OKO :: Историја http://oko.rts.rs/istorija/rss.html sr http://oko.rts.rs/img/logo.png OKO :: Историја http://oko.rts.rs/istorija/rss.html Говорна историја на радијским снимцима из марта-априла 1941. и друге приче: Како је краљ Александар говорио бугарски, кнез Павле енглески а маршал Тито руски http://oko.rts.rs/istorija/5085358/govorna-istorija-na-radijskim-snimcima-iz-marta-aprila-1941-i-druge-price-kako-je-kralj-aleksandar-govorio-bugarski-knez-pavle-engleski-a-marsal-tito-ruski.html „Једно је знати из књига, друго је слушати“, рекао је једном приликом Ђорђе Малавразић, говорећи о звучним записима о судбоносним тренуцима из историје ове државе које сам деценијама прикупљао и емитовао у својој емисији на Радио Београду. Међу такве записе спадају, на пример, немачки пренос сахране краља Александра октобра 1934, говор Драгише Цветковића приликом потписивања Тројног пакта 25. марта 1941, проглас краља Петра емитован на Радио Београду 27. марта 1941, сведочења организатора пуча од 27. марта, обраћање краља Александра на бугарском језику Бугарима, обраћање кнеза Павла на енглеском Американцима или обраћање маршала Тита Стаљину на руском у Москви, које је снимила немачка прислушна служба априла 1945. ]]>

Обимно радиофонско дело под називом „Југославија 1918-1991, кратак преглед распадања“, приказао сам пред публиком у Библиотеци града Београда пре три деценије, 2. децембра 1994. године. Идеја емисије је била да се колажом сачуваних документарних тонских записа према редоследу који су диктирали догађаји обухвати временски оквир од 1918. године, када је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, до 1992. године, када је Социјалистичка Федеративна Република Југославија престала да постоји.

„У питању је пре свега страст за сведочењем, жеља да се о нашем веку оставе веродостојни документи, како све не би покрили заборав и ћутање“, рекао је тада о овом делу Ђорђе Малавразић. Истичући значај звучних записа као историјских докумената, рекао је још: „Усмена историја баца акценат на вредност звучних докумената за проучавање и целовито портретисање појединих знаменитих личности и појединих историјских раздобља. Њен превасходни циљ је прикупљање, чување и проучавање тонске грађе повезане са појединим историјским догађајима и важним личностима. Једно је знати из књига, друго је слушати...“

„Зашто у емисији нема догађаја везаних за 27. март 1941?“, било је питање из публике. „Не само да нема тих догађаја, него нема ни многих других који једноставно нису снимљени или нису сачувани“, гласио је одговор.

Човек из публике који је поставио питање био је Зоран Манојловић.

Испоставило се да је он као гимназијалац 1941. године на плочама, на снимачу звука свог оца, музиколога др. Косте Манојловића, снимао са београдског радија догађаје 27. марта 1941. године. Тако је сачуван аудио запис говора капетана Јакова Јововића који се у име младог краља Петра обратио слушаоцима Радио Београда, као и говор патријарха Гаврила Дожића који поздравља пучисте и краља.

Послушајте проглас краља Петра емитован на Радио Београду 27. марта 1941:

Послушајте и говор патријарха Гаврила Дожића који поздравља пуч од 27. марта:

Главни усташки стан у Бечу

Гимназијалац Зоран Манојловић учинио је још једну услугу нашој говорној историји: 5. априла 1941. снимио је „радио-постају главног усташког стана“ која је под називом „Радио Донау“ свој програм емитовала из Беча.

Спикер говори: „...За коначан чин ослобођења хрватске домовине испод туђинског србијанског јарма, те за успоставу независне и самосталне хрватске државе на цијелом повјесном подручју од Муре до Дунава, од Дунава до сињег Јадранског мора....“ 

Послушајте шта је емитовала усташка станица из Беча 5. априла 1941:

На истом снимачу звука, Зоран Манојловић је касније снимао са радија и суђење генералу Дражи Михаиловићу 1946. које је Радио Београд преносио из Дома гарде у Топчидеру.

Потписивање Тројног пакта

Пучу од 27. марта претходило је потписивање Тројног пакта у Бечу 25. марта 1941. Немци су снимили говор Драгише Цветковића, који почиње речима: „За нас је најважнији циљ да обезбедимо мир и сигурност Југославије...“ Снимак је сачуван.

Послушајте како је југословенски премијер Цветковић правдао потписивање Тројног пакта 25. марта 1941:

У возу са кнезом Павлом

Ађутант кнеза Павла у ово време био је мајор Никола Пеца Поморишац. Њега сам срео септембра 1991. у Сиднеју, у Аустралији, и снимио његово сведочење у коме он описује своју службу у ноћи између 26. и 27. марта 1941. године када је у Дворском возу пратио кнеза Павла на путу из Београда на Блед. У Загребу их је стигла вест о пучу, пут је прекинут, а кнез Павле враћен у Београд. Овај снимак у укупном трајању од око сат времена спада у говорну историју нашег радија. 

Послушајте део сведочења Пеце Поморишца:

Поморишац ми је у разговору рекао: „Моје мишљење о Пакту било је као и већине Срба – против Пакта. У погледу пуча, ја сам био одушевљен као и 99% Срба тог момента, којима одушевљење није дало времена да мисле на последице.“

Следећег дана, када је кнез Павле изгнан из земље. Поморишац је пратио кнеза до границе са Грчком. Целокупно сведочење мајора Поморишца можете послушати овде.

Сећање пучисте

Мајор Никола Косић из Чачка био је један од организатора пуча у Београду 27. марта 1941. Из емиграције се вратио 1994, а ја сам имао прилике да разговарам с њим од 1996. године и забележим његова сећања на догађаје тог дана. 

Послушајте сведочење Николе Косића:

Мајор Косић је после рата живео у Америци где је имао свој радио час и прикупио велику фонотеку. Поред многих других снимака, у њој се налазе и поратни говори још једног пучисте од 27. марта, професора Радоја Кнежевића које нам је господин Косић уступио.

Са Стаљином у Кремљу

Пуковник Жарко Поповић, војни аташе Краљевине Југославије у Москви 1941, испричао је у микрофон историчару Драгославу Ђорђевићу, у Лондону 1971. године, о разговорима које је водио са Стаљином у Кремљу у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године, када је требало да буде потписан уговор о војној сарадњи између Краљевине Југославије и Совјетског Савеза. Драгослав Ђорђевић уступио нам је тонски запис Жарка Поповића који је поcлужиo Ђорђевићу да докторира исте године на универзитету у Стенфорду.

Пуковник Поповић сведочи да је био присутан када је Јосип Висарионович пред зору 6. априла сазнао за Хитлеров говор којим објављује рат Југославији: „Стаљин је свечано потписивање уговора о сарадњи, па и ручак на који је био позвао Југословене који су присуствовали пријему у ноћи 5. на 6. април 1941, потпуно изиграо.“ 

Послушајте сведочење пуковника Поповића о томе, са најавом Драгослава Ђорђевића:

Немци објављују рат Југославији и бомбардују Београд 6. априла. Пилот поручник Жења Рупник се 15. априла 1941. године налази са својом летачком групом на аеродрому у Никшићу, са кога треба да полете чланови југословенске владе у емиграцију.

„Једини авиони који су били способни да полете биле су 'савоје' и ту се створила велика гужва у којој су се свађали ко ће се укрцати у малобројне авионе за Грчку“, сведочио је Рупник у разговору са мном.

(О евакуацији с никшићког аеродрома 15. априла 1941. можете прочитати овде.)

Тито у Крeмљу

Сачуван је и снимак говора маршала Тита пред Стаљином у Москви из априла 1945. године. Снимак је начинила немачка прислушна служба, која је функционисала све до самог слома Трећег Рајха. Снимак је пронашао Драгољуб Покрајац.

Послушајте Титов говор на руском пред Стаљином, с Покрајчевом најавом: 

Говорна историја

Домаћа радиофонија има мало сачуваних тонских записа који спадају у категорију говорне историје, насталих пре Другог светског рата. Немачким бомбардовањем 6. априла 1941. срушен је део четвртог спрата палате Академије наука у Кнез Михаиловој улици, одакле је Радио Београд емитовао програм од оснивања 1929. године.

Бомбардовањем су уништене и говорне плоче, грамофони и апарати за снимање плоча, на којима су биле емисије Радио Београда. Радио програм је тада ишао уживо. Магнетофони су код нас ушли у употребу тек после Другог светског рата.

Прашки снимци

На писмо потписника овог текста упућено 2003. године преко Међународног одељења Радио Београда разним радио станицама у свету, са питањем: „Имате ли шта сачувано од тонских записа из времена пре Другог светског рата, са ознаком 'Југославија'?“, одговорио је позитивно једино Радио Праг.

Најстарији снимци сачувани у Радио Прагу су из 1937. године. Реч је о говору др Милана Стојадиновића, тадашњег председника Владе Краљевине Југославије, одржаном на сахрани Томаша Масарика.

Послушајте Стојадиновићев говор из 1937:

У Чехословачкој је снимљена и емитована и репортажа са дочека југословенских „сокола“ на Десетом свесоколском слету у Прагу и Братислави 1938, у трајању од 45 минута. Домаћин, чехословачки генерал Милош Жаг, поздравља на српском југословенску војну делегацију, а одговара му генерал Кукавичић. 

На крају репортаже, седамнаестогодишња Јованка Јовановић, гимнастичарка из Земуна, преко радија поздравља своју домовину „из златне Прахе“ и позива своје младе другове „соколе“ да дођу у „нашу земљу 1941. године, када ће се код нас одржати следећи соколски слет“.

Послушајте њен глас:

Вести Радио Београда пре 84 године

У породици Златице Балтић, спикерке београдског радија, остала је сачувана грамофонска плоча говора Драгише Цветковића, председника Владе Краљевине Југославије, одржаног приликом обележавања годишњице споразума са Хрватима 1940. године, као и вести које ова спикерка чита на београдском радију исте године. На омоту плоче било је записано руком: „За Златицу“, из чега се може закључити да је одговорно лице из радија као поклон њој лично дало плочу.

Послушајте најстарије сачуване вести Радио Београда из 1940:

Једини живи сведок радија из предратног времена кога смо нашли био је професор Живомир Младеновић, који је фебруара 1941. у емисији „Национални час“, из студија Радио Београда читао свој тада актуелан текст „Родољубље старих српских биографа“. У редовном програму су „Национални час“ преносили Радио Загреб и Радио Љубљана.

Да ли је краљ Александар говорио „београдским“ или „цетињским“ акцентом, мање је важно од чињенице да је у једној приватној колекцији остао сачуван снимак његовог гласа, када је на пропутовању по балканским земљама августа 1934. године у Софији отпоздравио бугарском цару Борису и царици Ђовани на српском и бугарском језику. 

Покрајчева архива

Захваљујући др Драгољубу Покрајцу, професору електронике на универзитету Делавер у САД и истраживачу-аматеру наше радиофоније, у немачком радио архиву у Висбадену пронађен је низ вредних архивских снимака. Међу њима су:

Поред Висбадена, Покрајац је пронашао вредне снимке и у Вашингтону. Будући да му је један од хобија сакупљање старих снимака, скренуо ми је пажњу да се у Конгресној библиотеци у Вашингтону чувају још неки снимци од значаја за нашу историју. Међу њима је снимак Симфонијског оркестра Радио Београда под управом Михаила Вукдраговића, директан пренос забавног програма из Београда 1938, као и снимак говора кнеза Павла Карађорђевића на енглеском, емитован 5. марта 1939. поводом отварања Светске изложбе у Њујорку.

Послушајте кнеза Павла:

Драгољуб Покрајац је у Америци пронашао и откупио вредне снимке које смо пре десет година представили на Коларцу. Међу њима су:

Послушајте емисију из 1939. намењену америчким слушаоцима:

Непознати снимци

Драгољуб Покрајац, позивајући се на јубилеј „100 година Радио Београда“, недавно је навео велики број непознатих снимака наше говорне историје, међу њима и следеће: „Посебно је занимљива серија звучних записа послатих из Београда 5. и 6. априла 1941. и емитованих на Националној мрежи за радиодифузију (NBC), тада највећој америчкој компанији која је укључивала велики број придружених радио станица на целој територији Америке. Хронолошки, први запис представља извештај репортера 'плаве мреже' (NBC Blue Network) Ловелa Едвардсa, пренет из Београда на кратким таласима у 20:00 часова по источноамеричком времену, што одговара 02:00 часа 6. априла 1941. по југословенском времену. Ово се делимично преклапа са емисијом за Северну Америку најављенoм у радио програму за станицу YUG 19.69 метара за 03:00 часа по југословенском времену.“

Напоменимо да у овом периоду није постојала могућност кабловског комуницирања телефонијом између Југославије-Европе и Сједињених Америчких Држава, па се пренос гласа одвијао на кратким радио-таласима, тако да је највероватније да је NBC преносио емисију Краткоталасне радио станице Централног прес бироа Краљевине Југославије, која је користила позивни знак YUG. Иначе, ова станица је имала просторије у данашњој згради Министарства спољних послова Србије и емитовала је вести на нашем и страним језицима за иностранство.

Постоји сачувана и колекција радио извештаја „црвене мреже“ (NBC Red Network), направљених од 23:30 часова 5. априла до 04:00 часова 6. априла. Снимци укључују и изјаву Константина Фотића, тадашњег посланика Краљевине Југославије у САД, дату у Вашингтону, као и неколико „флеш“ вести из радио програма. Наредни снимци направљени су 6. априла 1941. са програма NBC, и везани су за имена Ханса фон Калтенборна, познатог радио коментатора тог доба (1878-1965) и Џона Гунтера (1901-1970), новинара и експерта за европска питања. Они, у програму уживо, разговарају о ситуацији на Балкану.

Када би данас радио емисија „Југославија 1918-1991, кратак преглед распадања“ с почетка ове приче била поново монтирана, аутори би могли да користе све наведене снимке, али не и ова Покрајчева открића из Националне библиотеке у Вашингтону, снимане и слате у Америку из Београда априла 1941. Вредност ових емисија према садашњем курсу долара износи око 50.000 динара. Ко ће да плати? 

(извор: www.audioifotoarhiv.com)

 

 

]]>
Thu, 28 Mar 2024 15:37:32 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5085358/govorna-istorija-na-radijskim-snimcima-iz-marta-aprila-1941-i-druge-price-kako-je-kralj-aleksandar-govorio-bugarski-knez-pavle-engleski-a-marsal-tito-ruski.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/28/11/16/892/2497913/thumbs/4734779/thumb1.jpg Говорна историја на радијским снимцима из марта-априла 1941. и друге приче: Како је краљ Александар говорио бугарски, кнез Павле енглески а маршал Тито руски http://oko.rts.rs/istorija/5085358/govorna-istorija-na-radijskim-snimcima-iz-marta-aprila-1941-i-druge-price-kako-je-kralj-aleksandar-govorio-bugarski-knez-pavle-engleski-a-marsal-tito-ruski.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/28/11/16/892/2497913/thumbs/4734779/thumb1.jpg Говорна историја на радијским снимцима из марта-априла 1941. и друге приче: Како је краљ Александар говорио бугарски, кнез Павле енглески а маршал Тито руски http://oko.rts.rs/istorija/5085358/govorna-istorija-na-radijskim-snimcima-iz-marta-aprila-1941-i-druge-price-kako-je-kralj-aleksandar-govorio-bugarski-knez-pavle-engleski-a-marsal-tito-ruski.html
Улога Американаца у пучу 27. марта 1941: Скривена писма, тајни емисари и душа Југославије http://oko.rts.rs/istorija/5083943/uloga-amerikanaca-u-pucu-27-marta-1941-skrivena-pisma-tajni-emisari-i-dusa-jugoslavije.html Не престаје полемика да ли би Југославија била поштеђена жртава, грађанског рата, стварања НДХ, а затим комунистичке владавине, да није било државног удара 27. марта 1941. Током целог послератног периода, ово питање окупирало је југословенске, међународне и емигрантске кругове, а данас се из њега извлаче савремене аналогије о српској политици у последњих 30 година, од 1991, преко 1999, до данас. Оно што се мање зна јесте америчка улога у припреми пуча. ]]>

Срби вероватно никада неће прекинути расправу о свом односу према снажнијима, моћнијима од себе, побуни или прихватању поретка снаге и моћи, без обзира на моралне аргументе, праведност захтева или рационалност избора. У косовској етици, то се зове избор између „царства небескога“ и „царства земаљскога“. Осим самог Косовског боја, тој категорији припадају све крупне ситуације избора рата и мира у 20. веку, од Аустроугарског ултиматума 1914. до 1999. године.

Нешто другачије је питање приступања Југославије Тројном пакту 24. марта 1941. и потоњег државног удара 27. марта, због чега је нацистичка Немачка напала Југославију и приморала је на брзу капитулацију. Од тада не престаје полемика да ли би Југославија била поштеђена жртава, грађанског рата, стварања НДХ, а затим комунистичке владавине, да није било државног удара? Током целог послератног периода, ово питање окупирало је југословенске, међународне и емигрантске кругове, а данас се из њега извлаче савремене аналогије о српској политици у последњих 30 година, од 1991, преко 1999, до данас.

У тим расправама понекада се губи из вида да није тадашња Југославија била та која је насрнула на било коју земљу, него да је нацистичка Немачка брутално бомбардовала Београд, напала и раскомадала Југославију и наметнула грађански рат у више форми, а да то нису последице 27. марта самог по себи. Онда, историја је дала за право онима који су били на страни 27. марта, а који су победили у светском сукобу. Та победа није донела ништа добро онима који су пришли Тројном пакту и били савезници нацистичке Немачке.

Представићемо документе и личности са америчке стране које су имале веома важну улогу у догађајима с почетка 1941. а која је остала делимично непозната и нерасветљена у нашој јавности. 

Пролог

После пада Француске у јесен 1940. готово цела Европа била је под немачком контролом, само је ситуација на југоистоку Европе била неизвесна. Балканске државе покушале су бројним маневрима да очувају своју независност и суверенитет, прилагођавајући се новим реалностима немачке снаге и западне слабости.

У исто време, САД су почеле да напуштају своју двадесетогодишњу политику изолације и минималну бригу за европска питања. Појављивање САД као активне светске силе и растућа криза на Балкану спојили су се у годинама пред Перл Харбур. За кратко време 1940-1941. догађаји на Балкану били су на врхунцу листе америчких приоритета. Као резултат америчке умешаности, САД су преко Балкана закорачиле на европску, а тиме и на светску сцену. Југославија је била „лепак“ помоћу ког су САД чврсто стале уз Велику Британију, с политиком која је сломила амерички изолационизам.

Због тога, и америчком председнику Френклину Рузвелту Београд је постао важан центар на светској мапи. Он је 10. октобра 1938. потврдио свом амбасадору у Београду, Артуру Блис Лејну, да он веома пажљиво прати догађаје на Балкану. „Чини ми се“, написао је амерички председник, „да је Београд сада кључно место у европској ситуацији, пошто експанзија Немачке може да дође у сукоб са италијанским интересима у Југославији. Јасно је да југословенска влада мора да води опрезну спољну политику која ће максимално да наплати домишљатост.“ 

На једној страни Тројни пакт, а на другој страни Велика Британија потпомогнута Америком, покушавају да створе коалицију џиновских размера од Балтичког мора до Босфора, а одатле, преко Балкана, до срца централне Европе. СССР, Турска и Југославија требало је да буду језгро те коалицију која је, попут огромних маказа, требало да се појави над Европом, састави се негде у Мађарској, одвоји Немачку од Румуније и нападне немачки Рајх у срцу континента.

Југославија је постала поприште немилосрдне борбе та два огромна плана и у њима није било места за празан или неутрални простор како су то замишљали кнез Павле и југословенски политичари.

 Путовање Дивљег Била Донована

Черчил је био опседнут Балканом, тврдио је командант британских снага на Блиском истоку, генерал Арчибал Вејвел. Због вишемесечне балканске мисије, министар спољних послова Ентони Идн сели се у Каиро који је од тада постао центар у коме се решавала судбина Београда. Њему се за Нову годину придружују посебни емисари који треба да обиђу балканске земље. Први је био амерички пуковник Вилијем „Бил“ Донован.

Будући први шеф и оснивач ОСС, претече ЦИА, Донован је био амерички херој Првог светског рата и командант експедиционог корпуса који се искрцао у Русију и покушао да заустави бољшевике. Још важније, он је био лични и блиски Рузвелтов пријатељ као и већине водећих људи у његовој администрацији. Његово путовање од 45.000 километара била је посебно важна заједничка америчко-британска акција коју је водила Британска канцеларија за безбедносну координацију под руководством Вилијама Стивенсона, званог „Интерпид“, смештена у Рокфелеровом центру у Њујорку.

На затвореним састанцима Донована са лидерима Бугарске, Југославије, Турске, Шпаније и на Блиском истоку он је преносио свима исту поруку: Френклин Рузвелт неће допустити да Велика Британија изгуби рат. У Донована је Черчил имао безгранично поверење, па га је британским командантима најавио као „најважнијег емисара којег ћете срести на овом или неком другом свету“.

Улога Чипса Ченона

Њему врата у Београду код кнеза Павла треба да отвори посебна личност од кнежевог највећег поверења, која никада до сада није поменута у вези са 27. мартом. То је био Хенри Ченон – „Чипс“. Ченон је био Американац, натурализовани Британац, који је направио друштвену и политичку каријеру у Британији, али га је пратила контроверзна репутација, будући да је скандализовао Британију својим неприкривеним хомосексуалним и бисексуалним аферама које су довеле до његовог каснијег развода и пратећих сензација у лондонским салонима. И поред свега, задржао је одређени висок статус и био је до краја живота члан Горњег дома британског Парламента.

У британским енциклопедијама и магазинима спекулише се и даље какав је однос постојао између Чипса и кнеза Павла. Нил Балфур је Павлову приврженост Ченону оцењивао је као „најдубљу“ и „најтрајнију“, додајући да је тај однос био „ексцентричан”. Ченон је свом сину, који је рођен 1935, дао име Паул (Павле) у част најближег пријатеља, кога је 1934. описао као „особу коју је највише волео“.

У књизи Lord of Hosts: The life of Sir Henry „Chips“ Channon, Ричард Карењо наводи да су кнез Павле и Ченон били нераздвојни још у студентским данима. Карењо отворено пише да однос Ченона и кнеза Павла, као и однос Ченона и војводе од Кента, није био само платонски. „Док је 'Чипс' уживао у сексуалним чарима војводе од Кента и кнеза Павла, Павлова жена, књегиња Олга, била је сестра војвоткиње од Кента. Била је то чисто породична ствар”, наводи Карењо.

 „Чипс“ Ченон у то време био је у самом центру лондонских перипетија и сплетки. Он је био упућен у тајну аферу између америчке распуштенице Валис Симпсон и будућег краља Едварда VIII, а на лондонским вечерама с њима били су Павле и књегиња Олга.  

Ченон је боравио у Белом двору као Павлов гост од 12. до. 19. јануара, када кнежевим авионом лети у Атину. Током свог боравка најавио је долазак америчког изасланика, пуковника Вилијема „Дивљег Била“ Донована и објаснио његову мисију.

У својој скраћеној верзији дневника наводи да је 16. јануара ручао са британским послаником Роналдом Кембелом који га је „питао стотине питања“ о регентовим намерама следећег септембра, када је требало да Петар ступи на престо пошто би постао пунолетан. „У кризном свету, с претећим ратом, не би било мудро, рекао је регент, скоро немогуће да се власт преда момку од 17 година. Ја сам се сложио и покушао да убедим регента да остане“, навео је Ченон, чиме је потврдио раширене спекулације да Павле није намеравао да преда трон Петру.

Дивљи Бил код Душана Симовића

Донован је стигао у Београд 22. јануара и сместио се у резиденцији амбасадора Лејна. Срео се са свим водећим људима Југославије, али за њега посебно важан био је састанак са командантом Ратног ваздухопловства, генералом Душаном Симовићем у Земуну. Черчил је Команду ваздухопловства описао као „тајни центар опозиције немачком утицају на Балкану и против садашње југословенске владе“.

Може се рећи да су Донован и Симовић тада склопили свој пакт. Донован је обећао да ће Америка ући у рат, уз помоћ својих савезника поразити Осовину и немилосрдно се односити према онима који су прешли на Хитлерову страну. „Наш народ никада неће изневерити своје пријатеље и савезнике из прошлог рата“, обећао је Симовић.

Донована је пратио амерички војни аташе Пол Фортије. Пол Фортије је био важна карика подршке државном удару са америчке стране. Он у свом извештају са састанка није ни на који начин дао назнаке пуча, нити постојања таквих група, али је касније написао да је Донован пре разговора са Симовићем био упознат с постојањем такве групе и да је Симовић био њен „номинални шеф“.

Пореклом из Њу Орлеанса, Фортије је био специјалиста за француску армију. Тридесетих година учио је, а затим предавао на елитној Ратној школи у Паризу. Многи југословенски команданти били су његови школски другови и студенти. Његов блиски пријатељ из тих дана био је Дража Михаиловић.

Фортије је био у крајње блиским односима с кључним официрима са антинемачким ставом. Имао је приступ досијеу југословенског Генералштаба о немачкој армији, што је помогло да Београд буде кључни обавештајни центар о нацистичким намерама. Потпуно упознат са завером против кнеза Павла, он се само питао да ли ће његови војнички пријатељи имати смелости да је изведу. Сматрао је да југословенска војска може да се одупре немачком нападу највише 10 дана, али је настављао да их охрабрује за борбу. Када је упознао Дражу Михаиловића са овим тешким чињеницама, он му је одговорио: „Када Срби треба да одлуче између исправног и погрешног, они бирају исправно.“

Фортије је описао генерала Симовића као човека с „квалитетима природног вође и ... снажним проамеричким ставом“.

Бројни су историчари који тврде да је Донован утицао на Симовићеву одлуку да своје неслагање с Павловом политиком претвори у државни удар. То су Харфорд Хејд, хроничар Британске канцеларије за обавештајну сарадњу Чарлс Хауард Елис, Донованови биографи Кори Форд и Ентони Кејв Браун. Сви су недвосмислено написали да је Симовићева одлука да крене против принца Павла директна последица Донованових личних уверавања да ће Америка ући у рат.

Америчка веза

Како је дошло до тога да Симовић постане вођа пуча и на који начин је био повезан са Американцима? Према наводима самог Симовића, он је своју начелну сагласност да се нађе на челу југословенске владе дао још 1938. током својих честих политичких сусрета које је као начелник Генералштаба југословенске војске имао са прваком Демократске странке, др Драгомиром Иконићем. После дужег инсистирања, Симовић је пристао да уђе у политику „у случају да се нађе да би непосредним учешћем у јавно-политичком животу могао бити од користи својој земљи и народу, ставио бих се на располагање и то под условом да се постигне споразум с Хрватима“.

Прве обликоване идеје о државном удару стигле су до британског посланика Кембела средином јула 1940. о чему је известио Форин офис. Лорд Халифакс сматрао је да би било преурањено подстицати тај покрет, али да би касније „влади Његовог Величанства могао бити од прворазредне важности“. Хју Далтон је, као министар одговоран за СОЕ, забележио: „Не можемо себи допустити да занемаримо било какву – па и најнезнатнију – шансу да побољшамо наше изгледе на победу у догледно време.“

Стварање Велике Албаније

Ако се може судити по извештају Џулијана Емерија, зачетник плана био је српски политичар и бивши посланик у Тирани, припадник „Црне руке“ Јован Ђоновић, а уз њега Милан Гавриловић, Милош Тупањанин из српске Земљорадничке странке и вођа Народне одбране која се свом снагом борила против „пете колоне“, Илија Трифуновић Бирчанин.

У покушајима се Југославија прикључи британско-америчкој алијанси разматране су све мере, па и најдрастичније: Александар Кадоган је предлагао да се подигне албански сепаратистички устанак, а у Београду су се појавиле мапе Велике Албаније о чему је извештавао Сајрус Сулцбергер у „Њујорк тајмсу“, док је амерички амбасадор прикупљао извештаје о снази комуниста и шансама да се они појаве као борбени ослонац савезничке политике. „Ако би се данас у Србији одржали слободни избори, комунисти би победили“, известио је Стејт департмент 11. фебруара 1941.

Хју Далтон почетком марта 1941. на састанку у премијерској резиденцији у Чекерсу представио је Черчилу тајни план како ће се поступити с кнезом Павлом. „У случају да кнез Павле потпише споразум с Хитлером, тајни агенти СОЕ у Београду подржаће државни удар. Они су већ били у контакту са дисидентским вишим официрима Ратног ваздухопловства, а тајним субвенцијама већ су 'храњене' антивладине новине и политичари“. Далтон је у свом дневнику навео да је „Черчил изразио свој највећи презир према принцу Павлу“ и одобрио све ове планове.

У својим мемоарима Симовић негира да је имао било какве контакте са странцима и да су они на било који начин утицаји на његову одлуку да изврши државни удар. Он изричито каже да су за припреме државног удара 27. марта знали само др Срђан Будисављевић, др Драгомир Иконић, Божа Максимовић, адвокат Бора Ч. Марковић и његов брат, Милош Т. Симовић. Страни извори и историчари, немачки обавештајци и Недићева влада посебну важност дају другима контактима.

Израелски историчар Сол Фридландер у књизи Prelude to Downfall: Hitler and United States 1939-1941 тврди да је америчко-југословенски адвокат Ђорђе Радин био „амерички агент у Југославији у име Харија Хопкинса“, а Иво Тасовац наводи да је Радин био особа која је препоручила Симовића Доновану и да је, након одласка из Београда, Донован „именовао Радина да буде веза између њега и Симовића“. Никола Миловановић у књизи Пукотине краљевства коју је писао на основу материјала УДБА, наводи да је Радин „био лични Рузвелтов пријатељ“ и да је „битно утицао на свог пријатеља Симовића на преврат“. Професор Мирко Косић је тврдио да му је Симовић рекао да му је Донован у Рузвелтово име обећао „бескомпромисно уништење немачког нацизма, чак и по цену рата“ и „створио стални контакт с њим преко адвоката Ђорђа Радина“.

Тајни емисар Ђорђе Радин

Танасије Динић је Комисији за истраживање одговорности за ступање Југославије у рат, која је деловала од успостављања немачке управе у Београду, рекао да су октобра 1940. новинари „Њујорк тајмса“ Рајброк и Сулцбергер, „преко Рузвелтовог емисара који је дошао из Америке и настанио се у Београду, адвоката Ђорђа Радина, као и преко познатог агента Интелиџенс сервиса, Мапелбека, успоставили први контакт са хистерично-амбициозним и поткупљивим генералом Симовићем“. Они су на састанку у Радиновој кући у новембру 1940. сковали план за пуч, о чему је Лејн обавестио Рузвелта и након чега је уследила Донованова посета.

Главни уредник провладиног дневног листа „Време“ и једна од кључних личности која је учествовала у приступању Југославије Тројном пакту, др Данило Грегорић, у својој књизи Смрт Југославије објављеној 1942. објавио је да су се Радин и Симовић срели на Планици, након што је Симовић смењен са места начелника Генералштаба и пребачен за команданта ваздухопловства. „Догађаји који су дошли после дугих разговора ових усамљених шетача по снежним путевима или у ниским, дрветом обложеним просторијама спортског хотела у Планици, показали су да су Америка и Британија нашле свог човека који је имао да спроведе њихове планове на Балкану“, а „Симовић је том приликом успоставио коначно ону везу споља која је била потребна да спроведе своје планове изнутра“, забележио је Грегорић. Према наводима Иве Тасовца, Симовић није размишљао о војном удару све до сусрета са Донованом. 

Ђорђе Радин је Србин рођен у румунском граду Свети Никола. Дипломирао је право на Колумбија универзитету 1925. и почео своју правничку каријеру у адвокатској канцеларији „Хорнблауер, Милер & Гарисон“ (Hornblower, Muller & Garrison). Заједно са значајним америчким историчарем Чарлсом Бердом написао је књигу The Balkan pivot: Yugoslavia која је објављена у Њујорку 1929. Радин је први пут 1926. дошао у Београд из Америке. У међувремену се оженио кћерком судије Хаџи Поповића који је некада био власник читавог једног дела Београда, названог по њему Хаџи Поповац. Често је путовао у Америку.

Симовић и Радин су живели у Гледстоновој улици (данас Пушкинова) и често су се виђали. Извесно је да је Радинов дом био место на коме су размењивала мишљења водеће домаће и важне иностране личности, а да су Радин и Симовић интензивно посећивали један другог.

Пишући своју књигу Сједињене Америчке Државе и балканска криза 1939-1941, Петер Лејн, тада млади докторант на Универзитету Вашингтон у Сијетлу, обратио се у новембру 1970. писмом главном уреднику часописа „Форин аферс“, Хамилтону Фиш Армстронгу. Објашњавајући да је током истраживања наишао да је Армстронг био „веома забринут за судбину Југославије током кризе 1941“, а као циљ свог истраживања навео је да жели да опише које су све кораке предузеле САД да одврате Југославију да се прикључи силама Осовине.

Лејн је посебно желео да провери тврдње да је Ђорђе Радин био „амерички агент у Југославији који је деловао у име Харија Хопкинса“. Иако се у архиву тадашњег главног Рузвелтовог саветника Харија Хопкинса налазила само једна референца о Радину, и она је била довољно мистериозна. Реч је била о напомени да је Радин упутио писмо Армстронгу и неколицини других истакнутих Американаца о ситуацији у Југославији, а написано је „23. или 24. марта“. Лејн је замолио за копију тог писма, уколико је Армстронг поседује. При томе је обећао да ће са сваком информацијом и документом „располагати на одговоран начин“.

Српски пријатељ из Вашингтона

Хамилтон Фиш Армстронг је један од људи који су обликовали америчку спољну политику од краја Првог светског рата. Био је 50 година, од 1922. до 1972. уредник спољнополитичког часописа америчког естаблишмента „Форин аферса“. За нас је изузетно важан јер је све време свог деловања био активан у Фонду за помоћ Србији у који се укључио као студент Принстона 1912. организујући са својим пријатељем, каснијим шефом ЦИА, Аленом Далсом, такође активним у овом фонду, лутрију за помоћ српској војсци.

Овај фонд се касније претворио у Америчко-југословенско друштво у којем је Армстронг био председник. Био је први амерички војни изасланик у Београду после ослобођења 1918. године.

За своју несебичну помоћ Србији добио је бројна признања. За време боравка у Србији одликован је српским Орденом Црвеног крста (1918), Орденом Светог Саве петог реда (1918), да би онда постао и носилац Ордена белог орла с мачевима (1919). Касније је одликован орденом Светог Саве првог реда (1926).

Армстронг је деценијама био блиски пријатељ југословенских владара, краља Александра и кнеза Павла. Београд и Југославију посећивао је сваке године. Посебно је био близак с владиком Николајем Велимировићем чији је портрет држао у својој канцеларији као што се то види на овој фотографији.

Армстронг је, као и Донован и Ален Далс с којим је написао чувену књигу Ми или они био међу водећим личностима пробританске струје у Америци.

У време ових догађаја, као председник Група за студије рата и мира у Савету за спољне односе од 1937, које су се претвориле у Групе за планирање мира Стејт департмента и обликовале послератни свет, био је снажно заинтересован да се Југославија не прикључи Тројном пакту. Управо због одлучујуће улоге коју је имао у стварању света после Другог светског рата, Савет за спољне односе добио је репутацију неформалне групе која управља светом.

Скривено писмо организатора пуча

Армстронг је Лејну убрзо одговорио са жаљењем што не може да изађе у сусрет младом истраживачу. „Жао ми је што морам да вас обавестим да у претрази својих докумената из марта 1941. нисам нашао никакву преписку с Радином“.

Ова преписка не би излазила из оквира уобичајене академске комуникације, да је била истинита. Армстронг је прећутао Лејну да је то писмо, као и многа друга пре и после, стигло до њега, а такође и да се са Радином познаје више деценија и да су у активној преписци. Сарадњу са Фиш Армстронгом Радин је почео у Америчко-југословенском друштву које је основано 1923. године. Армстронг је био председник Друштва, а секретари су били руководилац америчког Црвеног крста Џон Кингсбери и Радин.

То писмо Армстронг је имао у својим папирима, где је уосталом пронађена и ова цела преписку. Из самог садржаја писма јасно је зашто га је Армстронг прећутао Лејну, пошто оно упућује на сасвим другачије односе које је Радин имао са америчким званичницима, а првенствено на важне информације које се односе на инспираторе и извођаче државног удара 27. марта. Због тога је очигледно да је сам Армстронг сматрао да би требало да писмо остане ван досега јавности, али да је, изгледа случајно, оно остало у архиви коју је касније предала његова супруга Криста Армстронг. 

Радин у опширном писму „америчким пријатељима“ од 10 густо куцаних страница, које је послао 24. марта 1941, за политичку ситуацију у Југославији каже да је „лоша већ дуже време“, да „постоји велико народно незадовољство“ и да је Србима, „који су били навикнути на либералну форму демократске власти, било тешко да живе у диктатури Александра Карађорђевића чак и врло кратак период“.

Срби узимају ствари у свије руке

Сада, када је земља суочена с „фаталним питањем да ли треба или не да се прикључи силама Осовине, одлучиће кнез Павле и представници Хрвата и Словенаца“, пошто „српски народ није представљен у садашњем режиму и не може се изјаснити о овом највиталнијем чину у његовој скоријој историји. Да ли ће то значити да је дошао час да Срби узму ствари у своје руке?“, пита се Радин.

Радин затим пореди косовску традицију и тренутак у коме се нашла Србија. „Ако су ултиматуми из 1389. и 1941. године врло слични, шта ће онда сада урадити српски народ? Бој на Косову вођен је 28. јуна 1389. године и краљ Лазар и већина његових војника су погинули. Према српској традицији они су изгубили животе, али су спасили душе. Отада Срби сваке године обележавају и славе 28. јун као дан спасења: То је наш национални празник“, објашњава Радин и додаје да је његова кћерка рођена 28. јуна и да се због тога зове Вида.

Описујући кнеза Павла, он каже да га лично познаје и да нико не сумња у његов патриотизам. Али, он је у стању да говори нормално о свим темама осим о комунизму. „Када би се комунизам поменуо, његова физиономија би се променила. Лице би му се најежило, а руке би му подрхтавале. Кнез је, очито, више волео Словенце и Хрвате него Србе, јер су Срби волели Русе и мислио је да би они могли постати лаке жртве комунизма.“

„Срби воле руски народ пошто је Русија била уз њих практично све време током њихове борбе за слободу и независност у последњих стотину и четрдесет година“ и окривљују Павла што „до пре два месеца није признао совјетску Русију“. Срби осећају да би совјетска помоћ у овим временима, „ако се мудро унапред договори, могла значити врло много за њихову земљу. Одговор на питање у којој мери је ово осећање оправдано могу дати само владари у Москви“, навео је Радин у писму.

Кључни део писма односи се на Душана Симовића кога Радин и овде истиче као будућег вођу и због чега је Фиш Армстронг највероватније прећутао постојање овог писма. Средином јула 1940. Радин је с породицом отпутовао у Дубровник, а одвезао их је секретар америчке амбасаде Беџингтон. Задржали су се два дана у Сарајеву и били гости генерала Симовића, тадашњег заповедника Друге армије и Радиновог комшије.

На интересовање домаћина о стању у Србији, Радин му је рекао да „има много вести, али све су лоше“. Пренео је оно што је већ написао владики Николају и рекао професору Слободану Јовановићу у Београду. „Срби су све узнемиренији. Врло мало је потребно да потпуно изгубе стрпљење. А страхујем да ускоро долази време у којем ће се од некога тражити да води народ. Генерал Симовић, професор Јовановић и владика Николај тројица су људи који би по мом мишљењу требало да се нађу на челу. Срби ће имати поверења у њих и следиће их“, рекао је Радин. На тренутак је наступила тишина, „генерал је спустио главу, а лице му је пребледело, није било никаквог коментара“.

Владика Николај, генерал Симовић и Слободан Јовановић

Објашњавајући зашто је уз владику Николаја и Слободана Јовановића укључио и Симовића и зашто мисли да је он „један од кључних људи“, Радин каже да их сву тројицу познаје и да мисли да су „они прави“. О владики Николају и Јовановићу не пише „јер су они познати нашим пријатељима у Америци“. О Симовићу каже да је његов комшија и да га је добро упознао „како у његовом, тако у мом дому“. Затим потврђује су у фебруару 1940. заједно били на Планици и током планинарења „разменили мишљења о разним темама“, о чему пише Данило Грегорић.

Радин истиче да „овај истакнути представник југословенске армије осећа и мисли исто што српски сељаци“, да „о правима људи говори исто што и председник Рузвелт“, те да је он „потпуно демократичан човек и одлични тип Србина, рођен у Крагујевцу, у срцу Србије“.

Указујући да је „свестан опасности“ ако војник дође на чело владе, он наводи да, „ако се од човека као што је генерал Симовић тражи да преузме водећу улогу у вођењу његовог народа у оваквим временима, сматрам да ће такав војник знати када је дошло време да се повуче“. На крају каже да владика Николај не жели у владу, „пошто би то био опасан преседан у српској цркви“.

Од огромног значај био би садржај једног другог разговора, заједничког разговора епископа Николаја Велимировића, Душана Симовића и Радина у децембру 1940. у Радиновој кући. О том сусрету је Радин говорио у интервјуу Петеру Лејну за његову књигу, али није изнео детаље. 

Душан Симовић је, како сам каже, био у веома пријатељским односима са владиком Николајем од 1939. када је као начелник Главног Генералштаба „радио на изглађивању извесних неспоразума између патријарха Гаврила и Владике Николаја поводом избора патријарха након загонетне смрти патријарха Варнаве“. Пре одласка на састанак с кнезом Павлом, Николај се у Патријаршији видео са Симовићем који му је рекао свој став о намерама за потписивање Тројног пакта. Николај је подржао Симовићево гледиште.

На разговору 23. марта, кнез Павле је питао Симовића: „Да ли остајете при Вашем гледишту да ће победити Енглеска?“

„Остајем и сматрам да Енглеска губи све битке осим последње“, одговорио је Симовић. Тада му је отворено најавио могућност државног удара.

У претходном разговору, средином марта, Симовић је упозорио Кнеза на непопуларност његове политике. „Југославија је опкољена и ухваћена у клопку. Ја једва држим у рукама моје официре и може се десити да на случај неповољног обрта ствари и погрешних одлука, бомбардују мене и Команду ваздухопловства, потом Генералштаб и министарства, па и Вас у Белом двору“, рекао му је Симовић. 

Још једна бизарност је играла важну улогу. Хитлер је желео да јапанском министру спољних послова Јосуки Мацуки, који је посетио Рајх 25. марта да би из прве руке проверио право стање немачке контроле над читавом Европом, покаже да нема ни једног дела Европе који му није лојалан, а нарочито Југославију и Србију, јер је од својих дипломата био извештен о јапанском поштовању према Србији, које је потицало из 1905. када је јапански амбасадор, виконт Мотоно, упознао и спријатељио се с престолонаследником Александром, тада кадетом Пашког корпуса и гостом цара Николаја II који је живео у Зимској палати у руској престоници.  

Ноћ у којој је планиран државни удар

У британској амбасади 19. марта одржан је састанак свих обавештајних служби, СОЕ, СИС и особља амбасаде, који се сматра кључним моментом за одлуку о извођењу државног удара и формирању нове владе. Идн је 21. марта овластио Кембела да „настави према свом нахођењу свим средствима“ и да „предузме све мере за које мислите да их је исправно предузети за промену владе или режима, чак и државним ударом“.

Када је Југославија 25. марта потписала пакт, за 48 сати ваздухопловство и пешадија извели су успешни државни удар. Черчил је усхићено изјавио: „Југославија је поново нашла своју душу“.

Касније је, објашњавајући британско понашање, подсетио да је Британија тада обећала: „Ако паднете, ми ћемо вас подићи“ и испунила то обећање обновом Југославије после рата. Донован је послао Симовићу телеграм: „Сећам се нашег сусрета у Београду“. Донован, иначе, никада није рекао „Срби немају право да се позивају на 27. март јер смо ми то платили“, као што се код нас често наводи.

Владика Николај је 27. март дочекао је у манастиру Жича поред Краљева. Хамилтон Фиш Армстронг му је 29. марта 1941. послао телеграм: „Честитке Вама и мојим другим старим југословенским пријатељима, с најбољим жељама за чврсту, уједињену и независну државу, сада и увек“. У преписци коју су водили 1946. владика је написао да му је Фиш Армстронгова књига Ми или они отворила очи „шта је нацизам у стварности“. Преминуо је у Америци 1956. године.

Душан Симовић се вратио у Београд где је живео до своје смрти 1962. године у својој кући у Пушкиновој улици. Хамилтон Фиш Армстронг је умро 1973. Ђорђе Радин је умро 1980, а некролог је објавио „Њујорк тајмс“. Први том потпуних дневника Хенрија „Чипса“ Ченона, чије објављивање је дозволио тек 60 година после своје смрти, а умро је 1958, објављен је недавно. Кућа на Белгрејв тргу у којој је Ченон живео, сада припада руском милијардеру Олегу Дерипаски.

 

 

]]>
Wed, 27 Mar 2024 14:12:11 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5083943/uloga-amerikanaca-u-pucu-27-marta-1941-skrivena-pisma-tajni-emisari-i-dusa-jugoslavije.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/2/26/22/2/24/1287139/thumbs/1502669/thumb1.jpg Улога Американаца у пучу 27. марта 1941: Скривена писма, тајни емисари и душа Југославије http://oko.rts.rs/istorija/5083943/uloga-amerikanaca-u-pucu-27-marta-1941-skrivena-pisma-tajni-emisari-i-dusa-jugoslavije.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/2/26/22/2/24/1287139/thumbs/1502669/thumb1.jpg Улога Американаца у пучу 27. марта 1941: Скривена писма, тајни емисари и душа Југославије http://oko.rts.rs/istorija/5083943/uloga-amerikanaca-u-pucu-27-marta-1941-skrivena-pisma-tajni-emisari-i-dusa-jugoslavije.html
Владимир Ваухник, Андрићев војни аташе и четвороструки шпијун: Обавештајац чијим обавештењима нису веровали http://oko.rts.rs/istorija/5085336/vladimir-vauhnik-andricev-vojni-atase-i-cetvorostruki-spijun-obavestajac-cijim-obavestenjima-nisu-verovali.html Југословенски официр и обавештајац Владимир Ваухник долази у Берлин 1938. године. Наредне три године провешће као војни аташе у амбасади Краљевине Југославије у време мандата Иве Андрића. Стварајући обавештајну мрежу на територији Трећег рајха, долази до низа тајних немачких војних података, међу којима су били и планови напада на Совјетски Савез и Југославију. Његови мемоари „Међу шпијунима, издајницима и јунацима“ управо су први пут у целини објављени на српском језику, у издању Академске књиге. Ова књига нас упознаје са човеком који је прешао пут од аустроугарског официра до југословенског пуковника, професора војне стратегије, војног аташеа, присилног немачког и увереног британског агента, вође једне од највећих обавештајних организација у окупираној Југославији и, напослетку, политичког емигранта. Ваухникова животна прича је приповест о скривеној историји прошлог века, али и о судбинама људи који су је из сенке стварали. ]]> У послеподневним сатима 1. априла 1941. у берлинском посланству Краљевине Југославије зазвонио је телефон. Човек који се представио као велики пријатељ Југославије тражио је војног аташеа пуковника Владимира Ваухника. Како он у том тренутку није био у посланству, тај човек је Ваухниковом заменику грозничаво рекао: „Јавите му да ће Југославија бити нападнута 6. априла у рано јутро. Упаду ће претходити тешко бомбардовање и пре свега ће Београд бити претворен у рушевине и пепео!“

Потпуну потврду за ову информацију Ваухник ће добити исте вечери. Након телефонског позива у два ноћу, он одлази на раније уговорено место близу гараже у којој је био паркиран његов службени аутомобил. Тамо ће га у зидној пукотини сачекати цедуља са шифрованим текстом.

У поруци је писало: „Конференција овог тренутка завршена, напад на Југославију утврђен за 6. април. Обухватни напад са истока из Бугарске и са севера из Мађарске. Божји благослов и моје најискреније жеље нека вас прате у овом тешком искушењу…“

Ваухник никада неће открити ко му је био информатор. У својим мемоарима је записао: „Име пошиљаоца, наравно, иде са мном у гроб.“

Сутрадан ујутру, 2. априла, Ваухник Главном генералштабу војске Краљевине Југославије шаље шифровану депешу са упозорењем о нападу. Одговора нема. Свестан драматичности тренутка, Ваухник шаље још неколико депеша у току дана. Не вреди. Oдговора опет нема.

Зато већ следећег дана, 3. априла, Ваухник авионом шаље свог помоћника у Београд како би југословенској војној команди пренео информацију о предстојећем нападу.

Уверен да су све војне и политичке предострожности учињене како би се ублажила предстојећа трагедија, Ваухник у Берлину наставља да трага за подацима о Хитлеровом плану напада. У ноћи 4. априла југословенској војној команди шаље план са распоредом нацистичких дивизија и покрајина које ће Немци прво напасти. План се показао као потпуно тачан.

За то време у Београду се готово ништа не чини. Заправо, Ваухниковим информацијама се не придаје баш никакав значај. Душан Симовић их одбацује као бесмислице, чак и онда када добије потврду од стране Енглеза да су оне тачне. Неки извори наводе да је Симовић намерно склањао доставе, уздајући се да ће га Велика Британија и Совјетски Савез у последњем тренутку спасти од немачке инвазије. Суочење са правим стањем ствари, како говоре ови извори, Симовић је избегавао како не би дошло до дефетизма у земљи.

Колика је заправо била његова неозбиљност и неодговорност говори и чињеница да венчање његове ћерке, планирано за 6. април, није отказао. На одбрани Београда, сем што је он проглашен за отворени град, ништа није учињено. 

Како је Ваухник и најавио, 6. априла 1941. Хитлер напада Југославију и Грчку. Његова наредба за почетак напада, написана 28. марта, недавно је откупљена од стране Музеја жртава геноцида и похрањена у Србији.

У својим мемоарима Ваухник ће резигнирано написати: „Трновити пут Југословена потрајаће пуне четири године. Преко два милиона жртава може да се припише двојици људи: једном глупом генералу из Београда и једном колеричном фиреру из Берлина.“

Прво српско издање Ваухникових мемоара „Међу шпијунима, издајницима и јунацима“, које је управо објављено у издању Академске књиге, прилика је да се сетимо живота овог необичног и загонетног човека.

Млади војник

Владимир Ваухник је рођен 24. јуна 1896. године у словеначком селу Светиње код Орможа, где је његов отац Михаел обављао службу вишег учитеља (надучитеља, како се тада говорило). Поред Владимира, Михаел је са супругом Маријом добио још троје деце.

Недуго по Владимировом рођењу, породица одлази у село Сподњи Јакобски Дол у непосредној близини Марибора, у коме је још крајем 19. века подигнута породична кућа Ваухника. У Сподњем Јакобском Долу Владимир Ваухник проводи рано детињство и завршава основно школовање.

Иако је живео у доминантно немачком окружењу, његов отац Михаел је био велики заступник идеје о словеначкој самосвојности, али и о будућем месту Словеније у јужнословенској држави. Томе сведоче и имена која је дао својој деци – Виктор, Милош, Божидар и Владимир – која у том тренутку нису била толико уобичајена у Словенији. Тако ће Владимир Ваухник од ране младости бити васпитаван као противник германске хегемоније.

Као младић показује велики таленат за математику, о чему сведочи златна медаља Корушког војводства која му је додељена након једног математичког такмичења, али и податак да је успео да превремено заврши гимназијско школовање. Кријући од породице, припрема се за упис на Пешадијску кадетску школу у Марибору. Иако годину дана млађи од свих колега, успеће да кадетску школу заврши као први у класи и са посебним похвалама, и то у лето 1914. године. 

У тим месецима први пут ће се, овога пута посредно, укрстити путеви Владимира Ваухника и Иве Андрића. Након хапшења од стране аустроугарске власти и боравка у сплитском затвору, Иво Андрић је августа 1914. пребачен у мариборску казнионицу. Драматичне околности овог пребацивања, али и нимало пријатан дочек у Марибору, Андрић ће описати у књизи „Ex Ponto“, посебно апострофирајући једну мариборску „плаву госпођу“: „Од вас сам сазнао како је везану, немоћну робу кад му пљују у лице.“

Андрић ће наредних неколико месеци провести у мариборској казнионици у чијој се близини налази Кадетница, седиште Пешадијске кадетске школе, у којој се у том тренутку налази Владимир Ваухник. Док Андрићу предстоје затворски дани, Ваухник се спрема за одлазак на фронт.

