<?xml version="1.0" encoding="utf-8" ?>














<rss version="2.0" xmlns:content="http://purl.org/rss/1.0/modules/content/">
    <channel>
        <title>OKO :: Спорт</title>
        <link>http://oko.rts.rs/sport/rss.html</link>
        <description></description>
        <language>sr</language>
        <image>
        
            
                
                <url>http://oko.rts.rs/img/logo.png</url>
                
            
        <title>OKO :: Спорт</title>
        <link>http://oko.rts.rs/sport/rss.html</link>
        </image>

        
            <item>
                <title>Одлазак Џевада Преказија: Велики фудбалер, човек без мрље, доживотни Југословен и заљубљеник у Београд</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087971/odlazak-dzevada-prekazija-veliki-fudbaler-covek-bez-mrlje-dozivotni-jugosloven-i-zaljubljenik-u-beograd.html</link>
                <description>
                    Џевад Прекази, сјајни везиста и  незаборавни фудбалски „бомбардер“, био је и човек бритког језика којим се борио против неправди у спорту, али и изван њега. У тумачењу те своје борбе користио је изреку „Моја вера је Че Гевара“, као симболичан израз спремности на изгарање за идеале. Судбина је удесила да се тај поносни Албанац, рођен у Косовској Митровици, који се увек представљао као Југословен, у легенду пресели у Београду, свом највољенијем граду и „последњој луци“, одабраној након дугог играчког печалбарења од Турске до Америке. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/11/16/32/879/6032929/thumbs/14371735/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Одлазак Џевада Преказија: Велики фудбалер, човек без мрље, доживотни Југословен и заљубљеник у Београд" title="Одлазак Џевада Преказија: Велики фудбалер, човек без мрље, доживотни Југословен и заљубљеник у Београд" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49731467 media>-->Тужну вест о смрти Џевада Преказија (70), некад сјајног везисте Партизана, ког сам давно упознао, примио сам као одлазак незаборавног фудбалског „бомбардера“ и човека бритког језика којим се борио против неправди у спорту, али и изван њега. У тумачењу те своје борбе користио је изреку „Моја вера је Че Гевара“, као симболичан израз спремности на изгарање за идеале.   </p>
<p>Судбина је удесила да се тај поносни Албанац, рођен у Косовској Митровици, који се увек представљао као Југословен, у легенду пресели у Београду, свом највољенијем граду и „последњој луци“, одабраној након дугог играчког печалбарења од Турске до Америке. </p>
<p>Давно израженом жељом да у гроб оде са дресовима Партизана и истанбулског Галатасараја, јасно је одредио који су му клубови, од неколико чије је боје бранио, највише значили. Разлог за то је јасан: у црно-белом дресу српског великана и жуто-црвеном славног турског прволигаша пружао је најбоље партије, освајао трофеје и био љубимац њихових навијача. </p>
<h4><strong>Братовљевим стопама у Партизан</strong></h4>
<p>Џевад Прекази је фудбалску каријеру започео у нижеразредном Ремонту из Косовске Митровице. У Партизан, где је одмах добио надимак Преки, стигао је као шеснаестогодишњи „дечко који обећава“. Ишао је стопама старијег брата Љуана, који је три године носио црно-бели дрес.</p>
<p>У милионски Београд је, као сваки провинцијалац, стигао са страхом у очима, али и патријархалним навикама. Друкчији од нових другара био је, пре свега, по уважавању и поштовању старијих и поштеном погледу на живот. Те особине, како је истицао, усадио му је отац за ког је говорио да је најзаслужнији што је он животни пут прешао без остављене мрље иза себе.     </p>
<p><!--<box box-left 49731470 embed>-->И кад је постао првотимац Партизана, омладински и олимпијски репрезентативац, добровољно је носио торбе не само тренерима, него и старијим саиграчима, не кријући то од јавности. „Да, носио сам торбе тренерима Младинићу и Миладиновићу, као и Моци Вукотићу, плус своју“, изјавио је у једном давном интервјуу. Ту причу ми је потврдио и Моца, ког је Преки највише ценио међу партизановцима, као фудбалера и као човека. </p>
<p>За први тим Партизана Прекази је играо од 1976. до 1983. године као везни играч, и за то време је са црно-белима освојио три шампионске титуле – 1976, 1978. и 1983, као и Митропа куп (Средњоевропски куп). Имао је 175 наступа и уписао 23 гола, од које је већину постигао топовским ударцима, по чему су га љубитељи фудбала поредили са незаборавним „бомбардером“ Црвене звезде и југословенског фудбала Бором Костићем. </p>
<p>Иако су обојица били леваци, Преки се много разликовао од Боре, пре свега по томе што је био физички много слабији. „Танак као трска, са малим стопалом“, како су истицали медијски извештачи. У вези с тим, једном сам га питао како је могуће да он, који је носио копачке број 38, има јачи ударац од славног Немца Гинтера Нецера са обућом девет бројева већом од његове. „То је Божији дар и ствар технике, а не габарита“, није желео да се хвали. <!--<box box-center 49731468 media>-->Снажан шут био је Прекијева главна особина, али не и његова једина фудбалска врлина. Треба истаћи и да је био и сјајан дриблер, борац који се не предаје, момак који врло интелигентно прати игру.</p>
<h4><strong>Хајдук и Америка </strong></h4>
<p>Џевад Прекази никада није рекао ружну реч о свом Партизану за који је увек говорио да је велики клуб, „већи од свих играча и навијача које је имао“, и његова друга кућа. До последњег дана се, као потписник „Апела за спас Партизана“ борио за опоравак вољеног клуба, који већ неколико сезона игра врло бледо и не бележи резултате достојне свог имена.</p>
<p>За свој одлазак 1983. из Хумске у сплитски Хајдук оптужио је само неке људе из тадашње управе којима, наводно, због нечега њему непознатог, није био по вољи. <!--<box box-center 49731493 media>-->У Хајдуку, који је тада имао врло моћан тим, брзо се усталио у екипи која је 1984. освојила национални куп, тада зван Куп маршала Тита. „Били“ су потом стигли и до полуфинала Купа ЕУФА, али Преки, по играма, није био на свом нивоу из Партизана. Они који су га боље познавали тврдили су да му је фалио мотив за игру који је добијао само кад је играо на Стадиону ЈНА, где је био један од љубимаца ватрених „гробара“. Из Сплита је отишао у Сједињене Америчке Државе, да би играо мали фудбал. Постао је члан Балтимор Бласта у ком је остао само шест месеци. Играо је у тандему са некадашњим Звездиним асом Србом Стаменковић ког је, „пуних уста“, називао „фудбалским велемајстором“.</p>
<h4><strong>Легенда Галатасараја</strong></h4>
<p>Повратак у Европу крунисао је потписивањем уговора са истанбулским Галатасарајем у ком је остао пуних шест година (1985-1991). Било је то ново златно доба његове каријере, после оног у Партизану. </p>
<p>Са Галатасарајем је два пута био шампион Турске, по једном освајач купа и учесник полуфинала Купа европских шампиона (данашње Лиге шампиона). Његов фантастични гол француском Монаку 1989. у КЕШ из слободног ударца, са више од тридесет метара, донео је турском тиму највећи међународни успех икада остварен. Клуб га је званично прогласио најбољим странцем у својој историји, а једна улица у граду на Босфору понела је његово име. <!--<box box-left 49731474 embed>--></p>
<p>Турци су му дали држављанство и понуду да трајно остане у њиховој земљи. Захвалио им је речима да никако не би могао да заувек напусти Београд. У музеју Галатасараја његов портрет постављен је на четврто место међу најзначајнијим личностима клуба који постоји од 1905. године.</p>
<p><strong>Повратак у Београд</strong> </p>
<p>После Галатасараја, већ као фудбалска „звезда падалица“, у Турској је по годину дана наступао за Алтај из Измира и истанбулски Бакиркојспор. Средином 1993. вратио се у Југославију, где друго него у Београд. После сезоне у нижеразредном Трудбенику, већ као 38-годишњак окачио је копачке о клин, остајући у фудбалу као тренер. </p>
<p>Био је шеф струке у Железнику, а са млађим категоријама радио је у Партизану, ОФК Београду и Синђелићу. У младој репрезентацији Србије (играчи до 21 годину) био је помоћник селектору Звонку Живковићу. У свом Партизану је једно време обављао и функцију скаута. <!--<box box-left 49731485 media>--></p>
<p>Све време политичких тензија на релацији Београд – Приштина држао се по страни. Тешко разочарење доживео је кад му је у Косовској Митровици спаљена породична кућа. Његов брак са Српкињом Јелицом није био по вољи многим његовим сународницима, али и појединим рођацима, као и његова одлука да Београд изабере као свој град. Јавност и спортски аналитичари на Косову су вест о Прекијевој смрти примили хладно и с презиром, истичући, између осталог, да „он за Косово ништа не представља“.  </p>
<h4><strong>Репрезентација – велики жал</strong></h4>
<p>Велика неиспуњена жеља Џевада Преказија остало је неиграње за сениорску репрезентацију Југославије. Многи су то тумачили као „слепило“ више селектора, а он сам, увек бритак и отворен, говорио је да је за тадашње „Плаве“ требало да одигра „бар 50 мечева“. </p>
<p>За разлику од вођа државног тима, сви највећи југословенски клубови су веома ценили његове играчке, али и људске квалитете. Кад је решио да напусти Партизан, три преостала тима из југословенске „велике четворке“ – Звезда, Динамо и Хајдук позвали су га у своје редове. „Председник Црвене звезде Драган Џајић ми је тада рекао да су врата њихове 'Маракане' за мене широм отворена“, причао је Преки. Звао га је и Динамов тренер Влатко Марковић, а уграбио га је Хајдук који је, говорило се тада, имао најдубљу касу. </p>
<p><!--<box box-center 49731466 media>--></p>
<p>Доказ да су се југословенски селектори огрешили о Преказија тиме што су му онемогућили да заигра за државни тим, јесте чињеница да га је славни Јохан Кројф, као тренер Ајакса, звао у Амстердам. Догодило се то на Новогодишњем турниру у Минхену, 1987, на ком су, осим Прекијевог Галатасараја, учествовали и Ајакс, Бајерн и Нотингем форест, као шипак пуни играчких звезда тога доба. </p>
<p>Кројф, који је био Преказијев идол, био је фасциниран његовом техником, а посебно разорним ударцем левом ногом. Прелазак је спречила компликована холандска бирократска процедура у односу на фудбалере из Југославије. Кројф је убрзо после тога постао тренер Барселоне, а његов план са Прекијем распао се као мехур од сапунице. </p>
