80 година од настанка поеме „Јама“: Све смрти Ивана Горана Ковачића

Прве анализе коначних резултата завршног испита који су током три дана јуна у својим основним школама полагали осмаци показале су да је нашим ђацима најтеже пало решавање задатака из српског, односно матерњег језика и књижевности. Испоставило се како је овогодишњи просек освојених бодова на тесту из овог предмета уједно и најлошији откако се у Србији на овај начин полаже мала матура и стичу бодови за упис у средњу школу. И док се у дигиталној и аналогној јавности распламсавала дискусија о узроцима таквога (не)успеха, са филолошких и филозофских факултета наших државних универзитета стигле су вести о драстичном паду интересовања будућих бруцоша за упис на катедре на којима се школују будући наставници и професори српског језика и књижевности у основним и средњим школама. Тиме је употпуњена ионако онеспокојавајућа слика стања у нашој просвети.

Као једну од мера којом би се ствари помериле са мртве тачке стручна јавност је гласније него икада до сада предложила повећање броја часова српског језика и књижевности. Мало гласова је, међутим, указало не преку потребу да се темељно преиспитају и последице примене реформисаних школских програма. А основна карактеристика тих промена у реформисаним програмима јесте уклањање до скоро незаобилазних дела најважнијих домаћих и страних аутора и увођење нових наслова – за које се претпоставља да су „ближи“ новим генерацијама ученика.

У једном од прилога који су поводом грознице уписних рокова емитовани у информативним емисијама РТС-а неколицина осмака је о својим утисцима и очекивањима говорила пред улазом у школу „Иван Горан Ковачић“ на београдској Звездари.

По овом хрватском песнику данас се још увек зову још три основне школе у Србији: једна се налази у Суботици, друга у Станишићу код Сомбора, а трећа у Нишкој Бањи! Али у читанкама више нема Горанове „Јаме“, а ђаци током свога школовања више не обрађују ни „Стојанку мајку кнежопољку“ Скендера Куленовића.

Када су се ова два песника, Горан и Скендер, срела у Бихаћу почетком 1943. године, Куленовићева поема увелико се рецитовала на партизанским приредбама које су приређиване по селима и градовима на ослобођеној територији. Иван Горан Ковачић је са Владимиром Назором из Загреба отишао у партизане крајем 1942. Са собом је, сем најнеопходнијих зимских ствари, „у шуму“ понео и идеју о поеми у којој ће описати масовне усташке злочине над недужним српским живљем у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Последњи стих „Јаме“ Горан је написао 10. фебруара 1943. Сутрадан је рукопис показао глумцу Вјекославу Африћу, који је поему први пут јавно прочитао 12. фебруара у самостану Горица код Ливна, где је била смештена партизанска дивизијска болница.

Оригинал „Јаме“ изгубљен је током Битке на Сутјесци, а Иван Горан Ковачић је погубљен средином јула 1943, само неколико дана након што је успео да се пробије из непријатељског обруча. Ни осамдесет година касније још увек се не зна тачно место песникове смрти нити му се зна гроб. 

„Барбарин из Луковдола“

„Гóро бијаше један од оне врсте сељачке чељади која ма и колико је године водиле из дјетињства у мужевност, и школа их дотјеривала и град их мијесио, у њој никада не изумире негдашњи дјечак, живи макар скрит и притајен, бојажљив и срамежљив, у чељадету, да провали изненада из скровишта и даде одушка својој природи.“

Овако је Владимир Назор у књизи „Пастир Лода“ писао о Горану, коме је и посвећено последње поглавље тог алегоријског романа, објављеног одмах по завршетку Другог светског рата.

Иван Ковачић је рођен 21. марта 1913. године у Луковдолу (Горски Котар, опћина Северин на Купи, котар Врбовско, жупанија Модрушко-Ријечка). О своме завичају писао је у причи „Жидовска хижа“:

„Моје се родно село Луковдол налази неких десет километара од Врбовског, а спада под опћину Северин на Купи. Још се и данас налази тамо некадашњи касни Франкопанов, а касније Враницанијев дворац са прекрасним гајем, у којем су некада трчале шумске звијери – данас је уништен, пуст. Село Луковдол било је погранично мјесто кнезова Франкопана према Словенији, а некада је био дворац с пар кметова и велико село... Ту Купа тече дубоким коритом, а са сваке стране дижу се хридине, или голе или пошумљене, а на врху његовом вијуга се красна цеста и кружи јастреб поносно и смјело...“

Зденко Лешић у својој студији о књижевном делу Ивана Горана Ковачића „Поља свијетла и тамна“ закључује како су кроз топографске тачке родног му краја повучене „основне просторне координате Горановог пјесничког свијета“.