Регрутован је у августу 1914. и послат на Источни фронт. Бориће се у 17. пешадијском пуку, састављеном од Словака и Словенаца. Биће рањаван неколико пута. На крају рата је пребачен на фронт у Италији. Ту већ крећу мистификације његове биографије, па се у појединим изворима наводи да је командовао пуком. Чак и у ратним временима, тешко би једним пуком командовао двадесетогодишњак. Такве су и херојске приче да је успео да се избори са знатно јачим италијанским војним одредима на самом крају рата. Истина је да се Ваухник намерно предаје Италијанима, вероватно са свешћу да је време Аустроугарске неповратно прошло.

Југословенски официр

У новембру 1918, одмах по завршетку рата, Ваухник се враћа у Марибор. Расуло на данашњој штајерској територији која припада Словенији је потпуно. Док Словенци – који чине већину у насељима око Марибора, посебно у Птују и Цељу – желе да ови крајеви припадну будућој југословенској држави, Немци – који чине већину у самом граду Марибору – желе да ови крајеви припадну Аустрији.

Ситуацију узима у своје руке бивши аустроугарски официр Рудолф Мајстер. Он ствара добровољачке одреде, састављене највећим делом од словеначких и српских војника, који заузимају штајерске и корушке пределе. У тим одредима су се налазили и Владимир Ваухник и његов брат Милош. Борба за Марибор и његову околину ће бити успешна, али питање Корушке неће бити решено војним средствима, иако су Мајстерови војници стигли до Клагенфурта.

По сведочењу савременика, Ваухник се у борбама око Клагенфурта посебно истиче. На супротној, аустријској страни бори се Одило Глобочник, будући нациста и творац логора смрти. Био је то први крвави сусрет Глобочника и Ваухника.

Након Корушког плебисцита 1921, спорни предели ће припасти Аустрији. То ће изазвати велику Мајстерову озлојеђеност, па ће он наредне године провести у својеврсном егзилу, иако ће од нове државе, Краљевине СХС, добити генералски чин. Данас се Мајстер у Словенији сматра за једног од знаменитих Словенаца. Милош и Владимир ће са Мајстером и његовом породицом одржати веома блиске везе.

Ваухников брат Милош ће доцније завршити студије права и постати мариборски адвокат. Био је близак пријатељ са мариборским адвокатом Хенриком Хасом, оцем Херте Хас, која је била емотивна партнерка Јосипа Броза Тита. У појединим изворима, за које не постоје материјални докази, говори се да су Милош и Владимир Херти Хас саветовали да се окане комунизма.

Владимир Ваухник 1919. године бива примљен у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У септембру ће добити чин капетана, након чега одлази на Војну академију у Београд на наставак школовања. Приметивши његов таленат, надређени га шаљу на усавршавање  у чувену француску Специјалну војну школу у Сен-Сиру. У бројним изворима се може прочитати да је студирао са Драгољубом Михаиловићем и Де Голом, што представља ноторну неистину. Док Де Гол студије завршава 1912, Ваухник се у Сен-Сиру налази почетком двадесетих, а Драгољуб Михаиловић се усавршава у овој школи почетком тридесетих.

Након повратка из Француске, отпочиње Ваухников успон у војној каријери. Убрзано напредује у војној хијерархији да би средином тридесетих, као један од најмлађих југословенских официра, у 39. години живота постао пуковник. Неки извори чак говоре да је Ваухник био најмлађи официр икада који је добио овај чин у предратној југословенској војсци.

Његово познавање чак шест језика (словеначки, немачки, српскохрватски, италијански, енглески и француски), али и математички таленат који је исказивао током планирања војних маневара, биће крунисани бројним војнотеоријским радовима, али и професуром. Ваухник почиње да предаје војну стратегију, да би 1937. постао шеф одсека у наставном одељењу Главног генералштаба Краљевине Југославије. У том периоду обављао је и дужност начелника штаба Дринске дивизије.

Војни аташе у Берлину

Ново унапређење следи. У новембру 1938. Ваухник одлази у Берлин као човек од поверења кнеза Павла. У том тренутку Берлин је сасвим сигурно најзначајнија европска престоница, поготово у светлу успона нацизма.

Ваухник ће као војни аташе у Берлину обављати низ поверљивих послова, од набавке оружја до испитивања расположења у нацистичкој Немачкој. Тако ће у последњим месецима владавине Милана Стојадиновића, почетком 1939, с њим учествовати у преговорима са Герингом у Берлину о куповини немачког оружја. 

Дванаестог априла у Берлин стиже Иво Андрић, постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије, а 19. априла предаје акредитиве вођи Трећег Рајха.

Почетком јуна 1939. у посету Берлину долази кнез Павле Карађорђевић. Колико су нацисти придали пажње овом сусрету говори и чињеница да је за његово организовање потрошено 30 милиона рајхсмарки.

У знак пажње, са југословенске стране подељен је велики број ордена немачким званичницима, сам Ваухник је поделио преко педесет. Хајнриху Химлеру, злогласном шефу Гестапоа, Ваухник ће лично уручити орден.

Другог дана посете, 1. јуна, одржана је велика војна парада која је трајала два и по сата. Она је требалo да покаже јачину немачке војне снаге и убеди Југославију ком царству да се приволи.

Хитлер је југословенске госте те вечери одвео у Државну оперу на извођење Вагнерове опере Мајстори певачи из Нирнберга. Те вечери је у Државној опери први пут дириговао Херберт фон Карајан.

Трећег дана посете југословенски гости су посетили нацистичке главешине, међу којима Гебелса и Рибентропа. Четвртог дана је уприличен састанак кнеза Павла и Хитлера, који је потрајао пуна три сата. Ваухник овако описује Хитлерово понашање након састанка: „Хитлер при напуштању одаје није покушао да сакрије своје незадовољство резултатом разговора. Његов мрки поглед и нервозно мицање усана је то доказивало.“

Ваухник је током посете кнеза Павла био део званичне делегације, сусревши се са комплетном нацистичком врхушком, а неколико пута је дуже разговарао насамо и са кнезом Павлом. У својим мемоарима, он овако преноси савет кнеза Павла: „Трудите се да ми сачувате пријатељство Немачке; за пријатељство осталих великих сила ја ћу се сам потрудити!“

Тај покушај „чувања пријатељства“ није био нимало лак. Услед немачког напада на Пољску који је почео након непуна три месеца, и због незавидног положаја у коме се нашла Kраљевина Југославија, Ваухник креће да прикупља податке о борбеном стању и приликама у нацистичкој Немачкој, правећи обавештајну мрежу на територији читавог Трећег рајха. Колико је податке добијао из високих војних и политичких немачких кругова, ништа мање је то чинио посредством бројних оперативаца и повереника, најчешће југословенских радника.

У лавиринту шпијунаже

Иако Ваухник у својим мемоарима не открива потпуне идентитете доушника, он ипак потанко описује начине на које је добијао информације. Идентитете Ваухникових „сарадника“ можемо сазнати из мемоарских записа његовог брата Милоша, али и из низа архивских докумената.

Важне податке Ваухник заправо добија од адмирала Вилхелма Канариса, шефа Абвера, војне обавештајне службе Трећег рајха и антихитлеровског завереника који је успео скоро десет година да остане неоткривен, све до 1944. Знајући да ће Ваухник те податке дати и другој страни – пре свега Британцима – он му их прослеђује преко својих опуномоћеника, међу којима је био и нацистички официр и трговац оружјем Ернст Пабст, човек који је 1919. предводио јединицу која је ухапсила и ликвидирала Розу Луксембург.

Ваухник ће се и доцније „користити“ противхитлеровским завереницима. О њима у мемоарима пише:

„Ови људи су већ одавно били сложни у томе да је Хитлер Немачку пред целим светом осрамотио, и то не само својим ратничким акцијама, већ пре свега својом идеологијом која је на варварски начин прогонила друге расе, вере и народе. Идеалисти, који су, додуше, чинили усамљену мањину, већ давно су били решени да Немачку треба ослободити хитлеровског зла по сваку цену. У овом напору су тражили везу са Западом, што им је и прилично успело упркос великој опасности. Али су морали узети на знање, и то са великим разочарањем, да Запад за њихове намере није показивао ни најмање интереса, а камоли да би хтео да им потпомогне или барем улије мало одлучности.“

Помогло је томе свакако и Ваухниково обавештајно деловање на територији нацистичке Немачке. Сравњујући податке о транспортима ка одређеним територијама са подацима о превезеном оружју и опреми, Ваухник је долазио до тачних података о будућем правцу немачких офанзива, погађајући неретко и број дивизија које ће Хитлер употребити.

Тако ће Ваухник доћи и до Хитлеровог плана напада на Совјетски Савез. О његовој садржини ће упознати не само југословенску владу, већ и друге дипломатске представнике. Међу њима је био и Николај Скорњаков, познатији по конспиративном имену Метеор, Стаљинов обавештајац у нацистичкој Немачкој. Како руски историчари говоре, Скорњаков је податке о нападу лично пренео Стаљину. Да ли је он пренео само податке које је добио од Ваухника или је имао још извора, остаје отворено питање.

У појединим изворима, пре свега у мемоарима високорангираног нацистичког обавештајца Валтера Шеленберга насловљеним „У лавиринту шпијунаже“, чињеница дa је Ваухник добијао све ове податке приписана је његовим сатирским „вештинама“. Како Шеленберг тврди, Ваухник је имао љубавне и сексуалне везе са неколико жена из високих немачких кругова које су му тајне информације достављале. Ипак, Ваухников брат Милош то побија. Истражујући судбине жена које помиње, испоставиће се да их је Шеленберг потпуно измислио. Претпоставка је да он то урадио зато што заправо није сазнао ко су прави Ваухникови информатори, а још више зато што је због добре продаје мемоара морао да убаци елементе неопходне за шпијунски „жанр“. Касније су ове Шеленбергове „масне“ приче користили бројни, најчешће таблоидни новинари.

Ипак, Шеленберг је одао велико признање Ваухнику. У својим мемоарима он наводи: „Од нарочитог интереса били су извештаји које је В., југословенски војни аташе у Берлину, послао свом генералштабу. Стил им је био беспрекорно чист, како у језику тако и у конструкцији, а његово познавање политичких и војних планова немачког вођства било је изненађујуће опсежно и тачно.“ Шеленберг даје и слику Хитлеровог бесног дерњања на рачун „тог југословенског пуковника“ који му је разоткрио војне планове.

Са Ивом Андрићем

Крајем 1940. Ваухник и Андрић бивају уплетени у политичке игре нацистичке Немачке и дела југословенских политичара. Генерал Милан Недић, тада министар војни, на своју руку покушава да издејствује да Југославија за себе добије Солун, поготово у светлу Мусолинијевог напада на Грчку. Заузврат би Југославија ушла у Тројни пакт.

Како Ваухник у мемоарима наводи, и он и Иво Андрић су овај Недићев план посматрали са гнушањем. Ваухник, као војни аташе, бива изабран за посредника у преговорима, али та епизода одлази под лед сменом Недића.

У припреми приласка Југославије Тројном пакту Ваухник и Андрић не учествују. За тај посао су највећим делом задужени специјални изасланици код Немаца, првенствено новинар Данило Грегорић, осведочени германофил и доцнији колаборациониста. Иако Ваухник начелно није против сукоба са Немачком, он у том тренутку сматра да је Југославији најбоље да сачека повољан тренутак.

Добивши податке о Хитлеровом нападу на Совјетски Савез, планираном за летње месеце 1941, он југословенској влади саветује максималну „савитљивост“ према нацистичкој Немачкој у наредних неколико месеци. Добро процењујући Хитлерову претпоставку да ће Совјетски Савез брзо освојити, о чему Ваухник опширно пише у својим мемоарима, он спас Југославије види у својеврсном чувању земље све док Хитлерове снаге не буду заглављене на источном фронту. У том тренутку нацистичка Немачка не само да неће имати снаге да нападне Југославију, него ће Југославија у савезу са западним земљама моћи да одигра кључну улогу у Хитлеровом слому .

То упозорење пучисти неће озбиљно схватити. Као што неће схватити ни Ваухниково упозорење на предстојећи напад на земљу. Током четири дана – од 2. априла, када Ваухник шаље прву депешу о нападу, па све до самог напада 6. априла – пучисти готово ништа нису учинили да спрече или барем ублаже предстојећу катастрофу. 

У затвору Гестапоа и у Независној Држави Хрватској

Седмог априла чланови југословенског Посланства у Берлину, на челу са амбасадором Ивом Андрићем, спроведени су на берлинску железничку станицу и специјалним возом отправљени првобитно у Констанц, доцније у Бад Шахен у близини границе са Швајцарском. Са дипломатским особљем био је Владимир Ваухник. О тим данима снимљен је филм „Пролеће на последњем језеру“ по сценарију Вулета Журића.

Ваухник наводи да су га у Бад Шахену посећивали службеници Абвера тражећи да им ода како је дошао до информација. Немачка тајна служба је имала своје доушнике у Београду, пре свега у Министарству спољних послова и у Генералштабу, па су знали за Ваухникове дојаве. Како Ваухник у мемоарима наводи, те податке им је ускратио, позивајући се на дипломатски имунитет.

Дипломате су 1. јуна 1941. пребачене у Београд. Већ на београдској железничкој станици дванаест њих је одмах спроведено у затвор Војног суда. Међу њима је био и Ваухник. Послe два дана боравка у затвору, Ваухник је превезен у Грац, а затим у Гестапово седиште у Берлину. Четворо југословенских дипломата који су службовали у Немачкој доцније је изгубило животе у нацистичким логорима.

Двомесечни боравак у Гестаповом берлинском седишту Ваухник исцрпно описује у својим мемоарима, говорећи о надмудривања са гестаповском врхушком, међу којима је био и Шеленберг.

Из затвора излази средином августа, али са задатком да оде у Загреб и учествује у организовању војске Независне Државе Хрватске. Он несумњиво у том тренутку почиње да ради за Немце, купујући не само слободу, него и сам живот.

По доласку у Загреб, Ваухник се суочава са сликом потпуног распада. Крајње хаотичне прилике у Независној Држави Хрватској, оличене највише у дијаболичном руководству сателитске државе, пре свега Анти Павелићу и Славку Кватернику, у Ваухнику изазивају потпуно гађење. Оно постаје још веће када сазна размере насиља над Србима и Јеврејима. У исто време, он је од стране Немаца одређен да организује војску баш те земље.

Описујући своја душевна превирања и стање које је у првим данима затекао у НДХ, Ваухник у својим мемоарима даје једно од најдрагоценијих сведочанства о почецима ове „државе“. Из ње ће побећи након непуна два месеца. 

Вођа шпијунске организације

У Загребу се Ваухник срео са Антом Анићем, човеком који ће му обележити доцнији живот. Мајор Анић је пре рата био начелник пограничног полицијског комесаријата у Марибору, али и високорангирани припадник британске Управе за специјалне операције (Special Operations Executive, SOE), која је вршила обавештајну делатност у окупираним деловима Европе.

Потврда ове информације налази се у британским архивама, где се Анић означава као кључни човек британске обавештајне службе на територији Југославије. Ратни задатак који је пред њим стајао био је организовање обавештајне организације у окупираној Југославији која би за британску тајну службу прикупљала податке о немачкој војној снази и операцијама, али и о политичким и економским приликама.

Пошто му је за такву врсту делатности био потребан стручни сарадник, лице које би ове податке могло да обради у условима окупације, избор је пао на Владимира Ваухника, већ прилично познатог обавештајца. Анић долази у Загреб и у септембру 1941. склапа сарадњу са Ваухником. Неколико дана потом, Ваухник помоћу лажних докумената бежи из Загреба у Љубљану, где ће наредне две и по године провести у потпуној илегали.

Анић и Ваухник ће водити тајну обавештајну организацију која ће у окупираној Југославији активно деловати све до јуна 1944. Она је директно радила за британску тајну службу, тако да Ваухника готово недвосмислено можемо означити као њиховог агента. Да ли је он то био и пре избијања рата остаје отворено питање, иако постоје велике индиције да је то био случај.

Потпуна потврда за то се добија у послератним извештајима америчке обавештајне службе ЦИА, у којима се Ваухник означава као британски агент.

Тајну организацију коју прави са Анићем Ваухник означава као BBZ, по називу немачког листа „Берлинске берзанске новине“ (Berliner Behindertenzeitung), али и по иницијалима свог имена и презимена исписаним ћирилицом и Загребом као главним извором података. Седиште организације је било у Љубљани, у подруму плански направљеном за ту сврху још пре рата, вероватно од стране Британаца.

У наредне две и по године Анте Анић и Владимир Ваухник ће са неколико десетина сарадника, делом од предратних британских и југословенских обавештајаца, делом од новорегрутованих сарадника, направити једну од највећих обавештајних мрежа у овом делу света.

Сарадници су били распоређени у централама у Љубљани, Трсту, Загребу, Београду и Сплиту, а извештаји и доставе су добијани из готово целе Европе. Иако Ваухник ову организацију означава као BBZ, она се пре може посматрати као део британске обавештајне службе у окупираној Југославији којом су Анић и Ваухник управљали.

У мемоарима ће, поред детаљних описа обавештајне делатности и њених практичних импликација током ратног периода, Ваухник дати и коначни биланс својих активности. Британцима је достављено преко 1200 извештаја, од којих су више од 70 биле опширне елаборације војних и политичких питања, а преко 900 предмета се односило на немачке тајне податке, нарочито индустријске. Ваухник Британцима доставља податке о немачким индустријским погонима, пре свега фабрикама оружја, које ће савезници уништити у бомбардовањима. С друге стране, ту су и логистички подаци о немачким железничким транспортима, јачини војних снага на Балкану, опреми и политичким приликама.

У том раду настрадаће бројни Ваухникови и Анићеви људи. Како сам Ваухник у мемоарима наводи, рат није преживела ни шестина сарадника. У априлу 1944. пала је и загребачка група којој је на челу била Ваухникова рођака Мелита, а осморо сарадника је убијено од стране усташа.

Слична ствар се поновила у октобру 1944. године, када је Ваухникова тршћанска група проваљена од стране нациста. У том тренутку је Трст део Оперативне зоне Јадранско приморје којом управљају Фридрих Рајнер и Одило Глобочник. Највећи део Ваухникових сарадника ће бити убијен у тршћанском логору Ризиера ди сан Саба којим управља Глобочник. Међу њима је и фрањевачки свештеник Николо Кортезе (по заређењу је носио име Плачидо), који је спасавао Јевреје и британске и југословенске војне заробљенике.

Он ће бестијално бити ликвидан у Ризиери ди сан Саби: Глобочникови џелати ће га живог сахранити. Пре две године је од стране папе Фрање Николо Кортезе проглашен за преподобног, а ускоро се очекује његово проглашење за светитеља. У данашњој Италији се посматра као узор моралности и отпора злу.

Са тршћанског групом је сарађивао и Зоран Мушич, један од најзначајнијих словеначких сликара двадесетог века. Након хапшења је пребачен у концентрациони логор Дахау. Преживеће рат, а његове слике које евоцирају страдања из логора се у међународним оквирима посматрају као једна од најснажнијих уметничких представа нацистичког зла.

У тим месецима у Београду је ухапшен и Ненад Јовановић, некадашњи аташе за штампу у југословенској амбасади, муж Милице Бабић, доцније супруге Иве Андрића. Како Ваухник у мемоарима наводи, Ненад Јовановић је у једном тренутку био веза између Анића и њега.

Да ли је Јовановић доцније радио за Анићеву и Ваухникову мрежу остаје мистерија, али свакако је занимљива чињеница да је Ненад Јовановић ухапшен у месецима када је Ваухникова обавештајна организација проваљена од стране Немаца.

Живот након рата

Након пада загребачке групе, Ваухник бежи у Италију, касније у Швајцарску. У Берну ће се населити у јуну 1944. Крајем године, након гашења тршћанске централе, обавештајна организација престаје са радом.

Како сам наводи у преписци са швајцарском владом, која се може пронаћи у архивама, његов боравак у Швајцарској је финансирала једна „британска организација“. (Arolsen Archives, Registrierungen und Akten von Displaced Persons, Kindern und Vermissten, Signatur 1718000 061.384, DocID: 81222675)

У једном од својих извештаја и ЦИА га означава као британског агента: „Ваухник, бивши југословенски војни аташе у Берлину и успешни писац извештаја, добијао је информације од група у Италији, Трсту и Аустрији, као и од избеглица у корушким расељеничким камповима са којима је имао директан контакт и које је обрађивао за британске обавештајце у Берну.“ У истом извештају се наводи да је Ваухник и део политичке емигрантске групе која блиско сарађује са предратним југословенским политичарем Владком Мачеком.

Након рата, Ваухник се одлучује за живот у егзилу. Немајући добро мишљење о комунизму, поготово стаљинизму, он будућност Југославије види у потпуно негативном светлу. Било би занимљиво знати како је Ваухник гледао на раскид Стаљина и Тита, али о томе не постоје подаци.

Четничка веза

За Ваухника се везује и једна контроверза настала у релативно скоријем периоду. У бројним новинским текстовима, чак и у радовима историчара, Ваухник је представљен као командант словеначких четника, а наводно је од стране Драгољуба Михаиловића унапређен у чин генерала. Извори за ову тврдњу се не наводе. Информација о наводном „унапређењу“ Ваухника али и његовом вођењу словеначких четника не постоји ни у једном архивском документу и историјском извору, свеједно да ли је реч о ратним или послератним изворима у земљи и емиграцији. Именовање за генерала, о ком је сигурно Михаиловић морао обавестити емигрантску владу, чији је министар био све до 1944, вест је која би барем негде морала бити забележена.

Ваухник ни у послератном времену, када је то могао да учини без проблема, никада своје „унапређење“ није поменуо. Уз то, чињеница је да у послератном периоду у социјалистичкој Југославији не само да није поведен никакав судски поступак против Ваухника, што је по правилу био случај са свим високорангираним припадницима четничког покрета, већ су и Ваухникови мемоари бјављени у Југославији 1972. на словеначком језику, додуше у знатно редукованом облику.

Напослетку, на надгробном споменику Владимира Ваухника у Сподњем Јакобском Долу урезан је чин генералштабног пуковника, а не генерала. Ипак, податак о Ваухнику као четничком генералу је пронашао своје место у бројним новинским текстовима, чак и у његовој биографији на Википедији.

Што се тиче односа између Ваухника и четника, они су свакако постојали. С четничким покретом Ваухник сарађује и на захтев „иностранства“, како у једном делу мемоара наводи, али остављајући себи слободу, што такође пише, да га неретко критикује.

Првобитни командант словеначких четника Kарл Новак био је са Ваухником у непријатељству, толико да је савезничкој команди писао денунцијације против њега представљајући га као неспособног човека. Таква ситуација се мења 1943. након што је партизански генерал Јака Авшич поразио Новакове снаге. На чело словеначких четника тада долази Иван Презељ, Ваухников предратни пријатељ. Kако сам Ваухник у мемоарима наводи, с њим ће сарађивати, а Презељ му пружа кључну логистичку подршку током бега 1944. из Љубљане.

Након рата, Ваухник остаје у иностранству. Крајем 1947. се сели у Аргентину. Занимљиво је да одлази у земљу у којој у том тренутку бораве бројни пребегли нацисти, усташе на челу са Павелићем и други колаборационисти. Да ли је у Аргентини наставио са обавештајном делатношћу остаје отворено питање.

По словеначким емигрантским изворима, издржавао се као административни радник и службеник у словеначком усељеничком друштву. Живео је повучено, тако да готово не постоје никакви подаци о његовом животу у Аргентини.

Почетком педесетих оболео је од тешког облика Паркинсонове болести. Крајем марта 1955. пребачен је у болницу у Буенос Ајресу, где је хитно оперисан. Преминуо је на операционом столу 30. марта 1955.

Сахрањен је на гробљу Ћакарита у Буенос Ајресу. Почетком осамдесетих његови посмртни остаци су пребачени у Словенију и сахрањени у породичној гробници у Сподњем Јакобском Долу.

Мемоари и заоставштина

Ваухник није остао непознат историчарима на овим просторима, добрим делом и широј јавности. Kолико је помињан као војни аташе у време амбасадорског мандата Иве Андрића у Берлину, Ваухник је још више познат као човек који је открио Хитлерове планове за напад на Совјетски Савез и Југославију.

О њему су се у булеварској штампи испредале најфантастичније приче, зачињене сексуалним аферама, хазардним авантурама и раскошним забавама, онако како то и приличи шпијунским приповестима. У исто време, његови мемоари су остали готово потпуно непознати на овим просторима.

Ваухник је своја сећања писао у Швајцарској од краја 1945, као две засебне књиге, насловљене „У потрази за Хитлеровим војним плановима. Три године војни аташе у Берлину“ и „Међу издајницима, шпијунима и јунацима. Прича о тајној обавештајној организацији (1941–1944)“.

Ваухникови мемоари постоје у три језичке варијанте – словеначкој, немачкој и српскохрватској. Све три верзије мемоара објављене су након његове смрти, а прво емигрантско словеначко издање је доживело уметање делова које Ваухник није написао.

Управо прво словеначко емигрантско издање из 1965. је некако пронашло пут до Иве Андрића. У београдском Спомен-музеју Иве Андрића, у ком се чува лична Андрићева библиотека, сачуван је примерак Ваухникових мемоара. Андрић их је прочитао, о чему сведоче обележени делови текста. 

Прво целовито српско издање књиге Владимира Ваухника „Међу шпијунима, издајницима и јунацима“ управо је изашло у издању Академске књиге из Новог Сада. У њему се доноси комплетан текст мемоара, укључујући и делове који нису били објављени у емигрантском српскохрватском и првом словеначком емигрантском издању, а књигу прати опсежан поговор о животу и обавештајном раду Владимира Ваухника са мноштвом архивских фотографија. 

Ова књига нас упознаје са човеком који је прешао пут од аустроугарског официра до југословенског пуковника, професора војне стратегије, војног аташеа, присилног немачког и увереног британског агента, вође једне од највећих обавештајних организација у окупираној Југославији и, напослетку, политичког емигранта.

Тај пут је водио Ваухника из маленог Сподњег Јакобског Дола преко Београда, Берлина, Загреба, Љубљане и Берна до Буенос Ајреса. На том путу се срео са највећим злочинцем двадесетог века, једним нобеловцем, мноштвом генерала, премијера, министара, обавештајаца, али и са једним будућим светитељем.

Истовремено, његова животна прича је приповест о скривеној историји прошлог века, али и о судбинама људи које најчешће остају у потпуној сенци. Најбоље то сам Ваухник образлаже у својим мемоарима: „Лако је славити велике јунаке и војсковође јер борцима обавештајне службе приличи да остану у позадини без обзира на њихове жртве. Они не треба да реагују на похвале. Али, исто тако, морају и да стрпљиво подносе уколико се на њих баца блато.“

 

 

 

]]>
Sun, 24 Mar 2024 13:20:56 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5085336/vladimir-vauhnik-andricev-vojni-atase-i-cetvorostruki-spijun-obavestajac-cijim-obavestenjima-nisu-verovali.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/24/8/35/574/2479339/thumbs/4687156/thumb1.jpg Владимир Ваухник, Андрићев војни аташе и четвороструки шпијун: Обавештајац чијим обавештењима нису веровали http://oko.rts.rs/istorija/5085336/vladimir-vauhnik-andricev-vojni-atase-i-cetvorostruki-spijun-obavestajac-cijim-obavestenjima-nisu-verovali.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/24/8/35/574/2479339/thumbs/4687156/thumb1.jpg Владимир Ваухник, Андрићев војни аташе и четвороструки шпијун: Обавештајац чијим обавештењима нису веровали http://oko.rts.rs/istorija/5085336/vladimir-vauhnik-andricev-vojni-atase-i-cetvorostruki-spijun-obavestajac-cijim-obavestenjima-nisu-verovali.html
Мировна мисија Рудолфа Хеса, Хитлеровог заменикa: Луди окултиста или тајни изасланик Рајха http://oko.rts.rs/istorija/5085345/mirovna-misija-rudolfa-hesa-hitlerovog-zamenika-ludi-okultista-ili-tajni-izaslanik-rajha.html Без њега, Рудолфа Хеса, Хитлер не би постао оно што је постао. Хес је био тај који је Хитлеру открио и позајмио неопходне идеје и алате да би се Немачка, поражена и понижена у Првом светском рату, вратила, како је говорио, „на пут величине“. На том путу мешају се геополитика и ратна бруталост, еротика, езотерија и окултно, преваре, илузије и смрт милиона. ]]> Филм Џонатана Глејзера „Зона интереса“ који је недавно награђен са два Оскара, укључујући и Оскара за најбољи међународни филм, посвећен је команданту нацистичког логора Аушвиц Рудолфу Хесу. Постоји, међутим, један други, много истакнутији и загонетнији Рудолф Хес, о коме не би било тако лако да се сними филм. Не због тога што он то не заслужује, него због комплексности његовог животног сижеа.

Разлика између два Хеса није само у начину на којем се пише њихово презиме, које се исто изговара: командант логора Аушвиц био је Рудолф Франц Фердинанд Хес (Rudolf Franz Ferdinand Höss), рођен у Баден-Бадену 1900, док је Рудолф Валтер Ричард Хес (Rudolf Walter Richard Heß), рођен 1894 у у Александрији, у Египту, био именовани Хитлеров заменик од 1933. до 1941.

Овај други Рудолф Хес је био „Хитлермејкер“ – човек који је створио Хитлера. Без њега, Хитлер не би постао оно што је постао. Он је био тај који је Хитлеру открио и позајмио неопходне идеје и алате да би се Немачка, поражена и понижена у Првом светском рату, вратила, како је говорио, „на пут величине“. На том путу мешају се геополитика и ратна бруталост, еротика, езотерија и окултно, преваре, илузије и смрт милиона.

Управо њему Хитлер је 1933. дао право да одлучује о свим питањима нацистичке партије, све немачке војне акције припремане су уз његово учешће, он је био тај који је одобрио антијеврејске законе, а 1939. године управо њега је Хитлер именовао за наследника, чиме је постао централна личност његовог ужег круга.

Хес је пре Хитлера усвојио идеологију коју је пренео Хитлеру и био је, извесно, коаутор манифеста „Mein Kampf“; сам Хитлер му је одао признање за наслов ове књиге. Хес је осуђен на Нирнбершком процесу на доживотну робију коју је, као последњи осуђени нациста, служио све до 1987. године. Тада се, према званичним тврдњама, убио у затвору Шпандау, а према тврдњама породице и многих других, био je убијен да не би одао мрачне тајне предратних и ратних заплета чије откривање би могло да измени историју Другог светског рата какву данас знамо.

Као Хитлеров заменик, Хес је 10. маја 1941. одлетео „месершмитом“ ка Великој Британији и спустио се у Шкотској. У овој најмистериознијој мисији Другог светског рата Хес је наводно тражио примирје сa Великом Британијом како би Рајх могао неометано да се посвети обрачуну са Русима, који је и уследио шест недеља касније. Од тада па све до данас траје енигма о правој природи, циљевима и резултатима његовог подухвата.

Споразум с Британцима није постигао, него је завршио у затвору у лондонском Тауеру. Хитлер га се одрекао, прогласио га лудим и заменио га Мартином Борманом. Али од 20. маја 1941. више није било немачког бомбардовања циљева у Британији, а месец дана касније почела  је операција „Барбароса“, напад на Совјетски Савез. Тек 1943, након одлучујућих немачких пораза на совјетском ратишту, дошло је до отварања „другог фронта“ на западу. О детаљима Хесове судбине у Великој Британији Совјете је лично извештавао њихов велики обавештајац Ким Филби. 

Последњи нациста

Рудолф Хес, који је себе сматрао последњим чуварем заставе нацистичке партије, проглашен је на суђењу у Нирнбергу кривим за две од четири тачке оптужнице, и осуђен на доживотну робију.

О свом лету у Британију на суђењу је само рекао: „Имам задовољство што знам да сам покушао да урадим нешто да окончам рат.“ Када је био суочен са доказима о Холокаусту, за Хитлера је прокоментарисао: „Претпостављам да сваки геније има демона у себи – не можете га кривити зато што је у њему.“

У завршној речи на суду је рекао: „Било ми је дозвољено да много година радим под највећим сином којег је моја земља родила у својој хиљадугодишњој историји. Чак и да могу, не бих желео да избришем овај период из свог живота. Срећан сам што знам да сам извршио дужност према свом народу. Не кајем се ни због чега. Када бих почео изнова, поступио бих исто, чак и када бих знао да ћу на крају бити спаљен на ломачи.“

После Хитлерове смрти, за његове симпатизере Рудолф Хес је постао фигура која је оличавала континуитет нацизма и након његовог пораза. Хитлеров несуђени наследник остао је једини чврсти, уверени и непоколебљиви бранилац нацистичких идеја и идеологије. Никада их се није одрекао, чак ни на суђењу. Његове последње речи у Нирнбергу су биле: „Ни за чим не жалим.“

Утамничен је у затвору Шпандау, у Западном Берлину. Када су 1966. тај затвор након одслужене казне напустили Балдур фон Ширак и Алберт Шпер, следеће две деценије Хес је био једини нацистички осуђеник у затвору и за поклонике живи споменик националсоцијализма. Након његове смрти 17. августа 1987. Шпандау је срушен, да не би постао центар неонацистичког култа, а Хесови остаци су извађени из гроба, кремирани и развејани.

Хитлермејкер

У Трећем Рајху су говорили: „Ако желите да знате шта Адолф мисли, слушајте шта Рудолф каже.“ Био је Хитлеров „алтер его“.

Из своје канцеларије у „Смеђој кући“, нацистичком штабу у Минхену, Хес је настојао да се инфилтрира у све аспекте немачког живота, задржавајући две различите, али комплементарне улоге.

Прва је била улога врховног свештеника култа Фирера. Заједно са Јозефом Гебелсом, министром пропаганде, Хес је био главни архитекта мита о Хитлеру као особи већој од смртника, прожетој готово натприродним моћима и послатој од Провиђења. Током говора у Килу у августу 1939. рекао је: „Провиђење му је дало дарове и моћи да искористи повољне и неповољне затечене околности да их временом употреби за постизање свог циља: спасење Немачке.“

Друга његова улога била је улога браниоца правих вредности нацистичке партије. На Хесов 45. рођендан у једном нацистичком листу описан је као „гласник и пророк“ („Kunder und Mahner“). Хес је, писало је, „човек који је више од било ког другог припадника покрета гласник националсоцијалистичке идеје, а тиме и слуга мисије Адолфа Хитлера, препознат и од од народа као будни пророк који се стара да националсоцијализам остане чист и неискривљен, да све што се дешава у име националсоцијализма заиста и буде националсоцијалистичко“.

Временом, пак, Хес је постао познат и као „добри нациста“, човек без личне жудње за влашћу, посвећен решавању свакодневних проблема немачког становништва. На партијском митингу у Нирнбергу позивао је чланове странке да у свему прихвате умереност, да избегавају претерано пушење и пиће, али и да се баве вежбањем и радом.

Сусрет са ментором

У Првом светском рату је био пилот и више пута рањен, а након рата се придружио десничарским фрајкорским јединицима и учествовао у уличним борбама против левичара у Минхену, али је почео и да похађа часове економије и историје на минхенском универзитету.

Један од оних који су обратили пажњу на младог Хеса био је професор Карл Хаусхофер који се, поред курса геополитике који је држао на универзитету, показао и као велики стручњак за источњачку филозофију, мистицизам и теозофију и њима заразио Хеса. 

Хес и Хаусхофер су се први пут срели у лето 1919, када га је заједнички пријатељ позвао да вечера у Хаусхоферовој кући. На Универзитету у Минхену Хес је потом постао Хаусхоферов лични асистент, а академик га је описао као „свог омиљеног ученика“, иако су, додуше, „његови срце и идеализам били већи од његовог интелекта“. Познато је и да Хес био члан друштва Туле, којим је управљао Хаусхофер. 

Пензионисани генерал-мајор, професор Хаусхофер био је харизматична фигура са својим хладним очима, брковима у облику моржа и склоности ка троделним оделима од твида. Веровао је да је „животни простор“ (Lebensraum) оно што је Немачкој потребно. У часопису који је издавао представљао је свој концепт крви и тла, по коме је за опстанак нације неопходна политика проширења животног простора кроз окупацију земаља на нижем степену развоја. По његовом плану, „Велика Немачка“ би требало да буде и окружена широким појасом покорних држава, које би деловале као тампон зона против било каквих будућих напада.

Ум и срце

Након познанства са Хаусхофером, Хес је 1920. у кратком временском периоду упознао двоје људи за које ће везати свој ум и срце: своју будућу супругу Илсу Прел и свог будућег вођу. Наиме, Хес и Прел су заједно отишли у Штернекербрау и слушали како Адолф Хитлер осуђује пораз Немачке и Версајски споразум, а кривицу за њих приписује Јеврејима и бољшевицима. Хес је био опчињен Хитлеровом појавом. Националсоцијалистичкој немачкој радничкој партији придружио се јуна 1920, а затим је своју посвећеност пренео и у учионицу.

Када је Универзитет расписао конкурс за есеј, он је на тему „Какав мора бити човек који ће Немачку вратити у висине?“ написао дело у коме је тврдио да се национално јединство може обновити само под влашћу националног вође који, ако је потребно, неће бежати ни од крвопролића јер се велики проблеми увек решавају крвљу и гвожђем. Овај рад, одобрен од професора и студената, добио је универзитетску награду.

После покушаја пуча новембра 1923, Хитлер и Хес су се нашли у затвору Ландсберг. У затвору их је једном приликом посетио и професор Хаусхофер и донео им примерке „Политичке географије“ Фридриха Рацела и „О рату“ Карла Филипа Готлиба фон Клаузевица.  

Хитлер је у Ландсбергу почео да пише „Мајн кампф“, и то тако што је текст диктирао Хесу, а овај је, као школовани стенограф, записивао, али делом у књигу уносио и своје идеје.

Чврста веза Хитлера и Хеса, зачета у затвору, наставила се и по изласку из њега. „Мајн кампф“ је објављен први пут у два тома 1925. и 1926. године, а Рудолф Хес је био уредник ових издања. Када је у фебруару 1925. Хитлер најавио поновно формирање СА одреда и НСДАП-а, именовао је Рудолфа Хеса за свог личног секретара.

Постојала је сумња и да постоји хомосексуална веза између Хитлера и Хеса. Није случајно што је међу партијском елитом овај добио надимак „деверуша Хес“. Хесови нацистички другови, који су оставили своје мемоаре, слажу се у једном: Рудолф Хес је обожавао Хитлера.

Историчар Рајнер Шмит тврди: „Колико ја знам, Хесов досије, који је отворио КГБ, носи ознаку 'Црна Берта', што му је био надимак у берлинским хомосексуалним круговима. Британски психијатри, који су годинама посматрали Хеса у затвору и писали извештаје, веровали су да је од 1923. године и затвора Ландсберг имао хомосексуалну везу са Хитлером. Они су тврдили да је његова везаност за Фирера заснована не само на идеологији, већ и на хомосексуалним односима.“

Мисија у Британији

У пролеће 1941. године Велика Британија се тресла под ударима Хитлеровoг Луфтвафеa. Колинтер је уништен само једним нападом, а Најбланд, центар енглеске ратне индустрије, био је изложен континуираном бомбардовању. Амерички амбасадор у Лондону, Кенеди, написао је председнику Рузвелту: „Господине председниче, Енглеска је готова“.

Британско острво, тешко погођено ратним разарањима и одсечено од извора сировина, суочило се нацистичком Немачком за коју је радио читав европски континент.

А онда, потпуно неочекивано, Хес је 10. маја одлетео управо тамо, у мисију за коју је тврдио да је његова идеја, да приволи Британце на примирје које је Хитлеру било потребно пред одлучни напад на Совјетски Савез.

Последња личност с којом се Хес срео пре одласка био је Алфред Розенберг који је о томе оставио сведочење у својим дневницима, јер би то „једног дана могло да буде од психолошко-историјског интереса“.

У недељу увече, 14. маја 1941, Розенберг је први пут чуо вест о Хесовом путу. Хитлер је био бесан. „Били смо сви нокаутирани вешћу и покушавали смо да себи објаснимо шта се догодило“, написао је Розенберг. Он је иначе мислио да је Хес патио од тешке депресије, да је мало радио и да није дорастао положају који је заузимао.

Астролошка компонента

За Розенберга, Хесов чин био је само израз његових патолошких поремећаја. За њега је била одговорна Хесова љубав према астролозима и биоенергетичарима, која је била тако велика да га је и одвела ка том суманутом чину. По њему, Хитлер није имао појма да је за шефа своје канцеларије изабрао главног браниоца астролошких прогноза. Пре поласка, Хес се наводно консултовао са астролозима, укључујући Ернста Шултеа-Штратхауса, о избору најбољег датума за подухват. И Розенберг и Борман су пожурили да увере Фирера да је Хесово лудило изазвано његовом страшћу за „политичко прорицање судбине“.

Неколико дана касније у Немачкој су идентификовани одговорни за Хесов неовлашћени лет – астролози чије је мишљење Хес увек узимао као водиљу за акцију. Шеф Главног уреда за безбедност Рајха (РСХА), Рајнхард Хајдрих, покренуо је 9. јуна 1941. године такозвану „Хесову операцију“ против немачких езотеричара. Стотине окултиста је приведено или ухапшено, хиљаде књига и предмета од њих је заплењено. Међутим, већина окултиста пуштена је у року од неколико недеља, а репресија против њих названа је „упадљиво умереном“ у поређењу са начином на који се Рајх обрушавао на Јевреје и комунисте.

Још једна занимљива верзија додаје се астролошкој компоненти Хесовог лета у Британију. Четрдесетих година прошлог века у британској морнаричкој обавештајној служби радио је млади, енергични официр Ијан Флеминг, који ће касније постати познат као аутор књига о „агенту 007“ Џејмсу Бонду. Међу својим колегама Флеминг је тада био познат као аутор необичних обавештајних идеја које су, зачудо, успешно спровођене.

По овој верзији, Флеминг је наводно знао не само за фанатично веровање Рудолфа Хеса у астрологију, већ и да је Хитлеров заменик доносио важне одлуке тек након консултација са звездама. Флеминг је тврдио да су британске обавештајне службе систематски радиле са представницима окултних наука у Швајцарској и Минхену са којима је Хес комуницирао, а оне су се наводно постарале да Хес добије хороскопе који му у повољном светлу показују резултате лета у Енглеску.

Документ о примирју

Британски историчар Питер Пeдфилд, аутор књиге „Хес, Хитлер и Черчил“ говорио је о документу, нацрту мировног уговора Немачке и Британије који је Хес наводно понео са собом, а који се састојао из четири дела. Први део, означен као „А“, односио се на документе којим се британској влади указивало да је после слома Француске бескорисно наставити рат; „Б“ је морао да увери Британију да ће, ако изађе из рата, задржати своју независност и колоније, али да се неће мешати ни у унутрашње ни у спољне послове европских земаља; „Ц“ је понудио 25-годишњи савез са Рајхом, а „Д“ гаранцију да ће Британија задржати добронамерну неутралност према Немачкој током немачко-совјетског рата.

Они који су посредно могли да помогну Хесу да склопи мир с Британцима била су двојица њему блиских људи, др Карл Хаусхофер и његов син Алберт, као и њихов пријатељ, енглески лорд Даглас Хамилтон, за кога су знали да негује симпатије према нацистичкој Немачкој.

У концепту супериорних раса, изнетим у Хитлеровом „Мајн Кампфу“, наводи се да су Немци и Британци сродни народи. У овом систему расних привилегија Хитлер и Хес издвојили су Швеђане, Нормане, Норвежане и Балте као народе ближе Немачкој. Руси и Пољаци морају бити уништени као расно инфериорни. С друге стране, Британци су били расно нижи од Немаца, али расно компактнији од Француза или Румуна. Стога је Хитлер имао одређене симпатије према Британији и то је више пута истицао. 

Филбијеви извештаји

Неколико дана по Хесовом доласку, Би-Би-Си је емитовао ироничну поруку: „Данас ниједан министар Рајха није долетео на британску територију.“

У октобру 1942. совјетски обавештајац Ким Филби је у свом извештају Стаљину и Молотову навео: „Широко распрострањено уверење да је Хес неочекивано одлетео у Британију је лажно. Много пре лета, Хес се по овом питању дописивао са лордом Хамилтоном, разговарајући с њим о свим детаљима предложеног лета. Међутим, до њега нису стигла сва Хамилтонова писма. Хамилтонове наводне одговоре Хесу саставила је обавештајна служба. Тако су успели да намаме Хеса у Британију... Хес је у својим писмима детаљно износио планове немачке владе за напад на Совјетски Савез, а ова писма су садржала и предлоге о потреби окончања рата између Британије и Немачке.“

Филби је известио и о Хесовим преговорима са лордом Хамилтоном, као и са лордом Бивербруком и британским министром спољних послова Ентонијем Идном након слетања у Шкотску.

„Сада није време за мировне преговоре, али у даљем развоју рата Хес може постати центар интрига за склапање компромисног мира и биће користан и за мировне струје и у Енглеској и за Хитлера“, навео је Филби.

Затворски дани

После Другог светског рата Хес је пребачен у Немачку. На Нирнбершком процесу му је суђено по четири тачке: вођење агресивног рата, злочини против мира, ратни злочини и злочини против човечности. Међутим, како Хес није лично учествовао у ратним злочинима, осуђен је на доживотни затвор.

На самом суђењу Хес није рекао ни речи о мисији у Енглеској, што је само подгрејало сумње у природу његовог лета и односа са Британцима. Одбијао је да одговори и на многа друга питања, тврдио је да не препознаје чак ни најближе сараднике, а лекари су потврђивали да пати од амнезије.

У Шпандауу, где су држани осуђени нацистички злочинци, Хес је био странац међу својима. Затвореници су се трудили да немају ништа са њим, а и он сам их је избегавао. Није желео да прима посете ни чланове своје породице.

Према речима очевидаца, након што је провео укупно 46 година у затворима у Енглеској и Шпандауу, Хес није био сломљен, ни морално ни физички. Још се надао да ће бити слободан. Чинило се да се околности развијају у његову корист – у штампу су процурили извештаји да је совјетска страна спремна да размотри ово питање.

Руски историчар Рој Медведев је сведочио: „Чак је и мој добар пријатељ академик Сахаров написао у једном од својих новинарских чланака да се проблем несрећног Хеса мора решити. Онда је совјетска штампа напала Сахарова јер је наводно штитио ратног злочинца. Питао сам га зашто то ради? 'Штета, беспомоћни старац седи у затвору, чувају га четири државе. Бесмислена ситуација. Морамо га ослободити'.“ Исто је тражио о чувени социолог Норберт Елијас.

Заједнички напор да се обезбеди Хесово ослобађање, оркестриран од стране породице и разних симпатизера, десио се пет година пре његове смрти. Хес је 1982. последњи пут поднео молбу за пуштање на слободу, инсистирајући на чињеници да он више не представља претњу ни за кога. Узалуд.

Смрт у затвору

У кући његовог сина Волфа Ридигера 17. августа 1987. године у 18.35 зазвонио је телефон. Управа затвора у Шпандауу га је званично обавестила о смрти његовог оца. Према званичној верзији, затвореник број 7, 92-годишњи Рудолф Хес, извршио је самоубиство вешањем електричним каблом.

Недуго потом, званична верзија догађаја је оспорена и постала је катализатор за нову рунду спекулација које су се односиле на његово могуће убиство од стране британских тајних служби или других сила, а осим тога, појавиле су се и тврдње да у затвору уопште није ни био прави Хес, него његов двојник.

Међу онима који су верзију о самоубиству доводили у питање био је и Хесов син Волф Ридигер Хес, који је за очеву смрт оптуживао британске службе.

„Да је мој отац изашао из затвора“, тврдио је Волф Ридигер, „онда би, најблаже речено, настали проблеми; мој отац није хтео да ћути.“ Хес је, наводно, знао да ће напустити зидине Шпандауа и једном свом чувару је рекао да ће ускоро дати изјаву која ће потрести свет. Ридигер Хес верује да је његов отац био спреман да прекрши завет ћутања и каже целу истину о историји пре много деценија, због чега је убијен.

Мало је вероватно да треба рачунати на потпуну истину о Хесовој мисији. Али једно је сигурно: Енглеска није прихватила Хитлерову понуду коју јој је однео Рудолф Хес. Да је историја другачије одредила, можда би црна боја још увек преовладавала на мапи света.

]]>
Fri, 22 Mar 2024 12:07:40 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5085345/mirovna-misija-rudolfa-hesa-hitlerovog-zamenika-ludi-okultista-ili-tajni-izaslanik-rajha.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/22/10/21/855/2472166/thumbs/4667698/thumb1.jpg Мировна мисија Рудолфа Хеса, Хитлеровог заменикa: Луди окултиста или тајни изасланик Рајха http://oko.rts.rs/istorija/5085345/mirovna-misija-rudolfa-hesa-hitlerovog-zamenika-ludi-okultista-ili-tajni-izaslanik-rajha.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/22/10/21/855/2472166/thumbs/4667698/thumb1.jpg Мировна мисија Рудолфа Хеса, Хитлеровог заменикa: Луди окултиста или тајни изасланик Рајха http://oko.rts.rs/istorija/5085345/mirovna-misija-rudolfa-hesa-hitlerovog-zamenika-ludi-okultista-ili-tajni-izaslanik-rajha.html
Из тајне историје КПЈ: Југословенски добровољци у Шпанском грађанском рату и пропала мисија брода „Корзика“ http://oko.rts.rs/istorija/4598211/iz-tajne-istorije-kpj-jugoslovenski-dobrovoljci-u-spanskom-gradjanskom-ratu-i-propala-misija-broda-korzika.html Почетком марта 1937. југословенски комунисти организовали су велику акцију пребацивања неколико стотина добровољаца из Далмације у Шпанију поморским путем изнајмљеним бродом „Корзика“. Али, акција је пропала, несуђени „шпанци“ похапшени, а недуго потом на чело партије уместо Милана Горкића дошао је Јосип Броз Тито. Прича која следи је прича о једном заборављеном догађају који је одредио судбину њених протагониста, о нашим „шпанцима“, Родољубу Чолаковићу, Гојку Николишу, Живојину Павловићу, Милану Горкићу, Адолфу Муку, Јосипу Брозу и „дежурним кривцима“ несталим у бермудском троуглу Стаљинових чистки. ]]>

„Спуштало се топло, благо септембарско вече над Паризом кад је брзи воз напуштао железничку станицу Монпарнас.“

Овако би могао да почне роман Мирослава Крлеже или Грејема Грина, али све заслуге за склапање те готово савршене реченице припадају Родољубу Чолаковићу. Овај прекаљени југословенски револуционар у трећем тому Казивања о једном покољењу открива како га је током илегалног боравка у Паризу, у другој половини тридесетих година двадесетог века, једно време окупирала мисао да о својој генерацији и напише вишетомни аутобиографски роман. Чак је био смислио и да наслов замишљеног циклуса буде Казивање о Павловићу, а да први део носи наслов Раскрсница. Чолаковић потом признаје како „није никаква штета за литературу“ што су га „други послови омели“ у намери да ту књигу напише.

Један од тих послова-раскрсница био је и његов одлазак у Шпанију у рану јесен 1937. године, у време када је тамо већ увелико беснео грађански рат. Руди, П. Вуковић или Рознеко, како су гласила само нека од Чолаковићевих конспиративних имена, требало је да након погибије Благоја Паровића обавља дужност неке врсте повереника Комунистичке партије Југославије за југословенске добровољце у Интернационалним бригадама.

„Јутрос сам завршио припреме за одлазак“, пише Чолаковић. „С Титом и Жујовићем прецизирао своје задатке у Шпанији, утврдио начин дописивања с њима, напустио хотел у коме сам становао и предао 'техници' свој лажни пасош.“

Ново руководство КПЈ

Девет месеци раније, политбиро ЦК КПЈ је из Беча прешао у Париз. Претходно је Коминтерна именовала ново руководство Комунистичке партије Југославије. За генералног секретара Партије именован је Јосип Чизински, много познатији под именом Милан Горкић, а чланови Централног комитета постали су и Слободан Жујовић, Родољуб Чолаковић, Фран Лескошек и Ј. Б. Тито. 

Горкић, Чолаковић и Жујовић су отишли у Париз, док су Тито и Лескошек послати на „привремени рад“ у земљу.

Комунистичка партија Југославије је готово од самога свога оснивања 1920. године деловала илегално. С времена на време неко од њених чланова би извршио атентат на неког од високих представника власти новостворене државе, или на самога регента Александра.

Увођење Шестојануарске диктатуре довело је до таласа хапшења и „провала“. Много чланова КПЈ нашло се иза решетака, многи су спас потражили у емиграцији, из које је деловало и најуже руководство, чији су чланови бирани по строгим налозима Коминтерне.

Vamos a España кроз тунел, преко Пиринеја, авионом...

