској, Италији и Енглеској. У њима је јавности тих земаља појашњавао тешку ситуацију у којој се налази Србија, али и како та иста, на колена бачена земља види своју будућност.</p>
<p>А он ју је, као и многи његови најученији земљаци, видео уједињену са осталим југословенским земљама. На остварењу тог циља је неуморно радио све време трајања рата. Највише времена је проводио у Ници, где му се налазила и породица. Ту је, у фебруару 1916, оформљен Клуб народних посланика, за чијег је председника изабран управо Стојановић, док је за секретара клуба изгласан Бранислав Нушић.</p>
<p>У Ници је, у Типографији петроградског агентства, те године чак и штампана брошура „Записници Конференције клуба народних посланика свих политичких странака Српске народне скупштине одржане 11. и 13. фебруара 1916. године у Ници; Меморандум Посланичког клуба упућен Српској краљевској влади“.</p>
<p><!--<box box-center 49696831 media>--></p>
<p>Клуб народних посланика је од владе, која се и даље налазила на Крфу, између осталог, захтевао да се од даљих ратних напора колико год је то могуће поштеди универзитетска омладина, а да се у борбама активним официрима придруже и ратни лиферанти који су се склонили у Швајцарску. Иако се Пашић и народни посланици нису слагали у вези са питањем даље политичке будућности Србије, влада је ипак прихватила захтев да се поштеде српски ђаци и студенти. Велика заслуга за ову судбоносну улогу припада управо Кости Стојановићу.</p>
<p>У „Слому и васкрсу Србије“, Стојановић је о односу Пашића према народним посланицима написао: „Разумљиво је да се није могла постићи хармонија у раду између нас и владе, јер је она од почетка до краја била у души противу састанка Скупштине и кад је на њу формално пристала, није имала јасан појам о програму њеног рада.“</p>
<p>Без обзира на разлаз са Пашићем, он је, не престајући да пише своје тестаментарно дело о слому и васкрсу Србије, савесно и са потпуном посвећеношћу наставио да обавља додељене му дужности.</p>
<p>Тако се у  престоницу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца вратио тек 1920, након што је као члан наше делегације учествовао у раду Мировне конференције у Паризу.</p>
<h4><strong>Константин Влахов у Академији</strong></h4>
<p>Андреј Митровић на првим страницама монографије „Југославија на конференцији мира 1919–1920“ даје две схеме. Прва приказује како је наша делегација требало да буде организована по секцијама за различите области о којима ће се на мировној конференцији расправљати и доносити одлуке. Друга схема приказује фактичко стање ствари након што је конференција почела са радом.</p>
<p>У тој схеми Коста Стојановић је наведен као председник Eкономско-финансијске и саобраћајне секције. Његов најважнији посао је израчунавање ратне одштете. Овај ионако сложени математички задатак додатно је компликовала чињеница да су се у истој држави нашли Србија и делови Аустро-Угарске, што је могло да доведе до апсурдне ситуације да сами себи морамо да плаћамо ратну одштету. Овај сценарио је избегнут највише захваљујући Стојановићу. Оно на шта није могао да утиче, јесте аљкавост наше администрације, која је на терену онако офрље процењивала штету, не састављајући веродостојне и прецизне записнике.</p>
<p>Једноставно, нисмо могли да тражимо шта нам припада јер нисмо имали комплетиране податке о претрпљеној штети.</p>
<p><!--<box box-left 49696825 media>--></p>
<p>Радећи на израчунавању ратне одштете, Стојановић се поново нашао на научном пионирском задатку, овога пута у области обрачуна друштвеног богатства и националног дохотка. Упоредо са обављањем ових послова, у међувремену је поново постао министар, само што му је сада додељен ресор пољопривреде. И ту није оклевао да помери ствари са мртве тачке, те се може сматрати за једног од иницијатора оснивања Пољопривредног факултета.</p>
<p>Још у време када је дошао на место министра народне привреде 1906, Коста Стојановић је у једном раду написао како ће реформе најтеже бити спроведене у „пољској привреди“:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„За њу је потребно извршити преображај у погледима масе, које суделује у тој производњи; потребно је унети знање, које наука и искуство даје; потребно је читаве институције створити; променити поредак друштвени па да се с успехом очекују плодови трансформације.“</p>
<p>Стојановић је током боравака у Паризу нашао времена и да пише поезију, коју је објављивао под псеудонимом Константин Влахов, радио на довршавању обимне расправе посвећене животу и раду његовог некадашњег професора Анрија Поенкареа. На овој књизи је почео да ради пре почетка рата и сада је само требало да је допуни и дефинитивно уобличи, а онда и објави по повратку у Београд.</p>
<p><!--<box box-left 49696756 media>--></p>
<p>Та књига никада није угледала светлост дана баш као што Коста Стојановић никада није изабран за члана Српске краљевске академије. Баш као што није познато зашто одмах након дипломирања није отишао на даље усавршавање у Париз, исто тако не знамо шта је спречило његов избор у ред српских бесмртника, иако га је за редовног члана СКА 1919. предлагао родоначелник наше археологије Јован Жујовић.</p>
<p>Александар Петровић наводи да у Архиву САНУ постоји документ „о његовом прихватању предлога за чланство у Латинској академији наука и уметности у Паризу“.</p>
<h4><strong>Један од ретких</strong></h4>
<p>Стојановић је као нови члан Демократске странке постао министар финансија у влади Миленка Веснића у августу 1920. године, а у новембру бива један од потписника Рапалског споразума, којим су неповољно по нашу новоформирану уједињену државу решена спорна територијална питања са Италијом.<!--<box box-center 49696786 media>--></p>
<p>У међувремену је, почетком октобра, већ био понудио оставку, као разлог наводећи „очит начин саботирања финансија“ који земљу свесно припрема за „анархију и растројство“.</p>
<p>Веснић је Стојановића довео за министра финансија јер је сматрао да ће он успети да се избори са инфлацијом.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Веснић је сматрао“, каже Миша Бркић, „да ће Стојановић знати да се ухвати у коштац са овим феноменом, који је у Србији до тада био готово непознат. Испоставило се да математичарска и физичарска знања и враџбине, повезана са искуствима радикалске државне привредне политике, а све је то било концентрисано у личности Косте Стојановића, не лече финансијске прилике једне нове државе склепане од сасвим различитих делова“.</p>
<p>Исцрпљен од непрестаног рада и потпуне посвећености државним пословима, додатно оптерећен сазнањем да корупција и немар све више и очигледније нагризају ткиво тек створене југословенске државе, Стојановић је након краће болести преминуо у својој кући у Београду 3. јануара 1921, само неколико дана након што је поново именован за министра финансија, овога пута поново у влади Николе Пашића.</p>
<p><!--<box box-left 49696705 media>--></p>
<p>„Политика“ је вест о његовој смрти донела у самоме врху насловне стране.</p>
<p style="padding-left: 30px;">„После три дана тешке болести, која га је изненадно и брутално оборила“, писала је „Политика“, „министар финансија и народни посланик Коста Стојановић умро је јутрос у 1 сат. Већ прексиноћ, у суботу, била је изгубљена скоро свака нада и још је једино уздање било, да ће можда само његово тело моћи да победи и преживи бољку за коју медицина није имала лека. На жалост, двадесет година најактивније политичке борбе, у коју је он био унео сву своју снагу и све своје живце, а нарочито последње године криза и потреса којима је за људе Стојановићева кова сваки дан значио читаву битку, биле су и сувише изнуриле његов некада тако снажан организам.“</p>
<p>Потом је следио детаљан след догађаја који су претходили Стојановићевој смрти.</p>
<p>Сутрадан је у „Политици“ објављен и некролог под насловом „Један од ретких“, а слични текстови објављени су у многим дневним листовима и часописима.</p>
<p>На сахрани је опроштајни говор одржао Милутин Миланковић.</p>
<p>Стојановић је, изговорио је тада Миланковић, „сазидао први мост између теоријске физике и социјалних појава. То је био велики и снажан скок. Преко тог моста је прешао на другу страну јер је друштвену теорију извео изван оквира 'воље' појединца, конфесија, редова, класа, нација... које нечему 'теже' служећи се при том 'историјом' као апологијом свих намера“.</p>
<p><!--<box box-left 49696750 media>--></p>
<p>„Дошао је“, рекао је још Миланковић над Стојановићевим одром, „да као свештеник науке у овом храму, проповеда велике истине, које се дотле нису чуле. Математичка физика бави се мртвом природом, али је њега интересовао цео свет, њега је интересовао живот. Зато је катедра била уска за његов рад. Стојановића је занимао друштвени живот – та жива машина са милионима точкова, коју је звао друштво, и на којој је применио законе термодинамике“.</p>
<p>Чехословачки амбасадор у Србији Антонин Калина је тих дана рекао како је Стојановић иза себе оставио „поштено име и глас најзначајнијег човека, који је жртвовао рад целог свог живота и све своје снаге само да узвиси свој љубљени народ и његову Државу на оно место које им по праву Божијем и човечијем припада са обзиром на жртве поднесене у вековним борбама за одбрану европске културе“.</p>
<p>Та држава га је, међутим, врло брзо заборавила, али се успомена на значај и величину Косте Стојановића почела враћати у народ током последњих година.</p>
<p><!--<box box-left 49696836 media>-->Радио Телевизија Србије је 2012. објавила прво, а 2020. друго издање његове до тада необјављене књиге „Слом и васкрс Србије“. О Кости Стојановићу су у продукцији јавног сервиса снимљене емисије у серијалима „Заборављени умови Србије“ и „Историја науке“.</p>
<p>Сећају га се и његови Алексинчани. Поводом стогодишњице Стојановићевог рођења, тамошња библиотека „Вук Караџић“ је почела са објављивањем његових изабраних дела. Те 2021. Александар Петровић је приредио књигу „Тумачење физичких и социјалних појава“ и написао предговор. Управо ових дана, из штампе се, у истој едицији, очекује излазак Стојановићеве књиге „О увозу и извозу Србије: питање третирано новим методом математичким; Основи теорије економских вредности“.</p>
<p>Ове књиге се штампају у тиражу од две стотине примерака. Сасвим довољно да једна од тих књига доспе у руке неког новог Павла Савића.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 25 Aug 2026 14:54:31 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5086294/kosta-stojanovic-najmanje-poznat-od-velikih-srpskih-naucnika-pionir-kibernetike-i-ministar-privrede-u-smutnim-vremenima.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2024/11/21/17/1/161/3541198/thumbs/7657485/thumb1.jpg</url>
                    <title>Коста Стојановић, најмање познат од великих српских научника: Пионир кибернетике и министар привреде у смутним временима</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5086294/kosta-stojanovic-najmanje-poznat-od-velikih-srpskih-naucnika-pionir-kibernetike-i-ministar-privrede-u-smutnim-vremenima.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2024/11/21/17/1/161/3541198/thumbs/7657485/thumb1.jpg</url>
                <title>Коста Стојановић, најмање познат од великих српских научника: Пионир кибернетике и министар привреде у смутним временима</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5086294/kosta-stojanovic-najmanje-poznat-od-velikih-srpskih-naucnika-pionir-kibernetike-i-ministar-privrede-u-smutnim-vremenima.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Теразије, 17. август 1941: Такве ствари не покопавају се кукавним заборавом</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/4480739/terazije-17-avgust-1941-takve-stvari-ne-pokopavaju-se-kukavnim-zaboravom.html</link>
                <description>
                    Да би „ефектно застрашили становништво“, одвратили га од борбе против окупатора и угушили устанак који се лета 1941. дигао у Србији, шеф београдског гестапоа СС-мајор Карл Краус и војни заповедник Србије генерал Хајнрих Данкелман наредили су „спровођење егземпларне одмазде у Београду“, односно „јавно погубљење комунистичких терориста“. Ујутру 17. августа 1941. на Теразијама обешена су тела петорице родољуба: Милорада Покрајца, Јована Јанковића, Светислава Милина, Велимира Јовановића и Ратка Јевића. Ово је прича о једном од њих.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/08/17/8033170_2a.jpg" 
                         align="left" alt="Теразије, 17. август 1941: Такве ствари не покопавају се кукавним заборавом" title="Теразије, 17. август 1941: Такве ствари не покопавају се кукавним заборавом" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-center 43319960 image>--></p>
<p>Сви знамо фотографију. Два мртва тела висе са бандера које носе трамвајске жице. Група Београђана се окупила на улици испод мртвих да се информише о овом <em>јавном приказу</em>. У позадини реклама за коњске трке. Ово је иконична фотографија, што значи да је препознате кад вам је предоче чак и ако нисте сигурни где сте и када сте је први пут видели.</p>
<p>Иако тога вероватно нисте ни свесни, ово је једна из корпуса слика које су формирале ваше мишљење о Теразијама, Немцима, партизанима, патриотизму, вешању, бандерама и коњским тркама. Иако се на фотографији види тридесетак живих и два мртва тела, на њој нема људи, само – <em>пукa</em> <em>историја</em>. </p>
<p>Тело које виси лево на фотографији припада Ратку Јевићу из села Дрлупе у општини Сопот, са којим делим презиме, племенску припадност и место порекла, тако да се мени лично на овој фотографији мешају јавно и приватно, историјско и породично.</p>
<p><!--<box box-center 43328138 image>--></p>
<p>Једном сам се задесио у Берлину, у коме живим и где су трајно пребивалиште нашли многи који су као ја неспособни да живе на једном месту, на трајној поставци фондације „Топографија терора“ која се бави документовањем нацистичких злочина.</p>
<p>На изложби се налази серија фотографија из европских престоница које је окупирала немачка војска у Другом светском рату, међу којима и ова из Београда.</p>
<p>Поменуто мешање сфера које ова слика изазива у мени изазвало је бизарну потребу да то са неким поделим, као да сам некако важнији због те фотографије. Обратио сам се на енглеском шведској породици која се случајно задесила поред мене и рекао: „Ово је мој рођак.“</p>
<p>Погледали су ме, с правом, као да сам луд и без речи се удаљили на следећи експонат. Исту нелагоду делимо сви када осетимо превише приватног у историји.</p>
<p><!--<box box-center 47788779 image>--></p>
<p>Ево, дакле, приче о не-историји, о животу једне особе која је стицајем околности заузела безличну, монохромну егзистенцију симбола. Прича се као усмено предање испирала током осамдесет година препричавања.</p>
<p>Са грађом су помогли Милинко Сирковић-Ђурин из Раткове породице, као и локални историчар Боривоје Миросавић, док је главни <em>извештач са терена</em> био још један Јевић, мој отац Слободан.</p>
<h4><strong>Могућност избора</strong></h4>
<p>Ратко Јевић се родио у селу Дрлупа подно Космаја 1912. године. Имао је четири брата и сестру. Раних тридесетих година прошлог века служио је у војсци Краљевине Југославије, одакле имамо једину фотографију на којој је жив.</p>
<p><!--<box box-center 43319936 image>--></p>
<p>Није се женио. Када је умро, имао је двадесет девет година. Већина мушкараца његове генерације женила се око двадесете. То није било једино по чему се издвајао.</p>
<p>Не постоје поуздани подаци о томе како је Ратко одлучио да се прикључи Космајском партизанском одреду. Једна верзија каже да га је у болници неки школовани човек упознао са идејама комунизма. Извори из његове породице кажу да никада није био у болници већ да су партизани слали људе по селима да регрутују за борбу против немачких окупатора и да је Ратко одлучио да им се прикључи из патриотских разлога.</p>
<p>Ако погледамо тај његов чин у тадашњем политичком и културном контексту, видимо да се ова, испоставиће се најбитнија, одлука његовог живота налази по средини танке линије између херојства и лудости. Из данашње историјске перспективе одлука да се оде у партизане чини се саморазумљивом. Тада није било тако.</p>
<p><!--<box box-center 47790917 image>--></p>
<p>Најпре, у лето 1941. Немачка је била на врхунцу силе и моћи, Југославија раскомадана, војска понижена, краљ и влада су побегли у Лондон, Србија окупирана.</p>
<p>Да један сељак из Дрлупе узме оружје у руке да се бори против хиљадоструко снажнијег окупатора који је управо прегазио Европу и маршира према Москви, тада је то заиста могло да изгледа као чиста лудост.</p>
<p>И још да се прикључи партизанима. Ратко је, наиме, такву одлуку донео живећи у конзервативној, побожној средини која је била привржена краљу. Јевићи су били пољопривредници а комунизам је радничка идеологија. Партизани су сељаке доводили у незавидну ситуацију да буду изложени одмазди немачке војске и српске полиције. Ратков избор био је против већине у његовом окружењу и вероватно није био идеолошки. Верујем да је Ратко само хтео да се – бори против окупатора.</p>
<h4><!--<box box-center 47788906 image>--></h4>
<h4><strong>Хапшење</strong></h4>
<p>Ратко је 3. августа 1941. учествовао у борби против Немаца и жандарма у селу Стојник. Партизани су упали у полицијску станицу, покупили оружје и одржали говор у коме су позивали на устанак.</p>
<p>Док је говор још трајао, у село су пристигла два камионета немачких војника и српских жандарма, међу којима је наводно био и Драги Јовановић, управник Београда. Како сам разумео, то се десило случајно.</p>
<p>После краћег сукоба партизани су се повукли. Након што је провео неколико дана са партизанима, Ратко се вратио у Дрлупу да опере одећу још крваву од сукоба и да помогне оцу и браћи око вршаја.</p>
<p><!--<box box-center 47789975 image>--></p>
<p>Очигледно знајући да се прикључио партизанима и вероватно по дојави да је сада код куће, Немци и жандарми су 9. августа дошли да га ухапсе. Док је Ратко био са воловима у пољу, ушли су у кућу и држали целу породицу на нишану. Послали су двојицу да га сачекају у заседи док се буде враћао са колима сена упрегнутим у воловску запрегу.</p>
<p>Прича се да је могао да побегне или да покуша да савлада ову двојицу, али је из даљине видео војнике и жандарме испред куће и мирно се предао да не би доводио породицу у опасност. Ухапсили су га и спровели у кућу где су му нашли и одузели неколико бомби које је сакрио и коњички карабин са муницијом.</p>
<p>Везан, тражио је од мајке Десанке и сестре Радмиле да иду по комшију Милорада Ристића, за кога је Ратко био убеђен да га је издао. Милорад је наводно ишао три пута у Сопот, центар општине у којој се налази село Дрлупа, да га пријави властима. Прича се да га је Милорад пријавио да би му се осветио зато што се Ратко наводно швалерисао с његовом женом.</p>
<p><!--<box box-center 47791401 image>--></p>
<p>Касније, после рата, када су партизани дошли да стрељају Милорада због ове дојаве, Милорадов ујак Бошко Миросавић се заузео за њега тврдећи да није он пријавио Ратка, тако да је преживео тај дан и до краја живота живео у Дрлупи где је у старости умро од рака.</p>
<h4><strong>Смрт</strong></h4>
<p>Ратка су из куће одвели у дрлупску школу где су га претукли. Кажу да је пребијање било толико брутално да се Ратково јаукање чуло кроз цело село.</p>
<p>Сеоски учитељ Чеда Љубичић је наводно апеловао на Немце и жандарме речима: „Водите ми ту џукелу из школског дворишта да ми не плаши децу.“</p>
<p>Раткова мајка је ишла да моли да га не бију. Њу су такође претукли, од чега се никада није опоравила. Умрла је годину дана касније. Немци и жандарми су наредили Ратковом рођаку Радојици Јевићу да дотера коњску запрегу. Везали су Ратку руке за задњи део кола и тако га спровели до суседног села Рогаче, где се налазила полицијска станица.</p>
<p><!--<box box-center 47789099 image>--></p>
<p>И описи његових последњих дана се размимоилазе. По једној верзији Ратко је био толико измучен од пребијања да није жив стигао ни до Рогаче. На путу је изгубио снагу па су кола вукла по земљи његово тело.</p>
<p>Друга верзија каже да је његова снаја Зорка Јевић отишла да му однесе цигаре у рогачки притвор и да је тада још био жив. Снаја је у то време била трудна са Бранком Јевићем, који је био један од извора за овај чланак. Наводно јој је Ратко рекао: „Од мене нема ништа, чувај ти тога што ти је у стомаку.“</p>
<p>Из Рогаче је пребачен у логор на Бањици, а одатле, у ноћи 16. на 17. август, са још тројицом који ће бити обешени, превезен у затвор Гестапоа у Улици Краља Александра број 5.</p>
<p>Ујутру су стрељани у дворишту затвора. Њихова тела су однесена на Теразије и обешена да висе на бандерама до 19 часова тог дана.</p>
<p><!--<box box-center 47789548 image>--></p>
<h4><strong>Симбол</strong></h4>
<p>Сутрадан, 18. августа 1941. године, у београдским новинама <em>Ново Време</em> објављен је наслов за који се тврди да га је управник Београда Драги Јовановић лично редиговао: „Јавно погубљење комунистичких терориста у Београду.“</p>
<p>Ништа у овом наслову није истина, сем да се десило у Београду. Али начин на који није истинит је индикативан. Најпре, погубљење није било јавно, петорица су погубљена ватреним оружјем у тајности у дворишту Гестапоовог затвора, а затим су њихова тела обешена на Теразијама.</p>
<p>Јавна погубљења су посебан облик смртне казне којим се демонстрира моћ државе и њена одговорност за спровођење правде на основу закона. У средњем веку била су честа појава. Тада се феномен државе какав данас имамо тек формирао и ово експлицитно показивање њене власти над телесним интегритетом грађана је очигледно нека врста наткомпензације за несигурност у право на ту власт. У случају теразијске петорке ова несигурност је још очигледнија. Овде нема ничега сем лоше савести.</p>
<p><!--<box box-center 43320165 image>--></p>
<p>Да би други део новинског наслова „комунистички терористи“ био смислен, први део наслова „јавно погубљење“ мора да буде истинит. Драги Јовановић, ако је он заиста аутор наслова, то исправно схвата. Погубљење је било онакво каква је била и тадашња квислиншка творевина, као и читав Трећи рајх – егзибиција ефикасне и бруталне нехуманости са танком глазуром институционалне утемељености.</p>
<p>Начин овог погубљења нам говори да нико није веровао у ову накарадну творевину, ни они на власти ни они над којима је владано. Оно највише подсећа на технику застрашивања врана коју примењују сељаци из Ратковог краја. Једна врана се убије и пободе на штап да се друге вране одврате од уништавања усева. Мртво тело се у оба случаја третира као тело животиње.</p>
<p>Доста тога што данас знамо о човеку и његовим универзалним и неотуђивим правима настало је после Другог светског рата као опозиција нацистичком третирању људског бића које смо видели у овој причи.</p>
<p>Зато је важно да се сећамо ових људи чија смрт представља победу над смрћу и чији нас избори подсећају на оно најбоље у нама. </p>
<p> </p>
<p style="text-align: center;"><!--<box box-center 43321087 entrefilet>--></p>
<h2 style="text-align: center;"><strong>* * * </strong></h2>
<p style="text-align: right;"><!--<box box-center 47795234 image>--><!--<box box-center 43320081 entrefilet>--><!--<box box-center 47790686 image>--><!--<box box-center 43324925 entrefilet>--><!--<box box-center 43324677 image>--><!--<box box-center 47794737 entrefilet>--><!--<box box-center 43324466 image>--><!--<box box-center 43325153 entrefilet>--><!--<box box-center 49726520 media>--></p>
<h2 style="text-align: center;"><strong>* * *  </strong></h2>
<h2 style="text-align: left;"><strong>ЗЛО НА ТЕРАЗИЈАМА<br />(Одломак из приче Иве Андрића „Зеко“)</strong></h2>
<p style="text-align: left; padding-left: 30px;">„...Кад је тако једне недеље, већ у рано јутро, срео у Сарајевској улици једног познаника и запитао га, по некој потреби која му је већ прелазила у навику, шта има ново, он га је погледао разрогачено и рекао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">– Не ваља, ето шта има. Зло на Теразијама. </p>