А и у тај и онај стварни свет Иван Горан Ковачић крочио је левом, нешто тањом и слабијом ногом. Ова готово неприметна телесна мана није била урођена. „Неки кажу да је у првој години испао из руку дјевојке која се била преко прозора загледала у војнике“, пише Влатко Павлетић у биографској монографији „Горан њим самим“. „Други држе да је тања нога посљедица тежег пада у четвртој години; но, још је увјерљивија претпоставка да је Горан преболио полиомелитис, јер је и мајка спомињала 'неку тешку болест' скопчану с јаком грозницом у раном дјетињству.“

Ако не знамо тачно порекло ове Горанове телесне мане, са сигурношћу можемо да кажемо од када до када је у два наврата дуже боравио у санаторијуму „Сузор“ на Сљемену, где се лечио од симптома туберколозе. Такође се зна да му је током другог боравка на планини кренуо и песак из бубрега, те да се на самоме почетку рата, на основу тегоба које су га мучиле, сумњало на почетак Базедовљеве болести.

Али за Иваном Гораном Ковачићем није остао само уредно попуњени здравствени картон. О његовом животу након завршетка Другог светског рата својим мемоарским записима, предговорима и поговорима сведочили су многи који су га познавали. Упустите ли се и у најповршније трагање за чињеницама Горанове биографије у бројним књигама и новинским чланцима, лако ћете пронаћи мноштво фотографија снимљених у свим фазама његовог живота, укључујући и оне последње месеце док је био у партизанима.

Сачуван је и део његових за живота необјављених радова јер је пред сам одлазак из Загреба а и касније, током покрета са партизанским јединицама, закопавао своје рукописе, не би ли их тако сачувао за нека сретнија и слободнија времена. Тако су у земљи заувек остала његова писма једној девојци, која су, по њему, била можда и нешто најбоље што је икада написао. Све до „Јаме“, чији оригинал и данас лежи закопан негде у долини Сутјеске, где га је сакрио глумац Вјекослав Афрић.

Нема, дакле, Горановог рукописа поеме која по својој уметничкој а онда и суштој људској вредности стоји раме уз раме са Пикасовом „Герником“. Нема Горановог гроба. Али је зато стаза од те крајње а непознате тачке до првих дана у Луковдолу обележена обиљем најразличитијих сведочанстава на основу којих се готово сам од себе склапа мозаик његовог портрета.

„Црте лица нису му биле правилне“, започиње кроки Горановог лика Добриша Цесарић. „За неке су биле и грубе, нос му је био преширок и мало прћаст, али очи, необично свјетлоплаве боје, у којима се огледала отвореност карактера и дјетиња доброта, биле су веома изражајне и давале су том лицу чудесну продуховљеност. Оне су биле главне у Горановој физиономији и одмах су привлачиле на себе пажњу свих који би га упознали. Друго што би одмах свако запажао била је Горанова коса: готово златна, с лаким преливом у бакренасто. Носио је одуље власи, а биле су природно валовите. Косу је Горан његовао и помало се њоме поносио. Боја лица била му је чудновато, некако млијечно блиједа, и по њој се могло закључити да није сасвим здрав.“

У средишту Горановог луковдолског универзума стајала је пре свега његова породица, у којој су се и његови прадеда, деда и отац звали – Иван.

Сем плућних болести, од њих је наследио и књижевни таленат.

Деда му је, каже Павлетић, био „ванредан приповједач“, док је мајка Ружа „била боемска нарав, изразито имагинативна, склона фикцијама и без дара за сигурну оријентацију у свијету ствари и пословних односа“.

Као илустрацију ове наследне дезоријентисаности Павлетић наводи како је, у периоду када је, након мужевљеве смрти и пресељења у Загреб, Горанова мајка једно време кувајући за сталне абоненте, студенте и сиромашне самце, набављала само најквалитетније месо и делила обилне порције. „Ја не могу другачије“, одговарала је на критике оних који су јој говорили да тако неће моћи ништа да заради. „Како бих могла куповати јефтино, а продавати скупо, гдје је ту поштење?“, објашњавала је свој став.

У то исто поштење је веровао и Горан, када је одменивши брата Отона у његовом луковдолском дућану, за једно послеподне муштеријама разделио готово пола еспапа „на реч“.

Тада у братовљев трговачки тефтер није записао ниједно дуговање, али је зато неколико година раније, у време док је био ђак трећег разреда гимназије у Карловцу, исписао педесетак листова авантурама измишљеног романа Карла Маја коме је дао наслов „Краљевство златних брежуљака“.

Тринаестогодишњак је своју бујну машту трошио пишући тобожњи роман писца који је створио Винетуа не би ли помогао домару карловачке гимназије код кога је становао. Овај је попио силан шпирит из тегли школске природњачке збирке, а да би дошао до новца којим ће начињена штета бити надокнађена Горан је од свога имућног друга, коме је давао инструкције из школског градива, за сваку страницу „превода“ наводног непознатог дела њиховог омиљеног писца наплаћивао један динар.