У наставку својих сећања Чолаковић детаљно описује и начин на који је успео да пређе границу између Француске и Шпаније.

Супротно од његових очекивања како ће морати да се пење „козјим стазама преко Пиринеја“, он је у организацији локалних активиста КП Француске до саме границе стигао аутомобилом. Ту га је дочекала нова „веза“ – стари шпански илегалац, у чијем је друштву ушао у Шпанију кроз „кратак тунел пробијен повијарце Пиринеја, који се ту спуштају ка Средоземном мору“. То је уједно био и званични гранични прелаз, на чијим су крајевима прелазак људи тек овлаш контролисали француски и шпански полицајци.

Месец дана пре Чолаковића, у Шпанију је управо преко Пиринеја стигао потоњи генерал и оснивач партизанске санитетске службе Гојко Николиш. У мемоарској књизи Коријен, стабло, паветина, Николиш подједнако детаљно описује свој шпански итинерер.

И Николиш из Париза креће возом, у организацији активиста КП Француске. „Путоваћемо сигурно као што широким свијетом путује препоручено писмо, из руке у руку, уз потпис о примопредаји.“ Група добровољаца у којој је био Николиш на крају је поверена водичу који их је попут каквог пиринејског шерпаса повео на седмочасовно пентрање до превоја са чије се друге стране налазила Шпанија.

За разлику од комуниста Чолаковића и Николиша, који су у Шпанију стигли пешице не би ли се у саставу Интернационалних бригада борили за победу Републике, Милош Црњански је као симпатизер лика и дела генерала Франка, а у својству ратног дописника, на Иберијско полуострво стигао авионом.

„Аероплани немачког друштва 'Луфтханза' три пута недељно, без обзира на време и бомбе, лете у ваздуху, из Штутгарта до Саламанке“, написао је Црњански у једној од својих репортажа за дневни лист „Време“.

У Саламанки се у то време налазио главни стан војске генерала Франка. Црњански пише како ту живот тече „сасвим нормално“: „Деца играју у прашини, дућани и биоскопи су пуни, Недељом приређују борбе с биковима... Крај свих грозота, које су се десиле, Шпанци се понашају као да није рат, него неки сватови.“ 

„Борба шпанског народа није само ствар шпанског народа...“

У октобру 1936. године Стаљин је генералном секретару Комунистичке партије Шпаније упутио телеграм у коме је, између осталог, стајало: „Борба шпанског народа није само ствар шпанског народа већ целог прогресивног човечанства.“

Нешто слично, али сасвим различито, Хитлер и Мусолини су „поручили“ целом човечанству када су решили да генералну пробу за предстојећи Други светски рат обаве пружајући несебичну војну помоћ Франковим побуњеницима.

Објашњавајући генезу политичке кризе која је у Шпанији довела до грађанског рата, Црњански пише како је у републици рођеној тек пет година раније, на изборима одржаним у фебруару 1936. победила левица, те да се „наместо демократске републике очигледно помаљала... марксистичка.“

Гојко Николиш о првим данима сукоба крајем јула 1936, у Загребу записује и ово:

„Шпанија избија на насловну страну!... Све радничке организације против побуњеника! Један проглас: 'Радници! Мобилишите се као један човјек за одбрану Народног фронта и демократске револуције'... Образована је већ трећа влада у посљедња 24 часа (то ми се никако не свиђа)... Раднички добровољачки батаљони! Та вијест је имала за моје срце сасвим адекватну таласну дужину... И тада, негдје у доњој Илици, на тротоару, управо поред војних касарни, мој друг Златко Пинтар и ја закључисмо: то је оно наше, наш пут, наша будућност.“

„На прве вијести о генералској побуни против легалне шпанске владе и борбама које су се распламсале, у Шпанију су отишли многи антифашисти, у највећем броју комунисти, и уврстили се у разне антифашистичке одреде“, пише Чолаковић. „То је био спонтан покрет у коме је било највише њемачких и италијанских антифашиста-емиграната, онда Пољака и Југословена из економске и политичке емиграције. Било је, затим, и много Француза, којима је непосредна граница са Шпанијом олакшавала одлазак и укључивање у борбу... Коминтерна је већ у септембру 1936. тражила од својих секција да хитно организују помоћ републиканској Шпанији... Од тада је слање добровољаца у Шпанију постало организован партијски рад, за који је, у свакој партији, био задужен одређен број људи.“

Десет пезета на дан

Стаљин је у октобру 1936. године, сем поменутог телеграма, у Шпанију послао и делегацију Коминтерне која је тадашњем премијеру и министру рата Франциску Лонгу Кабаљеру, иначе радикалном левичару, понудила конкретну помоћ у виду формирања неколико бригада које би биле састављене од припадника бројних антифашистичких партија и покрета из целога света.

„Пошто желите да се борите“, одговорио им је не баш љубазно и захвално Кабаљеро, „шпанска влада прихвата вашу помоћ, али мора бити јасно да ћете оружје за своје људе морати да обезбедите сами. И биће плаћени десет пезета на дан, исто као припадници наших милиција.“

И тако је почело формирање првих Интернационалних бригада. Прва већа група добровољаца стигла је у Шпанију неколико дана пре овог састанка, а убрзо су бродом из Марсеља у Аликанте пристигло још осам стотина људи.

Добровољци су пристизали разним воденим и копненим путевима. Били су то махом млади људи, радници, одани левим идејама. Међу њима се, између осталих, нашао и Џон Корнфорд, двадесетогодишњи песник из Кембриџа и праунук Чарлса Дарвина. Међу онима који су се докопали Шпаније било је и пуких авантуриста, а тадашњи градоначелник Лиона је са улица склонио на десетине скитница и просјака тако што их је о трошку градског буџета организовано отправио преко границе, на фронт.

Од књижаре у Гундулићевој до књижаре на Сен Жермену

„Једне вечери“, започиње Павле Грегорић своје присећање на те дане, „срете ме познати загребачки публициста Стево Галогажа и рече да је дошла порука од друга Тита да организирам пункт за упућивање добровољаца у Шпанију, у којој је већ увелико буктио грађански рат.“

Грегорић је по изласку са робије 1936. године, у Загребу, у Гундулићевој улици отворио књижару која је постала пункт где су добровољци добијали сва потребна документа за пут. Исправе су прибављане од чиновника који је радио на пасошком одељењу загребачке полиције.

„Сви су путовали у Париз“, каже Грегорић, „јер се тамо, у једном хотелу, налазила централа за упућивање доборовољаца у Шпанију.“

Преко загребачког пункта у Париз је стигао и Николиш, који је за разлику од комуниста већ познатих југословенској полицији, имао пасош „извађен у Вргинмосту ради посјете Свјетској изложби у Паризу, али с напоменом 'да не важи за Шпанију'“.

„Зароних у подземље метроа и ту извукох из ципеле папирић са адресом јавке“, сећао се Николиш. „Нека књижара. Касније сам сазнао да је то била наша добро позната књижара преко које се растурала партијска штампа.“

Била је то књижара „Хоризонт“, коју је у Улици Де л'Ешод под својим именом био отворио Живојин Павловић – Влада, или Жика Ждребе, потоњи аутор књиге Биланс совјетског термидора, због које су га партизани у време Ужичке републике ухапсили, тешко мучили а онда и погубили 28. новембра 1941. године.

Линија „Хоризонта“

Само неколико година пре него што су га људи Слободана Пенезића Крцуна открили и опколили у сеоској кући у околини Ужица, Живојин Павловић је представљао важну карику у илегалној мрежи КПЈ у Паризу.

Био је ожењен Францускињом и имао уредне папире, а књижара је постала место где се растурала илегална штампа, пре свега листови „Пролетер“ и „Против Главњаче“, који је Павловић сам покренуо и уређивао 1936. и 1937. године. Павловићу је у вођењу „Хоризонта“ помагао словеначки комуниста Ловро Кухар, много познатији под псеудонимом Прежихов Воранц, аутор збирке прича Ђурђевак, коју је у СФРЈ у оквиру школске лектире требало да прочита сваки основац.

Књижара се састојала из две просторије, које је у својим Записима описао Чолаковић:

„У првој, већој, продаване су књиге, које смо штампали у Брислу или добивали из Москве, од издавачког предузећа које је објављивало Лењина на разним језицима. Било је понешто и француских књига. Иза те главне просторије налазила се друга, коју смо звали ардија. У њој су се свршавали некњижарски послови – повјерљив разговор са човјеком који је дошао из земље и донио неку поруку или писмо, предавао се неком путнику за Југославију кофер са дуплим дном у коме су биле тамо забрањене књиге, 'Пролетер' и други илегални списи... Сјећам се, једно вријеме ту се налазило неколико слика Моше Пијаде. Међу њима је био и портрет Лајоша Чакија, који је Моша израдио у политичком одјељењу сремскомитровачке тамнице 1927. године.“

Гојко Николиш, као ни сви остали „Шпанци“ који су преко Париза кренули да се боре за земљу и слободу, нису видели Пијадин портрет атентатора на регента Александра Карађорђевића, али се неко од њих на улазу у књижару можда мимоишао са Кристом Ђорђевић, сестром од стрица Саве Шумановића и председницом Одбора уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“, у чијој су кући у Улици Страхињића Бана на Дорћолу илегално боравили и Родољуб Чолаковић и Тито.

Почетком марта 1937. године у књижару „Хоризонт“ из домовине је и стигла прва, кратка вест о „бродолому“ велике акције пребацивања југословенских добровољаца у Шпанију директном морском рутом. 

Како се родила идеја о изнајмљивању „Корзике“

Све већи број Југословена који су хтели да оду да се боре у Шпанији узроковао је и све већи број осујећених илегалних „екскурзија“. Наша полиција је све чешће успевала да осујети ова путовања.

У Паризу се 1937. одржавала велика Светска изложба и то је једно време био одличан параван за толике групне одласке у град светлости. Изостанак групних повратака условио је да полицијске власти „окрену лист“ и, како ће се то након доласка комуниста на власт често говорити, „подигну будност на највиши ниво“. То је опет натерало организаторе одласка југословенских добровољаца у Интернационалне бригаде да пронађу нове начине путовања.

Тако је у самом врху партијског руководства осмишљен план да се већа група добровољаца превезе у Шпанију морем. Према бројним изворима, пуно ауторство за ову идеју припада Горкићу, док је Тито требало да буде један од оних који ће на посредан или непосредан начин учествовати у њеној реализацији.

Историчари би на овоме месту застали и вратили се изучавању грађе похрањене у „дубинама“ претежно московских архива. Нас, међутим, ништа не спречава да спекулишемо идејом да је све оно што се дешавало са „Корзиком“ и око ње заправо било масло човека који ће убрзо после тога постати шеф партије, потом неприкосновени вођа револуције и коначно доживотни председник Југославије.

Тито се крајем 1936. и почетком 1937. налазио у земљи, радећи по Горкићевим инструкцијама на организивању одласка југословенских добровољаца у Шпанију. По доласку у Праг, састаје се са Горкићем и од њега сазнаје да је за ту сврху планирано изнајмљивање брода.

„За организацију тог посла били су одређени Адолф Мук, Антун Франовић, Стеван Лилић и Браина Фос – Рудин“, бележи Чолаковић у својим мемоарским казивањима. „Цијелом операцијом је руководио Горкић, коме су била стављена на располагање знатна финансијска средства, о којима он није полагао рачун ЦК. Он је сâм одабрао и људе који ће задатак извршити.“

Неколико (ваљда) добрих људи

У време када му је Горкић поверио овај важан (испоставиће се и за обојицу судбоносан) задатак, Адолф Мук више није био нити на једној иоле важној партијској функцији.

Рођен је у Котору 4. јуна 1893. године, од оца Фридриха и мајке Ређине, рођене Марковић. Школовао се у Котору и Венецији, а уочи почетка Првог светског рата бавио се конобарским занимањем, што ће му, током догађаја који ће уследити након његовог хапшења на „Корзици“, комунистичка штампа, а нарочито и често Ј. Б. Тито, узимати као отежавајућу околност и готово крунски доказ „издајничког педигреа“.

Мук је учествовао у борбама током Првог светског рата, а одмах по формирању југословенске државе почиње његов левичарски ангажман. О његовом првом хапшењу писала је и „Политика“ 21. септембра 1919. године под насловом „Комунисти у Котору“. Мук се, наиме, нашао међу онима који су долазак Белих Руса у Котор дочекали повицима „Живио Лењин!“ и „Живио Троцки!“

Током наредних година бива хапшен још неколико пута и напредује на лествици партијских руководилаца, све док 1934. године не постане члан Политбироа ЦК КПЈ. Илегално је деловао у земљи и емиграцији под конспиративним именима Јелка, Леви, Зехнер, Цвајг. Био је полиглота.

У руководству које је Коминтерна сменила 1936. био је и Владимир Ћопић, који је одмах по смени неку врсту шансе за искупљење за не баш јасне „грехе“ потражио управо у Шпанији, у коју је отишао преко канала чехословачких комуниста. У Шпанији је ускоро постао и командант Петнаесте интернационалне бригаде, о чијем је ратном путу оставио и уредно вођен дневник.

Можда је из истих или сличних разлога Муку поверен задатак да прво изнајми одговарајући брод, потом отплови до наше обале, на два места укрца неколико стотина добровољаца и одведе их право у Шпанију.

У томе је требало да му помаже Браина Рудин Фос.

Рођена 11. јуна 1902. године у Риги, студирала је медицину у Фрајбургу и Берлину од 1922. до 1927. године. Током студија је постала чланица Комунистичке партије Немачке а 1931. године удала се за југословенског комунисту Алфреда Бергмана Ненадова, који је водио партијску технику у Бечу. Тада је и почела да ради за Коминтерну под именом Марлена Ненадова. 

Како је пропало крстарење „Корзиком“

Према неким изворима, Горкић је за главног оперативца ове сложене и опсежне, готово војне операције, изабрао Адолфа Мука јер је овај био „добар познавалац мора“. О Муковом мучном животном путу објављено је неколико стручних радова, један подужи есеј и цела, истина прилично острашћено написана, у потпуности антитиоистичка књига, али ниједан од историчара и публициста нигде није изнео нити један податак о његовим навигаторским способностима.

Већ смо поменули како је Тито у својим агитпроповским пашквилама објављеним у листу „Пролетер“, а и касније у текстовима објављеним у сабраним делима, Мука карактерисао увредљивом опаском о његовој „келнерској прошлости“.

Бивши члан најужег партијског руководства највероватније и јесте волео море, крај кога је одрастао и крај кога ће 1943. године бити стрељан, али за остварење Горкићевог плана  требало је изнад свега добро познавати људе. А у тој врсти навигације, след и природа догађаја ће то јасно показати, од свих актера ове катастрофе у најави, најбоље се снашао Тито.

Јосип Броз је, према неколико извора, заиста боравио у Сплиту крајем 1936, где је ступио у контакт са зубарем Јосипом Чилићем, коме је изложио план да се у Сплиту формира пункт за одлазак добровољаца у Шпанију. По доласку у Праг, Тито је од Горкића сазнао како се, упоредо са његовом активношћу, већ увелико припрема терен за изнајмљивање брода којим би преко 500 добровољаца било превезено до неке од шпанских медитеранских лука.

И Браина Рудин Фос у својим сећањима истиче како је Горкићева идеја о унајмљивању брода ишла прво упоредо, а убрзо почела да се коси са задацима због којих је крајем 1936. године боравила у Београду.

Нећемо много погрешити ако претпоставимо да се већ тада у послове, сумње, снове оперативаца КПЈ умешала и југословенска полиција. А управо „захваљујући“ полицијским записницима са саслушања ухапшеног Антуна Франовића можемо реконструисати хронологију догађаја који ће директно или индиректно утицати не само на судбине много људи, већ на будућност КПЈ, а самим тим и целе једне државе.

Два црвена фењера 

Франовић је у Париз дошао из Марсеља, где је бродом стигао из Трста. У Паризу га је Иван Крндељ повезао са Адолфом Муком, који му је на једном од састанак рекао како је добио задатак да закупи брод којим ће југословенски добровољци бити пребачени у Шпанију.

Потом се нису видели неколико дана, а онда му је Крндељ преко једне жене послао 100 франака и возну карту за Марсељ. На железничкој станици срео се са „Сомером“, како му се био представио Горкић, у чијем је друштву била и она иста жена у којој није тешко открити Браину Фос, илити Марлену.

У Марсељу су се нашли са Муком, који је већ био закупио „Корзику“, укотвљену управо на Корзици, у луци Ајачо. До тамо су њих двојица отпутовали са капетаном „Корзике“, где су на брод претоварили храну и остале потрепштине намењене стотинама добровољаца, и након два-три дана кренули пут Сплита. На циљ су стигли 28. фебруара и, зауставивиши се између Шолте и Брача, на јарбол истакли уговорени знак: два црвена фењера. 

Док на немирној јадранској пучини дрхтури црвена светлост са „Корзике“, ми ћемо се пребацити на копно, и прво се вратити неколико дана уназад, у Марсељ. Примивши од Горкића 50.000 динара у страним валутама, Браина Рудин Фос је кренула возом за Трст, одакле је бродом продужила за Сплит. Ту је ступила у контакт са везом, а локални илегалци су је у ноћи 28. фебруара колима одвезли до места на обали где је, према њеном сведочанству, требало да се нађе са једном групом добровољаца и са њима се укрца на трабакулу.

Није, међутим, било ни добровољаца ни трабакуле, па се Марлена вратила назад у Сплит, да би се сутрадан, мимо договореног плана, укрцала на брод чије је одредиште био Котор.

Фудбалска утакмица у Сплиту

Колико год човек ишчитавао научне радове историчара радничког покрета, радове историчара који о радничком покрету не мисле ништа добро, те сведочанства припадника радничког покрета који су се крајем фебруара 1937. спремали да бродом отпутују у Шпанију, неће му успети да до у детаље реконструише след догађаја који ће довести до окончања крстарења „Корзике“ пре него што је оно уопште и почело. Мешају се датуми, имена лађа и зборних места, а уговорени сигнал са „Корзике“ час је два зелена и једно црвено светло, час два црвена а једно зелено.

Ипак, знамо да се тог последњег фебруарског викенда у Сплиту било окупило неколико стотина људи чије је крајње одредиште била Шпанија. Највише их је било из самога Сплита и Далмације, али није било мало оних који су у град под Марјаном допутовали из Словеније, Загреба, Босне.

Као добра камуфлажа несуђеним „Шпанцима“ послужила је фудбалска утакмица која се те недеље играла против домаћег „Сплита“ и гостујуће „Бате“. Глумећи гостујуће навијаче, добровољци су дан раније дошли у Сплит, а увече, предвођени локалним илегалцима, кренули ка зборним местима на обали, где је требало да их чекају трабакуле којима ће се одвести на отворено море, где их је чекала „Корзика“.

Онда се у илегалне радње сасвим јавно умешао метеоролошки фактор: почео је да дува јак ветар, море се узбуркало и било је немогуће испловити.

Зато је акција одложена за наредну ноћ. Тада је тек неколико трабакула успело да исплови, али од „Корзике“ није било ни трага ни гласа.

Једна трабакула је добровољце искрцала на Брачу, друге су се вратиле, али готово сви добровољци су наредног јутра похапшени. Полиција је очигледно све време знала за овај план.

Хапшења „Корзиканаца“

Сви похапшени су спроведени у лучки магацин, почело се и са испитивањима, али када су Сплићани сазнали шта се десило, дошло је до демонстрација а жене су организовале снабдевање храном заточеника који су већином ускоро ослобођени.

До масовних хапшења је два дана касније дошло и на црногорском приморју, а нарочито у Будви, где је приведена и Браина Фос. Наредне ноћи, у водама испред Будве, „Корзику“ су опколили једна торпиљерка и два торпедна чамца ратне морнарице, „Четник“ и „Ускок“, и брод стражарно спровели у Зеленику.

Према сведочанству једног морнара са торпиљерке, „Корзику“ су по лошем времену пронашли на пет-шест наутичких миља од обале:

„У тамној ноћи указаше се контуре већег трговачког брода који се лагано кретао према обали. Командант нареди телеграфисти подофициру да легитимише брод телеграфским путем. На овај позив брод није давао никаквог одговора, већ почеше правити заокрет према пучини... Тек на трећи позив да стане и да се вјешањем заставе на крми легитимише, брод стаде, истаче француску заставу и телеграфским путем јави: 'Брод La Corse, лука припадности Марсељ.' Командант га опет радиографским путем позва да поштује наређења, на шта он одговори: 'Поштоваћу ваша наређења'.“

Капетан „Корзике“, међутим, није хтео да пусти југословенску полицију на свој брод. Имао је све потребне документе и тражио је да га пусте са веза. Попустио је пред захтевима власти тек када се на обали појавио представник француске амбасаде.

Полиција је почела са детаљним претресом брода на коме је пронашла скривене Адолфа Мука и Франовића.

Не треба занемарити и податак да су полицајци на брод довели и једног новинара, који је идентификовао Мука. Није забележено његово име, ни за које новине је овај радио. Док је одавао Муков идентитет, можда је, ко зна, помислио како ће чланак о разоткривеном илегалцу почети реченицом како рођени Которанин није ни слутио да ће лука у Ајачију бити последње тле по коме ће ходати као слободан човек. 

Муке по Муку и осталим бродоломницима

„Корзика“ је након неколико дана испловила из Бококоторског залива пут матичне луке, Мук, Франовић и Браина Фос су спроведени у београдску Главњачу, а у Париз је стигла вест о неуспелом подухвату.

„На сједници ЦК, одржаној средином марта, Горкић је кратко извијестио о нашем неуспјеху“, казује Чолаковић. „Како је и зашто је подухват пропао, није било поузданих података. Закључено је да се траже обавјештења из земље, да се поведе кампања у земљи и иностранству за ослобођење Мука и осталих ухапшених другова као антифашистичкких другова који су хтјели да помогну републиканској Шпанији. На истој сједници је одлучено да се у Шпанију, мјесто ухапшеног Мука, пошаље, за представника КПЈ при ЦК Шпаније, Благоје Паровић.“

Тако је „бродолом“ код Сплита и Будве посредно почео да на дно одвлачи и оне партијске кадрове који нису имали никакве везе са „Корзиком“ и прикљученијима.

Паровић ће погинути крајем јула предводећи јуриш интербригадиста, а већ почетком тог истог месеца Горкић ће на хитан позив Коминтерне отпутовати у Москву, где је одмах ухапшен, одведен у Лубјанку, а потом и стрељан.

У међувремену су Горкић и Тито оформили комисију и након разматрања свих расположивих информација о узроцима неуспешног пребацивања југословенских добровољаца у Шпанију Коминтерни послали следећи извештај:

„На основу материјала из земље, извештаја одговорних руководилаца брода, Зомеровог (Горкићевог) саопштења о организацији транспорта, дошли смо до уверења да је транспорт био углавном добро организован и да је био изводљив. Експедиција није успела из три разлога: А) због лошег времена – буре – није било могуће предвиђеног дана примити на брод људе из сјеверног и из јужног дијела Далмације; Б) због низа грешака које су починили Мук и локални руководиоци; Ц) због недовољне будности у односу на талијанску шпијунажу.“

Касније је, у Горкићевом „оправданом одсуству“, Тито у својим текстовима, извештајима и сећањима Мукову кривицу назидао гомилом контрадикторних оптужби, из којих би могло да се закључи да је овај са „Корзике“ поруке илегалцима слао по неком таксисти, те да се искрцао у Будви, па се потом вратио на брод...

Међутим, у време писања овог првог извештаја, до Париза још није била стигла вест да је Адолф Мук „пропевао“. У земљи и иностранству била је покренута кампања да се Мук и остали ослободе оптужби и да се са њима у затвору поступа хумано. А онда, је према Чолаковићевим речима, адвокат Милош Церовић крајем марта, на молбу Веселина Маслеше и Милована Ђиласа, од полиције затражио да се сретне са Муком:

„Кад је Царевић дошао у Управу града, дочекао га је Драги Јовановић, управник града, и поспрдно упитао:

 – Хоћеш да видиш рашчереченог Мука? Само изволи.

Увео га је у једну канцеларију у којој је био смјештен Мук. Кревет, умиваоник, писаћи сто, а на њему повећи штос исписане хартије и пепељара пуна опушака. Иза стола устао је Мук, блијед, исцрпљен, унезверен... Кад их је Јовановић оставио насамо, Мук је просто завапио истрганим реченицама – што сте долазили, ја сам за покрет умро, све сам издао, реците друговима да бјеже и да прекину кампању за мене, ови овдје се само церекају, немам храбрости да извршим самоубиство, изгубљен сам.

Царевић га је, потресен, упитао:

– Како сте то могли урадити?

– Ништа ме више не питајте, молим вас. Ја сам изгубљен, пропао...“

Биланс Муковог бродолома

Чолаковић бележи 1971. године оно што му је адвокат испричао две године раније. О Адолфу Муку у то време нема ни једног јединог слова ни у једној југословенској енциклопедији, као што нема помена о Горкићу, браћи Цвијић, Сими Марковићу и осталим југословенским комунистима несталим у Стаљиновим чисткама. Па ипак, колико год се изречене па записане Царевићеве речи поклапале са Титовом мантром о некадашњем келнеру са приморја који није успео да се отргне од свог малограђанског порекла, и колико год да су се, након Титове смрти, доживотном председнику Југославије приписивале све „заслуге“ за све муке кроз које је овај Которанин пролазио чак и након што је стрељан, нема сумње да је Адолф Мук током истраге и на суђењу рекао све што зна.

Али под полицијском тортуром „пропевали“ су и толики други илегалци! Међу њима је, на пример, био и Ђуро Пуцар Стари, који ће после Другог светског рата бити постављан на највише партијске и државне функције. Мук је, међутим, одлучио да проговори у околностима које ће се даљим развојем догађаја испоставити као кључне за даљу судбину Комунистичке партије Југославије.

Тако је, одлуком ЦК КПЈ, Мук искључен из партије „ради издајства, провокације и служења класном непријатељу за свагда.“ 

Адолф Мук и Франовић осуђени су на десет година строгог затвора и послати на издржавање казне у Сремску Митровицу. Браина Рудин Фос је осуђена на шест месеци и, пошто је током истраге и припрема за суђење већ била одслужила ову казну, протерана је из Југославије.

У сремскомитровачкој казниони Мука је дочекао строги бојкот осталих политичких затвореника. Време је проводио у самици и био искључен из планова за бекство. Одлуком владе, казна му је 1939. године преполовљена на пет година. Када је дошло време да буде пуштен на слободу, сремскомитровачка казниона се већ увелико налазила под јурисдикцијом Независне државе Хрватске. Зато је, на захтев италијанских окупационих власти, Адолф Мук кренуо на своје претпоследње путовање.

Прво је почетком априла 1942. године, заједно са Антуном Франовићем, спроведен у Сарајево, одакле је пребачен у Мостар, потом у Дубровник. У которски затвор је стигао тек 5. јула 1942. године. О његовом психофизичком стању сведочанство је оставила Филомена Стојанов, која је Мука срела у которском затвору. Пред једном ћелијом – самицом, угледала је човека сасвим седа, подбула, као да сунце никада није видео. 

Постоје приче да су Италијани Муку нудили сарадњу и пресељење у Италију, али да их је он одбио. Да у томе има истине, најбоље сведочи његова смрт. Прво је 14. априла 1943. пребачен у затвор у Херцег Новом, да би седам дана касније био одведен у рану зору и стрељан негде у Суторини, на путу од Игала за Дебели бријег.

Постоји и прича да је приликом одласка на последње путовање рекао: „Више волим да будем погубљен од фашиста као комуниста, него од комуниста као издајица.“ 

Чистке

Такве „среће“ нису били ни Милан Горкић, ни Владимир Ћопић, ни браћа Цвијићи, ни Сима Марковић, Филип Филиповић и многи други више или мање познати југословенски припадници комунистичког покрета који су ухапшени а онда погубљени у Стаљиновим чисткама.

Горкићу је као једна од отежавајућих околности узет управо фијаско са „Корзиком“, али је његова главна кривица изгледа била то што је био блиски Бухаринов пријатељ. Ћопић се са места команданта Петнаесте интербригаде одазвао позиву из Москве, где је одмах ухапшен и убрзо после тога погубљен.

И Чолаковић је вест о Горкићевој смени и распуштању Централног комитета први пут чуо по доласку у Шпанију. Целокупан његов боравак на тамошљем фронту и месеци које је после тога провео прво у Паризу, а потом у земљи протицали су у неизвесности и очекивању разрешења сопственог статуса.

Живојина Павловића је филијална рука коминтерновске „правде“ стигла у време Ужичке републике. Он је након Горкићевог хапшења и распуштања комплетне илегалне мреже у Паризу затворио књижару и вратио се у Југославију. Ту је написао књигу о Стаљиновим чисткама и атмосфери која је владала у партијском руководству у Паризу, али су југословенске власти, зарад некварења тек успостављених веза са Совјетском Русијом, Биланс совјетског термидора забраниле.

Пре него што је убијен метком у потиљак, Жика Ждребе је мучен и испитиван. У истрази је, између осталих, учестововао и сам Родољуб Чолаковић, који о томе није оставио запис.

Пишући о повратку у Југославију 1940. године, Чолаковић је, међутим, писао како су се он и његова супруга Милица у Цавтату, током летовања, дружили са Кочом Поповићем и његовом тадашњом супругом Вером Бакотић.

„Понекад, ноћу, засјели бисмо негдје на осамку или се извезли барком на пучину и пјевали револуционарне пјесме. Коча је знао многе из шпанског грађанског рата, научио је и нас, те смо се тако сјећали Шпаније, те дубоке ране у свима који су осјетили и величину подвига њеног народа и горчину његова пораза.“

Као у шпијунском филму 

Пишући о своме боравку у Саламанки, где је био смештен главни штаб војске генерала Франка, Црњански је приметио како је увече живот у „Гран Хотелу“, који је био центар свих друштвених догађања у граду, „елегантан, као на неком шпијунском филму.“

А да је у односима између СССР-а и Краљевине Југославије било тајних и изненађујуће срдачних веза, сведочи и податак да су се након хапшења Адолфа Мука у Женеви, у потпуној дискрецији, тадашњи министар иностраних послова СССР-а М. М. Литвинов и његов помоћник Харселман састали са ондашњим представником југословенске владе.

У извештају поднесеном Београду, наш представник је истакао како је Совјетима поручио „да је у интересу њиховом да обуздају комунистичку пропаганду која се врши у нашој земљи. Та пропаганда и та цела комунистичка акције је сувише слаба да би могла оборити наш социјални поредак, али ако се настави она може бити довољно јака да изазове оно дејство које Москва најмање жели, а то је да нас сатера у крило оних сила које су декларативно противне Москви.“ На то су му Литвинов и Хасрелман рекли како се са њихове стране не врши никаква пропаганда, али да ће они то „доставити где треба и да ће се овим аргументом користити.“

Ова разговор је вођен можда баш негде у време када је Гојко Николиш, након што се спустио низ стрме обронке Пиринеја, у рано јутро ушао у своје „прво шпанско село“.

„На једном зиду Стаљинов лик с чијег се брка боја циједила на ниже, па лик изгледа чудно асиметричан.“

]]>
Fri, 15 Mar 2024 21:09:05 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/4598211/iz-tajne-istorije-kpj-jugoslovenski-dobrovoljci-u-spanskom-gradjanskom-ratu-i-propala-misija-broda-korzika.html http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2021/11/23/7577702_josipbroztitoinprison1928-1.jpg Из тајне историје КПЈ: Југословенски добровољци у Шпанском грађанском рату и пропала мисија брода „Корзика“ http://oko.rts.rs/istorija/4598211/iz-tajne-istorije-kpj-jugoslovenski-dobrovoljci-u-spanskom-gradjanskom-ratu-i-propala-misija-broda-korzika.html http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2021/11/23/7577702_josipbroztitoinprison1928-1.jpg Из тајне историје КПЈ: Југословенски добровољци у Шпанском грађанском рату и пропала мисија брода „Корзика“ http://oko.rts.rs/istorija/4598211/iz-tajne-istorije-kpj-jugoslovenski-dobrovoljci-u-spanskom-gradjanskom-ratu-i-propala-misija-broda-korzika.html
Авети другог светског рата: Алберт Шпер, нацистички вођа који је победио у Другом светском рату http://oko.rts.rs/istorija/4951520/aveti-drugog-svetskog-rata-albert-sper-nacisticki-vodja-koji-je-pobedio-u-drugom-svetskom-ratu.html Алберт Шпер је успео у готово недостижном: заједно са Трећим рајхом изгубио је светски рат, али је добио лични рат за осигурану будућност и историјску перспективу на његов случај. Његове књиге, безбројни интервјуи, сведочења и јавни иступи, све што је радио и говорио од маја 1945. било је део борбе за право да уђе у историју под властитим условима. И успео је у томе. ]]>

У центру Берлина, у меморијалном комплексу „Топографија терора“, септембра 2022. била је отворена изложба посвећена једној особи. Њен назив је: „Алберт Шпер у Немачкој: суочавање са немачком прошлошћу“.

Изложба, која је премијерно постављена четири године раније у Нирнбергу, није била превише атрактивна, без посебних је раритета и архивалија, фотографија, аудио записа, дигитализованог филмског материјала, видео интервјуа са историчарима, али на њој је много текста. Сажетост средстава одговара суштини намене: ова изложба није о Алберту Шперу, већ против њега. Аутори каталога били су Мартина Кристмајер и Александер Шмит.

Алберт Шпер је био и остао вероватно најпотцењенија личност Трећег рајха. И сам је учинио апсолутно све што је било могуће да би остао у историји запамћен управо тако – као потцењен. У Нирнбергу је био сигурнији кандидат за вешала од већине других оптужених, али није обешен. Провео је 20 година у затвору, написао два светска бестселера, Сећања из Трећег рајха и Дневници из Шпандауа, постао милионер и редован гост телевизијских и радијских студија и полузваничних пријема. Он је једини оптуженик Суда у Нирнбергу који је после суђења и одлежане казне имао прави други живот.

Шпер је био једини нацистички лидер који је победио у Другом светском рату.

Редослед речи

Алберт Шпер је успео у готово недостижном: заједно са Трећим рајхом изгубио је светски рат, али је добио лични рат за сопствену будућност и жељену перспективу на своје место у историји. Његове књиге, безбројни интервјуи које је дао, сведочења и јавни иступи, све што је радио и говорио од маја 1945, било је део борбе да у историју уђе под властитим условима.

Историчари и публицисти су затим почели да га оптужују да је угао који је наметао лажан, да је цела његова фабула, коју је започео да конструише одмах по завршетку рата, такође фалсификат. Садашња изложба, као и обимна нова Шперова биографија Магнуса Бреткена која јој је претходила, Алберт Шпер – Немачка каријера, само сумирају доказе за то. Аутори и кустоси берлинске изложбе настављају да се боре са Шепровим конструктима – али ипак су приморани да следе редослед речи које се односе на његову биографију онако како их је сам Алберт Шпер распоредио.

А сваки биографска одредница о њему отвара се на следећи начин: „Алберт Шпер је био немачки архитекта који је одредио развој архитектуре у време националсоцијализма. Од 1942. био је министар наоружања Трећег рајха. На Нирнбершком процесу осуђен је као ратни злочинац на 20 година затвора.“

Дакле распоред речи је: архитекта, министар, оптуженик, затвореник. За Шпера је било веома важно да на почетку стоји: „архитекта“.

Архитекта Трећег рајха

Архитектура је место и околност Шперовог сусрета са Хитлером. Урбанистичко планирање била је њихова заједничка манија. Манија је и прва компонента Шперовог алибија.

Када Шпер пише своје мемоаре, он зна да је као архитекта уништен, поражен. Уништен у дословном смислу те речи: од свега што је изградио, савезничка бомбардовања су оставила нетакнуте тек три или четири зграде које је пројектовао. Оно што авијација није докрајчила, уништила је политика – нова канцеларија Трећег рајха коју је пројектоваом за неколико година разбијена је у ситне каменчиће.

Али најважније што је Шпер радио није уништено, већ је остало неостварено: остали су планови, цртежи, модели Хитлерових грађевинских и урбанистичких снова чију практичну реализацију вођа Рајха је био спреман да повери свом дворском архитекти.

Фирер је, наиме, будућност Рајха видео у трансформисаним градовима: Линц је требало да буде главни музејски светски центар, Нирнберг центар националсоцијализма, Берлин израз мистичне „Германије“ и престоница аријевског света која би у архитектонском смислу превазишла Беч и, посебно Париз, који је био предмет Хитлерове вечне зависти. Према Шперу, једина особа у историји с којом би Хитлер био вољан да замени место био је барон Жорж Ежен Осман.

Најупечатљивији елемент планиране трансформације немачких градова била је гигантска величина апсолутно свега, од улазних врата до трибина на стадиону – тријумфалних лукова, зграда министарстава, позоришта, пантеона, биоскопских сала... 

Гледајући уназад након одлежане казне, Шпер у својим Сећањима иронично наводи милионе кубних метара земље, десетине хиљада тона мермера за облагање зграда, стотине хиљада километара, одричући се своје папирнате архитектуре: „Данас ревидирам слику наших намера, видим да све то не само да би било лудо, већ и досадно“. Шпер наводи и разлог: градови су за Хитлера били места презентације, а не живота. „Хитлерову страст према изградњи за вечност пратила је потпуна незаинтересованост за транспортне структуре, стамбена насеља и зелене површине“, пише Шпер. „Друштвена димензија урбанизма му је била неинтересантна и према њој је био равнодушан.“

Али иронија с којом Шпер говори о заједничким плановима с Хитлером само наглашава неодољиво искушење с којим је он у Трећем рајху био суочен, добивши на располагање све грађевинске ресурсе империје. Шпер на себе из тог времена гледа са уздахом жаљења.

Странице посвећене архитектонској манији која га је ујединила с Хитлером најузбудљивије су у његовим Сећањима. На њима избија грозничаво осећање неограничених могућности које и не морају да се односе на стварност. Романтични врхунац ове грознице јесте откриће „вредности рушевина“, које би остале иза зграда подигнутих за миленијумски Рајх.

Наиме, за своје главне пројекте Шпер прави и скице које показују како ће ове зграде изгледати као рушевине обрасле маховином, и планира, заједно са Хитлером, производњу специјалних материјала који ће омогућити да њихове зграде величанствено старе и пропадају вековима.

Архитекта Шпер себе представља као уметника који је пронашао идеалног купца, али се, авај, испоставило да је купац ђаво. У улози ђаволове жртве, каквом се Шпер представља, и милиони његових сународника били су спремни да се препознају.

Али слика заведеног уметника-идеалисте коју је Шпер створио има озбиљне мане. Тако, на пример, план да се Берлин претвори у церемонијалну аријевску престоницу, Шпер описује као Хитлерову маничну фантазију. Међутим, план за такав град је био стваран, а да би се он спровео, значајан део немачке престонице је морао претходно бити уништен. Иако је у Берлину крајем 1930-их недостајало око 100.000 станова, 50.000 је у ту сврху требало да се сруши.

Сам Шпер је 1938. за то пронашао решење, које је подразумевало принудни раскид уговора о закупу са јеврејским станарима. Биро Генералне грађевинске инспекције Берлина, на чијем је челу био, направио је релевантне спискове и током наредних месеци „ослободио“ је око 18.000 станова, депортујући око 75.000 становника Берлина. С почетком рата, планови за реорганизацију града одложени су до даљњег, али депортације Јевреја су настављене истим темпом.

Министар наоружања

Најкраћа епизода Шперовог живота трајала је од фебруара 1942. до априла 1945. године. Због ње је и завршио на суђењу у Нирнбергу, не због берлинског славолука победе који је пројектовао.

Наиме, 8 фебруара 1942. срушио се авион у коме је био немачки министар наоружања Фриц Тот. Неколико сати касније, Хитлер је предао ово министарство Алберту Шперу. Целокупна производња војне опреме, муниције, резервних делова, испоруке и дистрибуција наруџбина за војну индустрију, изградњу путева и копнених утврђења, контрола производње електричне енергије и воде, све то било је подређено „главном градитељу“ Рајха.

Министарство наоружања којим је руководио Шпер давало је, у ствари, материјалну подршку немачким јединицама на фронту, у почетку само копненим, али су постепено у његову надлежност дошли и авијација и морнарица.

За Шпера је именовање за министра наоружања наводно било изненађење, последица Фиреровог хира. Касније је то описивао као немогућ изазов, који заправо уопште није требало да буде намењен њему. Али на то је аријевски човек могао да одговори само онако како му је дужност налагала: да прихвати огроман задатак и пропадне под његовом тежином – или да постане супермен.

Шперов посао министра наоружања био је да организује посла. У процесима производње и управљања првенствено га је занимала јасноћа шеме. Шпер је цртао структуре својих министарских одељења и комисија налик на план за зграде, тако да би оне могле бити универзално применљиве.

Али, за разлику од архитектонских скица за своје грађевине, Шперове управљачке шеме и модели били су ефикасни само под релативно редовним околностима. Када су линије фронта почеле да се урушавају, и Шперово планирање је затајило.

Ако је Шпер као архитекта у сопственом уму био заблудели уметник, онда Шпер као министар изгледа као несаломиви технократа са осећајем дужности уз потпуно одсуство интересовања за цену успеха, уз професионалну беспрекорност комбиновану са политичким и моралним слепилом. Слепа оданост дужности била је други део његовог нирнбершког и постнирнбершког алибија.

Али успех Шперове министровања није био заснован на чињеници да се његова технократија показала посебно ефикасном, већ на чињеници да је имао на располагању милионе обесправљених радника. За услове рада и живот логораша које је његово министарство упошљавало није бринуо.

Шпер је имао среће: до почетка суђења у Нирнбергу није било потпуне статистике о смртима на принудном раду у индустрији наоружања под његовом управом. Такође, није постојала потпуна документација из концентрационог логора Мителбау-Дора, чији су заточеници служили на полигону за производњу и тестирање ракета V-2, једном од Шперових главних пројеката.

На том послу умрло је укупно око 20.000 затвореника из логора Мителбау-Дора. С друге стране, 8.000 људи били су жртвa лансирања ракете V-2. Ово је једино оружје у историји човечанства чија производња је довела до више жртава него његова употреба.

Оптуженик у Нирнбергу

У сали Трибунала у Нирнбергу Алберта Шпера је лако промашити – чини се да заузима најмање места на оптуженичкој клупи. Било да се ради о видео снимцима испитивања или фотографијама које су га ухватиле у судници, Шпер на њима као да се губи, изгледа као „мали човек“, иако је био виши од већине оних који су седели или стајали поред њега.

Уз то, он изгледа као човек коме је немогуће одредити колико има година, упркос чињеници да је био међу најмлађим оптуженицима. На почетку Нирнбершког процеса, Шпер је имао 40 година.

Али за истражитеље Трибунала он је био уочљива фигура – ​​у позитивном смислу. Шпер ништа не одбија, он даје одговоре на сва питања, или бар покушава да их да. Он не пориче очигледно, не жали се на пропусте у памћењу, не пада у хистерију. Он је дубоко шокиран, као што може бити шокирана свака особа када открије да је његова лична несавршеност постала део незамисливе подлости. Он је у нирнбершкој судници оличење нормалности, која је само једно време скренула на пут зла.

У име ове слике, ове позе, Шпер на суђењу изговара своју кратку завршну реч. Тачније, чита са листа који држи дрхтавим рукама. Упркос чињеници да је говор написан унапред, он се зауставља, прави кратке паузе, као да заиста схвата пун значај онога што се догодило и онога што изговара.

Шпер је у судници веома озбиљан, узбуђен али прибран – као да на себе и ситуацију у судници гледа некако са стране. Изговара речи које сведоче о болној спознаји и шоку – шоку не због могућности смртне казне за њега, већ од незамисливости свега што се у Рајху догодило. Он потпуно признаје своју умешаност у све што се догодило, али на један посебан начин. Како су неки аутори приметили, он сада личи на Рип Ван Винкла из приче о холандско-америчком сељаку који је срео неке мистериозне Холанђане, попио њихово пиће и заспао, да би се 20 година касније пробудио у промењеном свету, пошто је преспавао америчку револуцију. Алберт Шпер у Нирнбергу изгледа као да се попут Рипа Ван Винкла управо пробудио из сна, поред себе затекао планину лешева, угледао своје руке обливене крвљу, па онда се пита: Боже, јесам ли ја ово урадио? Да, наравно, али нисам сам, сви смо, и мене су укључили, зар не?

Његово покајање није преувеличано, чини се да само још један гест у том смеру да је учинио оно би испало лажно. Али Шпер није лажан. Он емитује измаглицу. „Чега је све било, за ових 12 година“, пита се Шпер. „То је неопростиво и несхватљиво. Ево стојим овде и покушавам да схватим како се то могло догодити. И шта да радите сада – не са мном лично, радите са мном шта хоћете – него шта да радите да бисте избегли сличан ужас у будућности.“

И на крају нико се не чуди што овај оптуженик не говори као саучесник у злочину већ као наставник у разреду док диктира пасус из уџбеника историје: „Оно што се десило научиће цео свет не само да мрзи диктатуру као облик владавине, већ и да је се плаши“.

Није познато да ли је Шпер свесно или интуитивно осмислио наступ у Нирнбершкој судници. „Али да нисам размишљао, не бих преживео“, признаo је касније. И он и његов адвокат Ханс Флекснер добро су разумели где су најболније тачке оптужбе, односно у којим случајевима би Шперово лично признање за њега постало смртна казна, а где би могао да се извуче. Зато је, преузимајући одговорност за многе ствари, Шпер две ствари безусловно негирао: да је знао за услове у којима су живели и радили затвореници концентрационих логора, и – посебно – да је знао за Холокауст.

У ери друштвених мрежа ово можда звучи чудно, али је „знање о нечему“ за судије у Нирнбергу била околност од великог значаја. У то време Шпер није могао бити осуђен за оно за шта није знао. Међутим, пресудно је ипак било нешто друго: Шпер је убедио суд не у своју невиност, већ да је „нормалан“, неко с ким се може. Он то не изговора, али иза онога што каже, јасно се разуме: „Још ћу ти добро доћи.“

И заиста, Западу су добродошле бројне технократе Трећег рајха ранга нижег од Шперовог: аутор немачког ракетног програма, инжењер Вернер фон Браун, који је био Шперов подређени, још током нирнбершких суђења радио је у САД, где је повео и стотинак других добродошлих стручњака, Шперових упосленика.

Затвореник у Шпандауу

У архиви Шпигла од 760 референци које се односе на Алберта Шпера. Од тога је тридесетак из година његовог заточеништва, с тим да их је већина индиректних, не односе се на самог Шпера већ на опште околности Трећег рајха. Ни остали затвореници војног затвора у Шпандауу не помињу се пречесто. Било их укупно седморица, да би после 1957. остала њих тројица – Шпер, Рудолф Хес и Балдур фон Ширах.

За Шпера је време у затвору представљало двадесет година заборава у јавности, јер само заборав му је давао шансу да се врати. Али да се врати – коме? Пре свега, он је отац и муж, глава породице. Очигледно се у великој мери ослањао на своју породицу, на супругу Маргарету и шесторо деце који су живели у Хајделбергу. Сваке недеље они му у затвор шаљу нову породичну фотографију.

Године 1955. његов најстарији син Алберт, који носи очево и име и презиме, почиње да студира архитектуру у Минхену. „Архитекта Алберт Шпер“ – да би се неко средином 1950-их звао тако како се звао овај двадесетогодишњи минхенски студент, морао је имати чврсту психу и непоколебљив осећај припадности породици и везаности за оца.

Други син, који је на рођењу 1940, наравно, добио име Адолф, у једном тренутку, без много буке, прекрстио се у Арнолд. Троје од шесторо Шперове деце написало је мемоаре, из којих произлази да је за њих однос према оцу био изузетно тешко и трауматично искуство, али га се нико од њих није одрекао.

Шперова улога као затвореника јесте улога очевица који се покајао и који је у процесу искупљења – он је све схватио и све памти. У затвору је провео двадесет година градећи темеље за своју другу каријеру и нови живот.

Увод у други живот

Званично, затвореницима из Шпандауа било је забрањено да пишу било шта осим писама породици, службених сведочења и захтева затворским властима. Шпер међутим записује фрагменте својих сећања на тоалет папиру и остацима омота пакета које прима од породице. Склопивши пријатељске односе са једним од запослених у затвору, оно што је Шпер написао овај редовно односи „на слободу“ и шаље не Шперовој породици, наравно, већ његовим бившим колегама из бироа Генералне грађевинске инспекције.

Од ових комадића папира настаће касније две књиге – Сећања из Трећег рајха, објављена 1969, и Дневници из Шпандауа, објављени 1975 – које ће Шперу омогућити тријумфални повратак.

Двадесет година заборава и искупљења биле су за Шпера године латентне и енергичне активности с циљем припреме за будућност. Из Шпандауа су на листовима тоалет папира изношени не само фрагменти сећања на догађаје из времена Трећег рајха, већ и прецизна пословна упутства уз помоћ којих је Шпер обновио и одржавао контакт са онима који су требали да му помогну у будућем животу.

А било је много људи који су то желели: до 1966. године, када је Шпер изашао из затвора, формирао се читав један клуб његових симпатизера. Док је био у затвору, овај круг је делимично финансирао школовање његове деце и дневне трошкове породице.

Нису сви у овом кругу били пронацистички реваншисти. Међу њима било је и оних за које је Шпер био представник старе угледне хајделбершке породице, архитекта треће генерације. „У Хајделбергу после рата Шперови уопште нису имали лошу репутацију; била је то, пре свега, овдашња стара породица“, писала је касније Шперова ћерка Хилде Шрам, која ће направити политичку каријеру у Зеленој странци и постати потпредседница берлинског градског парламента.

Међу Шперовим симпатизерима било је и заинтересованих друге врсте. На пример, новинари и издавачи, који су чекали да из Шпандауа изађе вредан живи сведок епохе.

Моћ репутације

Берлинска изложба из 2022. посвећена Шперу у „Топографији терора“ почиње управо од тренутка Шперовог изласка из затвора, где га на излазу чекају стотине телевизијских камера.

Када је у поноћ 1. октобра 1966. Алберт Шпер изашао из затвора, одмах је постао медијска звезда. Први интервју дао је за Шпигл и за то био плаћен. На крају разговора је рекао: „Оно што сам вам овде рекао – а разговор се води на ваш захтев – требало би да буде и последње што ће се од мене чути за сада“.

Наравно да то није био последњи интервју који је Шпер дао, али након њега сваки новинар коме је било дозвољено да поставља питања истакнутом нацистичком функционеру аутоматски се осећао поласканим, привилегованим и захвалним. Следећи интервју са Шпером објавио је Штерн шест дана касније. У њему стоји: „После 20 година у Шпандауу, Алберт Шпер тражи нови почетак у животу. Он каже: 'Обожавао сам и плашио се Хитлера...'“

Интервјуи са Шпером су се обично продавали као ексклузивни, иако у њима није било скоро ничег ексклузивног. Било да се радило о Плејбоју, НДР-у или Квику, Шпер је као стари салонски нациста увек пливао у истој води када би се повела реч о његовој улози у Трећем рајху.

Прича о другој каријери Алберта Шпера прича је о стотинама хиљада продатих примерака књига, огромним хонорарима и медијском успеху човека који је једном давно подлегао искушењима, попео се на врхунац злочиначке моћи, али је потом све схватио и за све се искупио. Зато никоме више није падало на памет да Шперово име наведе на списку оних који су чинили врхушку Трећег рајха – Хитлер, Гебелс, Геринг, Химлер, Борман...

Шпер јесте припадао тој листи, али се с ње извукао. Историја га је прецртала. И не само њега.

Улога новинара у прању биографије 

Главни Шперови помоћници у томе били су новинари. Пре свих Јоаким Фест, касније један од уредника листа Франкфуртер алгемајне цајтунга. Он лично није имао симпатија према нацизму, али је за Шпера урадио главну ствар: као „ghostwriter“ он је невидљиви коаутор Шперових мемоара, за шта је добио свој део хонорара од продаје.

Фест је као писац био неупоредиво талентованији од Шпера, али је Шпер био много паметнији и убедљивији као манипулатор. Јоаким Фест је тај који је помогап Шперу да створи имиџ који се добро продавао наредних 50 година, и наставља да се продаје до данас.

Фест није могао да одоли првокласном материјалу који му је понуђем. Шпер му је испричао толико тога и тако детаљно да новинар није посебно проверавао колико је, и о чему, Шпер ћутао. Шпер је свој послератни новац зарадио не само легалном продајом својих Сећања и Дневника, већ и тајном продајом слика које је прикупио током година „аријенизације“ имовине јеврејских колекционара. За то се сазнало тек након Шперове смрти 1981, али ни на кога није оставило неки велики утисак.