<p>Преки никада није заборавио речи фудбалског „Летећег Холанђанина“, које је чуо после израженог чуђења да му понуда за ангажман стиже после игре приказане на малом фудбалу. „Фудбалски мајстор се препознаје без обзира на то на каквом терену игра“, рекао му је Кројф, званично најбољи фудбалер Европе у двадесетом веку. </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 13 Nov 2026 08:43:19 +0100</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087971/odlazak-dzevada-prekazija-veliki-fudbaler-covek-bez-mrlje-dozivotni-jugosloven-i-zaljubljenik-u-beograd.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/11/16/51/333/6032875/thumbs/14371609/thumb1.jpg</url>
                    <title>Одлазак Џевада Преказија: Велики фудбалер, човек без мрље, доживотни Југословен и заљубљеник у Београд</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087971/odlazak-dzevada-prekazija-veliki-fudbaler-covek-bez-mrlje-dozivotni-jugosloven-i-zaljubljenik-u-beograd.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/10/11/16/51/333/6032875/thumbs/14371609/thumb1.jpg</url>
                <title>Одлазак Џевада Преказија: Велики фудбалер, човек без мрље, доживотни Југословен и заљубљеник у Београд</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087971/odlazak-dzevada-prekazija-veliki-fudbaler-covek-bez-mrlje-dozivotni-jugosloven-i-zaljubljenik-u-beograd.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Наши људи на челу „Краљевског клуба“: Како су Миљанић, Бошков и Антић водили Реал Мадрид  </title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087922/nasi-ljudi-na-celu-kraljevskog-kluba-kako-su-miljanic-boskov-i-antic-vodili-real-madrid-.html</link>
                <description>
                    Бити тренер Реал Мадрида не значи само бити добро плаћен и радити са врхунским играчима, изабраним широм света, него и највише признање за стручност, јер је тај шпански великан убедљиво најуспешнији фудбалски клуб на планети са 15 титула првака Европе и девет трофеја најбољег на свету. На дугом списку славних страних тренера који су предводили Реал су и тројица српских стручњака – Миљан Миљанић, Вујадин Бошков и Радомир Антић, који су остварили запажене резултате. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/27/22/16/441/5979132/thumbs/14224662/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Наши људи на челу „Краљевског клуба“: Како су Миљанић, Бошков и Антић водили Реал Мадрид  " title="Наши људи на челу „Краљевског клуба“: Како су Миљанић, Бошков и Антић водили Реал Мадрид  " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49730660 media>-->Бити тренер Реал Мадрида не значи само бити добро плаћен и радити са врхунским играчима, изабраним широм света, него и највише признање за стручност, јер је тај шпански великан убедљиво најуспешнији фудбалски клуб на планети са 15 титула првака Европе и девет трофеја најбољег на свету. То је летос, након свог другог преузимања „краљевског клуба“, потврдио и Португалац Жозе Мурињо, освајач две титуле клупског првака Старог континента и више других националних и међународних трофеја, што му је у фудбалском свету донело надимак „Посебни“.</p>
<p>На дугом списку славних страних тренера који су предводили Реал, основан 1902, у новије време су били и „коучи из прве светске лиге“ Карло Анчелоти, Фабио Капело, Зинедин Зидан, Јуп Хејнкес, Гус Хидинк, Алфредо ди Стефано, Џон Тошак..., али и тројица српских стручњака – Миљан Миљанић, Вујадин Бошков и Радомир Антић, који су остварили запажене резултате.</p>
<h4><strong>Чича на Бернабеу</strong></h4>
<p>Први је у Реалову кућу, на Стадион „Сантјаго Бернабеу“, назван по бившем играчу, тренеру и легендарном председнику клуба, стигао Миљан Миљанић, популарни „Чича“, један од наших најуспешнијих и најхаризматичнијих фудбалских стратега. Препоручили су га освајање четири титула првака и три купа у Југославији са Црвеном звездом и њени запажени наступи у европској конкуренцији.</p>
<p>Било је то 1974, у време док је у Мадриду још столовао Франциско Франко, иначе веома наклоњен Реалу, због чега је Миљан из домовине испраћен и са „жаокама“ да је, за „шаку долара“, отишао да служи фашистичком диктатору.</p>
<p><!--<box box-left 49730658 media>--></p>
<p>Са Миљаном је, по његовој жељи, требало да крене и први Звездин ас Драган Џајић, али се то, из никад до краја објашњених разлога, није догодило, a обојица на ту тему остали шкрти на речима. Миљанић је, наводно, касније признао да је погрешио што није испунио обећање дато свом „најбољем ђаку“, а Џаја му је опростио уз напомену да је управо Чича био најзаслужнији за његов играчки успон и остварену блиставу каријеру.</p>
<p>Пре Миљанићевог доласка, реализованог на предлог моћног председника Бернабеуа, чија се реч поштовала као царска, Реалу нису цветале руже: три године клуб је био без титуле првака Шпаније, а навијаче је додатно иритирала доминација главног ривала Барселоне, предвођене „летећим Холанђанином“ Јоханом Кројфом и његовим земљаком и имењаком Нескенсом. У задњем „Ел класику“ пре Миљановог „устоличења“ Барса је у Мадриду славила са чак 5:0.</p>
<p>Чичу, међутим, није забринула та обесхрабрујућа статистика па је, без страха од неуспеха, играче „притиснуо“ својом филозофијом игре чији је темељ морала да буде изванредна физичка припрема. Зато је из Звезде за кондиционог тренера довео Срећка Радишића који је од шампионског састава са београдске „Маракане“ направио неуморну машину.</p>
<p><!--<box box-left 49730651 media>--></p>
<p>На његово инсистирање ангажован је и тандем западнонемачких репрезентативаца, Паул Брајтнер и Гинтер Нецер, кључан за офанзивну игру коју је он одувек форсирао. А да је у раду само свој потврдио је, на опште изненађење, пребацивањем Брајтнера са места бека у везни ред, што ће испасти прави потез јер тај неуморни чупавац, попут пит бул теријера, незадрживо јурио на обе половине терена.</p>
<p>У екипи је, наравно, јер Реалу тога никад не мањка, имао и неколико шпанских репрезентативаца: чувеног дефанзивца Хосеа Камача, везисту Винсента дел Боскеа (каснијег селектора Шпаније, који није крио да је од Миљана доста научио о тренерском послу), сјајног голгетера Сантиљану, легенду клуба Амара Амансиа, а на голу Мигела Анхела, који и данас важи за једног од најбољих чувара мреже у историји клуба.</p>
<h4><strong>Дупла круна</strong>  </h4>
<p>Кад је такмичарска сезона 1974/75. завршена, Мадрид је био на ногама, а Миљан на рукама навијача: Реал је освојио и првенство и куп, дуплу круну чекану 13 година. Игра „Краљевског клуба“ није била умирање у лепоти, као што није била ни Звездина док ју је Миљанић водио, него упорно инсистирање на успеху по сваку цену. Знао је Миљан да, кад успех дође, све замерке са пута до њега иду „под тепих“ или их заглушује навијачка еуфорија.</p>
<p><!--<box box-left 49730663 media>--></p>
<p>Из тог периода ваља поменути и детаљ потпуно незамислив у данашњим условима, који је слика Миљанићевог карактера. Реч је о његовом одбијање да у Београду предводи Реал у реванш мечу против Црвене звезде у Купу победника купова, занимљив и по томе што су „црвено-бели“, упркос поразу од 2:0 у Мадриду, елиминисали великог ривала бољим извођењем пенала.</p>
<p>Миљан је дозволу за изостанак добио од председника Бернабеуа, ком је разлог за свој став свео на кратку реченицу: „Не могу да издам срце“.   </p>
<p>Миљан је и наредне сезоне одржао Реал на врху табеле одушевивши све у клубу и око клуба својом радиношћу, самоувереношћу и фудбалском интелигенцијом. Растанак је уследио 1977, а наметнуо га је слабији резултат од оног ком мадридски великан увек тежи – изостанак нових титула. „Краљевски клуб“ га, међутим, никад није заборавио.</p>
<p>Кад је умро (2012), делегацију Реала су на сахрани предводиле његове велике звезде Амансио и Бутрагењо. А на првој утакмици после вечног растанка са Миљаном Миљанићем, Реалови играчи су носили црни флор као знак жалости за њим.</p>
<p><!--<box box-left 49730646 media>--></p>
<p>Оно у чему је Миљан остао дужан Реалу су две пропуштене прилике да се освоји Куп европских шампиона. Једном је „Краљевски клуб“ на путу ка титули (у полуфиналу) зауставио минхенски Бајерн, а други пут (већ у другом колу) белгијски Бриж. Са „Сантјаго Бернабеуа“ отишао је на почетку сезоне 1977/78. због слабих стартних резултата његовог састава.</p>
<h4><strong>Бошков у Реалу</strong></h4>
<p>Две године након одласка Миљанића, на клупу Реала сео је Вујадин Бошков Вујке, велико фудбалско име тадашње Југославије, а касније плодан тренер, који је пре преузимања „Краљевског клуба“ са успехом водио  неколико клубова и био селектор наше репрезентације (1971-73).</p>
<p>После освојене титуле југословенског шампиона са новосадском Војводином, својим матичним клубом, што му није успело током 14 година играчке каријере у дресу „Лала“, водио је холандске прволигаше Ден Хаг (освојен куп) и Фејенорд, а потом шпанску Сарагосу где су га, као даровитог тренера, запазиле Реалове газде које се га знале као репрезентативца Југославије који је наступао и за селекцију Европе. Није тајна да га је „Краљевском клубу“ топло препоручио и Миљан Миљанић.</p>
<p><!--<box box-left 49730677 media>--></p>
<p>И Вујке је, попут Миљана, на „Сантјаго Бернабеу“ имао почетак „из снова“ – сезону 1979-80. Реал је завршио са „дуплом круном“, освајањем првенства и националног купа што је једини учинак који, од давних година, тренерима гарантује наставак рада уз подршку навијача и поверење клупског борда.</p>
<p>Бошков је врло брзо постао и миљеник новинара, који су често цитирали његове духовитости попут реплика као из „Алана Форда“ којима је често зачињавао свој рад са играчима. Једна од њих била је: „Фудбал је игра у којој побеђује онај ко да гол више, а не онај који игра лепше.“ А друга: „На наредној утакмици можемо победити, изгубити или одиграти нерешено.“</p>
<h4><strong>У финалу КЕШ-а</strong>  </h4>
<p>У тиму који је водио још је било асова из Миљанове ере (Камачо, Сантиљана...), а нови талас предводили су Немац Штилике и паклени  нападач Хуанито (Хуан Гомез Гонзалес), код нас упамћен по провоцирању публике на мечу Југославија – Шпанија (0:1) у квалификацијама за Мундијал у Аргентини, на шта му је са трибина Звездиног стадиона узвраћено флашом у главу.</p>