„Моји Индијанци познаваху електрику, водоводе, најфантастичније стројеве, и у борби успијевали су да на најзагонетнији начин убију или улове стотине бијелаца, које би онда с нарочитом домишљатости окрутно мучили“, сећао се Иван Горан Ковачић садржаја измишљеног романа Карла Маја у једној аутобиографској забелешци. „Сва моја симпатија бијаше на страни израбљиваних црвенокожаца и једнога Хрвата, који се за њих заузимао...“

Можда је Назор баш због тога свог младог пријатеља једном приликом и назвао „барбарином из Луковдола“. 

Дани гњева, огња и рожа

Након очеве преране смрти, Иван Ковачић у јесен 1923. одлази на школовање у гимназију у Карловцу. Ту са не баш нарочитим успехом завршава три нижа разреда, па се 1926. године са мајком, братом и сестром сели у Загреб, где наставља школовање у Другој мушкој гимназији.

Ни ту му у школи не иде баш најбоље, а породица се услед лошег материјалног стања сељака са адресе на адресу. Павлетић у својој књизи бележи све адресе Горанове загребачке „сељењејаде“: Марулићев трг 2, Стрељачка 6, Фројденрахова 3, Илица 91, Месничка 1, Дуга улица 44 и 70, Нова Вес 29, Грегоријанчева 12, Рибањак (?) и – напокон – Млинарска 16, одакле ће крајем 1942. са Владимиром Назором и отићи у партизане.

Павлетић не наводи на којој је адреси Иван Ковачић становао када је у новембру 1929. у трећем броју „Омладине“ објављена његова литерарна цртица „Шевина тужаљка“.

Наредне године објављује заједничку песничку збирку са два своја друга, а 1932. уписује се на славистички одсек Филозофског факултета и почиње редовно објављивати стихове, приче и приказе по реномираним загребачким књижевним часописима. Те исте године, на пример, објављује песму „Утјеха“ у смедеревском часопису „Књижевни круг“, по позиву тадашњег смедеревског гимназијалца и будућег песника Танасија Младеновића (који ће тридесетак година касније имати важну улогу у повратку Милоша Црњаснког из емиграције).

Ускоро своме имену додаје надимак Горан и убудуће своје радове потписује као Иван Горан Ковачић.

У фебруару 1935. фактички прекида студије и у потпуности се посвећује писању. Запошљава се у „Хрватском дневнику“, где прво ради као коректор, да би постепено постао уредник културне и и забавне рубрике.

У октобру 1936. Матица хрватска му објављује књигу прича „Дани гњева“. Готово све приче сакупљене у овој збирци Горан је претходно био објавио у књижевним часописима.

„То више нису визије 'дјетињских дана, пуних весеља и среће'“, каже Зденко Лешић, „већ виђење крвавих и тешких људских драма у том истом завичајном простору, које престаје бити изгубљени свијет пјесниковог дјетињства и постаје туробна људска стварност.“

Наредна, 1937, биће једна од његових најплоднијих стваралачких година, у којој ће објавити преко две стотине прилога у „Хрватском дневнику“: писао је приказе књига, прилоге за децу, приче, а почиње редовно да пише и о биоскопском репертоару и тако постаје један од пионира наше новинске филмске критике.

Па ипак, из свега што је Горан те године написао и објавио издваја се песма „Мој гроб“.

У планини мркој нек ми буде хум,
Над њим урлик вука, црних грана шум,

Љети вјечан вихор, зими висок снијег,
Муку моје раке недоступан бијег.

Високо нек стоји, ко облак и трон,
Да не допре до њег ниског торња звон, 

Да не допре до њег покајничи глас,
Страх обраћеника, молитве за спас.

Нека шикне травом, уз трновит грм,
Беспут да је до њег, непробојан, стрм.

Нитко да не дође, до пријатељ драг, –
И када се врати, нек поравна траг.

Ова песма се нашла на албуму Арсена Дедића „Пјевам пјеснике“ који је 1980. године изашао у продукцији ПГП РТБ. И било да их читате или их слушате у Арсеновој интерпретацији, ови стихови одишу готово неиздржљивом злослутношћу.

Тешко је отети се утиску да је Иван Горан Ковачић, попут свог песничког претка Владислава Петковића Диса, или по трагичности блиског Федерика Гарсије Лорке, предосећао сопствени трагични крај. Али Гораново размишљање о смрти ипак је тада било у блискијој вези са његовом историјом болести него са развојем геополитичке ситуације како у Краљевини Југославији тако и у тадашњем свету.

Изражена социјална нота у његовим причама, те повремени јавни наступи на којима је подржавао социјалне ставове Хрватске сељачке странке Стјепана Радића и више него довољно говоре о степену његове друштвено-политичке освешћености. Ипак, Горан је пре свега био и остао човек литературе. И он јој се препуштао у потпуности.