Познавао сам Јоакима Феста (1926-2006). Потицао је из католичке, темељно антинацистичке и антихитлеровске породице, и био је упечатљив, висок, маркантан и елоквентан човек. Објавио је више успешних и добро продаваних књига о нацизму, а Хитлерова биографија коју је написао 1973. налазила се недељама на врху бестселера и постала незаобилазно штиво за све који на било који начин изучавају вођу Трећег рајха. Уз то, то је била прва велика Хитлерова биографија после оне Алана Булока из 1952. године, и прва коју је написао један немачки аутор.

Фестова књига о Хитлеру појавила се у време када се млађа генерација Немаца суочавала са нацистичким наслеђем и изазвала је контроверзу међу немачким историчарима, јер је Фест, политички конзервативац, одбацио тада доминантно мишљење да су узроци Хитлеровог успона на власт углавном економски. Уместо тога, веровао је да нацизам свој успех дугује чињеници да су милиони Немаца затварали очи пред оним што је Хитлер чинио или су га у томе  активно подржавали.

После ове књиге, Фест је постао уредник културе у ФАЗ-у. Под његовим уредништвом вођен је познати „сукоб историчара“ о карактеру нацизма, где је на једној страни био Ернест Нолте, а на другој Хабермас и остали.

Фестова биографија Хитлера била је заснована на извору првог реда: Хитлеровом архитекти. Још 1999. године, када је већ било доказано како и у чему је Шпер лагао, Фест је објавио једнострану Шперову биографију. 

Историчар Магнус Брехткен, који је све ово наведено изложио у својој књизи о Шперу, оцењује: „Шпер је био идеално пројекционо платно за милионе Немаца који су желели да испричају потпуно исту причу о дистанцирању од националсоцијализма као и он.

Да, Шпер је био свестан свих злочина националсоцијалиста. Да, Шпер је био умешан у масовна убиства Јевреја. Нацистички министар је био џентлмен? Да ова превара није тако неизрецива, била би добра шала.“

Неколико година пре ослобађања Алберта Шпера, у Израелу је суђено Адолфу Ајхману и он је осуђен на смрт. Линија одбране је била слична Шперовој – обојица технократа пред судом су се позивала на отприлике исте аргументе и осећај дужности који их је одвео ка злочину. Израз Хане Арент „баналност зла“ заувек ће остати Ајхманов споменик. Али за Шпера, који је умро од можданог удара две деценије касније, 1981. године у скупом лондонском хотелу после још једног интервјуа за Би-Би-Си, „баналност зла“ ​има другачије конотације.

 

]]>
Thu, 14 Mar 2024 15:58:26 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/4951520/aveti-drugog-svetskog-rata-albert-sper-nacisticki-vodja-koji-je-pobedio-u-drugom-svetskom-ratu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/13/20/44/642/2435387/thumbs/4567233/thumb1.jpg Авети другог светског рата: Алберт Шпер, нацистички вођа који је победио у Другом светском рату http://oko.rts.rs/istorija/4951520/aveti-drugog-svetskog-rata-albert-sper-nacisticki-vodja-koji-je-pobedio-u-drugom-svetskom-ratu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/13/20/44/642/2435387/thumbs/4567233/thumb1.jpg Авети другог светског рата: Алберт Шпер, нацистички вођа који је победио у Другом светском рату http://oko.rts.rs/istorija/4951520/aveti-drugog-svetskog-rata-albert-sper-nacisticki-vodja-koji-je-pobedio-u-drugom-svetskom-ratu.html
Невидљиви и слабо видљиви Београд: Фантом Стамбол капије у Бечкој шуми http://oko.rts.rs/istorija/4588041/nevidljivi-i-slabo-vidljivi-beograd-fantom-stambol-kapije-u-beckoj-sumi.html Стамбол капија, она која је некад стајала на Тргу републике у Београду, има необичну особину да изненада изрони у заинтересованости јавности и из ње се исто тако брзо повуче. Где та врата одлазе кад о њима нико не мисли, о томе би вероватно више могла да каже феноменолошка философија него историја архитектуре. Гордана Илић-Марковић, са одсека за Славистику на Бечком универзитету, намерава да прекине инкогнито бивствовање Стамбол капије и напише рад о њој. Али, где почети причу о ствари која се отима причи? ]]>

Неки архитектонски маркери имају срећу да их генерације сервисирају и држе у добром стању, као на пример хиљаду и по година стар маузолеј Гале Плацидије у Равени. Неки остану као рушевине у радном односу, као још старији Форум Романум у Риму, или Партенон на атинском Акропољу. Неки остају да горе само у духу, па оживе као холографске инсталације срушених синагога у Бечу и Берлину на годишњицу „Кристалне ноћи“ из новембра 1938.  

А опет, има и оних архитектонских маркера који не горе у духу, већ су сами духови. Они се с муком пробијају кроз простор и сећање, разломљени у делове, насутих темеља, расељени и развучени, уграђени у туђе потпорне зидове, у крипте и жардињене. Овде се не мисли на заборављене објекте, јер су они посебна категорија. Напротив, мисли се на архитектонске маркере чија је симболика тако страшна, који емотивно исцрпљују и застрашују, злом притискају колективну меморију каснијих генерација, да оне кажу: носи то камење одавде,  да му се траг затре, да га ни пријатељ ни непријатељ не препозна кад на њега наиђе!   

У ову последњу категорију архитектонских маркера, односно архитектонских споменика у ширем смислу, оних који „спомињу“ своје време, проговарају из њега, спада и београдска Стамбол-капија. 

Надземни делови „Стамбол-капија“ су данас у Бечу, у општини Пенцинг (14. Безирк), у непосредној близини барокног дворца Лаудон. Тамо као крајпуташ маркирају потпорни зид на шеталишту и бициклистичкој стази ка Бечкој шуми.

Темељи су и даље у Београду, испод плоча на Тргу Републике. Код сваке рестаурације Трга – око 1880, између два светска рата, или сад у овом веку – радови оголе темеље, јавност се запањи над невероватним археолошким открићем, разговара се о евентуалној новој намени, а онда се све то лепо покрије, забетонира и поплоча, док не изненади неке нове генерације кроз сто година.

Није тешко замислити разговор на некој од тераса око Трга негде у пролеће 2121. године: „Јеси ли чуо, пронађени темељи Стамбол капије коњу испод ногу! Сензација!“  

Поента је у томе, да Београд не жели да се сећа Стамбол капије. И поред свих, благо речено, мањкавости архивирања у Отоманском царству, да је град у последњих двеста година, да су његови становници, урбанистички заводи и тела за негу споменика, заиста желели да знају све детаље око Стамбол-капије, знали би их.

Стамбол на Стамболу

Као прво, која Стамбол-капија? На Тргу су стајале две камене капије, да ли као славолук или само контролисани пролаз у град у средњевековном маниру, то је отворено питање. И по свој прилици нису постојале заједно, већ хронолошки једна за другом. Има урбаних легенди по којима су чак стајале једна на другој, каснија на темељима претходне, рођена из њеног камена. 

Прва, именом Виртембершка капија, потиче с почетка XVIII века. Капију је, вероватно као славолук, подигао Карл Александер Виртемберг (Karl Alexander von Württemberg-Winnental, 1684-1737), заповедник у војсци Еугена Савојског, чије су снаге 1717. истерале Турке из Београда.

Карл Александар је касније имао политичку каријеру, од 1733. до смрти је био владајући кнез Виртемберга (отприлике данашња немачка покрајина Баден-Виртемберг са Штутгартом као главним градом), једне од државица унутар Светог римског царства немачке нације. Београд га међутим памти, или заборавља, као војника, царског генерала и маршала који је на коњу 1717. ујахао у ослобођени Београд. У сваком случају: у хришћански Београд.

Хришћански је Београд, као територија којом се влада, не по становништву, остао кратко, од 1717. и Пожаревачког мира до 1739. и Београдског (не)мира.

Прво што су Турци направили када су им Аустријанци, истина без воље и ентузијазма, али и без испаљеног метка, предали Београд 1739, било је да сруше Виртембершку капију. „Прво“ не треба схватити буквално, али у свакако временски згуснуто, да су Турци брутално казнили Србе за две деценије политичке, културне, урбанистичке и градитељске европеизације, да су убијали и набијали на колац, да су рушили све што је мирисало на туђе, и да су у том полету отоманске реконквисте срушили и Виртембершку капију.

Паралелно с рушењем Виртембершких врата, по свему судећи користећи исти камен, Турци су одмах поред њих, у неком закошеном положају, подигли своју капију, ону на коју се углавном мисли кад се каже Стамбол-капија.

У каснијим предањима рањеног града, у непрецизном сећању на муку и очај пораза, те две капије – Виртембершка из 1717. и Стамбол из 1739. су се спојиле у једну, ову каснију.

Три лука, један лук?

Питања се множе. Како је изгледала једна, како друга капија? Да ли су Београђани тог времена имали позитиван став према првој, негативан само према другој? Да ли су прву, у том кратком периоду, прихватили као своју, или би је као такву прихватили да је боравак хришћанских снага потрајао, да су се развиле форме интернализације и адаптације? 

За прихватање те друге, именом Стамбол капије, није било шансе, нити је могло да буде. Њу је турска управа од почетка успоставила као nexus терора. На њој су се Срби набијали на колац, код ње и око ње су се извршавале масовне егзекуције, ту је одмазда добијала конкретне форме потчињавања.

Али, зар су заиста биле две? Или, зашто би Турци уопште рушили Виртембершку капију? Зашто је само нису „учинили“ својом, накачили пар камених плоча са сурама, изнад улаза ставили коју тугру (калиграфски потпис султана), и готов посао? Војни освајачи тако раде од кад је света и века, преузимају паметне грађевине као своје. Не руше, него прилагоде.

То је некад исто тужна судбина: шифра Јустинијанова Света Софија у Константинопољу. Али суштина је у нечем другом – освајачи, поготову они који, као османска империја, нису марили за систематско развијање поробљених крајева, за вештине градње, смислену организацију цивилног живота, школе, науку, за све оно што се од касног XVII века звало прогрес, не руше тек тако једну солидно грађену, камену капију на улазу у властиту фортификацију.

Не руше је, осим ако не могу да је виде очима. Осим ако им архитектуром и симболиком тако пара видно поље и духовни мир, да коегзистенција Турака и аустријског камења постаје немогућа.

Два су могућа одговора.

Варијанта А: Турци заправо никад нису срушили Виртембершку капију. Само су је 1739. са спољним декором и функционалним додацима превели у статус Стамбол капије. У прилог тој варијанти би говорила  чињеница да су код сваког каснијег преуређења Трга републике изронили само једни темељи, чврсти и солидни, никаква шиндра и дрвена каша од триста година, као што се види на овим фотографијама које је познати београдски архитект Бојан Ковачевић ставио на располагање РТС-у.

Варијанта Б: Туруци су итекако срушили Виртембершку капију, зато што је изгледом цитирала касноантичке тријумфалне капије. За пример може да послужи Констатинов славолук у Риму, али та форма је практично неуништива и врло адаптабилна. Ако се занемари анахрони цитат тријумфалне капије у модерној Астани 2012. године, та је споменичка форма увек била чврсто усидрена у политичким културама хришћанства.

У свим класицирајућим епохама европски принчеви и кнезови су се утркивали у подизању тријумфалних капија. Кад се цар Леополд I (деда Марије Терезије) 1683. враћао у Беч након коначног протеривања Турака, читавим путем до дворца су градили тријумфалне капије у раскошном ефемерном бароку. И то познати архитекти, као Лукас Хилдебранд, на пример. Седам дана за монтажу капије, један за демонтажу.

За Турке, тако кратко након што су 1683. сахранили властите снове о освајању Европе, мора да је био страховити шамар кад су 1739. приликом повратка у Београд затекли иритирајуће примерке европске тријумфалистичке архитектуре. Главнина тога је истина била у руинама, пошто су Аустријанци по условима Пожаревачког мира морали да сруше све објекте подигнуте у те две деценије владавине. Али тријумфалну Виртембергову капију су оставили Турцима да им поквари тријумф.  

Славолук, па још с три пролаза, преносио је Турцима једну једину поруку: Заузето, хришћанин. Шта су Турци могли, него да га сруше до темеља, да камен на камену не остане, а материјал као сполије употребе за подизање неке друге капије пар корака даље, око које ће тријумфовати над локалном рајом.

Мртви Лаудон између везира и витеза  

Други пут у дугом XVIII веку Аустријанци су истерали Османлије из Београда 1788. године. Освајање/ослобођење града је водио немачко-балтички војсковођа Гидеон Ернст фон Лаудон (1717-1790).

Лаудон је био професионални војник, не цивилни управитељ. Он је ушао у град, освојио га, покупио што му се свиђало и одмах се вратио у Беч на даље располагање цару Јозефу II.

А то што се Лаудону допадало, и што је понео кући, у свој дворац у Пенцингу, била је архитектонска декорација са Стамбол капије. У суми је однео две велике камене плоче уграђене за владавине султана Махмуда I (1730-1754), уз то четири мање са гроба Ибрахим паше, једну тугру и једну деко-главу Турчина дугих бркова. 

Велико питање је, међутим, одакле је Лаудон покупио своје трофеје. Сумња се поготово јавља кад је у питању гроб Ибрахим паше. Лаудон је помешао двојицу паша – мислио је да у смрти тријумфује над Ибрахим пашом који је служио као амбасадор Високе порте у Бечу 1719, у време Пожаревачког мира, док је у стварности покрао камене декорације са гроба заповедника Београда Ибрахим паше који је умро још 1708. Порекло Лаудонових „сполија“ тиме постаје проблематично.

Мотивација је јасна, превођење турских симбола репрезентативне моћи у хришћанске симболичке системе. Све остало је код Лаудона непоуздано, каже Гордана Илић Марковић са одсека за Славистику на Бечком универзитету – да ли је узео тамо одакле је рекао да је узео, или је напросто покупио ствари које су му се допале и после им надевао имена. Као што је речено, био је освајач, не администратор, а посебно не историчар уметности.

У наставку, Лаудоново пребацивање симбола из једног у други културни систем добија црно-хуморне димензије. Од донетих предмета није намеравао да направи мали tropaion у башти испред дворца, да се топло сети Ибрахим паше сваки пут кад туда прошета са супругом Кларом. План му је био други, да се сахрани испод њих. Пре смрти је тражио од Кларе да му од „турског камења“ направи гробницу. Где би му се она касније придружила.  

По свему, Клара му није одбила жељу на умирућој постељи, али није имала ни намеру да је испуни. Да њих двоје, племенито рођених католика једног католичког царства, у вечности леже испод коранских сура и Махмудове тугре! Не бива. За мужа је наручила споменик по узору античких саркофага, са слободном статуом тугујућег витеза у пуној опреми. Нешто мало од обећања је и испоштовала, сахранила га је у „Турској башти“ иза дворца.

Камење које је Лаудон донео из Београда је остало разбацано на имању, да се на њему спотичу пролазници и радници. Тек је према средини деветнестог века привукло пажњу Јозефа Хамера (Joseph von Hammer-Purgstall, 1774-1856), утемељитеља европске оријенталистике као академске дисциплине. Он их је каталогизовао и дао им службено име „Турско камење“ (Türkensteine), али су тек после његове смрти, негде крајем 19. века уграђени у тип равног зидног споменика где стоје данас.

После Другог светског рата споменик је реновиран, при чему је све остало исто, осим што сад султанова тугра стоји наопачке.

Стамбол-капија, последњи чин, први пут

Године 1790. је умро цар, умро Лаудон, а Аустријанци Београд поново препустили Турцима (Свиштовски мир, 1791). Стамбол капија је остала где је била и весело дочекала повратак Турака.

Барем је такав био осећај Срба кад су од Другог устанка, па преко Хатишерифа 1830. почели да граде националну државу – да је Стамбол капија турска. Да јој се не може веровати. Да ће пожељет Турака, али да од тога нема ништа. Гледајући унатраг, код њих се јавио исти рефлекс као код Турака према Виртембершкој капији. Срби су могли да Стамбол-капију преведу у нови, за њих повољан политички контекст, али је мотивација била ниска. Чини се да је таква и данас остала, јер у аустријском заводу за заштиту споменика кажу да им Београд није послао обећане фотографије темеља Капије с раскопаног Трга из 2018.  

По наредби кнеза Михаила Обреновић, тај архитектонски маркер турског Београда је до темеља срушен 1866. Формулација „до темеља“ је међутим непрецизна. То знају сви који су пратили распад Југославије по Уставу из 1974. да „свака република има право на самоодређење до отцепљења“. Да ли „до отцепљења“ значи све до њега, или укључујући и њега? Тешко, тешко. Да ли је кнез Михаило рушио Капију „до темеља“ тако да разруши и темеље, или само „до њих“, али не и њих? Опет тешко.

И како је изгледало то што се рушило? Да ли је обликом личило на слику која данас стоји на згради Народног позоришта, на плочи постављеној 2003?

Један пролаз, затворен облим сводом, очито са ребрима, напред класицистично прочеље са рустиком, горе све затворено једноставним, али истуреним венцем – да ли је тако изгледала Стамбол капија коју је Михаило рушио 1866? Има смисла, али и фантазије, јер је то једнако тако могао бити и неки део калемегданске тврђаве.  

Или је Михаило рушио Стамбол капију са цртежа аустријског путописца и етнолога Феликса Каница (1829-1904) – цитат збијене тријумфалне капије са три благо шпицаста лука, два пиластра око главног, истакнутим венцем и атиком?

Али, зашто би Турци свесно подигли такав облик славолука 1739, након што су вероватно на пар метара даље срушили исти такав? Каниц је боравио у Србији средином XIX века, могао је да види праву ствар пре њеног рушења 1866. и да је нацрта, али – да ли је цртао Стамбол капију на будућем Тргу републике, или једну од две „Стамбол капије“ на Калемегдану?

Успут, фотографија као техника постоји од 1839. Како то да нико није снимио Стамбол капију пре рушења? Рачун вероватноће би рекао да неко сигурно јесте, али та сведочанства чуче у архивима у Бечу или Истанбулу, можда у неком подруму у Београду, можда су страдала у сукцесивним бомбардовањима?

То је оно што се Гордана Илић Марковић нада да нађе. Неки траг, поузданији од Каницових цртежа или Лаудонове збркане погребне семантике.

Читај ми обрнуто да те разумем

За сада, једине поуздане ствари су:

1. Биле су две капије на простору данашњег Трга републике, али како су изгледале, нико не зна. За сада. 

2. Аустрија је била непоуздана, превише губила од Турака и сваки пут препуштала Београд турској освети. Да није, можда бисмо данас имали другу ситуацију.

3. Да Лаудон није однео „Турско камење“, данас ни тих остатака не би било. Били би уништени оног тренутка кад је Михаило наредио рушење.

4. Београд је 2018. могао да преко откопаних темеља Капије постави дебелу прозирну плочу, и тако тај споменик интегрише у модерни изглед Трга. Да је ту, да се види, а да не смета, онако као што је Беч учинио са Виргиловом капелом у метроу, или са остацима римског каструма на Михаеловом тргу. Могао је, а није, иза чега се крије или немарност или нека тешка историјски наслеђена емоција.  

5. Теоретски, Србија може да тражи повратак тог камења, иако је оно културни споменик под заштитом аустријске државе. Може, али је тешко схватити зашто би јој оно требало, сад кад није пре. Према томе, случај се дефинитивно не уклапа у актуелне процесе постколонијалне уметности, где се рецимо од Енглеза очекује да врате Партенонски фриз Грцима, од Немаца да Иштарину капију врате Ирачанима, или од Венецијанаца да Коње Светог Марка врате – коме, Ердогану или Вартоломеју?  

5. Срби су били, очито и остали, тако индиферентни према судбини Виртембершке и Стамбол капије зато што су мислили да је то ствар коју Аустријанаци и Турци морају да разјасне између себе. Кад су Аустријанци у последњем реновирању крајпуташа на бившем имању Лаудонових окренули султанову тугру наопачке, дали су томе значајан допринос.     

]]>
Tue, 12 Mar 2024 08:22:52 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/4588041/nevidljivi-i-slabo-vidljivi-beograd-fantom-stambol-kapije-u-beckoj-sumi.html http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2021/11/13/7558223_trkensteine.jpg Невидљиви и слабо видљиви Београд: Фантом Стамбол капије у Бечкој шуми http://oko.rts.rs/istorija/4588041/nevidljivi-i-slabo-vidljivi-beograd-fantom-stambol-kapije-u-beckoj-sumi.html http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2021/11/13/7558223_trkensteine.jpg Невидљиви и слабо видљиви Београд: Фантом Стамбол капије у Бечкој шуми http://oko.rts.rs/istorija/4588041/nevidljivi-i-slabo-vidljivi-beograd-fantom-stambol-kapije-u-beckoj-sumi.html
Историјски сусрет Америке и Кине на модној ревији Александра Јоксимовића: Проклета Јерина између Вашингтона и Пекинга http://oko.rts.rs/istorija/4315995/istorijski-susret-amerike-i-kine-na-modnoj-reviji-aleksandra-joksimovica-prokleta-jerina-izmedju-vasingtona-i-pekinga.html Осим што је задивио модни свет Европе својим колекцијама, ове године преминули модни креатор Александар Јоксимовић играо је нехотичну посредничку улогу у планетарном догађају чије последице осећамо и видимо данас – успостављању дипломатских односа Америке и Кине. ]]>

Током лета 1969. настала је права узбуна у Белој кући. Чинило се да је Америка на прагу најцрњег сценарија од почетка Хладног рата. На основу поверљивог извештаја корпорације РАНД, амерички председник Ричард Никсон, његов државни секретар Вилијем Роџерс и саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер закључили су да се Кина суочава са блиским совјетским нападом.

У пролеће 1969. у удаљеним деловима кинеско-совјетске границе, дуж реке Усури у Сибиру, све чешће почеле су да избијају чарке између кинеских и совјетских снага. Вашингтон је на основу двадесетогодишњег искуства најпре сматрао да се само по себи подразумева да их је изазвало фанатично кинеско вођство. Поновну процену и преиспитивање тих догађаја подстакла је непромишљена совјетска дипломатија. Совјетске дипломате почеле су детаљно да објашњавају своју верзију догађаја и да се распитују о ставу који би Америка заузела уколико би се ти сукоби проширили.

Неуобичајена совјетска спремност да се консултује с Вашингтоном у вези с питањем на које Америка није обратила посебну пажњу, подстакла је Американце да се запитају да ли они те извештаје достављају да би их припремили за напад на Кину?

Та сумња је појачана када су истраживања америчке обавештајне службе, која су такође подстакли совјетски извештаји, открила да су чарке увек избијале далеко од кинеских центара комуникација, али у близини важнијих совјетских база за снабдевање – што је било логично само под условом да су агресори били Руси. Ову анализу додатно је потврдило неуморно гомилање совјетских снага дуж свих 6.000 километара границе с Кином, које је убрзо достигло јачину од преко 40 дивизија.

Улога Титовог националистичког комунизма у Хладном рату

Ако је анализа Никсонове администрације била тачна, на помолу је била велика међународна криза, упркос томе што већи део света тога није био свестан.

Совјетска војна интервенција у Кини била би најозбиљнија претња за глобалну равнотежу после кубанске ракетне кризе. Примена Брежњевљеве доктрине на Кину значила би да Москва покушава да у Пекингу успостави „лојалну“ власт онако као што је то претходне године учинила у Чехословачкој. Злослутна комбинација какву би представљало потчињавање најмногољудније земље на свету једној нуклеарној суперсили, обновила би кинеско-совјетски блок од чије је монолитности Запад страховао педесетих година.

Кенанова доктрина и подршка независности и Титовом „националистичком комунизму“ требало је управо да спречи трајно одржавање совјетско-кинеског блока која би зецементирао комунистичку монолитност и готово сигурно осигирала његову превагу у свету. Иако још није било јасно да ли је Совјетски Савез био способан да реализује један тако велики пројекат, било је очигледно – посебно за администрацију која је своју спољну политику заснивала на геополитици – да се не сме дозволити да до тога дође. Ако се равнотежа снага озбиљно схвати, онда се и самој могућности геополитичког потреса мора пружити отпор, пошто би у тренутку када би до такве промене заиста дошло, лако могло да буде сувише касно да јој се ико супротстави, док би цена која би морала да се плати у најмању руку енормно порасла.

Тим пре што је Никсон у свој председнички дневни ред ставио успостављање дипломатских односа с Кином и у том тренутку најаву оваквог развоја схватао као ствар личног престижа. Годину дана пре него што је изабран, Никсон је објавио чланак у „Форин аферсу“ у којем је навео да Кина треба да буде део међународне заједнице. Одмах после инаугурације, упутио је 1. фебруара 1969. меморандум Кисинџеру са идејом нормализовања односа с Кином, пошто САД и Кина нису имали дипломатске односе 20 година, од „културне револуције“.

Стратешки троугао

Још од пролећа Никсон је желео да направи везу с Кином. Када је био на пријему у Јелисејској палати поводом Де Голове сахране у априлу 1969. Никсон је рекао Кисинџеру, показујући му кинеског амбасадора: „Кинески амбасадор... Ако га видите да је и минут сам, приђите му и реците му да желимо да разговарамо.“

Али то се није догодило, јер амбасадор тада није уопште стајао сам. Париски покушај није успео.

Зато је од јула месеца на свим странама почела очајничка јурњава за успостављењем контакта с кинеском страном. Кина је тада, после „велике културне револуције“ имала само неколико амбасадора у свету. Да би показао своју добру вољу и забринутост због положаја у којем се нашла Кина, Никсон је укинуо забрану путовања америчких држављана у Народну Републику Кину; Американцима је дозвољено да у Сједињене Државе унесу робу кинеске производње вредну сто долара; одобрене су ограничене испоруке жита у Кину. Ове мере, мада саме по себи безначајне, биле су усвојене у намери да се укаже на нови амерички став.

Никсонови сарадници су у лето 1969. закључили да Кина има разлога да се боји совјетског напада и да је противно америчким националним интересима да Кина буде поражена, исто као што је било против тих интереса да САД охрабре Русију.

Без обзира на тадашњи кинески став према Сједињеним Државама, Никсон и његови саветници сматрали су да је кинеска независност неопходна за глобалну равнотежу, а да су дипломатски контакти с Кином битни за флексибилност америчке дипломатије. Покрећући иницијативу за трансформисање света којим доминирају две силе, САД и СССР, у стратешком троуглу САД-СССР-Кина Никсон је начинио можда најсмелији корак у својој председничкој каријери када је упозорио Совјетски Савез да Сједињене Државе неће остати индиферентне уколико нападне Кину.

Никсоново упозорење Совјетима недвосмислено је указало и на нови приступ администрације, која је америчку политику почела да заснива на брижљивим анализама националног интереса.

Повратак реалполитике

Забринут због гомилања совјетских снага дуж кинеске границе, Никсон је 5. септембра 1969. одобрио једно оштро, али двосмислено саопштење у вези с тим како су Сједињене Државе „дубоко забринуте“ због могућности кинеско-совјетског рата. Налог да то објави добио је заменик државног секретара Елиот Ричардсон; он је заузимао довољно висок положај да не остави никакву сумњу да говори у председниково име, али не и толико висок да би његова изјава представљала директну претњу Совјетском Савезу.

„Ми не тежимо да злоупотребимо непријатељство између Совјетског Савеза и Народне Републике Кине. Нас не занимају идеолошке разлике између два комунистичка колоса. Међутим, ми не можемо а да не будемо дубоко забринути стога што овај неспоразум почиње озбиљно да нарушава мир и безбедност у свету“, саопштио је Ричардсон.

Када једна земља пориче намеру да искористи сукоб између друге две, она у ствари ставља до знања да то може да учини и да ће обема странама бити боље да се потруде и остану неутралне. Сходно томе, објављивање властите „дубоке забринутости“ у вези с евентуалним војним сукобом значи стављање до знања да ће се – на известан, још неутврђен начин – пружити помоћ жртви ситуације која се дефинише као агресија. Никсон је тако био једини амерички председник у овом веку који је показао спремност да подржи земљу с којом Сједињене Државе 20 година нису имале дипломатске односе, с којом ни његова администрација још није имала никакав контакт на било каквом нивоу и чији су дипломатски представници и штампа на сваком кораку грмели против америчког „империјализма“. Био је то знак да се Америка вратила у свет реалполитике.

Због тога је Никсон одлучио да се усредсреди на шире питање, односно да испита кинески став о евентуалном дијалогу са Сједињеним Државама. Приоритет је дат утврђивању обима „триангуларне“ сарадње која се указивала на видику. Сматрао је да се Америци, уколико утврди да се Совјетски Савез и Кина много више плаше један другог него Сједињених Држава – као што су то и сумњали – нуде дипломатске опције без преседана. Ако би се на основу тога односи унапредили, стандардна питања би се решила сама по себи; у супротном, она би остала нерешива.

Другим речима, практична питања би се решила на основу кинеско-америчког приближавања, а не начина на који је до тога дошло. Циљ је био да САД имају појединачно боље односе са Кином и Совјетима, него што их Кина и Совјетски Савез имају имају између собе.

Лов на кинеског амбасадора

Американци су наставили да вребају прилику и праве „замке“ у којима је требало да улове кинеског амбасадора, макар само на минут. Амбасаде у Паризу, Варшави, Румунији, Пакистану добиле су посебна упутства да приђу кинеском амбасадору. Посебно важну улогу требало је да игра Варшава, јер је она већ раније била планирана као место контакта за дијалог с Кином. Амерички амбасадор у Варшави био је Волтер Штесел (1920-1986), искусан дипломата са стажом у Моксви који је говорио руски. Од њега је затражено да приђе кинеском амбасадору на првом наредном јавном догађају, без обзира шта то било, и да каже да Америка жели дијалог.

Неколико месеци није било резултата. Зато је Штесел позван у Вашингтон да би се лично 9. септембра 1969. срео с председником Никсоном.

„Председник се питао шта ће се догодити ако покушам директно да разговарам са кинеским отправником на дипломатском пријему у једној од амбасада неутралних земаља у Варшави“, забележио је Штесел. „Рекао сам да не знам, али да бих сигурно могао да покушам да успоставим такав контакт. Председник је тражио да то учиним пригодном приликом по повратку у Варшаву. Ако бих могао да видим кинеског отправника послова, могао бих да кажем да сам видео председника у Вашингтону и да је озбиљно заинтересован за конкретне разговоре са Кином. Свака реакција отправника на такав приступ, била би од нашег највећег интереса.“

Та могућност Штеселу се указала 3. децембра 1969. на једном необичном скупу – југословенској модној ревији тадашње звезде југословенске моде, Александра Јоксимовића, која се одржавала у варшавској Палати културе.

Проклета Јерина између Америке и Кине

Када је добио позивницу, Штесел је непосредно уочи ревије позвао југословенског амбасадора Арсу Милатовића да провери да ли је кинески отправник послова потврдио долазак. Наравно, није питао за њега пошто би југословенском амбасадору било јасно шта се налази иза тог питања, него је објаснио да би само хтео да зна ко је најавио да долази, како би на основу тога могао да одлучи да ли ће доћи или неће. Када је речено да је и кинески отправник послова међу гостима, Штесел је увидео да је то прилика коју не сме да пропусти.

Била је то хладна, снежна ноћ. На модној ревији приказана је „Проклета Јерина“, Јоксимовићева колекција за коју је те године добио новинарско признање „Златни паун“.

„Проклета Јерина“, последња Јоксимовићева колекција високе моде, премијерно је са огромним успехом представљена 1969. у Паризу на изложби југословенске индустрије и уметности. Француска јавност која је најбоље на свету упућена у моду, сјајно је примила и одлично оценила креатора и његове колекције.

И амерички амбасадор је био веома задовољан оним што је видео. „Задивљујуће је шта земља ван совјетског блока може да постигне у моди“, написао је Штесел у свом телеграму.

После ревије, амерички амбасадор је пришао југословенском колеги да му честита. Онда су почели да прилазе и остали посетиоци који су хтели да честитају. „Комедијант случај“ ипак је хтео да награди упорног америчког дипломату, јер се кинески отправник појавио међу онима који су желели да честитају југословенском амбасадору и дошао му право „на ноге“.

Шта се доиста догодило, постоје две верзије: америчка и југословенског амбасадора Милатовића.

Игра жмурке на Јоксимовићевој ревији

Према америчкој верзији, када је Штесел кренуо Кинезу у сусрет, кинески отправник послова, немајући никакве инструкције за случај да му приђе неки амерички дипломата, дословно је побегао наочиглед целе сале! Штесела је то истовремено насмејало и наљутило. Зато је по сваку цену кренуо ка амбасадоровом преводиоцу, који је покушао сличан маневар, али није успео. Само је рекао да амерички председник жели дијалог с Кином.

Милатовић је написао: „Штесел је уграбио прилику да се приближи Кинезу и да му гестовима и речима, понављајући на неколико светских језика које је Штесел знао, изрази америчку жељу за обнављањем сусрета САД-Кина. Штесел није знао с ким од Кинеза разговара, као што није било сигурно да је Кинез познавао Штесела. Сусрет је био изведен и тако брзо завршен, да нико није ништа приметио.“ 

Било како било, сутрадан су све светске агенције објавиле сензационалну вест да је на ревији моде коју је приредио југословенски амбасадор дошло до „америчко-кинеског разговора“. Светске агенције су навалиле на амбасадора Милатовића, али их је он упућивао да се обрате директним актерима сусрета. Југословенски амбасадор је, наравно, јавио ову игру „жмурке“ у Београд, претпостављајући да су Американци „пустили“ ову вест како би јој повећали цену и како би била дата важност понуди за контакте.

Никсон није био сигуран да ли је ово било довољно да кинеска страна добије и схвати поруку, али у том тренутку није било ничег бољег. Ипак, Кинези су 6. децембра ослободили двојицу ухапшених Американаца, што се у Вашингтону тумачило као позитиван одговор на Никсонову иницијативу. Онда је, после седам дана, уследио кинески телефонски позив у америчку амбасаду, након што је кинески отправник добио инструкције из Пекинга.

Ли Јанг или Чен Тунг?

Кинески отправник послова је 10. децембра телефонирао америчком амбасадору и предложио састанак за следећи дан, 11. децембар, у својој резиденцији. Штесел је то прихватио и сутрадан отишао у кинеску резиденцију. На сусрету Штесел је најавио да „састанак означава почетак испитивања да ли билатерални односи САД и Кине могу да се побољшају“. Предложио је да се формални састанци одрже између 12 и 16. децембра и да радни језици буду енглески и кинески. Такође, предлог је био и да се састанци неизменично одржавају у једној и другој амбасади, а не на неком „пољском неутралном“ месту ван амбасада или резиденција. Најавио је и да разговори могу да се преместе и у неки други град. Никсон је био хитно обавештаван о сваком кораку.

Штесел је после овог сусрета организовао вечеру за пољског министра иностраних послова Стефана Јендриховског и његове најближе сараднике, а од других гостију позвао је само Милатовића. Осим што му је укратко представио америчку иницијативу, желео је од Милатовића да сазна име кинеског дипломате с којим је покушао да разговара, јер тада није знао ко је то био.

И овде постоје две верзије: Американци у својим документима наводе да је то био извесни Ли Јанг, док Милатовић наводи да је у питању Чен Тунг. Али, то није утицало на даље америчко-кинеске контакте.   

Вашингтон-Пекинг преко Исламабада

Иницијативу у даљим контактима с Кином преузео је Пакистан, где су дијалог и размена порука Вашингтона и Пекинга настављени на веома необичан начин.

Кинеске поруке биле су написане руком и гласник их је доносио из Пекинга у Исламабад, а отуда су затим преношене даље – у Вашингтон. Пакистански амбасадор у Вашингтону их је достављао у Белу кућу. Тако је свакој поруци требало око недељу дана да стигне до одредишта.

Американци су одговарали порукама откуцаним на папиру без воденог жига да би могли да их порекну уколико би их неко открио. У порукама није никада било више од четири или пет реченица. Тако је дошло до историјског Никсоновог пута у Кину, од 21. до 28. фебруара 1972, и сусрета с Мао Цедунгом.

Када је Никсон посетио Београд, 30. септембра 1970. захвалио се Титу на индиректној улози јер су први контакти између САД и Кине успостављени на југословенском догађају у Варшави. Тито се похвалио да је то била модна ревија креатора одеће његове супруге Јованке, и узвратио: „Потребно је разговарати с Кином јер није далеко дан када ће Кина постати велика сила.“ Како се и догодило.

А допринос у савременом неслућеном расту Кине и стварању новог светског поретка има и модна ревија Александра Јоксимовића.

 

]]>
Sun, 10 Mar 2024 16:01:07 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/4315995/istorijski-susret-amerike-i-kine-na-modnoj-reviji-aleksandra-joksimovica-prokleta-jerina-izmedju-vasingtona-i-pekinga.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/10/10/18/351/2419323/thumbs/4526139/thumb1.jpg Историјски сусрет Америке и Кине на модној ревији Александра Јоксимовића: Проклета Јерина између Вашингтона и Пекинга http://oko.rts.rs/istorija/4315995/istorijski-susret-amerike-i-kine-na-modnoj-reviji-aleksandra-joksimovica-prokleta-jerina-izmedju-vasingtona-i-pekinga.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/2/10/10/18/351/2419323/thumbs/4526139/thumb1.jpg Историјски сусрет Америке и Кине на модној ревији Александра Јоксимовића: Проклета Јерина између Вашингтона и Пекинга http://oko.rts.rs/istorija/4315995/istorijski-susret-amerike-i-kine-na-modnoj-reviji-aleksandra-joksimovica-prokleta-jerina-izmedju-vasingtona-i-pekinga.html
Шведски и југословенски модел на хладноратовској раскрсници: Разговори Тита и Палмеа од пре пола века http://oko.rts.rs/istorija/5085055/svedski-i-jugoslovenski-model-na-hladnoratovskoj-raskrsnici-razgovori-tita-i-palmea-od-pre-pola-veka-.html Били су то сусрети лидера две особене државе, које нису припадале ниједном блоку и које су покушавале (са мање или више успеха) да створе своје сопствене „моделе“. Југославија је била номинално социјалистичка земља, са Савезом комуниста као „авангардом радничке класе“ и са Јосипом Брозом Титом као доживотним председником. Шведска је унутар капиталистичког оквира и вишепартијског система развијала концепт „демократског социјализма“. И једна и друга земља су, свака на свој начин, отелотворавале идеју да су ванблоковски и „несврстани“ путеви могући и легитимни. ]]> Билатерални сусрети између Јосипа Броза Тита (1892-1980), председника СФРЈ, и Улофа Палмеа (1927-1986), социјалдемократског премијера Шведске, из средине седамдесетих (1975. у Београду и 1976. у Стокхолму) представљали су врхунац односа између две земље, какав никада више није достигнут. Представљали су, у бити, и више од тога: сусрет две особене државе, које нису припадале ниједном блоку и које су покушавале (са мање или више успеха) да створе своје сопствене „моделе“.

Југославија је била номинално социјалистичка земља, са Савезом комуниста као „авангардом радничке класе“ и са Јосипом Брозом Титом као доживотним председником. Шведска је унутар капиталистичког оквира и вишепартијског система развијала концепт „демократског социјализма“. И једна и друга су, свака на свој начин, отелотворавале идеју да су ванблоковски и „несврстани“ путеви могући и легитимни.

Једна од главних премиса тада исказаног међусобног разумевања темељила се на обостраном уверењу да земље мале и средње величине не само да би требало да креирају своју сопствену судбину, него и да делују солидарно у зауздавању великих сила, разоружавању, борби за мир... Обе државе настојале су да играју активну и запажену улогу на међународној сцени.

Пола века касније, Југославије одавно нема, а Шведска је већ поодавно напустила фундаменте Палмеове политичке филозофије и праксе; недавно је и своју двовековну неутралност подастрла НАТО пакту. Зато суочавање са сећањима на сусрете Тито-Палме као да телепортује у „паралелну димензију“.

Непуних пола године после сусрета са Титом у Стокхолму, Улоф Палме и Социјалдемократска партија су после избора у септембру 1976. изгубили власт у Шведској и кормило земље поново ће преузети шест година касније. Неки од великих и амбициозних планова, који су им били на дневном реду кад су се сретали са југословенским вођством, морали су зато да сачекају реализацију. Неки планови ће због атентата на Палмеа 1986. године и његове физичке ликвидације бити заувек стављени ад акта.

Југославија је, пак, после Титове смрти 1980. године почела убрзано да се пара по шавовима. Нагризена унутрашњом кризом, изгубила је замах. Није више била кадра да на међународном терену игра улогу какву је играла раније.

Упркос томе што „билатерални сусрети на највишем нивоу“ стицајем поменутих „објективних околности“ нису на дуже стазе могли да буду материјализовани у пракси, садржај бројних разговора, као и разни материјали и догађаји уз те сусрете, остају као трајно сведочанство по себи – о Југославији, Шведској, међународним односима и једном специфичном тренутку историје кад је будућност изгледала много отворенија од садашњости у коју се претворила.

Антијугословенска емиграција и тероризам

Традиционално „болећива“ према избеглицама, а практично нетакнута Другим светским ратом, Шведска ће у послератном периоду постати одредиште већег броја „политичких емиграната“ разних фела. Углавном се није обраћала превелика пажња на то ко је од дођоша био на којој страни током рата. У тој „немарности“ понешто је, дакако, било и до традиционално десних полицијских и војних структура; оне су биле нарочито склоне антикомунистима. У тој шареној дружини политичких емиграната налазили су се и „Југословени“.

„У Шведској живи око 1.100 тзв. политичких емиграната, претежно хрватске и српске националности, чија делатност више од једне деценије представља сталну опасност за личну слободу и животе југословенских грађана“, стоји у прилогу „Делатност југословенске непријатељске емиграције у Шведској“, који је средином седамдесетих саставио Савезни секретаријат за иностране послове. У њему се констатује да је ту реч „углавном о следбеницима усташа и четника, као и разним криминалцима који су емигрирали у послератним годинама“.

Почетком седамдесетих година југословенско-шведски односи срозали су се на ниске гране, јер је Југославија сматрала да Шведска не чини довољно на зауздавању „екстремне антијугословенске емиграције“, посебно хрватске, и да према њеном деловању, неретко терористичком, има сувише мекан и необавезан став.

За такво незадовољство постојало је покриће. Листа почињених усташких злодела у Шведској била је подугачка. У априлу 1971. године Хрвати Миро Барешић и Анђелко Брајковић брутално су убили југословенског амбасадора у Стокхолму Владимира Роловића. Јануара 1972. од подметнуте бомбе у авиону ЈАТ-а који је из Стокхолма преко Копенхагена летео за Београд погинуло је 27 људи. Отмицом авиона САС-а, коју су извели хрватски терористи, изнуђено је пуштање на слободу убица амбасадора Роловића и њихових саучесника. И тако даље...

„Недела терориста у Шведској састоје се из разних притисака, уцена, претњи, уништавања југословенских симбола, вређања шефа државе, политичко-пропагандног деловања, организовања и прихватања терориста из других земаља ради вршења диверзија и атентата, па до физичког напада и лишавања живота наших дипломатског-конзуларних представника и радника“, пише у већ цитираном прилогу ССИП-а.

Пуне истине ради, не би смело да се пренебрегне ни оно што је у дотичном цитираном прилогу изостављено – у Шведској се, заједно са радницима који од средине шездесетих у већем броју тамо организовано одлазе на „привремени рад“, посадила и Удба; крајем шездесетих и током седамдесетих на територији Шведске било је више „терористичких“ акција са њеним рукописом.

У шведској јавности су најјаче одјекнула брутална убиства Србина Саве Чубриловића у децембру 1969. године и Хрвата Стјепана Микулића у децембру 1975. године. Иако је шведска штампа нашироко писала о тим случајевима, а емигрантска још шире, „званични Стокхолм“ је у оба случаја одлучио да не таласа превише. Швеђани су доживљавали да се унутарјугословенски обрачуни њих не тичу и гледали су како да своје грађане не излажу ризику, каквом су, на пример, били изложени приликом отмице авиона САС-а.

До поступног отопљавања и нормализације односа између две земље долази после посете Београду шведског министра иностраних послова Свена Андерсона у децембру 1974. године, а затим и одласка у Стокхолм његовог југословенског колеге Милоша Минића. То је била претходница за посету Улофа Палмеа Београду у марту 1975. године.

Дипломатске депеше и Викиликс

Америчке дипломатске депеше, које су захваљујући Викиликсу постале јавно доступне, прилично прецизно постављају координате сусрета Тита и Палмеа. Америчке дипломате гајиле су отклон и према Швеђанима (социјалдемократама) и према Југословенима, али имале су начуљене уши и добре сензоре. Своје извештаје и депеше знали су понекад да заките цинизмом и малициозношћу, али то – кад се читају пола века касније – само олакшава разумевање „ко је ко и ко је коме...“ и употпуњује доживљај духа времена.

У депеши из децембра 1974. године бележе се тако опсервације шведског министра иностраних послова Свена Андерсона – управо пристиглог из Југославије – током вечере приређене за Нобелове лауреате. Андерсон је, каже се у депеши, изгледао изненађен открићем да се атмосфера у Београду разликовала од оне у престоницама Варшавског пакта. Цитира се ту његова изјава да „Југословени чак дозвољавају штрајкове“ и наводи његово уверење да је (југословенски) систем кадар да задовољи аспирације различитих националних група.

Из шведског Министарства иностраних послова Американци су добили „тип“ како је Тито наводно веома заинтересован за Палмеа као све запаженијег лидера на небу социјалдемократског покрета, који би заменио Вилија Бранта:

„Ако Југословени то заиста кажу, онда су коректно проценили Палмеову склоност ласкању по овом питању. На вечери Палме је био срдачан, опуштен и демонстративно је остао скоро до поноћи. У конверзацији зрачио је значајним поносом својим личним постигнућима у освајању и маневрисању моћи на шведској сцени. Јасно је да он тражи шире хоризонте.“

Тема која се у то време, средином седамдесетих, континуирано провлачи кроз дипломатске преписке у вези с Југославијом) јесте потенцијални наследник времешног председника Тита, који је тада већ зашао у девету деценију живота. Из депеша је очигледно да се за то занимају и Швеђани и Американци.

„Палме је рекао да је донекле забринут изгледима за сукцесију у Југославији. Сматра да је Кардељ сувише болестан да би у том периоду могао да игра водећу улогу“, пише у једној депеши. Из друге се види да је министар иностраних послова Андерсон „типовао“ на свог југословенског колегу Милоша Минића као на потенцијалног Титовог наследника на државним позицијама; не и на партијским.

Американци располажу и проценом шведског министарства иностраних послова да ће се Совјетски Савез током процеса сукцесије у Југославији вероватно понашати дискретно – „практикујући тихи утицај, али не тражећи драстичне промене у Југославији које би пореметиле баланс моћи у Европи.“

У депешама се евидентира да ће шведска страна током посете Београду тражити југословенске увиде у ситуацију са совјетским вођством. Палме је, наиме, планирао да у блиској будућности посети Совјетски Савез и хтео је да буде што боље обавештен и припремљен.

Интересантно је, а и индикативно, нотирано Андерсоново запажење „како му делује као да су Југословени озбиљно заинтересовани да блиско сарађују са европским социјалдемократијама“.

Линије спајања и раздвајања

Социјалдемократски првак Таге Ерландер (1901-1985) био је, без дилеме, најпопуларнији шведски политичар модерног доба. На премијерском месту провео је пуне 23 године – од 1946. до 1969 – и за његовог вакта ће се у земљи уздићи социјална држава и тзв. шведски модел. Он је младог Палмеа „коoптирао“ у свој кабинет и био његов дугогодишњи протеже. Као најближи Ерландеровов сарадник, Палме је био члан шведске делегације која се 1957. године сусрела са Титом на Брионима. Палме ће 1969. године Ерландера наследити и то ће означити много амбициознији наступ Шведске на међународној сцени.

У дводневну посету Београду Палме је дошао 1975. године с тимом најближих сарадника. Титова посета Стокхолму годину дана касније је била четвородневна; прва два дана формални домаћин му је био тада млади краљ Карл Густав XVI, а друга два премијер Палме. Тито је примљен уз највеће почасти и третиран је краљевски. Неки шведски листови коментарисали су како Титова маршалска парадна униформа више пристаје уз краља, него уз водеће социјалдемократске прваке, који су га на аеродрому дочекали у виндјакнама и са качкетима.

И у Београду и у Стокхолму Тито и Палме су провели више сати у разговорима, што формалним, што неформалним (приликом ручкова, вечера, коктела). О званичним разговорима забелешке постоје у Архиву Југославије; о неформалним се да понешто сазнати из мемоарске и друге литературе присутних сведока.

Упркос велике разлике у годинама (Тито је био 35 година старији), истиче се да је између саговорника веома брзо успостављен однос поверења, чак и присности. Речи којима је Тито започео своју здравицу: „Не обраћам Вам се са 'господине', већ са 'драги друже и пријатељу', навођене су  и у медијима, и у дипломатским депешама као „знаковите“.

Палме се, с друге стране, према Титу опходио са великим поштовањем и уважавањем. Поред Тита, Палме је разговарао и са чланом Председништва СФРЈ Едвардом Кардељем, кога је знао од раније, још из времена када је био шеф кабинета премијера Тагеа Ерландера, секретаром Извршног комитета Председништва ЦК СКЈ Станетом Доланцем и другима.

Из садржаја тих разговора, прилично је јасно шта је био фокус Палмеовог интересовања. Шведска у то време интензивира своју међународну активност, поред осталог према „несврстаним“ и земљама у развоју, и сходно томе је са шведске стране постојала велика заинтересованост да се чује што више „инсајдерских“ информација о јужноамеричким, афричким, азијским и источноевропским земљама до којих они нису добацивали, а Југославија јесте.

Понајвише их је, ипак, интересовао Совјетски Савез и његово руководство; Југословени су о томе имали много непосреднија искуства и информације из прве руке.

Са југословенске стране интерес је био дефинисан и званичним документом: „Грађење додирних тачака и одређено повезивање несврстане политике са шведским ангажовањем и амбицијама на међународном плану, као земље ван блокова, и са позитивним концепцијама шведске социјалдемократије, уз пуно очување и поштовање свих специфичности како у понашању, тако и у формулисању ставова и политике сваке стране. (...) Повезивање напора европских ванблоковских земаља и јачање њихове акционе способности у циљу давања импулса позитивним кретањима у Европи и на ширим подручјима, и заједничко ангажовање... Подстицај снажнијем унапређењу билатералне сарадње, нарочито путем стварања могућности за бржи успон економске сарадње, војно-техничке, научне и друге, за даље регулисање отворених питања везаних за боравак и рад наших радника у Шведској...“  

„Само у једном тренутку Палмеово лице, за све вријеме ведро и благо насмијано, мало се измијенило“, сведочи о овом сусрету у књизи „Тито у дијалогу са свијетом“ Блажо Мандић (1926-2023), који је као Титов саветник за штампу и члан Кабинета пратио Тита у око сто посета у 60 земаља. „Није, наиме, био задовољан Титовим одговором на питање које се тицало отпуштених професора са Београдског универзитета. 'Иду на Запад', рекао је Тито, 'да добро плаћеним предавањима клеветају наш систем. 'Они које сам ја слушао нису то чинили', мирно је казао Палме. То и ништа више. Разговор се вратио на самоуправљање и друге теме...“

Несврстани и Блиски исток

Са Титом и Кардељем, Палме је нашироко претресао спољнополитичке теме тренутка – Блиски исток, Етиопију, Кипар, Медитеран, Португал, Анголу... Неке од тадашњих „тема тренутка“ нису то престале да буду до данас, попут конфликта између Израела и Палестинаца. Између саговорника је очигледан велики ниво сагласности. Наводим неколико дијалога, илустрације ради.