<p>Као шампион Шпаније, Вујкетов Реал је у сезони 1980/81. играо у Купу европских шампиона где је догурао до финала. У завршном мечу, на париском Парку принчева, поразио га је Ливерпул резултатом 1:0. Једини гол виђен је осам минута пре краја, а стрелац је био Алан Кенеди који је, уз Кенија Далглиша, Терија Мекдермота и Грејема Сунеса, био један од главних играча „црвених“ са Енфилда.</p>
<p><!--<box box-left 49730664 media>--></p>
<p>А у сезони 1981/82. Бошков је други пут освојио Куп краља, након чега је уследио његов растанак са „Краљевским клубом“ у ком је, до краја живота, дочекиван с поштовањем и уважавањем. И после Реала бележио је сјајне резултате, пре свега у Италији, где је Сампдорији донео (до данас) једини „скудето“, три купа и Супер куп, уз то и тријумф у Купу победника купова.</p>
<p>На његовој сахрани (2014) у родном му Бегечу код Новог Сада била је и висока делегација Реал Мадрида.</p>
<h4><strong>Радомир Антић у „Краљевском клубу“ </strong></h4>
<p>Трећи српски тренер у „Краљевском клубу“ био је Радомир Антић, некадашњи фудбалер београдског Партизана, једини стручњак у свету који је седео на клупи три шпанска фудбалска великана – Реала, Атлетика из Мадрида и Барселоне.</p>
<p>Антић је на „Сантјаго Бернабеу“ стигао из Сарагосе, у којој је раније био и играч, и то баш у време кад је тај клуб, а после рада у Реалу, водио Вујадин Бошков који је Антару веома ценио као човека и фудбалског професионалца.</p>
<p>То „добро сећање“ навело је Вујкета да свом бившем клубу за челника струке предложи Антића, што је и прихваћено, иако су шпански медији „трубили“ да је Реал исувише велики изазов за њега, поготово што је наслеђивао славног Алфреда ди Стефана, највећу легенду „Краљевског клуба“.</p>
<p><!--<box box-left 49730671 media>-->Наш стручњак је уздрмане и лоше пласиране Мадриђане преузео у марту 1991, а кроз 12 утакмица успео је да им осигура пролаз у Куп УЕФА. Пред старт сезоне 1991/92, екипу у којој су били шпански репрезентативци Фернандо Јеро, Емилио Бутрагењо, Маноло Санчиз и сјајни Румун Георги Хаџи „освежио“ је двојицом младих играча. Један је био Роберт Просинечки, који је са Звездом постао првак Европе, а други Луис Енрике из Хихона, касније велика звезда „Црвене фурије“, а данас тренер Пари Сен Жермена ком је донео две титуле најбољег на Старом континенту.</p>
<p>На средини те првенствене трке, кад је Реал имао осам бодова више од Барселоне и отворен пут ка титули, уследила је шокантна одлука: смена Антића. Донео ју је тадашњи председник Рамон Мендоза на основу личне процене да његов клуб не игра лепо као Кројфова Барселона и да због тога треба ангажовати новог тренера. На место нашег стручњака постављен је Холанђанин Лео Бенхакер који је успео да мало „нашминка“ Реалову игру, али и да изгуби титулу, и то у последњем колу.</p>
<p>Реалови навијачи тај дан сматрају једним од најцрњих у историји вољеног клуба, а Мендозину смену Антића правим проклетством. Титула је отишла Барселони, која је и у наредној години шампион постала у завршном лигашком колу. Оба пута за Реал је кобан био Депортиво Тенерифе (сада друголигаш) против ког је Антић, водећи Сарагосу и Реал, бележио само победе.</p>
<p><!--<box box-left 49730670 media>--></p>
<p>После Реала, Антић је водио и Барселону, а највећи успех остварио је са Атлетиком из Мадрида 1995/96. освајањем „дупле круне“ – Купа и националног шампионата. Био је тренер и Овиједа и Селте, а од 2008. до 2010. селектор Србије, коју је одвео на Мундијал у Јужној Африци.</p>
<p>Пред крај живота радио је у Кини, а умро је 6. априла 2021. Њему у част стадион у Ужицу, где је живео од шесте године и започео фудбалску каријеру, носи његово име. </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 2 Nov 2026 09:58:37 +0100</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087922/nasi-ljudi-na-celu-kraljevskog-kluba-kako-su-miljanic-boskov-i-antic-vodili-real-madrid-.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/28/10/31/50/5979786/thumbs/14226751/thumb1.jpg</url>
                    <title>Наши људи на челу „Краљевског клуба“: Како су Миљанић, Бошков и Антић водили Реал Мадрид  </title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087922/nasi-ljudi-na-celu-kraljevskog-kluba-kako-su-miljanic-boskov-i-antic-vodili-real-madrid-.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/28/10/31/50/5979786/thumbs/14226751/thumb1.jpg</url>
                <title>Наши људи на челу „Краљевског клуба“: Како су Миљанић, Бошков и Антић водили Реал Мадрид  </title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087922/nasi-ljudi-na-celu-kraljevskog-kluba-kako-su-miljanic-boskov-i-antic-vodili-real-madrid-.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Животни пут Љубице Оташевић: Од кошаркашице Звезде и репрезентације Југославије до Холивуда</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087869/zivotni-put-ljubice-otasevic-od-kosarkasice-zvezde-i-reprezentacije-jugoslavije-do-holivuda.html</link>
                <description>
                    Пленила је игром и лепотом. Прва особеност омогућила је Љубици Оташевић да буде успешна кошаркашица Црвене звезде и репрезентације Југославије, а друга – да стигне и до филмског Холивуда у ком је снимала и дружила се са тамошњим великим звездама. Између осталих и са Марлоном Брандом, Френком Синатром, Шоном Конеријем... Кери Грант,  30 година старији од ње, био је опчињен српском лепотицом, а чувени Роберт Боб Еванс, продуцент филмова „Кум“, „Розмарина беба“, „Кинеска четврт“ и других, нудио јој је брак, али га је она одбила. Глумила је и у чувеном југословенском филму „Љубав и мода“, снимљеном 1960. године.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/8/12/2/172/5906428/thumbs/14031637/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Животни пут Љубице Оташевић: Од кошаркашице Звезде и репрезентације Југославије до Холивуда" title="Животни пут Љубице Оташевић: Од кошаркашице Звезде и репрезентације Југославије до Холивуда" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49729669 media>-->Љубица Буба Оташевић је рођена трећег дана августа 1933. године у Љутовници код Горњег Милановца. Њен отац Божидар Оташевић био je мајор, пилот војске Краљевине Југославије који је 1941. бранио Београд од напада немачких бомбардера. Као заробљеник провео је четири године у нацистичком логору Оснабрик, а кад је ослобођен отишао је у Велику Британију јер, као изразити антикомуниста, није желео да се врати у домовину у којој је успостављен комунистички режим.</p>
<p>Његова ћерка Љубица је врло млада заволела кошарку у којој је направила запажену каријеру. Са Црвеном звездом је освојила шест узастопних шампионских титула (1951-57), а као репрезентативка је наступила на шампионатима Европе 1954. и 1956. Припадала је генерацији Гордане Бараге, Бранке Ципруш, Бранке Прелевић, Цице Калушевић... Спорт, тада аматерски, није био њена једина преокупација – студирала је на Филозофском факултету у Београду.</p>
<p>У то време увелико се причало о њеној лепоти која је на Звездин терен на Малом Калемегдану привлачила и многе познате и моћне мушкарце, међу којима су били славни генерал ЈНА Пеко Дапчевић, шеф Удбе Слободан Пенезић Крцун и директор „Авала филма“ Ратко Дражевић. Сви они су, наводно, били заљубљени у црнокосу Љубицу Оташевић.<!--<box box-left 49729636 media>--></p>
<h4><strong>Иво Андрић као љубитељ кошарке</strong></h4>
<p>У чаршијским рекла-казала њима је придодаван и писац Иво Андрић, који је, заиста, често долазио на Звездине утакмице, али као стварни љубитељ кошарке. Потврда тога било је и његово пријатељство са Радивојем Кораћем Жућком, чијем се мајсторству између кошева јавно дивио.</p>
<p>У својим знаменити дневничким забелешкама, објављеним под насловом „Знакови поред пута“, Андрић је оставио и записе о кошарци као сведочанство његове фасцинације лепотом и динамиком игре за коју је писао да човека трансформише у физичком и духовном смислу, чинећи га бољим. Инспирацију за те редове, по тврдњама неких  његових савременика, дали су му Оташевићка и Жућко, чије је врхунско играчко умеће доживљавао као уметност.</p>
<p>Андрић је имао чланску карту Спортског друштва Црвена звезда, а једно време је био и његов почасни председник. Прерану смрт Радивоја Кораћа је врло тешко поднео, а познато је да сваки боравак у Сарајеву завршавао посетом спомен обележју на ободу тог града где је Жућко погинуо у саобраћајној несрећи.<!--<box box-left 49729668 media>--></p>
<p>Љубичину лепоту и шарм истицао је и чувени тренер Ранко Жеравица, али увек уз додатак да су је красили и таленат и посвећеност спорту који је одабрала. „Иако је била једна од најлепших жена тога доба, Љубица је била врло предана кошарци, а не експонирана лепотица“, говорио је познати стручњак који је, као тренер мушке репрезентације Југославије, 1970. донео прву титулу светског првака нашој земљи.</p>
<p>О њој је говорио и славни музичар Бубиша Симић, који је са својим оркестром годинама свирао на чувеним игранкама на Звездином   игралишту усред калемегданске тврђаве на које је, пленећи посебну пажњу, долазила и Љубица. „Није била никаква секс-бомба – била је само изузетно лепа висока девојка спортског држања“, Симићев је опис Оташевићеве. </p>
<h4><strong>Љубичине љубави   </strong></h4>
<p>Прва љубав Љубице Оташевић био је истакнути Звездин кошаркаш и репрезентативац Срђан Калембер, син пуковника авијација Јована Калембера у чијој је јединици, на почетку Другог светског рата, био њен отац Божидар. Везу која је потрајала три године започели су кад је она имала седамнаест, а он 22 лета. У Звезди су носили дрес са истим бројем – 12. У једном интервјуу, објашњавајући шта га је привукло Љубици, Калембер је казао: „Очаравајућа љупкост и богата женственост.“<!--<box box-left 49729661 media>--></p>
<p>Још гламурознија и за јавност занимљивија била је наредна Љубичина емотивна веза – љубав са чувеним Партизановим фудбалером Милошем Милутиновићем, „Плавом чигром“. „Били су пар за којим се окретао цео Београд, дивећи се њиховој лепоти и складности“, слушао сам од старијих Београђана. Управа и навијачи Партизана су тада, причало се, страховали да би им прелепа Буба могла одвести Милоша у „црвено-бели“ табор.</p>
<p>Кад је та идила прекинута, окончан је и Бубин боравак у Београду из ког се заувек иселила 1957. Имала је тада 24 године. Отишла је у Италију као део студентске размене да би, како је званично објављено, усавршавала језик, али се причало да је отишла и да би могла чешће да се виђа са оцем који, као „државни непријатељ“, није долазио у Југославију. Љубичин братанац Јован Оташевић испричао ми је да је она, „због оца“, као и цела њихова породица, дуго била под „сенком“ Удбe.</p>