<p style="padding-left: 30px;">Човек је отишао даље, а Зеко се уместо својој кући запутио на Теразије. Није погађао шта би то могло бити зло, али га је све у њему гонило да иде тамо, да се лице у лице сретне са тим непознатим злом.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Уз Балканску улицу врвио је неки узбуђен али ћутљив свет, све у истом правцу. Ту је било необично много мушкараца, понајвише младих људи. Како је био врео празнични дан, већина од њих била је без капута, у светлим кошуљама, с рукавима посувраћеним до изнад лаката.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Кад је избио на Теразије, наишао је на разливену реку људи који су ишли ка Славији. Изгледало је да је то део неке дуге погребне поворке. Тек кад је пошао за погледом оних који су му најближи, Зеко угледа на железном електричном стубу, горе на врху где се он грана у два извијена крака – обешеног човека.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Обори очи и помисли да се врати како је и дошао, али тада осети да то није могуће, да мора проћи са оном поворком, да треба да види све. И прошао је и видео, иако у тим тренуцима није јасно знао ни куда иде ни шта гледа. Изгледало му је као да се асфалт испод његових ногу креће и неодољиво га, заједно са масом света, вуче напред. А у исто време поглед му је са једног обешеног човека прешао на другог, затим је угледао још једног, па још једног, у сељачком оделу... То је, дакле, то зло.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Јасно је видео у непомичном ваздуху сјајног летњег дана обешене људе, од бескрвних глава, које су изнад конопца дошле ситне и кратке, до ножних прстију који су тежили напред, тражећи узалуд ослонац. Исто тако јасно видео је и столове пред кафаном „Атина“, са пивом и пецивом, и за њима госте, немачке војнике и ретке цивиле. Око електричних стубова стајали су стражари у пуној ратној опреми, стамени Немци, непомични и тврди као да су од гвожђа, од камена, од неке још тврђе непознате материје. И Зеки се све чинило да га тај покретни ћилим, на који је ступио дошавши на Теразије, неодољиво носи пут једног од тих немачких стражара, да ће се неминовно сударити са њим и да ће тада бити потпуно зло на Теразијама. Сасвим близу, све ближе, још ближе ...</p>
<p style="padding-left: 30px;">И кад је осетио сву тврдину тога наоружаног човека и сву своју слабост, он је видео да је са осталом масом проклизио поред њега, на неколико милиметара, али поред њега, и да га је маса однела даље. Тек тада је осетио како су му зуби стегнути и песнице згрчене. Хтео је да крене брже, али није могао од света који је ишао у противном правцу; нека неодољива, болна потреба, као мучна дужност, нагонила га је да баци још један поглед на обешене. Онако у ходу окренуо се; видео је само двојицу обешених, с леђа, не више са небом као позадином, него измешане са фасадама кућа и улицама пуним људи.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Тек тада је кренуо брже, осећајући да маса, што даље, бива све ређа и да „зло“ остаје за њим.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Запутио се и нехотице на Топчидерско брдо. Као мучну физичку жеђ осећао је потребу да разговара са људима. Загледао је у очи пролазницима и чинило му се да не би било ништа необично да сад са неким од њих седне у траву поред пута који се пење узбрдо и да заметну дуг, озбиљан и стваран разговор о ономе што је малочас видео и, уопште, о свему што се дешава већ месецима.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Марију је затекао у кухињи где, забављена око ручка, преко воље разговара са две сељанке које су заселе ту на дугу празничном дану. „Деца“ нису била код куће, а Дорош је радио нешто око својих бујних патлиџана, знојан, ћутљив и повијен, као да жели да, онако крупан, нестане у њима и постане једно са земљом и њеним растињем.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Нико није хтео да разговара са њим о призору који је он малопре видео; све се сводило на сажаљиве усклике без садржине и очајне покрете руку који су, не казујући ништа, прекидали сваки даљи разговор.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Као што је често бивало недељом, Маргита је и данас отишла са сином на обданицу у Земун и оставила Зеки ручак да га сам подгреје. Много би дао да не мора данас сам да руча, али Марија га управо данас није задржавала на ручак, а њему је било незгодно да то сам предложи. Опростио се и кренуо низбрдо.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Мислио је неке немоћне мисли, као несрећно дете. Све се сводило на то: оваква велика општа страдања доводе људе у страшне и тешке положаје у којима су им помоћ и утеха другог човека преко потребне, а управо та страхота и тегоба спречавају их да један другом буду од помоћи и утехе.</p>
<p style="padding-left: 30px;">Празна кућа га је дочекала чудним ћутањем. Тек ту, у четири зида, њему је изишло јасно пред очи све оно што је јутрос као у сну видео на Теразијама, оживело у њему, опомињући га мучним немиром да се преко тога не може просто прећи, да се такве ствари не покопавају кукавним заборавом.“  </p>
<p style="text-align: left;"> </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 18 Aug 2026 13:25:34 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/4480739/terazije-17-avgust-1941-takve-stvari-ne-pokopavaju-se-kukavnim-zaboravom.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/08/16/8033040_08.jpg</url>
                    <title>Теразије, 17. август 1941: Такве ствари не покопавају се кукавним заборавом</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/4480739/terazije-17-avgust-1941-takve-stvari-ne-pokopavaju-se-kukavnim-zaboravom.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/08/16/8033040_08.jpg</url>
                <title>Теразије, 17. август 1941: Такве ствари не покопавају се кукавним заборавом</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/4480739/terazije-17-avgust-1941-takve-stvari-ne-pokopavaju-se-kukavnim-zaboravom.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Национално-класнo питање, совјетски случај: О Украјини, Лењину и Султан-Галијеву, читајући књигу Ричарда Пајпса</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087657/nacionalno-klasno-pitanje-sovjetski-slucaj-o-ukrajini-lenjinu-i-sultan-galijevu-citajuci-knjigu-ricarda-pajpsa.html</link>
                <description>
                    Говорити о „националном питању“ увек је била клизава тема, нарочито у Источној Европи. Ипак, нисам могао да одолим искушењу да се вратим књизи Ричарда Пајпса „Формирање Совјетског Савеза“ и темама које њено читање провоцира: случају Украјине, Султан-Галијевом упозорењу о класној борби између народа и Лењиновом схватању националног питања. Уз то, не може неко да има југословенско искуство и да чита Пајпса, а да не размишља о разликама и сличностима између совјетског и југословенског приступа националном питању.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/6/18/53/323/5663833/thumbs/13393423/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Национално-класнo питање, совјетски случај: О Украјини, Лењину и Султан-Галијеву, читајући књигу Ричарда Пајпса" title="Национално-класнo питање, совјетски случај: О Украјини, Лењину и Султан-Галијеву, читајући књигу Ричарда Пајпса" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49725574 media>-->Данас је незахвално писати приказ књиге која се бави „националним питањем“. То је одувек била клизава тема, а у данашњем добу национализама сигурно ће привући нападе са свих страна које се у њој препознају.</p>
<p>Нигде то није израженије него у Источној Европи, а посебно сада када су две највеће државе овог региона – Русија и Украјина – већ дуже од четири године укључене у братоубилачки и све крвавији рат.</p>
<p>Ипак, нисам могао да одолим искушењу да се вратим књизи Ричарда Пајпса <em>Формирање Совјетског Савеза – Комунизам и национализам, 1917-1923 </em>(<a href="https://www.hup.harvard.edu/books/9780674309517"><em>The Formation of the Soviet Union</em></a>), први пут објављеној 1954, потом допуњеној 1964, и са најновијим предговором аутора за издање из 1997. године.</p>
<p>Као што је познато, Пајпс није благонаклоно гледао на бољшевичку револуцију, а у својој књизи <a href="https://filipvisnjic.co.rs/knjizara/ruska-revolucija/"><em>Руска револуција</em></a> (1991) третира је као државни удар, упоредив, на пример, са Мусолинијевим „Маршем на Рим“.</p>
<p><!--<box box-left 49725504 media>-->Али Пајпс је био изванредан историчар и – што сматрам да је неопходно за сваког великог историчара – био је одличан писац. Сећам се да сам, читајући пре много година његов опис догађаја у Петрограду из септембра 1917, заиста осећао неизвесност у ком ће се смеру догађаји развијати. Знао сам, наравно, да ће се „пуч“ догодити већ наредног месеца, али књига је читаоца стављала у позицију некога ко у септембру 1917. није могао ни да наслути шта би се следеће могло догодити: рат или мир са Немачком, Привремена влада или нова Уставотворна скупштина, бољшевички преврат или војни удар против владе Керенског.</p>
<p>Пајпс је подједнако убедљив и када пише о формирању Совјетског Савеза. То је изузетно тешка тема за историчара, због сложености догађаја који се одвијају на огромном простору – од Варшаве до кинеске границе – и у којима учествују дословно стотине различитих актера. Притом се под „актерима“ могу подразумевати најразличитије групе: од политичких организација до разбојничких банди.</p>
<p>После уводног општег поглавља о националном питању у царској Русији, књига се бави трима великим регионима – Украјином и Белорусијом, затим Кавказом и на крају Средњом Азијом – пратећи догађаје хронолошки: од Привремене владе 1917, преко бољшевичког „пуча“, грађанског рата и страних интервенција, до коначног оснивања Совјетског Савеза 1923. године.</p>
<p>Због сложености теме, ограничићу се овде на три питања: Украјину, Султан-Галијева и Лењиново схватање националног питања.</p>
<p><!--<box box-left 49725552 media>--></p>
<p>Занимљиво је да се приступ националном питању у књизи готово искључиво односи на реинтеграцију „пограничних области“ у систем којим се управља из Москве, али не и на ставове руског становништва унутар саме Русије – ма шта се, у географском смислу, под Русијом у том периоду подразумевало.</p>
<h4><strong>Украјинско национално питање</strong></h4>
<p>Из очигледних разлога – значаја и величине – Украјина заузима централно место у књизи. Политичка ситуација у Украјини између 1917. и 1922. године била је изузетно сложена: у Кијеву се измељало не мање од девет различитих влада, укључујући и немачку марионетску владу и немачку окупациону управу. Ако се томе додају совјетска влада у Харкову, Криворошка Совјетска Република итд, лако долазимо до десетак, ако не и више различитих власти које су у Украјини постојале у овом периоду.</p>
<p>Већина њих, међутим, постојала је само на папиру; земља је била у стању готово потпуне анархије. Пајпс закључује:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Историја Украјине од 1917. године па све до раних двадесетих година, када је совјетска власт коначно успостављена, представља пример анархије која се ширила огромном брзином и која је, и по свом обиму и по трајању, можда без преседана у модерној европској историји“ (стр. 148).</p>
<p><!--<box box-left 49725522 media>-->Уз ризик извесног поједностављивања, Пајпс сматра да је главни узрок хетерогености украјинског политичког живота лежао у различитим интересима, а донекле и културним разликама између урбанизованих и индустријализованих подручја у којима је живело претежно руско или снажно русификовано становништво (укључујући и јеврејску заједницу), и много већих руралних области у којима су живели украјински сељаци код којих национални идентитет није био чврсто изграђен; њих је пре свега, а можда и искључиво, занимало питање аграрне реформе.</p>
<p>Како пише Пајпс:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Жеља да се плодна украјинска црница подели независно од Русије, искључиво у корист локалног становништва, постала је снажан подстицај развоју националног осећања међу украјинским сељаштвом“ (стр. 57).</p>
<p data-start="0" data-end="338">Овај степен хетерогености није био неуобичајен: налазимо га у многим деловима света. Оно што је додатно допринело хаосу било је постојање још две линије поделе: између странака наклоњених буржоазији и странака које су заступале интересе радника, као и између оних који су се залагали за већу централизацију и оних који су јој се противили.</p>
<p><!--<box box-left 49725534 media>--></p>
<p data-start="340" data-end="699">Тако су се умерени украјински националисти у једном тренутку нашли на истој страни са бољшевицима, јер су и једни и други настојали да ослабе Привремену владу у Петрограду. Међутим, када су бољшевици преузели власт, то поклапање интереса брзо је нестало. Бољшевици су тежили снажној централној власти, док су умерени украјински националисти захтевали аутономију или потпуну независност.</p>
<p>Али када су бољшевике из Украјине најпре потиснуле немачке трупе, а потом током грађанског рата и снаге Беле армије, савезништво између бољшевика и умерених (па чак и радикалних) украјинских националиста поново је оживело. И једни и други страховали су од повратка процаристичких снага у Русији.</p>
<p>То је био само један у низу преокрета у савезништвима; било је много и других, компликованијих, изазвнаних по различитим питањима, од формирања искључиво украјинских војних батаљона у оквиру руске војске, преко односа према дезертерству са фронта, затим украјинских преговора са Немцима да им се дозволи окупација Украјине и успостављање марионетске владе, па све до каснијег односа према самој немачкој окупацији 1918. године.</p>
<p><!--<box box-left 49725527 embed>-->Поделе су постојале и међу самим бољшевицима: Лењин је био против наставка рата са Немачком након што је она окупирала Украјину, док су многи други бољшевички лидери заступали супротан став.</p>
<p>Генерално говорећи, „левица (међу украјинским бољшевицима) залагала се за сељачку револуцију и за извесну меру унутарпартијске демократије; десница за строго пролетерски покрет и потпуну потчињеност партијским органима у Москви“ (стр. 131).</p>
<p>Један од ироничнијих детаља јесте да је делегација украјинске Раде, која је била део свесовјетске (руске) делегације на мировним преговорима у Брест-Литовску, самостално успоставила контакт са немачком делегацијом и с њом договорила немачку инвазију на Украјину.</p>
<p>Та окупација, по бруталности с којом је од сељака одузимана храна, узимани таоци и вршена погубљења, данашњем читаоцу делује као својеврстан пролог совјетској колективизацији и Голодомору који ће уследити десетак година касније.</p>
<p><!--<box box-left 49725532 media>-->На крају, али не и најмање важно, украјинску политичку сцену карактерисала је изузетна расцепканост странака – што такође није необично након револуција, када политичке организације често предводе интелектуалци без готово икаквог практичног политичког искуства. За марксистичке економске историчаре стога је забавно да прочитају како се један члан Раде жали да је Михаил Туган-Барановски, један од првих тумача и критичара Маркса, именован за министра финансија, напросто нестао на неколико месеци и да нико није знао где се налази.</p>
<p>Већина становништва у Украјини – мада је тешко говорити о апсолутној већини – политички је био блиска украјинским есерима (мада је у стварности била реч о две странке: Украјинској социјалдемократској радничкој партији и Украјинској социјалистичкој револуционарној партији), чији је главни програм био аграрна реформа и подела земље сељацима, односно експропријација великих земљопоседника.</p>
<p>То је било праћено умереним национализмом који се, поред очигледних захтева за образовањем на украјинском језику и његовом службеном употребом (забрањеном у царској Русији), залагао и за аутономију Украјине у оквиру Русије.</p>
<p>Ове странке освојиле су највише гласова на изборима за украјинску Уставотворну скупштину, одржаним у децембру 1917. године.</p>
<p><!--<box box-left 49725568 media>--></p>
<p>Што су централистичке тежње Москве постајале јаче, то се већи део украјинских политичких странака више залагао за независност. Бољшевици су највећу подршку имали у урбаним срединама, при чему је Кијев имао двоструку улогу: био је истовремено средиште русификованог градског становништва и интелектуални центар украјинских заговорника независности.</p>
<p>У принципу, постоји разлика између подршке централизацији и проруске политичке оријентације. У пракси су се те две позиције временом углавном преклапала, али током грађанског рата и с формирањем Совјетског Савеза, многи су централизацију доживљавали као средство за јачање пролетерске државе и учвршћивања бољшевичке власти.</p>
<p>Стога је приметно да су најодлучнији заговорници централизације често били  неруски бољшевици, које су до таквог стајалишта довели њихова идеолошка убеђеност и државотворни жар: Стаљин, Троцки, Зиновјев, Камењев, Дзержински и Орџоникидзе. Последња двојица, заједно са Стаљином, одиграли су кључну улогу у формирању Совјетског Савеза и у „решавању“ грузијског националног питања, које је само неколико месеци пре децембра 1922. и одлучујућих дискусија о Уставу Совјетског Савеза, постало најспорније питање и готово угрозило читав процес.<!--<box box-left 49725496 media>--></p>
<h4><strong>Национално питање по Лењину</strong></h4>
<p>Лењинов став о „националном питању“ мењао се током година, а Пајпс томе посвећује велику пажњу. На крају књиге он чак у целини (на четири странице) цитира Лењинове последње текстове о совјетском федерализму и опасностима од великоруског шовинизма.</p>
<p>(Волео бих да је више простора посветио совјетском федерализму, разлици између савезних и аутономних република, асиметричном партијском федерализму у којем су неке руске и савезне институције биле обједињене, као и чињеници да је Руска Федерација била једина савезна република без сопствене комунистичке партије итд. Али је разумљиво да би то књигу више усмерило ка политици и политичкој филозофији, а мање ка историји.)</p>
<p>Пајпс излаже класично марксистичко становиште, које је Лењин у почетку прихватао веома догматски: нације су у великој мери производ капиталистичког развоја и са победом социјализма постепено ће нестати. Тај став, који потиче од Маркса, био је у сагласности са идејом стварања великих држава, потискивањем националног питања у други план и, у аустријској варијанти Ота Бауера и Карла Адлера, његовим решавањем путем такозване „персоналне аутономије“.</p>
<p><!--<box box-center 49725540 media>-->Другим речима, не би постојале територијално засноване етничке државе: неко би могао да буде Марсовац, да похађа марсовску школу и објављује текстове на марсовском језику, било у Москви, Берлину или Бечу, али не би постојала Марсовска Народна Република. Персонална аутономија – да; територијална аутономија – не. (Такав концепт су чак и у аустријском делу Аустроугарске одбациле чешке и словачке странке, док у угарском делу монархије никада није ни био озбиљно разматран.)</p>
<p>Лењин је у почетку делио овакво становиште, али је око 1917. или 1918. године прешао на знатно радикалнију позицију, сматрајући да је стварање република заснованих на етничком принципу, са правом на самоопредељење укључујући и право на отцепљење после комунистичке револуције, најбољи начин за решавање националног питања.</p>
<p>Пајпс ту промену Лењиновог става објашњава пре свега тактичким разлозима: бољшевици су морали свим народима да обећају крајње широко право на самоопредељење како би придобили њихову подршку током грађанског рата. Био је то снажан заокрет (не и први у Лењиновом интелектуалном развоју): нације више нису биле посматране само као производ капитализма на изласку из историје, већ и као саставни део социјалистичког новог поретка.</p>
<p><!--<box box-left 49725570 media>--></p>
<p>По мом мишљењу, ова промена не може се објаснити само потребом да се победи у руском грађанском рату. Она је била последица и Лењиновог увида да је након завршетка Великог рата колонијално питање, које је у први план изнела Версајска мировна конференција, марксистима пружило идеално средство да борбу против капитализма прошире на остатак света и придобију подршку у земљама као што су Кина, Индија, Индонезија, Египат и друге.</p>
<p>Лењиново размишљање било је, дакле, глобално: није га мотивисала само жеља за победом у грађанском рату на домаћем теренз, већ и намера да подстакне светску револуцију. То је постало нарочито очигледно на Другом конгресу Коминтерне у лето 1920. године.</p>
<p>Пајпс, међутим, не помиње оно на шта указују други аутори, међу њима и Адам Туз у књизи <em>Потоп</em> (<a href="https://www.penguin.co.uk/books/56196/the-deluge-by-tooze-adam/9780141032184"><em>The Deluge</em></a>): да је Лењина покретала и жеља да не остане у сенци Вудроа Вилсона, који је такође прогласио право народа на самоопредељење. Марксисти су морали да понуде више од једног буржоаског америчког политичара: Лењин није могао Индији да понуди мање него што је нудио Вудро Вилсон.</p>
<p><!--<box box-center 49725517 media>--></p>
<h4><strong>Случај Султан-Галијева</strong></h4>
<p>Али шта се дешава са остатком света и „неразвијеним народима“, ако за њих нема никакве разлике између владавине пролетаријата и наставка владавине буржоазије у богатим земљама? Шта ако су и радници Севера и капиталисти Севера подједнако заинтересовани да експлоатишу остатак света? Ту се јавља Султан-Галијев.</p>
<p>Он је отворено поставио питање које је Енгелс још 1858. године посредно наговестио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Енглески пролетаријат заправо постаје све више и више буржоаски, тако да ова најбуржоаскија од свих нација, изгледа, заправо тежи томе да поред буржоазије има и буржоаску аристократију и буржоаски пролетаријат. За нацију која експлоатише читав свет то је, наравно, донекле и разумљиво.“ <em>(</em>Маркс–Енгелс, Изабрана преписка, стр. 105)</p>
<p>Султан-Галијев, татарски револуционар и један од раних бољшевика, логично је ову идеју развио до њених крајњих последица: на глобалном нивоу класна борба заправо постаје борба између народа.</p>
<p><!--<box box-center 49725547 media>--></p>
<p>Данашњим језиком неједнакости могли бисмо рећи да је реч о свету у којем разлике у дохотку <em>између држава</em> далеко надмашују разлике у дохотку <em>унутар држава</em>.</p>
<p>Султан-Галијев био је први који је формулисао оно што ће Лин Бјао четрдесет година касније представити као класну борбу на глобалном плану: борбу између богатог Севера и Запада с једне стране, који заједно представљају урбану владајућу класу, и свих осталих који су претежно сељаци и који, као у кинеској револуцији, представљају истинску револуционарну снагу.</p>
<p>Због таквих ставова Султан-Галијев је искључен из Комунистичке партије Совјетског Савеза. На суђењу, које се сматра првим стаљинистичким процесом против једног високог партијског функционера, осуђен је на смрт. Нестао је 1930. године. <!--<box box-left 49725563 media>--></p>
<p style="padding-left: 30px;"><strong>P.S.</strong> О овој теми сам већ писао (<a href="https://branko2f7.substack.com/p/why-was-the-soviet-union-created">овде</a>). Текст <a href="https://pescanik.net/kako-je-nastao-sovjetski-savez/">„Како је настао Совјетски Савез?“</a> вреди прочитати и због веома добрих коментара читалаца.</p>
<p style="padding-left: 30px;"><strong>P.P.S. </strong>Не може неко да има југословенско искуство и да чита Пајпса, а да не размишља о разликама и сличностима између совјетског и југословенског приступа националном питању. Али о томе другом приликом. </p>
<div style="text-align: right;">Извор: <a href="https://branko2f7.substack.com/p/ukraine-lenin-and-sultan-galiev">Global Inequality and More 3.0</a></div>
<p> </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 6 Aug 2026 18:33:09 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087657/nacionalno-klasno-pitanje-sovjetski-slucaj-o-ukrajini-lenjinu-i-sultan-galijevu-citajuci-knjigu-ricarda-pajpsa.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/6/18/53/323/5663833/thumbs/13393435/thumb1.jpg</url>
                    <title>Национално-класнo питање, совјетски случај: О Украјини, Лењину и Султан-Галијеву, читајући књигу Ричарда Пајпса</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087657/nacionalno-klasno-pitanje-sovjetski-slucaj-o-ukrajini-lenjinu-i-sultan-galijevu-citajuci-knjigu-ricarda-pajpsa.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/6/18/53/323/5663833/thumbs/13393435/thumb1.jpg</url>
                <title>Национално-класнo питање, совјетски случај: О Украјини, Лењину и Султан-Галијеву, читајући књигу Ричарда Пајпса</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087657/nacionalno-klasno-pitanje-sovjetski-slucaj-o-ukrajini-lenjinu-i-sultan-galijevu-citajuci-knjigu-ricarda-pajpsa.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Чекајући да из Дунава изрони Ада Кале: Историје и легенде о потопљеном острву</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087528/cekajuci-da-iz-dunava-izroni-ada-kale-istorije-i-legende-o-potopljenom-ostrvu.html</link>
                <description>
                    За Аду Кале, острво у Дунаву на излазу из Ђердапске клисуре које је потопљено 1970. изградњом хидроелектране „Ђердап I“, везују се многе приче и легенде, које с времена на време изроне у медијима као део необичне повести о „Дунавској Атлантиди“. Њени почеци сежу до митских времена, а прошлост острва, које је вековима било на граници империја, тесно је везана за аустријску, турску, румунску, али и српску историју.  