Тито је оценио како је деколонизација при крају и како за несврстане земље најкритичније постаје питање економског развоја. Сматрао је да би земље које су до сада биле објекти експлоатације, требало сада убрзано да се развијају и да прерасту у партнере у трговини и развоју. „Неравномерност развоја постаје највећи проблем у свету“, рекао је. „Без решавања тог проблема неће бити мира у свету, неуралгичне кризе ће се настављати. Несврстане земље ће се и даље у томе највише ангажовати. Опасно је и гледање о неизбежности локалних ратова. Сви они су дело блокова.“

Палме је потпуно сагласан да прети велика опасност од повећања јаза између развијених и осталих земаља: „Шведска се труди да повећа помоћ, али то није довољно јер веће развијене земље не учествују. Проблем је, ипак, у томе да се земље у развоју морају саме ослободити. Зато је борба за суверено располагање националним богатством врло важна. Важно је такође да се однос снага у свету почне мењати.“

Када је реч о Израелу и палестинском питању, Палме је истакао како Шведска има добре односе са Израелом, али да се не слаже са његовом политиком. „Међутим, Израел је ипак стварност. Проблем је кад ће Палестинци бити спремни да прихвате постојање Израела...“

Тито се на то надовезује констатацијом да су још 1967. године сви Арапи сматрали да Израел треба бацити у море: „Ја сам им рекао на седници владе у Каиру да је то илузија. Тада Арапи то нису радо слушали, али се Насер на крају сложио. Данас и Арапи интимно прихватају егзистенцију Израела. Могао би се постићи компромис на бази стања пре 1967. године, с тим да се са Палестинцима договоре да и они добију своја права.“

Едвард Кардељ је у погледу положаја Палестинаца био још експлицитнији. Сматрао је како у палестинском покрету постоје унутрашње супротности, али да је реч о несрећном народу „подвргнутом једном од најгорих геноцида“. „У таквом стању свашта се предузима“, рекао је Кардељ. „Коликог год били против тероризма и осуђивали његове поступке, мора се ипак рећи да је то био можда једини начин да се Палестинци и њихов проблем наметну свету. У самом палестинском покрету има врло солидних снага које би могле да понесу политичку одговорност. Арафат је, на пример, прилично реалан човек. Ако он понекад даје и нереалне изјаве, то је због позиције у којој се покрет налази и што га нападају и унутар самог покрета. У ствари, неопходно је помоћи Арафату и палестинском покрету и прихватити га као саговорника. Све је то повезано и са арапским проблемом који се изражава и у дилеми: уништити Израел или признати његову егзистенцију. Разговарао сам са многим арапским лидерима од Ирака до Алжира и већина њих је у приватном разговору изражавала мишљење да је бесмислена и штетна за арапску ствар парола о уништењу Израела као државе. Али јавно то тешко кажу.“

Самоуправљање и синдикални фондови

Палмеово интересовање за самоуправљање и похвала југословенском друштву за „радикална и одважна решења која примењује за своје проблеме“ нису били само куртоазне природе. Социјалдемократска партија је управо у то време завршавала партијски програм у коме је јачи акценат требало да буде стављен на самоуправљање и децентрализацију.

С друге стране, у центру политичке и научне дебате у Шведској налазио се и предлог синдиката о оснивању фонда запослених у предузећима. Овај фонд требало је да се формира на бази одвајања извесног процента од профита предузећа, што би се вршило у облику обавезне емисије акција које запослени не би могли да поседују индивидуално; средства би била заједничка својина свих радника и службеника. Циљ стварања ових фондова био би да се „власници капитала лише моћи коју имају на темељу поседовања својине“.

У сваком случају, изузев општег југословенског искуства у развоју самоуправљања, Палмеа је интересовала улога државе у овом контексту – планирање са аспекта укупних националних интереса, али и истовремено јачање утицаја радника у фабрикама. Сматрао је, наиме, да у овом паралелизму лежи латентни конфликт.

Палмеово питање Кардељу у вези са самоуправљањем било је да ли радници у једној фабрици могу самостално да одлучују, на пример, о великом повећању личних доходака, без обзира на кретање личних доходака у другим предузећима.

Не можемо да знамо колико је био задовољан добијеним одговорима, али у шведској штампи се коментарисало како југословенско самоуправљање јесте изазов за Совјетски Савез и источноевропске земље, али не и за Шведску, која је ипак одмакла у развијању сопственог модела.

Иначе, закон о стварању синдикалних фондова биће реактуелизован по повратку Социјалдемократске партије на власт шест година касније и изазвао је невиђене протесте под слоганом „Не социјализму!“ предвођене шведском „надкласом“. На улицу су те 1984. године изашли и они који се скоро никад у јавности ни не појављују – најбогатија породица у Шведској Валенбергови, власници и директори Волвоа, Електролукса, Сааба и других компанија, банака и осигуравајућих друштава.

„Власници су изашли на улицу да демонстрирају из зграде Берзе, управо зато јер је Палмеова влада планирала да спроведе реформу која би синдикате учинила господарима Берзе“, писао је у то време доајен југословенског новинарства Фране Барбијери, који је те протесте тачно дијагностификовао као преломну тачку.

По једној од теорија о атентату на Улофа Палмеа, само предлог овог закона могао је да га кошта главе; ударио је, напросто, на извориште привилегије најбогатијих.

Совјетски пол 

За Швеђане је, као што је споменуто, у разговорима са југословенским врхом, једна од најважнијих тема био Совјетски Савез. Блажо Мандић описује како је текао један неформални разговор о томе:

„'Ускоро одлазим у СССР. Да ли бисте, господине предсједниче, имали неки савјет да ми дате?'

'Могу само да Вам савјетујем', казао је Тито, 'да треба да имате добре односе. А како ћете то постићи, то је Ваша ствар. Ја не бих хтио да се у то мијешам.'

Палме се насмијао и наставио критички да говори о Совјетском Савезу. По његовом мишљењу, сама чињеница да Совјетски Савез, и послије педесет година, увози пшеницу из Канаде и других земаља, говори о фундаменталним промашајима у систему и организацији друштва: 'За разлику, рецимо од Југославије, ја не видим тамо свјеже идеје, нема ничег новог.'

Палмеа, који није налазио ниједну добру ријеч о Совјетима, Тито је пажљиво слушао, повремено и са лако запажајућим изразима неслагања. Није му у свему повлађивао. (...) А онда је примјетио да се на Западу много драматизује опасност од совјетске спољне политике, што је погрешно. Поменуо је југословенски сукоб са Информбироом 1948: 'Стаљин је заоштравао односе; појачавао је притиске; било је много провокација на границама. Ми смо били спремни да се бранимо. Али, ни Стаљин није ишао преко једне одређене границе.'“

Совјетски Савез био је тема и Палмеовог разговора са Кардељем, који је сматрао да је оријентација СССР-а на детант чврста, јер је животно заинтересован да избегне светски рат а да истовремено, путем форме детанта какву данас реализује са САД, има – заједно са САД – водећу улогу у свету.

„Политичка и економска структура СССР, прагматистичко предузимање малих корака у развоју друштвених односа, неопходност оријентације на постепено побољшање животног стандарда итд. упућују на закључак да ни у унутрашњој ни у спољној политици СССР не може правити велике заокрете“, рекао је Кардељ. „Југославија је веома заинтересована за што боље односе са Совјетским Савезом, јер смо такорећи суседи, а имамо и читав низ блиских интереса. Совјетска политика према Југославији је последњих година позитивнија, они се уздржавају од притисака, али и даље имају резерве према нашем самоуправном систему и политици несврстаности“, констатовао је Кардељ, сматрајући да је могућност интервенције СССР-а у Југославији (о чему се на Западу спекулисало) нереална, јер је у интересу и Совјета да Југославија има стабилан међународни положај.

Иако је Палме, као што се види, био веома критичан на рачун Совјетског Савеза, један део шведске јавности ће га анатемисати као руског шпијуна који Шведску хоће да претвори у совјетску републику – само зато што се залагао за нормализацију односа и био спреман да се са совјетским руководиоцима сретне и разговара.

Посета Совјетском Савезу поново ће Палмеу доћи на дневни ред деценију касније, у доба Горбачова. Није, међутим, реализована јер је Палме убијен 28. фебруара 1986, неколико недеља пре несуђеног пута.

Бура око одласка у Стокхолм

Иако је после Палмеове посете Београду Титов одлазак у узвратну посету у Стокхолм све време био актуелан, како се ближио „дан Д“ постајало је неизвесно да ли ће до њега доћи. Опет због деловања емиграције и наоко пасивне реакције шведских власти. И о томе из прве руке сведочи Блажо Мандић:

„На два дана пред планирани полазак (27. март у 18 часова) у Ужичкој је сазвана сједница Предсједништва СФРЈ да би се заузео став. (...) На крају расправе, већина је била да се не иде. Савезни секретар за иностране послове, Милош Минић, био је другачијег мишљења. (...) 'Неодлазак би односе спустио на најнижу тачку. Охрабрио би емиграцију, и у другим земљама, а деморалисао наше радништво...' Одлука те вечери није, ипак, донесена; одложена је за сутрадан...

У међувремену је настављена жива комуникација са Стокхолмом. Те исте вечери (27. марта) у девет увече, Палме је позвао нашег амбасадора Феликса Горског да дође код њега кући, и предао му писмену поруку за Тита, у којој је, између осталог, стајало: 'Молим Вас, господине председниче, да примите к знању да краљ, шведска влада и народ поздрављају Вашу посету. Они ће Вам указати срдачну добродошлицу'. Рекао је затим да се емигрантским демонстрацијама не треба придавати важност, поготово што је управо примио извјештај да се ради о безначајном броју учесника.

Поводом тражења нашег амбасадора, по налогу из Београда, да се шведска влада јавно огради од тога, Палме је рекао: 'Па, не можемо ми ступати у дијалог са сваком групом; куд би нас то одвело? Осим тога, не могу ни владу саставити, министар спољних послова је у САД-у. Водите рачуна и о нашој ситуацији; и шведска влада мора да чува своје достојанство. Зар није довољна наша добродошлица? На аеродром ћу доћи и ја (има у виду да је краљ домаћин) да Вас лично поздравим'. Сутрадан изјутра (у недељу, 28. марта) у Бијелом двору је настављена сједница Предсједништва СФРЈ. Трајала је кратко. Одлука да се иде била је коначна.“

У америчким дипломатским депешама регистрован је други део приче: „Без обзира на друге мере које је шведска влада предузела како би обесхрабрила хрватске терористичке активности, шведске власти су недавно предузеле изузетно оштре мере против вербалног екстремизма од стране хрватских усељеника који користе своје право на протесте. 27. марта, после разговора с министром спољних послова и сазнања о личној забринутости премијера Палмеа, шеф стокхолмске полиције Курт Линдрот издао је наредбу за заплену транспарената на којима се Тито назива убицом, као и других транспарената који Тита изричито не спомињу.

Штавише, уочи Титовог доласка 29. марта полиција је с опремом за прскање боја обишла Титову стокхолмску руту да би префарбала антититовске пароле по зидовима и мостовима. Такве акције, очито без преседана у Шведској последњих деценија, предузете су, рекао је шеф полиције Линдрот, 'јер су југословенске власти исказале велику осетљивост на те ствари'. Премијерова канцеларија демантовала је новинске извештаје да је Линдрот деловао према непосредним Палмеовим наређењима. Из разних објашњења постало је очигледно да је Палме с Министарством спољних послова разговарао о југословенским осетљивостима и да је Министарство спољних послова обавестило стокхолмску полицију о Палмеовој забринутости.“

Сукцесија

Један од утисака по ишчитавању обиља материјала који се о сусретима Тита и Палмеа чувају у Архиву Југославије јесте да су различите југословенске стручне службе биле веома професионалне. Елаборати о шведском политичком систему, шведској спољној политици, унутрашњим кретањима у Шведској, историјату односа Југославије и Шведске, Социјалдемократској партији, Палмеу итд, писани су темељно, минуциозно и зналачки. Протоколарна служба такође се темељно припремала водећи рачуна и о најситнијим детаљима. 

Из забелешки о разговорима, стиче се утисак да су највиши југословенски државни функционери – Тито, Кардељ, Милош Минић – веома добро познавали материју о којој су говорили. Звучали су и као да су веома свесни деликатности југословенске позиције и ситуације. Неретко се, у контексту приче о међународним односима и кризама, понавља како је најважније да Југославија буде јединствена и чврста.

Кардељ на пример Палмеу каже: „Знамо да постоје разни спољни интереси и аспирације у односу на Југославију, али ћемо се борити да наши односи са Совјетским Савезом и другим социјалистичким земљама, са западно-европским земљама, па и са САД буду што је могуће бољи, до границе које то дозвољавају разлике у погледу међународне позиције, друштвеног система итд. И убудуће ћемо се, међутим, енергично одупирати сваком мешању у унутрашње ствари, без обзира са које стране оно долазило.“

На конференцији за новинаре у Стокхолму Милош Минић на питање да ли Југославија има непријатеље у Европи одговара: „Има различитих снага које не воле Југославију. Неке желе да промене југословенски систем; други не желе да Југославија уопште постоји. Једни не желе да Југославија буде социјалистичка, док други желе да промене југословенски социјализам. Али Југославија се одупрла свим таквим напорима и чува своју независност.“

Швеђани су, опет, званичну југословенску мантру о сукцесији доживљавали у најмању руку као недоречену. О томе илустративно пише Блажо Мандић, описујући један дијалог са званичне вечере у Градској већници у Стокхолму:

„На вечери, једна госпођа за столом до мене, пита: 'Ко ће заменити Тита?'

'Постоји већ неколико година Предсједништво СФРЈ, као колективни орган. Његови чланови ће се смењивати сваке године на мјесту предсједавајућег, као што се сада смјењују на функцији потпредсједника.'

'Али, ко ће представљати земљу кад треба, као овог пута, учинити посјету другој држави?'

'Па, тај који ће те године бити предсједавајући.'

Моја саговорница то није могла да схвати, иако сам се трудио да будем јасан и убједљив. Испоставиће се доцније да је госпођа била ближе нашој реалности од мене.“

 

]]>
Wed, 21 Feb 2024 18:35:21 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5085055/svedski-i-jugoslovenski-model-na-hladnoratovskoj-raskrsnici-razgovori-tita-i-palmea-od-pre-pola-veka-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/21/16/20/217/2347883/thumbs/4331674/thumb1.jpg Шведски и југословенски модел на хладноратовској раскрсници: Разговори Тита и Палмеа од пре пола века http://oko.rts.rs/istorija/5085055/svedski-i-jugoslovenski-model-na-hladnoratovskoj-raskrsnici-razgovori-tita-i-palmea-od-pre-pola-veka-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/21/16/20/217/2347883/thumbs/4331674/thumb1.jpg Шведски и југословенски модел на хладноратовској раскрсници: Разговори Тита и Палмеа од пре пола века http://oko.rts.rs/istorija/5085055/svedski-i-jugoslovenski-model-na-hladnoratovskoj-raskrsnici-razgovori-tita-i-palmea-od-pre-pola-veka-.html
Солунски добровољац, четнички командант Словеније, партизански генерал: Пет живота Јаке Авшича http://oko.rts.rs/istorija/5085118/-solunski-dobrovoljac-cetnicki-komandant-slovenije-partizanski-general-pet-zivota-jake-avsica.html Животни пут Јаке Авшича ишао је од Солунског фронта до штаба Драгољуба Михаиловића на Равној гори и команде над словеначким четницима. Чудноватим преокретом, Авшич прилази партизанима. Постаће део главног војног штаба, партизански генерал, већник на заседању АВНОЈ-а у Јајцу, а након рата амбасадор у Бечу и градоначелник Љубљане. ]]> Други светски рат на подручју данашње Словеније готово се није разликовао од остатка Југославије. Заправо, био је вероватно још компликованији. Након краткотрајног априлског рата 1941, територију Словеније окупирају нацистичка Немачка и фашистичка Италија и свака у својој окупационој зони уводи страховладу у којој су Словенцима одузета сва права. Спроводи се присилна германизација и италијанизација становништва, школе се затварају, књиге на словеначком језику се спаљују, а споменици уништавају. Најдрастичнији израз овог плана био је пројекат „Лебенсборн“, нацистичка операција у којој су словеначка деца одузимана родитељима и одвођена у Немачку. 

Током четири ратне године у војним операцијама, а још више у масовним стрељањима талаца, убијено је 97.500 Словенаца, по подацима словеначког Института за новију историју. То је преко шест одсто предратног становништва Словеније, а у појединим областима, пре свега у Љубљанској провинцији, та бројка је ишла и до десет одсто.

У Словенији је извршено и етничко чишћење, које је најавио лично Адолф Хитлер током посете Марибору 1941, што је иначе било једино подручје Југославије у коме је Хитлер икада боравио. У говору у Марибору, рекао је: „Претворите ову земљу поново у немачку.“

Готово трећина Словеније директно је припојена Трећем рајху, а са ове територије је протерано преко 80.000 Словенаца. Добар део њих ће уточиште пронаћи у окупираној Србији.

Љубљана је окружена прстеном од бодљикаве жице, бункерима и стражарским кућама и тако одвојена од остатка земље.

У таквој ситуацији стварају се различити покрети. С једне стране стоје домобраникоји имају велику подршку делова римокатоличке цркве. На њиховом челу налази се генерал Леон Рупник, изразити антисемита и клерикалац. Домобрани, у прво време познати као Бела гарда, милитантни су десничари и антикомунисти који директно раде за италијанске окупаторе.

С друге стране образује се Освободилна фронта Словеније, из које ће израсти Народноослободилачка војска Словеније под директном командом Јосипа Броза Тита.

Да све буде још компликованије, ту је и Југословенска војска у отаџбини, упамћена у Словенији као Плава гарда, под командом Драгољуба Михаиловића. У току 1942. делови Плаве и Беле гарде се уједињују и стварају Легију смрти. Идеолошка супротстављеност ових покрета, али и низ других фактора, довешће до међусобних борби. Тако ће ратне године у Словенији, поред репресалија окупатора, обележити и сукоби ових снага, које су се неретко бориле до потпуног истребљења.

Причу о крвавом и конфузном рату можда најбоље илуструје биографија Јаке Авшича, човека чији је животни пут ишао од Солунског фронта до штаба Драгољуба Михаиловића на Равној гори и преузимања команде над словеначким четницима, да би потом Авшич пришао партизанима, постао партизански генерал, већник на заседању АВНОЈ-а у Јајцу, а након рата амбасадор у Бечу и градоначелник Љубљане.

Млади побуњеник

Јакоб Авшич – како му гласило пуно име, иако ће остати упамћен по надимку Јака – рођен је 24. априла 1896. у насељу Клече, које је тада било у непосредној близини Љубљане, а данас је део града.

Рођен је је у великој земљорадничкој породици, имао је чак деветоро браће и сестара. У послератним интервјуима говориће како је Клече са својом сеоском свакодневницом било идеално за одрастање, уз предност близине великог града. Основну школу ће завршити у Јежици надомак града, након које следи гимназија у Љубљани.

Током школовања постаје близак са револуционарном групом Препородовци, окупљеном око часописа Препород. У њему своје радове објављују словеначки књижевници и интелектуалци који се противе германској хегемонији. Међу њима су и Иван Цанкар и Отон Жупанчич. Придружује им се низ симпатизера, највише гимназијалаца и студената. Одржавали су контакте са побуњеничким групама у Аустроугарској, нарочито с Младом Босном.

Авшич Препородовцима прилази пред само избијање Првог светског рата. Учествује у штрајку гимназијалаца у марту 1914. који је био уперен против аустроугарске управе, али не само то – Препородовци траже и оснивање Југославије. Због учешћа у мартовском штрајку Авшич је избачен из гимназије.

Аустроугарска власт ће се доцније обрачунати са покретом тако што ће њихове чланове затварати, као Цанкара 1914, а неке мобилисати и послати на фронт. Август Јенко, један од Авшичевих најближих пријатеља, искористио је прилику и побегао у Србију, прикључио се као добровољац српској војсци и погинуо у бици на Церу 17. августа 1914.

Авшич ће, с друге стране, 1915. године бити мобилисан и послат на Источни фронт. Користи прву прилику за бег и почетком 1916. предаје се Русима. Постаје део добровољачких снага које се боре на савезничкој страни.

Из Русије 25. јануара 1917. полази на Солунски фронт. Пут од неколико хиљада километара био је скопчан са бројним опасностима: војници су најпре пребацивани железницом преко Сибира на исток земље, потом су укрцавани на бродове који су обилазећи Кину и Индију дошли до Суецког канала, одатле били железницом транспортовани до Александрије, где их је чекао брод за Солун. Авшич учествује у биткама и пробоју Солунског фронта и из рата излази са чином потпоручника.

Након 1918. и формирања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца настањује се у Загребу. Једно време студира право, али се ипак одлучује за војничку каријеру. Завршава Војну академију у Београду и затим служи у касарнама у бројним југословенским градовима. Априлски рат ће дочекати у Суботици на месту команданта тамошњег коњичког пука.

Четнички командант Словеније

Током априлског рата Авшичев пук ће се пред снажним немачким нападом из правца Мађарске повлачити ка унутрашњости Србије. У послератним сећањима причаће да су ишли најпре кроз Мачву до Дрине, и ту већ крећу издаје: капетан артиљеријског одељења оставља потпуно некоришћене топове у расквашеној мачванској земљи и бежи у Хрватску. Исто чини и добар део војника.

Авшич са остатком снага јури ка Љубовији, рачунајући да ће у Босни бити организована герилска борба против окупатора. У томе ће се преварити. На другој страни реке Немци опкољавају Авшичев одред и заробљавају га. Ипак, он ће избећи одлазак у заробљеништво. Током транспорта ка Мађарској, успева да искочи из воза и побегне. Пешице полази пут Љубљане. Скрива се више од месец дана у Загребу код пријатеља и напокон у Словенију стиже у јуну 1941.

Одмах се повезује са официрима који су избегли заробљавање, међу којима је и његов предратни познаник генерал Леон Рупник, који позива на лојалност окупаторској власти. Авшич то одбија и окреће се устаницима окупљеним око Освободилне фронте.

Овај покрет основан је 27. априлу 1941. у вили Јосипа Видмара у Рожној долини, као заједничка организација словеначких чланова Комунистичке партије Југославије, хришћанских социјалиста, предратних сокола и бројних интелектуалаца и уметника. Своје корене Освободилна фронта црпи из Удружења пријатеља Совјетског Савеза, међу чијим оснивачима је био и Иван Хрибар, предратни градоначелник Љубљане.

У договору са Борисом Кидричем Авшич почиње да прикупља словеначке официре вољне да ступе у борбу против окупатора. У октобру 1941. одређено је да заједно са мајором Карлом Новаком крене у главни штаб Драгољуба Михаиловића на Равној гори.

Новак и Авшич са фалсификованим документима путују преко Загреба до Београда, одакле ће бити спроведени до Равне горе. Драгољуб Михаиловић их у првом тренутку не прима. Са Авшичем комуницира мајор Иван Фрегл, четнички официр словеначког порекла, један од најближих Михаиловићевих људи.

У штабу на Равној гори Авшич ће упознати и мајора Хадсона, представника војне мисије Велике Британије, коме ће пренети информације о устанку у Словенији.

После три дана чекања, Авшич успева да издејствује састанак са Михаиловићем. Како говори у мемоарским записима, он је Михаиловићу указао на неопходност борбе против Немаца и Италијана заједно са другим антифашистичким снагама. Истог дана одржана је седница на којој Михаиловић поставља Авшича за четничког команданта Словеније, а Новака за начелника штаба.

Авшич се враћа у Словенију и креће да прави војну организацију, позивајући југословенске официре да му се придруже. Како југословенска влада у егзилу четничке снаге сматра за своју званичну војску, тако и Авшич постаје главнокомандујући војних снага Краљевине Југославије у Словенији. Током новембра окупља више од 80 официра спремних за борбу. Ипак, они неће ратовати на четничкој страни.

Партизански генерал

Након непуна три месеца команде над словеначким четницима, Авшич мења страну. Разлог за то је највећим делом лежао у промени односа снага у Србији. После крвавог пада Ужичке републике, у Словенију долазе вести о измењеној ситуацији: четнички и партизански покрет директно се сукобљавају. Авшич стаје на партизанску страну. У послератним записима рећи ће да га је на то највише нагнала информација о сарадњи Михаиловићевих снага са Немцима.

Као званични командант војске Краљевине Југославије у Словенији, у јануару 1942. Авшич потписује прелазак ове војске на словеначкој територији у окриље Освободилне фронте. Крајем децембра 1941. постао је члан Комунистичке партије.

Невоље одмах крећу. Драгољуб Михаиловић га смењује и поставља мајора Карла Новака на његово место. Новак се одмах повезује са Белом гардом, групацијом профашистичких Словенаца. Влада у Лондону Авшича ражалује и проглашава га за побуњеника, а Новак га осуђује на смрт.

У мају 1942. Авшич је примљен у Главну команду словеначких партизанских трупа, а у октобру 1942. биће постављен за заменика команданта Главног штаба. Наредне три године користи конспиративно име Бранко Храст.

О Авшичевом преокрету најбоље сведочи писмо које је Едвард Кардељ упутио Јосипу Брозу Титу 14. децембра 1942, у коме се, између осталог, каже:

„Можда ће сад бити мало боље са нашим пуковником Јаком Авшичем. До офанзиве смо га гледали испод ока јер му нисмо веровали. Претходно је, као што сам можда већ рекао, био главнокомандујући Драже Михаиловића за Словенију. Међутим, пре и после офанзиве показао се као веома добар и искрен симпатизер, па смо му дали већу одговорност и место заменика команданта. Сада је најбитнији војник у Главном штабу.“

Офанзива коју Кардељ у писму помиње покушај је италијанских снага да у пролеће 1942. униште устаничке партизанске јединице. У ту сврху ангажовано је неколико хиљада италијанских војника. Претходно су спроведене велике рације у Љубљани и осталим словеначким градовима. Заробљеници су спровођени у фашистичке концентрационе логоре Раб и Гонарс. Међу њима је био и чувени словеначки писац Витомил Зупан.

Италијани крећу у напад на подручја која контролишу партизани, али делом због непознавања неприступачног терена, делом због пословичне италијанске војне „неефикасности“, партизани након жестоких борби и уз велике жртве, успевају да се извуку из замке. Једну од највећих заслуга за то носи Јака Авшич, који успешно стратегијски командује партизанским одредима. Посебно велике жртве партизани су поднели у борбама на Кочевском рогу.

Како Италијани не успевају да униште партизанске одреде, у знак освете врше масовне репресалије над цивилним становништвом. Стрељано је преко 2.000 Словенаца, 20.000 интернирано, а бројна села су уништена.

Ускоро долази до новог унапређења за Авшича. У мају 1943. од стране Врховног штаба Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије добија чин генерал-лајтнанта, тј. генерал-потпуковника. Био је други официр који је у Народноослободилачкој војсци добио овај чин. Први је био предратни пуковник краљевске војске Саво Оровић

Јака Авшич 1943. управља походом две словеначке бригаде до италијанске покрајине Венето. Ова операција је била једна од највећих у току Другог светског рата у Словенији. Основна замисао је била уједињење партизанских јединица на приморју са две јединице из унутрашњости земље, како би оне већом снагом могле да нападну Немце и Италијане. Прелазак ових снага није био нимало једноставан, али на крају је задатак успешно извршен.

Већник АВНОЈ-а у Јајцу

Након капитулације Италије септембра 1943, ситуација се драстично мења. Немци спроводе окупацију читаве Словеније, али вишемесечни хаос партизанске јединице користе да се консолидују и опреме наоружањем.

У септембру 1943. Освободилна фронта на ослобођеној територији организује изборе. Изабрани делегати, њих 120, на збору у Кочевју стварају Словеначки народноослободилачки одбор који постаје врховно представничко и законодавно тело партизанског покрета у Словенији. Његов члан је и Јака Авшич.

Као истакнути борац послат је као словеначки већник на Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу 29. новембра 1943.

У току заседања Авшич је у говору рекао: „Словенци желе у Југославији слободу, али не само националну, већ и социјалну и моралну.“

На састанку словеначке делегације са Титом у Јајцу, Авшич је покренуо питање будуће употребе словеначког језика, поготово у војсци. Тито је на ово позитивно реаговао, иако његово обећање доцније неће бити испуњено. У ЈНА је све до распада Југославије једини званични језик био српскохрватски.

Авшичево залагање за самосвојност Словеније, какви су били и ставови осталих чланова делегације, добрим делом су резултирали крајњим закључцима и донесеним одлукама АВНОЈ-а. За разлику од пређашњег централистичког уређења, Југославија се окреће федерализму, као државна заједница равноправних народа. Авшич је током заседања изабран за члана Председништва АВНОЈ-а.

Обрачун са четницима и домобранима

По повратку у Словенију Авшича чека много тежи задатак. Грађански рат у Словенији, који се разбуктао почетком 1942, односи све веће жртве. Антикомунистичке снаге, пре свега Бела гарда, делују против Освободилне фронте, неретко денунцирајући њене чланове окупаторским снагама.

Још у априлу 1942. Миха Крек, словеначки политичар у емигрантској влади у Лондону, прогласио је све снаге које нису под командом Драгољуба Михаиловића за издајнике према којима не сме бити милости. Креће међусобни обрачун у коме ће бити побијене хиљаде људи. Ниједна страна не преза од физичких ликвидација противника. 

Врхунац су акције Беле гарде која je под командом Ернеста Петерлина. У рацијама белогардејци хватају више од 500 симпатизера Освободилне фронте и предају их Италијанима, како говоре послератни југословенски извори. Током године и словеначки четнички одреди у Штајерској, који су дотад били под контролом Драгољуба Михаиловића, ступају у Легију смрти која се бори против партизанских устаника. Њихово безобзирно опхођење према цивилном становништву грађански рат доводи до усијања.

Врхунац међусобног разрачунавања била је битка код словеначког места Грчарице у септембру 1943. До ње је дошло након обрачуна четничких јединица са партизанима у месту Свети Грегор. Четници се након напада повлаче у Грчарице, где се налази главнина њихових снага. Четрнаеста словеначка дивизија под командом Јаке Авшича напада Грчарице, док четничким снагама преко радио-везе командује Карл Новак, који се у том тренутку налазио у Љубљани. Битка је трајала три дана и завршила се партизанском победом.

Предало се преко 700 четника. Недуго затим они су изведени на суђење које је остало познато као Кочевски процес. То је био први судски процес колаборационистима у окупираној Европи. Због издаје је на смрт осуђено 16 четничких војника, по званичним партизанским подацима. У доцнијој ревизионистичкој литератури наводи се да су остали заробљеници ликвидирани без суђења.

Слична ситуација се понавља истог месеца у опсади дворца Турјак. У њему се налазе припадници Беле гарде, Легије смрти и делови преосталих четничких јединица. Након четвородневне опсаде партизани освајају Турјак. Заробљено је преко 1.200 војника, а по партизанским подацима њих 115 је касније осуђено на смрт.

Снаге Беле и Плаве гарде су десетковане. Четнички командант Словеније Карл Новак бежи у Италију, а на његово место долази Иван Презељ. Ипак, четнички покрет у Словенији је готово у потпуности уништен.

Карл Новак ће за Драгољуба Михаиловића у Италији бити задужен за одржавање веза са савезничким снагама. Након рата одлази у Атину, где живи до смрти 1975. Поједини извори говоре да је радио за америчку обавештајну организацију ЦИА, а Британци га означавају као ратног злочинца. О његовој активности током рата у Словенији ЦИА је сачинила извештај у ком се види раскорак између америчког и британског мишљења о њему. 

Домобрани ће након пораза ујединити своје снаге у формацију Словенско домобранство под командом генерала Леона Рупника, која у априлу 1944. постаје део немачких војних снага, и то као део СС-а, најпре под управом генерал-пуковника Ервина Розенера, доцније Одила Глобочника. Нескривену подршку им пружа љубљански бискуп Грегориј Рожман.

Ови одреди су вршили масовне злочине против цивила који су подржавали партизане, а одговорни су за хапшење преко 6.000 Словенаца који су највећим делом завршили у нацистичким концентрационим логорима, као и за проналажење преосталих словеначких Јевреја и њихове депортације у логоре смрти.

На крају рата словеначки домобрани заједно с Немцима беже у Аустрију, али их британске снаге враћају у Југославију. Њихова послератна судбина предмет је великих спорова.

По проценама Института за новију историју Словеније у послератним ликвидацијама је убијено преко 11.000 словеначких заробљеника. Ове бројке део историчара и словеначке јавности сматрају за лажне, говорећи да су ликвидарани само ратни злочинци.

Леон Рупник, Ервин Розенер и њихови најближи сарадници испоручени су властима Југославије 1946. и осуђени су на смрт због издаје и ратних злочина.

Први који је јавно поменуо и осудио послератне ликвидације без суђења у Словенији био је 1975. Борис Пахор, чувени словеначки писац, партизан и заточеник фашистичких концентрационих логора. Пахору је због тога био забрањен улаз у Југославију, а његова дела су била скрајнута све до деведесетих. (Борис Пахор је живео у Италији и умро у Трсту у мају 2022, у 109. години.) 

Колика је Авшичева директна одговорност за ове догађаје остаје и данас предмет спора, али остаје чињеница да је човек који је првобитно био командант четника кључно допринео њиховом уништењу у Словенији.

Војни аташе, амбасадор, градоначелник Љубљане и заборав

Крајем 1944. Јака Авшич добија прекоманду: пребачен је у Врховни штаб НОВ Југославије у ослобођеном Београду. Обављао је дужност команданта позадине у Министарству народне одбране привремене владе Демократске Федеративне Југославије.

По завршетку рата послат је у Берлин, где је обављао дужност војног аташеа. Занимљиво је да је последњи војни аташе у Берлину пре избијања рата такође био Словенац, чувени Владимир Ваухник. У децембру 1947. Авшич постаје амбасадор Југославије у Бечу.

У земљу се враћа 1951. Био је народни посланик у словеначком парламенту у Љубљани и у Савезном парламенту у Београду, а 1952. постаје градоначелник Љубљане и министар шумарства у словеначкој влади. Свој краткотрајни мандат на месту градоначелника Љубљане користи за послератну обнову града. Пензионише се 1953.

Све до смрти 1978. године живи повучено у браку са Татјаном Сернец Авшич, професорком биологије на Универзитету у Љубљани. Написао је низ мемоарских записа и војнотеоријских студија.

Иако је у послератном периоду обављао низ значајних функција – био је и члан Савезног већа Југославије и унапређен у чин генерал-пуковника – и добио ништа мањи низ највећих југословенских признања и ордена (занимљиво, међу њима није и Орден Народног хероја), Јака Авшич је био прилично скрајнут. У томе неки виде остатке неповерења према његовој личности, други говоре о словеначкој политичкој клики – оличеној највише у Едварду Кардељу и њему блиским људима – која је Авшича намерно оставила по страни. Могуће је и да се сам Авшич као војник није најбоље сналазио у поратним политичким играријама или му није било стало да у њима учествује .

Како год било, Јака Авшич је остао прилично запостављена личност у каснијим деценијама. Сем бисте изнад гробног места на љубљанском гробљу Стожице и улице у родној Клечи, није добио ниједно друго спомен-обележје у Словенији.

Данас је Јака Авшич скоро потпуно заборављен, што је штета, пошто његова личност умногоме оличава идеолошке и ратне контрадикције историје Словеније и Југославије у двадесетом веку.

]]>
Wed, 7 Feb 2024 14:44:06 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5085118/-solunski-dobrovoljac-cetnicki-komandant-slovenije-partizanski-general-pet-zivota-jake-avsica.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/7/14/54/281/2290009/thumbs/4176181/thumb1.jpg Солунски добровољац, четнички командант Словеније, партизански генерал: Пет живота Јаке Авшича http://oko.rts.rs/istorija/5085118/-solunski-dobrovoljac-cetnicki-komandant-slovenije-partizanski-general-pet-zivota-jake-avsica.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/7/14/54/281/2290009/thumbs/4176181/thumb1.jpg Солунски добровољац, четнички командант Словеније, партизански генерал: Пет живота Јаке Авшича http://oko.rts.rs/istorija/5085118/-solunski-dobrovoljac-cetnicki-komandant-slovenije-partizanski-general-pet-zivota-jake-avsica.html
Нови документи o улози Немачке у распаду Југославије: Како је историја из 1941. обликовала историју 1991. године http://oko.rts.rs/istorija/5085099/novi-dokumenti-o-ulozi-nemacke-u-raspadu-jugoslavije-kako-je-istorija-iz-1941-oblikovala-istoriju-1991-godine.html Oвих дана је Вилсонов дигитални центар из Вашингтона објавио више стотина докумената који су потекли из канцеларије Хелмута Кола, канцелара Западне Немачке, потом и уједињене Немачке (1982-1998). Многа од њих односе се на период распада Југославије. Читајући о Коловим активностима, можемо да закључимо да је 1991. пре била оживљавање историје него њен крај. ]]> Добар део државних архива широм Европе и света придржава се правила да се приступ архивској грађи омогући тридесет година након након што су та документа настала. Са проласком времена, истраживачима је на располагању све више докумената који се баве распадом Југославије 1991. године.

Управо ових дана је Вилсонов дигитални центар чије је седиште у Вашингтону, у склопу програма „International History Declassified“, објавио више стотина докумената који су потекли из канцеларије Хелмута Кола, канцелара Западне Немачке, потом и уједињене Немачке (1982-1998). Понегде се ради о транскриптима разговора, где је забележена свака изговорена реч, а у највећем броју случајева имамо прилике да видимо сажетак разговора који су направили Колови сарадници. Најављено је да ће у наредним месецима бити објављено још материјала.

Презентована документа тичу се великог броја тема, попут краја Хладног рата, уједињења Немачке, краха СССР-а итд. Читалац кога занима распад Југославије моћи ће да види до сада непознати и вредан материјал, али и да се увери како се европска политика раних 1990-их преламала на Балкану. Оно што ми је привукло највише пажње јесте како је прошлост не само обликовала политику, већ и како је утицала на начин на који је та политика презентована. Читајући о Коловим активностима, можемо само да закључимо да је 1991. пре била оживљавање историје него крај историје.

Разговори с Кучаном

Канцелар Хелмут Кол састао се са словеначким лидером Миланом Кучаном 8. октобра 1991. године. Сажетак овог разговора направио је немачки дипломата др. Петер Хартман. Састанку су присуствовали и министри спољних послова Ханс Дитрих Геншер и Димитриј Рупел. Један део овог разговора вреди цитирати у целости:

„Канцелар [Кол] каже да пре свега жели да објасни главни став [немачке] савезне владе. За њега нема потребе да каже где су наше симпатије. То је било евидентно свуда у Немачкој. Ми смо у ситуацији да историја поново сустиже народе Европе – поново су пред нама стари рачуни с почетка века. Ми Немци смо у јединственом положају. Има годину дана да смо уједињени, а то није било лако за наше суседе на истоку и на западу. Сама економска ситуација то чини јасним. За нас је важно да не будемо изоловани у нашем ставу [о независности Словеније и Хрватске]. Председник [Кучан] зна да се недељама говори о старим фронтовима из 1941. године.

Министар спољних послова Геншер додаје да то није био случај само у Београду.

Канцелар додаје да је то део његовог унутрашње-политичког проблема. Неки у Немачкој још нису разумели проблеме нове коалиције à la 1941.”

Делује да је било како је Кол рекао. Историја је диктирала ставове, тј. заиста су дошли на наплату рачуни са почетка века. По завршетку Првог светског рата, велике силе међу победницима подржале су стварање Југославије великим делом због тога што су у таквој реконфигурацији простора видели брану ширењу немачког утицаја на југоисток Европе у будућности.

Језик државника је обазрив, али Кол овде није могао бити јаснији. Почетком 1990-их, баш како је приметио, историја је сустизала европске народе. Многи су још 1991. године приметили да се Немачка обрачунавала са остацима „Версајског система“, али тек сада кроз објављена документа можемо да видимо Колово размишљање. Оно што стоји у овом документу потврђују и други извештаји.

Јасно је где су немачке симпатије биле. Само дан раније, тј. 7. октобра, Кол је рекао хрватском министру спољних послова Звонимиру Шепаровићу: „Спремни смо да учинимо све што је у људској могућности да помогнемо Хрватској.“ Оно што је Кол додао непосредно након овога је још интересантније: „Хрватска мора да разуме, да око питања признавања независности не можемо да оживимо коалицију из 1941. године, тј. Немачку, Италију и Мађарску.“

Оно што је важно нагласити да су ови дани били од суштинске важности. Управо 7. октобра је истицао тромесечни мораторијум на проглашење хрватске и словеначке независности. На Брионима је 7. јула потписана декларација којом је завршен сукоб у Словенији и којом је предвиђено да се суспендују делатности које произилазе из хрватског и словеначког проглашења независности. Брионски споразум је предвиђао стварање временског простора у коме би се преговарало и спречило даље ескалирање кризе. Другим речима, 7. октобра 1991. се завршавао период преговора, а Кол се враћао на 1941. годину.

Pазговори са Андреотијем 

Управо тих дана Кол је у више наврата разговарао и са италијанским премијером Ђулијом Андреотијем:

„Канцелар наглашава да се можда таква одлука [признање независности Словеније и Хрватске] може донети са пет или шест других партнера. Кључни аспект је да та група не сме да подсећа на коалицију из 1941. Важно је изнад свега имати Француску уз себе, можда и Шпанију. Ватикан интензивно ради у циљу признања независности, као што премијер Андреоти зна.“

„Премијер Андреоти одговара да Ватикан не жели да буде први, већ да погура другога.“

„Канцелар додаје да не би било добро да Немачка, Италија или Аустрија, или Мађарска, први признају независноcт.“

На састанку 8. октобра Кол је објашњавао Кучану зашто признање не може доћи одмах, говорећи да ће Немци бити од помоћи и да ће бити међу првима који ће независност признати. Додао је:

„Али ми не можемо, молим председника Кучана да разуме разлоге, да будемо једини. Идеално би било када би цела Европска економска заједница била спремна за признање независности. Али чак и кад би било само пет чланова, то је њему [Колу] прихватљиво. Његов [Колов] интерес је да се пробије линија из 1941. То је и у случају Словеније важно. Човек треба да мисли о дану после.“

Кол и Кучан су поново разговарали 3. децембра. Кол је рекао:

„За нас Немце је важно да избегнемо две опасности: да будемо сами [у прихватању независности] и понављање констелације из 1941.“

Историја на леђима

Једно благонаклоно тумачење немачке политике би гласило: због наслеђа Другог светског рата и немачке улоге у уништавању Југославије 1941. године Немачка је почетком 1990-их водила опрезну политику, како би избегла прављење паралела између њене политике 1990-их и 1940-их.

Немачка Хелмута Кола свакако није она Немачка из 1940-их. Међутим, постоји нешто што не може да се не примети. Кола није занимало да не понови политику из 1941. Проблем за њега је био то да Немачка може бити оптужена да такву политику понавља.

При тумачењу прошлости важно је имати испред себе различите историјске изворе. Кол је сигурно бирао шта ће рећи својим међународним саговорницима и верујем да су још важнији документи они који сведоче о његовим разговорима са Геншером и другим немачким политичарима.

Међутим, на основу ових докумената имамо прилике да видимо Немачку која активно ради на стварању коалиције која ће се придружити њеној визији будућности југоисточне Европе. А та коалиција је била обликована историјом, тј. историја је диктирала како та коалиција не би смела да изгледа.

У овим документима у пуној снази враћа се и Први светски рат. Француски председник Франсоа Митеран је Колу рекао да га писање немачке штампе (која је представљала Немачку као савезника Хрвата, а Француску као савезника Срба) подсетило на 1914. годину. Митеран је у шали британском премијеру Џону Мејџору саопштио да би најбољи начин за решавање југословенске кризе био да Турци, Немци и Мађари пошаљу армије као подршку Хрватима, а да Велика Британија, СССР и Француска пошаљу помоћ Србији. Мејџор шалу није разумео и оградио се рекавши да Британија војску неће слати.

Милан Кучан се жалио да Митеран нерадо подржава немачку политику. Кол му је саопштио да „сви носимо историју наших народа на леђима” и да су „уговори по завршетку Првог светског рата закључени у Паризу, а не другде“.

Хелмут Кол се 1993. године поверио aмеричком државном секретару Ворену Кристоферу:

„Перспективе појединих европских земаља у овом конфликту обликоване су историјски. Читав територијални и национални комплекс створен у Паризу 1919. године повезан са простором југоисточне Европе и даље има утицај на националне перспективе.“

Кол је пропустио да се запита да ли је и његова перспектива обликована на исти начин.

Председнику САД Билу Клинтону се канцелар Кол пожалио на Французе 1994:

„Нажалост, француска позиција повремено је обликована француским ставом из Париза 1919. године у смислу подршке Србима.“

Хронофетишизам је у филозофији историје уверење да се садашњост може адекватно објаснити само садашњошћу. То ствара неколико илузија. Пре свега, тако настаје илузија да је прошлост одвојена и да не утиче на нас. На тај начин ствара се и илузија да су наши савремени погледи спонтани, природни и засновани на логици.

Никаквог краја историја није било, штавише, 1991. историје се вратила у Југославију пуном снагом. Иако ће се Немачка политика јавно образлагати савременим догађајима, у њој ће бити много историјског резоновања.

]]>
Mon, 5 Feb 2024 10:05:39 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5085099/novi-dokumenti-o-ulozi-nemacke-u-raspadu-jugoslavije-kako-je-istorija-iz-1941-oblikovala-istoriju-1991-godine.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/5/9/27/281/2278529/thumbs/4149106/thumb1.jpg Нови документи o улози Немачке у распаду Југославије: Како је историја из 1941. обликовала историју 1991. године http://oko.rts.rs/istorija/5085099/novi-dokumenti-o-ulozi-nemacke-u-raspadu-jugoslavije-kako-je-istorija-iz-1941-oblikovala-istoriju-1991-godine.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/1/5/9/27/281/2278529/thumbs/4149106/thumb1.jpg Нови документи o улози Немачке у распаду Југославије: Како је историја из 1941. обликовала историју 1991. године http://oko.rts.rs/istorija/5085099/novi-dokumenti-o-ulozi-nemacke-u-raspadu-jugoslavije-kako-je-istorija-iz-1941-oblikovala-istoriju-1991-godine.html
Истина о смрти Петра Бојовића: Да ли су комунисти убили славног српског војводу? http://oko.rts.rs/istorija/5083639/istina-o-smrti-petra-bojovica-da-li-su-komunisti-ubili-slavnog-srpskog-vojvodu.html На сваку годишњицу смрти прослављеног српског војводе Петра Бојовића, 19. јануара у медијима и на друштвеним мрежама појављује се текстови у којима се тврди да је 1945, дан уочи смрти, војвода Бојовић био лишен слободе од стране представника нових комунистичких власти, ислеђиван, али и бестијално психолошки и физички злостављан, услед чега је преминуо. Шта је истина? ]]> Сваког 19. јануара друштвене мреже испуњене су текстовима који треба да нас „подсете” на стварни и страшни узрок смрти великог и славног српског и југословенског војводе Петра Бојовића (1858-1945), јунака бројних ослободилачких и одбрамбених ратова Србије, као и ослободиоца Београда, 1. новембра 1918. године.

Као по правилу, бројни штампани и електронски медији, као и портали, без било какве претходне провере истинитости тих навода, потпуно некритички преносе текстове о томе да је, неколико дана уочи смрти, тада већ остарели војвода Петар Бојовић био лишен слободе од стране представника нових власти, ислеђиван, али и бестијално психолошки и физички злостављан услед чега је ускоро и преминуо. Шта на све то каже историјска наука?

Изненадна пензија

Војвода Петар Бојовић, један од укупно петорице српских и југословенских војвода (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Франше д’Епере), рођен је 4. јуна 1858. године у селу Мишевићи код Нове Вароши.

Након вишедеценијске бриљантне официрске каријере и победа остварених на бојном пољу, овенчан мноштвом српских, југословенских и иностраних одликовања, војвода Бојовић 10. децембра 1921. године бива изненада смењен са положаја начелника Главног Генералштаба Војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је учињено по наређењу краља Александра I Ујединитеља од Југославије.

Званично објашњење било је да је велики војвода смењен „због старости и показане неспособности за даље вршење војне службе“. Пензионисан је по хитном поступку већ после неколико дана. Све до смрти краља Александра I Ујединитеља од Југославије војвода Бојовић био је предмет потпуног игнорисања од стране владара, чак и у протоколарним ситуацијама. Упркос таквом односу према славном војсковођи управо је војвода Бојовић, у име генералитета и адмиралитета, предводио погребну колону са посмртним остацима краља ка династичком маузолеју – гробној цркви Светог Ђорђа Победоносца на Опленачком брегу у Тополи.

Услед турбулентних догађаја војвода Бојовић био је реактивиран 3. априла 1941. године и постављен на положај Врховног инспектора целокупне војне силе Краљевине Југославије. Свега пар дана касније именован је помоћником Врховног команданта краљевске југословенске војске. Војводи су тада биле 83 године. Читав Други светски рат војвода Бојовић провео је у свом дому у престоничкој Трнској улици на Врачару, у добровољној самоизолацији, не желећи ни на који начин да оствари контакт са окупационим или квислиншким властима. Током 1942. године упутио је писмо генералу Драгољубу Михаиловићу у коме је изразио потпуну подршку Југословенској војсци у отаџбини у чијим се редовима борио и његов син Добрица.

Ослобођење Београда војвода је дочекао у свом дому на Врачару...

И ту креће наводни „заплет”...

Шта каже умрлица

Наиме, оно што је непобитна чињеница јесте да је убрзо по ослобођењу Београда војвода Бојовић био позван да да исказ, као и да је тај поступак трајао два дана. Тај чин, посве непримерен и недопустив када је у питању истински великан и родољуб какав је био војвода, представљао је понижавајући поступак у односу на старог, победама и славом овенчаног војсковођу коме је тада било пуних 87 година.

По сведочењима блиског породичног пријатеља и вишедеценијског чувара војводиних одликовања Косте Ракића, војвода Бојовић „је био саслушаван два дана, али га нико није тукао. Последње сведочење с тим у вези Коста Ракић је дао 2016. године, непосредно пред своју смрт, на тај начин недвосмислено демантујући теорију по којој је војвода Бојовић био жртва батинања од стране представника власти, услед чега је и преминуо свега неколико сати касније. Шта више, између ислеђивања и дана смрти протекло је више недеља.

Чињеница јесте да војвода Петар Бојовић није сахрањен уз државне и војне почасти које су му, због његових несумњивих заслуга и историјског значаја, припадале. С друге стране, не постоје материјални докази који би указивали да је присуство погребу било јавно забрањено и да је са таласа Радио Београда емитовано упозорење да ће свако ко би присуствовао последњем испраћају великана био санкционисан. Оно што је много извесније јесте да је породици усменим путем сугерисано да погреб буде обављен у ужем кругу сродника и пријатеља.

Непосредни историјски извор који сведочи о стварним узроцима смрти војводе јесте „Извод из књиге умрлих храма Светог Саве“ од 23. јануара 1945. у коме се, у рубрици „узрок смрти, наводи „обострано запаљење плућа”. Црквену умрлицу потписао је надлежни свештеник Храма Светог Саве на Врачару чији је парохијан деценијама био војвода Петар Бојовић. Из тог документа сазнајемо и то да је опело обавио протојереј Марко Ј. Ћирић.

Вратили му улицу

Дакле, историјски извори, искази чланова породице и сведока ни на који начин не подржавају теорију да је војвода Бојовић доживео батинање од стране представника комунистичких власти, нити да је од последица физичког злостављања преминуо. Такође, нема доказа да је присуство погребу било јавно забрањено, као ни да је сахрана протекла у некаквој тајности, будући да је током ње обављен и одговарајући верски обред.

Такође, ваља нагласити и то да је одлуком нових власти из 1945. године поништена одлука тзв. Владе Милана Недића из 1942. године којом је дотадашњој малој, слепој Улици војводе Петра Бојовића (која се налази на Звездари) промењен назив. Другим речима, док је Недић свом ратном другу из периода балканских ратова и Првог светског рата „одузео” улицу, комунистичке власти су му је вратиле већ током 1945. године. Исте те године градске власти доносе одлуку да именом војводе Петра Бојовића назову и један престонички булевар, што се ускоро и догодило.

Одакле, онда, ова неутемељена теорија која се о свакој годишњици смрти војводе Петра Бојовића „светлосном брзином” шири српским друштвеним мрежама и медијима? Могуће је да се један од одговора на то питање налази и у речима Добрице Ћосића: „Ми лажемо да бисмо обманули себе... Лажемо маштовито, стваралачки и инвентивно.”

_______

Извор: Блиц

]]>
Wed, 28 Feb 2024 21:24:09 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5083639/istina-o-smrti-petra-bojovica-da-li-su-komunisti-ubili-slavnog-srpskog-vojvodu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/0/18/17/7/207/2218871/thumbs/3993221/thumb1.jpg Истина о смрти Петра Бојовића: Да ли су комунисти убили славног српског војводу? http://oko.rts.rs/istorija/5083639/istina-o-smrti-petra-bojovica-da-li-su-komunisti-ubili-slavnog-srpskog-vojvodu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/0/18/17/7/207/2218871/thumbs/3993221/thumb1.jpg Истина о смрти Петра Бојовића: Да ли су комунисти убили славног српског војводу? http://oko.rts.rs/istorija/5083639/istina-o-smrti-petra-bojovica-da-li-su-komunisti-ubili-slavnog-srpskog-vojvodu.html
Уз стоту годишњицу смрти Владимира Иљича Уљанова Лењина: Тамо где улице немају (нова) имена http://oko.rts.rs/istorija/5085039/uz-stotu-godisnjicu-smrti-vladimira-iljica-uljanova-lenjina-tamo-gde-ulice-nemaju-nova-imena.html Вероватно у двадесетом веку није било човека кога је више људи посматрало скоро као божанство. Није у двадесетом веку било много људи по којима се звало више улица. Шта је остало од тога стотину година после његове смрти? ]]> Има још у Београду старијих таксиста који данашњи Булевар Михајла Пупина зову Лењиновим булеваром. Има у Сарајеву још старијих таксиста који данашњу Грбавичку улицу зову Лењиновом. Питам се: Колико је само у Југославији било Лењинових улица и како ли се све оне данас зову?