<h4><strong>Пут у Холивуд </strong></h4>
<p>У Италији је започео бурнији наставак Бубине животне приче током ког је стигла до Холивуда, а који је, по много чему, основ за добар сценарио за дугометражни филм. Током боравка у Енглеској, где јој је био отац, упознала је представника америчке продуцентске куће „Колумбија“ из које јој је убрзо стигла понуда за филмску улогу у Холивуду. Прихватила је замисао редитеља Керола Рида да у његовом филму „Кључ“ буде дублерка италијанској диви Софији Лорен, којој је била врло слична. Било је то 1958. Тај „искорак“ омогућио је лепој  Српкињи да у више сцена буде у загрљају чувеног глумца Вилијама Холдена.<!--<box box-left 49729660 media>--></p>
<p>Са филмског платна, носећи аутентичну, помало дивљу лепоту, лако је ушетала међу холивудске звезде. „Није било човека који није желео да буде у Љубичином друштву“, причао је Добривоје Танасијевић, познатији као Ден Тана, власник еминентног ресторана у Холивуду и филмски продуцент са добрим везама у „граду снова“. Најупорнији у жељи да је освоји био је филмски заводник Кери Грант за ког се, ипак, не зна поуздано да ли је са Љубицом успео да стигне корак даље од дугог пријатељства, иако је с њом и у Београд долазио (1959, на сахрану њене баке) и кувао јој српски пасуљ који је, уз њу, и сам заволео. Љубичин први момак Срђа Калембер, са којим је до краја живота остала у одличним односима, тврдио је да славни Грант никада није успео са освоји њено срце.</p>
<p>Љубицу је пред матичара једини успео да одведе италијански милионер и заводник барон Енрике ди Портанова, и то „после доста подераних ципела“ у јурњави за „српском Софијом Лорен“. Писало се да је Портанова, у љубавном заносу, знао да Љубици поклони „читав излог ексклузивне златаре“. Иако је живела у вили у елитном римском кварту Периоли, и могла да има све што пожели, није била од оних особа којима је гламур био знак среће. Зато се и дешавало да пријатељима из домовине, попут глумице Јелене Жигон, у свом дворцу сама спреми мусаку од кромпира или неко српско јело.</p>
<p>Њен брак са Портановом потрајао је само четири године, због његове преваре. Љубици је развод донео 1,5 милиона долара, што је тада био велики новац. У вили у којој су живели, Портанови је остала њена позлаћена статуа коју је наручио док им је цветала љубав. Од тада је живела у Италији, где је шездесетих година добила још неколико мањих улога у италијанским филмовима користећи име Луба Бодин, потом у Шпанији и Америци.<!--<box box-left 49729654 media>--></p>
<h4><strong>Без повратка у домовину </strong></h4>
<p>Љубичин братанац Јован Оташевић истичe да његова тетка Буба никада у иностранству није изговорила лошу реч о својој земљи и да је контакте са члановима породице одржавала до краја живота, чешће у иностранству, него овде. Испричао ми је и да је, понекад, из Италије, Шпаније и Америке звала да јој, на телефон, пуштају староградске песме које је памтила из младости.</p>
<p>А кад је о патриотизму реч, ваља подсетити да је Љубица 1979, кад су кошаркашице Црвене звезде у Ла Коруњи играле финале Купа европских шампиона, целој експедицији „црвено-белих“ платила смештај у хотелу са пет звездица. Тада је живела у Марбељи, где на њу и данас подсећа улица са њеним именом.    </p>
<p>Љубичин лик из година младости чува филм „Љубав и мода“, снимљен 1960, у ком се појавила са Бебом Лончар, Душком Булајићем, Мишом Жутићем, Мијом Алексићем и Миодрагом Петровићем Чкаљом. Због снимања тог филма Буба се накратко вратила у Београд.<!--<box box-left 49729649 media>--></p>
<p>Ден Тана је остао уверен да је Љубица на филму могла постићи више него што је постигла, да му се посветила са енергијом коју је испољавала играјући кошарку, иако јој је сметња на том путу био слабији изговор енглеског због чега би, углавном, могла да добија улоге странкиња.</p>
<p>Пре две године Душка Јованић снимила је дугометражни документарни филм о њеном животу под називом „Избрисано из биографије“ и објавила књигу „Легенда о фаталној Српкињи“.</p>
<p>Љубица Оташевић је преминула 1998. у Хјустону (САД), у 65. години живота.    </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 9 Oct 2026 17:51:28 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087869/zivotni-put-ljubice-otasevic-od-kosarkasice-zvezde-i-reprezentacije-jugoslavije-do-holivuda.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/8/10/57/464/5905972/thumbs/14030467/thumb1.jpg</url>
                    <title>Животни пут Љубице Оташевић: Од кошаркашице Звезде и репрезентације Југославије до Холивуда</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087869/zivotni-put-ljubice-otasevic-od-kosarkasice-zvezde-i-reprezentacije-jugoslavije-do-holivuda.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/9/8/10/57/464/5905972/thumbs/14030467/thumb1.jpg</url>
                <title>Животни пут Љубице Оташевић: Од кошаркашице Звезде и репрезентације Југославије до Холивуда</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087869/zivotni-put-ljubice-otasevic-od-kosarkasice-zvezde-i-reprezentacije-jugoslavije-do-holivuda.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Сећање на прву медаљу наших кошаркаша: У режији Радивоја Кораћа Жућка</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087816/secanje-na-prvu-medalju-nasih-kosarkasa-u-reziji-radivoja-koraca-zucka.html</link>
                <description>
                    Кошаркашки шампионат Европе из 1961, по први пут одржан у Југославији, био је специфичан по много чему. Пре свега по чињеници да је простор за тако велико такмичење осигуран преуређењем највеће хале Београдског сајма, јер град тада није имао ниједну адекватну спортску дворану. Сребрна медаља наших кошаркаша на том шампионату најавила је долазеће „златно доба“ кошарке на овим просторима.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/16/22/11/936/5822626/thumbs/13812150/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Сећање на прву медаљу наших кошаркаша: У режији Радивоја Кораћа Жућка" title="Сећање на прву медаљу наших кошаркаша: У режији Радивоја Кораћа Жућка" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49728646 media>-->Године 1961. Југославија је била успешан организатор два врло значајна међународна догађаја, што јој је подигло светски углед за који се  Титова социјалистичка држава самоуправљања и братства и јединства свесрдно залагала. Један је био политички – Прва конференција Покрета несврстаних земаља, на коју су стигли највиши званичници 25 држава и 38 представника револуционарних и антиколонијалних покрета са територија које су још била под колонијалном влашћу, а други спортски – Првенство Европе у кошарци. У обе прилике домаћин је био Београд, а оба догађаја захтевала су велики труд и пуно пара да би све протекло у најбољем реду. </p>
<p>Кошаркашки шампионат Старог континента из 1961, по први пут одржан у Југославији, био је специфичан по много чему. Пре свега по чињеници да је простор за тако велико такмичење осигуран преуређењем највеће хале Београдског сајма, јер град тада није имао ниједну адекватну спортску дворану.</p>
<h4><strong>На Сајму уместо на Ташмајдану</strong></h4>
<p>До те 1961. европска кошаркашка првенства су, углавном, организована на отвореном, понекад и на фудбалским теренима, јер није било обавезно да се играју у дворанама. До промене је дошло на врло необичан начин и то пошто је наш Кошаркашки савез (КСЈ), по добијању домаћинства шампионата, одлучио да место одигравања буде отворени терен на Ташмајдану. Тај план је морао да буде промењен након што је делегација ФИБА Европе, предвођена генералним секретаром Вилијамом Џонсом, извршила последњу проверу услова за нормалан ток великог турнира, а томе је „кумовала“ киша која је пратила тродневну посету европских кошаркашких челника Београду.<!--<box box-left 49728640 media>--></p>
<p>Организациони одбор шампионата, на чијем је челу био легендарни Бора Станковић, тада Џонсов заменик (а касније наследник), био је доведен у врло незавидну ситуацију, али одустајање од домаћинства није долазило у обзир. Пре свега зато што је то била сјајна прилика за даљу популаризацију наше кошарке, која је тек хватала корак са најбољима у Европи, и шанса да се државни тим, са добрим изгледима, бори за прву медаљу у својој историји. Иако су на претходном шампионату, две године раније у Турској, „Плави“ били тек девети, у међувремену је формиран врло амбициозан и јак састав, предвођен Радивојем Кораћем Жућком, кошаркашком легендом за сва времена.</p>
<p>„Добили смо пуну подршку од државе, а посебно нам је била значајно разумевање управе Београдској сајма и њеног директора Јаше Рајтера који су пристали да за наше потребе, односно потребе Европског  шампионата, преуреде Халу 1, највећи од неколико својих затворених изложбених простора“, записао је Бора Станковић у својим сећањима на то давно доба.</p>
<p>За релативно кратко време у сајамској Хали 1, у складу са захтевима ФИБА, постављен је дрвени под између кошева, а никле су и трибине за око 12.000 гледалаца. Невоља је било само са електроником, јер семафор није успевао да региструје троцифрене резултате. Озбиљнији проблем представљало је и пријављивање чак 19 репрезентација, више него на било ком од претходних једанаест првенстава Европе, али је и он успешно решен јер је Београд, уочи Конференције несврстаних, добио нове хотелске капацитете.<!--<box box-left 49728647 media>--></p>
<p>„У развожењу и смештању екипа имали смо, по налогу државе, финансијера целог шампионата, помоћ и војске, која нам је ставила на располагање своје аутобусе и џипове“, причао је Станковић коме је, као председнику Организационог одбора, увек на услузи био џип са војником који га је по цео дан возио где је било потребно.</p>
<h4><strong>Вилијам Џонс на отварању ЕП</strong></h4>
<p>Прво првенство Европе за кошаркаше у Београду и Југославији (од 29. априла до 8. маја) отворио је генерални секретар ФИБА Вилијам Џонс, пред пуном сајамском Халом 1. Одао је признање организаторима за уложени велики труд и поздравио државне селекције Белгије, Бугарске, Чехословачке, Енглеске, Западне Немачке, Финске, Француске, Источне Немачке, Грчке, Мађарска, Израела, Холандије, Пољске, Румуније, СССР-а, Шпаније, Шведске, Турске и Југославије.</p>