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/2/15/10/896/5647397/thumbs/13354546/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Чекајући да из Дунава изрони Ада Кале: Историје и легенде о потопљеном острву" title="Чекајући да из Дунава изрони Ада Кале: Историје и легенде о потопљеном острву" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p style="padding-left: 30px;"><!--<box box-center 49722851 media>-->„Усред величанствене реке појавише се светли бастиони Адакалеа, од 1878. мађарског утврђеног острва, чији су се рефлекси преламали у тамном огледалу воде, а оштре контуре беле сахат-куле и минарета дивно су се оцртавале на високим брдима која су овде с обе стране оивичавала реку. Појединачне светле тачке на другој страни одавале су карауле са којих је Аустрија, независно од политичких мотива, хтела да спречи кријумчарење соли и дувана, у које су се њени српски суседи радо упуштали. Једва чујно су допирали гласови турских стражара који су се смењивали, над целим пределом су завладали величанствени мир и тишина, а у душу је почела да се увлачи меланхолија. Сав живот као да се угасио.“</p>
<p>Овако је Феликс Каниц у другој половини 19. века описао острво у Дунаву на излазу из Ђердапске клисуре, дуго око 1700 метара и широко 500 метара, око когa су се вековима јагмиле европске силе и државе да би 1970. године заувек нестало, потопљено изградњом хидроелектране „Ђердап I“. </p>
<p><!--<box box-center 49723073 media>--></p>
<h4><strong>Најстарија времена</strong></h4>
<p>За нестало острво се вежу бројне легенде. По једној, Ада Кале је прапостојбина маслина: аргонаути су на повратку из Колхиде, пловећи узводно Дунавом пристали на Аду, ту први пут видели маслину и одатле је  пресадили у свој завичај. Друга легенда говори да се Херкул након подвига овде одмарао, а трећа да је острво настало од аждаје која се окаменила у Дунаву .</p>
<p>Због свог положаја, острво је од најстаријих времена било важна контролна тачка пловног пута Дунавом. У 4. веку Римљани су овде подигли утврђење <em>Ducepratum</em>, у коме су биле стациониране легије цара Константина и на чијим темељима су много касније Угри подигнули тврђаву названу Саан. </p>
<p>Острво је у састав Србије укључено 1402. године, као поклон угарског цара Жигмунда деспоту Стефану Лазаровићу, који је након Битке код Ангоре постао угарски вазал. Пола века касније, 1455. године, Оманслије освајају острво, да би у наредна два века оно прелазило из руке у руку хабсбусршке и турске империје.   </p>
<p><!--<box box-left 49723072 media>--></p>
<h4><strong>Аустријска тврђава</strong></h4>
<p>Модерна историја Аде Кале почиње почетком 18. века. Након Аустријско-турског рата и потписивања Пожаревачког мира 1718. године, Аустријанци преузимају острво и у наредне две деценије на остацима старијих утврђења граде нова.</p>
<p>На острву је тада подигнута четвороугаона тврђава са бастионима на угловима, у чијем саставу је касарна, резиденција команданта, складиште, болница и фрањевачка црква. Зидине су биле високе око шест метара и дебљине два метра, а новоизграђене куле понеле су имена аустријских великаша и војсковођа Еугена Савојског, цара Карола-Карла VI, затим Мерсија, гувернера Баната, и генерала Валиса. </p>
<p>Нови изглед острва описао је Феликс Каниц у књизи<em> Србија – Земља и становништво</em>:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„До избијања поновног рата с Турцима 1737. године учињено је много на појачању објеката, а на источном делу острва настала је мала колонија немачких занатлија и ситних трговаца. Као и сва аустријска војна здања оног времена, и ова су носила печат изразите сигурности, а нарочито је била чувена чврстина њихових казамата. Венац бастиона, ломљен са много углова, допире готово свуда до саме ивице острва.“</p>
<p><!--<box box-left 49723052 media>--></p>
<p>По овом утврђењу острво је тада названо Ада Кале, што на турском значи „острво тврђава“. Аустријанци га називају Каролинаби и Нова Оршава, по оближем граду на левој обали Дунава. </p>
<p>На десној, данашњој српској обали Дунава, тада је подигнуто још једно утврђење, по тадашњој царици названо Форт Елизабет, на чијим зидинама је стајала топовска стража за контролу пловидбе. По предању, Форт Елизабет и Ада Кале били су повезани тунелом ископаном испод Дунава.</p>
<h4><strong>Османска тврђава </strong></h4>
<p>Након двадесет година аустријске владавине, Османлије поново преузимају контролу над Адом Кале.</p>
<p>Први пут опседају острво у пролеће 1738, са 20.000 бораца предвођених Амиакум-пашом. Захваљујући одбрамбеној снази утврђења, десетоструко мање аустријске снаге успеле су да се одбране. Уследио је ускоро нови османски напад, сада са још јачим снагама, топовима и речном флотом. Нова опсада је трајала пуних 69 дана, након чега се аустријска посада предала, пошто им је дозвољен слободан пролаз ка Београду. Ада Кале је прешла у османске руке. </p>
<p>Острво је тада доживело велике промене. Поред осталог, Турци су зграду аустријске војне команде претворили у џамију. И структура становништва је промењена. Први сачуван попису острва из 1741. наводи неколико стотина житеља, већим делом Турака, али и Срба, Румуна, Рома и Бугара. У попису је наведено да су по занимању углавном били думенџије (крманоши), уз неколико, како стоји у попису, „слабоумних“. </p>
<p><!--<box box-center 49722881 media>--></p>
<p>„Са турског пописа  пореских обвезника за варош Аде Оршава“, пише један хроничар острва, „жубори чудна поезија имена која су истовремено и нација, вера, занимање, особина, болест душе: Првул Бугарче, Станчул Газибара, Недељко Мрзак, Ференц Фујко, Јован Богиња, Петре Дуги, Џора Босиок, Стојо Милко, Петре Лижибуре, Јакоб Гинтуша, Илија Јанош, Чорка дунђер, Сава поп, Димитрије бостанџија, Симо терзија, Гина дунђер, Стојан слабоуман, Првул слабоуман...“</p>
<p>У османским рукама Ада Кале је остала следећих пола века, до 1789. године када га Аустријанци након опсаде заузимају. Највећи проблем у опсади била су им утврђења која су управо они подигли.</p>
<p>На аустријској страни, како наводи <a href="https://www.rastko.rs/rastko/delo/12985">Ранко Јаковљевић</a>, у борбама је учествовао и велики број Срба. Посебно се истакао мајор српског порекла Маовац, који је по освајању постао аустријски командант острва. Међутим, не задуго. По одредбама Свиштовског мира из 1791. године, Хабзбуршком царству је припао оближњи град Оршава, али су Османлије добиле назад Аду Кале. Њен заповедник тада постаје Реџеп-ага, личност која ће ускоро ући и у српску историју. <!--<box box-center 49722886 media>--></p>
<h4><strong>Погубљење дахија </strong></h4>
<p>Године 1804, четири злогласне турске дахије – <span class="T286Pc" data-sfc-cp="" data-sfc-root="ep" data-sfc-cb="" data-copy-service-computed-style="font-family: ">Ачир-паша, Фочић Мехмед-ага, Мула Јусуф<!--TgQPHd||[]--> и Кучук Алија – </span>пред Карађорђевим устаницима <span class="T286Pc" data-sfc-cp="" data-sfc-root="ep" data-sfc-cb="" data-copy-service-computed-style="font-family: ">беже из Београда </span>на Аду Кале. О томе шта се тачно на острву потом догодило постоји неколико верзија. У најстаријем извору, писму земунског свештеника Михаила Пејића упућеном карловачком митрополиту Стевану Стратимировићу, наводи се да су дахије из Београда побегле шајкама са 71 помагачем и отишле Дунавом на Аду Кале, о чему је Реџеп-ага потом обавестио Карађорђа. У писму се даље каже: </p>
<p style="padding-left: 30px;">„Тако је Миленко 25. јула у 6 сати приспео у Оршаву и писмо предао Ибрахиму. Тако одмах Ибрахим наредбу учини и 50 изабраних Турака одреди који ће с Миленком и његових 27 момака дахије потући. Кад је прошло 9 сати и дахије вечерале и истом се свукли и легли спавати, онда ови одређени полагано к конаку привуку се и уједанпут кроз пенџере у собу ватру проспу. Онда дахије скоче на оружје и 8 сати битку су држали не желећи живи предати се. А кад је ватра уједанпут престала, онда ударе наши јуриш на ону собу и секирама врата разбију и нађу Кучугалију и Аганлију и Мулу Јусуфа мртве, а Фочоглију још жива, али тешко рањена. Онда Фочоглија затражи воде да му се даде да се напије, па онда с њиме да раде шта хоће, на које молбе један Србин извади пиштољ те му у прса засу, а остали скочише те свима главе одсекоше. У овој бици погинуо је један Миленков најбољи момак и један Реџеп агин. После отидну на конак где су момци дахијски били и предложе да се предају. Они пак у почетку нису хтели, но једну ватру на Србље и Турке проспу; ови кад су видели да нема спаса предаду се и ови их све до једног посекоше. Ујутру кад је свануло дозову Циганина да главе одсечене од крви опере и после на мешину одере. Циганин уплашен прао главе, а кад опрао три и четврту тј. Аганлијину почео прати, несрећом упусти у Дунав... После сиромаху Циганину 500 батина по табанима ударе, сумњати је да ће жив остати. И потом оне три главе одеру, вуном напуне и у недељу у 6 сати ујутру у Београд Миленко донесе и код Реџеп аге, адакалског команданта предаду. Кад су пак главе однешене код везира биле, онда везир огрне овога Реџеп агу с бундом и његових седам момака изабраних такође огрне и бакшиш даде, а засада Србљем ништа није за знак храбрости дато.“</p>
<p><!--<box box-left 49723058 media>--></p>
<p>Вук Караџић пак даје другачију варијанту овог догађаја:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Кад дахије на свршетку лета 1804. године побегну из Београда у Адакале, Срби у договору са Бећир пашом пошаљу Миленка с 40-50 момака с препоруком од Реџепа на његовог стрица Ибрахима, који је био старешина у Адакалу, да побије дахије и главе да им донесе у Београд. На овоме путу Миленко кад дође у Текију од друштво своје онде сакрије, а сам преобучен у просте влашке хаљине отиде у Адакале и преда Ибрахиму писмо Реџепово. Кад Ибрахим види шта му се пише, он каже Миленку да дође довече пошто се смркне, те ће му показати где дахије седе па онда нека чини с њима како зна. Кад Миленко увече дође с момцима и покаже му се кућа у којој су биле дахије, он удари на њих те их побије и главе им изодсеца и однесе у Београд. Јамачно је ту Миленко задобио и новаца и других различитих скупоцених ствари.“</p>
<p>О смрти четворице београдских дахија говори и народна песма „Опсада Београда и погубљење дахија“: </p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Везир с војском у Београд уђе.</em><br /><em>А кад виде Петровићу Ђорђе,</em><br /><em>Да ће њему умаћ’ зулумћари,</em><br /><em>Брже зове Стојковић Миленка,</em><br /><em>Па Миленку Ђорђе наређује,</em><br /><em>Да издвоји поуздане момке</em><br /><em>И похита Адакалу граду,</em><br /><em>Да му живе похвата дахије,</em><br /><em>Ил’ донесе зулумћарске главе.</em><br /><em>Намах скочи бимбаша Миленко,</em><br /><em>Изабрао тридесет момака,</em><br /><em>Право оде Адакалу граду,</em><br /><em>А у конак Реџеп-Ибрахима,</em><br /><em>Где ’но беху проклете дахије.</em><br /><em>Ту с момцима конак опасао,</em><br /><em>Па дахије зове на предају;</em><br /><em>Но дахије с’ предат’ не хтедоше,</em><br /><em>Већ на Србе своје пушке пале.</em><br /><em>Онда момци сложно навалише,</em><br /><em>Зулумћаре онде погубише</em><br /><em>И русе им одсекоше главе,</em><br /><em>Па донеше на Врачар у логор.</em></p>
<p><!--<box box-center 49722889 media>--></p>
<h4><strong>Нове борбе </strong></h4>
<p>У време Првог српског устанка Реџеп-ага одржава добре односе са Карађорђем. Нићифор Нинковић у књизи <em>Жизниописанија моја</em> о господару Аде Кале каже:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ту је Реџеп-ага у то време комендант био града. Но он је свезу с Карађорђем учинио да трговина туда слободно пасирати може без икаква прпјатствија једне и друге стране ако Карађорђе с Турцима рат води... Они се нису били целога рата. Вазда су у пријатељству били. Па већ Србија кад даде своје последње паденије Турцима, после и Реџепа посеку у Рушчуку.“</p>
<p>Наиме, изгледа да су након слома устанка апетити Реџеп-аге били већи него што је османска управа могла да поднесе. Закулисним радњама он је покушао да дође до положаја београдског паше, али је осујећен и погубљен 1814. године.</p>
<p>Острвом су у наредним годинама управљала Реџеп-агина браћа, Бећир-ага и Сали-ага. Они су одбили да предају управљање Адом од Порте именованом османском управнику Дервиш-бегу, да би у време Другог српског устанка успоставили  блиске односе са кнезом Милошем Обреновићем. Тада су на острву боравиле српске устаничке снаге, а војвода Павле Цукић је 1815. по наређењу кнеза Милоша са својим одредом помагао Бећир-аги када су острво опседале Дервиш-бегове трупе.</p>
<p>Ипак, притиснута османским снагама и по окончању устанка браћа Бећир-ага и Сали-ага су се напослетку предала и убрзо потом погубљена. Острво је дошло под османску управу. </p>
<p><!--<box box-left 49722854 media>--></p>
<h4>Легенда о Мискин Баби</h4>
<p>Једна од легенди везаних за Аду Кале која потиче из овог периода је она о Мискин Баби, наводно последњем саманидском принцу из Бухаре у данашњем Узбекистану. На Аду Кале стигао је као тридесетогодишњак 1786, тражећи по легенди острво које је видео у сну, на коме би могао да пронађе душевни мир за којим је чезнуо. Када је стигао на Аду, живео је као просјак и дервиш, поучавајући људе Курану и врлини. Речи које му се приписују гласе: „Ово острво је, по Божјој заповести, створено за одмор и утеху душе. Да бих испунио Алахову вољу, напустио сам престо и своје богатство, прешао сурове пустиње, планине и шуме и дошао овде. Кроз моја уста Алах поручује да се права срећа налази само у чињењу добра!“</p>
<p>Мискин Баба је на острву поштован као свети човек и приписивана су му многа чуда, а након смрти, житељи Аде су над његовим гробом изградили светилиште.  Пре него што је Ада Кале 1970. потопљена, локално гробље је, заједно са гробом Мискин Бабе, пресељено на острво Шимијан у Дунаву, двадесетак километара низводно. </p>
<p><!--<box box-center 49723100 media>--></p>
<p>У књизи „Легенде, митови и народни обичаји Ђердапа“ Јелена Бујдић Кречковић и Александар Репеџић о Мискин Баби пишу: <span id="t2h_17" class="t s1_17">„Веома образован и начитан, Мискин Баба био је последњи емандски </span><span id="t2i_17" class="t s1_17">принц из </span><span id="t2j_17" class="t s2_17">XVIII </span><span id="t2k_17" class="t s1_17">века старе династије Узбека, из Бухареје. У сну му се</span><span id="t2l_17" class="t s2_17">, </span><span id="t2m_17" class="t s1_17">када је </span><span id="t2n_17" class="t s1_17">имао 30 година</span><span id="t2o_17" class="t s2_17">, </span><span id="t2p_17" class="t s1_17">предсказало да треба да нађе мирно место на дунавским </span><span id="t2q_17" class="t s1_17">катарактама, </span><span id="t2r_17" class="t s1_17">јер ће само ту моћи да се посвети и да нађе духовни мир. </span><span id="t2s_17" class="t s1_17">Следећи предсказање, Мискин Баба је оставио дворац, пријатеље, науку, </span><span id="t1_18" class="t s0_18">поделио имање сиромашнима и упутио се у Београд, тражећи сањано острво. </span><span id="t2_18" class="t s0_18">Прихватио је молбу султана да, као светац, буде судија, управник, и човек </span><span id="t3_18" class="t s0_18">који ће умирити побуњени српски народ у Отоманској империји. Предање </span><span id="t4_18" class="t s0_18">каже да је Мискин Баба у томе био успешан, па су тим простором завладали </span><span id="t5_18" class="t s0_18">мир и задовољство. Због тога је тадашњи београдски паша, желећи да га </span><span id="t6_18" class="t s0_18">заувек задржи код себе, покушао да спречи његов одлазак. Наредио је наиме, </span><span id="t7_18" class="t s0_18">стражи на свих дванаест београдских капија да Мискин Бабу не пусте да </span><span id="t8_18" class="t s0_18">изађе. Међутим, </span><span id="t9_18" class="t s0_18">десило се чудо. По причи свих дванаест стражара Мискин </span><span id="ta_18" class="t s0_18">Баба је истовремено изашао на свих дванаест капија кроз зидове и врата и </span><span id="tb_18" class="t s0_18">они нису успели да га задрже. И Мискин Баба је тако дошао на острво које му </span><span id="tc_18" class="t s0_18">се показало у </span><span id="td_18" class="t s0_18">сну, Ада Кале, где каже легенда, живи као просјак све до данас. </span><span id="te_18" class="t s0_18">Виђан је како хода бедемима и обалом, све док оствро није </span><span id="tf_18" class="t s0_18">потпољено. Данас Мискин Баба лебди изнад воде око острва Шимијан на </span><span id="tg_18" class="t s0_18">које је пресељена адакалска тврђава, чувајући дух некадашњег острва. </span><span id="th_18" class="t s0_18">Мискин Бабу могу да виде бивши становници Ада Кала и по њиховом </span><span id="ti_18" class="t s0_18">казивању које је намењено само њиховој деци, он умива своју дугу браду, </span><span id="tj_18" class="t s0_18">умачући је у сунчани одраз у води, правећи таласе, а онда је отреса и из ње </span><span id="tk_18" class="t s0_18">пушта ветар.“</span></p>
<h4><strong>Кнез Милош и Лајош Кошут</strong> </h4>
<p>Османска власт је у првој половини 19. века учврстила свој положај на Ади Кале, направивши од острва својеврсну турску енклаву. За време Осман-паше, сина суровог Сулејман-паше Скопљака, који је власт над Адом и околним нахијама преузео 1828, комплетно српско становништво исељено са острва у Кладово.</p>
<p><!--<box box-left 49723044 media>--></p>
<p>Кнез Милош, који је са Осман-пашом одржавао добре односе, Аду Кале је посетио 1835. на путу за Истанбул, што је описао Сима Милутиновић Сарајлија:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ту је кнеза Милоша и његову пратњу дочекао заповедник Адакалеа Осман-паша, а дошао је и командант Оршаве мајор Миленковић са неколико официра. При уласку у град гости су дочекани и поздрављени почасним плотунима из осамнаест топова.“</p>
<p>Петнаестак година касније острво је дочекало и мађарског револуционарног вођу Лајоша Кошута. Када је након гушења мађарске револуције 1849. Кошут протеран из Мађарске, доспео је на Аду Кале, где га је, како се наводи у ондашњим документима, „краљевски дочекао“ и заштитио Бего Мустафа, управитељ острва. Из захвалности према овом чину, мађарске разгледнице са Аде Калеа су деценијама касније масовно штампале лик Мустафе Бега уз натпис „Спаситељ Кошута”. Забележене су и легенде да је Кошут са собом на Аду донео Круну Светог Иштвана која је четири године била овде закопана.</p>
<p><!--<box box-left 49723069 media>-->О острву и његовим тадашњим житељима сведочанство је оставио начелник Кључког среза Илија Пчелар:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ниже Текије у растојању ¾ сата на самој окуки и средини Дунава између Србије, Цесарије и Влашке лежи одвећ јако и вешто сазидан у острву град Адакале, иначе у картама позната 'Neu Orsova' са 135 кућа и 485 Турака, међу којима живе и око 30 душа хришћана. У овом граду постоји турски гарнизон од 500 војника, над којим је заповедник миралај. Турци у том граду имају џамију своју и једног кадију. Овај су град Аустријанци чудесно са млогим лагумима и сводовима подземним сазидали и нужним кулама и околним градићима снабдели, и по свршетку Турцима уговором без икакве битке предали. Овај град откако је у турске руке допао, нико га до данас освојио није. Под овај град спада и кастел 'Fort Elisabeth' спроћу истог адакалског града на обали српској, такође художествено од Немаца сазидана тврдиња са чрезвичајном високом стражарском кулом. Град се Кастел сваки дан по заоду сунца затвара и путницима велике неугодности, а трговцима знатне препоне причињава, јер се туда ноћу ни сувим ни водом проћи не може. У граду кастелу и у најновије време многи су српски житељи своју погибељ и гроб у Дунаву нашли. Оваквих жалосних примера много имаде.“</p>
<p><!--<box box-left 49722877 media>--></p>
<h4><strong>Османска ексклава   </strong></h4>
<p>Дефинитивни одлазак османског становништва из Србије и предаја турских тврђава након 1867. утицала је и на Аду Кале. Тврђава Форт Елизабет је те године минирана и готово потпуно уништена, Порта је драстично смањила свој војни гарнизон на острву, а Ада Кале је почела да се трансформише у мирно, затворено оријентално цивилно насеље.</p>
<p>Статус острва је потом био једна од тема Берлинског конгреса. Иако се у појединим изворима може пронаћи информација да је оно било „заборављено“, то није био случај. На острво је претендовало неколико околних држава. Поред Србије (којој је на конгресу потврђена независност), Румуније и Османског царства, за острво је била заинтересована и Аустроугарска. Она ће га, по одлукама конгреса, на крају и добити на управу.</p>
<p>Ипак, учињен је компромис с Турском, тако што су житељи острва остали поданици османског султана, задржавајући извесну аутономију, али и добивши низ пореских повластица и изузимање од плаћања царина и обавезе служење војног рока. Тако је острво постало својеврсна турска ексклава. На Аду је Османско царство слало свог управитеља, а житељи су имали право и да гласају на турским изборима 1908. године.</p>
<p><!--<box box-left 49723092 media>--></p>
<p>По попису, почетком 20. века на острву је живело око 800 људи, већином Турци пореклом са Балкана и Роми муслиманске вероисповести.</p>
<p>Станислав Краков у књизи <em>Живот човека на Балкану </em>овако описује адакалске житеље из овог времена: </p>
<p style="padding-left: 30px;">„Ту, крај Оршаве, у сред реке пуне вртлога, као енклава, било је мало утврђено острво Адакале, последњи остатак турске владавине на Дунаву. Када сам се први пут искрцао из великог рибарског чамца, који је једва одржавао равнотежу усред јаких брзака, у зеленило овог малог отока, као да сам дошао у једну земљу која је била из друге епохе и са другог континента. Адакале је теоријски припадало Турској, али на њему, сем једног шефа места, који је био као шеф једне велике породице, уопште није било власти. Ни полиције, ни царине, ни суда, ни болнице. Људи су живели тихим, непромењеним животом. Заливали су своје баште и чували неколико оваца и потом долазили у центар пред једину кафану, под расцветалим дрвећем, да ту лагано срчу кафу или једу рахатлокум. Живот је на њих потпуно био заборавио.“</p>
<h4><strong>Румунско острво</strong></h4>
<p>На крају Првог светског рата и са сломом Аустроугарске, поново је покренуто питање статуса острва. Напослетку су га окупирале румунске снаге прогласивши га за своју територију, али то Османско царство није прихватило. Статус острва у наредних пет година био је нерешен, све док Лозанским споразумом из 1923. право на Аду Кале признато Румунији. Тако је Турска изгубила последњу територију на тлу Европе, не рачунајући појас око Истанбула. </p>
<p><!--<box box-left 49725228 media>-->Недуго по припајању острва Румунији, део турских породица се преселио се у Анадолију, а на Ади је остало око 600 становника. Њихов статус је дефинитивно решен 1931. приликом посете румунског краља Карола II.</p>
<p>По причама, житељи острва су тада показали приличну спретност у ласкању краљу. Дочекали су га с причом да се једном житељу Аде у сну јавио светац Мискин Баба и рекао му да поправи његово светилиште. Уколико то учини, четири месеца касније на острво ће доћи велики краљ који ће им вратити њихове раније привилегије. По легенди, краљ је у ову причу поверовао.</p>
<p>Између два рата на Ади је основано друштво са дозволом за увоз и извоз луксузне робе, дувана, кафе и алкохола, без обавезе плаћања пореза. Половина зарађених средстава користила се за модернизацију острва. Тако је на острву подигнута електрана, а улице и грађевине су обновљене. Ускоро је на острву прорадила и фабрика цигарета, а надалеко је био чувен и кавијар који се овде правио од икре моруне.</p>
<p><!--<box box-left 49723087 media>--></p>
<p>И туризам је доносио новац. Када је на румунској страни изграђена железничка пруга, острво је пред Други светски рат годишње посећивало педесетак хиљада туриста, привучених причом о последњој европској оријенталној ексклави. Међу атракцијама на острву била је локална џамија са тепихом тешким скоро пола тоне, како се наводило, а који је био поклон султана Абдулхамида II, као и некадашња резиденција Реџеп-аге.</p>
<p>На острву су расле магнолије, бадеми и смокве, а житељи су производили слатко од ружа, баклаве, алву и ратлук и нудили их посетиоцима. На Ади је тада боравио и Бела Бичерди, један од пионира веганске исхране у Европи, који је овде направио своју комуну.</p>
<p>Острво је временом стекло имиџ последњег остатка некадашњег идеалног Оријента. Све оно што је Ататурк у модерној Турској укинуо – од облачења, језика, па до друштвених правила – на острву је опстало и описано у десетинама књига, репортажа и путописа.</p>
<p>Острво је инспирисало и мађарског класика Мора Јокаија да напише роман <em>Az Arany Ember (Златни човек</em>), који је Аду Кале представио као ничију земљу, место лепоте супротстављено материјалном свету.</p>
<p><!--<box box-left 49723038 embed>-->На острву се сачувао и специфични дијалект турског језика, занимљив зато што се није „повиновао“ језичкој реформи коју је спровео Ататурк, као и бројне музичке традиције.  Један турски истраживач је од заборава сачувао чак 600 народних песама насталих на острву. На Ади се одржавала и стара спортска традиција турског рвања, али је основан и фудбалски тим.</p>
<p>У међуратном периоду Ада Кале била је под неформалном управом Али Кадрија, некадашњег рибара који се обогатио производњом цигарета. Био је ожењен са четири жене, а на острву је подигао вилу са 24 просторије. Једни су на њега гледали као на човека који је препородио острво, док су други сматрали да се обогатио на туђој муци. Сликовито је о томе сведочио његов надимак – Султан острва Ада Кале.</p>
<p><!--<box box-center 49722853 media>--></p>
<p>Новинар Александер Кристи-Милер, који је радио као дописник <em>Тајма</em> и <em>Њузвика</em> из Истанбула, написао је <a href="https://www.thewhitereview.org/feature/ada-kaleh-the-story-of-an-island/">текст</a> о историји острва у ком је интервјуисао последње преживеле житеље. Испоставило се да су успомене на живот на Ади Кале прилично разнолике. За једне је Ада Кале била рајско острво, док други говоре о великом сиромаштву, насупрот прилично романтичним причама о општем благостању. </p>
<h4><strong>Дунавска Атлантида</strong></h4>
<p>Након Другог светског, „адакалски султан“ Али Кадрија је 1945. са женама побегао у Турску, а временом је на острву појачано присуство војних снага које су спречавале кријумчарење и нелегалан прелазак границе из Румуније на југословенску територију. </p>
<p>Прекретница за живот на Ади Кале је наступила 1952, када је око 60 житеља депортовано са острва у склопу кампање румунских власти да пограничне пределе очисти од мањина. </p>
<p><!--<box box-left 49722860 media>--></p>
<p>А крај је дошао изненада, када је почетком шездесетих донет одлука о изградњи хидроцентрале у Ђердапу, што је био заједнички пројекат Југославије и Румуније. По плану, изградњом бране на Дунаву и стварањем акумулације, Ада Кале ће бити потопљана.</p>
<p>Тада је формиран тим археолога на чијем је челу био румунски професор Константин С. Николаеску-Плопшор, чији је посао био да организују премештање грађевина са Аде Кале на острво Шимијан двадесетак километара низводно.  </p>
