Недовршена прича о Јездимиру Дангићу, последњем погубљеном младобосанцу

Почетком ове године фонд Музеја жртава геноцида постао је богатији за збирку цртежа Пјера Крижанића на којима се налазе портрети високих официра Трећега рајха којима је од 5. до 16. фебруара 1947. године суђено у дворани Извршног народног одбора града Београда у Узун-Мирковој улици. Између осталих генерала које је током овог процеса портретисао родоначелник југословенске новинске политичке карикатуре био је и Александар Лер, под чијом је командом шест година раније у више наврата немилосрдно бомбардoван и разаран Београд. Тужилаштво и одбрана дали су своје завршне речи 13. фебруара, а три дана касније, у десет сати и петнаест минута, судија Гучетић је пред пуном двораном прочитао одлуку судскога већа којим је председавао. Александар Лер је осуђен на смрт стрељањем, док су остали оптужени Хитлерови генерали послати на вешала.

У време овог суђења, судија Вуко Гоце Вучетић имао је чин капетана и већ је био доктор правних наука. Овај потомак старе дубровачке госпарске породице је у првоj половини 1947. године председавао судским већима на процесима током којих су, сем још петнаест високорангираних немачких официра, на смрт осуђени усташки маршал Славко Кватерник и жандармеријски мајор Јездимир Дангић.

Дангићу је суђено пред Дивизијским војним судом у Сарајеву, а госпар Вучетић га је почетком јуна 1947. осудио на смрт стрељањем и „трајан губитак политичких и појединих грађанских права сем родитељских“. Пјер Крижанић није присуствовао Дангићевом суђењу, па уместо портрета имамо фотографију оптуженог, начињену током трајања расправе.

„Политика“ и „Борба“ су своје читаоце извештавале о току овог процеса.

„Пред суд је изведен Јездимир Дангић, један од најкрволочнијих четничких команданата који је поклао хиљаде невиних Муслимана у Источној Босни”, писала је 6. јуна „Политика“. Дан касније, „Борба“ је јављала како „ратни злочинац четнички командант Јездимир Дангић одговара за покоље народа у Источној Босни за рачун окупатора”.

Дангићева фотографија некако не илуструје баш најбоље ове тешке оптужбе. На оптуженичкој клупи не седи пјеровска карикатура распојасаног припитог брадоње, већ уредно подшишани и обријани озбиљан човек.

„Ко је мој муж?“, написала ја Невена Дангић на почетку свога писма које је 16. јуна 1947. у својству потпредседника врховног президијума примио Моша Пијаде. „Провела сам пуних девет година у браку са мојим мужем до катастрофалне 1941. године. Као његова жена, могла сам га упознати кроз то време као мужа. Он је човек необично благе нарави, ведар, пун хумора, љубави и срца према сваком човеку. Човек код кога је од ране младости пречишћен појам части. Он је својом улогом 1914. год. доказао да га је пуног полета водила револуционарна југословенска идеја. Напаћен страдањем и тамновањем за ту идеју, дочекао је ослобођење и доживео много разочарења.“

Дангићева супруга је и у овом и у потоњим писмима, од којих је једно било адресирано и на маршала Тита, молила да се смртна казна замени временском. У писму које је половином јула послала др Ивану Рибару, председнику Президијума Народне скупштине ФНРЈ, Невена Дангић је, између осталог, рекла и ово:

„Мој муж је и сувише страдао у животу. У Првом светском рату осуђен је од Аустријанаца за злочин велеиздаје, као револуционар – члан омладинске организације ʼМлада Боснаʼ. Провео је у тамници три године и два месеца. У Другом светском рату, од 9. априла 1942. године до данас, он је трунуо у немачким логорима – па и данас труне у тамници. Његов живот, његова снага је на крају. Он је страдањем потпуно исцрпљен и питање је само месеца да га смрт узме. Њега ће убрзо нестати са лица земље и без извршења пресуде. И ја се питам да ли је потребно и правди и интересима земље да се један мученик учини још већим мучеником. Је ли потребно да се правда изврши над полумртвим човеком? Је ли потребно да се смртна казна изврши над човеком кога Немци два пута терају и гоне као свог смртног непријатеља? Па да живот изгуби не од свог заклетог дужника, него од братске руке.“

На молбе Невене Дангић нико није одговорио и њен супруг је стрељан 22. августа 1947. године. Тиме су победници у грађанском рату који је на тлу некадашње Краљевине Југославије вођен од 1941. до 1945. године дали свој недвосмислен одговор на њено питање. Одмах по завршетку грађанског рата који је на тлу бивше СФРЈ вођен од 1991. до 1995. године објављени су текстови и документи којима је доказивано сасвим супротно: супруг Невене Дангић није био никакав издајник, већ неправедно осуђени и погубљени херој герилског покрета генерала Драже Михајловића.