Како је уметнички сазревао, тако су се гранале његове стваралачке намере. Истовремено је радио на збирци поезије на чакавском „Огњи и роже“, те романима „Брод на потоку“ и „Божји бубањ“, а пред сам почетак рата прихвата и понуду једног уредника да за потребе средњошколске омладине напише неку врсту историјске читанке.

Упоредо са писањем, много чита и све озбиљније се посвећује преводилачком раду.

Тако, између осталих, преводи Џојса, Јејтса и Золу, чита Достојевског, Едгара Алана Поа, прати Крлежин рад и ангажман (сачуван је нацрт Горановог писма Крлежи из 1940. године), од Драгутина Тадијановића тражи да му из семинарске библиотеке Филозофског факултета позајми нове књиге Андрића и Црњанског.

Сву ову енергију, стваралачка остварења и хтења, Павлетић је на једном месту сажео у још једној скици за Горанов портрет.

„Реалист, али не баш реалан. Романтик без романтичне гесте. Интелектуалац који се некоме лако могао учинити мануелним трудбеником. Поета; а скупља грађу попут професора. Дилетант с упорношћу стручњака специјалиста. Еклектичан – више у љубави него у литератури. Наиван – више у литератури него у љубави. Сав од парадоксалних контраста, па ипак – без трунка смисла за хумор парадокса. Неозбиљан у животу; у литератури готово увијек намрштеноуозбиљен. Више је успјеха имао у друштву када се смијао него кад је насмијавао. Духовит, али без способности брзометне реплике. Нагао; а опет спор у неким стварима. Идеалист; али не идеалан...“ 

Болеснокиопитни кентаур и оронули Египан одлазе у рат

Свим набројаним цртама и нијансама карактера Ивана Горана Ковачића требало би додати и ону која је у тесној вези са раним губитком оца: од дечаштва до последњих дана на Земљи осећао је потребу да буде у блиском односу са старијима, који су му пружали неку врсту заштите. Такве релације су се, с обзиром на његово уметничко определење, најчешће развијале у дуготрајна интелектуална пријатељства чија се динамика даде сагледати кроз Горанову преписку са Антуном Барцем, Драгутином Тадијановићем и Владимиром Назором.

И док је прву двојицу познавао од самога изласка на књижевну сцену, Горан се са Назором први пут среће готово пред сам рат, када су заједно гостовали на књижевној вечери у Марибору.

„Први сусрет с њиме био је фин, али хладан“, забележио је Горан у једном фељтону. „Готово као да га се жели отрести што прије: – Само ме немојте с ким упознавати. То нећу! – Какав је био прије, то не знам, али, мислим, још неприступачнији. Па ипак, његово повјерење може се стећи, и наклоност. Али пријатељство врло тешко.“

Убрзо се испоставило колико није био у праву, јер се између једне од највећих песничких фигура савремене хрватске књижевности и младога песника који још увек само много обећава развило управо дубоко пријатељство.

Током дугих шетњи и сусрета у Назоровој радној соби, највише су разговарали о књижевности, било да је реч о делима других домаћих или светских писаца, или о њиховим новонасталим текстовима које би читали један другоме.

Њихова комплетна кореспонденција није сачувана, тек пет Горанових и неколико Назорових писама. У једном од њих, он свога младог пријатеља назива Болеснокопитним Кентауром, а потписује се са „оронули Египан“.

„Упркос озбиљности тема о којима су расправљали“, пише Павлетић, „Горан и Назор су се знали срдачно забавити и насмијати до суза, тако да би Назорова самозатајна сестра Ирма у чуду застала пред вратима собе из које се орио громки, сатирски смијех. Једном је и сама придонијела свој обол њихову добру расположењу. Донијела је с тржнице још живе шаране да их направи за вечеру; а рибе јој у предсобљу искочише из кошаре и отклизаше се на трбусима пред ноге пјесницима, који су грохотали заголицани гротескношћу несвакидашњег призора.“

Смех је, знамо то добро, убрзо умукнуо. Стигла је прва, по температурама ледена, а по ономе што се у НДХ дешавало под усташким режимом језива зима. И Назор и Иван Горан Ковачић су се све више осећали управо као они уловљени шарани.

Пролазили су дани и месеци, Савом крај које би шетали све чешће су пловили лешеви, доносећи све учесталије гласове о усташким злочинима над српским становништвом.

У Загребу је за њих двојицу било све мање ваздуха у свакоме смислу те речи.