<p>Готово комплетно аустријско утврђење је циглу по циглу са Аде Кале пренето на Шимијан и изнова саграђено, а измештен је и локално гробље. Међутим, пре него што су пренесене оријенталне грађевине, Реџеп-агина кућа и Али Кадријева резиденција, као и још много тога, овај пројекат је замро у мају 1968. након смрти професора Николаеску-Плопшора. </p>
<p><!--<box box-left 49723099 embed>-->Организовано је паралелно и пресељење становништва. Житељи острва су могли да бирају да ли ће да пређу на Шимијан, да се населе у Румунији или пак да се иселе у Турску. У случају останка у Румунији, обећана им је надокнада за изгубљену имовину, бесплатна струја и огрев, али од тога није било ништа. Обештећење је било четвороструко мање од реалног износа, а бесплатна струја и огрев никада нису дошли.</p>
<p>Део житеља који се иселио у Турску тешко се привикавао на ново окружење и неговао је носталгична сећања на живот на Ади Кале. Александер Кристи-Милер бележи исповест једног од њих:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„'Читаво детињство сам провео у заједници Аде Кале и готово да није било ничега ван ње', рекао ми је. 'Када слушате приче о месту које више не постоји, то подстиче вашу машту. Можете га видети у свом уму и можете све приче сместити у неку врсту позоришне сценографије.' Када сам га први пут питао како замишља острво, без оклевања је одговорио: 'Рај.'“</p>
<p><!--<box box-left 49722866 media>--></p>
<p>Последњи житељи су са Аде Кале исељени 1969. године, а потом су динамитом уништене преостале грађевине на острву, како њихови остаци не би ометали пловидбу у периодима ниског водостаја.</p>
<p>Ада Кале је заувек нестала у у Дунаву 1970. године. Данас се налази на око 30 метара испод нивоа реке.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 2 Aug 2026 16:02:07 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087528/cekajuci-da-iz-dunava-izroni-ada-kale-istorije-i-legende-o-potopljenom-ostrvu.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/2/15/53/527/5647403/thumbs/13354576/thumb1.jpg</url>
                    <title>Чекајући да из Дунава изрони Ада Кале: Историје и легенде о потопљеном острву</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087528/cekajuci-da-iz-dunava-izroni-ada-kale-istorije-i-legende-o-potopljenom-ostrvu.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/2/15/53/527/5647403/thumbs/13354576/thumb1.jpg</url>
                <title>Чекајући да из Дунава изрони Ада Кале: Историје и легенде о потопљеном острву</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087528/cekajuci-da-iz-dunava-izroni-ada-kale-istorije-i-legende-o-potopljenom-ostrvu.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Призори међуратног Београда и слике из живота Михаила С. Петровића: Разумети град, позив и историју </title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087627/prizori-medjuratnog-beograda-i-slike-iz-zivota-mihaila-s-petrovica-razumeti-grad-poziv-i-istoriju-.html</link>
                <description>
                    Недавно је изашла из штампе књига „Призори Београда између два светска рата: Фотографије из Личног фонда Михаила С. Петровића“, коју је, на 125-годишњицу рођења овог новинара, објавио Историјски архив Београда. Ова монографија показује да Архив није „чувар пепела“ већ „преносилац ватре“ у савременом животу, а Михаило С. Петровић новинар који својим животом и радом трајно и ненаметљиво указује на динамично допуњавање прошлости и садашњости, посебно доприносећи бољем разумевању живог духа Београда. Поводом овог издања, када пред новинарима стоје силни изазови, замке и препреке, добро је сетити се шта је све прошао њихов заборављени колега Михаило С. Петровић током и између два светска рата и разних идеолошких преметачина 20. века, док је као новинар давао подстрек савести појединца и друштва руковођен начелом по коме „новинарство – постајући једина лектира за један велики део народа – има пре свега културну и онда сваку другу мисију“, како је записао Јован Дучић 1924. године.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/28/21/58/139/5631379/thumbs/13311288/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Призори међуратног Београда и слике из живота Михаила С. Петровића: Разумети град, позив и историју " title="Призори међуратног Београда и слике из живота Михаила С. Петровића: Разумети град, позив и историју " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49724498 media>-->Давно откриће хеленисткиње Анице Савић Ребац да мртви могу да буду и те како живи, засновано на повезаности идеја кроз векове, данас потврђује монографија недавно изашла из штампе „Призори Београда између два светска рата: Фотографије из Личног фонда Михаила С. Петровића“ коју је, на 125-годишњицу рођења овог новинара, објавио Историјски архив Београда, а приредио Слободан Мандић, историчар и архивски саветник ове установе.</p>
<p>Ова монографија показује да Архив, иначе важан стожер историјског наслеђа, није „чувар пепела“ већ „преносилац ватре“ у савременом животу, а Михаило С. Петровић новинар који својим животом и радом трајно и ненаметљиво указује на динамично допуњавање прошлости и садашњости, посебно доприносећи бољем разумевању живог духа Београда.</p>
<p>Као заљубљеник у фотографију, фото-аматер и пасионирани колекционар, Михаило С. Петровић је својом збирком снимака похрањеном у Личном фонду Историјског архива Београда – сачињеном од сопствених, али и радова других аутора – омогућио стручњацима овог Архива да пажљивим приступом и одабиром обликују својеврсну визуелну посвету Београду. Фотографије у приказаном низу, као строфе јединствене поеме, не заустављају тренутке из прошлости – како са сликама често бива – већ нам олакшавају кретање кроз време, приступ историји, разумевање и прихватање стварности.</p>
<p><!--<box box-left 49724858 media>-->Као што новинарски текстови Михаила С. Петровића – спољнополитички коментари, дописничке колумне из иностранства, чланци из унутрашње политике, репортаже, интервјуи, дневничке белешке, извештаји са ратишта, тзв. писма, друштвене критике, историјски записи и друго, објављивани више од две деценије у „Политици“ – увек дају важан историјски тренутак, проверене чињенице и хумани, уљудни осврт, тако и његове фотографије, као и оне других аутора које је чувао, одликују исте врлине.</p>
<p>Те фотографије, како напомиње Слободан Мандић у предговору, „представљају јединствену целину којој се до сада истраживачки није приступало на одговарајући начин“ мада  „оне имају несумњиву сазнајну вредност и значај историјског извора првог реда о прошлости Београда, који визуално сведочи о неколико најдинамичнијих година развоја у времену обнове, демографског, привредног и културног успона.</p>
<p>Поред тога, осветљавају историјски развој фотографије у Србији, нарочито у погледу фото-журнализма као новог фотографског језика који се формирао крајем двадесетих година прошлог века.“</p>
<p><!--<box box-left 49724768 media>-->Ова монографија вредан је поклон заједници без поделе на њену стручну и лаичку или елитну и масовну публику, јер показује да прошлост није историја интрига и разлика већ живо упориште и да протицање времена уместо препреке, празног хода или згоде за разне манипулације, може да буде добра прилика за смирено откривање трајних вредности. Она је и доказ о трајнијој вредности самог новинарства које се не своди на дневно-политички утицај и било чији тренутни интерес.</p>
<p>Како се данас гасе две важне новинарске активности којима је Михаило С. Петровић био посвећен – дописништво и фото-журнализам, као и дневна штампа – прилика је и за подсећање на њихов значај.</p>
<p>Поводом овог издања, када пред новинарима стоје силни изазови, замке и препреке, добро је сетити се шта је све прошао њихов заборављени колега Михаило С. Петровић током и између два светска рата и разних идеолошких преметачина 20. века док је као новинар давао подстрек савести појединца и друштва руковођен начелом по коме „новинарство – постајући једина лектира за један велики део народа – има пре свега културну и онда сваку другу мисију“, како је записао Јован Дучић 1924. године.</p>
<p>Изгледа да и данас, сто година од тада, новинари имају исти задатак.<!--<box box-center 49724842 media>--></p>
<h3><strong>Живот и рад Михаила С. Петровића</strong></h3>
<p><!--<box box-center 49724504 entrefilet>-->Михаило С. Петровић (1901–1949) био је истакнути новинар, писац, публициста, фотограф, јавни друштвени и културни радник чија је делатност прелазила оквире новинарства. Од 1924. године био је стални сарадник дневног листа „Политика“, његов дописник из Париза од 1934. до 1941. године, специјални извештач из Шпаније током грађанског рата 1936, препознатљиви глас Радио-Лондона (ББЦ), који је на енглеском, француском и српском језику коментарисао важне светске догађаје и токове Другог светског рата, посебно за слушаоце у Југославији, а када се рат завршио, по повратку у земљу фебруара 1945. године, наставио je свој рад у „Политици“ као уредник спољнополитичке рубрике и њен коментатор, увек са потписом Мих. С. Петровић. Био је два пута изабран за председника Удружења новинара Србије (1945-1949), узор новинарима различитих генерација, цењен и омиљен како у кругу својих колега тако и код читалаца, али и у новинарским круговима у иностранству.</p>
<p>Поводом Петровићеве преране смрти 1949. године и о годишњицама, о њему су писали многи његови другови, колеге угледни новинари (Синиша Пауновић, Стојиљко Стојиљковић, Живан Митровић, Душан Дуда Тимотијевић и др.), а касније Душан Славковић опширније у фељтону „И они су стварали „Политику“ јануара 1998. године, као и Слободан Гиша Богуновић у књизи „Људи Политике – Лексикон сарадника (1904-1941)“.</p>
<p>У студији „Оглед из историје штампе“, коју као и књигу „Олуја над Француском“ Петровић није успео да заврши и до краја обликује, јер га је прекинула изненадна смрт у 49. години живота, налази се историјат светске штампе, детаљна анализа различитих светских листова и часописа, њихових почетака и намера, развоја и узрока који су их мењали – чиме је на јединствен начин и врло сликовито дао изнијансирани преглед светске културе не само у области штампе и новинарства, већ и шире.</p>
<p><!--<box box-left 49724792 media>--></p>
<p>Посебну целину у тој студији посветио је штампи у Србији потврђујући начело које је Јован Дучић изразио још 1924. године да „новинарство има задаћу да најпре учи читаоца да културно мисли, а тек онда да политички разабира“:</p>
<p><!--<box box-center 49724508 entrefilet>--><!--<box box-center 49724849 media>--></p>
<h4><strong>Са фото-апаратом</strong></h4>
<p>Као новинар, Михаило С. Петровић увек је са собом носио фото-апарат желећи да поткрепи своје текстове што аутентичнијом сликом занимљивих градских призора, догађаја, објеката, улица, ликова, изградње – укратко, живот Београда двадесетих и тридесетих година 20. века, али, пре свега, јер је волео карактер свога града и уживао у његовој динамици – не само савременог тренутка,  већ и давних дана.</p>
<p>Пре рата, објавио је две књиге о Београду: „Београд пре сто година“ (1930) и „Како је постао Београд“ (1931). Историјом се бавио баш као и фотографијом – без умишљаја да ће овековечити читаве целине и детаље или правити уметност – што једноставно наводи у кратком уводу прве књиге:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Објављујући ову књигу нисам имао претензију да публици пружим исцрпну и потпуну слику кулутурних и друштвених прилика у Београду пре сто година. Бићу задовољан ако сам успео да дам неколико живописних и занимљивих скица и да код читалаца изазовем љубав и интересовање за необично оригиналну и поучну прошлост Београда.“</p>
<p><!--<box box-left 49724855 media>-->Данашња читалачка публика, поред ових, воли и Петровићеву књигу „Борбе старог Београда“ (1951), тако да се све три стално изнова штампају, писане за радозналце и заљубљенике у историју, приступачним и једноставним стилом, али на основу архивског материјала који је овај аутор проналазио, према сопственим речима, у тадашњем Државном архиву, као и у другим изворима не само на српском, већ и на страним језицима, напомињући да је користио и занимљиве податке растурене по разним старим листовима и часописима.</p>
<p>О раду на том постхумно објављеном рукопису „Борбе старог Београда“, Петровић је записао:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Пошто сам 1934. године отишао у Париз, новинарским послом, дошао сам на много амбициознију идеју да напишем потпуну историју Београда од најстаријих времена до наших дана. Ради тога сам радио у француској Националној библиотеци на истраживању материјала... Намера ми је тада била да прву следећу књигу посветим борби Београда против Турака у XV и XVI веку и животу у вароши за време турске владавине. Написао сам био неколико поглавља те замишљене књиге и тај сам рукопис сачувао, док су ми многе белешке пропале. Услед међународних догађаја, који су ускоро настали, морао сам почети да занемарујем, а затим и потпуно да прекинем рад на историји Београда.“</p>
<p>Данас је Михаило С. Петровић познат и по фотографијама Београда двадесетих и тридесетих година 20. века, боље рећи, познате су те вредне фотографије, а да многи и не знају да су његове. Оне круже интернетом, размењују се међу љубитељима фотографије, углавном непотписане, а биле су и честа инспирација за многе тематске изложбе као мали улични продавци: „Мали продавац 'Политике'“, „Мали продавац 'среће'“, „Одмор на улици – сељанка заспала враћајући се с пијаце“, „Пеливани“, „Конкуренти на београдским улицама (коњ и аутомобил)“ и др.</p>
<p><!--<box box-left 49724863 media>-->Међутим, још увек се мало зна, чак и у новинарским круговима, о Михаилу С. Петровићу  поузданом стручњаку за спољну политику и међународне односе, који је разумео сложеност односа у свету у нијансама рано указујући на опасност од фашизма у Европи – посвећен тачним подацима, логичном излагању и објективном тумачењу. Писао је брзо, руком или диктирао преко телефона. Његов рукопис је био препознатљив, а он га је пратио кроз штампарију док не уђе на одређену страну листа – чистог језика, јасног стила, беспрекорне композиције.</p>
<p>Свој углед и утицај није користио у личне сврхе, већ као прилику да помогне млађим колегама, држи курсеве за њихову обуку, подстиче и развија новинарство, оснива друштва и удружења, прикупља прилоге у добротворне сврхе, припрема предавања, конференције и јавне скупове грађана на којима се објашњавала ситуација у свету, итд.</p>
<h4><strong>Од Брзе Паланке до Француске</strong></h4>
<p>Михаило С. Петровић рођен је у Брзој Паланци 16. фебруара 1901. године од мајке Косаре рођене Динуловић и оца Стевана Петровића који је био управник поште овог малог места, а као поштанско-телеграфски службеник често је премештан по Србији и био веома ангажован у раду Поштанско-телеграфског удружења основаног 1903. тако да га препознајемо на слици учесника првог конгреса у Нишу 1905. године (у монографији ЈП ПТТ „150 година пошта, телеграфа и телефона у Србији“, 1990). Пензионисан је као шеф телефонског одсека београдске поште.</p>
<p><!--<box box-left 49724844 media>-->Михаило је био најстарије дете у породици, а затим су се родили Јелица (завршила физику и математику, удата за др Александра Зисића), Мара (завршила медицину, удата за др Тихомира Мазића), Станка (удала се после гимназије за новинара „Политике“ Косту Степановића), Бора (студирао права) и Милица (завршила филозофију и права).</p>
<p>После четворогодишње основне школе, завршио је четири нижа разреда гимназије у Крагујевцу када је почео Први светски рат. Како је отац Стеван био мобилисан, а српска војска се после славних победа нашла под непријатељским притиском и кренула у повлачење уместо капитулације, мали Михаило је пошао са војницима као и многи други дечаци на пут пешачења преко Албаније и Црне Горе према јадранској обали са надом да ће их савезници прихватити. Мајка Косара је са мањом децом остала у Чачку под аустроугарском окупацијом.</p>
<p>Као четрнаестогодишњи дечак, Михаило је све време повлачења са војском и народом, од поласка из Чачка 16/29. октобра 1915. године, писао „Дневник пута кроз Албанију и Календар“ све до 30. јуна 1917. (са почецима боравка у Француској) на српском и француском језику, са хербаријумским примерцима цветова између страница, уз обележавања по старом и по новом календару, са именима места кроз која се пролазило, где се ноћивало, уз многа имена и адресе људи који су их примали (у турским хановима, у кући без прозора, у пошти, у канцеларији пореског одељења, у џамији, напољу, на киши и снегу). Бележио је чак и цене хлеба: „Овде је леба доста јефтин“ или „Ужасна скупоћа“.</p>
<p><!--<box box-left 49724872 media>--></p>
<p>А уз датуме 6, 7, 8. новембар записује: У Призрену пуно света, бежанија. Овде је и краљ. Код Данке Јована Гаџића, ћерка јој Цвета, а свекар Петар. Цара Уроша улица бр. 65.“</p>
<p>Посебно је истакао дужи боравак у Скадру код Симона Геандри, Арнаута католика код кога је био од 9. новембра до 22. децембра.</p>
<p>Са ђацима је препешачио од Чачка преко Гуче, Ивањице, Кусића, Сјенице, Новог Пазара, Рашке, Митровице, Призрена, Приштине, Липљана, Сухе Реке, Ђаковице, Дечана, Пећи, Андријевице, Подгорице до Скадра да би одатле, крајем децембра, кренуо према албанској луци Сан Ђовани ди Медуа где се очекивала помоћ савезника и превоз једног дела српске војске, избеглица, ђака и деце даље на безбеднија места.</p>
<p>У Сан Ђованију је присуствовао торпедирању лађе која је укрцавала децу и написао потресне стихове.</p>
<p>После неколико дана у Сан Ђованију, ђаци су кренули лађом у Месину – како је мали Михаило записао 29. децембра 1915. године, уз доживљену буру на мору и белешку: „Море се малко умирило.“</p>
<p><!--<box box-left 49724878 media>--></p>
<p>На острву Фриул боравили су неколико дана у некој врсти карантина, да би лађом стигли у Марсеј 12. јануара 1916. године. Били су затим смештени у Сен Жозепу, а онда су 20. јануара возом кренули даље. Мика је пописао имена свих железничких станица на путу (Pournel, Assasier, Flanjac, Gramat, Montauban, Saint Denis... Figeac) до Фижака где је  примљен на лицеј „Шамполион“ да настави са петим разредом гимназије заједно са француским ђацима.</p>
<p>Био је прихваћен код породице Гитар (Guittard) као њихов штићеник да би проводио празнике и слободно време код њих у кући и са њиховом децом, а отац породице их је често фотографисао, те је мали Мика редовно слао ове слике мајци Косари у Чачак и оцу Стевану на Солунски фронт преко Црвеног Крста. Пријатељство са француском породицом Гитар, неговао је и касније, дописујући се са њеним члановима, посебно са мадам Гитар, и даље размењујући фотографије.</p>
<p>Тако дечак пише оцу на полеђини једне од фотографија:</p>
<p style="padding-left: 30px;">Драги тато,</p>
<p style="padding-left: 30px;">Ево ти шаљем још једну слику, сликао нас је гос. Гитар. Доле је његова госпођа и њена сестра, а горе у средини њин син. Десно је један мој друг, брат гос. Војислава Ристића телеграфисте.<br />Данас добих твоју карту од 26-13/ ВИ она ме је јако обрадовала.<br />Ја сам здрав, за мене се ништа не брини.<br />Прими најсрдачнији поздрав и рукољуб од твог сина <br />Мике<!--<box box-center 49724894 media>--></p>
<p>У Микином „Бележнику“, од 12. јуна 1917. до 4. јануара 1918. године, има још детаља и догађаја који пружају целовити утисак не само о школовању у лицеју „Шамполион“ у Фижаку и гостопримству Француске, већ и о карактеру младог хроничара: о предметима, обавезама, полагању испита, концертима, спортским активностима, друговима.</p>
<p>Ту су и прецизни датуми када је писао мајци у Чачак и оцу на Солунски фронт, када је од њих добијао пошту, фотографију и новац, списак како је тај новац, као и новац који је у Француској добијао – потрошио, шта је куповао, које је књиге прочитао, када га је болео зуб, када је добио значке од оца и да је поклонио једну свом другу Шарлу, о прослави Светога Саве, Видовдана, када је био код Шарла у кући, резултат фудбалске утакмице са Французима: „Они су нама дали четири гола, ми њима један.“</p>
<p>А Французи су великодушно помагали младим Србима да одржавају везу и обичаје своје отаџбине, тако да је организован и Српски дан са манифестацијом и концертом, продајом српских значака у добротворне сврхе, итд.</p>
<p><!--<box box-left 49724884 media>--></p>
<p>Лета 1916. године, било је регистровано 1606 српских ђака у Француској, а тај број је све више растао. Из захвалности према Француској и њеној несебичној помоћи, Михаило јој је 15/2. јуна 1917. године посветио песму: </p>
<p style="padding-left: 30px;"><em><strong>Француској</strong></em></p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Спасла си нас из </em><em>албанских гора</em><br /><em>Где лутасмо по снегу </em><em>без хлеба.</em><br /><em>Пренела нас преко </em><em>сињег мора</em><br /><em>И дала нам све што год</em><em> нам треба.</em></p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Изнемогле тако, од </em><em>умора</em><br /><em>Ти нас узе испод свога </em><em>неба.</em><br /><em>Материнске неге и одмора</em><br /><em>Ти нам даде, захвалит' ти </em><em>треба.</em></p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Ти нас волиш као мајка</em><em> мила</em><br /><em>Што се с нама давно </em><em>раставила</em><br /><em>И остала испод свога </em><em>крова.</em></p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Друга си нам сад ти </em><em>мајка мила</em><br /><em>Што од смрти нас си </em><em>избавила.</em><br /><em>Зато хвала отаџбино нова.</em></p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Ти нас тешиш, ти нам </em><em>блажиш тугу</em><br /><em>Ти нам даде милу </em><em>мајку другу.</em><br /><em>Зато Хвала! Отаџбино нова!</em></p>
<p><!--<box box-center 49724903 media>-->Михаило је био међу најбољима у лицеју који је похађао у одељењу са француским ђацима јер је већ знао француски језик. У првом тромесечју 1917. директор је уз „Оцене младог Петровића“ дао напомену:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Похваљен од стране Дисциплинског већа за свој рад и своје добро владање. Узоран ученик којег са задовољством препоручујем Легату. Скоро је на челу разреда и пише као Французи. Веома видљив напредак.“</p>
<p>Следиле су и касније похвале:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Одличан ученик, паметан и вредан, остварује добре резултате у свом разреду и успешно се надмеће са својим француским друговима. Веома сам задовољан нашим младим Србином кога је похвалило Дисциплинско веће.“</p>
<p>А једно од писама мајци Косари показује значај учења за Мику:</p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Драга мамо,</em></p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Јутрос добих вашу слику, не можете да замислите колико ме је она обрадовала. Бора и Мица су много порасли, ја сам их једва познао. Ми смо сви здраво, за нас немојте ништа да бринете. Ја и Влада (Влада Илић, син Косарине сестре Зорке прим. а.) учимо школу, ја учим пети разред француске гимназије. Како су Мара, Јелица и Станка, уче ли оне?</em></p>
<p style="padding-left: 30px;"><em>Све вас поздравља и љуби, а мами љуби руку<br /></em><em>ваш Мика</em></p>
<p><!--<box box-center 49724756 media>--></p>
<h4><strong>Након рата</strong></h4>
<p>Чим се Први светски рат завршио, Михаило С. Петровић, који је са успехом завршио лицеј „Шамполион“ и тиме укупно осам разреда гимназије, вратио се у Србију и у Другој београдској гимназији положио осми разред и виши течајни испит за школску 1919/20. годину, а затим је уписао Технички факултет Универзитета у Београду школске 1920/21. године. Припремни дипломски испит Техничког факултета положио је у току школске 1922/23. године у одсеку за грађевинске инжењере.</p>
<p>Све време је фото-апаратом пратио подизање зграде Техничког факултета, јер је он са својом генерацијом студената предавања професора слушао на различитим местима по граду без сталне адресе факултета. Тако је забележио и свечано откривање Споменика захвалности Француској на Калемегдану 11. новембра 1930. године.</p>
<p><!--<box box-left 49724898 media>-->Своју новинарску каријеру, Михаило С. Петровић започео је врло рано и веома брзо заузео видно место. Још као студент постао је стални сарадник листова „Република“ и „Прогрес“, а затим му је 1922. године Југословенска републиканска странка поверила да уређује лист републиканске академске омладине „Буктиња“, чији је био власник и одговорни уредник, како стоји у заглављу, са Петровићевом приватном адресом Драгачевска 48, Београд.</p>
<p>Поред ранијих текстова, у броју 17 овог листа за јули-август 1925. године, млади Петровић објавио је веома запажену анализу „Заостала и наопака схватања“, у којој критикује стање у држави после рата и уједињења, понашање и однос људи према заједници, као и деловање различитих политичких партија, али и стање у свету:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„За време светског рата декламовало се о немачком империјализму, о правима малих народа на самоопредељење, о последњем рату који ће донети вечити мир и благостање. А чим су топови умукли, одмах је било јасно као дан да су све то празне речи и да је у суштини светског рата борба око тржишта, петролејских извора и угљених мајдана, око превласти на мору и у колонијама.“</p>
<p>Иако веома млад, тих и скроман, Петровић је већ поседовао широку културу и знања радећи и даље на свом усавршавању, тако да је као запажени новинар био позван у „Политику“ 1924. године,  где је остао све до своје смрти.<!--<box box-left 49724899 media>--></p>
<p>Стално у покрету, од првих дана у „Политици“, обављао је многе новинарске задатке, огледао се у свим видовима новинарства, радећи од београдске стране, чак и као писац козерија, које су прелазиле у сатиру, све до репортажа и сложенијих извештавања из иностранства. Био је један од најплоднијих сарадника „Политике“ који је годинама, из дана у дан, својим чланцима и коментарима пунио ступце овог листа.</p>
<p>Допринео је богатој традицији листа својим познавањем националне, политичке и културне историје Србије и Београда. Запажени су његови текстови „Како се Београд изграђивао пре сто година“, „Свечаности старог Београда“, „Београдски безистани и каравансераји“, „Први буквари у Београду“, „Стари београдски вртови“, „Чудна владавина цара Београђанина“, идр.</p>
<h4><strong>Дописник Политике</strong></h4>
<p>О самој „Политици“, Петровић је записао у својој недовршеној студији „Оглед из историје штампе“ (1951), у поглављу „Информативна буржоаска штампа“ (о историји штампе у Србији):</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Појава „Политике“ 1903. године значила је корак унапред. Овај лист од првог свог броја одликовао се правилним књижевним језиком и културнијим држањем. Из њега су биле избачене грубе личне полемике...“</p>
<p><!--<box box-center 49724774 media>-->Слободан Гиша Богуновић у књизи „Људи Политике – Лексикон сарадника (1904-1941)“ истиче Петровићев ангажман око лета цепелина изнад Београда – изнад Скупштине и Старог двора, 1929. године, „када је тај немачки дирижабл др Хуга Екенера октобарског јутра неочекивано и ниско надлетео улице Београда“ и том приликом овај новинар „оставио духовит репортерски запис, збијених слика“. А касније 1931. године, и сам је летео „Графом Цепелином“ од Каира до Јерусалима и назад, изнад пирамида и Свете земље, што је такође дочарао читаоцима „Политике“.</p>