Па ко је онда заиста био Јездимир Дангић? 

Излет са кога се нико није вратио

Никада нећемо сазнати да ли је Моша Пијаде уопште прочитао поменуто писмо Невене Дангић у коме је, између осталог, написала и да је Дангић дубоко религиозан, те да му је отац био свештеник: „Отац му је изгубио живот за време Првог светског рата и он немилосрдно гоњен; његова мајка напаћена, затварана, полудела је у то време, када су јој два сина и муж били по затворима. До краја живота остала је луда. Трагедија те породице почела је онда.“

Или је трагедија, ипак, почела нешто раније?

Јездимир Дангић је рођен у Братунцу 4. маја 1897, у свештеничкој породици. Ту је завршио основну школу, а онда постао ђак тузланске гимназије.

Према речима Стевана Жакуле, једног од оснивача српског соколског покрета, који је постао професор тузланске гимназије 1906. године, „ни у једној босанскохерцеговачкој гимназији тога времена није било толико ђачких штрајкова против наставника, пa и против директора, као у тузланској, нигде толико истераних и највећим казнама – за незнатне преступе – кажњених ученика као у њој. Мало је било поноса назвати се наставником ове гимназије у оно доба“.

Крајем 1910. године, за директора ове школе именован је Тугомир Алауповић, који је пре тога у сарајевској гимназији предавао књижевност Иви Андрићу (коме ће одмах по завршетку Великог рата, у својству министра вера у првој влади Краљевине СХС, омогућити да се пресели у Београд и запосли управо у његовој администрацији). У то доба, тузланску гимназију већ похађају и Гаврило Принцип, Трифко Грабеж и Младен Стојановић. Прва двојица ће ускоро наставити школовање у Београду, док ће будући вођа партизанског устанка у Босанској Крајини један летњи распуст провести на војној обуци у у Врању.

Дангић, дакле, доспева у епицентар организованог омладинског отпора аусторугарској окупацији који се у Тузли артикулисао кроз активности тајног ђачког удружења чије су активности превасходно биле окренуте раду на пољу културе и додатног образовања. На овим кружоцима су највероватније и настали његови први литерарни радови.

У „Извјешћу о потајним Ђачким организацијама у средњим школама Босне и Херцеговине“, у коме су, за потребе судских истрага отворених одмах по Принциповом атентату на Франца Фердинанда пописане бројне активности младобосанаца, стоји и како је „међу другим далекосежним симптоматичким згодама, вриједно прије свега споменути излет тузланских ђака гимназијалаца свију вјероисповијести у Зворник, приређен на српско-ортодоксне Ускршње празнике 1912“:

„Под вођством гимназијског директора Дра. Тугомира Алауповића, те професора Стевана Жакуле, Вељка Вујасиновића, Анте Фигурића, Али еф. Дубравића, Дра. Атифа Хапикадића, и учитеља пјевања Брожа, подузели су ђаци, други дан екскурзије, импровизирани излет преко Дрине, на српску страну. Ученици српско-ортодоксне вјероисповијести показали су изванредно одушевљење кад су ступили на тле српске државе. Пали су на кољена, цјеливали су земљу, окитили се зеленилом, и запјевали пјесму 'Србијанци и Босанци'; а позајмљеним револверима одапињали су хице према Босни, дајући одушке своме расположењу у повицима 'Нека живи земља слободе'. У овим изражајима одушевљења судјеловали су и неки ђаци католичке вјере...“

У „Додатку извјешћу о потајним Ђачким организацијама у средњим школама Босне и Херцеговине“ приложен је и „Исказ о члановима гимназијалског друштва нацијоналиста Народно јединство у Тузли, који је у једној теки ђака Војислава Васиљевића пописан“.

Поред имена забележено је за колико је месеци који платио чланарину, а следила су имена гимназијалаца, међу којима се нашло и име Јездимира Дангића. Већина ових ђака путовала је на ускршњу екскурзију у Зворник, а у првим данима након Сарајевског атентата сви су се нашли иза решетака. 