„Ако не реагирамо на ове догађаје“, Назор је у једном разговору вођеном тих дана рекао њиховом заједничком пријатељи и Горановом лекару др Кузми Томашићу, „Хрвати ће нестати (мислио је морално). Мене је само страх да ћу овдје умријети и да ће ме сахранити с великом помпом, а ја нећу моћи доказати да нисам припадао њима.“

Павлетић закључује како је одлука о њиховом заједничком одласку у партизане сазрела 13. јуна 1942, када су у Грачанима код Загреба прослављали имендан вајара Антуна Аугустинчића.

Назор је у своме дневнику на ову тему записао ово:

„Рече ми једном, изненада, Горан:

– Желе вас. Бисте ли ви к њима?

– Бих – одговорих.

– Сада? Одмах?

– Да.

– Да говорим с кипаром?

– Можеш.

То бијаше све.“

Првобитно је са илегалцима који су се прихватили опасног задатка било договорено да ће се све обавити у наредних десетак дана, али су на судбоносни пут на другу страну реке Купе и историје два песника кренула тек 29. децембра 1942.

Према причању Горанове мајке Руже, било је подне када је са лица њенога сина нестао „онај његов незаборавни осмијех“. Пред њим се на столу у тањиру пушила врела супа када се пред њиховом кућом у Млинарској 16 зауставио ауто у коме је био Драгутин Салиј звани Конспиратор.

„Издржат ћу ја све“, рекао је Горан мајци, узео припремљене ствари и сишао на улицу без освртања.

У иста кола је мало касније ушао и Назор, па су преко Дубраве кренули пут Кордуна.

Купу су прешли у селу Хорвати, а чамцем је, и то је забележено, управљао Мика Оречић.

Назор је о том чамцу написао чувену песму, а седма епизода игране серије „Непокорени град“ носи назив управо „Чамац на Купи“. У овој не баш успелој драматизацији лик Владимира Назора тумачи Изет Хајдархоџић, док је Ивана Горана Ковачића глумио песник Енес Кишевић, који се те исте 1984. године појавио у малој али незаборавној улози у филму Рајка Грлића „Штефица Цвек у раљама живота“. (Претходно је Љубиша Ристић по сопственом сценарију снимио ТВ филм „Иван Горан Ковачић“, у коме је песника игра Раде Шербеџија.)

„Сретан и задовољан“

„Даљње, занимљиво, али прилично дуго и тешко путовање преко Саве и Купе, дању и ноћу, по странпутицама, њивама и шумама, кроз онда звану Ничију земљу и тужан пролазак уз до темеља попаљена српска села и уз јаме пуне заклане чељади нећу овдје описати. Замолио ме Горан да пустим њему о свему томе потање проговорити.“

Наведени редови из Назоровог дневника који је после рата објавио под насловом „С партизанима“ чини се да најсажетије приказују ратну судбину Ивана Горана Ковачића. У бројним написима у којима су се књижевни историчари, херменеутичари и новинари бавили како настанком, тако и самим ткивом поеме „Јама“, често се помиње како је прву идеју за своје животно дело Горан имао и пре одласка у партизане. У прилог чињеници да се већ увелико носио мишљу да о усташким злочинима проговори у својим стиховима говоре и песме „Лешеви путују“ и „Гариште“, коју је делимично искористио у десетом певању „Јаме“.

Али без обзира на донекле идеологизовану расправу о коренима настанка поеме која ће постати и остати један од најпрепознатљивијих културолошких симбола оних истинских и ничим избрисивих тековина народноослободилачке борбе, наведене Назорове речи најпре сведоче у прилог тврдњи, или боље рећи снажном осећању, како је одлазак у партизане Иван Горан Ковачић прихватио као исконско послање које ће испунити тако што ће човечанству подарити истинско ремек-дело уметничког сучељавања са злом, да би одмах потом отишао у смрт, а онда и у најсвет(л)ију вечност.

И баш као што смо на основу бројних докумената, писама и фотографија готово филмски могли да пратимо Горанов пут од Луковдола до његових животних и књижевних загребачких адреса, постоји и више него довољан број сведочанстава и опет бројних фотографија уз чију помоћ се, све до пред последње, трагичне дане даде пратити његов ратни, партизански пут. Са тог тако кратког и по много чему митског пута, мајци Ружи је по куриру послао једну једину цедуљицу, на којој писало: „Сретан и задовољан“.

Нову 1943. Горан и Назор дочекали су са партизанима на Слуњу, а четири дана касније већ су били у Бихаћу, где су се срели са Јосипом Брозом Титом, а потом и са осталим члановима АВНОЈ-а, међу којима је био и Веселин Маслеша. У Бихаћу су се у то доба налазили и многи уметници, па Назор и Горан највише времена проводе у друштву писаца Бранка Ћопића, Скендера Куленовића, Душана Костића, Елија Финција и глумца Вјекослава Афрића, који се тада налазио на челу Казалишта народног ослобођења.