И још: Колико је у земљама бивше Југославије остало Лењинових улица и где се све налазе? Има их понајпре рекао бих на словеначком приморју и у Истри, а затим још у Војводини, али је ово импресионистичко мишљење, а не резултат неког истраживања. 

Било је у Југославији и институција што су се звале по Лењину, као и споменика Лењинових, па би било интересантно знати и шта се с њима све догодило. Јер није свеједно да ли је Лењиновим именом прозвана нека „стара“ улица или пак улица која је у социјалистичкој Југославији направљена тамо где је некад била ледина.

Зрењанин је, примера ради, и пре 1945. био озбиљан град који се само друкчије звао. Пре 1945, међутим, (бившег) Пуцарева није ни било. Док је случај Кидричева, примера ради, нешто између.

(Пре)именовање

Другим речима: Кад Крунској промените име у Пролетерских бригада, па када на власт дође режим коме до Пролетерских бригада није стало, онда је лакше бранити „рестаурацију“ односно повратак на старо, него кад булевару који пре него је именован Лењиновим именом није ни постојао одједном дате име Михајла Пупина.

А тај Пупин, осим што је „наш“ и што је био велики научник, у колективном памћењу Срба се чува и као „велики пријатељ Вудроа Вилсона“, а испоставља се, ето, да су Лењин и Вилсон, двојица људи који су у великој мери утемељили модерни свет, па и судбину Срба и осталих Јужних Словена, умрли у мање од две недеље. (Лењин је умро 21. јануара 1924, а Вилсон 3. фебруара исте године.)

Сам Вилсон је у Краљевини Југославији, за разлику од Лењина, још двадесетих година прошлог века „добио“ своје улице у више градова. Након Другог светског рата, неке је „изгубио“, а неке „сачувао“. Међу потоњима је и чувено сарајевско шеталиште које с једне стране омеђује кварт Грбавица, баш као што га, на свој начин, с друге стране омеђује Лењинова улица.

Имају две песме „загребачког“ (Сулиног) Забрањеног пушења у којима се најживописније слика распад предратне сарајевске социјалне идиле. Хронолошки ранија, па ваљда и логично знатно огорченија, зове се „Филџан вишка“. Лајтмотив је идеја да се уз сваку (турску, безбели) кафу закувану у Сарајеву, крај џезве остави „филџан вишка“ за случајног намерника, односно, како песма каже „ако ко наиђе, јебига“.

Онда пролећа 1992, „врели челик разнесе све комшилуке и све дернеке“, а под изговором да је све претходно било „завјера усташко-џихадска“. Нараторовом оцу тај „врели челик“ уништава дом и аутомобил, тачније „жутог Југу“ и стан, али он не жали толико ни за једним ни за другим, колико за чињеницом да никад више неће остављати „филџан вишка“.

Имајући у виду цинично призивање завере „усташко-џихадске“, јасно је за кога се неће остављати филџан.

Неколико година касније, међутим, у песми у којој је поново Југо као аутомобил, тачније „Југо 45“ синегдоха бивше заједничке државе и некадашњег идиличног заједничког живота, ствар се поставља понешто друкчије. У њој кад крене да мирише барут, „Момо, Фрањо и дајџа Мирсо“ се налазе у башти да потврде један другом „на комшију се не може“.

Велика историја остаје иста, али интима и успомене остају сачувани. Наратор у тој песми онда каже: „Побјегли смо једног јутра / С двије кесе најлонске / Прво мало Лењиновом / Па преко Љубљанске“.

Ко зна топониме тог дела Сарајева, јасно препознаје итинерер бекства, али пошто је песма увек паметнија од свог аутора, у песми је и још нешто. Ако је Југо симбол државе, онда су и имена улица симболи, што би значило да су у корену распада Лењин и Љубљана, што у неком смислу и није нетачно.

Што би рекао Дејан Јовић, Југославија као држава је „одумрла“, а аутор концепта „одумирања државе“ био је управо В.И. Лењин. А одумирање се у пракси заокружило сецесијом Словеније, односно себичном одлуком Љубљане да се „откине“, без икаквог интереса или саосећања за оне који остају.

Крлежине почасти

Нико у југословенској књижевности није Лењину толико свечано и емфатично одао почаст као Мирослав Крлежа. Могло би се рећи да је Лењин једна од тема којим се Крлежа бавио од почетка до краја живота.

У време кад је Лењин умро, Крлежи је било тридесет година. У то доба, он уређује часопис „Књижевна република“. У двоброју 5-6, Крлежа потписује чланак под насловом „Савременици о Лењину“. Чланак се састоји, како наслов и сугерише, од ставова Лењинових савременика о његовом лику и делу, уз уводне Крлежине коментаре. Цитати потичу из есејистичке литературе о Лењину (Х. Џ. Велс, Б. Расел, М. Харден, Т. Ман), из политичке публицистике и из актуелне штампе. Само се у делу њих, и то претежно у онима преузетима из новинских чланака, говори о Лењиновој смрти, док остали потичу из текстова написаних за Лењиновог живота.

Избор цитата није тенденциозан: неки садржавају отворено или условно похвалне исказе о Лењину, а неки и врло негативне судове. Крлежини коментари односе се на ауторе из чијих текстова цитати долазе.

У истом броју „Књижевне републике“ објављена је и приповетка „Домобранци Гебеш и Бенчина разговарају се о Лењину (Из записка једног ратника)“, која, могуће, став самог писца о славном револуционару посредује директније. Како се каже у секундарној литератури:

„Слика јесењег угођаја што је у болесничкој соби војне болнице доживљује аутор-наратор, допуњује се маштањем о кретању, слободи. Маштање се оснажује гласом рањенога војника, Гебеша Стубичанца, повратника из рускога заробљеништва. Наратор тај глас доживљује као 'глас витешке јуначке трубе'. Гебеш, наиме, дојмљиво прича о једноме Лењинову говору. Дочарава Лењина као рускога сељака који говори о сељачкој буни, о касарни, о рату и о срамоти борбе за господу умјесто против њих. Та се слика поклапа с болећивим маштањем о спасењу. (...) У сјећање потом опет навире тешка и безнадна болничка атмосфера, супротставља јој се визија снаге што је пружа Лењин, а одмах јој се придружује противљење, тј. оспоравање водника Бенчине, којему је рат против господе 'жидовска глупост'. Између Гебеша и Бенчине заподјене се оштра свађа коју смирује болесник-наратор (који је очито више наклоњен Гебешевим ставовима)“.

Лет у свемир

Биће код Крлеже касније и разрада лајтмотива и анегдота које је призивао у време Лењинове смрти. Нарочито је сугестивна његова верзија описа сусрета Лењиновог са Х.Џ. Велсом. Ту с једне стране имамо британског господина писца левичарских усмерења. С друге стране имамо човека који је, ипак и успркос свему, владар.

У теорији, први би требало да буде, штоно кажу, опуштенији. Ипак, из Велсове перспективе Лењин се понаша одвећ инфантилно. Пред собом има велику карту Совјетског Савеза налик на дечији модел железнице где на местима градова и насеља стоје мале сијалице, те он са необичним уживањем пали те сијаличице призивајући тако план масовне електрификације.

У необично надахнутом херменеутичком завршетку есеја, Крлежа каже, парафразирам по сећању, да се писац научно-фантастично-утопијских проза током и након тог сусрета понаша као малограђанин, док револуционар пројектује прогрес који ће на крају и у стварности да доведе и до лета у свемир, онога о чему је господин писац могао само да машта.

Из сата у сат

Лав Александрович Данилкин, аутор једне од рецентнијих Лењинових биографија, „Лењин: Пантократор сунчевог праха“, на близу хиљаду страница (објављена и код нас у издању „Службеног гласника“ и преводу Јелене Вуковић и Снежане Кондић), бележи негде да Лењинов живот спада међу најистраженије животе свих времена и да заинтересован историчар може открити шта је Лењин у животу радио из дана у дан, а често и из сата у сат.

У обиљу материјала, Данилкин се концентрише на карактер:

„Лењин је баш попут бића из некакве више расе, које врши интелектуални пресинг на људе око себе, чак и када износи очигледне будалаштине. Не либи се полемичког приступа који би се могао показати и као крајње безочан – па тако пујда Валентинова на Плеханова, користећи врло личну информацију коју је од њега добио, и то само зато што околности дозвољавају такву прљаву борбу. До најситнијих појединости видимо како тачно функционише механизам ’ограђивања’ од блиских, ’својих’, људи. Лењину је својствен непријатан манир да у приватни живот преноси политичке, па чак и филозофске симпатије и идиосинкразије, и пошто малтене психопатолошки није у стању да пријатељски комуницира с људима који не деле његове погледе на политику и филозофију, Лењин се за дан-два из занимљивог саговорника и доброг друга претвара у типа који у човеку буди жељу да га удари...”.

У времену потпуне доминације визуелног, било је у социјалистичким земљама понешто и помодно да се копира Лењинов имиџ. У мом детињству, с телевизије сам знао човека који је од свих које сам видео највише личио на Лењина и чинило се да је свесно гајио ту сличност.

Био је дечији писац, уредник листа „Весела свеска“, председник Удружења књижевника БиХ. Звао се Јаков Јуришић. Живео је на Грбавици где се једног јутра пробудио као човек непожељног етничког порекла. Тамо је злостављан и вођен на принудни рад, да би напослетку био и убијен. Оставио је иза себе ратни дневник, необично потресну књигу под насловом „Школа страдања“. Вероватно би остао жив да је побегао поменутом рутом „прво мало Лењиновом, па преко Љубљанске“.

Јуришић је био начитан човек и био је песник, па је вероватно знао стих Вујице Решина Туцића „Маркс, Енглез, Лењир“. Не знамо, међутим, је ли му икад пало на памет, да се он, за кога је спас могао почети бекством кроз Лењинову, звао и презивао практично идентично као Јаков Јуровски.

]]>
Tue, 23 Jan 2024 12:24:15 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5085039/uz-stotu-godisnjicu-smrti-vladimira-iljica-uljanova-lenjina-tamo-gde-ulice-nemaju-nova-imena.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/0/21/13/25/714/2227254/thumbs/4017322/thumb1.jpg Уз стоту годишњицу смрти Владимира Иљича Уљанова Лењина: Тамо где улице немају (нова) имена http://oko.rts.rs/istorija/5085039/uz-stotu-godisnjicu-smrti-vladimira-iljica-uljanova-lenjina-tamo-gde-ulice-nemaju-nova-imena.html http://oko.rts.rs/upload//media/2024/0/21/13/25/714/2227254/thumbs/4017322/thumb1.jpg Уз стоту годишњицу смрти Владимира Иљича Уљанова Лењина: Тамо где улице немају (нова) имена http://oko.rts.rs/istorija/5085039/uz-stotu-godisnjicu-smrti-vladimira-iljica-uljanova-lenjina-tamo-gde-ulice-nemaju-nova-imena.html
Кад су прота, имам и свећеник чували народ од зла: Примери чојства из историје јадранског града Бара http://oko.rts.rs/istorija/4984286/kad-su-prota-imam-i-svecenik-cuvali-narod-od-zla-primeri-cojstva-iz-istorije-jadranskog-grada-bara.html Политика и интереси имају своје законитости, а човек, обичан човек треба да се провуче кроз капије историје. Памти се у Бару, када су током Другог светског рата три свештеника - православни, муслимански и католички - сваког петка излазили на прометно место да заједно седну, попију кафу и тако народу поруче: окупатор нас убија, али ми не треба да се убијамо међусобно. И народ у Бару је изнова схватао да је оно што их спаја веће и јаче од онога што их раздваја. ]]>

Када су окупатори у Другом светском рату стигли у Бар, имали су стару и опробану девизу: завади па владај. Три свештеника, исламски, православни и католички, нису имали моћ да се окупатору одупру на други начин него да својим народима поруче како је само у слози опстанак.

Њих тројица, сваког петка би иза поднева седели јавно заједно, пили кафу и поздрављали се с грађанима. Довољно је било да их народ види на окупу и да остане на окупу – разумели су поруку: заједно, стрпљиво, ћутке, чекати слободу.

Дани су пролазили, седмице се низале, године минуле, али сваког петка три свештеника су била за истим столом: сложно, помагати се, чекати слободу.

Нема Бара до цара 

Нема града на Медитерану који већ вековима не ваља за живот – колико због климе и воћа, толико и због тога што преко мора жуборе језици, преплићу се културе, путују јела и зачини, стижу идеје, уметност и умешност. Али само у Бару, на Јадрану, може се чути изрека која овом граду даје примат у односу на све медитеранске градове: Нема Бара до цара.

Име овог града, као и Бари, Барселона, Барбадос, бара, обарити, асоцира на присуство воде – Бар се угнездио између мора и Скадарског језера, а под планинама. Ако му ваздух упоредите са оближњом Подгорицом, лети је Бар за пет степени пријатнији, а зими за пет степени топлији од Подгорице.

Маслине, смокве, нар и мандарине, много чесама и много потока који се сливају према мору чине овај град вековима привлачним за све људе. Ту је и пруга и лука као пут према свим копнима и морима дах са Румије који хлади преплануле коже. Ипак, људи су највеће богатство овог града, људи окренути једни другима што и говори пример са почетка ове приче, људи који кроз сва искушења пролазе заједно. 

Ко историју прелистава, он на свакој страници балканске прошлости налази Бар, па и у чувеном делу Gesta Regum Sclavorum, Барском родослову који је знан и као Љетопис попа Дукљанина.

Током XI века Бар је престоница Зете, а постаје и седиште самосталне црквене организације у оквиру католичке цркве знане као Барска надбискупија. Током средњег века у Бару се ковао бакарни новац, а за време Балшића и сребрни динар. Подаци из 1247. говоре да се на челу грађана (лат. seniores et populus) налазио кнез (лат. comes). На ветру историје вијориле су се многе заставе изнад Бара... Византинци, Дукља, Немањићи, Балшићи, Венеција, Српска деспотовина, босански војвода Стефан Вукчић Косача. Бар је био под Млетачком републиком од 1443. до освајања од стране Османлија, 1571. године. У доба Наполеонових ратова Бар нису напали ни Французи ни Руси ни Британци чији су бродови пролазили врло близу барске луке .

Све у вези Бара је, што би рекли данашњи политичари, жива привредна активност.

Барани су са Пелопонеза дотеравали дрво и сирову свилу, а 1708. неки Божо из Топле, вероватно имућан, доводи робињу са Корчуле да га у кући служи. Неки богати Ибрахим 1763. иде у Сарајево, али му сукно опљачкају хајдуци на Романији. Дакле, копном на коњима, а робу из Бара морем су превозили бродови из Котора. A како је више робе на мору, тако је више гусара који пресрећу бродове.

Господар Скадра Мехмед-паша Бушатлија је маслиново уље из Бара продавао широм Балкана. Чува се уговор: трговац из Бара Хаџихасановић 1734. у Дубровнику је продао 14 бала дувана. Барани су продавали и бивоље и говеђе коже, крзно дивљачи, восак и вуну, свакако и рибу из Скадарског језера. Архиве памте чувене трговце из XVIII века, Хаџи Хасана и Мехмеда. Историја бележи и једну велику бруку: зеленаши из Бара давали су новац Будванима на зајам.

Људи и нељуди

Протутњале су кроз Бар колера и куга, било је и неколико великих потреса, али се увек знало ко је човек, а ко је нечовек.

Године 1858. у старом граду има 50 муслиманских и неколико православних породица. У вароши 4.000 житеља, 2.500 муслимана, 850 католика и 650 православних, међу којима има и Грка. Познате породице из тог доба су Никезићи и Дабановићи. Бележи се и политичка нестабилност 1866, када су Црмничани убили два муслимана из Бара.

Политика и интереси имају своје законитости, а човек, обичан човек треба да се провуче кроз капије историје.

Године 1877. барски католици углавном живе у насељима Томба и Рап, у старом граду су углавном муслимани, а православни у насељима Брбат, Добра Вода и Микулићи. Има и неколико албанских породица из Скадра, а те породице углавном су биле католичке.

Било је и мешовитих бракова, а неки Барани жене даме из Француске, Грчке, Пруске, из Грчке – оне доносе нова јела, намештај, манире, па тако у Бар долази и први клавир. Почетком 1877. у граду раде две муслиманске и једна католичка школа.

Црна Гора тражи излазак на море, а Аустроугарска се томе противи. Оно што не може дипломатијом, Црна Гора жели оружјем. Године 1877, 13. новембра, књаз Никола напада Бар. Води 20 батаљона, али само четири официра знају где су се упутили. Носе 10 великих и 8 малих топова.  

Бар брани више од пет хиљада муслимана којима стиже помоћ из Улциња. Католици иду у Котор и стављају се под власт Аустроугарске.

Данима падају топовска ђулад на Бар, али хроничари бележе: „Ни јаук се није чуо иза зидина“. Одбрана је жилава, куће се руше, али бедеми остају ненарушени. Данима пада киша. У граду имају воду, али хране понестаје иако су многа грла стоке увукли да би се прехранили. Понестаје соли за сушење меса, а нема ни много дрвета за огрев. Дана 11. децембра топови сруше Селим-бегову кулу, али тај догађај људима унутар града као да није толико тешко пао колико вест да су Руси заузели Плевно.

Црногорци уважавају јуначко држање браниоца Бара Ибрахим-бега, али му поручују: „Кад ти није дошла помоћ, неће ни доћи.“

Ибрахим-бег поручује: „Ја сам дужан да погинем.“

Аустријски вицеконзул је током борби у Бару и уписује у католике све оне који на тај начин желе да се сачувају. Књига је отворена да се упишу и на тај начин да се ставе под аустријску заштиту. 

Црногорци траже начин да експлозивом Бару прекину тајни подземни доток воде. Дана 8. јануара 1878. Ибрахим-бег тражи примирје од три дана, а 9. јануара излази из града са неколико официра.

Ибрахим-бег даје сабљу књазу Николи. Књаз Никола гледа сабљу и враћа је Ибрахим-бегу, рекавши: „Ти си сачувао част.“ 

Сутрадан, 10. јануара, црногорска војска улази у разрушен град, а градско језгро се наредних година сели према Пристану, према морској води, тамо где је садашњи Бар, а некадашњи Бар постаје Стари Бар.

Године 1910. Барани оснивају певачко друштво „Братимство“. Те године имају три лекара: др Стевана Џамоњу, др Јосипа Пера и др Де Бенедетија.

Велики рат

Живот тече, али нови рат провирује. И то Велики рат. Када 1914. Аустријанци нападну Србију, Црна Гора објављује рат Бечу. Фебруара 1915. Аустроугарска бомбардује Бар и потопи брод „Dague“ на којем је 40 морнара. Брод је и данас у води, недалеко од Бара.

Краљ Никола и Влада 1916. напуштају Црну Гору, а војска иде кућама. Аустријанци 22. јануара 1916. улазе у Бар и отимају маслиново уље, жито и стоку. Народ гладује.

Аустријанци завађају три народа. Епитет „шпијун аустријски“ био је много тежак, није га много Барана заслужило, али неки свакако јесу. Аустријанци отварају логор и држе поробљене многе Баране.

Аустријанци баце породицу Раичевић, мужа, жену и четворо деце у логор. Исо Дураковић обуче црногорско одело и оде да замоли да се ова породица пусти, нуди новац. Успе да измоли слободу за то четворо деце и њихове родитеље, потом их доведе у своје село, склепа им са комшијама кућерак за становање и поклони им козу, пар кокошака, и нешто посуђа. Комшије, да им не би давале милостињу, узимају их да раде нешто по имањима како би их платили.

Мићо Масоничић, брат жене која је била заробљена са мужем и четворо деце, био је веома захвалан и старом Ису и његовом сину Махмуту. Мићо се вратио 1928. из Америке. Махмутова жена није имала деце, моли мужа да ожени још једну жену како би имао потомство. Махмут неће. Она замоли Мића, као брата, да јој помогне. Мићо моли Махмута да ожени још једну жену како би се наставила породица и како би увек остали пријатељи. И данас се држе, пазе и обилазе, иако су неки у Америци.

Године 1921, забележено је, Бар има 50 занатских радњи и 23 кафане, као и 5.679 грађана, мање него 1877. године. Око две хиљаде Турака је отишло.

Током велике светске кризе 1928. барски архибискуп Никола Добречић одлази у САД код Хенрија Форда и тражи да Форд изгради фабрику у Бару. Два Баранина одлазе у Америку на усавршавање. Требало је да их оде још стотина, али Форд можда већ мирише нови светски рат, и одустаје од пројекта.

Форд још није на улицама Бара, али јесте сликар Крсто Цилић. Има сомотску пелерину и беретку.

Петар Лубарда 1940. борави у Бару и наслика 12 слика.

Крвави рат

Тринаести јул 1941. – пуцњи на Цетињу и у Бару. Диже се Црна Гора на устанак. И одмах прве битке у селима Брајићи и на Созини. Италијански војници пљачкају и бацају бомбе на устаничка села. Окупатор убацује агента који убија секретара месног одбора КПЈ Ника Роловића.

Године 1942. – реприза аустријске праксе – Италијани оснивају концентрациони логор. Логораши су у 28 барака, а окупатор подиже стубове на којима би логораши висили. Тако су их пропитивали кроз мучење, док висе. У логору је умрло и једно дете од две године. Али дух Барана нису убили. За историју светске журналистике податак: логораши у логору праве новине и дају им име Наша борба.

Октобра 1943, по паду Италије, Немци ће распустити логор кроз који је прошло преко десет хиљада људи, од тога хиљаду жена. Народ Бара је логорашима, кришом кроз жицу, дотурао храну.

Врхунац зверства догодио се 25. јуна 1943. када је изведено и стрељано 180 људи.

Јад и туга у Бару, а три свештеника седе и пију кафу сваког петка, и тако народу поручују: окупатор нас убија, али ми не треба да се убијамо међусобно. Народ је изнова схватао да је оно што их спаја веће и јаче од онога што их раздваја.

Године 1943. код протојереја Павла Радуновића, православног свештеника, дође у госте Коља Барјактар. Упадну четници код проте, до зуба наоружани, кажу како ће да очисте Бар од католика и муслимана, али прота подигне крст и каже: „У име овог крста, то нећете урадити. Везују нас побратимства, ако морате – почните од мене.“ Ову причу и данас причају потомци Коље Барјактара.

Деветог маја 1945. – слобода. И сећање: 166 Барана, синова и кћери, пало је на фронтовима или у логорима. Треба обновити град, а у граду један лекар, две медицинске сестре и 12 телефонских прикључака.  

Народ коље стоку и суши месо да би преживео. Наравно, маслине су ту и смокве. Двадесет пет година траје изградња пруге Београд-Бар. Пруга од 476 километара пуштена је у рад 1976. Наравно, ту је и лука.

Године 1907. Бранислав Нушић посетио Бар и написао да овај град има перспективу.

У Бар су увек долазили људи, досељавали се из свих крајева бивше Југославије. Данас се досељавају Руси.

Остало је још једно црно сећање: петнаести април 1979. – земљотрес од 9 степени Меркалијеве скале када је остало 49 мртвих под рушевинама, а хиљаде људи без крова над главом. Тада су оштећене све школе у Бару.

Примери који се памте

Векови су прохујали, а људи су остали људи. Помагали се у добру и злу. Народ прича многе примере.

Досели се у Бар из Албаније неки Коља. Сиромах. Побегао са много деце због нечега из Албаније и дошао у Бар. Надничи Коља, не бира послове. Не проси, али частан је, сваку пажњу десетоструко враћа. Надничи код неког домаћина који примети да је Коља, са улице, подигао опушак који је неко бацио и повукао дим. Баранин му, кришом, да нико не види, убаци у џеп две кутије цигарета и то Коља добро упамти. Ради Коља годинама, ради, зарађује и заима; купи комби и једног дана домаћину истовари две телета испред куће. Жени ништа није било јасно, а Коља каже: „Дао ми је твој муж две пакле цигарета кад нисам имао. Ова ја частим, сад кад имам.“

Беше некад Митро Васиљев, травар са Румије, лечио је народ како је знао, травама планинским. Неки су га тужили краљу Николи, а краљ је желео да што више лекара лечи људе, а што мање травара. Позове краљ Никола Митра Васиљева, али он три дана лечи неког сељака и затвори му рану на леђима. Онда Митро Васиљев замоли излеченог да оду краљу како би га оправдао што није на време дошао. Излечени покаже ожиљак и посведочи, а краљ Никола дозволи Митру да народ слободно лечи травама, а онима што су га тужакали поручи да тим поводом више не долазе. Још се приповеда да је тек излечен човек отишао пешке на Цетиње да посведочи како је травару болесник био важнији од владара.

Петровићи из Бара чувени су по богатству стеченом од пољопоривреде. Најчувенији беше Милош Петровић који је у Другом светском рату сачувао главе 14 Албанаца. То се памтило и памти се, те је седамдесетих на једној утакмици рукометаш из Приштине рекао рекао Слобу Петровићу из барског Морнара: „Ја сам син човека ког је спасио твој отац.“

Године после ослобођења. Некакав свечани пријем. Дошао народни херој Петар Војводић, обукао свечано одело, а поред њега много бораца који су од преврнутих шињела сашили одела. Петар се застиди, јер се истиче! Он се намерно оклизне, проспе по себи пиће и оде да се пресвуче.

Дружили се православци Перазић и Лековић, одрасли и дружили се без ружне речи. Једног дана, пиштољ случајно опали у руци Перазића и погоди Лековића који одмах издахне. Перазић од туге скочи у језеро, непливач, и утопи се.

Хоће Лековићи да се освете сада, хоће да убију Перазића што је остао сад једини син у кући православих Перазића, јер је најстарији Лековић рекао да су им дужни крв.

Чују то муслимани Перазићи испод Румије и један од шест браће, знајући да су даљни род, пита оца: „Бабо, да ми халалиш, идем главом да замијеним онога рођака јединца Перазића, да се њихова кућа не ископа.“

Отац му дозовили и опросте се.

Син оде право у кућу Лековића и каже: „Ја сам даљи рођак Перазића, дошао сам да замијеним оног јединца. Слободно мени главу узмите.“

Најстарији Лековић скочи на ноге, загрли момка Перазића и каже: „Хвала ти, спасио си ми душу и образ, у љутини ми је ријеч из уста истекла.“

Тако рече, а синовима нареди да закољу овна и да се почасте. Тако стари Лековић узме младог Перазића за побратима. И данас се то памти.

Нема Бара до цара!

 

]]>
Sat, 27 Jan 2024 12:02:18 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/4984286/kad-su-prota-imam-i-svecenik-cuvali-narod-od-zla-primeri-cojstva-iz-istorije-jadranskog-grada-bara.html http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/10/13/8118988_677z381prota-pavle-radunovic-sa-suprugom-bosiljkom.jpg Кад су прота, имам и свећеник чували народ од зла: Примери чојства из историје јадранског града Бара http://oko.rts.rs/istorija/4984286/kad-su-prota-imam-i-svecenik-cuvali-narod-od-zla-primeri-cojstva-iz-istorije-jadranskog-grada-bara.html http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/10/13/8118988_677z381prota-pavle-radunovic-sa-suprugom-bosiljkom.jpg Кад су прота, имам и свећеник чували народ од зла: Примери чојства из историје јадранског града Бара http://oko.rts.rs/istorija/4984286/kad-su-prota-imam-i-svecenik-cuvali-narod-od-zla-primeri-cojstva-iz-istorije-jadranskog-grada-bara.html
Одило Глобочник, менаџер зла: Нациста словенског порекла одговоран за смрт два милиона људи http://oko.rts.rs/istorija/5084816/odilo-globocnik-menadzer-zla-nacista-slovenskog-porekla-odgovoran-za-smrt-dva-miliona-ljudi.html Када се зброје све жртве за чију смрт је директно одговоран Одило Глобочник, организатор концентрационих логора Белзец, Собибор и Треблинкa, долазимо до невероватних података. Само током Операције Рајнхарт, којом је руководио, убијено је најмање милион и по Јевреја. Када се на то надовежу раније Глобочникове акције и убиства у окупираној Пољској, али и егзекуције након доласка у Трст, збир његових жртава се ближи броју од два милиона људи. Том бројком се сам Глобочник хвалио. Уколико би се правила листа највећих злочинаца током целокупне историје, Глобочник би био на њеном врху. Толики број жртава, али и сама Глобочникова личност која је у себи обједињавала низ патологија, створила је мит о најгнуснијем међу гнусним нацистичким злочинцима. ]]>

„Ђаволов помоћник“, „Менаџер смрти“, „Два милиона смо их побили“, „Оперативац Холокауста“, „Творац нацистичких логора смрти“ – само су неки од наслова књига и текстова посвећених Одилу Глобочнику. Да ово „демонолошко“ одређење Глобочниковог лика није далеко од истине, најбоље ће нам показати његов живот, али и његова смрт.

По једној од прича, а има их пуно, Глобочник је након самоубиства, које је извршио 31. маја 1945. године, остао без сахране. Римокатолички свештеник у градићу Патернион у аустријској Корушкој не само да је одбио да изврши црквени обред, већ је и строго забранио да се тело покопа на гробљу, верујући да ће његов леш обесветити освећену земљу.

Тако је Глобочник, по званичним подацима, без обреда бачен у јаму која је ископана на ливади на обали Драве. У питању је био пашњак назван Свињска ливада, по животињама које су ту пасле. Тако је убица два милиона људи, демон, како су га видели савременици, завршио – налик новозаветној причи о истеривању Легиона – међу свињама.

Дете K.u.K.

Одило Лотар Лудвиг Глобочник, како му је гласило пуно крштено име, рођен је 21. априла 1904. године у Трсту, тадашњем административном седишту Аустријског приморја, у породици Франца и Ане Глобочник. 

Франц Глобочник се у Трст доселио из горењског градића Нојмарктл (данашњи Тржич), где је добар део словеначког становништва услед дуготрајног притиска аустријске власти, али и бољих шанси за професионални успех, германизован. Тако је по бројним историчарима – пре свега Јозефу Попшечном, аустријском војном историчару који је написао капиталну студију Одило Глобочник, Хитлеров човек на Истоку – Глобочник потомак германизованих Словенаца. Он овај закључак изводи на основу архивских докумената, сведочења савременика, али и преко словенског порекла презимена Глобочник.

Одилова мајка Ана рођена је 1870. у Вршцу у породици Печинка (у неколико извора за њено презиме се помињу и облици Пецинка и Печенко). По једнима, породица Печинка је немачко-чешког порекла, други говоре о мађарском, а поједини и о српским и хрватским коренима Глобочникове мајке. Подаци из књига рођених у Вршцу нису од велике помоћи, јер је у тадашњим матичним књигама бележена само вероисповест родитеља.

Ипак, Глобочникови су себе сматрали етничким Немцима. У кући се говорило искључиво немачким језиком, деци су давана немачка имена, а поједини извори говоре о Аниним изразитим антисемитским ставовима и екстремном националном набоју који је пренела на сина током детињства.

Овај етнички галиматијас, својствен за Аустроугарску монархију, али и за све мултиетничке земље, одредиће добрим делом Глобочников живот. Одрастајући у средини удаљеној од националног центра, али и средини у којој је немачка заједница мањинска, иако на власти, Глобочник је свој идентитет засновао на екстрему којим је требало анулирати „сумњиво“ порекло.

Тако се он целога живота борио против непријатеља у нацистичким редовима који су га проглашавали за неаријевца, од чега га је добрим делом спасавао Хајнрих Химлер тврдећи да су Глобочникови преци Немци који су словенизовани. Ипак, сам Глобочник, о чему пише и епископ Јован Ћулибрк, никада није одбацио своје презиме, намерно га пишући са латиничним словом ч. Да забуна буде потпуна, нацисти најчешће нису могли да се „изборе“ са његовим презименом, па је добио надимак – Глобус. 

Корушка и Југославија

Глобочник је одрастао у средњокласној аустроугарској породици. Његов отац, некадашњи коњички официр, због недостатка новца за отпуст из војне службе (тада се одлазак из професионалне војске наплаћивао) радио је као поштански службеник у Трсту.

Одило је био јединац. Две кћерке које су Ана и Франц добили пре њега, умрле су у раном детињству, а исто се десило и са девојчицом која се родила након Одила. Зна се да је био добар ученик у тршћанској гимназији, након које 1914, полазећи очевим путем, уписује војну школу у Санкт Пелтену у близини Беча. Али избија рат. Глобочников отац је регрутован, али ипак не одлази на фронт због болести. У том периоду се породица Глобочник сели из Трста у Клагенфурт.

Одило Глобочник је године рата провео у војној школи. Како говоре оцене његовог владања, био је талентован ученик са пристојним понашањем. Школовање ће ипак прекинути. Након слома Аустроугарске, питомци војне школе су послати кућама. Разочарење због нагло прекинутог школовања бива сједињено са породичном трагедијом. Одилов отац умире 1919. у 51. години живота, остављајући породицу у потпуном сиромаштву.

Одило те године уписује Средњу техничку школу у Клагенфурту, али је школовање сада знатно другачије у односу на војно. Незадовољан је, што показује крајње разузданим понашањем. Због бројних инцидената два пута је добио укор пред избацивање из школе. Његова стручна спрема је предмет неслагања међу историчарима. Док једни тврде да је 1920. избачен из школе и тако остао без формалне образовне титуле, други говоре да је матурирао 1923. године. Сâм Глобочник се доцније представљао као грађевински инжењер.

У младости ради бројне послове – од ношења кофера на железничкој станици до рада у електрани – како би прехранио мајку и себе. Још битније, ангажује се током сукоба између Аустрије и новостворене Краљевине СХС 1919. године. Иако је због младалачких година (у том тренутку је имао непуних петнаест) тешко могао бити борац, Глобочник је тврдио да је био део аустријских војних снага које су браниле Клагенфурт од упада југословенских трупа.

Заправо, генерал војске Краљевине СХС Рудолф Мајстер, без директне команде и одобрења власти, са словеначким војницима и српским официрима упада на територију данашње Аустрије покушавајући да делове Корушке, где словеначко становништво чини већину, припоји новоствореној јужнословенској држави. Под притиском међународне заједнице војни сукоби су прекинути, а становништву Корушке је остављена одлука о избору будуће државе. На референдуму, касније названом „Корушки плебисцит“, под врло сумњивим околностима и уз бројне неправилности, победили су заговорници идеје о Корушкој у оквиру Аустрије.

Глобочник је на победничкој страни. С оне друге налазе се бројни Словенци, међу којима је и породица Петера Хандкеа с мајчине стране, која је била пројугословенски опредељена. Питању корушких Словенаца Хандке ће посветити део свог књижевног опуса, a њиховој судбини у Другом светском рату посебно роман Понављање и драму о корушким партизанима Још увек олуја

Млади нациста

Одило Глобочник се политички ангажује одмах по пунолетству 1922. године, постајући члан аустријских националистичких паравојних снага. Први импулс, борба против југословенског покушаја припајања Корушке, брзо ће бити смењен екстремним шовинистичким ставовима према словенским народима и Јеврејима. Иако су историчари у Глобочнику више видели патолошку личност која је искористила успон нацизма за изражавање зла и похлепе, његови иступи и схватања од ране младости у потпуности су идентични са нацистичким. 

У тим годинама се Глобочник верио, а преко веза будућег таста добија посао у локалној хидроелектрани као грађевински надзорник. На послу се Глобочник никада неће превише истицати. Заправо, тај посао је био само параван за илегалне партијске делатности. Под маском пословних путовања предузима бројне одласке до Минхена и нацистичке партијске централе. Тајно преноси партијски материјал из Немачке у Аустрију, а за нацисте прибавља податке о војном и политичком стању у Аустрији. Током илегалног рада посебно се зближава са Рајнхардом Хајдрихом.

Почетком тридесетих име Одила Глобочника први пут се појављује у аустријским полицијским досијеима. Због антидржавне делатности између 1933. и 1935. године четири пута је хапшен, а скоро годину дана проводи у затворима. У том периоду дефинитивно напушта посао и потпуно се посвећује партијском раду. Највећу подршку добија од мајке Ане која је једном и ухапшена с њим.

Приписује му се учешће у једном од првих терористичких напада у Аустрији. У јуну 1933. у Бечу је бачена бомба на радњу једног јеврејског драгуљара који је у нападу убијен. Како поједини историчари тврде, Глобочник је био организатор напада.

Гаулајтер Беча

Глобочник је један од најистакнутијих учесника у нацистичком покушају свргавања аустријске власти. Нацистичке паравојне јединице 25. јула 1934. упадају у парламент у Бечу и убијају канцелара Аустрије Енгелберта Долфуса. Велике борбе су се водиле у предграђима Беча и у Корушкој, али су пучисти поражени након заједничке интервенције аустријске и италијанске војске, нарочито у Корушкој. Мусолини је био близак са Долфусом, али ће ускоро променити страну.

Са вођством аустријских нациста који су избегли хапшење Глобочник бежи из земље. Једно време борави у Будимпешти, где је седиште аустријске нацистичке подружнице у егзилу, а често путује до Трста и Минхена. После наредбе Адолфа Хитлера, обустављају се сви насилни покушаји заузимања Аустрије. Заправо, купује се време.

Нови канцелар Аустрије, Курт фон Шушниг, знатно је слабија политичка фигура од претходника. Узмичући пред Хитлером, он 1936. Аустрију трајно веже са Немачком уговором у коме се обавезује да ће у својој политици спроводити идеју да је Аустрија „држава немачког народа“.

Пропаст је пред вратима. Курт фон Шушниг ускоро даје оставку, а Артур Зајс-Инкарт је виђен за његовог наследника. Како његово постављање не прихвата председник Аустрије, немачке војне јединице прелазе границу. Почиње Аншлус.

У његовој припреми Глобочник има велику улогу. Неки говоре и кључну, и то преко савета нацистичкој врхушки да је расположење у Аустрији такво да немачка војска неће наићи на било какав отпор.

Глобочник постаје нацистичка звезда у успону, што доводи до отпора старијег партијског ешалона који у њему виде опасну конкуренцију. Ипак, отпор није вредео. Након места државног секретара у влади Артура Зајс-Инкарта, Глобочник бива изабран и за посланика у Рајхстагу, да би напослетку Хитлер Глобочника поставио за гаулајтера Беча, партијског вођу регионалног огранка нацистичке странке, де факто деспотског владара Беча.

Овај положај ће из Глобочника извући најгоре особине. Најпре бестијалну нацистичку фанатичност. Поред прогона Јевреја одмах по доласку на власт – који је у прво време укључивао одузимање имовине и људских права, да би се затим претворио у физичке нападе и убијања – он креће и у напад на синдикате, комунисте и социјалисте, чак и на цркву.

Глобочник отима црквену имовину, протерује свештенике и распушта римокатоличке организације, што изазива отпор Аустријанаца. У октобру 1938. неколико хиљада верника у центру Беча узвикује у знак протеста: „Христ је наш фирер!“ Овакав Глобочников однос према цркви, како закључује Марк Мазовер у студији Хитлерово царство, био је разлог за његову смену.

Глобочник по доласку на власт у Бечу показује још две особине по којима ће остати „познат“. То је, на првом месту, склоност корупцији. За неколико месеци управљања градом, преко бројних махинација – које су, поред отимања имовине, укључивале и злоупотребу партијског новца и банкарских кредита, намештање грађевинских пројеката блиским пријатељима, али и куповину зграда по надуваним ценама – Глобочник је постао богаташ. Друга је била крајње разуздано сексуално понашање. Глобочник је остао упамћен и по оргијама, на којима су неретко учествовале девојке под присилом. 

Притиснут од партијског врха који му више није толерисао бројне афере, у јануару 1939. подноси оставку. Одузете су му све партијске почасти и звања, а по казни је послат у Вафен-СС јединице у чину каплара.

Ражалован дужности и у немилости режима, упућен је на војну обуку. Три месеца проводи у војном кампу у околини Минхена. Захваљујући пословичној педантности немачке администрације, сачувани су његови медицински картони. Сем инсомније, и то нервне, како стоји у медицинском картону, Глобочник је био у потпуности здрав.

Током овог периода зближава се са Хајнрихом Химлером, са којим често размењује писма и нацистичку лектиру. Како се чини, Химлер је у Глобочнику видео одличан материјал за оно што је наумио.

Есесовац у Лублину

Та прилика долази у јесен 1939. Након нацистичког освајања Пољске, у коме Глобочник није учествовао, Химлер га поставља за вођу СС полиције у окупираном Лублину. Дата му је друга шанса, коју ће Химлеру од тада отплаћивати беспоговорном оданошћу.

У новембру 1939. Глобочник постаје господар живота и смрти за скоро два и по милиона људи који су насељавали област око Лублина. У самом Лублину је живело преко 120.000 становника, од којих су једна трећина били Јевреји. Њих је, по нацистичком плану, било потребно ликвидирати како би се створио „животни простор“ за насељавање „аријеваца“. Тај задатак је добио Глобочник.

За своје најближе сараднике, поред припадника СС одреда који су највећим делом пореклом били из његове Корушке, Глобочник је регрутовао и локално немачко становништво стварајући по злу чувени одред Selbstschutz. По сведочењу савременика, овај одред је био под директном Химлеровом контролом и на њега нису могле да утичу друге нацистичке структуре.

Креће терор. Поред пљачке, пребијања и злостављања, већ у првим данима почињу убиства Јевреја и Пољака. Добар део драгоцености и новца који су заплењени Глобочник задржава за себе и на велико почиње да тргује конфискованим драгуљима. Ускоро почиње и ропски рад хиљада Јевреја који су присилно доведени у бројне радионице.

Као да све то није довољно, Глобочник са својим одредом предузима казнене експедиције усмерене према локалном становништву, па су остали упамћени бројни масакри у пољским селима. Само у насељу Радовец у близини Лавова у априлу 1940. Глобочник је са својим одредом масакрирао 27 цивила. Ликвидације су бестијалне. Живи људи се закопавају, пале и крвнички пребијају до смрти, а забележено је да су једном приликом живи људи разнети експлозивом.

Глобочникова управа већ почетком 1940. доводи до бројних жалби Пољака, али и цивилне немачке окупаторске управе. Жалбе нису од помоћи. Штити га Химлер, у исто време одобравајући успостављање јеврејског гета у Лублину под његовом управом. У првом тренутку је у њему заточено преко 30.000 људи, доцније ће их бити знатно више. Изгладњивања и злостављања ускоро ће се претворити у масовне ликвидације.

Операција Рајнхарт

Глобочнику се приписује стварање првог нацистичког логора за истребљење. Иако су концентрациони логори одраније постојали у нацистичкој Немачкој, они у Глобочниковој визији постају места индустријског уништења људских живота. Након састанка са Химлером у септембру 1941, Глобочник добија дозволу за оснивање првог логора тог типа. Та акција је добила кодно име Операција Рајнхарт.

Већ у октобру 1941. Глобочник оснива логор Белзец код Лублина. Његова скривеност у шуми, удаљеност од градских и сеоских насеља, али и непосредна близина железничке пруге – омогућили су неометану индустрију смрти.

За разлику од других нацистичких логора, Белзец није био ограђен бодљикавом жицом, а број стражара је био сведен на минимум. По плановима Глобочника, заточеници би у логору провели само неколико сати. Одмах по изласку из вагона, они су одвођени у дрвене бараке које су заточеницима представљане као тушеви радног логора. У њих су спровођени издувни гасови мотора, коришћени раније у Немачкој током ликвидација људи са хендикепом.

У првим данима су ликвидације ишле споро због техничких проблема, па је агонија заточених људи била још дужа и тежа. За Глобочника су посебан проблем представљали лешеви хиљада жртава, који су у прво време сахрањивани у масовним гробницама у близини логора. Тела су након неколико месеци кренула да израњају из земље. Тај проблем је касније у другим логорима решен изградњом крематоријума.

У периоду од марта до децембра 1942. у логору Белзец је уморено 434.508 људи.

Задовољан овим „резултатом“, Химлер Глобочнику поверава оснивање нових логора смрти. У мају 1942. основан је Собибор, такође у околини Лублина. Егзекуције су биле идентичне као у Белзецу. Процене су да је у Собибору уморено 250.000 људи.

На послератном суђењу СС-обершарфирер (водник техничке службе) Курт Болендер, један од чланова Глобочниковог одреда, овако је описао ликвидације заточеника: 

„Пре него што би се Јевреји скинули, СС-обершарфирер Херман Михаел држао је говор. Тада је често носио бели мантил како би заварао људе да помисле да пред њима стоји лекар. Михаел би рекао Јеврејима да ће бити послати на рад, али да пре тога морају да се окупају и да прођу дезинфекцију како би се спречила могућа епидемија заразних болести. Након што би се скинули, један СС-овац  их је пратио, док би иза њих ишла група од 5-6 Украјинаца који су их пожуривали. Након што би Јевреји ушли у гасну комору, Украјинци би затворили врата за њима. Мотор би најчешће палили Украјинац Емил Костенко и немачки возач Ерих Бауер. Пошто би жртве биле угушене, комора је отварана, а група јеврејских радника износила је лешеве напоље.“ 

Следи оснивање нових логора у Пољској. Хелмно у близини Лођа највећим делом био је намењен ликвидацији Јевреја који су били заточени у тамошњем гету. Процедура је била идентична, само што су овога пута уместо у баракама заточеници убијани у камионима душегупкама, идентичним онима који су коришћени у београдском Старом Сајмишту. У Хелмну је тако убијено преко 150.000 људи, а боравак у логору су преживела само два човека.

Највећи број жртава је прогутао логор Треблинка, такође под Глобочниковом контролом. Основан у близини Варшаве, он је највећим делом послужио за ликвидацију Варшавског гета. Логор је био камуфлиран у железничку станицу са истакнутим редом вожње како би се заварали заточеници. Поред ликвидација у гасним коморама, заточеници су били стрељани, некада и живи спаљивани. Поучен искуством из Белзеца, Глобочник у Треблинки наређује масовно спаљивање тела жртава. Ломаче су непрестано гореле, спаљујући свакога дана око 5.000 лешева.

За време постојања овог логора у њему је усмрћено више од 750.000 људи.

Размере Операције Рајнхарт најбоље се виде у телеграму који је Херман Хуфле, Глобочников заменик, упутио Ајхману на крају 1942. године (операција ће након овог телеграма трајати још шест месеци). У њему се наводе следећи подаци о броју логорских жртава:

Мајданек (Лублин) 24.733
Белзец 434.508
Собибор 101.370
Треблинка 713.555
   Укупно: 1.274.166

Највећа одговорност за све ове жртве пада на Одила Глобочника, који је био директни извршилац Операције Рајнхарт. Показујући бестијално дивљаштво, Глобочник је задобио потпуно Химлерово дивљење, толико да га у новембру 1942. унапређује у СС групенфирера, тј. генерал-мајора, што је био четврти чин по важности у СС хијерархији.

Дивљачко Глобочниково понашање доводи до низа побуна. Врхунац је устанак у Варшавском гету 1943, који је угушен нацистичким спаљивањем зграда и људи. Претходиле су му побуне у Виљнусу, Треблинки и Собибору. Свесни могућих реперкусија побуна, нацисти 1942. одлучују да ликвидирају сва гета и логоре. У Операцији „Фестивал жетве“ уништени су остаци жртава, али и све логорске зграде.

Глобочник је проглашен за кривца за ове побуне. Поред крајње хаотичног управљања логорима које је довело до анархије, барем како су то нацисти видели, он је оптужен и за непримерено понашање у опхођењу према сарадницима, најчешће у стању тешке алкохолисаности. На терет му је стављен и раскошан живот. Глобочник је током боравка у Лублину живео у отетој вили, организујући бројне забаве које су се најчешће претварале у оргије. Да све буде још страшније, у Лублину је са Глобочником једно време живела и његова мајка Ана.

Ту су и оптужбе за корупцију. Списак заплењених ствари који Глобочник подноси Химлеру 1943. садржи неколико густо куцаних страница текста у коме се наводе невероватне количине накита, драгуља, сатова, ножева, наочара, табакера, будилника… Само током 1943. године превезено је 1.900 вагона одеће која је одузета убијеним заточеницима. Одузет новац, у десетинама различитих валута, процењује се на неколико милиона рајхсмарака. Добар део тог новца и драгоцености Химлер и Глобочник су узели за себе.

Ипак, Глобочник се овог пута извлачи без казне. У јесен 1943. добија још једно унапређење и прекоманду. Постављен је за Вишег СС и полицијског команданта оперативне зоне јадранског приморја.

Повратак у Трст

Глобочник се враћа у родни град, сада са најближим сарадницима, одредом убица. Један од првих потеза по доласку у Трст било је оснивање новог логора смрти. У напуштеном погону за производњу пиринчаног брашна, у тршћанској луци, познатој као „Ризијера ди Сан Саба“, Глобочник прави логор.

У њему су заточеници тучени до смрти, вешани, дављени, у појединим случајевима и клани. Међу најстрашнијим методама се издвајало убијање маљевима и вучење затвореника са лисицама по дворишту логора све док не умру у највећим мукама. Ипак, највећи број логораша је уморен у импровизованој гасној комори у гаражи некадашње пиринчане. Егзекуције су обављали џелати из Пољске потпомогнути украјинским есесовцима које је Глобочник мобилисао. У марту 1944. у логору је изграђен крематоријум који се користио неколико пута седмично. Остаци жртава бацани су у море.

Поред тршћанских Јевреја, који су били највеће жртве логора, у њему су бестијално злостављани и убијани словеначки, италијански и хрватски антифашисти и партизани. Логор је једно време функционисао и као транзитни центар за ухваћене партизане који су спровођени за Аушвиц и Дахау. Кроз тршћански логор је прошло најмање 20.000 заточеника. Највећи део њих је доцније уморен у логорима Аушвиц и Дахау. Међу њима је био и чувени словеначки прозаиста Борис Пахор, који је оставио драгоцена књижевна сведочанства о овом периоду.

Поред убилачког рада у логору, Одило Глобочник је задужен и за борбу против југословенских партизана. Под његовом командом се налази немачки 97. армијски корпус који се директно сукобљава са Деветим словеначким корпусом Народноослободилачке војске Југославије, на чијем челу се налази Ладислав Амброжич. Почетком 1944. ова јединица ослобађа добар део територија у словеначком приморју, вршећи непрестане диверзије на пругама које су повезивале Трст са Аустријом и Немачком.

Од Италијана Глобочник готово да нема користи. Мусолинијева „Република Сало“ је марионетска творевина без велике подршке у народу, а сам Трст је претворен у немачки војни дистрикт под називом „Оперативна зона Јадранско приморје“. Градом управља гаулајтер Фридрих Рајнер који Глобочнику постаје најближи сарадник.

Цвеће за Љотића

У прво време Глобочник сарађује са словеначким тршћанским колаборационистима, окупљеним у организацији „Словенски народни варностни збор“. Глобочникова помирљивост према „лојалним“ Словенцима шокирала је житеље Трста у априлу 1944. На прослави Хитлеровог рођендана те године Глобочник је одржао говор на савршеном словеначком, убрајајући и Словенце у народе који ће просперирати када Хитлер победи. Наравно, ако буду послушни.

Како се пропаст све више ближи, и други народи, које је дотад убрајао у ниже расе и заговарао њихово истребљење, за Глобочника постају пожељни. Тако крајем 1944. и почетком 1945. у Словенију долазе четничке и љотићевске јединице. У Словенији тада бораве и Димитрије Љотић и четнички команданти Момчило Ђујић и Доброслав Јевђевић. Као специјални изасланик тада већ званично расформиране Југословенске војске у отаџбини, долази ђенерал Миодраг Дамјановић, кога је Драгољуб Михаиловић поставио за свог помоћника у децембру 1944. Свима њима командује Глобочник.

У априлу 1945. у Аустрију и Словенију долазе и патријарх Гаврило Дожић и владика Николај Велимировић, који су након тромесечног боравка у логору Дахау ослобођени на интервенцију Хермана Нојбахера, како би подржали идеју уједињења „српских националних снага“ пред одсудну битку против комуниста.

По сведочењу историчара Ђоке Слијепчевића, који је овим догађајима лично присуствовао и о њима писао у својој Историји Српске православне цркве, у аустријском граду Фелдену патријарха Гаврила и владику Николаја је посетио Одило Глобочник. То потврђује и Херман Нојбахер у телеграму који упућује Глобочнику када се овај састанак планира.

Путеви Глобочника са патријархом Гаврилом и владиком Николајем ће се још једном посредно укрстити. На сахрани Димитрија Љотића, 24. априла 1945. у Горици, испред огромног венца цвећа који је Глобочник послао, владика Николај говорио је о Љотићу као „највећем сину српства“.