Издржати, о том се ради

„Знали смо шта нас чека и да намеравано бекство тајним каналом не би успело ни појединцу, а камоли целој групи другова. Зато смо се и зарекли да ту где смо, сложно и јуначки, сачекамо судбину како и доликује младим људима, који се боре за национални идеал.“

Овако у првом поглављу књиге „Наше тамновање“ Дангић пише о околностима под којима је ухапшен у лето 1914. године:

„Па, иако сам се овоме надао, није ми било јасно како сам се на улици сусрео са војничком патролом и некаквим бароном, капетаном царске и краљевске каваљерије. Зашто смо један другом били на сметњи и да ли сам ја заиста пљунуо на њега, како је то он после саопштио високом жандармеријском мајору у његовој касарни? Ради тога ми је преко мајора, телефоном, поручио директор Здунић да се више не сматрам ђаком његове школе. Као да ми је сада до шта стало пред оним великим и непознатим што чека мене и моје другове.“

Да нема последње реченице, ова прозна измаглица могла би се чак приписати раним радовима Милоша Црњанског или Мирослава Крлеже. Али Дангић о свом заробљеничком искуству у Великом рату пише тек крајем тридесетих година, када се његове мемоарске затворске прозе у тадашњем друштвено-политичком тренутку читају и као популарни патриотски списи.

„Наше тамновање“ објавио је у Тузли 1938. године под псеудонимом Мирољуб Богић (уз напомену у предговору да се аутор „не представља под својим правим именом јер мора још једном, у интересу општег добра, да остане непознат“) а „Глад и тамницу“ у Новом Саду 1940. Обе књиге Српска краљевска академија новчано је наградила из фонда Задужбине Павла и Радојке Вуковић и сина им Петра, а о њима су, између осталих, врло похвално писали Владимир Ћоровић и Милан Ћурчин.

У есеју „Аутентична ратна књижевност“, објављеном 1940. године у „Новој Европи“, часопису чији је био власник и главни уредник, Милан Ћурчин, између осталог, каже како обе Дангићеве књиге нису само „аутентична драгоцена грађа за историју наше скорашње прошлости“, него у исти мах и нека врста врло актуелних ратних читанки, као поручених „за ово наше опет нејуначко доба...“:

„Ако већ мислимо, да ми на Балкану и у Подунављу – због неких наших ванредних врлина и заслуга – треба да останемо поштеђени и мирни у овом светском вихору, кад се одлучује судбина културнога човечанства и цивилизације, да се бар окрепимо сазнањем, да је још жива генерација наших саплеменика која је радије забашуривала глад у тамници струготинама од дрвета него да призна тамничарима и непријатељима да не може издржати... Издржати, о том се ради.“

Ћурчин не греши. Обе Дангићеве књиге пре свега јесу прича о откривању снаге да се издрже и преживе све невоље кроз које су тузлански ђаци морали да прођу док нису дочекали прво помиловање и излазак из зеничког казамата 1917. године, а потом и долазак ослободилачке српске војске.

Писано сведочанство о свим овим догађајима је за собом у својим мемоарима оставио и брат Младена Стојановића, вајар Сретен Стојановић. Пре две године, у издању Музеја Козаре из Приједора и Архива Републике Српске из Бањалуке објављен је „Алманах тајног ђачког друштва из Тузле“, руком писани часопис који су Дангићеви другови саставили током трајања суђења у Бихаћу, а пре тога је Музеј Козаре објавио студију Ведране Адамовић о улози браће Стојановић у овим драматичним догађајима. У оба случаја пориређивачи и аутори су Дангићеве књиге користили као поуздан извор података првога реда.

У „Нашем тамновању“ Дангић пише о свему кроз шта је прошао у првим данима и месецима свога сужањства у тузланском и бањалучком затвору, док су „Глад и тамница“ посвећени суђењу током ког су оптужени омладинци и њихови професори били заточени у бихаћкој кули и издржавању тешке робије у озлоглашеној зеничкој Стакленој кући. След догађаја је утицао на ритам приповедања и густину Дангићевог књижевног израза, па ако поједина места „Нашег тамновања“ заиста нагињу веома специфичној слутњи експресионизма, многе странице „Глади и тамнице“ као да наговештавају Пекићеве „Године које су појели скакавци“.

Описујући како се осећао када је након лекарског прегледа затворски доктор затворио његов робијашки картон с плавим корицама на коме је стајао број 2407, Дангић каже: „И од тога часа престао сам бити човек са именом и прошлошћу“.

Успева му да остане књижеван и када у првој књизи описује последњи сусрет са такође ухапшеним оцем, а врхунац списатељског умећа досеже дочаравајући своје разговоре са Боривојем Јевтићем у затворској болници зеничког казамата.

Пред сам крај приче о сопственој робијашкој ратној судбини Дангић у засебном одељку насловљеном „Пред Беле орлове“ пише о првим данима слободе и мира. Вративши се у родни крај, он учествује у формирању нових власти и описује како одлази на један састанак у Сребреницу.