<p>Наша репрезентација наступила је у традиционалним плавим дресовима са саставом: Радивој Кораћ, Миодраг Николић, Слободан Гордић (ОКК Београд), Иво Данеу (капитен), Витал Ајзелт, Марјан Кандус, Миха Локар (Олимпија – Љубљана), Немања Ђурић (Раднички – Београд), Сретен Драгојловић (Црвена звезда), Радован Радовић (Партизан), Звонимир Петричевић (Локомотива – Загреб) и Жељко Троскот (Задар). Са клупе су их предводили селектор Александар Николић и тренери Ранко Жеравица и Борис Кристанчич.<!--<box box-left 49728631 media>--></p>
<p>Наши момци, ношени силном жељом да се попну на победничко постоље и увек гласном подршком навијача, кренули су сјајно, бележећи победу за победом. Тукли су Грчку (86:57), Енглеску (122:58), Пољску (72:67), Источну Немачку (82:73), Белгију (85:59) и  Мађарску (72:66), пре него што су поклекли пред петоструким прваком Европе СССР-ом (58:75), на крају квалификационе фазе за завршницу турнира из које су се пробили међу четири најбоље екипе којима је предстојала борба за медаље. Победом над Француском у полуфиналном дуелу (75:65) „Плави“ су заказали нови окршај са Совјетима – онај финални.</p>
<h4><strong>Финале са Совјетима</strong></h4>
<p>У завршном дуеле су се, по општој оцени, нашле две најбоље репрезентације: Совјетског Савеза од ког се то, као дугогодишњег владара европском кошарком, и очекивало, и Југославије која је била најпријатније изненађење турнира. С обзиром на чињеницу да су пред ЕП, у једној пријатељској утакмици, победили „Зборнају“, у нашем табору је тињала нада да би тај подвиг могли поновити. То што су у џепу већ имали „сребро“ требало је да им буде додатни мотив за прављење чуда.</p>
<p>Иако је утакмица већим делом била равноправна, „ред ствари“ на крају није поремећен: Совјети су дошли до своје шесте узастопне златне медаље, победили су са 60:53. Сребрно одличје наших било је прва медаља југословенске кошарке на највећим међународним такмичењима и снажан подстицај њеним даљим великим узлетима, обележеним освајањем и неколико најсјајнијих европских и светских медаља и једним „златом“ на Олимпијским играма (у Москви 1980).Само девет година после ЕП у Београду наша земља је први пут постала светски шампион (у Љубљани 1970), а тај подвиг поновила је још четири пута. До сада је стигла и до осам титула првака Европе. <!--<box box-center 49728636 embed>-->Главна звезде незаборавног београдског финала био је наш леворуки ас Радивој Кораћ, проглашен за најкориснијег играча (МВП) и првог стрелца шампионата. Популарни Жућко дао је чак 216 кошева, а први иза њега био је Шпанац Емилијано Родригез са 130 погодака.</p>
<p>Највећа атракција београдског ЕП 1961. био је совјетски репрезентативац Јанис Круминш, са својих 218 центиметара убедљиво највиши кошаркаш Европе. Наш репрезентативац Немања Ђурић говорио је да је Круминша било немогуће потпуно укротити јер су га, осим висине, одликовали и велика снага и прецизан шут. Занимљиво је да су Кораћ и Круминш имали исти стил извођења слободних бацања, иначе врло редак: обојица су лопту ка кошу упућивали одоздо, са две руке.</p>
<p>Радивој Кораћ (1938-1969) је погинуо у саобраћајној несрећи код Сарајева, а Круминш, рођен 1930, преминуо је 1994. у родној Летонији.   </p>
<p> </p>
<p><!--<box box-left 49728649 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 18 Sep 2026 09:18:40 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087816/secanje-na-prvu-medalju-nasih-kosarkasa-u-reziji-radivoja-koraca-zucka.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/16/22/6/14/5822584/thumbs/13811987/thumb1.jpg</url>
                    <title>Сећање на прву медаљу наших кошаркаша: У режији Радивоја Кораћа Жућка</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087816/secanje-na-prvu-medalju-nasih-kosarkasa-u-reziji-radivoja-koraca-zucka.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/8/16/22/6/14/5822584/thumbs/13811987/thumb1.jpg</url>
                <title>Сећање на прву медаљу наших кошаркаша: У режији Радивоја Кораћа Жућка</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087816/secanje-na-prvu-medalju-nasih-kosarkasa-u-reziji-radivoja-koraca-zucka.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Велики фудбалери које су мундијали мимоишли: Како и зашто им се није дало</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087746/veliki-fudbaleri-koje-su-mundijali-mimoisli-kako-i-zasto-im-se-nije-dalo.html</link>
                <description>
                    Неки од највећих асова у историји фудбала никада нису наступили на Мундијалима. Ту судбину поделили су, између осталих, Валентино Мацола, Алфредо ди Стефано, Ладислав Кубала, Гунар Нордал, Џорџ Бест, Ерик Кантона, Жорж Веа, Рајан Гигс, Ијан Раш, Бернд Шустер… Разлози изостанка ових фудбалских великана на ранијим Мундијалима били су врло различити: изненадна смрт, то што се њихове репрезентације нису пласирале на СП, повреде, казне, „заборављеност“ од селектора, национална правила, сукоби са репрезентативним колегама... 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/26/18/53/53/5741311/thumbs/13593485/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Велики фудбалери које су мундијали мимоишли: Како и зашто им се није дало" title="Велики фудбалери које су мундијали мимоишли: Како и зашто им се није дало" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49726807 media>-->Минули Мундијал у САД, Канади и Мексику, 26. по реду, био је један од ређих на којима су наступиле све највеће фудбалске звезде времена у ком је одржан. На овом шампионату љубитељи најпопуларније игре имали су прилику да непосредно, са трибина стадиона или посредством телевизије, виде на делу играчки „крем планете“ – Лионела Месија, Кристијана Роналда, Усмана Дембелеа, Килијана Мбапеа, Харија Кејна, Ерлинга Халанда, Ламина Јамала, Винисијуса Жуниора, Нејмара... Уз њих су стигли и они које стручњаци већ сматрају њиховим наследницима.</p>
<p>Разлози изостанка неких фудбалских великана на ранијим Мундијалима били су врло различити: изненадна смрт, то што се њихове репрезентације нису пласирале на СП, повреде, казне, „заборављеност“ од селектора, национална правила, сукоби са репрезентативним колегама... Догодило се тако да неки од највећих асова у историји фудбала никада нису наступили на Мундијалима. Ту судбину поделили су, између осталих, Валентино Мацола, Алфредо ди Стефано, Ладислав Кубала, Гунар Нордал, Џорџ Бест, Ерик Кантона, Жорж Веа, Рајан Гигс, Ијан Раш, Бернд Шустер...</p>
<h4><strong>Зла судбина Валентина Мацоле…</strong></h4>
<p>После Другог светског рата у првенству Италије доминирао је клуб Торино, а у његовим  редовима прва звезда био је свестрани Валентино Мацола, сјајан везиста и неумољиви голгетер, за ког се и данас говори да је најбољи фудбалер свих времена међу онима који су рођени на Апенинском полуострву. Италија је 1934. и 1938. освојила титулу светског првака, а наставак тог низа очекивала је и на наредним Мундијалима, јер је на фудбалску сцену ступила сјајна генерација младих играча предвођена  управо Мацолом, који је рођен 1919. године.<!--<box box-left 49726805 media>--></p>
<p>Тај план им је покварио Други светски рат због ког светска првенства нису одржана ни 1942. ни 1946. За Мацолу, ком се дивила не само Италија, него и читав свет, велика прилика за освајање најзначајнијег трофеја било је прво послератно светско првенство у Бразилу 1950. Није је дочекао, јер је са целим тимом и руководством Торина страдао 1949. године у авионској несрећи на повратку из Лисабона где је италијански великан, називан „Гранде Торино“, играо против Бенфике.</p>
<p>Иза Валентина су остала два сина, Феручио и Александро Сандро Мацола, такође запажени фудбалери. Успешнији од њих, Сандро, офанзивни везиста као и његов отац, са Интером је, осим домаћих титула, освојио два Купа европских шампиона, док је са репрезентацијом Италије био шампион Европе. Играо је и у финалу Мундијала 1970. чиме је, бар донекле, „исправио“ оно што његов отац никада није достигао.</p>
<h4><strong>... и Енглеза Данкана Едвардса </strong></h4>
<p>И Данкана Едвардса, једног од највећих талената у Енглеској, смрт је спречила да заигра на Мундијалу: као и Мацола, страдао је у авионској несрећи. Било је то у зиму 1958. када се његов Манчестер јунајтед враћао кући из Београда, где је одиграо четвртфинални меч Купа европских шампиона ca Црвеном звездом. До удеса је дошло на аеродрому у Минхену, а међу 23 погинуле особе било је осам играча „Црвених ђавола“, укључујући и 21-годишњег Едвардса.<!--<box box-center 49726804 media>-->Иако прилично млад, већ је је „у ногама“ имао 177 утакмица за Манчестер јунајтед и 18 за државни тим, у којима је шест пута био стрелац. Био је виђен као сигуран путник на СП у Шведској 1958, а веровало се да ће ослонац „Гордог Албиона“ бити бар на још два-три Мундијала. Играо је у халф линији, а према савременој терминологији био је задњи везни. Одликовали су га ретка физичка снага, добра техника и снажан ауторитет на терену.</p>
<p>Велики Боби Чарлтон, његов саиграч у клубу и репрезентацији, говорио је за Eдвардса да је фудбалер какви се ретко рађају.</p>
<h4><strong>Државна забрана за Нордала</strong></h4>
<p>Посебно је занимљив случај Швеђанина Гунара Нордала (1921- 1995), једног од најславнијих светских голгетера у првој деценији после Другог светског рата, ког је његова држава, иако јој је био најбољи фудбалер, спречила да заигра на Мундијалу.<!--<box box-left 49726794 media>--></p>
<p>Швеђани су, наиме, 1949. усвојили пропис по ком професионални играчи нису могли да наступају за национални тим на међународним такмичењима и то је спречило Нордала да заигра на СП у Бразилу 1950. Не би га било ни на Мундијалу одржаном четири године касније у Швајцарској, да се његова земља пласирала на тај турнир, јер је поменути пропис укинут тек пред светски шампионат у Шведској 1958, када је Нордал већ био окачио копачке о клин.</p>
<p>Гунар Нордал се прославио у италијанском Милану где је, током пет година, освојио два Скудета и пет пута био најбољи стрелац серије А. Од 1942. до 1949. био је репрезентативац Шведске, са којом му је највећи успех био освајање златне олимпијске медаље 1948. Швеђани су тада у финалу победили Југославију са 3:1, а два гола за победнике постигао је управо Гунар Нордал.</p>