<p>Михаило С. Петровић оженио се 1931. године Радојком Марковић, такође новинарком „Политике“ која је покренула женску страну овог листа. Она је већ имала сина Стевана из првог брака, а са Михаилом није имала деце, тако да он нема директних потомака.<!--<box box-center 49724784 media>--></p>
<p>Стални дописник „Политике“ из Париза, Михаило С. Петровић постао је 1934. извештавајући оданде до средине јула 1940. да би затим прешао на југ Француске, у Виши као административни центар неокупиране Француске и ту остао до јесени 1941. године.</p>
<p>Из Француске се свакога дана телефоном јављао својој редакцији са новим информацијама, а чувена писма из Париза обогаћивао је детаљнијим тумачењима значајних догађаја. Извештавао је о трци у наоружању пред Други светски рат, о нарастајућем фашизму, а када је сам рат почео, о мировним натезањима, погрешним проценама политичара, о мобилизацији у Француској септембра 1939, о језивим пожарима који су се видели са француске обале док је горела Британија од немачког бомбардовања, о потресном бежању француског становништва пред Немцима и другим вестима и призорима.</p>
<p>Његов колега Душан Дуда Тимотијевић у предговору Петровићеве књиге „Олуја над Француском“, постхумно штампаној 1966, написао је да су ти дописи „били један дуг, непрекинут трактат против фашизма и свега назадњачког што се испољавало у француском јавном животу у тим годинама“ јер су „његова људска савест и поштење чинили да се увек борио на доброј страни“.</p>
<p><!--<box box-center 49724755 media>--></p>
<p>У своме дневнику из Француске, описао је и бомбардовање Париза 3. јуна 1940. и успех да на време, из француског Министарства информација, добије телефонску везу са редакцијом у Београду како би известио о догађају, као и забрану цензора да страни новинари јаве где су бомбе пале и које су последице, затим, о пометњи у граду, уласку немачке војске, итд:<!--<box box-center 49724513 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-left 49724920 media>-->У књизи о Француској, поред детаљног друштвенополитичког историјата ове државе, закључно са Трећом Француском Републиком – са свим превратима, револуцијама, владама и владарима – да би објаснио слом 1940. године, Петровић је велику пажњу посветио обичним грађанима указујући на то колико се разликују од политичара, посебно реакционара, како их назива, који су и довели до колаборационистичке владе маршала Филипа Петена.<!--<box box-center 49724519 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-center 49724904 media>-->Ту је и дирљиво Петровићево поређење француске „бежаније“ са нашим „албанским повлачењем“ на основу личног искуства из обе несреће:<!--<box box-center 49724542 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-center 49724916 media>-->Солидарност и саосећање са француским грађанима у повлачењу пред Немцима изразио је описујући закрчене путеве, ноћивање на отвореном, несташицу хране и бензина, и друге муке људи. Догађајем у осиромашеном замку на пола пута између Конфолана и Сен Мориса, док се ишло на југ Француске, сликовито је приказао стање међу људима:<!--<box box-center 49724525 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-center 49724923 media>-->Петровић је тако из Париза, лета 1940, са југословенским посланством, прешао у Виши, административни центар колаборационистичке владе маршала Петена, тзв. „слободну зону“, и за „Политику“ слао текстове под називом „Писма из неокупиране Француске“. Последњи Петровићев текст из Вишија изашао је 6. априла 1941. године, на сам дан бомбардовања Београда, у последњем броју „Политике“ пред рат.</p>
<p>У Вишију је боравио до лета 1941. године и даље бележећи у дневник све догађаје и вести до којих је тешко долазио иако „Политика“ није излазила од априла.</p>
<p>Из јужне Француске, прешао је са члановима наше амбасаде у Лисабон записујући све време вести са ратишта, написе из стране штампе уз новинске исечке, занимљиве текстове о Лисабону, као и догађаје у вези са „југословенском колонијом“ у Португалији – да би се одатле, после три месеца пребацио у Лондон.</p>
<p><!--<box box-left 49724928 media>-->Запис из Петровићевог дневника у Лисабону дирљиво подсећа на оне његове чувене фотографије-посвете малим уличним продавцима новина и срећака у Београду двадесетих и тридесетих година прошлог века:<!--<box box-center 49724528 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-center 49724935 media>--></p>
<h4><strong>У Шпанији</strong></h4>
<p>Петровић је познат и по писмима из Барселоне и Мадрида, одакле је извештавао за време грађанског рата током августа и септембра 1936. године као специјални извештач „Политике“ хитно упућен са дописничког места из Париза како би „Политика“ што пре обавестила своје читаоце у Југославији о тим догађајима, показујући симпатије за републиканске борце и саосећање према шпанском народу.</p>
<p>Био је први наш извештач из Шпаније, а касније крајем 1936. године његов рад наставио је Владимир Дедијер, стигавши са места дописника „Политике“ из Љубљане, да би се Петровић већ у новембру поново јавио својим дописом из Париза. Призоре из француске „бежаније“ поредио је са незаборавним догађајима и сликама из Шпаније које је раније делио са читаоцима „Политике“ уз својствени фотографски дар запажања:<!--<box box-center 49724531 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-center 49724938 media>-->Прво Петровићево писмо из Мадрида, објављено у „Политици“ 24. 8. 1936. године – како наглашава Богуновић у „Људи Политике – Лексикон сарадника (1904-1941)“, „суптилном алузијом је описивало уздрмани положај легално изабране шпанске владе, па и самог министра спољних послова Аугуста Барсије који га је примио у згради налик музеју“:<!--<box box-center 49724536 entrefilet>--></p>
<h4><strong>У Лондону</strong></h4>
<p>Од децембра 1941. године, Михаило С. Петровић радио је у Лондону при Дирекцији за информативну службу Југословенске владе у избеглиштву која је имала четири одсека: за везу са страном штампом, за документацију, за штамбиљ и одсек за радио.</p>
<p>Поред дневног билтена, писао је и дуже текстове за радио-програм ББЦ-ја – захваљујући не само новинарском искуству, већ и знању енглеског и француског језика.</p>
<p><!--<box box-left 49724860 media>--></p>
<p>Стално је предлагао начине бољег организовања рада наших новинара критикујући аљкавост и спорост информативне службе која није ажурирала вести и правовремено реаговала на догађаје у свету нити прикупљала нове вести из земље како би их предочила светској јавности. Сачувана су два његова дописа о томе за председника Југословенске избегличке владе Слободана Јовановића из октобра 1942. године.<!--<box box-center 49724540 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-center 49724940 media>-->У дневник је бележио тешкоће и притиске, препреке, сплетке и збрку личних интереса који су често стављани изнад државних и како је разједињена „југословенска колонија“ у Лондону била лак плен и непријатељске и савезничке пропаганде.<!--<box box-center 49724543 entrefilet>--></p>
<p>На радио-програму ББЦ-ја, Михаило С. Петровић установио је емисију „Глас Југославије“ од десет минута сваке суботе за слушаоце у нашој земљи. Писао је и за многе стране новине, посебно за француски лист „La France“ који је излазио у Лондону.</p>
<p>Како „Политика“ није излазила за време рата у Југославији, Петровић је већ у Вишију, 28. јуна 1941. на Видовдан, издао један специфичан примерак овог листа и то откуцан на писаћој машини са препознатљивим словима у заглављу исписаним мастилом. Затим је поново покушао да га покрене у Лондону, заједно са супругом Радојком, такође новинарком, колегом Гргом Златопером и још неколицином новинара, под називом „Лондонска Политика“, да би излазио петнаестодневно.</p>
<p>На Ронео-машини, шапирографу, штампали су први број 1. августа 1942. године. На ударном месту, према традицији уводника ових угледних новина, налазио се Петровићев текст у коме је објаснио идеју покренутог листа који нема претензије да замени београдску „Политику“ ни у најскромнијем виду, већ да тиме колеге „желе само да се, у границама садашњих могућности, на неки начин одуже сенима погинулих другова-новинара на самом почетку Другог светског рата и да сачувају, макар само успомену на велику улогу коју је 'Политика' играла у нашем народу“.</p>
<h4><strong>Први извештаји о партизанској борби </strong></h4>
<p>У „Лондонској Политици“ налазио се и Микин напис о дужностима емиграције: да ради на ослобађању Југославије као целине; да будућа Југославија мора бити уређена на демократској основи; да она треба да буде федеративна и не само политичка већ и економска демократија. Изашао је и други број 15. августа, али је Југословенска влада  забранила даље излажење, јер се у листу већ помињала борба партизана у Југославији.</p>
<p>Био је ту и Радојкин текст „Ратни напори енглеских жена“ у коме она закључује да „напори које енглеске жене подносе у Другом светском рату за спас целога света, треба да нам послужи као подстрек и пример како се служи отаџбини!“</p>
<p><!--<box box-center 49724762 media>--></p>
<p>У Лондону се овај лист појавио још једном 1944. године, такође штампан на шапирографу, а у изводима је Петровић са колегама преносио писање праве београдске „Политике“ која је већ почела да излази у ослобођеном Београду.</p>
<p>Овде треба напоменути да је Михаило С. Петровић имао посебну радио-емисију на ББЦ-ју о борби Драгољуба Драже Михаиловића против окупатора у Југославији, говорећи о њему као јунаку и то на сам дан 11. јануара 1942. године када је Југословенска влада у избеглиштву, на челу са председником Слободаном Јовановићем, именовала овог високог официра, пуковника, за министра војске, морнарице и ваздухопловства, унапређујући  га у чин генерала. Пристизањем све више вести о борби партизана у Југославији, Петровић је већ током исте године почео да извештава о тим догађајима.</p>
<p>Из Информативне службе, одсека за радио при ББЦ-ју, Михаило С. Петровић отпуштен је због извештавања о борби партизана, али му је на крају рата ББЦ исплатио целокупну суму на име задржане плате као надокнаду (814 фунти стерлинга), коју је он приложио за обнову домовине.</p>
<p>Са супругом Радојком, прикупљао је добровољне прилоге и за наше избеглице у Египту, а 1944. године, основао је Комитет Јужних Словена у Лондону. На крају рата, основао је дописништво Танјуга у Лондону и водио га све до свог повратка уземљу.<!--<box box-center 49724767 media>--><!--<box box-center 49724682 entrefilet>--></p>
<p><!--<box box-center 49724492 media>--></p>
<h4><strong>Повратак у земљу</strong></h4>
<p>Чим се вратио у Београд, фебруара 1945. године, са члановима нове Југословенске владе формиране према споразуму Тито–Шубашић, Михаило С. Петровић наставио је рад у „Политици“ као њен спољнополитички коментатор и уредник, бавио се историјом новинарства, држао курсеве за млађе колеге (упозоравајући да у капитализму о вестима и написима у новинама не одлучује њихов главни уредник, већ директор маркетинга), као и предавања за грађане. Први је послератни председник Удружења новинара Србије.</p>
<p>Поред оних о Београду, објављене су му књиге и брошуре: „Француска политика и владе Народног фронта“ (1938),  „Српски народ и Народни фронт“, „Оглед из историје штампе“(1951), „Лондонска емиграција и борба наших народа“ (1945), „Олуја над Француском“ (1966), „Ко чини међународну реакцију“ (1947), „Аустријско питање“, „Ватикан“, „Борба за словеначку Корушку“ и друге.</p>
<p>Дуго се препричавало као анегдота како је Михаило С. Петровић, да би „Политика“ стигла на време и у унутрашњост земље, а имала коментар о тек примљеној вести од међународне важности, диктирао текст шетајући кроз слагачницу – истовремено: у један линотип увод, у други средњи део коментара, а у трећи  закључак. Колега Душан Славковић је то објаснио:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Мит је створен вероватно зато што је он био изванредно савестан, радан и сјајан новинар, брз на перу, тачан у изношењу аргумената, једноставан и разумљив на речима. Стекао је репутацију међу колегама, али не само због тих квалитета – био је скроман и честит човек, који је уздигнута и поносна чела прешао свој кратак живот и новинарски пут.“</p>
<p><!--<box box-left 49724485 media>-->Михаило С. Петровић умро је 21. јуна 1949. у 49. години живота од срчаног удара изгарајући на послу и доказујући да је могуће пробити економску блокаду после резолуције Информбироа када није било довољно рото-папира (јер се пре увозио из СССР), те је „Политика“ тешко излазила, и то у смањеном тиражу – од око ранијих 400.000 примерака, тираж јој се свео на само 100.000 дневно и то на свега шест страница.</p>
<p>На крају, остаће запис Живана Митровића:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Новинарска личност Мике Петровића, по својим израженим особинама и потврђеним вредностима, издвајала се у нашој средини. Он је, због тога, међу нама, својим новинарским друговима и пријатељима, увек присутан.“</p>
<p style="padding-left: 30px;"> </p>
<h2 style="padding-left: 30px; text-align: center;">***</h2>
<h4 style="padding-left: 30px;"><strong>Прилог</strong></h4>
<h2 style="padding-left: 30px;"><strong>ЛОНДОНСКА ЕМИГРАЦИЈА И БОРБА НАШИХ НАРОДА</strong></h2>
<p style="padding-left: 30px;"><strong>пише: <span style="color: #ff0000;">МИХАИЛО С. ПЕТРОВИЋ</span></strong></p>
<p><!--<box box-center 49724684 media>-->У току овога Другога светскога рата, стари управљачи Југославије два пута свалили су нашу земљу у прашину и блато и два пута народ ју је својом вољом и својим полетом подигао до највишег угледа. После издајничких и капитулантских вршљања владе Цветковић-Мачек дошао је 27. март, а. после још крвавије издаје емигрантских влада  светом су одјекнуле вести о величанственим подвизима Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије.</p>
<p>Двадесетседми март, не онакав каквог су замислиле официрске клике, већ онакав каквог га је народ схватио, био је у ствари саставни део и почетак Народно-ослободилачког покрета. Они који нису били тога дана у иностранству тешко могу замислити на колики је одјек 27. март наишао у свету и колико је тога дана углед наше земље порастао.</p>
<p>У Вишију, вест о догађајима у Југославији дунула је око 10 сати пре подне као свеж вихор кроз загушљиву и мемљиву атмосферу Петенове престонице. Свет се био потпуно преобразио. Изгледало је као да људи верују да ће Југославија тући Немце и ослободити Француску страшне море која ју је притискала.</p>
<p>У Лондону, утисак је био сличан овоме. Черчил је одржао пред Парламентом говор у коме је рекао: „Народ Југославије нашао је данас своју душу.“</p>
<p>У Америци, листови су објавили ванредна издања са огромним насловима, какви нису дати још ни једном другом догађају у овоме рату,</p>
<p>Југословенска емигрантска влада, која је имала бити влада 27. марта, стигла је у Енглеску са огромним моралним капиталом. То је у оном тренутку била најпопуларнија влада међу многобројним емигрантским владама. Њој су указиване највеће почасти. </p>
<h4>КРИЗА ЕМИГРАНТСКЕ ВЛАДЕ<strong> </strong></h4>
<p>Шта су, међутим, министри у таквој ситуацији урадили? Први им је посао био да се међу собом посвађају. Затим су почели један другог пањкати и потказивати код Енглеза. А кад су увидели да се Енглези на то не осврћу много, онда су ударили по Енглезима. Тако су дотерали дотле да је аташе за штампу краљевског посланства, под пуним својим потписом, објављивао чланке – достојне некадашњег „Балкана” – против старога пријатеља Југославије, професора Сетона Ватсона.</p>
<p>Ова ситница са новинарског поља делатности, већ довољно јасно показује какво је држање заузела југословенска влада. О оваквим испадима могло би се сатима причати.</p>
<p>Влада се одликовала двема особинама у којима је ишла до безумља: прва је била потпуно несхватање ситуације, а друга: језива саможивост појединаца.</p>
<p>Оно неколико људи, који су себе називали владом, нису располагали у ствари никаквом влашћу, нити ма каквом силом, сем оне која је потицала из симболичног савезничког признања да они представљају југословенску владу, па ипак сматрали су да могу радити у инат Енглезима, који су им указали гостопримство и водити политику непријатељску према Совјетској Русији.</p>
<p>Што се тиче саможивости о томе би се невероватне приче могле причати. У Јерусалиму, у време слома Југославије, министри су мислили само на то како ће се што пре спасти из опасне зоне. А у Лондону, где су касније стигли, прва им је и главна брига била лична удобност.</p>
<p>Настале су затим разне афере, од којих је најчувенија била такозвана Каирска афера. Из земље је у време слома било изашло само неколико стотина наших војника и официра. Њима се придружио известан број добровољаца из редова италијанских заробљеника, Словенаца Истрана. Тако је образована војска од две до три хиљаде људи, која у целом рату пушке није мрчила, чак ни онда кад су се савезници налазили у највећој невољи.</p>
<p>Официри су се били поделили у неколико клика од којих је свака претендовала да је она извршилац 27. марта и да има право да води војску и земљу. Затим су једни друге стали затварати у концентрационе логоре, осуђивати на смрт, интернирати у Централну Африку, шта још не. И то у времену кад су Немци били пред Александријом и под Москвом.</p>
<p>У очима Енглеза и других савезника поједини политичари највише су се обрукали сасвим пресним лажима. Влада у ствари никакве редовне везе није имала са Дражом Михаиловићем, сем оне која је ишла преко енглеских војних власти. Па ипак министри су причали Енглезима о Дражи као да сваки дан с њим ручају у Дорчестер хотелу.</p>
<p>Најгоре од свега било је то што је у влади свако са сваким ратовао. Срби су ратовали са Хрватима, а Хрвати са Србима. Словенци су водили пропаганду за свој рачун, као да су засебна држава. Министар војни у земљи ратовао је на страни Немаца и Талијана, против свог народа, а амбасадор у Вашингтону званично је доказивао да је Југославија била вештачка творевина и да је не треба обнављати. Војска која је из Каира имала да донесе народу слободу била је и сама безмало сва у жицама, а уместо министра финансија новцем је руковао Константин Фотић, који је, не подносећи никоме рачуне, издавао лист и нападао министре. И још је натерао краља да се слика са тим листом у руци. Кад су Енглези позвали владу да преко радија апелује на народ да се не истребљује међу собом, сви министри, један за другим, одбили су то са индигнацијом. А кад су савезници саветовали краљу да заједно са једним енглеским генералом пође на ослобођену територију своје земље, он је пошао у Лондон и оженио се уз часне посте ради спаса светосавскога српства. У исто време његов председник владе назвао је бандитима људе који се боре за слободу своје земље, и у чијем се логору тада налазио син британског председника владе.</p>
<p>Влада је у ствари била стално у кризи, али нико управо није знао зашто је у кризи и око чега је спор. Са човеком који је најдуже био на челу владе, са некад много слављеним Слободаном Јовановићем, није се уопште могло разговарати. Он је редовно посећивао најчувеније лондонске пророчице и већи део седница такозванога министарскога савета пролазио је у разговорима о томе шта ове пророчице проричу. Чим би се прешло на политику, настала би свађа.</p>
<p>Председник Слободан био је измислио надимак свакоме министру: једног је звао „путујућа паника“, другог „пенушави коктел“, трећег „интелигентно недоношче“ и тако редом даље. Министри са своје стране тврдили су да Слободанова влада има једно преимућство, које није имала ни једна југословенска влада: не може је оговарати Слободан Јовановић.</p>
<p>Добар виц био је у Лондону годинама важнији од сваког државног проблема. Министри су збијали шале – да се не би потукли – а дипломате, штићеници кнеза Павла, водили су политику по упутствима Милана Недића. <!--<box box-center 49724944 media>--></p>
<h4>НАОПАКА ПОЛИТИКА</h4>
<p>Све ово није написано у сатиричном расположењу. Тешко је дати озбиљну политичку анализу рада емигрантских влада у Лондону. Са кога год краја почнете неодољиво ћете склизнути у лакрдију, јер је све у ствари било трагична и крвава лакрдија. Чак је и „див-јунак“ Дража Михаиловић избачен на позорницу у једноме тренутку када је било потребно извести једну политичку ујдурму. Дотле је и он саботиран, јер се није допадао ни дипломатама, који су више волели Недића, ни политичарима, којима се чинио опасан конкурент.</p>
<p>Кад се с тешком муком издвоје све комичне појединости југословенске „лондонијаде” долази се до закључка да су у основи емигрантске политике две главне идеје – ако се то уопште може назвати идејама: страх од одговорности за срамну априлску капитулацију и уверење да ће Совјетска Русија пропасти за 15 дана.</p>
<p>Уколико је емигрантска влада уопште водила неку кохерентну политику, та политика заснивала се на овим двема „идејама“.</p>
<p>Владини „стручњаци“ прорекли су први пут да ће Совјетска Русија пропасти за 15 дана од 22. јуна 1941. Кад после 15 дана она још није била пропала, још једанпут су прорекли да ће пропасти за следећих 15 дана. И тако су три године прорицали сваких 15 дана а никако се нису уморили ни изгубили веру,</p>
<p>Случај Драже Михаиловића тесно је везан са овим пророчанствима. Дража је добио прво унапређење кад је ДНБ први пут објавио да је Црвена армија коначно уништена. А затим коликогод је пута ДНВ објавио уништење Црвене армије, толико је пута Дража Михаиловић добио или унапређење или одликовање.</p>
<p>Рачун је био врло једноставан: Недић, Љотић и Михаиловић са једне и Павелић са друге стране побиће све партизане и влада ће се ослободити политичких противника. Русија ће бити поражена и према томе ни са те стране неће имати никакве главобоље. Ако којим случајем победе Немци, Недић ће сачувати „мајку Србију“, дочекаће емигранте са добро уређеном полицијом и жандармеријом и краљ ће добити натраг своју круну. У том погледу Недић је био дао и изрична обећања. А ако победе савезници, онда ће „див-јунак“ Дража Михаиловић сићи са планине, прихватиће Недићеву војску и жандармерију и опет ће све бити у реду.</p>
<p>Сви проблеми били су према томе решени. Министрима се чинило да још само остаје да се утврди који ће срезови Босне и Херцеговине припасти Србији а који бановини Хрватској, и по коме ће се кључу поделити портфеји међу партијама. Отуда свађе и отуда сталне министарске кризе. <em>    </em></p>
<p>То је, укратко, опис хаоса који је емигрантска влада била успела да оствари. Углед Југославије био је спао испод најнижег нивоа. У Лондону је тешко било поменути југословенског министра, а да онај који вас слуша не развуче усне. И најбољи пријатељи били су почели губити веру у могућност обнављања Југославије.</p>
<p>Ето, таква је ситуација била у емиграцији кад су се појавиле прве вести о партизанскоме покрету.</p>
<h4>ЈУГОСЛОВЕНИ У ИНОСТРАНСТВУ И НАРОДНО-ОСЛОБОДИЛАЧКИ ПОКРЕТ</h4>
<p>У више махова истицано је да су се после слома Југославије у разним крајевима наше земље, понеки пут без икакве међусобне везе скоро једновремено појавиле истоветне тежње и да снага Народно-ослободилачкога покрета лежи у томе, што је он прави израз тих дубоких и моћних стремљења свих народа Југославије.</p>
<p>Значајно је да се ове заједничке тежње нису појавиле само у земљи, него и у иностранству, свуда где су се нашле веће групе слободних Југословена и упркос свима препрекама.</p>
<p>У јуну 1943. Удружење југословенских новинара у Лондону упутило је било свима представницима британске и савезничке штампе у Енглеској и многобројним политичким личностима један меморандум, чија је теза била да сепаратистичке тежње и гложења постоје само у уским реакционарним круговима Југословена. Где год су шири народни слојеви и веће групе људи дошле до изражаја – речено је у томе меморандуму – свуда је изражена жеља да се води непоштедна и заједничка борба против окупатора и да се обнови Југославија, демократска и федеративна. Ради доказа ове чињенице у меморандуму су цитирани: програм првога заседања АВНОЈ-а у Бихаћу; резолуција свештеника, резолуција првога конгреса омладине и читав низ резолуција и прогласа наших исељеника из разних крајева Новога света.</p>
<p>Сви су ти текстови били толико слични једни са другима, да су неки тврдили како је све то удесила пропаганда неке тајне силе. У ствари ова једногласност заиста је била постигнута благодарећи једној сили, али та сила није била нимало тајанствена, мада је без радија и без авиона успевала да пређе преко окупираних територија, преко најнепроходнијих југословенских гудура, па чак и преко пространих океана. Та сила то је једноставно био здрави разум нашега народа, који је свуда превладао гдегод је било поштених наших људи. Тај здрави разум учинио је да су се исти осећаји, исте мисли и исте неодољиве тежње скоро једновремено појавиле на Руднику и у Детроиту, на Жумберку и у Аустралији, под Триглавом и у Канади, на Дурмитору и у републици Чиле.</p>
<p>Наш народ у целоме свету, ако и није био подробно обавештен, осетио је о чему се у Југославији ради.</p>
<p>Пре појаве Народно-ослободилачког покрета стање међу нашим исељеницима било је заиста жалосно. Они су били национално и партијски страховито завађени. Милиони њихове крваве зараде деценијама су упропашћавани од стране несавесних шпекуланата. Из земље су им долазиле само жалосне вести и разочарања, а од дипломатских представника Југославије само увреде и подвале.</p>
<p>Прве вести о Народно-ослободилачкој војсци и Партизанским одредима и о њиховим борбама изазвале су право чудо. Свуда су се спонтано и без икаквога утицаја са стране појавили одбори симпатизера Народно-ослободилачког покрета. У Сједињеним Државама, у Канади, у Енглеској, у Шведској, у Швајцарској, у Француској, у Белгији, у свима републикама Јужне Америке, у Родезији, на Рту Добре Наде, у Северној Африци, у Аустралији, у Новој Зеландији, свуда где се нашло неколико Југословена који нису званични представници старе Југославије.</p>
<p>Некад су се многи наши исељеници у Америци, већ у првој генерацији, због рђавог гласа Југославије, устручавали да признају своје порекло. Сад су се наједаред појавили Американци југословенског порекла за које исељеничке организације нису раније ни знале и који се поносе што су Југословени и Титови земљаци.</p>
<p>Кроз изложбу Народно-ослободилачког покрета у Лондону прошле су у октобру хиљаде америчких војника нашег порекла. Неки од њих једва су знали по коју реч нашег језика, али сви су тражили да им се са плоча свирају партизанске песме и сваки је из дворане изашао са Титовом сликом у цепу. Многи су изјављивали: ако Југославија буде заиста оваква вратићу се после рата у стари крај.</p>
<p>Никада југословенско исељеништво није било сложније и уједињеније него што је сада, ујединила га је једна чаробна реч: Тито. </p>
<p><!--<box box-left 49724946 media>--></p>
<h4>ВЛАДА РАДИ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ </h4>