„На мом малом и брзом коњу, с капом сличној свечаним официрским капама српских официра, коју сам пре неколико месеци тајно поручио да ми се направи, кренуо сам у касу кроз село. Закићен тробојком и с две мале заставице на ункашу, српском и хрватском, одлучан и у покрету, јер су очи свију биле управљене према мени, а чекало се на даље догађаје.“

Испоставило се како је Дангић чекао „на даље догађаје“ пуних двадесет година, да би га након кратке екскурзије на књижевну сцену вихор још једног светског рата напослетку однео пред стрељачки строј. 

Дело као део „утуљене баштине“

Ону тајну наручену капу српског официра Јездимир Дангић убрзо је заменио капом жандармеријског потпоручника, да би 6. април 1941. дочекао у чину мајора. Завршивши права, прво је обављао полицијске чиновничке послове, да би 1928. био преведен у активну жандармеријску службу.

Књижевни историчар Гојко Тешић је Дангића уврстио у своју антологију „Утуљена баштина“ и у белешци која претходи причи „Вечно гладан“, између осталог, навео и како је као жандар овај често „помагао својим друговима левичарима да се извуку из затвора (нпр. Родољубу Чолаковићу и др.)“.

Дангић напредује у служби и постаје мајор у јединици Дворске жандармерије, задуженој за обезбеђење краљевске породице, њихових објеката, као и министара и владиних објеката. Непосредно пред рат нашао се у Сремској Каменици.

Одатле је 5. марта 1941. упутио писмо извесном професору у коме му, након захвалности на могућности да сарађују на „корисном народном послу“, изражава жељу да ускоро одштампа друго издање књиге „Глад и тамница“, коју је годину дана раније штампао у једној новосадској штампарији а која се, према његовим речима, стиди због бројних грешака:

„Ако икако могнем, желео бих да изађе друго, лепше издање.“

Само седам дана касније, у „Политици“ му је у два наставка објављена прича „Женидба Драге Брђанина“, а последњег дана марта примерак „Глади и тамнице“, који се данас налази у фонду Народне библиотеке у Београду, поклања министру Двора и члану Демократске странке Радоју Кнежевићу, постављеном на ту функцију након пуча.

Пратећи то мало сачуваних писаних и штампаних трагова о Дангићевеом животу између два светска рата, стиче се чудан утисак како је бивши младобосанац и актуелни жандармеријски официр последње године и дане мира провео у потпуности посвећен књижевним пословима.

Тешић у већ помињаној уводној белешци наводи да је у „Политици“ објављено двадесетак Дангићевих приповедака. Прва прича „У 'дивљој' Србији“ објављена је 7. маја 1937. а већ поменута, последња, непуне четири године касније.

„Заједничка карактеристика његових прича је изразита социјална тематика“, пише Гојко Тешић. „Тај тип приповедања и уочљива социјална интонација која је доминантна и у његовим романима о тамновању, сврстава га у контекст тзв. социјалне књижевности.“

Потом скреће пажњу на Дангићев чланак посвећен Гаврилу Принципу објављен 1940. године, опет у Ћурчиновој „Новој Европи“.

У тексту „С Гаврилом Принципом, од Сарајева до Терезина“ Дангић заправо преноси сведочење Јове Драгића, који је као подофицир аустро-угарске војске био у стражарској пратњи на последњем Принциповом путовању.

Тешић на самом крају белешке наводи и како је овај Дангићев текст по завршетку Другог светског рата „преузет у целини и потписан именом и презименом човека коме се ова потресна и узбудљива прича допала.“ 

„Ја на све пристајем.“

Само две недеље након што је своју књигу поклонио новоименованом министру Двора, Јездимир Дангић се као командир Дворске жандармеријске чете нашао на најсудбоноснијем животном раскршћу. Допративши краља Петра Другог Карађорђевића до Никшића, понуђено му је да се укрца у авион којим су чланови краљевске породице и владе одлазили у избеглиштво. Да је то урадио, можда бисмо данас говорили о његовим односима са Милошем Црњанским у Лондону, или о сусретима са Растком Петровићем у САД. У емиграцији би после завршетка рата могао да штампа друго, лепше издање „Глади и тамнице“, или би се, с обзиром на младобосанску заоставштину и познанства са некадашњим комунистичким илегалцима, а сада људима на високим положајима у новој власти, можда чак и без неких већих сметњи у једном тренутку вратио у отаџбину.