<h4><strong>„Киксеви“ Алфреда Ди Стефана</strong></h4>
<p>Готово невероватно звучи податак да Алфредо ди Стефано (1926-2014),  средином прошлог века најбољи фудбалер света, никада није заиграо на неком од Мундијала, иако је наступао за чак три репрезентације – Аргентине (у којој је рођен), Колумбије и Шпаније. Прославио се у дресу Реала из Мадрида комe је, као најбољи у моћном тиму, „донео“ пет титула европског првака.</p>
<p>За Аргентину је играо 1947. и на шест утакмица постигао шест голова. Две године касније носио је дрес Колумбије (четири пута), а од 1957, након што је добио шпанско држављанство, био је стандардан у саставу „Црвене фурије“.<!--<box box-left 49726778 media>--></p>
<p>Прву шансу да заигра на највећој светској сцени имао је 1958, када је Мундијал одржан у Шведској. „Фурија“ је имала врло јак тим и било је очекивано да ће, предвођена Ди Стефаном, бити виђена на северу Европе. Тај сценарио Шпанцима је покварила репрезентација Шкотске која је у квалификационој групи била боља од њих, што је значило да у Шведску одлазе доста слабији Шкоти.</p>
<p>Четири године касније, Шпанци су обезбедили пласман на СП чији је домаћин био Чиле. Ди Стефано је, наравно, био у саставу „Фурије“, али му се, ипак, није дало да се појави ни на том Мундијалу – непосредно пред полазак репрезентације у Јужну Америку доживео је тежу повреду.</p>
<p>Бразилац Пеле, често проглашаван „фудбалским краљем“, једном је рекао да је та титула требало да припадне плавокосом Ди Стефану чији је надимак био „Плава стрела“.  </p>
<h4><strong>И Кубала без Мундијала  </strong></h4>
<p>И славни Ладислав Кубала (1927-2002) је, попут Ди Стефана, играо за три националне селекције, али упркос томе ни он није успео да се упише међу учеснике светских шампионата. Наступао је за Чехословачку, Мађарску и Шпанију, где је остао упамћен као један од највећих асова Барселоне икада.</p>
<p>Постоји још нешто заједничко за њега и Ди Стефана: и Кубала је требало игра за Шпанију на СП 1962. године, али је и он изостао због повреде. Читава Шпанија је тада била дубоко разочарана, јер се веровало да би „Фурија“ са Ди Стефаном и Кубалом могла да се укључи у борбу за трофеј. Шпанија је до тог циља први пут стигла тек 2010, а тај успех поновила је на првенству света овог лета.<!--<box box-left 49726760 media>--></p>
<p>Испред Барселониног Стадиона Камп Ноу налази се биста Ладислава Кубале кога многи навијачи славног каталонског клуба, али и стручњаци,  сматрају највећим у његовом постојању. А за Барсу су, да подсетимо, играли и Кочиш, Кројф, Марадона, Роналдињо... Част свима, али споменик само Кубали, одлучили су Каталонци.</p>
<h4><strong>Разочарења Џорџа Беста</strong></h4>
<p>Џорџу Бесту (1946-2005), звезди Манчестер јунајтеда, „фудбалском уметнику“ и освајачу „Златне лопте“, препрека за одлазак на Мундијал био је, говорило се, слаб квалитет репрезентације Северне Ирске за коју је наступао 13 година.</p>
<p>Можда би све било друкчије да је Џорџ био више посвећен спортском уместо боемском животу, са пуно алкохола, кафанских провода и жена. Нико му није оспоравао фудбалско знање, али је, почесто, било очигледно да у клубу и репрезентацији, због робовања пороцима, пружа много мање него што је могао.<!--<box box-left 49726752 media>--></p>
<p>У Енглеској је био општи љубимац, због надахнуте игре и непредвидивих дриблинга, док је у домовини уздигнут у статус божанства. Када је умро, на сахрани у родном Белфасту било је око 100.000 људи иако је целог дана падала киша. У знак сећања на Џорџа Беста, међународни аеродром у Белфасту понео је његово име.</p>
<p>Занимљиво је да је, након Бестовог напуштања државног тима 1977, наводно због тога што није више могао да подноси неуспехе у квалификацијама за највећа такмичења, Северна Ирска отишла на прво наредно светско првенство у Аргентини 1978, а онда и на следеће у Шпанији 1982.</p>
<h4><strong>Жорж Веа, шеф државе, али без Мундијала </strong></h4>
<p>Сјајни црнопути нападач Жорж Веа, освајач „Златне лопте“ која се додељује најбољем на планети, носилац три титуле првог играча Африке, звезда Милана, ПСЖ-а, Челсија, био је и председник своје Либерије, а једино што није успео, упркос великој жељи, био је одлазак на Мундијал. Светско првенство као играч није видео јер је његова домовина, како је једном написао лондонски „Гардијан“, у фудбалском смислу била „ситна риба“.<!--<box box-left 49726751 media>--></p>
<p>Веа је 1986, као двадесетогодишњак, дебитовао у најбољој селекцији Либерије за коју је, током две деценије, одиграо 75 мечева и постигао 18 голова. Упркос његовом великом играчком квалитету, силном личном хтењу и изгарању на терену, репрезентација Либерије никада није успела да се домогне Мундијала, а значајније успехе нису имали ни на шампионатима „Црног континента“.</p>
<p>После фудбала, Веа се окренуо политици. За шефа државе први пут се кандидовао 2005, а у председничку палату успео је да уђе након убедљиве победе на изборима 2017, и „издржи“ шестогодишњи мандат.</p>
<p>Деценију и по након окончања фудбалске каријере, Веа је, у 52. години, тада већ као председник државе, одиграо опроштајни меч за Либерију против Нигерије (1:2). По завршетку утакмице његов дрес са бројем 14 је заувек повучен из употребе.</p>
<h4><strong>Мундијал само сан за Кантону и Жинолу </strong></h4>
<p>Француз Ерик Кантона, најпознатији као „икона“ Манчестер јунајтеда са којим је освојио четири Премијер лиге, истакао се и као репрезентативац своје земље у периоду од 1992. до 1997. Одликовао се голгетерским умећем, али и пргавом нарави, што није сметало његовим многобројним фановима у Енглеској, Француској и широм света.<!--<box box-left 49726748 media>--></p>
<p>Лично је био веома задовољан својом каријером, а „минусом“ је сматрао само неодлазак на светско првенство. Једину шансу да то оствари имао је 1994, али Француска, на опште изненађење, није успела да се пласира на шампионат одржан у САД. Боља од ње у одлучујућем мечу на париском „Парку принчева“ била је Бугарска, која је победила са 2:1, иако је домаћинима за пут преко Атлантика био довољан и бод.</p>
<p>Французи су повели голом Кантоне, али су Бугари успели да преокрену у задњем минуту и заслужено оду на СП. За тај шокантни исход кривац је, по општем мишљењу, био француски нападач Давид Жинола који је, неопрезно изгубљеном лоптом, дао прилику Бугарину Костадинову да својој селекцији донесе „златну“ победу.</p>
<p>Тај пораз је и Жинолу коштао одласка на Мундијал, а нову прилику, иако је дуго био један од најбољих „триколора“, није добио јер му је кикс против Бугара умањио рејтинг код селектора. Заједничко Кантони и Жиноли је да су се највише истакли у енглеским клубовима и да су каријере касније градили и у филмској и телевизијској продукцији, и то као глумци и водитељи.</p>
<h4><strong>Шустер због свађа без СП  </strong></h4>
<p>Немац Бернд Шустер (1959) је, захваљујући врхунским играма, рано осигурао место у репрезентацији „Панцера“, али и у шпанским великанима Реалу, Барселони и мадридском Атлетику. Каријера му, ипак, није била блистава колико се очекивала, јер је одиграо само 21 меч за државни тим, а при томе ниједан на светским првенствима. Разлози за тај „пад“ корпулентног везисте су многобројни.<!--<box box-left 49726747 media>--></p>
<p>Најинтригантнији је тврдња да му је успон пресекла супруга Габи, некадашња старлета, која је себи приграбила и улогу његовог менаџера, што га је посвађало са доста саиграча и делом навијача који су му „пришили“ надимак „Папучар“, што га је јако иритирало.</p>
<p>Када је 1980, као 24-годишњак, са Западном Немачком освојио Европско првенство и био изабран у идеалан тим тог такмичења, говорило се да је пред њим још неколико шампионата Старог континента, али и Мундијала. За СП у Шпанији 1982. био је „програмиран“ за једног од лидера националне селекције, али тамо није ни отишао због свађа са саиграчима и других ексцеса, због чега га је селектор Јуп Дервал одстранио из изабраног тима, уз оптужбу да је сувише под утицајем своје хировите супруге. Посебно су биле жестоке свађе Шустера са Карлом Хајнцом Руменигеом и Паулом Брајтнером.  </p>
<p>Шустер се накратко вратио у државни тим пред ЕП 1984, али га је убрзо самовољно напустио, без објашњења. Немци су покушали да га врате у репрезентацију за Мундијал 1994, али се он није дао „сломити“. Тако је своју играчку каријеру завршио без иједног учешћа на светским првенствима.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 27 Aug 2026 09:38:23 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087746/veliki-fudbaleri-koje-su-mundijali-mimoisli-kako-i-zasto-im-se-nije-dalo.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/26/18/25/692/5741305/thumbs/13593466/thumb1.jpg</url>
                    <title>Велики фудбалери које су мундијали мимоишли: Како и зашто им се није дало</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087746/veliki-fudbaleri-koje-su-mundijali-mimoisli-kako-i-zasto-im-se-nije-dalo.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/26/18/25/692/5741305/thumbs/13593466/thumb1.jpg</url>
                <title>Велики фудбалери које су мундијали мимоишли: Како и зашто им се није дало</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087746/veliki-fudbaleri-koje-su-mundijali-mimoisli-kako-i-zasto-im-se-nije-dalo.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Шест деценија од прве шампионске титуле Војводине: Како су Лале прекинуле владавину Велике четворке</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087692/sest-decenija-od-prve-sampionske-titule-vojvodine-kako-su-lale-prekinule-vladavinu-velike-cetvorke.html</link>
                <description>
                    Шампионске трофеје у фудбалском првенству од краја Другог светског рата узимала је само „Велика четворка“ југословенског фудбала – Црвена звезда, Партизан, Хајдук и Динамо. Њихову доминацију прекинула је Војводина у сезони 1965/66, освајањем своје прве титуле првака. Тај успех Новосађана називан је и „великим праском“ у југословенском фудбалу после ког се увећао број националних шампиона. Војводина је првак Југославије била и 1989, а то је, у ери „Југе“ братства и јединства, пошло за руком и Сарајеву (два пута, у сезонама 1966/67. и 1984/85) и сарајевском Жељезничару (1971/72).