Глобочник 18. марта 1945. покреће Операцију „Крај зиме“. Под његовом командом се налазе СС јединице, војници Вермахта, Власовљеви руски одреди, словеначки белогардејци, као и делови Српског добровољачког корпуса и четничких јединица. Циљ је уништење Деветог словеначког корпуса Народноослободилачке војске Југославије. Иако је претрпео тешке губитке, партизански корпус је успео да се извуче из замке и да дочека крај рата. Током ових борби, а нарочито након њих, добар део Глобочникових војника је дезертирао.

Операција је симболично завршена 6. априла, на дан када је тачно четири године раније нападнута Југославија. Била је то последња војна операција у којој је Глобочник учествовао. Заправо, када се мало пажљивије погледа његова биографија, он је прилично успешно избегао директна војна дејства, било она у Пољској или на Источном фронту, а и онај мали број ратних операција у којима је учествовао готово се по правилу завршавао поразом. Глобочник је једино био „ефикасан“ када је требало убијати ненаоружане цивиле.

Легион

Пред сам пад Трста, 2. маја 1945, Глобочник са најближим сарадницима бежи у Аустрију. Постоји прича, коју не подупиру докази, да је велики број драгоцености које је пљачком стекао током година рата сакрио на једном броду у тршћанском пристаништу којим је спремао бег. Да је то ипак легенда говори чињеница да је кренуо ка Корушкој. Почетком маја, по сведочењу становника Клагенфурта, говорио је на градском тргу позивајући на тотални отпор према надирућим савезницима, онако како је то наредио Хитлер. Глобочников говор није наишао на претерано одобравање међу окупљенима.

Након капитулације Немачке, Глобочник се крије у планинским пределима, често мењајући локације и логорујући на отвореном. Последње дане проводи у колиби на Караванкама, у друштву нациста са којима је побегао из Трста. Планирали су да преко Алпа побегну у Швајцарску.

Постоје бројне верзије Глобочниковог хапшења и смрти, неке говоре чак и да је преживео и живео све до шездесетих година у Јужној Америци, дружећи се са Хитлером и нацистичком врхушком.

Ипак, по званичној верзији која је потврђена сећањима официра који су га ухватили и фотографијама ухапшеног Глобочника, британске трупе су му ушле у траг код Меслахер Алма. Ухваћен је од стране 4. хусарског коњичког пука, коме је био задатак да трага за ратним злочинцима у Аустрији.

Из послератног сведочења британског официра В. К. Хедлија, написаног да би се развејале бројне легенде о Глобочниковој смрти, говори се да је британска јединица сазнала за његову локацију од СС официра у заробљеништву који је намерно слабо храњен како би био пријемчивији за доцнију „обраду“. Од њега сазнају да се Глобочник крије заједно са гаулајтером Рајнером у планинској колиби у близини језера Вајсензе. Након вишесатног успона, британска јединица стиже пред колибу у четири ујутру 31. маја 1945. Бегунци су ухваћени на спавању. Поред Глобочника и Рајнера, у колиби је било још неколико мушкараца и жена.

Притвореници су спроведени до градића Патернион, где их идентификују и испитују у дворишту затвора. Стигли су око 11 часова. Сви су сем Глобочника признали своје праве идентитете. Он је тврдио да је сиромашни трговац из Клагенфурта који је избегао са нацистима због страха од југословенске офанзиве. Био је толико убедљив да је замало преварио мајора Ремзија, али доушник, који је раније открио локацију, дојављује Британцима да је то заправо Глобочник.

Мајор Ремзи и Ведли прибегавају лукавству. Узвикују: „Глобочник!“, чекајући његову реакцију. Иако се није потпуно окренуо, глава му се померила. И то је било то. Глобочник је откривен.

Вендли одлази до своје собе, али га за неколико минута војници позивају да се врати у двориште. У њему је лежао мртав Глобочник. У устима су му пронашли капсулу са цијанидом коју је скривао од тренутка хапшења. Управо због тога није желео било какву храну или пиће откако је ухапшен, како би отров био ефикаснији.

Након одбијања свештеника да његово тело буде сахрањено на гробљу, Глобочников леш је убачен у ископану јаму на Свињском пашњаку. Гробно место није обележено. Ни данас се не зна његова тачна локација.

Дуга сенка зла

Када се зброје све жртве за чије је смрти Одило Глобочник директно одговоран, долазимо до невероватних података. Само током Операције Рајнхарт убијено је најмање милион и по људи. Када се на то надовежу раније Глобочникове акције и убиства у окупираној Пољској, али и егзекуције након доласка у Трст, збир његових жртава се ближи броју од два милиона људи. Том бројком се сам Глобочник хвалио док је службовао у Трсту. Сасвим сигурно, уколико би се правила листа највећих злочинаца током целокупне историје, Глобочник би био на њеном врху.

Толики број жртава, али и сама Глобочникова личност која је у себи обједињавала низ патологија, створила је мит о најгнуснијем нацистичком злочинцу, готово демону. У исто време, Глобочников крајње разуздани живот, изражен највише у оргијама и патолошкој похлепи, од њега су створили идеалног негативца. Стога и не чуди што је његов живот поред низа историчара и истраживача – неке од наслова књига о њему смо поменули на почетку текста – привукао и бројне уметнике.

Тако је Глобочник главни негативац у контрафактуалном бестселеру Роберта Хериса Отаџбина. У свету у коме је нацизам победио, Глобочник је оперативац коме је поверен задатак да уништи последње трагове Холокауста. Најава снимања игране серије по овој књизи још више ће „прославити“ његов лик.

Глобочник је и јунак књиге Обустављен поступак италијанског писца Клаудија Магриса, који у овом роману саставља упечатљиву слику ужаса Ризијере ди Сан Саба. Исто то чини и Даша Дрндић у роману Sonnenschein, документарној представи нацистичке бестијалности у Трсту.

Сасвим сигурно је најдаље отишао чувени словеначки редитељ Драган Живадинов у представи Одило. Затамњење. Ораторијум у којој ускрсава Глобочника на позоришној сцени како би, у последњим сценама, избрисао не само његово постојање већ и његово име, како се такво зло никада више не би поновило. Можда је то, заправо, и најпаметније: заувек обрисати сећање на Легиона са Свињске ливаде.

 

 

 

]]>
Mon, 18 Dec 2023 21:38:47 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5084816/odilo-globocnik-menadzer-zla-nacista-slovenskog-porekla-odgovoran-za-smrt-dva-miliona-ljudi.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/11/12/19/129/1998852/thumbs/3408770/thumb1.jpg Одило Глобочник, менаџер зла: Нациста словенског порекла одговоран за смрт два милиона људи http://oko.rts.rs/istorija/5084816/odilo-globocnik-menadzer-zla-nacista-slovenskog-porekla-odgovoran-za-smrt-dva-miliona-ljudi.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/11/12/19/129/1998852/thumbs/3408770/thumb1.jpg Одило Глобочник, менаџер зла: Нациста словенског порекла одговоран за смрт два милиона људи http://oko.rts.rs/istorija/5084816/odilo-globocnik-menadzer-zla-nacista-slovenskog-porekla-odgovoran-za-smrt-dva-miliona-ljudi.html
Антифашистичко наслеђе: Ко је победио у Другом светском рату? http://oko.rts.rs/istorija/4802702/antifasisticko-nasledje-ko-je-pobedio-u-drugom-svetskom-ratu.html Све је почело релативизацијом одговорности за Први светски рат. На његову стоту годишњицу се чинило да многи тврде да је Србија некако изазвала Велики рат својом дрском и самоувереном политиком. Много је суптилнија ревизија Другог светског рата. Западни медији чак проналазе сведоке по Украјини који говоре да су садашњи руски војници као нацисти из 1941. године. Таквим поређењима се Русији одузима њен симболички најважнији допринос свету – победа у Другом светском рату. Mи то радимо сами. Део наше јавности жели да заједно са комунистичким догматизмом избаци и целокупно наслеђе Народноослободилачке борбе, као штетно за „српство". То није само увреда за стотине хиљада српских антифашистичких бораца. То није ни паметно. ]]>

Никада у историји није погинуло толико људи као у Другом светском рату. Између 55 и 85 милиона. Никада се није умирало на страшнији начин него у нацистичким логорима смрти. Никада није убијано тачно 100 цивила за сваког окупаторског војника као у Србији. Никада нису употребљена тако страшна оружја. Никада није толико градова широм света нестајало у пламену. Никада десетине милиона људи нису биле присиљене да беже и напуштају своје домове и своје земље.

Совјетски народи су дали највећи борачки допринос победи над нацифашизмом. Макс Хејстингс је у својој изврсној књизи Пакао израчунао да је 65 одсто свих војника палих у борби против сила Осовине било из редова Црвене армије. Кинеза 23 одсто, из Британије и САД по 2 одсто, Пољака и Француза по 1 одсто. Ако посматрамо само Европу, више од 80 одсто свих погинулих антифашистичких бораца били су житељи Совјетског Савеза. Што се цивилних жртава тиче, само су Јевреји изгинули више од Белоруса. Можда и, процентуално, Срби Босанске крајине.

Потцењивање совјетских жртава траје одавно. Ако гледате западне медије и пратите западну масовну културу, одлучујући догађаји су ваздушни рат над Британијом и десант на Нормандију. А само у завршним борбама за Будимпешту и Берлин је погинуло више црвеноармејаца него свих британских војника у Европи. Страшне битке на Истоку (Москва, Стаљинград, Курск) чине да сваки окршај на Западном фронту изгледа као чарка.

300.000 палих партизана

Југословени су, по борцима палим против фашиста у односу на број становника, други на свету после народа СССР-а.

По горе поменутој Хејстингсовој процени, југословенске борачке жртве, у апсолутним бројевима, превазилазе број палих бораца из САД и Уједињеног Краљевства. Хејстингс је рачунао са око 400 хиљада борачких жртава у Југославији. По прецизнијим истраживањима Драгана Цветковића број југословенских антифашиста палих са оружјем у руци, је око 300 хиљада. И по тој скромнијој процени, више од Југословена у апсолутним бројевима погинуло је само бораца из СССР-а, Кине, Британије и САД.

Од тих 300 до 400 хиљада палих бораца, већина су били Срби. По цивилним жртвама, Срби из НДХ су сразмерно изгинули мање само од Јевреја, Белоруса и Украјинаца. Ако искључимо јеврејске жртве, ових Срба је процентуално више страдало од Пољака.

По војничким жртвама у односу на број становника, више је пало западних Срба од Украјинаца и Руса. Сразмерно становништву, једино се пали белоруски борци могу мерити са западним Србима.

Одмах до њих је и удео далматинских Хрвата међу палим антифашистима. Општу хрватску антифашистичку статистику квари чињеница да су Хрвати дали и велики број палих бораца на страни сила Осовине. Војска НДХ се бори више од две недеље после пада Берлина. У то време падају и најбројније усташке и домобранске жртве. Хрвати су вероватно једини народ који су са пушком у руци изгинули у толиком проценту на обе стране велике поделе у Другом светском рату.

Веома су високи губици Црногораца. Од свих Срба, из Хрватске је погинуло најмање 16 одсто, од оних из Босни и Херцеговини најмање 15 одсто. Црногораца је погинуло најмање 11 одсто, али је проблем у томе што су већином страдали у грађанском рату четника и партизана.

Југословени су на крају рата изашли са четвртом савезничком армијом у Европи и шестом на свету. У односу на број становника, вероватно смо имали највећу антифашистичку војску на свету.

Можда да посматрамо само оне војске које су настале из покрета отпора у окупираним земљама, а не војске великих држава које нису биле окупиране, па ни оне које су мењале стране. Зато нећемо узети румунску војску у разматрање. Румуни су имали више бораца на Источном фронту од свих немачких савезника заједно. Када су променили страну у лето 1944. године, имали су војску од 1,2 милиона људи.

Ако гледамо само војске израсле из покрета отпора, 1945. године партизанска војска је имала 800.000 бораца, француска нешто више од 1.200.000, кинеска Народноослободилачка војска око милион војника, пољска војска у отаџбини (Армија Крајова) до 400.000 бораца.

Скоро све време Другог светског рата, Срби чине огромну већину партизана. Донекле је изузетак период од пада Италије до ослобођења Србије у јесен 1944. године. У том периоду расте удео Хрвата, тако да је у лето 1944. године проценат Хрвата у партизанима био доста висок, али ипак много мањи од процента Срба из НДХ. После ослобођења Србије, партизани опет постају претежно српска војска. Овај пут већину бораца дају централна Србија и Војводина.

Битка на Сутјесци

Ниједан други покрет отпора у Европи, сем пољског, нема такве велике борбе са окупатором као што је била Сутјеска. Сутјеска је највећа герилска битка у Другом светском рату. У Варшавском устанку је погинуло више Немаца него на Сутјесци, али је покрет отпора буквално збрисан. А партизани су претекли после Сутјеске и Зеленгоре.

Немци су на овом непроходном терену, где су многе борбе вођене у трку и прса у прса, изгубили више људи него било где и било када у Југославији у герилској фази НОБ-а. У овој борби су ангажовали и највише војске и технике, успевши да скоро потпуно опколе партизане и да разоткрију партизанске радио-комуникације.

Партизанима је додатно отежавало операције то што су чекали прву савезничку мисију на Дурмитору и што су били оптерећени великим бројем рањеника. На Сутјесци није постојао само један пробој обруча и једна одлучна битка, већ се ради о низу различитих драматичних борби и пробијања. Партизани су прво успели да се извуку преко Вучева, које су борећи се прса у прса, отели од Немаца, па су се онда, под изузетно драматичним околностима, провукли испод брда Кошур (узак простор који је Прва пролетерска дивизија прешла у трку) и на крају последњи обруч пробили на брду Балиновац, када су, на срећу, изгубили радио-везу између Прве пролетерске дивизије и Врховног штаба. Кошур и Балиновац били су плод необично смеле самосталне одлуке Коче Поповића, команданта Прве пролетерске, коју је подржао и командант Друге пролетерске Пеко Дапчевић.

Тито не само да у почетку није похвалио свог првог команданта, већ је помишљао и да га смени, а можда и да га пошаље на ратни војни суд, јер је без одобрења Врховног штаба „самовољно” кренуо у пробој и „оставио” Врховни штаб. Наравно, брзо се предомислио. Тек пред пробој, Тито је рањен на Милинкладама. Фотографија рањеног Тита је постала једна од икона Титовог култа, па је тако допринела стварању мита о неустрашивом герилском вођи. У међународној јавности, том миту допринео је Вилијам Дикин, који је Черчилу помагао да напише мемоаре. Дикин је прошао кроз пакао Сутјеске уз Тита.

Битка на Сутјесци као да је била као предодређена за еп и легенду. Јунаштво, потпуни преокрети и изненађења, спремност на саможртвовање, братска борба Срба и Хрвата. Нигде ни пре ни после није изгинуло толико Хрвата партизана, углавном Далматинаца. Комунисти су са правом од борбе на Сутјесци начинили један од темељних партизанских и послератних митова. Сви знамо песму о команданту Сави, иако су и далматински Хрвати и банијски Срби дали највише палих бораца. Нико не зна како су се звали далматински и банијски команданти. Банијци су на Неретву пошли са око 4.500 бораца, вратило их се мање од 500. Али ни Далматинци на Банијци нису тако вешти у опевању својих борби као Црногорци.

Ревизија историје

Умањивање улоге партизана врши се из неколико праваца. Први је омаловажавање штете које су нанели окупатору. Наравно, Бата Живојиновић, Љубиша Самарџић, Прле и Тихи су у југословенским филмовима и серијама сами убили више Немаца него што их је погинуло на целом Балкану. Међутим, као и у већини других историјских прича, мора да водимо рачуна о општем европском и светском контексту.

У најтежем тренутку рата, док Вермахт меље све пред собом на путу ка Москви, партизани и четници ослобађају земљу од Јадрана скоро до Саве и Дунава – од околине Сарајева и Мостара на западу, до испред Краљева на истоку. Само на територији „Ужичке републике“ у Србији живело је око милион становника. Партизани касније ослобађају велике територије са седиштем у Бихаћу 1942. и Јајцу 1943. године.

Једини други европски покрет отпора који је накратко држао тако велике територије је словачки, који у касно лето 1944. године на неколико недеља ослобађа област величине Македоније са центром у Банској Бистрици.

Ниједан други покрет отпора у Европи, сем пољског, нема такве велике борбе са окупатором као што је Сутјеска. У Варшавском устанку је погинуло више Немаца него на Сутјесци, али је покрет отпора буквално збрисан. А партизани су претекли после Сутјеске и Зеленгоре.

Ниједан покрет отпора није сам ослободио већи део своје земље. Сетимо се да је Црвена армија после октобра 1944. године отишла према Мађарској. Целу земљу западно од Дрине и Босута ослобађају партизани.

Французи крећу у праве борбе тек после савезничког искрцавања у Нормандију и нигде се не боре сами, без Англоамериканаца. Покрети отпора и у другим земљама играју искључиво помоћну улогу у војним операцијама. Сем Југославије.

Други правац порицања партизанске улоге у рату је њихов немаран однос према жртвама. На пример, повод за највеће страдање Срба у рату, оно на Козари, јесте партизански напад на рудник Љубију. Козарачки партизански одред, иначе највећи у земљи, је осим тога стално нападао пруге. А рудници и саобраћајнице су најважнија немачка брига у региону. Зато решавају да очисте цео један крај од Срба. То су Козара и Поткозарје. Усташе затиру козарачке Србе са фанатизмом невиђеним нигде у Европи од времена верских ратова..

На први поглед, лако је нападати партизане да су водили борбу против окупатора без обзира на страдања цивила. Прича о цени борбе је један од главних мотива првог партизанског модернистичког романа, Далеко је сунце Добрице Ћосића.

У Другом светском рату нигде није вођено много рачуна о страдању цивила, па ни својих или савезничких. У припремама за Дан Д и након искрцавања, Англоамериканци су у бомбардовањима побили више од 50 хиљада Француза. На пример, када су бомбардовали луку Авр, где је страдало 5 хиљада људи, одбили су да допусте евакуацију цивила.

Током девет месеци Битке за Британију 1940. и 1941. је страдало 43.500 цивила. Хиљаде међу њима је изгинуло од „пријатељске ватре“, противавионских граната које су промашивале циљ и експлодирале на земљи. Током целог рата је у савезничком бомбардовању погинуло око 57.000 француских цивила. Немачка бомбардовања су побила 60.500 британских цивила.

Овде опет морамо да прибегнемо међународном контексту. Има ли неодговорније, али и храбрије акције отпора од Варшавског устанка 1944. године? Вође Армије Крајове су покушале да сами ослободе Варшаву и тако обезбеде пољску самосталност. Без договора са Совјетима, устанак је био осуђен на пропаст. Совјети су пустили Пољску војску у отаџбини да пропадне са скоро 200 хиљада погинулих цивила и разарањем 90 одсто Варшаве, дословце циглу по циглу. Пољаци се, међутим, поносе овим лудо храбрим чином побуне. Не одбацују га због превисоке цене и недовољне бриге о народу.  

Црвени терор

Победници у ослободилачком и вишеструком грађанском рату су 1944. и 1945. године прибегли осветничком терору. Много кафанске митологије се развило око тих злочина. На пример, да је тај терор био првенствено антисрпски. Мерено процентима, а и у апсолутним бројевима, партизани су највише убијали Хрвате, што је и разумљиво, обзиром на жилав отпор оружаних снага НДХ чак и после 9. маја. Само у мају 1945. године, на многим стратиштима које називамо по једном месту, Блајбургу, побијено је више Хрвата него свих Срба у репресалијама новог режима 1944. године. Разлика је у томе што су српске жртве црвеног терора углавном били цивили, осим малог броја љотићеваца и недићеваца.

Што се четника тиче, њихово највеће страдање је на Зеленгори, пролећа 1945. године (око 9 хиљада). Неки су пали у борби, иако веома неравноправној, а неки после заробљавања. Хрвати на тзв. „Крижном путу“ углавном су побијени након што су их Британци изручили Југословенској армији.

Често се чује тврдња да су убијени хрватски војници били усташки кољачи, који су заслужили одмазду, али то не знамо. Нико се није много бавио испитивањем ко су и шта су били стрељани. Најважније усташе су одавно побегле пацовским каналима. Они што су похватани око аустријско-словеначке границе су у великом броју били регрути, мобилисани из околине Загреба и северозападне Хрватске. Значи, многи од њих нису у животу видели Србина. После Хрвата, сразмерно највише су страдали Словенци у њиховом „рдечем терору“. 

Занимљивост везана за те догађаје је да су партизани избегавали да убијају „туђе“. Словенци су убијали Словенце, Црногорци своје, а усташе и домобране Хрвати и Срби из Хрватске. Мој деда, четник Павла Ђуришића, са врло сумњивом биографијом, преживео је тако што се предао словеначким партизанима.

Историјски контекст

У Вараждину су средњошколци недавно били збуњени питањем да ли је Хрватска победила у Другом светском рату. Поделили су се на скоро једнаке делове по том питању. И Србија и Република Српска се колебају око партизанског наслеђа, које јесте противречно. Али треба ли да због оправдане критике комунистичких грехова одбацимо велики међународни историјски капитал који су нам оставили партизани? Уз све своје заблуде, па и злочине, партизанска војска је била, после кинеске, највећа герилска војска на свету. А Кинеза је било нешто више. Највећи број партизана су били Срби. Да ли смо спремни да се одрекнемо велике историјске победе, због идеолошких размирица?

На овом месту мора да проширимо историјски контекст. Запитајмо се да ли би Французи одбацили свој највећи празник, 14. јули, Дан пада Бастиље, зато што су револуционари после спроводили, дотада нечувени, револуционарни терор.

У нашем сећању мора да опстане чињеница да нас антифашистичка борба повезује са најбољим делом човечанства, оним који је победио те 1945. године. Стицајем околности, партизанска борба постала је једна од ретких позитивних тековина наше историје у свету. Мало ко зна за објективно много веће победе српске војске у Великом рату. Партизанска борба је врло позната ствар. Сви знамо анегдоту о томе како је Пикасо плакат за филм Битка на Неретви насликао за сандук вина, задовољан што може да буде део слављења велике партизанске борбе.

Милан Кундера, који је веома критичан према свему што мирише на комунизам, а поготово на Русе, овако пише у есеју о роману Кожа Курција Малапартеа, који је уврштен као поговор у „Лагунино“ издање ове књиге:

„Нова Европа је настала из једног огромног пораза, који је без премца у њеној историји; Европа је први пут поражена. Европа као таква, читава Европа... Ниједна земља у Европи (од Атлантика до балтичких земаља) није се ослободила властитим снагама (Ниједна? Ипак. Југославија. Властитом партизанском војском. Зато је 1999. године требало недељама бомбардовати српске градове: да би се, накнадно, и том делу Европе наметнуо статус побеђеног.“

И наравно наш осведочени пријатељ Хандке у својој књизи Опроштај сањара од Девете земље:

„Редовно сам у словеначким селима виђао мање групе старијих мушкараца као сведоке историје сасвим другачије од наше немачке и аустријске, историје управо те Велике Југославије отпора, и завидео сам Југославији – другачије то не могу да кажем – баш због те њене историје.“

Шта славимо на Дан победе?  

Дакле, ко је победио 9. маја 1945. године?

Тог дана, мој деда-стриц Милутин, звани Тина, Чарапан из Милутовца, први пут је видео море у Трсту, а на мору огромне америчке лађе. Причало се међу војском да ћемо можда да заратимо са Американцима око тог прелепог града. Тина се осећао као део непобедиве, велике војске. Сви војници те армије су се осећали као равноправни саборци великих сила ослободилаца света, као победници у праведном рату. А то су и били.

Да одбацимо ту победу, коју смо извојевали заједно са бољом страном света? Зато што ју је постигла једна, наводно, идеолошка војска? Зато што су плодови те победе доведени у питање? Зато што данас није јасно да ли су поражени боље прошли?

Све је можда почело релативизацијом одговорности за Први светски рат. На његову стоту годишњицу се чинило да многи тврде да је Србија некако изазвала Велики рат својом дрском и самоувереном политиком. Много је суптилнија ревизија Другог светског рата. Западни медији чак проналазе сведоке по Украјини који говоре да су садашњи руски војници као нацисти из 1941. године. Таквим поређењима се Русији одузима њен симболички најважнији допринос свету – та победа 9. маја.

Ми то радимо сами. Део наше јавности жели да заједно са комунистичким догматизмом избаци и целокупно наслеђе НОБ-а, као штетно за „српство“. То није само увреда за стотине хиљада српских антифашистичких бораца. То није ни паметно. Словенци су одбацили комунизам и Југославију, али не и партизански антифашизам. Бошњаци присвајају српску антифашистичку борбу, залажући се за ЗАВНОБИХ као основу своје државности, иако је пре 1944. године присуство тог народа у партизанима једва видљиво. Разне НВО покушавају да остваре монопол над помодно схваћеним антифашизмом, који се у том кључу тумачи као анационалан и супростављен српском родољубљу. А српски антифашизам може да буде итекако патриотски и националан.

Немогуће је заменити партизански антифашизам некаквим равногорским. Равногорци су, у војничком смислу, углавном били лабава коалиција сеоских милиција. У централној Србији није споран њихов антифашизам. Све до краја 1943. године, Немци стрељају отприлике подједнаки број талаца из редова „комуниста“ и „ДМ“, како су их они звали. Прва акција „Принц Еуген“ дивизије је била усмерена на Кесеровићеве четнике. До лета 1944. године равногорци се боре против недићеваца и љотићеваца.

Проблем је у недостатку великих антифашистичких догађаја, погодних за присећање. После 1941. године равногорска стратегија се у Србији своди на чекање искрцавања савезника и на активну сарадњу са Италијанима у НДХ и Црној Гори. Најсветлији пример равногорског антифашизма у том каснијем периоду је операција „Халијард“, извлачење стотина савезничких ваздухопловаца преко импровизованих аеродрома у дубини окупиране територије.

На крају крајева, има нечег локалног у слављењу равногораца. Чак и у оквиру српског народа, читави крајеви нису имали никаква искуства са равногорцима. Понајпре Срем, део данашње Србије који је дао највише палих бораца.

Није подсећање на важне датуме једина сврха неговања антифашистичке традиције. Ова наша традиција, уз све сенке и противречности, могла би да буде једна од основа за савремени српски патриотски национални идентитет. Заснован на причи о победи и слави, а не на кукању да смо јадни, издани и остављени.

Амин Малуф је описао како лоше на Арапе утиче убеђење да их је цео свет издао и понизио. Губитнички наративи спремају на нове губитке. А прича о последњој великој победи може да буде увод у неку будућу изградњу оптимизма.  

 

 

]]>
Fri, 15 Mar 2024 19:51:01 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/4802702/antifasisticko-nasledje-ko-je-pobedio-u-drugom-svetskom-ratu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/4/9/10/36/311/1411783/thumbs/1836840/thumb1.jpg Антифашистичко наслеђе: Ко је победио у Другом светском рату? http://oko.rts.rs/istorija/4802702/antifasisticko-nasledje-ko-je-pobedio-u-drugom-svetskom-ratu.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/4/9/10/36/311/1411783/thumbs/1836840/thumb1.jpg Антифашистичко наслеђе: Ко је победио у Другом светском рату? http://oko.rts.rs/istorija/4802702/antifasisticko-nasledje-ko-je-pobedio-u-drugom-svetskom-ratu.html
Кристофер Кларк по трећи пут међу Србима: О Пролећу народа 1848. и Јаношу Дамјанићу, љутој гуји, српској издајици http://oko.rts.rs/istorija/5084948/kristofer-klark-po-treci-put-medju-srbima-o-prolecu-naroda-1848-i-janosu-damjanicu-ljutoj-guji-srpskoj-izdajici-.html Пре неких десетак година, о стотој годишњици Сарајевског атентата, аустралијски историчар светског гласа Кристофер Кларк међу Србима је постао селебрити поређењем Младе Босне и Ал Каиде у својој глобално прослављеној књизи „Месечари“. Суочен с критикама, признао је грешку. Деценију касније, његова нова књига опет је у фокусу јавности. И у њој има српских партитура, али то нико код нас (још) није приметио. ]]> Пре тачно једну деценију, док се приближавала стота годишњица Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, било је скоро немогуће ући у неку европску књижару, а на истакнутом месту не приметити „Месечаре“ Кристофера Кларка. Књига је најпре у енглеском оригиналу постала хит, а затим је у немачком преводу постала и бестселер и врло утицајно штиво. 

Супротстављајући се већ устаљеном консензусу о Принциповом чину као „поводу“, а не „узроку“ глобалне конфлаграције, Кларк је тврдио да колико год била истина да су међу ондашњим европским силама постојала неслагања и напетости, рат тешко да би избио без Сарајевског атентата.

Критичари су истицали да то, наравно, колико год евентуално било плаузибилно, још је више непроверљиво. Књига је у новим интерпретацијама почела да стиче незаобилазно место, јавно ју је хвалила и Ангела Меркел, а онда су неки новооткривени артефакти утицали на то да Кларк понешто ретерира.

У једном интервјуу, помало и пост фестум, рећи ће: „Свакако нисам желео да окривим Србију за избијање рата. Читава књига – и то ми је веома важно – јесте покушај да се одмакнемо од приче о кривици и потраге за кривцима. Треба да схватимо да је Европа 1914. била опасно место, а да та опасност није долазила само из једног или два центра, рецимо Беча и Берлина, него се крила свуда. На Балкану је постојала озбиљна регионална криза осликана у два балканска рата. Србија ту има своју улогу, али било би апсурдно и смешно кривити Србију за рат“.

Судар честица

Српско издање „Месечара“ објављено је код смедеревског „Хеликса“, у преводу Александре Драгосављевић, кад је полемика већ била на заласку. Деценију касније, нова Кларкова књига поново је незаобилазна на листама „књига године“ најутицајнијих западних медија.

Око ње се нису створили сродни масмедијски скандали, па се чини да није привукла пажњу овдашњих издавача. А далеко од тога да тема није занимљива (и) за овдашњу публику. Књига се зове „Револуционарно пролеће: Борба за нови свет 1848-1849. („Revolutionary Spring: Fighting for a New World 1848-1849“).

Наслов јој, је ли, врло јасно омеђује тему. Сврставајући ову књигу међу неколицину најбољих нефикцијских наслова из 2023. критичар „Њујоркера“ пише:

„Скрупулозно истраживање овог историчара са Кембриџа бави се међусобно повезаним устанцима који су захватили скоро целу Европу 1848. године. Тврдећи да они представљају 'једину истински европску револуцију која се икад десила', Кларк прати путању ових побуна, од вртоглавих почетака, када су парламенти били сазивани и размножавали се нови устави, до контрареволуционарних реакција. Одупирући се 'стигми неуспеха' која је имала тенденцију да се приписује догађајима из овог периода, он инсистира да је све то имало велике последице, називајући те догађаје 'комором за судар честица у центру деветнаестог века у Европи'. Људи, групе и идеје су улетели у њу, урушили се, спојили или распарчали па се појавили изнова у пљусковима нових ентитета чији се трагови могу пратити кроз деценије које су уследиле“.

Док је Кенан Малик у „Гардијану“ још пре неколико месеци приметио:

„Кларк ради изванредан посао преплићући безброј низова који чине наратив, омогућавајући нам да сагледамо догађаје у грануларним детаљима и са синоптичном визијом широм Европе. Док су револуције у различитим земљама брзо следиле једна за другом, није се заправо дешавало да једна буде варница за следећу. Уместо тога, све побуне су произашле из заједничког скупа друштвених и политичких услова који су се простирали на континенту, укорењени, као што су били, 'у истом међусобно повезаном економском простору, одвијајући се унутар сродних културних и политичких поредака'.“

Петефи и Шафарик

Фамозна 1848. је у југословенским уџбеницима историје имала значајно место, првенствено у контексту заснивања Српске Војводине, као и улоге бана Јосипа Јелачића у савладавању мађарских побуњеника. У крлежијанско-виговској слици историје, то је препознавано као један од ембриона југословенства. Отуд из наше перспективе и јесу најзанимљивије странице ове књиге које се баве Аустро-Угарском. То заправо и јесте Кларков фокус јер Аустро-Угарска, како већ знамо, јесте његова тема.

Као и код „Месечара“, мора се рећи Кларк одлично пише, образован је, поткован и компетентан. Он можда не нуди нека нова открића, али је ерудита и врхунски комбинује силне информације и податке којима влада. Зато се књига лако чита, а то искуство понекад подсећа на читање белетристике.

Има много могућих перспектива из којих је могуће коментарисати ову књигу, а ми ћемо овде заузети локалну перспективу. Има у Кларковој књизи, дакле, много занимљивих детаља који се тичу српске историје и културе.

Док контекстуализује универзалност европског хердеровског „буђења народа“ он, између осталог, потенцира и један украјински часопис који је тридесетих година деветнаестог века излазио у Лавову и које се звао „Дњестарска нимфа“, а у којем су објављивани и украјински преводи српске народне поезије.

Нотира Кларк и српско порекло Шандора Петефија (Александра Петровића у сопственој крштеници), вероватно најважнијег песника мађарског језика свих времена, који је упркос свом пореклу све националне мањине на угарском тлу једанпут назвао „чиревима на телу отаџбине“.

Година 1848. је била и година кад су и словенске и јужнословенске масе у Хабсбуршкој монархији препознале сопствено братство. У мају те године у Прагу је одржан фамозни Словенски конгрес на којем је један од кључних људи био човек по којем се и данас зове она лепа београдска улица: Павeл Јозеф Шафарик.

Мученици из Арада

Наравно, у средишту књиге је мађарска побуна против тадашње Хабсбуршке монархије. Кларку је занимљива чињеница да упркос националистичком духу ове побуне, међу њеним вођама већина заправо нису били Мађари, односно људи којима је мађарски био матерњи језик.

Поставља се, дакле, питање шта је у сржи мађарског такозваног идентитета. Међу фамозном тринаесторицом „мученика из Арада“ (годишњица њихове смрти је у Мађарској до данас дан жалости), односно генерала које су Аустријанци у Араду погубили, били су један Немац аустријског порекла, један Аустријанац немачког порекла, два Немца из Мађарске, један Хрват, један Србин и два Мађара јерменског порекла. Преостала петорица били су „прави“ Мађари.

Овај Србин је био Јован Дамјанић, у Мађарској знан као Јанош Дамјанић. Рођен је на подручју Крајине, у месту Стаза, у околини Суње, у данашњој Хрватској. Мајка му је била ћерка генерала Таборовића; његова супруга Емилија Чарнић потицала је од Чарнојевића. Почетком мађарске побуне тек је био унапређен у мајора, а у неколико идућих месеци стићи ће до чина генерала. Пуковник је постао због јунаштва које је показао у бици код Алибунара. И Лајош Кошут лично је театрално и демонстративно скинуо шешир пред Дамјанићем који је био препознат као један од највећих мађарских националних хероја.

Међу тринаест мученика из Арада он је погубљен последњи, јер су непријатељи желели да он гледа убијање властитих другова. Дамјанић је, наводно, рекао да је знао да ће га погубити последњег јер је у борби увек био први. Последње речи су му биле „Живела Мађарска!“

Војвођански Срби Дамјанића су звали „љутом гујом, српским издајицом“. Та „бранковићевска“ злогласна слава вероватно је и извор оног апокрифа према којем је Дамјанић наводно рекао: „Хтео бих да искореним све Србе, па да на крају самог себе, као последњег Србина, убијем“.

Маркс и Енгелс

Сврставање Хрвата и Срба уз Аустријанце 1848. и 1849. године Маркс и Енгелс су видели као нешто контрареволуционарно. Од свих нација под влашћу Хабсбурга, Енгелс је само у Немцима, Пољацима и Мађарима видео „носиоце напретка“. Па их је стога дефинисао као револуционарне. Свим осталим „народима и племенима“ Аустроугарске је „мисија да у револуционарној светској олују нестану“.

Маркса је плашио сценарио „подјармивања цивилизованог Запада од стране варварског Истока, града од равнога села, трговине, индустрије и духовног живота од стране примитивних словенских робовских земљорадника“, да би цела Европа „постала власништво словенске расе“, а посебно Руса.

„Мржња“ према „малим словенским нацијама“, које су својом верношћу монархијама допринеле поразу грађанске револуције, у западноевропском грађанству 1848/49. била је широко распрострањена. Део тих предрасуда жив је до дана данашњег.

И не само то, у много чему је и данашњи свет подељен по линијама из „револуционарног пролећа“. И то данас делује тачније него пре неколико деценија.

Пред сам крај своје књиге, Кларк каже да је њему, док је ишао у школу, 1848. година изгледала једнако далеко као и стари Египат. Чинило му се да тадашњи наратив нема никакве везе са модерношћу. Данас му се, међутим, чини да смо ми на рубу неког новог „револуционарног пролећа“.

Године 1848. много тога је било на заласку, па Кларк набраја шта му се све чини да је сада на заласку: „Ера високе индустријализације; 'полет одрживог раста', успон великих идеолошких партијско-политичких формација; успон националне државе и државе благостања; доба секуларизације; успон великих новина и националних телевизија“.

Каже Кларк такође да га идеолошки аморфни покрети од Трампових присталица, преко оних који су стајали иза „окупатора Волстрита“, до „жутих прслука“ и немачких демонстраната против вакцинације, подсећају на масе које су покренуле побуне из 1848.

У том смислу, и ова књига би могла бити исходиште занимљивих полемика, само што, ето, није била. Више се у ових десет година, рекао бих, променио свет, него што се променио Кристофер Кларк.

]]>
Sat, 27 Jan 2024 12:00:10 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/5084948/kristofer-klark-po-treci-put-medju-srbima-o-prolecu-naroda-1848-i-janosu-damjanicu-ljutoj-guji-srpskoj-izdajici-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/21/0/53/53/2128741/thumbs/3749791/thumb1.jpg Кристофер Кларк по трећи пут међу Србима: О Пролећу народа 1848. и Јаношу Дамјанићу, љутој гуји, српској издајици http://oko.rts.rs/istorija/5084948/kristofer-klark-po-treci-put-medju-srbima-o-prolecu-naroda-1848-i-janosu-damjanicu-ljutoj-guji-srpskoj-izdajici-.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/21/0/53/53/2128741/thumbs/3749791/thumb1.jpg Кристофер Кларк по трећи пут међу Србима: О Пролећу народа 1848. и Јаношу Дамјанићу, љутој гуји, српској издајици http://oko.rts.rs/istorija/5084948/kristofer-klark-po-treci-put-medju-srbima-o-prolecu-naroda-1848-i-janosu-damjanicu-ljutoj-guji-srpskoj-izdajici-.html
Југословенски нуклеарни програм: Тајна Титове бомбе од милијарду долара http://oko.rts.rs/istorija/4843078/jugoslovenski-nuklearni-program-tajna-titove-bombe-od-milijardu-dolara.html Од 17. јануара 1950. до краја свог постојања социјалистичка Југославија је с променљивим ентузијазмом, али континуирано, радила на нуклеарном програму за који су увек постојале повремене инсинуације да би он на крају требало да доведе до изградње нуклеарних постројења способних за стварање нуклеарног оружја, што би је дефинитивно сврстало у ред не само политичких, него и најважнијих војних фактора у свету нуклеарне моћи. ]]>

Сан о атомској бомби Титове Југославије, како сведочи Стеван Дедијер, некадашњи директор Института у Винчи, почео је 17. јануара 1950. када је Тито од групе окупљених југословенских физичара и научника захтевао да се почну припреме за такав подухват.

„Ми морамо да имамо атомску бомбу. Ми морамо да је изградимо чак и уколико нас то буде коштало половину националног дохотка“, рекао је тог хладног јутра Едвард Кардељ, пише Стеван Дедијер у једном чланку из 1969. године

Социјалистичка Југославија је с променљивим ентузијазмом, али континуирано, радила на нуклеарном програму за који су увек постојале повремене инсинуације да би он на крају требало да доведе до изградње нуклеарних постројења способних за стварање нуклеарног оружја, које би је дефинитивно сврстале у ред не само политичких, него и најважнијих војних фактора у свету нуклеарне моћи. 

Југословенски нуклеарни изазов

Парламентарна скупштина НАТО-а, односно њен Комитет за науку и технологију, разматрала је питање југословенске „нуклеарне претње“ 27. маја 2000. на заседању у Будимпешти. На том заседању био сам једини новинар из тадашње Југославије, и након тога објавио неколико текстова о овој теми, а касније одржао неколико предавања студентима специјалистичких студија САД на Факултету политичких наука о истој теми. Чланове комитета занимала су четири питања, а која углавном нису имала много везе с „Милошевићевом бомбом“: 

1) Шта је тачно социјалистичка Југославија постигла на пољу нуклеарних истраживања и развоја и истраживања атомске бомбе?

2) Какве потенцијале ширења нуклеарног оружја и нуклеарних материјала има Југославија?

3) Да ли САД минимализују ризик ширења тог оружја који има Милошевићев режим?

4) Шта међународна заједница и САД могу да учине да ограниче и спрече југословенски нуклеарни изазов?

Анализа је била прилагођена Милошевићевом времену, али општи поглед на природу и евентуалне изазове југословенског материјала остао је непромењен, тим пре што је у међувремену суочавање с тероризмом постало глобални изазов, а посебно превенција евентуалног нуклеарног тероризма.

Као држава која је била дугогодишњи лидер несврстаног света, Југославија, или поједине њене структуре, сматрале су се непоузданим због могућности обнављања старих пријатељстава или склапања нових савезништава са некада несврстаним државама, а које се сада сматрају нуклеарном или терористичком претњом. Реч је о арапским и исламским државама с којима је Југославија деценијама неговала блиске односе, а које имају амбиције да развијају властити нуклеарни програм. Додатни разлог је то што су релације југословенског нуклеарног програма са сличним програмима других земаља „трећег света“, односно да ли је Југославија имала неку улогу у њима, непознаница за Запад. 

Ипак, југословенски нуклеарни програм није био никакав илегални подухват, већ је прихваћен и спровођен уз знање и техничку сарадњу обе суперсиле. И био је скуп и амбициозан. 

Улога Стевана Дедијера

Историја југословенског партиципирања у „нуклеарном добу“ почиње напуштањем социјалистичког лагера 1948. Убрзо су обе суперсиле увиделе да је нуклеарно оружје самоуништавајуће средство по обе од њих, па су формулисале нову стратегију „ограничене употребе“ нуклеарног оружја: уместо да гађају једна другу, гађаће се сателити противника.

Амерички новинар Сајрус Сулцбергер педесетих година је у једном чланку најавио да би Југославија могла да буде мета совјетског нуклеарног напада. Американци су узвратили претњом: ако је Југославија мета, онда су исто то за америчке нуклеарне главе Бугарска и Чехословачка.

Америчка влада тих година све је чинила да би Југославију ојачала у тој мери да би она војно сама могла да се супростави евентуалној совјетској инвазији, али шта чинити са земљом која је суочена с нуклеарним ударом, а не поседује никаква нуклеарна знања нити капацитете? Прихваћено је да Југославија развија „ограничени нуклеарни програм“ који би изградио научну и техничку инфраструктуру, омогућио овладавање нуклеарним знањима и у крајњој линији довео технолошке могућности сасвим близу нуклеарне бомбе.

У документарном филму о Стевану Дедијеру под називом „Стеван Дедијер: отац знаности о шпијунажи“, чији је аутор уредник у Документарном програму ХТВ-а, Хрвоје Јуванчић, један део посвећен је и мање познатим намерама вођства бивше Југославије за стварањем атомске бомбе. Филм је сниман током 2002. и 2003. године у Хрватској, Шведској и Данској, а премијерно је приказан 2003. године и од тада репризиран у бројним приликама.

У филму су приказани до тада невиђени видео и аудиоматеријали снимљени пре 70 година о тим намерама, а који су пронађени у архиви Нилса Бора у Копенхагену. Реч је о кореспонденцији између шведског нобеловца Нилса Бора, браће Стевана и Владимира Дедијера и Милована Ђиласа. Из тих писама се закључује да се Ђилас, који је иначе био задужен за преговоре у Великој Британији о испоруци наоружања Југославији, противио изради атомске бомбе. Он је имао контакте с бројним међународним стручњацима и чак је припадао кругу људи којег су, међу осталим, чинили Алберт Ајнштајн и Нилс Бор, који су се томе противили, приказује се у овом филму. Стеван Дедијер каже како се, према његовим сазнањима, нико из вођства Партије није противио прављењу атомске бомбе.

„Они су говорили како само желе да виде шта је то атомска бомба“, тврди Дедијер.

Ђилас је, међутим, политички пао 1954. а од 1955. до 1958. био је у затвору и више није имао никакав утицај у овом пројекту. 

Љубљана-Загреб-Београд

Главни ослонци овог програма била су три института: „Борис Кидрич“ у Винчи, отворен 1948, „Јожеф Штефан“ из Љубљане, отворен 1949, којим је руководио Антон Петерлин, и „Руђер Бошковић“ у Загребу на чијем челу је био Иван Супек.

Према подацима из званичне историје нуклеарног развоја Југославије – из извештаја „Нуклеарна енергија у Југославији“ – више од 35 милиона долара било је потрошено од 1948. до 1953. за изградњу и опремање ова три института и још толико на истраживање и производњу урана. То је била огромна инвестиција за тадашњу Југославију, имајући у виду да су овим свотама адекватне суме од данашњих скоро милијарду долара .

Показатељи амбиција југословенског нуклеарног програма могу се наћи у документу „О два битна услова за развој атомске енергије код нас“ који су сачинили Стеван Дедијер, Павле Савић и холандски физичар који је радио у Винчи, Роберт Вален, 25. маја 1953.

Документ је припремљен за највише државне руководиоце и он идентификује „производњу атомског наоружања“ као први од два циља југословенског програма атомске енергије. Други циљ је „коришћење атомске енергије у економији“.

У том документу који су анализирале америчке дипломате и обавештајци у Београду, налазе се и жалбе научника да је бирократија покушавала да сакрије најважније информације које се тичу истраживачких потеза и да је то могло да спречи благоворемену набавку десет тона тешке воде из Норвешке.

У америчким обавештајним проценама тог доба такође није било сумње да југословенски нуклеарни програм има војне циљеве. Амерички војни аташе из Атине у свом извештају од 23. јануара 1954. обавестио је да је „Југославија поздравила програм производње нуклеарног оружја“.    

Винчанско атомско писмо и норвешка веза

Током педесетих година Југославија је развијала програм нуклеарног истраживања, подударан са оспособљавањем за производњу атомске бомбе. У Винчи је 1956. изграђено одељење за прераду потрошеног нуклеарног горива, две године касније конструисан је реактор РБ за прераду тешке воде, а 1959. инсталиран је совјетски реактор РА који је могао да користи 80 одсто обогаћени уранијум U-235. Тешка вода и високо обогаћени уранијум за оба реактора набављени су су Москви.

Сједињене Америчке Државе такође су, са своје стране, подржавале овај програм. Тај став је еволуирао од првобитног одбијања, до касније подршке. У свом Меморандуму 18. које је Одељење за политичко планирање направило 17. фебруара 1949. под руководством Џорџа Кенана, изричито је утврђено у тачки 4 да „добра која су на листи Комисије за атомску енргију, наравно, не треба да буду одобрена за слање у Југославију“.

Неколико година касније, Стејт департмент је у свом Меморандуму од 11. марта 1954. забележио да је „неколико одобрених елемената на пољу атомске енергију извезено у Југославију“.

Иако су југословенски научници били концентрисани на истраживање плутонијума, није се заостајало ни за истраживањем урана. 

Најближи савезник Југославије педесетих година у развијању овог програма била је Норвешка, земља која је имала веома напредан програм нуклеарног истраживања, из почетка вођен такође војним разлозима. Норвешка је била чланица НАТО-а тако да су преко ње као и преко других земаља-чланица обављани трансфери војне технологије у Југославију.

Вођа норвешког нуклеарног програма био је Гунар Рандерс који је посетио Винчу 1952. године. Рандерс је касније чак пет година (1968-1973) био помоћник генералног секретара НАТО-а задужен за науку. Читав низ година након тога, Рандерс је одржавао комуникацију с југословенским званичницима и научницима у вези с развојем југословенског нуклеарног програма.

Југословенски научници су педесетих година дуго боравили у Институту за нуклеарну енергију у Кјелеру, истражујући хемијске процесе повезане с плутонијумом. Исте године је југословенски физичар Драгослав Поповић отишао на двогодишњи студијски боравак у Кјелер.

Југославија се спремала да гради посебна постројења с норвешком опремом о чему се преговарало од половине педесетих. О томе су више пута кореспонденцију водили југословенски државни подсекретар Слободан Накићеновић и Гунар Рандерс. Потписан је био и споразум с норвешком фирмом NORATOM о градњи нуклеарних постројења. До тога није дошло јер је Тито променио своје приоритете шездесетих година. 

Постоји неколико објашњења за овај његов потез, а нека од њих су да је сматрао да нуклеарна истраживања треба више да се усмере на цивилно коришћење, а мање на оружје, да су улагања велика, а постигнути резултати још увек ограничени. Ипак стратешки разлози били су доминантнији.

Атомски социјализам 

Нормализовање и промена односа Југославије са Совјетским Савезом укључивала је и кораке који су се тицали нуклеарне енергије. У телеграму који је америчка амбасада упутила из Лондона 19. маја 1955. указано је да би током предстојеће конференције југословенских и совјетских представника могло бити речи и о нуклеарним питањима.

„СССР ће понудити Југославији атомску енергију за мирољубиву употребу и настојати да од Југославије добије заузврат принципијелну сагласност за неутралну Немачку или, бар најмање, за совјетски предлог о разоружању“, забележено је у америчкој амбасади уз навођење да је „ова информација добијена од Ричарда Ловентала из лондонског Обсервера који је рекао да она долази из озбиљног извора у совјетској орбити који унапред зна о чему ће се говорити приликом совјетске посете Београду“.

Коментаришући у телеграму ове најаве, службеник амбасаде наводи да Совјети имају намере да граде нуклеарне реакторе у земљама совјетско-кинеског блока, али да имају и „скривене жеље“ да понуде сличну помоћ земљама ван њихове „орбите“. Таква понуда ће бити дата Југословенима који верују да ће атомска енергија обележити „доба социјализма“ и који су снажно опредељени за принципе међународне сарадње у овим питањима као помоћи њиховом властитом програму.

Београд никада није био јасан о „немачком питању“, констатује се у телеграму, али је последњих месеци био за уједињену и неутралну Немачку и закључује се да „совјетски и југословенски лидери вероватно могу да нађу заједничку основу за оба питања и издају саопштење о слагању о основним принципима“. 

Совјетски дизајн, амерички ресурси

До те понуде доиста је и дошло. У анализи која је достављена америчком председнику Двајту Ајзенхауеру 14. новембра 1956. наводи се да су Совјети рано у септембру 1955. понудили техничке спецификације за техничку помоћ за градњу реактора.

„Југословенска влада је прихватила понуду и почетни план био је да се тај реактор произведе у Југославији у складу са совјетским дизајном и нацртима и да само неки делови буду допремљени из совјетске Русије уколико не буду могли да буду произведени од домаћих научника, док би гориво за реактор било добијено из совјетске Русије“, наводи се у Информацији, уз додатни коментар да је план „након тога ревидиран јер се чини да југословенски научници и техничари не би могли да произведу све делове за реактор који су укључени у оригинални споразум“.

Након овог договора са совјетском страном, Американци су са своје стране, током посете помоћника државног секретара Роберта Марфија Београду, у септембру 1955, такође предложили своје идеје о сарадњи на пољу коришћења атомске енергије у мирољубиве сврхе. Ова идеја је прихваћена од стране југословенске владе која је предложила да сарадња почне геолошким истраживањима ресурса који су потребни за фисионе материјале.

Други споразум који је постигнут, а потом одмах и испуњен од америчке владе, јесте прихватање југословенских стручњака да раде у Аргон Институту. Овај институт је био најчувенији физички институт у САД који је бавио истраживањима акцелератора и других средстава неопходних ра развој нуклеарне технологије. Налази се у држави Илиноис.  

Сметње на везама

После Ајзенхауеровог периода у САД, до 1960, Југославији се укида програм војне помоћи, пошто је за америчку јавност и политичаре постало исувише контроверзно питање зашто САД војно помажу комунистичку државу и државу која се већ укључила у процес несврстаних.

Сменом Александра Ранковића нуклеарни програм доживљава још један удар. Све до свог политичког краја, Ранковић је био на челу југословенске комисије за нуклеарну енергију. Једна од гласина која су у то време колале међу дипломатама у Београду, била је и једна која је његов пад везивала за евентуалну производњу атомске бомбе. Ранковић је хтео, наводно, да атомску бомбу изгради пре за Државну безбедност, а не за Југославију.

У највећем замаху трке у нуклеарном наоружању, крајем педесетих и почетком шездесетих у доба „кубанске ракетне кризе“, Балкан је постао предмет нуклеарних разматрања могућне конфронтације САД и СССР.