<p>Међутим, иако је фашистичко решето, кроз које је дипломатија просејавала људе на путу за било врло густо (неке је људе влада из Швајцарске вратила натраг у Италију, где су их фашисти стрељали) ипак су се у Лондону нашли појединци са независним тежњама. Отпор је почео врло брзо, још првих месеци 1942. године, прво из редова новинара, а затим много опсежнији и одлучнији из редова помораца, било у опозицији појединаца и изван ових група.</p>
<p>До средине 1942. у Лондону ништа се није знало о издајствима Драже Михаиловића. Сви они, којима нису били доступачни строго поверљиви извештаји владини веровали су да је он вођа оружанога отпора, или бар главнога дела тога отпора. О партизанима знало се врло мало, знало се само толико да они постоје и наслућивало се да је њихов удео у борби много већи него што је влада дозвољавала да се сазна. Било је и вести о борбама између њих и Михаиловићевих четника али само из Дражиних извора, који су кривицу бацали на партизане.</p>
<p>Због тога се до пред крај 1942. опозиција према влади кретала у два правца: против рада који иде за раскомадавањем и онемогућавањем Југославије и против вашарскога рекламирања Михаиловића и тежње да се од њега фашистичким методама створи великосрпски фирер.</p>
<p>Прва манифестација новога духа биле су усмене новине, које је покренуло Удружење новинара у марту 1942. Садржина тих усмених новина изгледала би данас толико бледа и далеко од стварности да би се многи чудили зашто се овде уопште и помињу. У оно време, међутим, њихова појава у Лондону значила је читаву револуцију. Дошло је до бурних седница владе и влада их је забранила. Били су потребни дуги преговори и обећање да ће се сви говори доносити на цензуру министарском одбору за пропаганду, па да се забрана дигне. Докле је ова цензура ишла најбоље се види из чињенице да је један говор забрањен због увреде Милана Недића.</p>
<p>Срећом, чланови министарскога одбора за пропаганду ускоро су се позавађали међу собом и новинари су ту свађу искористили да више не носе текстове усмених новина на цензуру. Говорило се од тада све слободније. Највећи успех постигнут је једним бројем кад је говорио Викем Стид. Били су присутни сви министри са Слободаном Јовановићем на челу и неколико страних дипломатских представника. Новинари су искористили ту прилику да им одрже подужу лекцију о слози народа Југославије и о демократији. Викем Стид, излажући своје успомене, истицао је исто тако потребу да се сачува Југославија и тиме се смртно замерио неким члановима југословенске владе. Дирекција за информативну службу осветила му се на тај начин што је од његовог говора у своме билтену објавила само неколико безначајних редова.</p>
<p>Уосталом развој ситуације превазишао је брзо усмене новине у овоме облику и борба се заоштрила.</p>
<p>Новинари су 1. августа 1942. године покренули петнаестодневни часопис, умножен на Ронео-машини, и дали су му име „Лондонска Политика“. Заузет је сад већ отворено опозициони и доста оштар став према влади. У програму је истакнуто да је прва дужност емиграције да ради на ослобођењу Југославије као целине, да будућа Југославија мора бити уређена на демократској основи, да она треба да буде федеративна држава и не само политичка већ и економска демократија.</p>
<p>На ово је у југословенском Министарству спољних послова умножен денунцијантски памфлет под насловом: „Наши слободоумници или безумници“ и поднасловом: „Одговор скупу безбожника око „Лондонске Политике“. Њихово безбожништво састојало се у томе што су у једноме чланку доказивали да је Свети Сава био напредан човек за своје доба и да светосавско српство нема никакве везе са фашистичким теоријама које га злоупотребљавају.</p>
<p>Слободан Јовановић, преко свога директора за информативну службу саопштио је одмах покретачима да се даље излажење часописа забрањује. Они су тражили писмену забрану и пошто је нису добили издали су други број у коме су објавили поздравно писмо Сетона Ватсона и један његов чланак о потреби југословенског јединства.</p>
<p>После овога Слободан Јовановић, опет усмено преко директора за информативну службу, саопштио је новинарима да ће сви бити послати у Родезију ако изађе и трећи број. Због овога је дошло до буре на седници министарског савета. Један или два министра<br /> били су против забране, али, кад је Слободан Јовановић запретио оставком, онда је влада донела једногласну одлуку да се даље излажење „Лондонске Политике“ забрани.</p>
<p>Новинари на овоме питању нису раскинули са владом, али, већ тада, у септембру 1942, озбиљно се постављало питање раскидања. Да влада не би могла ликвидирати појединце, једног по једног и под разним изговорима, дошло се на идеју да се створи једна шира група млађих и напреднијих људи који би, евентуално, солидарно иступили. Ради овога одржавани су у току зиме 1942-43. састанци чији је циљ био да се сагради заједничко напредно гледиште. Ови скупови били су исувише широко замишљени зато су се убрзо расплинули у невезане разговоре, који нису довели ни до каквога конкретнога резултата, али су ипак били корисни, јер се отприлике видело на кога се за озбиљну акцију може рачунати.</p>
<h4>РАСКРИНКАВАЊЕ МИХАИЛОВИЋА</h4>
<p>У ово време отпочела је отворена акција против министра војног Михаиловића и за Народно-ослободилачки покрет.</p>
<p>Прва јавна оптужба против Драже Михаиловића у Лондону била је једна белешка објављена у билтену „Совјет Вор Њус“ почетком августа 1942. Ту се тврдило да Михаиловић сарађује са непријатељем и бори се против партизана који једини воде борбу против Немаца. Ускоро затим сазнало се да је Совјетска Влада упутила влади Слободана Јовановића прво једну, а затим још једну протестну ноту у којима је тражила објашњење Михаиловићевог става.</p>
<p>О свему овоме енглеска штампа врло је мало писала, а југословенска влада тако је неспретно реагирала да је само појачала сумњу против свога министра војске. Они који су прочитали владин одговор на совјетску ноту потпуно су се уверили из самога тога одговора да је Михаиловић крив. То је била не само неспретна одбрана, већ дрзак напад и сасвим недржавнички гест.</p>
<p>Још бесмисленија је била пропаганда Дирекције за информативну службу која је стала доказивати да је Михаиловић велики пријатељ Русије и да се против партизана бори само зато што су они троцкисти и противници Стаљина.</p>
<p>Пред крај 1942, пабирчењем обавештења из разних извора, упоређивањем и дедукцијама могла се у Лондону створити већ приличио јасна слика онога што се у нашој земљи у то време догађало.</p>
<p>Влада, или бар њени главни чланови, имали су међутим исцрпна обавештења јер је дотле у Лондон, на Блиски Исток и у Швајцарску било стигло неколико људи из земље, који су донели сва обавештења. Али њихове изјаве чуване су у највећој тајности и сакриване су, како се тврдило, чак и од неких чланова владе.</p>
<p>Вео је међутим почео постепено да се диже са тајне догађаја у Југославији. После онога краткога написа у „Совјет Вор Њус“ почетком августа, дошао је ускоро други оштрији. Затим је лондонски комунистички лист „Дели Воркер“ почео објављивати дуже изводе из извештаја станице „Слободна Југославија” и чланке против југословенске владе.</p>
<p>Радио Лондон престао је у својим билтенима да слави Дражу Михаиловића. Његово име појављивало се одсад све ређе и ређе и у радио-вестима. Њега су још славили сваког четвртка, у званичној емисији „Војнога кабинета“ Слободана Јовановића, три мајора краљевске војске које су енглески новинари назвали: „Три мускетара из Кингстона Хауза“. Кингстон Хауз била је зграда у којој је била смештена југословенска влада.</p>
<p>У новембру 1942. дописник „Њујорк Тајмса“ Хансон Балдвин написао је: „Браниоци генерала Михаиловића не поричу да је он могао бити у вези са Италијанима и генералом Недићем, али истичу да је оваква 'игра' обична у балканској политици.“</p>
<p>Цариградски дописник лондонскога „Тајмса“ поменуо је у своме допису од 10. фебруара 1943. да је Михаиловић имао „неку врсту прећутнога примирја“ са Италијанима. Неколико дана касније, 26 фебруара, у „Спектатору“ Сетон Ватсон поновио је ово тврђење о прећутноме примирју са Италијанима и подвукао да су совјетске оптужбе много озбиљније и да се морају узети у разматрање.</p>
<p>Тако је отпочела дискусија о издајству Драже Михаиловића и она се све више развијала док најзад свакоме није постало јасно да је министар војске емигрантске Југословенске владе обичан слуга и џелат у служби окупатора.</p>
<p>Влада се очајнички бранила, али је та њена одбрана у ствари била, бар у оно прво време, најтежа оптужба Михаиловића.</p>
<p>Њени органи хватали су и преправљали емисије „Слободне Југославије“. Где је у комуникеу Врховног штаба НОВ стајало „партизани“, они су стављали „четници“, а где је писало „Тито“, прецртавали су и стављали „див-јунак Дража Михаиловић“. Тако преправљене комуникее растурали су међу Енглезима и страшно су се чудили што им Енглези не верују. Мислили су можда да Енглези немају радио-апарате.</p>
<p>Кад су једном приликом неки одреди Народно-ослободилачке војске били прешли преко Дрине у Србију и отуда затим били потиснути, и немачка врховна команда и југословенска емигрантска влада са скоро истоветним речима прославили су ову „победу“. Разлика је била у томе што је у немачком комуникеу стајало да је ово била победа Немаца над партизанима, а у Дражином комуникеу стајало је да је то победа његова „над непријатељима“.</p>
<p>Против лажи званично организоване пропаганде емигрантске владе дуго се у Лондону скоро ништа није могло учинити. Интервенције неколицине напредних Југословена сукобљавале су се са званичним ауторитетом емигрантске владе и свуда су наилазиле на сасвим разумљиво питање:</p>
<p>– Имате ли каквих непосредних обавештења из земље?</p>
<p><!--<box box-center 49724948 media>--></p>
<h4>ДОЛАЗАК ПАРТИЗАНА У ЛОНДОН </h4>
<p>Таквих обавештења, на жалост, дуго није било. Стање се из основа изменило кад су у новембру 1942. године стигла два партизана, побегла из ропства у Норвешкој, а у марту 1943. још три.</p>
<p>Њихово казивање упадљиво је одударало од казивања владиних извештача, који су раније стизали преко Цариграда. Док су ови врло мало говорили о чињеницама, које је свако желео знати, а врло много се задржавали на политичким разлагањима за која су мислили да ће се допасти емигрантској влади, дотле су приспели партизани једноставно причали оно што су видели и преживели и били су дубоко убедљиви. Утисак њиховога излагања био је утолико дубљи, што се све оно, што су они казивали, у потпуности слагало са свима дотле несумњиво утврђеним чињеницама. За све оне који су хтели да знају истину било је јасно да они говоре истину. Њихов долазак изазвао је врло велико интересовање у Лондону. Недељни часопис „Њу Стетсмен енд Нешен” објавио је опширно њихове исказе, а у Империјалном институту за спољне послове сазван је нарочити састанак личности које се интересују југословенским питањима и пред њима су партизани дали исцрпна обавештења о издаји Драже Михаиловића и о догађајима у Србији у току лета и јесени 1941. године. Једино југословенска влада није хтела за њих ни да чује. Прогласила их је за дезертере и отказала им сваку помоћ. Само два министра пристали су да их саслушају, и то је један од њих после неколико минута изашао, рекавши им да је све лаж што кажу.</p>
<p>Некако у исто време стигло је у Лондон из Шведске писмо партизана Јована Павловића, једнога гимназисте из Ваљева, који је такође учествовао у догађајима у Србији у другој половини 1941. године. Он је послао изванредно добро састављен извештај о свим оним догађајима који су онда Лондон највише интересовали.</p>
<p>Поред овога у Лондону се у пролеће 1943. почела слушати радио-станица „Слободна Југославија“ за коју се и раније знало, али се није знало на којој таласној дужини ради и да ли се може чути у Енглеској.</p>
<p>О ономе што се у нашој земљи догађало нису се више морале правити хипотезе. Истина је пукла пред очима, тако да је отада нису видели само они који нису хтели да је виде.</p>
<p>Лондон је отада располагао оригиналним материјалом тако да се пред штампу могло изаћи и са фактима, а не само са мишљењима и убеђењем. И заиста, од доласка партизана, дакле од маја 1943, ситуација је почела нагло да се окреће у корист Народно-ослободилачког покрета.</p>
<p>У први мах људи лондонске опозиције влади личили су помало на оне мишеве што су хтели да окаче мачки звонце око врата. Сви су били за то, али је требало да се неко први одлучи. Лед је пробило удружење „Слободна Југославија“ и југословенској емигрантској влади окачено је ускоро око врата не звонце него читава клепетуша.</p>
<p>На жалост, у почетку радило се у разбијеном поретку: радило је нешто удружење „Слободна Југославија“, нешто Удружење новинара, нешто Савез помораца, а нешто и појединци свако на својој страни. До ко-ординиране акције није дошло све до оснивања Уједињенога одбора Јужних Словена у Лондону, 28 новембра 1943. године.</p>
<p>Удружење „Слободна Југославија“ основали су поморци и радници<em>. </em>Њима се доцније придружила једна група избеглица из Шпаније, а нешто касније у Удружење су ступили и партизани који су дошли из Шведске.</p>
<p>Велика заслуга овога Удружења у томе је што је оно без икакве резерве устало у одбрану Народно-ослободилачког покрета и што су његови чланови одмах одлучно одбили послушност министру војном Дражи Михаиловићу, оптуживши га јавно за издају.</p>
<p>Савез помораца представљао је југословенску стручну организацију на разним радничким приредбама и његови представници искоришћавали су одсада сваку прилику да говоре о партизанскоме покрету у Југославији и да изобличују Дражу Михаиловића. Поред тога, као најмногобројнија група, поморци су својим присуством и врло издашним прилозима помагали сваку напредну акцију.</p>
<p>Већ у децембру 1942. представник удружења „Слободна Југославија“, које се тада још звало „Група Југословена антифашиста“, говорио је у „Стол Театру“ на једноме великоме збору немачких социјалиста избеглица о успесима партизана и о издајству Драже Михаиловића. Представник тога удружења био је један од говорника и на великом збору за други фронт, одржаном 14. марта на Трафалгар-скверу, усред Лондона, пред неколико десетина хиљада Лондонаца. Он је ову прилику искористио да каже шта је Народно-ослободилачки покрет, шта је дотле постигао и како је Дража Михаиловић издао народну ствар. Овај говор умножен је и растурен на нашем језику и у енглеском преводу.</p>
<p>Истога месеца марта 1943. Удружење „Слободна Југославија“ почело је издавати свој билтен у чијим су првим бројевима објављени документи првога заседања АВНОЈ-а у Бихаћу, на нашем језику. Влада је, међутим, успела да издејствује код енглеских власти да се овај билтен забрани.</p>
<p>Рад „Слободне Југославије“ знатно је допринео да се за право стање у Југославији сазна у разним радничким и левичарским организацијама у Лондону.</p>
<p>У истом правцу радили су и представници помораца. Приликом прославе 1. маја 1943. њихов представник на збору Удружења фабијанаца (енглеских социјалиста) одржао је бурно поздрављени говор у коме је одушевљено говорио о Народно-ослободилачком покрету.</p>
<p>Сваки рад у корист Народно-ослободилачкога покрета наилазио је, међутим, и даље на знатне тешкоће од стране емигрантске владе. Влада је велики број чланова „Слободне Југославије“ прогласила за војне бегунце и покушала је да на њих примени мере које закон предвиђа за дезертере у време рата. Али пошто није имала никакве стварне власти, а Енглези су јој врло нерадо излазили у сусрет, њене одлуке остајале су на папиру и она је могла једино да прави ситне пакости појединцима.</p>
<p>Све се више, међутим, осећала потреба да се за Народно-ослободилачки покрет заинтересују лондонски кругови изван радничких и социјалистичких, а нарочито велики листови које чита већина публике. У овоме правцу радила је управа Новинарског удружења, чији је рад постао нарочито интензиван после годишње скупштине 31. маја 1943, када су из Удружења испали владини пријатељи и када је донесена резолуција у којој се осуђују: „сви они који посредно или непосредно сарађују са непријатељем“, као и они „званични фактори који у иностранству систематски раде на растурању лажних обавештења о нашој земљи”. Ова резолуција имала је врло великога одјека. Више листова у Лондону донели су изводе из ње. Цитирала ју је станица „Слободна Југославија”, а сви напредни наши листови у Америци донели су је под крупним насловима и са дугачким коментарима. Удружење новинара добило је поводом ове резолуције низ пријатељских телеграма и охрабрења, поглавито од председника Уједињеног одбора Јужнословенских Американаца Луја Адамича. </p>
<h4>ПРВИ ПАРТИЗАНСКИ ЗБОР У ЛОНДОНУ</h4>
<p>У ово време ,Друштво за демократску контролу“ (Union of Democratic Control), једна британска организација којој на челу стоје више истакнутих чланова лабуристичке странке, међу њима и чувени социолог професор Ласки, забринута извесним тежњама британске спољне политике, почела је објављивати низ реферата о политици према појединим земљама. Први реферат био је посвећен Југославији. У првобитном нацрту било је нешто критике Михаиловићеве политике, али партизани и Народно-ослободилачки покрет уопште нису помињани. На интервенцију југословенских пријатеља овога покрета, који су Друштву упутили низ писмених и усмених примедаба, учињене су знатне измене и у реферат је унесен следећи став:</p>
<p>„У целој Југославији пуну сарадњу треба обезбедити са Народно-ослободилачком војском.“</p>
<p>Овај докуменат значио је врло велику прекретницу, јер је то било први пут да су одговорни британски политичари, међу којима истакнуте вође једне од владиних странака, изашли са изјавама у корист Народно-ослободилачког покрета.</p>
<p>Треба овде имати на уму да је у ово време још британска штампа, под утицајем емигрантске пропаганде, говорила о херојству Драже Михаиловића,</p>
<p>После овога документа који је растурен у десетине хиљада примерака, Друштво за демократску контролу сазвало је у великој дворани Ливингстон-хола збор коме је председавао лорд Марли, а говорио је народни посланик Бен Рили. Поред њих говорили су још три партизана Новак Гајић, Мухарем Арсланагић и Драгомир Поповић, затим др Бичанић, Михаило Петровић и Славо Клеменчић. Стојан Прибићевић и Луј Адамич били су послали из Америке поздравне телеграме.</p>
<p>Југословенска влада која се љуљала тражила је прво од енглеских власти да овај збор забрани, а кад јој то није успело покушала је преко провокатора да наговори партизане да од збора одустану. Поред свега тога збор је доживео велики успех. Народни посланик Бен Рили, саслушавши изјаве партизана и остале говоре, тражио је јасно да влада или објасни став Михаиловића или одступи. Друга влада Слободана Јовановића пала је сутрадан по овоме збору.         </p>
<p>Са овим збором отпочела је живља акција против владине политике. Удружење „Слободна Југославија“ објавило је једну брошуру са свима дотле познатим обавештењима о Народно-ослободилачком покрету и о борбама Народно-ослободилачке војске. Та, брошура на енглескоме језику распродана је за неколико дана и наишла је на врло велико интересовање у лондонским политичким круговима. Лист „Ивнинг Стандард“ донео је о њој читав чланак што се изузетно догађа и са много већим делима.</p>
<p>Новинарско удружење објавило је низ меморандума у којима је указало на штетан рад емигрантске владе. Нарочито је интересантан био меморандум од 28. септембра, у коме је прво била укратко изложена организација и описана борба Народно-ослободилачког покрета, а затим су на низу примера доказани фалсификати које емигрантска влада врши приказујући борбу народно-ослободилачке војске као борбу генерала Михаиловића. „Дејли Хералд“, орган лабуристичке странке, објавио је <em>у </em>једноме чланку скоро сав материјал из ове изјаве. Отада влади су била затворена врата свих озбиљних лондонских листова.<strong> </strong><!--<box box-center 49724945 media>--></p>
<h4>ИСТИНА ПРОДИРЕ У СВЕТСКУ ЈАВНОСТ</h4>
<p>Ускоро су листови стали објављивати изводе из коминикеа Врховнога штаба Народно-ослободилачке војске које су прво време добијали од југословенских новинара. Ти коминикеји прво су се појавили у великом недељном листу задружног покрета „Рејнолдс Њус“, затим августа 1943. у „Њус Крониклу“, а у септембру 1943. коминикеје су почели редовно објављивати агенција Рајтер и друге велике новинарске агенције.</p>
<p>Југословенска избегличка влада покушала је да реагира на ово. Она је измислила некакву „Југословенску демократску агенцију“ која се тобож налазила у главноме штабу генерала Михаиловића и почела је издавати коминикеје свога „министра војног и врховног команданта војске у отаџбини“. Ти измишљени коминикеји били су тако неспретно састављени, да је фалсификат био очевидан. Ниједан лист није се осврнуо на њих.</p>
<p>У току седам-осам месеци оваквога рада осећала се стално потреба за ко-ординираном акцијом и за стварањем једнога тела коме ће сваки странац, који се интересује за Народно-ослободилачки покрет моћи да се обрати за обавештења и да добије правилан одговор. Осећало се исто тако да је потребно развити систематску пропаганду и предузети и друге интервенције, Због тога је 28 новембра 1943. основан „Уједињени одбор Јужних Словена у Лондону“ у који је ушло 12 Југословена, који су се јавно и без резерве изјаснили за Народно-ослободилачки покрет. Међу њима су се налазила четири члана управе Новинарског удружења, три члана Савеза помораца и три представника Слободне Југославије. У декларацији је речено да је сврха одбора: „да приказује стварно стање ослободилачке борбе, која се у Југославији води под координираном командом Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда, ради уништења окупатора и издајника; да приказује значај те борбе за коначну победу уједињених народа; да настоји како би се у свима југословенским крајевима та борба појачала окупљањем у борбени савез свих антифашистичких и демократских снага.“</p>
<p>Одбор је упутио поздравне телеграме маршалу Титу и вођама Народно-ослободилачког покрета, а 3. фебруара обратио се свима Југословенима у Великој Британији прогласом у коме је поред осталога речено:</p>
<p>„Куцнуо је час за све поштене Србе, Хрвате и Словенце у иностранству да стану отворено на страну Народно-ослободилачког покрета против издајника, на страну слободне и демократске Југославије против тиранских сатрапија у служби најгорих непријатеља свога народа. После доласка британских официра у Врховни штаб Народно-ослободилачке војске у пролеће 1943, а нарочито после доласка генерала Маклина, ускоро после тога, у британској и америчкој штампи све чешће су се почеле појављивати и изјаве савезничких официра и војника који су провели дуже или краће време међу југословенским партизанима, било као чланови разних војних мисија било као бегунци из непријатељског ропства. Сви су се они враћали у своју земљу одушевљени југословенским партизанима и њиховом борбом. Сви су они у свему потврђивали Оно што су у Енглеској и Америци говорили Југословени присталице Народно-ослободилачког покрета и потпуно демантовали тврђења и пропаганду емигрантске владе.</p>
<p>Њихове изјаве а нарочито изјаве енглеског министра војног, а затим и самог г, Черчила пред Доњим домом изазвале су огромно интересовање у савезничкој јавности и неко време ни о чему се можда није толико писало као о Народно-ослободилачком покрету, о његовој борби и о његовим проблемима.</p>
<p>Када је у мају 1944. у Лондон стигао представник Народно-ослободилачке војске генерал Владимир Велебит са мајором Вогелником, дочекан је као ретко који од савезничких државника. Све новине писале су о њему. Конференцији штампе, на којој је он одговарао на питања новинара, присуствовало је преко сто савезничких и неутралних новинара. Енглески комитет за помоћ Народно-ослободилачком покрету приредио је пријем у његову част и томе пријему присуствовало је преко хиљаду званица међу којима најугледније личности из лондонских политичких кругова и дипломатскога кора. </p>
<h4>ПОПУЛАРНОСТ МАРШАЛА ТИТА</h4>
<p>Маршал Тито данас је једна од четири или пет најпопуларнијих личности у свету. Његови портрети објављени су преко читавих страна највећих енглеских и америчких илустрованих часописа. Најугледнији амерички лист „Њујорк Тајмс“ штампао је о Народно-ослободилачкој војсци и Маршалу Титу најдужи чланак који је тај лист икада објавио, чланак од више великих страна збијенога текста.</p>
<p>У Енглеској, ако коме кажете да сте Југословен, готово увек ће вам одвратити:</p>
<p>– Надам се да сте од Титових.</p>
<p>Чак и деца далеких земаља одушевљавају се Титом. У школи једног енглеског града постоји фудбалски клуб „Тито“. Кад је један Југословен после предавања одржаног дечацима ове школе упитао:</p>
<p>– Како стоји Клуб Тито на таблици првенства?</p>
<p>Један риђокоси шврћа од 12 година скочио је из клупе:</p>
<p>– Тито је увек први! – одговорио је кратко и сео.</p>
<p>На крајњем северу Норвешке, у вечитоме леду, где дан и ноћ трају по неколико месеци, довољно је да одбегли заробљеник сиђе у село и каже: Југословенски партизан, па да га сељаци по цену свога живота приме у своју кућу, опреме и пребаце у безбедну Шведску. А на другоме крају земљине кугле, у Новој Зеландији, штампају се брошуре са сликом маршала Тита.</p>
<p>Колика је популарност Народно-ослободилачког покрета у свету најбоље ће се видети из ове две појединости. У Јужној Америци изашла је о Титу дебела књига на Шпанском језику. А одбори за помоћ Народно-ослободилачком покрету постоје свуда по земљиној кугли, чак и у забаченој енглеској колонији Родезији, у југоисточној Африци.</p>
<p>Постоје два узрока што помоћ покупљена за НОВ још није почела да стиже. Први је у томе што су емигрантске владе енергично ометале благовремену припрему и противиле се сваком одашиљању помоћи у крајеве под партизанском управом, а других слободних крајева није било. А други је у недостатку транспортних средстава.</p>
<p>Популарност Народно-ослободилачког<sup>/</sup> покрета не објашњава се, међутим, само дивљењем које свет показује према борби Народно-ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије,. Постоји нешто много шире и много дубље.</p>
<p>Народи целе земаљске кугле очекују нешто ново, нешто боље, нешто велико што ће наградити преживеле за патње које су претрпели.</p>
<p>Југославија је земља у којој се ствара заиста нешто ново, нешто заиста велико. И то сви увиђају. И пријатељи и противници.</p>
<p>Мањина назадњака баца се блатом на Нову Југославију, као што се бацала блатом и клеветама на <em>руску </em>револуцију, и као што се бацала блатом и клеветама на француску револуцију, као што се бацала блатом и клеветама на све што је било напредно и светло у историји.</p>
<p>Али народ, народ у целоме свету, ако и није свуда подробно сазнао, осетио је о чему се у Југославији ради. И зато наша НОВ ужива свуда симпатије маса.</p>
<p>У Лондону излазе два холандска листа: један напредан, а други назадњачки. У ономе првоме изишао је недавно чланак у коме се тврдило да Тито није искључиво југословенска појава, да у свакој земљи постоји њен Тито, који се још није појавио. Даље се изражава жеља да се и у Холандији појави неки холандски Тито и објашњава зашто је то једини спас за холандски народ.</p>
<p>Назадни холандски лист усвојио је основну тезу али је покушао доказати да је за Холандију боље да сачува своје садашње властодршце.</p>
<p>Извесни догађаји показали су да то неће баш тако лако бити.</p>