Дангић је, међутим, одбио да уђе у авион, наводно рекавши како: „Један Србин не би смео да напусти своју земљу у невољи!“

Одбио је и да се преда Немцима, већ је убрзо ступио у везу са пуковником Дражом Михајловићем, који ће га 16. августа 1941. поставити за команданта војночетничких одреда источне Босне. Дангић се потом пребацује преко Дрине, преузима команду над устаничким јединицама и шаље први извештај своме команданту на Равну гору:

„Мајко Србијо, спавамо на отвореном пољу, покривамо се босанским маглама и кишама, гријемо ватром попаљених нам домова, кадимо мирисом испечених српских лешева, залажемо комадом убуђалог кукурузног или зобеног хлеба, засмачемо главицом усмрђелог и иструлог лука... Чете нам воде каплари, батаљоне поднаредници и наредници... Спавамо на влажном и отвореном пољу. Мајко Србијо, пошаљи нам официра, пошаљите нам хљеба... Без ваше помоћи, Босна ће пожељети Срба а њих више неће бити!“

Према писању Дангићевог саборца, поручника Стеве Воиновића, ово писмо је умножено у хиљаде примерака, а међу онима који су се одазвали позиву у помоћ био је и он. Са још шест официра и болничарком прелази Дрину код Љубовије и среће Дангића у Дрињачи у којој су раније масакр над локалним српским живљем починили припадници усташких формација:

„У кући општинске зграде, без крова и прозора, затичемо мајора Дангића са три жандармеријска наредника. Дангићеви пратиоци су бивши чувари принца Ђорђа код Ниша. Порушене зидове осветљава наложена ватра, коју киша покушава да угаси. Ту овај официр, као дете учесник у Сарајевском атентату, планира како да, остављен сам себи, спасе од уништења српски народ и српску Босну.“

Али, сем Воиновића и осталих добровољаца које је дирнуло Дангићево писмо пуковнику Михајловићу, у Босну су стигли и партизани.

Пишући о војном саветовању одржаном у Столицама 26. септембра 1941, Родољуб Чолаковић у својим „Записима из ослободилачког рата“ каже како је о стању у Босни и Херцеговини говорио Светозар Вукмановић-Темпо:

„У тим крајевима већ пламти прави народни устанак. Усљед усташког терора Срби сељаци у масама бјежали су у шуме да спасу главе.“

Неколико реченица касније, Темпо, пише Чолаковић, напомиње како „у неким крајевима Босне и Херцеговине постоје и четнички одреди“ и набрајајући команданте и подручја на којима дејствују наводи и „Јездимира Дангића око Власенице и Сребренице“:

„Они су сметња за правилан развитак ослободилачке борбе, јер распирују шовинистичку мржњу, врше терор над муслиманским становништвом и стварају неред на ослобођеној територији.“

Одмах по завршетку овог војног саветовања, Чолаковић са Темпом прелази у Босну и у Дрињачи се након неколико дана среће са Дангићем.

У својим „Записима“ он ни на једном месту не помиње да су се њих двојица познавали одраније, већ опробаним књижевно-пропагандним средствима ствара лик гротескног негативца, који под таквим углом приказивања све више поприма физиономију фигуре са неке од карикатура Пјера Крижанића.

„Јездимир Дангић, омален, дебељушкаст, блиједа, млохава и масна лица, – био је у официрском одијелу и дугачком кожном капуту. Поздравио се са нама двојицом веома срдачно и правио се одушевљеним што смо га сачекали. Кад смо му рекли зашто смо га чекали, оне је почео да сипа ријечи, загрцавајући се:

– Споразум? Одмах. Што год хоћете! Са мном је лако; ја на све пристајем.“

У Дангићевом кревету

Чолаковићев опис сусрета са Дангићем заиста личи на сценарио за какав стрип или сцену из никад снимљеног Тарантиновог партизанског филма.

И баш како налаже драматургија палп фикције, од договора партизана и четника наравно није било ништа. Како односи две герилске групације постаје све замршенији, Чолаковић у својим „Записима“ са све више нетрпељивости описује свог, више је него очигледно, главног противника.

Пишући о једном од састанака са четничким представницима на ком се разговарало о предузимању заједничких акција против усташких и немачких снага, Чолаковић наводи и како је Дангић у једном тренутку рекао Темпу како ће отићи из Босне ако то партизани толико желе „и да ће наставити да пише започети роман“:

„Гледао сам га како шета по задимљеној соби, или како се сабесједнику уноси у лице и пружа своје мале, пуначке, готово женске руке, или како их склапа на грудима, говорећи: 'Јес, богами, јес, среће ми'. Мислио сам: или је ово човјек без икаквог увјерења, који клопара као празна воденица, или је покварењак који овом мећавом ријечи хоће да прикрије оно што мисли.“

Све чешћи војнички, идеолошки, етички и најзад естетички неспоразуми између партизана и четника изнудили су заказивање неке врсте скупштине, која је 16. новембра 1941. одржана у згради бившег среског начелства у Власеници. Чолаковић пише да је Дангић на скупштину дошао у пратњи неколицине официра и сељака, команданата четничких батаљона.