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/20/18/15/54/5720418/thumbs/13534873/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Шест деценија од прве шампионске титуле Војводине: Како су Лале прекинуле владавину Велике четворке" title="Шест деценија од прве шампионске титуле Војводине: Како су Лале прекинуле владавину Велике четворке" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49726168 media>-->Мирослав Миро Радојчић, легенда југословенског новинарства и одличан познавалац фудбала, једном је назвао „необјашњивим чудом“ чињеницу да новосадска Војводина са својом „златном генерацијом“ из педесетих година прошлог века ниједном није била фудбалски шампион  Југославије.</p>
<p>У то време, црвено-бели дрес популарних „Лала“, нашег најстаријег прволигаша, основаног 1914. године, носило је десетак репрезентативаца међу којима су најпознатији били Вујадин Бошков, Тоза Веселиновић, Здравко Рајков и Добросав Крстић. Они су били протагонисти превасходно лепе и увек головима зачињене игре, која није одушевљавала само Радојчића, предратног голмана сарајевске Славије, а касније дугогодишњег дописника „Политике“ и из Лондона одакле је, као сведок многих великих фудбалских мечева, слао надахнуте извештаје.  </p>
<p>А Радојчићев колега Звоне Морнар, дугогодишњи уредник спортске рубрике загребачког „Вјесника“, једном је о генерацији Бошкова и Веселиновића написао: „Кад сам желео да видим игру проткану префињеном комбинаториком, техником највише класе, проигравање у покрету, прецизне пасове и мајсторске дриблинге – одлазио сам на стадион да гледам Војводину.“</p>
<p><!--<box box-left 49726169 media>-->Ипак, највећи успеси „Лала“ у то време били су једно освојено друго место у првенству и једно финале Купа, који је тада носио име маршала Тита. Шампионске трофеје узимала је само „Велика четворка“ југословенског фудбала – Црвена звезда, Партизан, Хајдук и Динамо. Њихову доминација од краја Другог светског рата прекинула је баш Војводина у сезони 1965/66, освајањем своје прве титуле првака.</p>
<p>Тај успех Новосађана сматран је подвигом јер га је, по општој оцени љубитеља и бољих познавалаца фудбала, освојила екипа слабија од већ овде поменуте „златне генерације“ Новосађана.</p>
<p>Називан је и „великим праском“ у југословенском фудбалу после ког се увећао број националних шампиона. Војводина је првак Југославије била и 1989, а то је, у ери „Југе“ братства и јединства пошло за руком и Сарајеву (два пута) и сарајевском Жељезничару.<!--<box box-left 49726184 media>--></p>
<h4><strong>О владавини „Велике четворке“ </strong></h4>
<p>На питање зашто Војводина кад је имала најјачи састав у својој историји, и играла најлепши фудбал у држави, ниједном није пригрлила шампионску титулу, њени навијачи су давно дали оптужујући одговор: због фаворизовања „Велике четворке“ од стране политичких, државних и привредних структура. У томе, треба рећи, нису били усамљени: у јавности је, наиме, било врло раширено уверење да иза Партизана „стоји“ војска, иза Звезде полиција, а да Динамо и Хајдук „гура читава Хрватска“.</p>
<p>„Никад Војводина није имала подршку политичких и других структура равну оној коју су имали Звезда, Партизан, Хајдук и Динамо, а то значи ни пара у количинама којима су они располагали, што је и те како одређивало пласман екипа“, речи су Тозе Веселиновић, најславнијег голгетера Војводине, једне сезоне и играча Партизана, које сам уписао у књигу о њему под насловом „Тоза тобџија са Салајке“.</p>
<p>„Моћни људи у управама клубова су, на разне начине, помагали 'својим' тимовима“, додао је тај велики ас, четири пута најбољи стрелац Југославије у дресу „Лала“ и 37 пута државни репрезентативац. </p>
<p><!--<box box-left 49726172 media>-->Да све поменуте тврдње нису биле без смисла, можда је најбоља потврда чињеница да је Војводина постала шампион у сезони којој је претходила чувена „Афера Планинић“, откриће о лажирању утакмица, која је снажно потресла југословенски фудбал и покренула лавину обећања државе да ће стати на пут негативним појавама у најпопуларнијем спорту, а одговорне за то примерно казнити. Било како било, ваља подсетити да је у тој Војводининој шампионској сезони само Динамо, као вицешампион, остварио висок пласман, док је Црвена звезда била пета, Партизан једанаести, а Хајдук тринаести.</p>
<p>Тешко је безрезервно прихватити тезу да је овај необични поредак на табели са 20 екипа био последица страха од најављених санкција за „муљање“ у југо-фудбалу, иначе никад бистром потоку, и изречених казни појединим „фудбалским радницима“, али је симптоматично да је, годину дана после „Лала“, прву од две своје шампионске титуле освојило и Сарајево.  </p>
<h4><strong>„Лале“ коначно на врху  </strong></h4>
<p>Смисленије је, свакако, тврдити да је Војводина одлучујући корак ка освајању своје премијерне шампионске титуле учинила кад је, годину дана пре остварења великог циља, екипа дата у руке Вујадину Бошкову и Бранку Станковићу. Вујке и Стане су, иначе, после сјајних играчких каријера с пуно амбиција били започели тренерски посао.</p>
<p><!--<box box-left 49726183 media>-->Љубитељи фудбала су их највише памтили као чланове олимпијског тима Југославије који је 1952. у Хелсинкију освојио сребрну олимпијску медаљу. Бошков, „дете Војводине“, који је наступао и за „Тим Европе“, постао је технички директор, а Станковић, скоро деценију и по играчка узданица Црвене звезде, тренер.</p>
<p>Новосађани су тим потезом преузели „пелцер“ од Партизана који је, са својим стручним тандемом бивших репрезентативаца Стјепаном Бобеком као тренером, и Првославом Бобом Михајловићем у улози „техника“, од 1960. до 1965. освојио четири титуле државног првака, а тај тим црно-белих је „гурао“ и до финала Купа европских шампиона 1966, где је несрећно поражен од славног Реала из Мадрида.  </p>
<p>Пред Вујкетом и Станетом било је доста посла јер Војводина, кад су преузели мандат, није најбоље стајала ни организационо ни кадровски. Кључни задатак било им је селектирање играча пошто је од тога највише зависило да ли ће фудбалска титула најзад стићи у „Српску Атину“, где се о њој дуго маштало.</p>
<p>Последица неопходних „резова“ било је тек 13. место „Лала“ у сезони 1964/65, али то прекаљеним фудбалским зналцима није умањило веру у долазак бољих дана. У њиховом стручном вокабулару није било места за алиби термине као што су „спортска несрећа“, „зла коб“, „судијске неправде“, а од навијача су тражили само подршку за играче и мало више стрпљења.</p>
<p><!--<box box-left 49726190 media>-->Првенство које је окончано слављем било је најбоља потврда да је стручни тандем добро сагледао ситуацију у клубу и, у сарадњи са клупским руководством, на најбољи начин искористио његове капацитете. У конкуренцији 16 клубова освојена су 43 бода (тада је победа доносила два бода), четири више од загребачког Динама који је морао да се задовољи титулом вицешампиона. „Лале“ су, заједно са Црвеном звездом, показале највећу ефикасност (54 поготка), а њихова одбрана је била „најгранитнија“ у лиги: попустила је само 28 пута. Битан учинак била је и пуна афирмација неколико првотимаца који су „почашћени“ и дресом са државним грбом.  </p>
<p>Велики и дуго прижељкивани успех на терену изборили су: Илија Пантелић, Силвестер Такач, Ивица Брзић, Жарко Николић, Младен Вучинић, Стеван Секереш, Добривоје Тривић, Стеван Нештицки, Димитрије Радовић, Ђорђе Павлић, Радивој Радосав, Владимир Савић, Васа Пушибрк, Адолф Ламби, Вељко Алексић, Ђорђе Милић, Тонче Стамевски, Рајко Алексић, Бранислав Вељковић, Анђелко Маринковић и Драган Сурдучки.</p>
<h4><strong>Уздигнутог чела кроз Европу   </strong></h4>
<p>Наредни изазов за Новосађане било је учешће у Купу европских шампиона. Додатни мотив била им је чињеница да је Партизан, ког су они двапут савладали на путу ка својој првој титули, претходну сезону окончао као вицешампион Старог континента.</p>
<p>Деби на највећој европској сцени Војводина је успешно окончала: бечка Адмира је поражена на њеном терену са 1:0, док је меч у Новом Саду окончан без голова. У другом колу „Лале“ су, у својој „авлији“, надиграле мадридски Атлетико (3:1), а у гостима су поклекли уз исту разлику (0:2), па је о томе ко ће даље пресуђивала „мајсторица“.</p>
<p><!--<box box-left 49726162 embed>--></p>
<p>Требало је да одлука о томе који ће тим наставити такмичење падне у Ротердаму, али је управа Новосађана прихватила понуду домаћина да се „мајсторица“ одигра на стадиону Атлетика. Разлог је, како је објашњено, био климатски: пошто је био децембар руководство „Лала“ је, страхујући од леда и хладноће у Холандији, проценило да је боље да тим остане у знатно топлијем Мадриду и мирно се припреми за одлучујући бој.</p>
<p>Испало је да је то био мудар потез: „Воша“ је, након продужетака, славила са 3:2 и пласирала се у четвртфинале, где ју је чекао првак Шкотске, тада врло јаки Селтик из Глазгова.</p>
<p>При меч Војводина је одиграла увече 1. марта 1967. на свом препуном стадиону, на ком су, за ту свечану прилику, први пут бљеснули тек постављени рефлектори. Тај датум остаће упамћен и по победи над шкотским и европским великаном од 1:0. Чудо је било на прагу – пласман у полуфинале.</p>
<p>Нада да ће се то догодити потрајала је до пред крај реванша у Глазгову. Угасила су је два гола домаћег тима у другом полувремену, од којих је други пао у 91. минуту (!).<!--<box box-center 49726170 embed>--></p>
<p>Остао је жал, али и понос јер су „Лале“ у свом првом наступу на највећој европској клупској сцени достојно репрезентовале себе и југословенски фудбал. Потврда за то је и чињеница да је те године првак Европе постао управо Селтик, ког је на путу до трона савладала само Војводина.   </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 20 Aug 2026 18:40:02 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087692/sest-decenija-od-prve-sampionske-titule-vojvodine-kako-su-lale-prekinule-vladavinu-velike-cetvorke.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/20/15/9/829/5718607/thumbs/13531102/thumb1.jpg</url>
                    <title>Шест деценија од прве шампионске титуле Војводине: Како су Лале прекинуле владавину Велике четворке</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087692/sest-decenija-od-prve-sampionske-titule-vojvodine-kako-su-lale-prekinule-vladavinu-velike-cetvorke.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/7/20/15/9/829/5718607/thumbs/13531102/thumb1.jpg</url>
                <title>Шест деценија од прве шампионске титуле Војводине: Како су Лале прекинуле владавину Велике четворке</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087692/sest-decenija-od-prve-sampionske-titule-vojvodine-kako-su-lale-prekinule-vladavinu-velike-cetvorke.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Има ли живота после фудбала: Кад  зелена чоја замени зелени травњак </title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5083710/ima-li-zivota-posle-fudbala-kad-zelena-coja-zameni-zeleni-travnjak-.html</link>
                <description>
                    Депресија вреба иза угла велики број фудбалера по окончању каријере. Обезбеђена животна егзистенција, могућност да се буде доживотни туриста изгледа примамљиво обичним смртницима који једва састављају крај с крајем, али не и онима који су до четрдесете били у турбо брзини. Мало прочитаних књига и пуно пара, после задовољења свих примарних нагона, аутопут су за бесмисао праћен алкохолом, дрогама и коцком, па ко преживи.  