<p>Ова полемика пренесена је била у неким енглеским листовима. Она није усамљен пример.</p>
<p>На мишљење да је Југославија показала пут ка заиста новоме свету наилази се врло често у дискусијама у слободним земљама.</p>
<p>Ето, тако свет гледа на садашњу Југославију. Наш углед никад није био већи, а наше могућности никад нису биле опсежније.</p>
<p>У таквој ситуацији пред нама стоје два задатка:</p>
<p style="padding-left: 30px;">да не допустимо да се врати оно старо;</p>
<p style="padding-left: 30px;">да све учинимо како би Југославија заиста постала оно ново, што свет од ње очекује.</p>
<p>За то постоје данас сви услови. Хоћемо ли их искористити, то од нас зависи.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 29 Jul 2026 15:29:05 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087627/prizori-medjuratnog-beograda-i-slike-iz-zivota-mihaila-s-petrovica-razumeti-grad-poziv-i-istoriju-.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/28/21/21/276/5631367/thumbs/13311247/thumb1.jpg</url>
                    <title>Призори међуратног Београда и слике из живота Михаила С. Петровића: Разумети град, позив и историју </title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087627/prizori-medjuratnog-beograda-i-slike-iz-zivota-mihaila-s-petrovica-razumeti-grad-poziv-i-istoriju-.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/28/21/21/276/5631367/thumbs/13311247/thumb1.jpg</url>
                <title>Призори међуратног Београда и слике из живота Михаила С. Петровића: Разумети град, позив и историју </title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087627/prizori-medjuratnog-beograda-i-slike-iz-zivota-mihaila-s-petrovica-razumeti-grad-poziv-i-istoriju-.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Улога Троцког и троцкизма у светској револуцији: Зашто италијански и француски комунисти нису дошли на власт</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087639/uloga-trockog-i-trockizma-u-svetskoj-revoluciji-zasto-italijanski-i-francuski-komunisti-nisu-dosli-na-vlast.html</link>
                <description>
                    Упркос изузетној храбрости Лава Троцког (који је за револуцију жртвовао и себе и читаву своју породицу), као и многих других припадника трокцистичког покрета, њихов „прародитељски грех“ огледао се у неспремности да преузму власт онда када им се за то указала прилика. То се десило и  Комунистичкој партији Француске након 1968. и Комунистичкој партији Италије након 1976. Али први који је јасно одбио да преузме одговорност за управљање једном социјалистичком државом, иако му је она била понуђена „на тацни“, био управо Лав Троцки. А та његова одлука отворила је и пут стаљинизму.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/27/14/52/266/5626172/thumbs/13297194/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Улога Троцког и троцкизма у светској револуцији: Зашто италијански и француски комунисти нису дошли на власт" title="Улога Троцког и троцкизма у светској револуцији: Зашто италијански и француски комунисти нису дошли на власт" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49724837 media>-->Пре неколико година, док сам поново читао књигу Лешека Колаковског<em> Главни токови марксизма</em>, запањио ме је његов немилосрдан портрет Лава Троцког. Колаковски према њему није имао нимало обзира. Али није ствар у томе да је Колаковски био подједнако оштар према сваком марксисти који је дошао после Маркса, јер се у то време – после 1968. године, када су <em>Главни токови</em> писани – он још увек био у процесу удаљавања од комунизма своје младости и кретања ка ономе што ће касније у животу постати: конзервативац и религиозни фанатик. Зато су његове оцене многих мислилаца о којима пише у <em>Главним токовима</em> (Лукач, Грамши, Плеханов, па чак и Лењин) далеко уравнотеженије и често прожете дивљењем. Али Троцки је за Колаковског био обичан „позер“. О потоњим троцкистима пише:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Никада није постојало нешто што би се могло назвати троцкистичком теоријом – постојао је само свргнути вођа који је очајнички покушавао да поврати своју некадашњу улогу, који није могао да схвати да су ти напори узалудни и који није хтео да прихвати одговорност за стање ствари које је сматрао чудном дегенерацијом.“ (<em>Главни токови марксизма</em>, књ. 3, стр. 219)</p>
<p>Питање које сам себи поставио било је: зашто? Покушао сам да на њега одговорим у <a href="https://branko2f7.substack.com/p/trotsky-after-kolakowski">тексту</a> који сам написао у августу 2021. године, а који сам јуче поново поделио на свом Сабстеку – зато што га је један читалац поменуо и похвалио, и тиме ме подсетио на њега. (Узгред, тај текст није уврштен у моју књигу <a href="https://www.amazon.com/World-Under-Capitalism-Observations-Economics/dp/1509567763"><em>Свет под капитализмом</em></a>, јер сам одлучио да у њу не укључујем приказе књига, а овај текст спада, на известан начин, у такве текстове.)</p>
<p><!--<box box-left 49724806 media>--></p>
<p>Алекс Калиникос, чији рад веома ценим, данас је објавио веома критички осврт на овај мој есеј (<a href="https://alexcallinicos.substack.com/p/a-reply-to-branko-milanovic-on-trotsky">овде</a>). Овај кратки текст који следи представља мој покушај да Алексу и другима појасним неке тезе из свог размишљања – поглед на Троцког и троцкизам који они сматрају погрешним, како онако како га је изнео Колаковски, тако и у начину на који сам га ја протумачио.</p>
<p>Шта је, питао сам се, навело Колаковског на тако презрив став?</p>
<p>Морало је, мислио сам, да постоји нешто дубоко проблематично у Троцком, упркос многим његовим изузетним врлинама, које сам набројао у свом првобитном тексту: интелигенцији, храбрости, способности да руководи људима, армијама и дипломатским преговорима (од првог Совјета 1905. године, преко Црвене армије, до Брест-литовских преговора), изванредном књижевном дару и широкој општој култури. Све те његове врлине долазиле су до пуног изражаја само онда када је био у улози „човека број два“, уз некога кога је истински поштовао. Тај неко био је Лењин.</p>
<p>По мом мишљењу – које није нарочито оригинално – Троцки никада није истински желео да буде „број један“, иако му је та улога, после Лењинове смрти, по свему припадала. Довољно је подсетити да су сале у којима су се одржавали бољшевички састанци готово увек биле украшене само са два портрета: Лењином и Троцким. И сама партија се у свакодневном говору често називала „партијом Лењина и Троцког“.</p>
<p><!--<box box-left 49724819 media>-->Док је био уз Лењина, Троцки је у пуној мери испољавао своје изузетне способности; без Лењина, међутим, у први план су избиле његове мане: надменост, нетрпељивост према слабије образованим бољшевичким кадровима и извесна охолост коју су запажали готово сви његови савременици. Толико је био непопуларан да је на гласању Централног комитета у мају 1924. године, свега четири месеца после Лењинове смрти, добио други најмањи број гласова.</p>
<p>Његови сукоби с партијом потом су се наставили. Понуђено му је место председника Совнаркома (Совјета народних комесара, тј. совјетске владе), али га је одбио; затим је, прилично млако и не нарочито успешно, организовао фракцију унутар Свесавезне комунистичке партије (бољшевика), како се тада звала, и борба је потрајала све до 1927. године.</p>
<p>Тада, поводом десетогодишњице Октобарске револуције, троцкисти су се последњи пут слободно окупили и организовали сопствену, алтернативну прославу. Већ годину дана касније већина њих налазила се у затвору, док је Стаљин, у наглом заокрету, одлучио да крене у индустријализацију по сваку цену – политику коју су раније заступали Троцки и Преображенски, а коју је Стаљин у почетку одбацивао.</p>
<p><!--<box box-left 49724824 media>-->Зашто улазим у све ове појединости? Зато што мислим да су важне за разумевање онога што је касније постао троцкистички покрет. Упркос изузетној храбрости самог Троцког (који је жртвовао и себе и читаву своју породицу), као и многих других припадника покрета, њихов „прародитељски грех“ огледао се у неспремности да преузму власт и одговорност онда када им се за то указала прилика.</p>
<p>Чини ми се да је у том покрету одувек постојало зрно дефетизма: његови припадници су волели да расправљају, полемишу, мудрују, да, како кажу Французи, <em>couper les cheveux en quatre</em> („цепидлаче“, дословно: „деле длаку на четворо“), али не и да освоје власт и владају. То важи <em>упркос</em> несумњивим личним квалитетима његових припадника.</p>
<p>Навешћу три примера о којима сам већ писао. Први је сам Троцки и његова прворазредна књига <em>Изневерена револуција</em> о совјетском систему (приказ је <a href="https://branko2f7.substack.com/p/i-wont-go-to-moscow-until-the-revolution">овде</a>); други је Виктор Серж, човек кога су затварали готово сви режими с којима је дошао у додир, укључујући и стаљинистички, и његови прелепи и мрачне дневници (приказани <a href="https://branko2f7.substack.com/p/the-book-of-the-dead">овде</a>); трећи је Ванг Фанси, бриљантни кинески троцкиста, човек велике топлине и храбрости и огромне ерудиције (приказ његових мемоара је <a href="https://branko2f7.substack.com/p/i-wont-go-to-moscow-until-the-revolution">овде</a>).</p>
<p><!--<box box-left 49724809 media>-->Могао бих да набрајам и друге троцкисте, подједнако изузетне појединце. Али сам покрет, иако се проширио на пет континената, нигде није дошао ни близу освајања власти – и ту лежи моја главна теза – јер власт Троцки <em>није ни желео да освоји</em>. Чак ни у Кини, где је имао снажно упориште у индустријским областима, али је потиснут Маовим инсистирањем на сељачком устанку као главној револуционарној снази.</p>
<p>Можда је једину заиста значајну улогу троцкистички покрет одиграо у Шпанском грађанском рату, па би, да су републиканци победили, вероватно озбиљно покушао да се избори за место у власти, супротстављајући се како умеренијим социјалистима тако и стаљинистима.</p>
<p>Свестан сам, наравно, да се моја тврдња како троцкистичке партије нису истински желеле да се боре за власт може оспорити. Оне то никада нису изричито говориле – а било би бесмислено да јесу. Моје уверење остаје, у крајњој линији, само утисак. Ипак, мислим да се та неспремност да се прихвати одговорност за управљање државом, да се, како се то каже, „бик ухвати за рогове“, први пут испољила код Троцког, а касније се прелила и на друге делове комунистичког покрета, чак и онда када више нису имали никакве непосредне везе ни са самим Троцким ни са троцкизмом.</p>
<p><!--<box box-left 49724814 media>--></p>
<p>Не верујем да је нарочито спорно тврдити да је Италијанска комунистичка партија (PCI) више волела да буде у опозицији него на власти, чак и када је 1976. године освојила 35 одсто гласова и постала друга по снази странка у земљи, само четири процентна поена заостајући иза демохришћана (DC). Истини за вољу, Италијом није било лако владати, не најмање зато што је земља уживала само „ограничени суверенитет“ у односу на Сједињене Америчке Државе. Али једна борбена „лењинистичка“ партија ипак би настојала да освоји власт. Италијански комунисти то нису учинили.</p>
<p>Исто важи и за Француску комунистичку партију (PCF) 1968. године. Многи, укључујући Шарла де Гола и Ремона Арона, мислили су да ће француски комунисти кренути у одлучујући јуриш на власт. Имали су под контролом индустријски пролетаријат, док је студентски покрет снажно уздрмао владајући тзв. „буржоаски блок“ (<em>le bloc bourgeois</em>).</p>
<p>Али су и Де Гол и Арон (иако политички потпуно различити) убрзо схватили да је Француска комунистичка партија заправо странка стабилности: странка која неће реметити постојећи поредак, већ би само да избори извесне уступке за раднике (што је и постигла), али ће, у крајњој линији, „гласати“ за очување капиталистичког система.</p>
<p><!--<box box-left 49724827 media>-->Суштина је, по мом мишљењу, у томе што су многи у радничком покрету престали да верују да је могуће превазићи или срушити капитализам. Повукли су се пред одговорношћу и деловањем које би такво уверење неизбежно захтевало. Зато сам закључио да је први који је јасно одбио да преузме одговорност за управљање једном социјалистичком државом, иако му је она била понуђена <em>на тацни</em>, био управо Лав Троцки. И верујем да је управо та његова одлука отворила пут стаљинизму. </p>
<div style="text-align: right;">Извор: <a href="https://branko2f7.substack.com/p/more-on-trotsky-and-interpretation"><strong>Global Inequality and More 3.0</strong></a></div>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 29 Jul 2026 15:29:38 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087639/uloga-trockog-i-trockizma-u-svetskoj-revoluciji-zasto-italijanski-i-francuski-komunisti-nisu-dosli-na-vlast.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/27/14/52/266/5626172/thumbs/13297188/thumb1.jpg</url>
                    <title>Улога Троцког и троцкизма у светској револуцији: Зашто италијански и француски комунисти нису дошли на власт</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087639/uloga-trockog-i-trockizma-u-svetskoj-revoluciji-zasto-italijanski-i-francuski-komunisti-nisu-dosli-na-vlast.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/27/14/52/266/5626172/thumbs/13297188/thumb1.jpg</url>
                <title>Улога Троцког и троцкизма у светској револуцији: Зашто италијански и француски комунисти нису дошли на власт</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087639/uloga-trockog-i-trockizma-u-svetskoj-revoluciji-zasto-italijanski-i-francuski-komunisti-nisu-dosli-na-vlast.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Било једном у Америци: Пронађена Декларација независности и улога катрана и перја у Америчкој револуцији</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087587/bilo-jednom-u-americi-pronadjena-deklaracija-nezavisnosti-i-uloga-katrana-i-perja-u-americkoj-revoluciji.html</link>
                <description>
                    Вест о одвајању од Велике Британије и Декларација независности објављени су 6. јула 1776. године у филаделфијском „Пенсилванија ивнинг посту“, а како би се вест о стварању нове државе што пре проширила земљом и светом, текст Декларације је послат у Ексетер, у Њу Хемпширу, где је одштампана у штампарији Роберта Луиста Фаула. Временом је већина ових тзв. „Ексетерских декларација“ изгубљена. Сачувано је свега десет примерака, а једанаести, недавно пронађен у Архиву у лондонском Кјуу, представља једину копију Декларације o независности пронађену изван САД.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/12/14/30/110/5562938/thumbs/13122566/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Било једном у Америци: Пронађена Декларација независности и улога катрана и перја у Америчкој револуцији" title="Било једном у Америци: Пронађена Декларација независности и улога катрана и перја у Америчкој револуцији" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49723981 media>-->Из прашњавог тома преписке Краљевске ратне морнарице, затуреног у британском Националном архиву, пре неколико месеци испао је уредно сложен папир на којем је писало: „У Конгресу, 4. јула 1776. године. Декларација представника Сједињених Америчких Држава…“</p>
<p>Тако је Мајкл Скер, који већ годинама волонтира у Архиву у западном делу Лондона, уочи 250. годишњице америчке државности случајно пронашао давно изгубљену штампану рану копију Декларације независности, тзв. екстерски примерак, један од свега 11 сачуваних. Вест о открићу је објављена 2. јула ове године. О каквој копији се ради?</p>
<h4><strong>Екстерски примерак</strong></h4>
<p>Након што је Томас Џеферсон руком исписао Декларацију независности, а Конгрес 4. јула 1776. одобрио њен садржај, папир је однет у штампарију Џона Данлопа у Филаделфији, у којој је одштампано првих 200 примерака Декларације којом се проглашава независност САД. Данлап, исељеник из Ирске, ноћ је провео исправљајући штампарске грешке, како би текст Декларације на време стигао до свих 13 свеже уједињених америчких држава. Џеферсон је касније хвалио храброст филаделфијског штампара пошто је израда овог документа представљала чин велеиздаје у односу на британску круну; Данлап би, да су га Енглези којим случајем ухватили, највероватније завршио на вешалима</p>
<p>Вест о одвајању од Велике Британије и Декларација независности објављени су 6. јула 1776. године у филаделфијском „Пенсилванија ивнинг посту“, а како би се вест о стварању нове државе што пре проширила земљом и светом, текст Декларације је послат у Ексетер, у Њу Хемпширу, где је одштампана у штампарији Роберта Луиста Фаула. Временом је већина ових тзв. „Ексетерских декларација“ изгубљена. Сачувано је свега десет примерака, а једанаести, недавно пронађен у Архиву у лондонском Кјуу, представља једину копију Декларације независности пронађену изван САД. <!--<box box-left 49723986 media>--></p>
<h4><strong>Како је Декларација стигла у Лондон</strong></h4>
<p>Ексетерска копија Декларације независности коју је открио Мајкл Скер, у Лондон је стигла пошто су бродови британске Краљевске ратне морнарице у децембру 1776. године недалеко од шпанске обале пресрели и запленили амерички једрењак „Далтон“, под командом капетана Илазера Џонсона, и на њему неколико докумената, међу којима и штампани примерак Декларације.</p>
<p>Међу заплењеним документима са „Далтона“ била је и наредба којом је председник америчког Континенталног конгреса Џон Хенкок одобрио бродовима нове државе да нападају пловила његовог краљевског височанства, фактички да се бави гусарењем за рачун САД. „Овим одобравамо Илазеру Џонсону, команданту брода депласмана 160 тона... наоружаног са 20 топова... да нападне, заузме и заплени бродове и остала пловила која припадају становницима Велике Британије“, наводи се у Хенкоковом писму.</p>
<p>Капетан Џонсон је 15. новембра 1776. с „Далтоном“ испловио из луке Њуберипорт, у држави Масачусетс, успут застао у Портсмуту, где је купио примерак ексетерске Декларације независности, а затим се 26. новембра запутио се ка Европи, где је трагао за британским бродовима. Крајем године налетео је на чувени „Ризонабл“, брод на којем је поморску каријеру почео херој Британије и победник над Наполеоновом морнарицом, адмирал Хорације Нелсон. Потера је трајала седам сати пре него што се посада „Далтона“, на Бадње вече 1776. године, код обала Португала предала моћнијем броду. Илазер Џонсон и 120 морнара „Далтона“ пребачени су у затвор „Олд мил“ у Плимуту.</p>
<p><!--<box box-left 49724030 media>--></p>
<p>Капетан Илазер Џонсон се пред британским судом изјаснио као Американац, што је био чин издаје, али није познато на какву је казну тачно осуђен. У наредне две године сви затвореници су ослобођени, али о даљој судбини капетана Џонсона нема никаквих података. Затворски списи говоре да је у неколико наврата безуспешно покушавао да побегне из затвора, поред осталог копајући тунел, али је ухваћен. </p>
<p>Примерак Декларације независности, која је с другим документима заплењена на броду, заведена је од стране војних власти под погрешном ознаком и завршила као „још један папир“ међу папирима у Британском националном архиву у Кјуу, и била заборављена међу кутијама пуних 250 година, све док га у мају 2026. волонтер Мајкл Скур током рутинског пописивања старе документације у <span class="" data-sfc-cp="" data-sfc-root="ep" data-sfc-cb="" data-complete="true" data-processed="true" data-copy-service-computed-style="font-family: ">архиву није пронашао.<!--TgQPHd||[["https://www.nationalarchives.gov.uk/",null,null,[null,null,null,null,null,null,null,null,null,null,null,null,null,null,null,[{"1218":[16]}]],16,null,null,null,null,null,null,[[1783850932122516,117620749,2098903319],null,null,null,null,[[0,20]]],null,"67d94c30-cc2f-4824-971c-765e9b1cad82"]]--></span></p>
<p><strong>О катрану и перју</strong></p>
<p>У тренутку када овај примерак Декларације независности стиже у Плимут, а одатле у Лондон, у Плимут из Бостона пристиже брод у коме се налази британски цариник Џон Малколм, живописна фигура из Америчке револуције, који је у историју уписан као једина особа која је два пута уваљана у катран и перје. </p>
<p>Први пут се то десило три године пре избијања Америчке револуције, када је новембра 1773. Џон Малколм као цариник у Портсмуту због наводних проблема са папирима запленио брод „Брадерс“, улетевши на на њега витлајући мачем, вређајући морнаре и претећи да ће казнити све који се дрзну да се супротставе британским властима. Бесни морнари су му одузели мач, стргли му перику, одевеног га уваљали у катран и перје и натерали га да сат времена такав парадира градом.</p>
<p><!--<box box-left 49724038 media>--></p>
<p>За многе колонисте Џон Малколм је постао симбол британске колонијалне управе и један од најомраженијих краљевских цариника у Новој Енглеској. То је допринело и много бруталнијем нападу на њега у Бостону, у јануару 1774. године. Повод је овога пута био наизглед безначајан.</p>
<p>„Господине Малколм, надам се да нећете ударити дечака тим штапом“, рекао му је обућар Џорџ Хјуз, када је шетајући Бостоном налетео на Џона Малколма који је бесно замахивао ка једном дечаку.</p>
<p>Иначе, Хјуз<!--TgQPHd||[]--> је у историју Сједињених Држава ускочио неколико седмица раније када се, преобучен у Индијанца и с рукама и лицем прекривеним прашином од угља, попео на један од три енглеска брода у бостонској луци и са неколицином суграђана у море бацио 342 бале чаја. Енглези нису реаговали, али овај догађај, касније назван „Бостонска чајанка“, постао је један од кључних у изградњи нове нације. Хјуз<!--TgQPHd||[]--> је касније ту ноћ описао као „једну од најмирнијих у историји овог града“.</p>
<p><!--<box box-left 49724050 media>-->Када се Хјуз на бостонској улици испречио између дечака и гневног Малколма, овај га је жестоко распалио по глави. Хјуз је пао и остао крвав да лежи на улици. Када се освестио, одведен је код локалног лекара.<br /> <br /> Малколма је у међувремену опколила гомила разјарених Бостонаца од којих је успео да, витлајући мачем и пиштољем, псујући и претећи осветом британске круне, некако утекне и докопа се куће. Све бројнија руља је опколила кућу, извукла га из ње и одвукла га до Дрвета слободе (Liberty Tree), места које је постало симбол отпора британској власти након што су  британски војници 5. марта 1770. године недалеко одатле убили петорицу колониста.</p>
<p>Маса је већ испребијаног Малколма овде скинула до голе коже и онако промрзлог и израњављеног намазала га врелим катраном и посула перјем. Према неким изворима, уз то је био приморан да пије чај као симболичну освету за британску политику која је довела до Бостонске чајанке месец дана раније. Затим су га бацили на колица и с њим парадирали кроз град. Четири сата касније, бацили су га онесвешћеног на кућни праг.</p>
<p><!--<box box-center 49724036 media>--></p>
<p>Катран је изазвао тешке опекотине, а када је Малколм почео да се опоравља, делове мртве коже, који су отпадали са њега, чувао је у посебној кутији коју је потом као доказ лојалности предао британском краљу Џорџу Трећем, тражећи од њега накнаду за претпрљени бол и пензију. Краљ, како се чини, није био претерано импресиониран Малколмовом жртвом, па му је пензија одобрена много касније, заједно са другим лојалистима који су претрпели губитке током Америчке револуције. </p>
<p>Нове америчке власти у некадашњој британској колонији су, пак, имале много више разумевања за његово страдање, па су му одобриле накнаду од 60 фунти годишње јер је био уваљан у катран и перје, али и „делимично пошто је очигледно био луд“. </p>
<h4><strong>Очеви нације</strong></h4>
<p>Ваљање у катран и перје као вид кажњавања жестоко су осудиле вође Америчке револуције, који су тек много година касније названи „очевима нације“. Заслуге за овај термин приписују се Ворену Хардингу, који је 1916. као сенатор из Охаја говорио на скупу републиканаца и у говору први поменуо „очеве нације“.<!--<box box-left 49724052 media>--></p>
<p>„Морамо да будемо исконски Американци на начин на који су очеви нације покренули бесмртни отпор репресији Старог света и нову републику посветили слободи и правди“, рекао је тада Хардинг. </p>
<p>Тако се овај појам ушуњао у америчку историју, а Хардинг га је касније и као председник САД обилато користио.</p>
<p>Иако творац термина „очеви нације“ који је од тада немилосрдно рабљен у свакојаким контекстима, Хардинг је због силних афера и свакојаких скандала у историју ушао као један од најгорих председника САД.<br /> <br /> <!--<box box-center 49724042 media>-->Што се истинских очева нације тиче, неки од њих полако тону у заборав. Тако трећина становника САД не зна ко је Бенедикт Арнолд, амерички Вук Бранковић и један од покретача револуције који је, после четири године борби, пребегао на страну Британаца. О лику и делу Арона Бура, бившег потпредседника САД, ништа не зна 49 одсто испитаника, док о потписнику кључних докумената о стварању федерације, Џејмсу Медисону, јако мало или скоро ништа не зна трећина испитаника. Петина Американаца не зна довољно ни о другом председнику САД, Џону Адамсу.<br /> <br /> Томас Џеферсон је непознаница за девет одсто испитаника, док два одсто боље стоје Џорџ Вашингтон и Бенџамин Френклин. Скептици тврде да је то зато што се њихови ликови налазе на новчаницама од једног и сто долара.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 14 Jul 2026 13:47:23 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/5087587/bilo-jednom-u-americi-pronadjena-deklaracija-nezavisnosti-i-uloga-katrana-i-perja-u-americkoj-revoluciji.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/12/14/2/565/5562944/thumbs/13122602/thumb1.jpg</url>
                    <title>Било једном у Америци: Пронађена Декларација независности и улога катрана и перја у Америчкој револуцији</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087587/bilo-jednom-u-americi-pronadjena-deklaracija-nezavisnosti-i-uloga-katrana-i-perja-u-americkoj-revoluciji.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/12/14/2/565/5562944/thumbs/13122602/thumb1.jpg</url>
                <title>Било једном у Америци: Пронађена Декларација независности и улога катрана и перја у Америчкој револуцији</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/5087587/bilo-jednom-u-americi-pronadjena-deklaracija-nezavisnosti-i-uloga-katrana-i-perja-u-americkoj-revoluciji.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Кад су прота, имам и свећеник чували народ од зла: Примери чојства из историје јадранског града Бара</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/4984286/kad-su-prota-imam-i-svecenik-cuvali-narod-od-zla-primeri-cojstva-iz-istorije-jadranskog-grada-bara.html</link>
                <description>
                    Политика и интереси имају своје законитости, а човек, обичан човек треба да се провуче кроз капије историје. Памти се у Бару, када су током Другог светског рата три свештеника – православни, муслимански и католички – сваког петка излазили на прометно место да заједно седну, попију кафу и тако народу поруче: окупатор нас убија, али ми не треба да се убијамо међусобно. И народ у Бару је изнова схватао да је оно што их спаја веће и јаче од онога што их раздваја.