По наредби Александра Ранковића, у то позориште је прекомандован и већ помињани Танасије Младеновић, који се први пут среће са Гораном: „Поздравили смо се као стари знанци, као да смо се сто година познавали. Био је то мени близак, веома мио човек.“

А поводом доласка двојице песника у срце Бихаћке републике, Вјекослав Афрић је са својим ансамблом приредио приредбу. На њој су говорили и Назор и Горан, који се публици обратио овим речима: „Ја сам само пјесник! Не умијем да држим говоре и оно што мислим и што осјећам изражавам у стиху.“

Потом је прочитао песму „Лешеви путују“.

„Не знам да ли бих се више веселио доласку свога рођенога брата него што сам се обрадовао његовом доласку“, написао је у својим „Успоменама једног глумца“ Вјекослав Афрић. „Ми се више такорећи нисмо одвајали и скоро смо сваког дана провели неколико сати у срдачним и пријатељским разговорима. Врло често смо седели са Назором и комбиновали једну свечану игру у стиховима за наше позориште.“

Већ у наредном пасусу, Афрић бележи да је Горан почео да пише „Јаму“ у „старинској кули бихаћкој“:

„Тамо сам несметан и миран, говорио ми је Горан, а крв жртава што се осушила на зидовима столетне куле буди у мени увек нови и снажнији револт, испуња ме све јачом мржњом на усташке зликовце, на те одвратне убице.“

На истом месту где је Иван Горан Ковачић започео писање поеме „Јама“, почетком претходног, Великог рата, заједно са својим братом Сретеном и осталим тузланским гимназијалцима, припадницима Младе Босне, био је заточен доктор и партизански командант Младен Стојановић, кога су четници убили почетком априла 1942. године.

У наредном наставку фељтона, Вјекослав Афрић пише како је Горан наставио и довршио писање „Јаме“ у Ливну:

„10. фебруара 1943. Горан је завршио своју последњу редакцију 'Јаме', коју нам је увече прочитао. Сутрадан сам целу поему преписао по његову диктату. Горан је још једанпут и сам прочитао мој препис да би установио потпуну тачност. Тако су сада постојала два примерка ове поеме: његов оригинал и мој препис, који се ни у једном зарезу није разликовао од оригинала.“

Душан Бараћ из Ливна је репортеру „Политике“ испричао како је већи део „Јаме“ Горан писао у једној пећини поред града, где се народ склањао дању пред налетима непријатељских авиона.

„Моју пажњу је неколико дана привлачио крупан, на изглед равнодушан и замишљен младић разбарушене косе, са снопићем папира из обичне школске свеске у рукама. Понекад је био с једним другом, али најчешће сам. Сједио би овдје на камену и писао на кољену. С времена на вријеме ћутке би се примакао ватри да огрије руке, а онда би поново брзо писао и исписане листове стављао у џеп.“

Грађу за поему је сакупљао на том истом месту, разговарајући са неколико Срба, јединим преживелима од преко две хиљаде душа, колико су почетком рата усташе бацили у јаме у Ливањском Пољу.

Афрић је тих дана био болестан, али је на Горанову молбу 12. фебруара 1943. прочитао његову „Јаму“ рањеницима дивизијске болнице.

„Већ ово прво, неспремљено читање 'Јаме' од првог до последњег стиха, имало је ванредан успех“, наводи Афрић и у наставку каже како се о успеху поеме навелико почело причати након другог читања, „које је било боље припремљено и са извесним малим скраћењима“: 

„Партизани су се успеху овог уметничког дела створеног у револуцији обрадовали као да је ослобођен какав град или да је извојевана нова победа на бојном пољу.“ 

Чудесно лепа песма

Крв је моје свјетло и моја тама.
Блажену ноћ су мени ископали
са сретним видом из очињих јама;
од капљâ дана бијесни огањ пâли
крваву зјену у мозгу, ко рану.
Моје су очи згасле на моме длану...

Никада нећемо знати како су изгледала лица рањеника те фебруарске ноћи 1943. док им је Вјекослав Афрић читао три стотине деведесет и четири стиха подељена у десет певања. Али ни данас се не може довести у питање његово поређење ефекта једне поеме и ратне победе.

Јер „Јама“ је, како је то Марко Ристић написао 1945. године, „дело створено у страшном и дивном, пламеном језгру нашега трајања, наше конкретне данашњице: у борби против звери, дело створено да служи тој борби, дело које је сама борба“.

Зденко Лешић помало и реплицира првом послератном амбасадору Титове Југославије у Паризу када у својој књизи о књижевном делу Ивана Горана Ковачића, између осталог, каже како је „Јама“, изражавајући и једну и ширу и свеобухватнију визију „истовремено превазишла своју почетну пјесничку ситуацију и изразила један шири и опћи смисао људске егзистенције...“

„Није случајно што је Горан у својој поеми заобишао сваку вербалну обиљеженост злочинца и жртве, јер је он, дјелујући у свом историјском тренутку, осудио зло у људској историји“, наставља Лешић, па закључује да како „Јама“ и није ништа друго „до једна грчевита борба са злом и једно потресно рвање човјека са бестијалним силама које су се појавиле у најконкретнијем, али и најстрашнијем људском лику. Тиме се у овој поеми открива нова, митско-егзистенцијална димензија, која Горанову пјесничку ангажованост преводи на најшири хуманистички план“.