„На Дангићу је било ново новцато шајачко одијело, у коме је изгледао као прави оперетни војвода; пред њим су ишла два крупна жандарма, тјелохранитељи, који су носили преко груди аутомате.“

Скупштини је присуствовало око стотину партизанских и четничких делегата, који су седели измешани, али су официри заузели места у супротним угловима просторије.

Према сопственим речима, Чолаковић је говорио више од једнога сата, да би на крају директно оптужио Дангића „који преко петоколонаша у Београду плете везу с Нијемцима“.

Дошло је до гужве, почела су добацивања, а онда је реч узео Дангић и рекао да на партизанске клевете неће да одговара и онда узвикнуо: „Ко је четник, нек изађе за мном!“

Према Чолаковићу, просторију је тада напустило свега неколико људи, а након дугог састанчења једино је одлучено да буде формирана мешовита партизанско-четничка комисија ради састављања текста резолуције којом ће бити дефинисани будући односи две војске. Комисија је заседала све до касних вечерњих сати, али на крају никакав договор није постигнут. Наредног дана, на истом месту одржана је засебна четничка конференција на којој је донета декларација којом је проглашена Привремена управа Источне Босне.

„Тако се завршио први период наших односа са четницима“, написао је Родољуб Чолаковић у „Записима из ослободилачког рата“.

Други период траје и данас, јер ни осамдесет година од догађаја који су означили почетак отворених и недвосмислених непријатељстава између устаника који су на својим капама носили звезду петокраку или кокарду, њихови потомци не успевају да о тим временима говоре без идеолошког патоса који се исцрпљује у окошталим патетичним фразама и различитим углом гледања на ратне филмове Вељка Булајића.

Јездимир Дангић се у тој другом периоду односа са партизанима, а то признају и они који у њему не виде издајника и сарадника окупатора већ неприкосновеног хероја и несумњивог мученика, није добро снашао.

Из отворених сукоба који су уследили у зиму 1941. године, партизани су у Источној Босни изашли као победници. Ове борбе су се, међутим, одвијале упоредо са немачком офанзивом, тако да није било ни услова ни времена за било какво стабилизовање некаквог фронта.

У тим непрестаним померањима узрокованим борбама између партизана и четника и дејствима немачких и усташких војних формација, Чолаковић се у другој половина марта затекао у Братунцу. Једина кућа у којој се могао сместити штаб била је кућа Јездимира Дангића.

„У кући нас дочекују двије Дангићеве сестре, већ старије жене. Уплашене су, али им Воја објашњава да ми не ратујемо са женама и да немају разлога да се плаше пролетера.“

Чолаковића током вечери хвата грозница.

„Чело ми гори, мути ми се пред очима. Измјерио сам температуру: 40 степени. Болничарка вели да је грип и тјера ме да легнем у кревет.

Не знам колико сам лежао у кревету, али се осјећам добро. Наспавао сам се и презнојио. Улази болничарка, носи лампу и, смјешећи се, вели да сам спавао осам часова. Напољу је мрак. Она ми каже да је у овом кревету спавао претпрошле ноћи Дангић.“

Од Рогачице преко Либека и Варшаве до Лубјанке

За Дангићем су у то време били неуспешни преговори са Немцима. Раскрстивши са партизанима, он је, захваљујући својим везама са владом Милана Недића, покушао да себи и српском живљу у том делу Источне Босне обезбеди неку врсту сезоне мира. Ове преговоре не негирају ни најдоследнији браниоци његовог лика и дела.

Тако Вељко Ђ. Ђурић у својој књизи од мајору Дангићу вели како се његов политички рад „темељио на неколико основних поставки: окупација је привремена, не изазивати окупатора оружаним отпором због катастрофалних одмазди, чекати повољније догађаје, а у међувремену припремати обнову (некадашње) Краљевине Југославије.“

Спровођење ових идеја у дело захтевало је директне преговоре са представницима немачких окупационих снага.

„Генерал Бадер је позвао, крајем јануара 1942, мајора Дангића у Београд ради договора“, пише у својој књизи Ђурић. „Кључни човек, са немачке стране, у довођењу Дангића у Београд био је др Јосеф Матл, професор славистике, иначе шеф Абвера за Србију. Први директни разговори немачких официра и Дангића били су 30. јануара у селу Чулинама код Бајине Баште. У разговорима је Дангић децидирано тражио да се Источна Босна стави под немачку војну управу. После задовољавајућих речи, пуковник Ерих Кевиш, као начелник Штаба војноуправног команданта Србије (генерала Бадера), позвао је Дангића и његову пратњу у Београд, гарантујући им безбедност и нудећи им гостопримство у својој кући. Исто вече, код пуковника су се нашли са генералом Недићем ради конкретнијих договора о помоћи Србима у Босни.“

Од ових преговора, напослетку, није било ништа, јер представници НДХ, који су такође учествовали у једној фази разговора, нису хтели да пристану на Дангићеве услове.