                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/10/13/8118990_barska-rivijera.jpg" 
                         align="left" alt="Кад су прота, имам и свећеник чували народ од зла: Примери чојства из историје јадранског града Бара" title="Кад су прота, имам и свећеник чували народ од зла: Примери чојства из историје јадранског града Бара" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-center 48512539 image>--></p>
<p>Када су окупатори у Другом светском рату стигли у Бар, имали су стару и опробану девизу: завади па владај. Три свештеника, исламски, православни и католички, нису имали моћ да се окупатору одупру на други начин него да својим народима поруче како је само у слози опстанак.</p>
<p>Њих тројица, сваког петка би иза поднева седели јавно заједно, пили кафу и поздрављали се с грађанима. Довољно је било да их народ види на окупу и да остане на окупу – разумели су поруку: заједно, стрпљиво, ћутке, чекати слободу.</p>
<p>Дани су пролазили, седмице се низале, године минуле, али сваког петка три свештеника су била за истим столом: сложно, помагати се, чекати слободу.</p>
<h4><strong>Нема Бара до цара </strong></h4>
<p>Нема града на Медитерану који већ вековима не ваља за живот – колико због климе и воћа, толико и због тога што преко мора жуборе језици, преплићу се културе, путују јела и зачини, стижу идеје, уметност и умешност. Али само у Бару, на Јадрану, може се чути изрека која овом граду даје примат у односу на све медитеранске градове: Нема Бара до цара.</p>
<p>Име овог града, као и Бари, Барселона, Барбадос, бара, обарити, асоцира на присуство воде – Бар се угнездио између мора и Скадарског језера, а под планинама. Ако му ваздух упоредите са оближњом Подгорицом, лети је Бар за пет степени пријатнији, а зими за пет степени топлији од Подгорице.</p>
<p><!--<box box-center 48511967 image>--></p>
<p>Маслине, смокве, нар и мандарине, много чесама и много потока који се сливају према мору чине овај град вековима привлачним за све људе. Ту је и пруга и лука као пут према свим копнима и морима дах са Румије који хлади преплануле коже. Ипак, људи су највеће богатство овог града, људи окренути једни другима што и говори пример са почетка ове приче, људи који кроз сва искушења пролазе заједно. </p>
<p>Ко историју прелистава, он на свакој страници балканске прошлости налази Бар, па и у чувеном делу <em>Gesta Regum Sclavorum</em>, Барском родослову који је знан и као Љетопис попа Дукљанина.</p>
<p>Током XI века Бар је престоница Зете, а постаје и седиште самосталне црквене организације у оквиру католичке цркве знане као Барска надбискупија. Током средњег века у Бару се ковао бакарни новац, а за време Балшића и сребрни динар. Подаци из 1247. говоре да се на челу грађана (лат. <em>seniores et populus</em>) налазио кнез (лат. <em>comes</em>). На ветру историје вијориле су се многе заставе изнад Бара... Византинци, Дукља, Немањићи, Балшићи, Венеција, Српска деспотовина, босански војвода Стефан Вукчић Косача. Бар је био под Млетачком републиком од 1443. до освајања од стране Османлија, 1571. године. У доба Наполеонових ратова Бар нису напали ни Французи ни Руси ни Британци чији су бродови пролазили врло близу барске луке .</p>
<p><!--<box box-center 48513754 image>--></p>
<p>Све у вези Бара је, што би рекли данашњи политичари, жива привредна активност.</p>
<p>Барани су са Пелопонеза дотеравали дрво и сирову свилу, а 1708. неки Божо из Топле, вероватно имућан, доводи робињу са Корчуле да га у кући служи. Неки богати Ибрахим 1763. иде у Сарајево, али му сукно опљачкају хајдуци на Романији. Дакле, копном на коњима, а робу из Бара морем су превозили бродови из Котора. A како је више робе на мору, тако је више гусара који пресрећу бродове.</p>
<p>Господар Скадра Мехмед-паша Бушатлија је маслиново уље из Бара продавао широм Балкана. Чува се уговор: трговац из Бара Хаџихасановић 1734. у Дубровнику је продао 14 бала дувана. Барани су продавали и бивоље и говеђе коже, крзно дивљачи, восак и вуну, свакако и рибу из Скадарског језера. Архиве памте чувене трговце из XVIII века, Хаџи Хасана и Мехмеда.</p>
<p>Историја бележи и једну велику бруку: зеленаши из Бара давали су новац Будванима на зајам.</p>
<p><!--<box box-center 48511169 image>--></p>
<h4><strong>Људи и нељуди</strong></h4>
<p>Протутњале су кроз Бар колера и куга, било је и неколико великих потреса, али се увек знало ко је човек, а ко је нечовек.</p>
<p>Године 1858. у старом граду има 50 муслиманских и неколико православних породица. У вароши 4.000 житеља, 2.500 муслимана, 850 католика и 650 православних, међу којима има и Грка. Познате породице из тог доба су Никезићи и Дабановићи.</p>
<p>Бележи се и политичка нестабилност 1866, када су Црмничани убили два муслимана из Бара.</p>
<p>Политика и интереси имају своје законитости, а човек, обичан човек треба да се провуче кроз капије историје.</p>
<p><!--<box box-center 48510824 image>--></p>
<p>Године 1877. барски католици углавном живе у насељима Томба и Рап, у старом граду су углавном муслимани, а православни у насељима Брбат, Добра Вода и Микулићи. Има и неколико албанских породица из Скадра, а те породице углавном су биле католичке.</p>
<p>Било је и мешовитих бракова, а неки Барани жене даме из Француске, Грчке, Пруске, из Грчке – оне доносе нова јела, намештај, манире, па тако у Бар долази и први клавир. Почетком 1877. у граду раде две муслиманске и једна католичка школа.</p>
<p>Црна Гора тражи излазак на море, а Аустроугарска се томе противи. Оно што не може дипломатијом, Црна Гора жели оружјем. Године 1877, 13. новембра, књаз Никола напада Бар. Води 20 батаљона, али само четири официра знају где су се упутили. Носе 10 великих и 8 малих топова.  </p>
<p>Бар брани више од пет хиљада муслимана којима стиже помоћ из Улциња. Католици иду у Котор и стављају се под власт Аустроугарске.</p>
<p><!--<box box-center 48513007 image>--></p>
<p>Данима падају топовска ђулад на Бар, али хроничари бележе: „Ни јаук се није чуо иза зидина“.</p>
<p>Одбрана је жилава, куће се руше, али бедеми остају ненарушени. Данима пада киша. У граду имају воду, али хране понестаје иако су многа грла стоке увукли да би се прехранили. Понестаје соли за сушење меса, а нема ни много дрвета за огрев. Дана 11. децембра топови сруше Селим-бегову кулу, али тај догађај људима унутар града као да није толико тешко пао колико вест да су Руси заузели Плевно.</p>
<p>Црногорци уважавају јуначко држање браниоца Бара Ибрахим-бега, али му поручују: „Кад ти није дошла помоћ, неће ни доћи.“</p>
<p>Ибрахим-бег поручује: „Ја сам дужан да погинем.“</p>
<p><!--<box box-center 48512641 image>--></p>
<p>Аустријски вицеконзул је током борби у Бару и уписује у католике све оне који на тај начин желе да се сачувају. Књига је отворена да се упишу и на тај начин да се ставе под аустријску заштиту. </p>
<p>Црногорци траже начин да експлозивом Бару прекину тајни подземни доток воде. Дана 8. јануара 1878. Ибрахим-бег тражи примирје од три дана, а 9. јануара излази из града са неколико официра.</p>
<p>Ибрахим-бег даје сабљу књазу Николи. Књаз Никола гледа сабљу и враћа је Ибрахим-бегу, рекавши: „Ти си сачувао част.“ </p>
<p>Сутрадан, 10. јануара, црногорска војска улази у разрушен град, а градско језгро се наредних година сели према Пристану, према морској води, тамо где је садашњи Бар, а некадашњи Бар постаје Стари Бар.</p>
<p><!--<box box-center 48511135 image>--></p>
<p>Године 1910. Барани оснивају певачко друштво „Братимство“. Те године имају три лекара: др Стевана Џамоњу, др Јосипа Пера и др Де Бенедетија.</p>
<h4><strong>Велики рат</strong></h4>
<p>Живот тече, али нови рат провирује. И то Велики рат. Када 1914. Аустријанци нападну Србију, Црна Гора објављује рат Бечу. Фебруара 1915. Аустроугарска бомбардује Бар и потопи брод „Dague“ на којем је 40 морнара. Брод је и данас у води, недалеко од Бара.</p>
<p>Краљ Никола и Влада 1916. напуштају Црну Гору, а војска иде кућама. Аустријанци 22. јануара 1916. улазе у Бар и отимају маслиново уље, жито и стоку. Народ гладује.</p>
<p>Аустријанци завађају три народа. Епитет „шпијун аустријски“ био је много тежак, није га много Барана заслужило, али неки свакако јесу. Аустријанци отварају логор и држе поробљене многе Баране.</p>
<p><!--<box box-center 48512258 image>--></p>
<p>Аустријанци баце породицу Раичевић, мужа, жену и четворо деце, у логор. Исо Дураковић обуче црногорско одело и оде да замоли да се ова породица пусти, нуди новац. Успе да измоли слободу за то четворо деце и њихове родитеље, потом их доведе у своје село, склепа им са комшијама кућерак за становање и поклони им козу, пар кокошака, и нешто посуђа. Комшије, да им не би давале милостињу, узимају их да раде нешто по имањима како би их платили.</p>
<p>Мићо Масоничић, брат жене која је била заробљена са мужем и четворо деце, био је веома захвалан и старом Ису и његовом сину Махмуту. Мићо се вратио 1928. из Америке. Махмутова жена није имала деце, моли мужа да ожени још једну жену како би имао потомство. Махмут неће. Она замоли Мића, као брата, да јој помогне. Мићо моли Махмута да ожени још једну жену како би се наставила породица и како би увек остали пријатељи. И данас се држе, пазе и обилазе, иако су неки у Америци.</p>
<p>Године 1921, забележено је, Бар има 50 занатских радњи и 23 кафане, као и 5.679 грађана, мање него 1877. године. Око две хиљаде Турака је отишло.</p>
<p>Током велике светске кризе 1928. барски архибискуп Никола Добречић одлази у САД код Хенрија Форда и тражи да Форд изгради фабрику у Бару. Два Баранина одлазе у Америку на усавршавање. Требало је да их оде још стотина, али Форд можда већ мирише нови светски рат, и одустаје од пројекта.</p>
<p><!--<box box-center 48512838 image>--></p>
<p>Форд још није на улицама Бара, али јесте сликар Крсто Цилић. Има сомотску пелерину и беретку.</p>
<p>Петар Лубарда 1940. борави у Бару и наслика 12 слика.</p>
<h4><strong>Крвави рат</strong></h4>
<p>Тринаести јул 1941. – пуцњи на Цетињу и у Бару. Диже се Црна Гора на устанак. И одмах прве битке у селима Брајићи и на Созини. Италијански војници пљачкају и бацају бомбе на устаничка села. Окупатор убацује агента који убија секретара месног одбора КПЈ Ника Роловића.</p>
<p><!--<box box-center 48511371 image>--></p>
<p>Године 1942. – реприза аустријске праксе – Италијани оснивају концентрациони логор. Логораши су у 28 барака, а окупатор подиже стубове на којима би логораши висили. Тако су их пропитивали кроз мучење, док висе. У логору је умрло и једно дете од две године. Али дух Барана нису убили. За историју светске журналистике податак: логораши у логору праве новине и дају им име <em>Наша борба</em>.</p>
<p>Октобра 1943, по паду Италије, Немци ће распустити логор кроз који је прошло преко десет хиљада људи, од тога хиљаду жена. Народ Бара је логорашима, кришом кроз жицу, дотурао храну.</p>
<p>Врхунац зверства догодио се 25. јуна 1943. када је изведено и стрељано 180 људи.</p>
<p><!--<box box-center 48512377 image>--></p>
<p>Јад и туга у Бару, а три свештеника седе и пију кафу сваког петка, и тако народу поручују: окупатор нас убија, али ми не треба да се убијамо међусобно.</p>
<p>Народ је изнова схватао да је оно што их спаја веће и јаче од онога што их раздваја.</p>
<p>Године 1943. код протојереја Павла Радуновића, православног свештеника, дође у госте Коља Барјактар. Упадну четници код проте, до зуба наоружани, кажу како ће да очисте Бар од католика и муслимана, али прота подигне крст и каже: „У име овог крста, то нећете урадити. Везују нас побратимства, ако морате – почните од мене.“</p>
<p>Ову причу и данас причају потомци Коље Барјактара.</p>
<p><!--<box box-center 48511460 image>--></p>
<p>Деветог маја 1945. – слобода. И сећање: 166 Барана, синова и кћери, пало је на фронтовима или у логорима. Треба обновити град, а у граду један лекар, две медицинске сестре и 12 телефонских прикључака.  </p>
<p>Народ коље стоку и суши месо да би преживео. Наравно, маслине су ту и смокве. Двадесет пет година траје изградња пруге Београд-Бар. Пруга од 476 километара пуштена је у рад 1976. Наравно, ту је и лука.</p>
<p>Године 1907. Бранислав Нушић посетио Бар и написао да овај град има перспективу.</p>
<p>У Бар су увек долазили људи, досељавали се из свих крајева бивше Југославије. Данас се досељавају Руси.</p>
<p>Остало је још једно црно сећање: петнаести април 1979. – земљотрес од 9 степени Меркалијеве скале када је остало 49 мртвих под рушевинама, а хиљаде људи без крова над главом. Тада су оштећене све школе у Бару.<!--<box box-left 49723894 media>--></p>
<h4><strong>Примери који се памте</strong></h4>
<p>Векови су прохујали, а људи су остали људи. Помагали се у добру и злу. Народ прича многе примере.</p>
<p>Досели се у Бар из Албаније неки Коља. Сиромах. Побегао са много деце због нечега из Албаније и дошао у Бар. Надничи Коља, не бира послове. Не проси, али частан је, сваку пажњу десетоструко враћа. Надничи код неког домаћина који примети да је Коља, са улице, подигао опушак који је неко бацио и повукао дим. Баранин му, кришом, да нико не види, убаци у џеп две кутије цигарета и то Коља добро упамти.</p>
<p>Ради Коља годинама, ради, зарађује и заима; купи комби и једног дана домаћину истовари две телета испред куће. Жени ништа није било јасно, а Коља каже: „Дао ми је твој муж две пакле цигарета кад нисам имао. Ова ја частим, сад кад имам.“</p>
<p><!--<box box-center 48512170 image>--></p>
<p>Беше некад Митро Васиљев, травар са Румије, лечио је народ како је знао, травама планинским. Неки су га тужили краљу Николи, а краљ је желео да што више лекара лечи људе, а што мање травара. Позове краљ Никола Митра Васиљева, али он три дана лечи неког сељака и затвори му рану на леђима. Онда Митро Васиљев замоли излеченог да оду краљу како би га оправдао што није на време дошао. Излечени покаже ожиљак и посведочи, а краљ Никола дозволи Митру да народ слободно лечи травама, а онима што су га тужакали поручи да тим поводом више не долазе. Још се приповеда да је тек излечен човек отишао пешке на Цетиње да посведочи како је травару болесник био важнији од владара.</p>
<p>Петровићи из Бара чувени су по богатству стеченом од пољопоривреде. Најчувенији беше Милош Петровић који је у Другом светском рату сачувао главе 14 Албанаца. То се памтило и памти се, те је седамдесетих на једној утакмици рукометаш из Приштине рекао рекао Слобу Петровићу из барског Морнара: „Ја сам син човека ког је спасио твој отац.“</p>
<p>Године после ослобођења. Некакав свечани пријем. Дошао народни херој Петар Војводић, обукао свечано одело, а поред њега много бораца који су од преврнутих шињела сашили одела. Петар се застиди, јер се истиче! Он се намерно оклизне, проспе по себи пиће и оде да се пресвуче.</p>
<p><!--<box box-center 48511569 image>--></p>
<p>Дружили се православци Перазић и Лековић, одрасли и дружили се без ружне речи. Једног дана, пиштољ случајно опали у руци Перазића и погоди Лековића који одмах издахне. Перазић од туге скочи у језеро, непливач, и утопи се.</p>
<p>Хоће Лековићи да се освете сада, хоће да убију Перазића што је остао сад једини син у кући православих Перазића, јер је најстарији Лековић рекао да су им дужни крв.</p>
<p>Чују то муслимани Перазићи испод Румије и један од шест браће, знајући да су даљни род, пита оца: „Бабо, да ми халалиш, идем главом да замијеним онога рођака јединца Перазића, да се њихова кућа не ископа.“</p>
<p>Отац му дозовили и опросте се.</p>
<p>Син оде право у кућу Лековића и каже: „Ја сам даљи рођак Перазића, дошао сам да замијеним оног јединца. Слободно мени главу узмите.“</p>
<p>Најстарији Лековић скочи на ноге, загрли момка Перазића и каже: „Хвала ти, спасио си ми душу и образ, у љутини ми је ријеч из уста истекла.“</p>
<p>Тако рече, а синовима нареди да закољу овна и да се почасте. Тако стари Лековић узме младог Перазића за побратима. И данас се то памти.</p>
<p>Нема Бара до цара!</p>
<p> </p>
<p><!--<box box-center 48510728 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Wed, 8 Jul 2026 11:46:39 +0200</pubDate>
                <category>Историја</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/istorija/4984286/kad-su-prota-imam-i-svecenik-cuvali-narod-od-zla-primeri-cojstva-iz-istorije-jadranskog-grada-bara.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/6/1/21/45/721/4196934/thumbs/9536425/thumb1.jpg</url>
                    <title>Кад су прота, имам и свећеник чували народ од зла: Примери чојства из историје јадранског града Бара</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/istorija/4984286/kad-su-prota-imam-i-svecenik-cuvali-narod-od-zla-primeri-cojstva-iz-istorije-jadranskog-grada-bara.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/6/1/21/45/721/4196934/thumbs/9536425/thumb1.jpg</url>
                <title>Кад су прота, имам и свећеник чували народ од зла: Примери чојства из историје јадранског града Бара</title>
                <link>http://oko.rts.rs/istorija/4984286/kad-su-prota-imam-i-svecenik-cuvali-narod-od-zla-primeri-cojstva-iz-istorije-jadranskog-grada-bara.html</link>
                </image>
            </item>
        
    </channel>
</rss>