Тако говоре идеолози и књижевни критичари, а песник Луко Паљетак је у поговору Горанових „Изабраних дјела“, објављених у Загребу 1951. године, о главноме делу свога покојног пријатеља написао како је поема „садржајно везана уз стварне догађаје усташких клања и убацивања жртава у јаму, а настаје као најснажнији протест на неописиву стварност злочина, усташког злочина и злочина уопће“:

„По изражајној снази ова осуда мрака и истовремено свијетла химна слободе и хуманости надмашује све што се код нас на ту тему лирски написало. Пјесник је снагом свога талента изразио, у строгом складу и миру строфа, оно готово неизрециво од психичке до физичке боли. Садржај и форма нашли су пуно јединство у овој крваво реалној, језиво потресној, а истовремено чудесно лијепој пјесми. У бити својој поема описује однос жртве и злочинца, а жртва је сам пјесник, који у своје име казује страхотну стварност хиљада осуђеника.“ 

Ка незнаном гробу

Динамику догађања током пола године Горановог ратовања међу партизанима све време су диктирале намере непријатеља. А то су уједно били и најтежи месеци током све четири године рата у Југославији.

Отуда се места кроз које ће аутор „Јаме“ проћи све док не стигне на крај свог животног пута у биографским белешкама смењују као у неком убрзаном филму.

Одмотавају се призори и догађаји.

Одмах по одласку из Ливна успева да се наоружа, у Грачаници се још једном среће са Назором, а у Гламочу упознаје доктора Симу Милошевића, са којим ће, четири месеца касније, у селу Врбница код Фоче провести последње дане свога живота.

Током марта пролази кроз Грачац, Вакуф, Прозор, одакле стиже у Невесиње, где бива распоређен у Пету црногорску бригаду.

Присуствује стрељању непријатеља, а потом се у Гацку поново среће са Вјекославом Африћем и за потребе првомајске приредбе пише лирску комедију „Кремењача“. Приредба, међутим, никада није одржана, јер су два дана раније услед надирања непријатеља морали да се повлаче према Црној Гори.

„У Доњим Брезинама, трећег маја, у шест часова ујутру растао сам се од свог друга и пријатеља Горана“, написао је у фељтону у „Борби“ у септембру 1960. године Вјекослав Афрић:

„Последњи пут сам га наговарао да остане у нашој јединици, која је тада била припојена штабу Друге дивизије. Он је, међутим, био одређен да остане у штабу Треће дивизије, код Саве Ковачевића. У ствари, другови су му одредили одмор, је смо ми одмах морали да кренемо даље.

 – Нећу да ми замере другови, који желе да се ја одморим. Тако су одлучили, па тако нека буде. Веруј ми да ми је жао што се растајемо, али тако мора бити. Ти ме разумеш.“

Од тог мајског јутра па до половине јула, Горан је на сваком животном раскршћу бирао пут који га је на крају довео до незнаног гроба.

У тим данима, током којих се у кањону Сутјеске одвијала једна од најсуровијих битака у нашој историји, срео се и са Танасијем Младеновићем.

Било је то у првој половини јуна, на Вучеву.

„Горан је био блед и изнурен. Цокуле су му биле зинуле, горњи кожни део му се одвојио од ђона па су му вирили прсти. Он ми је показивао цокуле као да се томе радује. Одело му је било поцепано. Бујна риђа коса му је још више порасла. Али на његовом лицу није било страха. Понашао се као прекаљени борац који је имао прилике да се више пута суочи са смрћу. И тада ми се учинило да сам му у очима препознао радост доживљавања стварности, и да је и овај пакао у коме смо се нашли доживљавао литерарно, као богату грађу коју ће моћи да користи у својим будућим књижевним делима. Остали смо заједно у тој вртачи на каменитом Вучеву неколико сати, а онда смо се растали. Горан је у тим тренуцима био прибран, и добро је контролисао своје живце. Затим смо се поздравили. Свако је кренуо својим путем према реци Сутјесци, која је била дубоко испод нас.“

Двадесетак дана касније, Горана је видео и Милован Ђилас, који је у својој књизи „Револуционарни рат“, пишући о догађајима на Сутјесци, неколико редова посветио и своме последњем сусрету са песником „Јаме“:

„Предвече смо стигли у село Врбницу: домаћини код којих је боравио Врховни штаб 1942. године памтили су моје име и знали да сам из Врховног штаба. Ту смо затекли песника Горана Ковачића и професора медицине Симу Милошевића. Горан и Симо су се прикрили после разбијања Треће дивизије, а касније повукли у село. Врбница је била наклоњена партизанима и гостољубиво их је примила. И Врбничани и околни сељаци су познавали Сима – давао им је лекарске савете 1942. године, а то је, мада рањен у бутину, чинио и сада.