Тиме је његов преговарачки капацитет потрошен, а даље развијање ситуације на терену је утицало на одлуку Немаца да свога несуђеног савезника, на крају баладе, ухапсе. Дангић је заробљен у ноћи између 11. и 12. априла у Рогачици код Бајине Баште.

О његовој даљој судбини Вељко Ђ. Ђурић у својој књизи каже:

„После довођења у Београд, немачки генерали су се спорили о томе шта треба урадити са њим: генерал Мајснер је предлагао стрељање а томе се противио Матл. Истовремено, сви су били сагласни у непристајању на сусрет Недића и Дангића јер су се бојали да би му он помогао око бекства. Наиме, Недић је настојао да помоћу генерала Бадера ослободи Дангића. Коначно, 14. априла, одлучено је да се Дангић саслуша. Предлагао се и покушај искоришћавања у пацификацији Србије односно у борби против генерала Михаиловића. Од свега тога одустало се па је Дангић отпремљен у Нирнберг, у један од заробљеничких логора у Немачкој. Тако је, од 22. априла 1942. године, за Немце 'случај Дангић' завршен.“

Дангић, међутим, није мислио тако, јер оно што ће уследити даје за право онима који у једном од најмлађих чланова Младе Босне и мајору који није побегао из нападнуте земље виде хероја.

Опет, о свему кроз шта је Јездимир Дангић прошао од одласка у ново заробљеништво у пролеће 1942, па до извођења пред судију Вучетића у Сарајеву у јуну 1947. не постоји много поузданих и доступних података.

О његовом боравку у немачком заробљеништву писали су у својим логорским успоменама архитекта Петар Анагости и правник Љубомир Радовановић. Иако су оба сведочанства писана под очигледним утицајем партизанског погледа на ратне догађаје, у њима се ипак могу наћи веродостојни подаци, укључујући и неколико фотографија, на којима се види и Јездимир Дангић.

И Анагости и Радовановић га помињу пишући о своме боравку у заробљеничком логору за официре у Либеку, родном граду Томаса Мана. У овом логору је, у то време, био заточен и Јаков Џугашвили, син Јосифа Висарионовича Стаљина.

Радовановић описује Дангића као да је претходно читао Чолаковићеве „Записе“.

„Мајор Дангић, бивши командант или командир дворског одреда жандармерије на Опленцу, где ли, био је један дежмекаст тип малог раста, с великом бумбарском главом. Ту округлину главе истицала је нарочито кратко 'нулерицом' ошишана коса. Пуни, широки бркови, који су се наднели над дебелу доњу усну, увек некако развучену, да ли у осмех или у претњу. Зејтинасте, лукаве очи. Раскопчана крагна на блузи, која отвара дебео врат и преко које се прелива подваљак. Седео је вазда на свом кревету, у дебелим сељачким чарапама, с подвијеним ногама пода се и причао о интригама које су Дражини команданти по Босни правили против њега и о клањима муслимана.“

Анагости на једном месту пише о интересантном детаљу који нас враћа на Дангићев опис његовог одласка у Сребреницу, одмах по завршетку Великог рата:

„Запазили смо, нпр., да Дангић на шајкачи нема наш официрски амблем, али нисмо томе придавали значај, мислећи да је то израђено на терену примитивним средствима. Тек много касније смо сазнали да је то у ствари четнички 'српски' грб. Нешто касније је Дангић из Београда у пакету добио прави југословенски официрски амблем и ставио га на шајкачу.“

Почетком августа 1943. сви југословенски официри су из Либека премештени у логор Стриј у Пољској.

Анагости пише да су официри напустили логор 2. августа и укрцали се у воз. Путовали су вагонима 2. класе путничког воза и спавали на клупама и на патосу:

„Како ни у логору нисмо имали сталне контакте са Пантићем и Дангићем, ни у возу нисмо улазили у њихове купеје. Тако да ни сада не знам да ли је Дангић ушао у воз на либечкој станици.“

Нешто касније, исти аутор каже како по доласку у Стриј није срео Дангића: „Али, да је стигао у Стриј, то би била сензација за наше официре, па би се они свакако распитивали о њему.“

Радовановић пак каже како је пред премештај из Либека Дангић „мистериозно нестао из логора“.

Од тог тренутка, мистериозно је све што ће му се десити до присилног повратка у земљу. Једини извор којим располажемо је текст објављен 2012. у „Политикином забавнику“.

Његово бекство из логора, повезивање са пољским партизанима, учешће у Варшавском устанку, ступање у контакт са јединицама Црвене армије, хапшење, спровођење у Лубјанку и изручивање југословенским комунистичким властима више личе на алтернативни сценарио филма „Пијаниста“ Романа Поланског него на нешто што се једноме човеку заиста десило.