Средином маја 1959. совјетски лидер Никита Хрушчове је боравио у Албанији десет дана, од 25. маја до 4. јуна 1959. Приликом те дуге посете, Хрушчов је предложио да Балкан буде зона без атомског оружја, чиме је наставио тадашњу совјетску кампању против планираног америчког размештања америчких ракета у европским чланицама НАТО.

У свом говору у Тирани, Хрушчов је најотвореније до тада запретио НАТО земљама, а посебно Грчкој, Италији и Турској. „Уколико Грчка крене тим опасним путем, совјетска и албанска влада ће бити дужне да се споразумеју о инсталирању ракетних база на албанској територији које ће бити усмерене на Грчку и Италију“. У другој изјави он је напоменуо да би ракете могле да буду инсталиране и у Бугарској.

Као алтернативу том сценарију, Хрушчов је у свом говору у Тирани 26. маја предложио да Балкан буде зона без атомског оружја. Сличне предлоге имали су бугарски премијер Југов као и румунски премијер Стоица, а пољски министар спољних послова Рапацки је годину дана раније изложио је план о Централној Европи као безатомској зони.

Хрушчов је у својим иступањима говорио само о „Балканској зони“, али је подразумевао да би она требало да се прошири и на Италију. У говору 30. маја он је навео да она треба да укључује Балканско полуострво и Медитерански басен.

Током ове посете, Хрушчов се индиректно осврнуо на Југославију, а то је нарочито учињено у заједничком саопштењу где је наведено да су „ревизионисти претња социјалистичком лагеру и међународном комунистичком покрету“. Он је похвалио албанску партију за доследну борбу против „издајника који одступају од марксистичко-лењинистичке теорије“. Поводом ове посете ЦИА је забележила да су се прошириле гласине да се Хрушчов срео и с Титом, али „до тог сусрета никада није дошло“.   

Други талас

Заокрет у политици био је, међутим, само привремен. Катализатор за нови замах избио је 18. маја 1974. када је Индија, у ривалству са Југославијом за вођство у покрету несврстаних, извела своју прву нуклеарну пробу.

Мање од једног месеца касније одржан је састанак у Генералштабу ЈНА на којем је највише армијско руководство саопштило југословенским научницима да ће југословенски нуклеарни програм бити настављен и проширен. Од директора Института тражило се да обезбеде листе имена научника који ће бити укључени у пројекте. Сви учесници састанка су потписали обавезу да о предмету расправе никоме не говоре, а посебно да не обавештавају функционере на републичком нивоу.

Нико није могао да претпостави да ће тај програм да се обнови 1974. Западни обавештајци су кренули у потрагу за могућним изворима. Постојао је магазин који је Војно-техничка комисија имала као своју публикацију, али њега је било тешко наћи, пошто је објављиван у малом тиражу. 

У неким међународним библиотекама ипак су стигли до њега. Закључили су да је постојала подела рада између Загреба, Љубљане и Београда. Већина активности је вођена у Винчи. Винча је истраживала плутонијум, а Загреб нуклеарну технологију.

Већина материјала у Винчи била је совјетског порекла, укључујући истраживачки реактор. Постојао је специјални програм у АБХ снагама, али који је био одбрамбено оријентисан. 

Рађање Кршког

Југославија одлучује да гради своју прву нуклеарну централу. За тај велики технолошки подухват Југославији је, осим финасијских средстава, била потребна и западна технологија. Средства су обезбеђена из фонда немачке одштете по Брионском споразуму Тито-Брант, а технолошка подршка очекивала се и од стране Америке.

У писму упућеном председнику Картеру, потпредседник Волтер Мондејл пред турнеју која је је укључивала и посету Београду, поднео је план разговора. Том плану, поред истицања да је циљ посете „да убедим председника Тита и водеће људе његове владе у вашу пуну подршку југословенској независности, суверенитету и територијалном интегритету“, уз очекивање да „Југославија мора да поштује наше интересе у мултилатералним као и билатералним односима, ако наши односи треба да напредују“, за разговоре у Београду предвиђено је и питање споразума о нуклеарној електрани Кршко.

„За време посете, надамо да се да ћемо постићи задовољавајуће решење за најтеже питање у нашим билатералним односима – извозна дозвола за Вестингхаус – за нуклеарни реактор за Југославију. Ми се надамо да ће Југословени осигурати све што је потребно за репроцесирање и смештај горива. Ја ћу нагласити да ми желимо да осигурамо снабдевање горивом и опремом тако да предуземемо све кораке да избегнемо даљу трговину нуклеарним материјалом. Ја ћу потврдити да ће Југославија бити добродошла да се придружи нуклеарном кругу развојних напора“, написао је Мондејл.

Картер је својом руком додао да би Титу требало пренети да је то „мултинационална брига“ и одобрио нацрт свог потпредседника.

Током Мондејлове посете 17. маја 1977. америчка амбасада у Београду је известила да је портпарол југословенског Министарства спољних послова на конференцији за штампу изјавио да ће „посета потпредседника Мондејла допринети решавању проблема Кршка“. 

Трговина нуклеарним материјалом

Неколико наредних месеци, ово ће бити стална тема у односима САД и Југославије. Амбасадор Иглбергер из Београда проследио је своје лично мишљење уочи Кардељеве посете Вашингтону у којем је нагласио да је потребна посебна пажња за „спречавање трговине нуклеарним материјалом и питање Кршка“.

Америчка страна била је, међутим, уздржана и поред оцене да су „изгледи за наставак добрих односа одлични“. Стејт департмент је закључио да Сједињене Државе „нису припремљене да почну преговоре с југословенском владом о америчком одобрењу за права која се тичу горива за нуклеарну централу Кршко пре него што Конгрес и извршна власт не установе јасну нуклеарну увозно-извозну политику, надамо се до краја новембра“.

За Кардеља се сматрало да би он могао да буде „коначни судија“ за испуњење америчких захтева, па је предложемо да му се потпуно представе „циљеви ограничавања трговине нуклеарним материјалима, наглашавајући да ми не желимо да их одсечемо (као и друге земље у развоју) од коришћења нуклеарне технологије. Потребно је да припремимо наш предлог за прелиминарне разговоре ове јесени, док би прави преговори требало да крену почетком 1978. То би требало да нам да времена да решимо ово питање пре Титове посете у пролеће 1978“, препоручује Стејт департмент у меморандуму који је направио Питер Тарноф. 

Бомба у Београду, сарајевска логистика

Нови залет нуклеарни програм добија 1982. када су формулисана два нуклеарна програма, А и Б.

Војни нуклеарни програм био је А програм, а цивилни Б програм. Иако су имала различите циљеве, оба су била веома тесно повезана. У оценама западних стручњака као и у историјској анализи развоја југословенског нуклеарног програма која је рађена за потребе НАТО-а, сматра се да је програм Б требало да обезбеди фисиони материјал за атомску бомбу. Његових 11 пројеката за цивилну употребу укључивало је стварање реактора за производњу плутонијума, производњу урана, производњу тешке воде.

Програм А укључивао је развој високо експлозивног паковања за бомбу имплозивног типа, производњу нуклеарних компоненти за бомбу, укључујући неутронски извор који би иницирао реакцију, извођење експеримената са свим компонентама, осим нуклеарног експлозива, компјутерско моделовање нуклеарног процеса за различите конфигурације бомбе и студије различитих аспеката подземног тестирања бомбе. Оба програма се везују за тадашњег савезног секретара за одбрану, адмирала Бранка Мамулу.

Оперативну одговорност за надзор над програмом А и Б имало је нуклеарно одељење Војно-техничког института које је водио један пуковник, дипломирани хемичар са Загребачког универзитета и који је у целом пројекту играо улогу генерала Лесли Гровеса из Менхетн пројекта – пројекта којим је развијена америчка нуклеарна бомба. Његово име ми је познато. Разговарали смо телефоном у поодмаклом стадијуму његове тешке болести. 

Чак ни сами научници нису знали праве циљеве њихових истраживања. Тим од осам физичара и инжињера у институту „Руђер Бошковић“ био је директно укључен у пројект, мада су само двојица знала шта је прави циљ. Већина истраживања војног програма била је концентрисана у Београду, али су задаци били подељени. У Загребу су, рецимо, развијани неутронски извори за бомбу.

Најважнији привредни ослонац ових пројеката било је сарајевско предузеће „Енергоинвест“. Његов Институт за термалну и нуклеарну енергију био је носилац пројекта развоја производње тешке воде.

Надзор над управљањем и организацијом програма Б, „деташиран“ је од савезних власти директно „Енергоинвесту“, тада највећем предузећу у Босни и Херцеговини. У њему је радило око 50.000 радника, а у нуклеарном свету ово предузеће је било познато као произвођач многих компоненти за совјетски нуклеарни реактор РБМК.

Нуклеарни програм имао је и политичке импликације, па је политички врх дизајниран према потребама овог програма. Укључивање „Енергоинвеста“ у овај подухват имало је и шире политичке ефекте. Предузеће је постало стуб економске структуре републике, а ослонац на њега аутоматски је креирао нову политичку ситуацију.

Уздизање „Енергоинвеста“ праћено је и уздизањем Бранка Микулића на федерални ниво, тако да је то био узрок пада владе Милке Планинц. На место председника савезне владе Микулић долази као гарант да ће се идеје новог и амбициознијег нуклеарног програма у БиХ спроводити без икаквих сметњи. Његова каријера на савезном нивоу у СФРЈ трајала је колико и полет нуклеарног програма.

У јулу 1987. у Београду је одржан састанак на високом нивоу на којем је објављено да се програм А окончава. Нешто касније, пада влада Бранка Микулића, а у земљи расте антинуклеарна кампања. Три године касније, усвајањем савезног закона о забрани даље градње нуклеарних централа, окончан је и програм Б. 

Доланцова улога

О томе како је тај програм окончан, сведочио је некадашњи први кандидат за Титовог наследника и дугогодишњи шеф југословенских тајних служби, Стане Доланц, поврђујући да је он био тај који је развејао „сан о атомској бомби“. О томе је сведочио словеначком новинару Јаку Копривцу.

„Стане Доланц је већ у једном од првих разговора са мном рекао да неке ствари, неке догађаје нећемо моћи да забележимо, јер су државна тајна и због тога је обавезан на ћутање“, описује Копривц. „Као пример – у поверењу – поменуо ми је Попитову и његову акцију против израде властите, југословенске атомске бомбе, односно, атомског наоружања. Франце Попит који је тада био председник словеначког Председништва, од најодговорнијих представника љубљанског Института 'Јожеф Штефан' добио је строго поверљиви наговештај да југословенска армија код њих поручује пројекте који би у коначном исходу могли да доведу до израде атомске бомбе. Попит је о томе одмах обавестио Доланца који је дигао узбуну у Београду. Као члан колективног државног руководства о томе, наиме, није имао никакве информације, што је значило да неко мимо уставом постављеног руководства, или са сазнањем само неких чланова Председништва, самовољно спроводи план од прворазредног и судбоносног значаја за положај и безбедност државе. Ако сам добро схватио, Доланц је изнудио сазив ванредне седнице Председништва на којој су након драматичне расправе највиши представници ЈНА , додуше, категорички негирали да се у војсци ради тако нешто. Међутим, Председништво СФРЈ је упркос томе донело одлуку којом је недвосмислено забрањена израда југословенске нуклеарне бомбе. Наравно, могло би се навелико спекулисати шта се последњих година постојања Југославије дешавало у вези са идејом о југословенској бомби и шта би било кад би југословенска војска такву бомбу имала? Доланц је о афери везаној за атомску бомбу причао свом наследнику у Председништву СФРЈ др Јанезу Дрновшеку и др Цирилу Рибичичу који је крајем осамдесетих година био председник словеначког Савеза комуниста. Обојица су тај податак касније објавили. Зато сам причу забележио и ја, можда мало детаљније, мада не сасвим у потпуности.“

То у сваком случају накнадно објашњава зашто су словеначки медији, а посебно тада веома популарна „Младина“, предњачили у откривању нових информација о овом пројекту, истовремено беспоштедно нападајући тадашњег савезног секретара за народну одбрану Бранка Мамулу, за кога се веровало да, у крајњој линији, стоји иза овог пројекта.

У анализи НАТО-а, крај А програма изазива двосмислена тумачења. Најважније питање је колики је напредак учињен пре окончања пројекта. По једном тумачењу, то је учињено због недостатка напретка у истраживањима и колико је потребно учинити да би резултати програма данас били прихватљиви за коришћење.

Процене НАТО стручњака су да југословенски нуклеарни програм никада није имао хитан карактер. „То се види по неуједначеном квалитету научника коришћених у програму, умереним циљевима и датумима који су постављани, као и одсуству последица због неуспеха програма“, каже Вилијем Потер, један од најбољих западних познавалаца југословенског нуклеарног програма из Института за међународне односе у Монтрију (САД). „Југословенски програм никада није био ни близу нуклеарним напорима и резултатима који су постигнути у Индији, Пакистану, Јужној Африци, Израелу или чак Ираку. Југословенски програм никада није био одређен безбедносном неопходношћу као што је то био случај у овим земљама.“ 

]]>
Tue, 14 Nov 2023 14:31:38 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/4843078/jugoslovenski-nuklearni-program-tajna-titove-bombe-od-milijardu-dolara.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/13/0/18/723/2002897/thumbs/3418934/thumb1.jpg Југословенски нуклеарни програм: Тајна Титове бомбе од милијарду долара http://oko.rts.rs/istorija/4843078/jugoslovenski-nuklearni-program-tajna-titove-bombe-od-milijardu-dolara.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/10/13/0/18/723/2002897/thumbs/3418934/thumb1.jpg Југословенски нуклеарни програм: Тајна Титове бомбе од милијарду долара http://oko.rts.rs/istorija/4843078/jugoslovenski-nuklearni-program-tajna-titove-bombe-od-milijardu-dolara.html
80 година од Битке на Сутјесци: Минут ћутања за мртве и за живе http://oko.rts.rs/istorija/4835155/80-godina-od-bitke-na-sutjesci-minut-cutanja-za-mrtve-i-za-zive.html Командант немачких трупа у Хрватској, генерал Рудолф Литерс, којем је поверено руковођење операцијама за уништење партизанског покрета, издао је 6. маја 1943. заповест о припреми и извођењу операције "Шварц", познате код нас као Битка на Сутјесци. Операција опкољавања и уништења партизанских јединица, у којој је учествовало 127 хиљада непријатељских војника, започела је 15. маја и након месец дана крвавих борби окончана је 15. јуна 1943. Упркос огромним губицима – од укупно 22.148 партизанских бораца погинуло је њих 7.454 – главнина јединица је успела да се извуче из обруча. Да је партизански покрет ликвидиран на Сутјесци, тешко да би се икад опоравио. ]]>

На простору бивше СФРЈ не постоји топоним који је толико пута служио као инспирација уметницима. Познати омладински песнички фестивал на Тјентишту подразумевао је да млади песници пишу о славној бици из Другог светског рата. Ту је рањен и Иван Горан Ковачић, који ће непун месец након битке бити убијен, у близини. Сама реч Сутјеска постала је симбол борбе, погибије и спаса.

Уметност подстиче уметнике, порађа уметност. Као што је Владимир Бурич, руски песник, рекао: „Време читања стихова, то је време њиховог писања“, тако и кроз пример инспирације Битком  на Сутјесци видимо константно уметничко враћање тој теми.

Кад помислим на излаз из немогућег, падне ми на памет и излаз из обруча онда када се чинило да нема излаза. Битка је, кажу историчари, вођена од 15. маја до 15. јуна 1943. Пораз Хитлерове војске код Стаљинграда довео је до тога да југословенски антифашисти након Сутјеске помишљају да би крај 1944. могли дочекати у Београду. Било је важно одржати бакљу. Да је партизански покрет ликвидиран на Сутјесци, тешко да би се икад опоравио.

Споменик на Тјентишту свечано је отворен 1971. године. Када је добио шансу да реализује идеју, Миодраг Живковић је постао познат у целом свету.

Споменик се састоји од две симетрично постављене камене громаде високе 19 метара између којих је простор за продор. Споменичке масе јесу скулптуре које симболизирају снагу. Кад се прође између њих и изађе на отворени простор, наилази се на немирне стазе од камена где су исписани називи партизанских јединица. Уметник је Сутјеску видео не као смрт већ као животну победу.

Фебруара 1971. он, који је себе дао и Кадињачи и Шумарицама, изјавиће: „Понекад ми се чини да сам познатији у Чилеу, него у Југославији! Кад прегледам све изреске из водећих чилеанских листова и успоредим с оним што је о мени и мојем делу написано у домовини, то мишљење намеће ми се само од себе“.

То су речи Миодрага Живковића који је био весељак, а на све кипарске конкурсе слао је рад под шифром „13“. Десет година је носио Сутјеску док није из њега кануо споменик, огромни камен, спомен огромне борбе и огромне туге.

Уметник је данима и годинама имао дилему – хоће ли споменик свакоме говорити оно што баш он мисли и осећа? Шта ће мислити народи Југославије кад застану пред спомеником?

Десило се, током изградње на Тјентишту, долазе неки душебрижници и виде Миодрага Живковића у радничком оделу и чизмама.

И кажу: „Жиле, Тито долази, да се обучеш.“

„Па, није дошао да види како сам обучен, него да види шта радимо“, одговорио је Живковић.

Он је од почетка тражио израз којим ће камен морати да носи сећање на прошлост и поруку за будућност, али будућност ће донети и оне године кад се неће обележавати годишњица битке о којој су певали милиони људи.

Али како је ток рата удесио да се дође баш на реку Сутјеску и на околне планине?

Операција Шварц 

Немачко-италијанска офанзива почетком 1943. има само један циљ: да једним ударцем уништи главнину Народноослободилачке војске Југославије и тиме осигура јадранско залеђе у случају савезничког искрцавања.

Током априла и почетком маја Немци гомилају снаге у долини Лима и Таре, приближавају се и спремају за коначни ударац.

Немачки командант за југоисток предложио је Врховној команди да основни циљ операције буде уништење главне оперативне групе партизана, а разоружање четника да се изведе узгредно. Командант немачких трупа у Хрватској, генерал Литерс, којем је поверено руковођење операцијама, издао је 6. маја заповест о припреми и извођењу операције „Шварц“, познате код нас као Битка на Сутјесци.

Идеја немачког командовања била је да на линији Фоча-Горажде-Пљевља-Пријепоље-Бијело Поље-Колашин-Подгорица-Никшић-Гацко-Калиновик стегне главна оперативна група Народноослободилачке војске, те да се на планинским масивима у пределу око доњег тока Пиве и Таре уништи.

За ту операцију ангажоване су: Прва брдска дивизија, стигла са Источног фронта, Седма СС дивизија „Принц Еуген“, 118. ловачка дивизија, 369. легионарска дивизија, 724. пук 104. ловачке дивизије, два пука бугарске војске и три италијанске дивизије – „Taurinenze“, „Venezia“ и „Ferara“, и 4. ловачка бригада НДХ потчињена команди 118. немачке дивизије. У резерви су чекале 117. немачка дивизија, 373. легионарска дивизија „Тигар“ и четири италијанске дивизије. За операцију је ангажовано 12 авио-ескадрила.

Петнаестог маја покренута је операција „Шварц“. Преко 120.000 непријатељских војника ударило је на шест пута мање југословенских бораца.

Борци немачке Прве брдске дивизија, који се хвалили тиме што су поболи кукасти крст на Елбрус, респектовали су Прву пролетерску бригаду. Њен командант написао је у извјештају: „Непријатељ се жилаво и огорчено брани.“

Командант Прве пролетерске Коча Поповић је 17. маја у 9.15 часова послао депешу Врховном команданту: „Непријатељска акција има карактер офанзиве“.

То је прва директна информација Врховном штабу да се ради о новој офанзиви.

И Тито ће касније, много пута, потврдити да партизанске снаге никад нису биле у већој опасности. Партизански курири и осматрачи свакодневно уочавају примицање немачких војника. Распламсавају се борбе, партизански борци јасно уочавају да се простор сужава.

Британска мисија 28. маја 1943. слеће на Дурмитор, а њу предводи Вилијам Дикин, којег Ђилас описује као ћутљивог човека који је рекао да „хоће да помогне“. Тито каже сарадницима како ће Британци „да виде ко се бори“.

Партизани су Британцима дали коња који је носио радио-станицу, а 31. маја четници су напали Врховни штаб, бележи Ђилас. 

Како расте неизвесност, расте нервоза. Тих дана Титова невенчана супруга Даворјанка Пауновић, звана Зденка, била је хистерична. Ђилас: „Раздрао сам се на Зденку да ћути – док је нисам сподбио за чуперке и бацио низа стене, јер да ЦК има ваљда и другог посла а не да се бави њеним хистеријама. Тито је ћутао, док је Зденка панично обнемела.“

Сремуш у планини 

Поред недовољно оружја, муниције, санитетског материјала и хране, партизанске јединице водиле су са собом и више од четири хиљаде рањеника и константно их је пратио пегави тифус.

После рата многи југословенски извори наводе да су Немци током Битке на Сутјесци затровали изворе воде у целом крају, али Ђилас то негира. Он као предност младих и лаконогих партизана истиче то што на простору на ком су се водиле битке нема снега, те се може заспати на тлу.

На троуглу Жабљак-Фоча-Гацко, припадници италијанске окупационе војске отели су од народа 60.000 грла стоке којима је храњена немачка војска током непријатељске офанзиве.

Партизани су бивали гладни, а кад би јели, јели би понеку дивљу јагоду, коњско месо и дивљи лук – на територији Балкана познат под именима сремуш, сремуша и сријемуша. Сви преживели истичу сремуш као храну која их је држала. Биљка Allium ursinum, позната и под називом дивљи бели лук, углавном расте у вишим планинским пределима, међутим, данас је све више људи који је гаји и у баштама. Карактерише је јака арома и љуткаст укус. Богата је многим минералима и витамином Ц, а санира упале и инфекције, ојачава срце, подржава јетру и бубреге.

Баш од априла до краја јуна може се брати сремуш. А шта да је Битка на Сутјесци у јануару била? Шта без сремуша?

Осим сремуша, како наводи лекар Гојко Николиш у књизи Коријен, стабло, паветина, партизани су јели пужеве.

Лекари и болничарке међу партизанима имали су бригу више. Како лечити без медикамената. Раширио се тифус пегавац.

Ђилас сумња да Немци, током битке, упадају у радио депеше и лако читају комуникацију. После рата је заиста утврђено да су Немци открили шифру радио саобраћаја Врховног штаба и то обилато користили.

Али, шта је важно за данашње разумевање тока битке?

У Главну оперативну групу, међу партизане, свакодневно стижу вести да се Немци из Украјине сваког дана пред Црвеном армијом повлаче према Западу. То сигурно знају и Немци који надиру из свих праваца.

Кочин пробој 

Десетог јуна, у раним јутарњим сатима, Прва пролетерска дивизија је разбила борбену групу Höhne и пробила непријатељски обруч на Сутјесци. Успех Прве пролетерске дивизије 10. јуна био је од пресудног значаја за читав исход тридесетодневне битке на Сутјесци. Њеним продором кроз Зеленгору ка Јахорини био је осујећен непријатељски план опкољавања и уништења главне оперативне групе, и створени су услови за извлачење.

Наредне ноћи Сутјеску је прешао и Врховни штаб са Другом пролетерском дивизијом. Одсечена Трећа санџачка дивизија је заједно с рањеницима десеткована у пробоју преко Сутјеске 13. јуна.

Исписане су странице историје, препричавале су кафане како је Коча Поповић, на своју руку, пробио обруч иако му то Тито није одобравао. Неки су тврдили да је то својеглавост, а неки да је то Кочина генијалност. Можда је баш био потребан песнички осећај да се нађе простор и време за излазак из обруча. 

Касније, много касније, када Коча буде у САД разговарао са америчким генералима – сви ће они знати за његов пробој на Сутјесци.

Прва пролетерска дивизија искористила је повољан тренутак и дохватила се масива Зеленгоре код Врбничких колиба. За њом су се извлачиле и остале јединице. Али немачка команда је пажљиво пратила развој ситуације, и одмах је убацила своју резерву, 369. дивизију у фронтално наступање на Зеленгору са севера. Прва пролетерска је 9. јуна била нападнута. Авиони су немилице сејали смрт.

Коча Поповић имао је испред себе три немачке борбене групе, а иза себе још три. Две ојачане немачке дивизије. Фронт се из часа у час згушњавао, а слободни простор се сужавао.

Са Кочиног становишта, ситуација је била драматична, и није се смело губити ни тренутка. Требало је деловати брзо и одлучно. Сваки изгубљени тренутак чинио је ситуацију тежом. Командантов инстинкт био је исправан. Он у том тренутку није знао да су Немци иза фронта 369. дивизије већ прикупљали делове 724. ловачког пука као појачање.

Коча се определио за напад према северу, право кроз центар фронта 369. дивизије. Више пута покушао је да добије Врховни штаб радио-везом, да изложи своје виђење ситуације и своје предлоге, али узалуд. Нашао се пред проблемом одговорности. Осећао је да му је највиша дужност да делује, и то одмах, али није имао одобрење врховног команданта. Међутим, према његовом виђењу, све друго осим енергичног пробоја, и то одмах, представљало је сигуран пут у колективну пропаст.

Зато је донео одлуку да поступи самовољно. О томе је написао обавештење Врховном штабу, које је послао по куриру. Расформирао је све помоћне и техничке јединице, и наредио да сви, укључујући и официре, крену на јуриш заједно.

Стигла је у врховни штаб и Кочина порука у којој јавља: „Ми одосмо, а ви немате шта да чекате, него боље крените за нама.“

Пеко Дапчевић, командант Друге пролетерске, сугерисао је да је боље да се одмах крене и искористи Кочин продор. Иначе ће после ионако морати истим путем, само кад се Немци среде, под много тежим околностима.

Крећемо, одлучио је и Тито.

И бригаде су се сјуриле низ Зеленгору, па у источну Босну. Слободна територија се ширила: Бугојно, Јајце, Тузла, Шамац... За њима су непрекидно каскале две немачке дивизије са Сутјеске, Седма СС „Принц Еуген“ и 369, али без већих успеха.

Јунак пробоја био је Коча, својеглави пролетерски командант.

Антоније Исаковић овако описује јутро у којем је Прва пролетерска кренула на јуриш:

„Доле је млада шума, а испред нас ливада. Али ниска, густа магла, као млеко густа магла, готово се ништа не види... Из те шуме, назирем, провирују, излазе партизани. Излази Прва пролетерска. Одједном, магла је стала, нагло се дигла, чистина. А на супротној страни ливаде, негде на око осамдесет-сто метара од нас, жут редут, ров. То је Балиновац. Ту су Немци. Ушанчени. Добро памтим, Данило Лекић је одмах командовао: ‘Прва пролетерска – јуриш!' И вероватно, ја мислим да је то једини пут кад је цела Прва пролетерска јуришала. Преко те чистине. Сви смо били у истом стрељачком строју. Први пут, сви... Све команде чета и сви штабови батаљона, и штаб бригаде и Шпанац (Данило Лекић) и Плави (политички комесар Мијалко Тодоровић) били су у јуришу, и сви курири, и сви кувари, и сви болничари... Све је изашло ту, колико нас је било. Само идеш... Фанатично напред. У магновењу сам видео рањеног друга како пуца у себе. Неће да остане као рањеник. Излетели смо из те шуме и само трчали, незадрживо трчали. (...) Немци пуцају, али ми надиремо; један Немац, видим, подиже се да побегне. Сећам се те слике: немачки официр из пиштоља пуца у њега, пуца у своје војнике. Не да им да беже. Узалуд, разбили смо Немце, да не знам ни како.“

 

Рањеници

Стално се, и пре пре изласка из обруча и после, ковитлала још једна драма – рањеници. Куда и како са њима?

Ђилас предлаже да их посакривају по пећинама. На тај начин он, уочи тешке одлуке, са Тита пребацује одговорност на себе.

Тито је 9. јуна одобрио да се крене даље.

Рањеници су остали.

Истог дана је рањен и Тито, сведочи Ђилас. И додаје: „Успоравали су нас лешеви, у недоумици да то нису преморени борци које треба пробудити.“

Наишли су на педесет рањеника. Нису нас прекорели, каже Ђилас, и сећа се рањеног младића из Крагујевца који је тражио да се рањеницима не одузима оружје. Ђилас је схватио да болничко особље рањеницима одузима оружје како се не би убили, али он ипак наређује да се рањеницима не одузима оружје, јер то је средство да се избегне мучење.

Ђилас каже рањеницима: „Бринућемо за вас уколико се пробијемо.“ Рањени Крагујевчанин одговара: „Само се ви пробијајте, а нама шта буде.“

Гојко Николиш тврди да је Тито био потиштен кад га је известио о рањеницима у Централној болници. „Примио је извештај без коментара, али врло потиштена лица“, сећа се Николиш.

Рањен је и Нурија Поздерац. На Вучеву. Носе га. Поздерац је у агонији. Ђилас каже како лекари предлажу да се Поздерац инјекцијом „докрајчи“. „Ја сам то одбио“, каже Ђилас. Нурија Поздерац умире 11. јуна и олакшава себи и другима.

Ево карактеристичног сећања истргнутог из томова послератних сећања на битку:

„На уласку у шуму, рањеник. Грли га сестра. Неки предлаже да га понесу. 'Не, готов сам. Зар да изгинете због мене?' Звали смо сестру. 'Хвала вам, другови', рекла је и загрлила брата. 'Заједно мремо, а вама пуно хвала.'“ Остала је сестра да сконча покрај брата. Коњи носе тешке рањенике. Коњи су кост и кожа.

И још из сећања бораца: 

„Коњетина је укуснија печена него кувана.“

„Једни падају од замора, други од метака.“

„Гладан, један је сањао питу и пружао руку за њом.“

„Хладна ноћ, сакрио се Месец за облаке. Хладна Сутјеска. Вода не зна за страх.“

„Човек сео и умро.“

„На мртвом коњу човек седи и реже месо.“

„Неко превија рану буковим лишћем.“

„Немци јуришају. Падају, али се не заустављају.“

„Лешеви низ реку.“

Александар Јоксимовић на Лучким Колибама, моли: „Оставите ме да умрем. Не могу даље.“

„Жена без обе ноге. Вуче се рукама. Ускоро ће искрварити.“

„Заид. Курир. 11 година. Пегав у лицу. Погинуо.“

„Војин Савчић одрао кожу са коња и обавио босе ноге, израњављене.“

„Леш. Девојка. Петнаестак година. Без метка, без гелера. Погинула од притиска ваздуха, јер бомба је пала близу ње. Да је звери не растргну, да непријатељ не види њено лице, бацили смо је у реку.“

„Тифусари. Очи им пламте грозничавим сјајем. Лица бледа. Образи упали. Огрнути су ћебадима. Иду, као слепи мишеви.“

„Нечујно умиру тифусари, без трзаја.“

„Група тифусара реже живог коња. Он се копрца, али убадају га бајонетима.“

„Гулимо букова стабла. Укусан сок испод коре.“

„С лешева скидамо ципеле. Једемо шумске јагоде. Усне нам испуцале.“

Из историје Прве пролетерске:

„Деветог јуна освануо је ведар дан. У зору су батаљони кренули ка Врбничким колибама и Старом катуну. Још се сунце није појавило, а долетио је извиђачки авион. Дуга колона 1. бригаде кретала се преко голих пашњака Лучких колиба. Пилот је угледао колону, циљ какав је само пожелети могао, и одмах се устремио на њу. Борци су полегли у траву и ватром натјерали пилота да са веће висине баца бомбе и митраљира. Нико у колони није погођен, али је тако рана појава извиђачког авиона наговјештавала тешку борбу дугог јунског дана. Било је јасно да ће послије извиђачког авиона ускоро долетјети бомбардери. За мање од једног часа запиштале су сирене 'штука', проломила се Зеленгора од силних експлозија бомби. Небо су парали непријатељеви авиони као узнемирени рој стршљена. Оног тренутка када је дознао да колона партизана пролази преко Сутјеске између Кошура и Озрена, командант њемачких снага генерал Литерс реаговао је са намером да затвори излаз са Зеленгоре.“

Сава Ковачевић командује: „Кад гранате падају, треба лећи. А кад је пауза – трчати, пробијати се.“

Немци сити ратују. Имају времена и за предах. Само здрави иду у борбу.

Један Италијан који је служио Владимира Назора, пребегао је. Долази наредба партизанима да стрељају заробљенике Италијане. Неки партизани плачу и стрељају Италијане с којима су се зближили током борбе и скривања.

Није чудно да постоји и зближавање међу непријатељима. Нешто раније, партизанима је побегао и један заробљени италијански хирург који се прославио брзим операцијама. Звао се Ђовани Бава. Гојко Николиш пише да се Бава, млад и крепак, добар спортиста, вешт, провукао кроз уснули логор и побегао Италијанима, отишао својима.

Године 1957. Николиш и Бава ће се срести у Београду на медицинском конгресу. Звали су га југословенски лекари, јер су памтили како је вешто оперисао партизане током рата. Историја бележи да су се Николиш и Бава изгрлили кад су се срели. Николиш је имао разумевање за Бавино бекство, али и респект према његовом знању и раду у најтежим околностима.

На стени код Драгаш седла десетак војника лежи, сви погинули од једне гранате. Лешеви имају непријатан мирис, остали несахрањени.

Из клисуре избија колона Немаца. Иду ка Тјентишту. Улогорили су се и подигли шаторе. Нису ни слутили ко их гледа. Сава Ковачевић шаље курира Глиги Мандићу, команданту Прве далматинске, сa обавештењем о улогорењу Немаца.

Киша. Чека се да Мандић нападне. Треба му времена да тихо распореди батаљоне.

Напокон, партизански митраљези заштекташе. Немци суманути беже. Остављају коње и шаторе.

Мандића је осетио један пас немачке војске па су Немци први отворили ватру, али Мандићеви борци, спремни за битку, изненадили су непријатеља. Било је тридесетак мртвих партизана у том нападу. Од Мандића Сави Ковачевићу стиже писмо да је бригада продужила даље, а да је он остао само са двојицом курира.

Безнађе, али неки гладни борци су запевали. Та песма била је велико охрабрење.

Смрт Саве Ковачевића

Освануо 12. јун 1943. Дан облачан и кишовит, па нема авијације на небу. Али стиже радосна вест. Немци изгубили Пантелерију. Скоро нико не зна где је то. То је острвце између Сицилије и Африке. Поподне, из Врховног штаба до Ђиласа стиже наредба: „... У случају да дођете у тешку ситуацију, пробијаћете се у мањим јединицама.“

Партизани се споро пробијају. Мостарски батаљон напред, а за њим вођство. Ноћ. Мало брже иду, али споро и скоро нечујно. Дошли су на пропланке изнад реке Сутјеске. Указала се пред очима ведра ноћ, али без месечине. Прешли су Сутјеску. Нису тачне приче да су се давили у реци, јер је река на том месту тек изнад колена. Било је убијених па су као лешеви плутали низ реку.

На другој обали реке Сава Ковачевић је рекао: „Немаца нема или су врло слаби чим нас не чекају на реци.“ Остала је тишина, Ђилас каже: „Можда нас чекају даље.“

И шта сведочи Ђилас о том трену?

Наишли су на рањеника. „Спасите ме, другови. Не остављајте ме, другови!... Тај несрећник је био заостао од ранијих јединица, или рањен приспао а потом се прикрио – пред Немцима који су туда јуче, а можда и данас, крстарили и биваковали. Али нико од нас није прозборио, ни успорио корак или коња.“

Гојко Николиш се сећа: „Један лијеп, млад и кршан Херцеговац, тешко рањен, моли да га убијемо.“

Почео је успон на Крекове.

Генерал Литерс издаје наређење: „Ниједан човек способан за војну службу не сме жив да напусти обруч.“

Мостарски батаљон је упао међу непријатељске бункере. Одмах је трећина погинула. Остали су залегли и пуцали. Било је то у зору 13. јуна. 

Сава Ковачевић гласно командује: „Напријед, другови! Пред вама је ваш командант, напријед!“

Пуцњи. Пуцњи. Гранате. Фијуци метака. Киша метака.

Недуго затим, пронесе се тих глас: „Погибе Сава.“ Он, који је лично знао сваког борца из Пете (црногорске) бригаде.

Ђилас: „Повикао сам неком од Савиних курира да донесе Савин револвер – да бих га сачувао. Курир је отрчао, промувао се око Саве и вратио: 'Неко је пиштољ однео!', саопштио је разочарано... Милутиновић, ја и остали згледали смо се и згрозили: револвер је, у ствари, неко опљачкао – усред пљуска митраљеског, док смо се ми, у току десетак минута, јадали и договарали. И то је схваћено као тоњење и распад....“

Трећа санџачка бригада кренула је на јуриш. Ту и тада су изгинули многи њени најгласовитији борци. Партизанске чете шаљу курире једна другој. Одржава се каква-таква веза у хаосу.

У шуми је лакше него на пољу. Дође као предах. Али смрт сече као срп.

Ђилас код извора наилази на двојицу разоружаних Немаца. Ђилас пита на немачком: „Где су немачки војници?“ А један од упитаних на добром српском каже, заокруживши руком изнад себе: „Свуда унаоколо.“

То су били војници злогласне Седме СС „Принц Еуген“ дивизије.

Ђилас је ваљда једини писац који отворено каже да је заклао човека. 

„То је повећало мој револт“, пише Ђилас, „на безочност војника – домаћих Шваба... Скинуо сам пушку и – будући нисам смео пуцати, јер су Немци били на стени изнад нас, високој четрдесетак метара, тако да се чуло њихово довикивање – ударио из замаха Немца по глави. Кундак се одломио, Немац пао на леђа. Извадио сам нож и једним махом пресекао Немцу гркљан. Затим сам додао нож Раји Недељковићу, политичком раднику којега сам познавао од пре рата и чије су село, Грошницу, близу Крагујевца, Немци измасакрирали 1941. године – додао сам му нож да докрајчи другог Немца. Недељковић је притискао Немца, Немац се копрцао, али се убрзо смирио...“

Драгиша Ивановић из Пете (црногорске) бригаде показао је највећу прибраност и сналажљивост и провео око 350 рањеника. Сви који су били на ногама борили су се, корачали, нису се предавали, али је општи утисак свих сведока да је наступила неповезаност. Неизвесност.

Мртви

Свануо је 15. јун. Ситна киша падала је по живима и по мртвима.

Од укупно 22.148 партизанских бораца, колико је учествовало у Бици на Сутјесци, погинуло је њих 7.454.

Многи партизани су масакрирани као рањеници у тренутку заробљавања.

Бригаде са највећим бројем погинулих у бици су биле:

Друга далматинска ударна бригада – 764 борца;

Прва далматинска ударна бригада – 564 бораца;

Трећа далматинска ударна бригада – 531 борац;

Четврта пролетерска црногорска ударна бригада – 456 бораца;

Прва пролетерска ударна бригада – 409 бораца;

Пета пролетерска црногорска ударна бригада – 396 бораца,

Седма банијска ударна бригада – 365 бораца; 

Друга пролетерска ударна бригада – 360 бораца;

Трећа санџачка ударна бригада је имала 282 погинула, што је чинило више од две трећине њеног састава на почетку офанзиве.

Међу палим борцима је било 597 партизанки, што је незабележен пример женског херојства у историји ратовања. Од њих 597, биле су 352 болничарке.

Немачки главнокомандујући генерал Рудолф Литерс је у свом извештају описао „комунистичке побуњенике“ као „добро организоване, вешто вођене и с борбеним моралом који изазива чуђење“.

Ниједна партизанска јединица није се предала.






Три песме о Сутјесци:

 

]]>
Fri, 29 Dec 2023 23:25:57 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/4835155/80-godina-od-bitke-na-sutjesci-minut-cutanja-za-mrtve-i-za-zive.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/4/15/12/8/344/1429316/thumbs/1883928/thumb1.jpg 80 година од Битке на Сутјесци: Минут ћутања за мртве и за живе http://oko.rts.rs/istorija/4835155/80-godina-od-bitke-na-sutjesci-minut-cutanja-za-mrtve-i-za-zive.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/4/15/12/8/344/1429316/thumbs/1883928/thumb1.jpg 80 година од Битке на Сутјесци: Минут ћутања за мртве и за живе http://oko.rts.rs/istorija/4835155/80-godina-od-bitke-na-sutjesci-minut-cutanja-za-mrtve-i-za-zive.html
Наполеон Бонапарта, двеста година касније: Требало му се дивити јер га није било могуће волети http://oko.rts.rs/istorija/4360968/napoleon-bonaparta-dvesta-godina-kasnije-trebalo-mu-se-diviti-jer-ga-nije-bilo-moguce-voleti.html Наполеон је био крајњи домет „француског момента” у Европи који је трајао век и по, од Луја Четрнаестог до њега. Био је „историја која јаше на коњу” и последња велика прилика да Француска постане европски суверен. Два века касније питање које се поставља јесте да ли је Бонапарта отац модерне Европе или претеча данашњих популиста ]]>

Колико се свет променио у протеклих 50 године показује разлика у начину прославе два века од рођења Наполеона Бонапарте и обележавања 200. годишњице његове смрти. Тек изабрани француски председник Жорж Помпиду је усред августа 1969. године отишао на Корзику на централну прославу годишњице рађања најпознатијег Француза свих времена. То је била само једна од многобројних прослава широм Пете републике. Године 2021. није било ни бројних а још мање помпезних прослава. Председник Емануел Макрон је положио цвеће на гроб Бонапарте у Палати инвалида и одржао говор у Француском институту. 

Француска пре педесет и кусур година није имала проблема са поносом на Наполеоново наслеђе. Она се препознавала у Наполеоновим амбицијама да буде лидер Европе са просветитељском улогом у свету. Међутим, у данашњој Петој републици Волтер се етикетира као исламофоб и антисемита, Русо као развратник и бедник јер је оставио своју децу, Ришеље као зло по антономазији, Бодлер као дрогирани, мизогини и депресивни болесник. Ако су иконокласте у новом руху срушиле статуу Виктора Шолхера који је укинуо ропство, али му се не опрашта колонијална политика, какве шансе има Наполеон да изађе читав из те инконборачке машине за млевење меса?

Обележити али не и прослављати

Историја и историјске личности се не могу тумачити из угла данашњице и кроз призму личних убеђења и фрустрација. Ко нема капацитете да стави у контекст и временску димензију догађаје и људе који су обележили прошла времена, неизбежно завршава у навијачким таборима, а навијање, као и вера, је смрт разума. Очекивати да се неко бори за слободу медија, људска права, равноправност између полова, или идеју о Сједињеним Европским Државама на прелазу између 18. у 19. век по параметрима 21. века је наивно колико и бесмислено. 

„Обележити, али не прослављати“, каже Ибер Ведрин бивши француски шеф дипломатије поводом 200 година од смрти Наполеона Бонапарте. „Исправно је сетити се Наполеона јер је он оставио траг у историји, али га не треба славити, јер слави само оно на шта смо поносни са нашим садашњим менталитетима", додао је некадашњи саветник Франсоа Митерана и министар у влади Жака Ширака.

Било је противника Наполеона и у 19. веку, славних и утицајних, попут сликара Густава Курбеа који је Корзиканца сматрао гробаром Француске и ратним хушкачем, због чега је тражио демонтирање Вендомског стуба који је направљен по узору на Трајанов стуб у Риму, а уместо Дачких ратова рељефи представљају победу Наполеона код Аустрелица. Пре Курбеа је Шатобријан показивао своје гађење на Корзиканца. Док се цео Париз дирљиво опраштао од свог Наполеона у зиму 1840. године, отац романтизма га је каменовао речима: „Лишен свог стеновитог одра, Наполеон је дошао да се сахрани у париско ђубре.“. 

Шатобријан и Курбе су припадали мањини. Наполеоновој слави су више од добијених битака допринеле стотине и стотине најумнијих глава и највећих писаца и филозофа 19. века. Јулије Цезар је био већи и оригиналнији војсковођа, Карло Велики је остварио сан о којем је Бонапарта сањао, покорио је Европу, али нису имали Гетеа, Хегела, Хајнеа, Манцонија, Игоа, Стендала, Бајрона, Пушкина, Достојевског, Толстоја и много других. До данас је написано више од 85 хиљада књига о Наполеону, односно више има књига са његовим именом него што је прошло дана од његове смрти на Светој Јелени. 

„Оно што он није завршио мачем, ја ћу довршити пером“

Ако икоме пристаје Његошева „благо ономе ко довијека живи, имао се рашта и родити", онда је то Наполеон Бонапарта. Ко би могао да се похвали да су га опевали и оплакали највећи немачки песници Јохан Волфганг Гете и Хајнрих Хајне, први међу енглеским поетима Џорж Гордон Бајрон, громаде међу Русима Александар Пушкин и Михаил Љермонтов, отац модерне италијанске књижевности Алесандро Манцони.

Манцони је поред реченице „Њему се требало дивити јер га није било могуће волети“ написао чувену оду посвећену Наполеону „Пети мај“ коју је Гете препевао на немачки. Хајне је певао: „Британијо! Теби море припада, па опет море нема толико воде да ти спере срамоту коју ти је умирући, велики упокојени, оставио у наслеђе.“ Бајрон је написао две оде Наполеону, Пушкин је у свом препознатљивом словенском заносу у Наполеону видео човека који је проширио по Европи најсветлије идеје Француске револуције. Љермонтов је, пре него што ће погинути у двобоју на Кавказу, констатовао да су Французи остали без главе јер су издали Наполеона и сад кукумачу за њим. 

Виктор Иго је у младости следио Шатобријанове ставове о Наполеону, а онда је доживео преобраћање и подигао му је споменик у својим делима и говорима. Баш као што је Оноре де Балзак, који је у радној соби држао статуу Наполеона, одржао дату реч у својим романима: „Оно што он није завршио мачем, ја ћу довршити пером“. Вечност Наполеону су удахњивали Стендал у „Пармском картузијанском манастиру и Александар Дима, а пре њих Госпођа де Стал. Свој допринос је дао и Достојевски у „Злочину и казни“ дилемом Раскољникова. 

Иронијом судбине Енглези су покушали да понизе највећег француског војсковођу за живота, држећи га као каквог брава на забитом острву у Атлантском океану, али је шкотски писац, поданик британске круне, сер Валтер Скот написао биографију „Живот Наполеона Бонапарте“, која је извршила утицај на све потоње генерације. 

Скотова књига је била ехо Наполеонових речи својим тамничарима и њиховом команданту гувернеру Лову: „За пар година ваш лорд Каслри и ваш лорд Батерст, као и сви остали, и ви сами ћете бити сахрањени у прашини заборава, а ако вас неко и помене некада, то ће бити само због неморалног понашања према мени.“

И заиста, Лов је мислио да ће његов повратак са Свете Јелене у Лондон по обављеном задатку бити тријумфалан, а дочекао га је презир, војвода Велингтон чак га је називао глупердом. 

Историја која јаше на коњу

Наполеон је био инспирација и за Карла Маркса. Колико сте пута чули Марксову опаску о понављању историје као фарсе. Немачки филозоф је имао двојицу Наполеона пред очима када ју је је сковао. Наполеон Бонапарта је био историја а син његовог млађег брата Луја, Наполеон III, био је фарса.

Такође, Корзиканац је једини велики француски владар који није био „tombeur de femmes“. Штавише, жене га нису много интересовале, млака осећања је гајио само према првој и другој супрузи, Жозефини односно Марији Луизи. Није био ни близу предатор попут свог синовца Наполеона III, а камоли Митерана, Д'Естена или Ширака, званог „три минута са туширањем“. 

Не постоји војсковођа у историји о којем су његови најумнији савременици и они који су непосредно касније дошли, имали тако раширен позитиван став. Најбистрије главе народа против чијих војски је Наполеон ратовао, било да су Немци, Британци, Руси, Аустријанци или Италијани, видели су у њему оно што је Хегел описао гледајући га у Јени: „Дух света или историја како јаше на коњу.“ Зато су поређења са тиранима и великим злом 20. и 21. века не само непримерена већ и потпуно промашена, било да се ради о највећим зликовцима од Хитлера и Стаљина до данашњих диктатора и аутократа. 

Али наравно да Наполеон није био само просветитељ, творац Грађанског законика, утемељивач националног школског система, зачетник модерне административне организације државе и установитељ Легије части, која се и данас додељује. Напеолеон је имао много лица, могло би се рећи и превише, чак и из данашње перпсективе. Он је био нека врста ренеснансног типа и родоначелник људске врсте коју ће Англо-Американци назвати „selfmade man“. Осим што је био законодавац, администратор, војсковођа, Наполеон је био и страствени читалац Дидроове „Енциклопедије“. 

Наполеон је и владар који је вратио ропство у француским прекоморским колонијама, командант трупа које су ликвидирале 3.000 заробљених војника у Сирији, и тачно је да је имао ставове који из данашње перспективе изгледају прилично проблематични, укључујући однос према женама и другим расама. Истина је да је био ћудљив, самовољан, да је држао до своје фамилије и као сваки Корзиканац делио је својој браћи и рођацима краљевства и титуле. У једном моменту ће признати: „У мојој фамилији сви имају лудачке амбиције, манију да троше много и никакав таленат.“ 

Бонапартизам –  издаја, неопростив чин

Био је често немилосрдни борац, било да се радило о политичкој или војној арени, али колико људи, колико генерација и колико земаља су профитирали захваљујући његовим путевима, законима, великим јавним радовима, идејама и духом модернизма којим је запљуснуо читав Стари континент? Опседнут грозницом иновација и модернизације друштва, и поред честих ратова није пропуштао ниједну прилику да све што дотакне или види покуша да трансформише у боље, корисније, практичније, модерније.

Одлука да се прогласи императором била је издаја у очима дела Наполеонових савременика који су у њему видели нешто ново, боље и светлије. Није само Лудвиг ван Бетовен променио име својој Симфонији бр. 3 због самокрунисања Бонапарте пред папом Пијем VII у Богородичиној цркви, за многе је то био неопростив чин. У једној речи – обмана. Манипулација која ће се, по појединим интерпретацијама, понављати у следеће два века на свим меридијанима. Била је то клица и образац популистичког освајања власти и владања, односно „бонапартизам“, који ће се по Марксовој максими, свуда понављати као фарса. 

Последња прилика за Француску

Сви имамо пред очима слике и статуе које приказују Наполеона у тријуфалним позама, у одеждама које су мешавина одора римских императора и француских краљева на ремек-делима Жак-Луја Давида „Крунисање Наполеона“, односно „Наполеон прелази Алпе“.

Међутим, прави Наполеон је оно што је Пјер-Шарл Симар приказао у својим барељефима у Палати Инвалида око Бонапартиног гроба, односно десет ствари због којих Французи морају да му буду захвални: стварање нације, административна централизација, Државни савет, Грађански законик, Конкордат, Универзитет, Финансијски суд, Трговински закон, велики јавни радови, Легија части.

Наполеон је био поражен на Ватерлоу, али су се његове реформе, закони и организација државе победили. Папска држава је задржала Наполеонов систем управљања, баш као што се то догодило и у Прусији и другим немачким државама, или касније у Белгији и Италији у којој је, између осталог, пробудио идеју о уједињењу коју ће Италијани реализовати захваљујучи његовом синовцу Наполеону III. Са протеком времена и Шпанци су ревидирали став према Наполеоновој окупацији схватајући да је то био моменат за модернизацију земље, односно изгубљена прилика због које је Шпанија каскала за Европом практично све до краја прошлог века. 

Са ове временске дистанце можемо да кажемо да је Наполеон био крајњи домет „француског момента“ у Европи који је трајао од Луја XIV, краља Сунца, па до Бонапарте. То је била последња велика прилика да Француска наметне себе као хегемона на Старом континенту. Наполеон је покушао, и није успео. Европа коју су нам скројили Талиран, Метерних, Каслри и Велингтон на Бечком конгресу одвела нас је у другом смеру. 

]]>
Fri, 29 Dec 2023 23:24:48 +0100 Историја http://oko.rts.rs/istorija/4360968/napoleon-bonaparta-dvesta-godina-kasnije-trebalo-mu-se-diviti-jer-ga-nije-bilo-moguce-voleti.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/4/18/42/331/2078158/thumbs/3613808/thumb1.jpg Наполеон Бонапарта, двеста година касније: Требало му се дивити јер га није било могуће волети http://oko.rts.rs/istorija/4360968/napoleon-bonaparta-dvesta-godina-kasnije-trebalo-mu-se-diviti-jer-ga-nije-bilo-moguce-voleti.html http://oko.rts.rs/upload//media/2023/11/4/18/42/331/2078158/thumbs/3613808/thumb1.jpg Наполеон Бонапарта, двеста година касније: Требало му се дивити јер га није било могуће волети http://oko.rts.rs/istorija/4360968/napoleon-bonaparta-dvesta-godina-kasnije-trebalo-mu-se-diviti-jer-ga-nije-bilo-moguce-voleti.html