Наговарали смо – ја понајвише – Сима и Горана да пођу с нама. Али они су одбијали – измучени, депримирани офанзивом и успокојени доброћудношћу Врбничана. А и ми смо ишли у неодређеност. И Сима је храмао, мада сам му обећавао да ћемо му коња набавити. Указао сам им на могућност да се повуку у Црну Гору.

'Сад нам је код ових добрих људи најбоље', рекао је Горан, док ме Симо уверавао да им не прети никаква опасност, будући нису ни борци, а камоли партијски функционери. Најзад сам рекао домаћину – најугледнијем сељаку, држим да се звао Јово, Јово Деспот – да ће му трошкови око њих бити плаћени. Дао сам му у том смислу и потврду, с мојим потписом као члана Врховног штаба...

Али сељак се није после рата појавио с том потврдом. Четници из суседног села Љубиње, сељаци као и ови из Врбнице, упали су изненада, одвукли Горана и Сима и заклали их, свакако и не поимајући значај жртава и домет свог чина. Тако су завршили живот српски научник и хрватски песник који је у својој поеми 'Јама' обесмртио пакао усташких покоља Срба.

Чуо сам да се у емиграцији већи број четника хвалио тим „подвигом“: људи се и злом радије размећу но скромниче...

...И данас ми је жао и осећам кривњу што их нисам спасио, нарочито Горана – његову смрт ниједан песник није достигао.“

По другима, Иван Горан Ковачић ипак није страдао од ножа, већ од метка. Др Симо Милошевић и Горан ликвидирани су одвојено, а погубили су их четници мајора Драшковића, који је био родом из Котора. Драшковић је ликвидиран 1945. а један од непосредних извршилаца злочина, и то изгледа баш онај који је пресудио песнику, успео је да се после рата домогне Италије.

Иван Горан Ковачић је највероватније стрељан негде између села Лисјак и Требчине. Његови посмртни остаци никада нису пронађени, чиме су се остварили стихови из његове песме „Мој гроб“. 

Лепо је звати се Горан

Исписујући „Биобилиографске податке о Горану“ у помињаном издању Изабраних дјела објављених 1951, Драгутин Тадијановић наводи како је нешто више од годину дана иза Горанове смрти, средином септембра 1944, објављено прво издање поеме „Јама“, које је приредио и предговор написао Иво Фрол.

Само месец дана касније одштампано је и друго издање, овога пута са предговорима Владимира Назора и Фрола, „а треће, с литографијама Еде Муртића и Златка Прице, концем студенога 1944“.

Ово треће издање штампано је у Топуском, где је одржаван Конгрес културних радника Хрватске. Едо Муртић је четири примерка, увезана у падобранско платно, послао Рузвелту, Черчилу, Стаљину и Паблу Пикасу.

Већ 1946. поема је преведена на француски; део „Јаме“ објављен је у часопису „Европа“, па тек онда је објављена књига.

Влатко Павлетић наводи како су вијетнамски борци, када је примерак „Европе“ стигао до њих 1949, Горанове стихове прештампали на папир од бамбуса.

„Јама“ је на француском поново објављена 1948. Предговор за ово издање написао је Марко Ристић, а на крају књиге штампана је песма „Гроб Горана Ковачића“ Пола Елијара. Књига је одштампана у 110 примерака, од којих је првих десет било абецедно обележено од А до Ј. Горанови стихови беху илустровани бакрорезом који је за ову прилику израдио Пабло Пикасо .

Међутим, убрзо након објављивања ове књиге обелодањена је резолуција Информбироа, па се овом издању, „захваљујући“ цензорској послушности политичких комесара КП Француске, до данас губи сваки траг.

И док је француско издање „Јаме“ илустровано Пикасовим бакрорезом чамило у тами неког париског складишта, у Србији су људи својим синовима почели да дају име Горан.

За то је, према сопственом признању, заслужан Танасије Младеновић.

„Прво такво име дао сам сину мог школског друга Милосава Новаковића из Великог Орашја код Смедерева крајем 1944. или почетком 1945 године. Јавља ми се мој школски друг и каже да је добио сина па ме пита које име да му да. 'Дај му име Горан' – рекао сам без размишљања... За кратко време име Горан се одмомаћило и проширило по целој Србији.“

У Србији, дакле, има Горана, а четири основне школе носе име Ивана Горана Ковачића. Али у школским програмима више нема његове поеме „Јама“.

Због чега?