Али, јесте.

Никада, међутим, нећемо моћи са сигурношћу да знамо да је по њега у Москву дошао лично Родољуб Чолаковић. Ако се то заиста десило, није тешко замислити два човека који су се у младости борили на истој страни а онда постали смртни непријатељи, како сатима путују из једног социјализма у други и једино што желе јесте да се опруже и људски наспавају у оном кревету у Братунцу. 

Видимо се у читуљи

Када данас листате читуље које су осамдесетих година објављиване у „Политици“, прво што ћете приметити јесте њихова бројност, а онда и њихов графички изглед: у реткима је, уз пригодан текст, штампана и фотографија покојника.

Фотографије нема ни у читуљи која је у овом листу објављена у суботу 12. марта 1983.

„Наша мајка Невена Дангић, рођена Јовановић, удова почившег Јездимира Дангића, преминула је на дан 2. марта 1983, а сахрањена је на Топчидерском гробљу на дан 5. марта. Захвални смо јој за све оно што је учинила за нас, оставила нам је дужност поштовања, оданости и љубави за успомену на наше вољене. Њена деца: Нада, Љиљана и Љубица, унуке Мирјана и Невена.“

Да читуље не читају само пензионери, или, како је Влада Булатовић Виб у једном афоризму написао, сви који оду на лечење у неку бању, испоставило се десет дана касније, када се у листу у коме је Јездимир Дангић од 1937. до 1941. објавио двадесетак својих прича појавио чланак Васка Ивановића „Нежно сећање или груба провокација“. У наднаслову је стајало: поуке и поруке једне читуље објављене у „Политици“, а текст је био илустрован фотографијом са које су се смешили четници у друштву официра Вермахта.

Тон и садржај написаног се нимало не разликују од начина на који данашњи таблоиди пресуђују личности одређеној за медијски одстрел. Аутор текста се, међутим, не зауставља на препричавању пресуде којом је Дангић послан пред стрељачки строј, већ поставља питање шта са онима који су читуљу саставили.

Тиме су се, у рубрици „Међу нама“, на страницама „Политике“ бавили и они којима је читуља нанела идеолошки бол. Издајниковој деци је у социјализму пружена шанса, ћерке су завршиле факултете, раде као професори, али оне су се ипак дрзнуле да опроштај од мајке злоупотребе и помену свога оца који је доказани ратни злочинац и проказани сарадник окупатора.

„Политика“ је, међутим, у истој рубрици објавила и писмо студента Станимира Станковића под насловом „Нисам нашао одговор“. Гојко Тешић у помињаној белешци о Дангићу у антологији „Утуљена баштина“ то писмо преписује у целини.

Овде је довољно навести понешто са почетка, из средине и сам крај.

Након што каже колико му је година и шта студира, Станковић наводи да га историја НОБ-а интересује и мимо онога што се о томе учи током школовања, а потом прелази на ствар.

„Искрено речено, ја, а верујем и многи други млађи читаоци, мало знамо о Дангићу. Овај напис ме је оставио, а верујем и бројне читаоце, у великој недоумици.“

Студент технике потом образлаже свој утисак, указујући на чињеницу да је и поред тога што је преговарао са Немцима, Дангић ухапшен и депортован у логор а потом поставља питања у вези са његовим учешћем у Варшавском устанку.

„Шта је радио у Пољској? Ништа не кажете са ким је у Пољској Дангић сарађивао? Са Немцима? Или, можда, са Пољацима? Ко га је издржавао? Његови пријатељи Немци, или ко други? Можда је живео у хотелу и чекао да се преда совјетским јединицама! Како то да се један осведочени антикомуниста предаје совјетским јединицама, а не бежи на Запад својим антикомунистичким једномишљеницима као толики други?“

На самоме крају, Станковић констатује како је чланак о Дангићу покренуо „сва та питања и на њих није дао одговор“:

„Мислим да нам дугујете одговор и објашњење, јер овако како је написано остају многе дилеме и отворена питања.“

Четрдесет година касније, ништа се није променило. Истина, објављене су обе Дангићеве књиге и нека врста историјске монографија у којој је из равногорског угла осветљена његова трагична судбина.

Али ако је жив и ако га и даље интересује оно што се у нашој земљи дешавало током Другог светског рата, Станимир Станковић још увек чека на одговоре на многа отворена питања о томе ко је заиста био Јездимир Дангић.

Скоро осамдесет година након његове смрти, једино што се до краја поуздано може рећи јесте да је то био последњи припадник Младе Босне над којим је извршена смртна казна.