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2023/1/3/10/26/83/1207471/thumbs/1311126/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Има ли живота после фудбала: Кад  зелена чоја замени зелени травњак " title="Има ли живота после фудбала: Кад  зелена чоја замени зелени травњак " />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49724240 media>-->Између боје фудбалског терена и боје коцкарског стола нема разлике. И адреналин функционише на сличан начин, било да је у питању победа или пораз и зато можда не изненађују резултати истраживања који показују да су фудбалери изложени три пута већој опасности да постану зависници од коцкања од, условно речено, обичних људи. </p>
<p>Није тајна да су спортисти, поготово на припремама, у карантинима или на путовањима, пре него што су се појавиле видео игре за одрасле, интернет, друштвене мреже, стриминг, прекраћивали време играјући карте. Нису то била само картања  за разбрибригу или телевизијске камере, као чувена партија бришкула између председника Италије Сандра Пертинија и тадашњих свежих фудбалских првака света, селектора Енца Беарцота и два капитена Дина Зофа и Франка Каузија, у председничком авиону на повратку из Мадрида у Рим у лето 1982. године. Напротив, увек се игра у нешто, и увек има неко ко би да се „вади”. </p>
<p>Завршетак каријере, посебно великих играча овенчаних славом, популарношћу, богатством, трофејима, победама, увек је трауматичан, без обзира да ли се догоди прерано или прекасно. Штавише, што каријере траје дуже то је већа опасност да се поклекне под адреналинском инјекцијом карти, рулета, бинга, кладионица, „једноруких Џекова” (слот-машина). </p>
<p>Није једноставно променити живот на заласку четврте или почетку пете деценије. Фудбал није занимање као свако друго, не само због могућности да се зараде велике своте новца. Реч је о стилу живота, од утакмица које свака три-четири дана нуде ватрометне ендорфинске доживљаје до свега осталог што следи иза (журке, проводи, секс). У поређењу с таквим стилом живота, ако нема интелектуалне надоградње, све изгледа бледо, млако и млитаво. </p>
<p><!--<box box-left 49641802 media>--></p>
<p>Никоме није лако да после двадесет и кусур година живота у петој брзини успори и уђе у колотечину монотоног, свакодневног живота. Неко ко је навикнут да му неколико десетина хиљада људи узвикује име и доживљава га као полубожанство, и коме телефон не престаје да звони, што од позива, што од порука, често није спреман на тишину недељних поподнева и на телефонске позиве од радника у сектору телефонског маркетинга који за мизерне плате даноноћно малтретирају клијенте мобилних оператера. </p>
<p>Све више фудбалера наставља да јури за лоптом и у касним тридесетим па чак и после четрдесете године, јер одлажу што дуже могу дан када ће се, барем они тако мисле, завршити најлепши део њихових живота.</p>
<h4><strong>Клин чека копачку</strong></h4>
<p>Не могу сви играчи да постану тренери, менаџери или функционери у клубовима и фудбалским савезима: нема толико места колико њих има, а мало ко успе да се докаже на другим пољима. И даље крајњи домет остају угоститељски објекти или некретнине, а у последње време пољопривредна газдинства: виногради и производња вина или здраве хране. </p>
<p>Примера ради, можемо да набројимо на прстима две руке играче који су знали да играју и на другим животним теренима попут Ђанија Ривере (био је државни секретар у министарству одбране), Жоржа Вее (председник Либерије) или Дамијана Томазија који је постао градоначелник Вероне. </p>
<p><!--<box box-left 49641790 media>--></p>
<p>Џорџ Бест је осим са својим дриблинзима ушао у историју и са опаском колико духовитом толико и трагичном да је постала нека врста његовог епитафа: „Потрошио сам већи део свог новца на алкохол, жене и брзе аутомобиле, остатак сам проћердао.”  </p>
<h4><strong>Џаба вам новци, моји синовци</strong></h4>
<p>У потрази за смислом, али пре свега за снажним емоцијама које су карактерисале њихов први део живота, добар део бивших фудбалера се ода пороцима и понашањима који излазе из уобичајених оквира. Коцка је један од најчешћих, јер се добар део упозна са тим пороком још током играчке каријере и за разлику од других „разонода” нуди најинтензивније и најупечатљивије емоције, до последњег евра или милионских дугова.  </p>
<p>Листа фудбалера који су упропастили своје животе, потрошили баснословне суме новца и у доброј мери распикућили све оно што су стицали годинама је дугачка. Кључна разлика између зеленог тепиха и зелене чоје јесте што први доноси новац и дуготрајнија задовољства, док друга скида паре са рачуна а задовољства су кратка и ретка. На коцки се, истина, понекад добије, али је завршни рачун увек у минусу. </p>
<p>Фудбалери, поготово они који припадају категорији великих, на спортском бојном пољу се одликују луцидношћу, рационалношћу, лукавошћу и способности да предвиде потезе противника, као и да имају увек добру алтернативу. Међутим, у коцкарницама изгубе све те особине и квалитете и постају слика и прилика Алексеја Ивановича и „бабушке” Антониде Васиљевне (јунаци романа „Коцкар” Фјодора Достојевског). </p>
<p><!--<box box-left 49641800 media>--></p>
<p>Лудопатија, лудоманија или зависност од коцкања је озбиљна болест. Олако се потцењује, више се сматра слабошћу карактера, пороком или пролазном епизодом због чега производи још дубље и теже последице, не само на зависника већ и на његово најближе окружење. Ништа не може тако брзо и темељно да испразни рачуне као коцка: ни брачни супружници, љубавници и љубавнице, дрога, алкохол, пословне комбинације или промашене инвестиције.   </p>
<h4><strong>Тотијево проклетство</strong></h4>
<p>Бивши капитен Роме Франческо Тоти је две године водио рат са управом Роме и тренером Лучаном Спалетијем, о чему је написана књига и снимљена телевизијска серија, јер није желео да се помири са чињеницом да је његово време прошло. Завршио је каријеру у 41. години. Његов проблем с коцкањем је својевремено испливао на површину када је италијанска агенција за борбу против прања прљавог новца, по службеној дужности, морала да провери огромне износе новца које је уплаћивао на рачуне коцкарница у Монте Карлу, Лас Вегасу, али и својим пријатељима. </p>
<p>Тоти је класичан пример великог фудбалера који не успева да пронађе своје место по завршеној фудбалској каријери.  Не може се рећи да се није трудио: пробао је да буде спортски функционер, отворио је менаџерску агенцију, растао се са супругом с којом има троје деце, пронашао нову вереницу са којом је желео да створи нову породицу, променио место становања, повео тзв. „рат ролекса” са шоугерлом Илари Блази, назван тако јер се током процеса за развод брака пожалио да је Блазијева покупила његову колекцију скупоцених сатова док је он заузврат однео фирмиране ташне и одећу телевизијске водитељке. </p>
<p><!--<box box-left 49641797 media>--></p>
<p>Ништа није помогло. Први излазак Тотија у јавност са новом партнерком био је баш у кнежевини на Азурној обали, где је после одгледане утакмице Монака и Клермона провео цело вече у ексклузивној „Salle Blanche” казина Монте Карло у коју некадашњи ас Роме улази као „платинум” клијент.  </p>
<p>Године 2023, према налазима надлежних италијанских органа, Тоти је на рачун „Societe financiere d’encaissement” у Монте Карлу за свега пар месеци уплатио 1.300.000 евра. На свим чековима, као образложење уплате стоји: „Финансирање вечери које позната личност воли да проводи у коцкарницама Кнежевине.”</p>
<p>Тотијева страст према играма на срећу била је толико велика да је често изнајмљивао приватне џетове да га превезу од Чампина (мањег римског аеродрома) до Азурне обале.   </p>
<h4><strong>Од казина до казина</strong></h4>
<p>Ђанлуиђи Буфон је и пре него што је завршио каријеру у 45. години, у дресу италијанског друголигаша Парме, добар део зарађеног новца изгубио на коцки. Некадашњи голман репрезентације Италије и Јувентуса није никада ни крио своју склоност према коцкању и његово „хајлендерско” фудбалско путешествије није само начин да заради новац, већ и да се колико-толико сачува од своје „страсти”. </p>
<p><!--<box box-left 49641787 media>-->Пољски чувар мреже Војчех Шчесни је морао да напусти Арсенал због страсти према коцки, али није одустао да кад му се укаже прилика проведе пар сати у најпознатијем европском казину у Монте Карлу. Док је био у Роми, често је тамо одлазио са тадашњим клупским другом Рађом Најнголаном, док је Белгијанац, у време кад је играо за Интер, посећивао ближи казино у Лугану где је по сопственом признању изгубио 150.000 евра за пар сати. Међу Тотијевим чековима је и један од 180.000 евра на име „Нинџиних” коцкарских дугова .</p>
<p>Марио Балотели је последње вече пред неславни одлазак из Манчестер Ситија провео у локалном казину зарадивши 28.000 фунти на рулету, а онда је шмекерски поклонио 1.000 фунти првом бескућнику на кога је наишао.</p>
<p>Артуро Видал је у једној ноћи изгубио толико новца да је видно изнервиран по изласку слупао „ферари“ на излазној капији казина.</p>
<p>Некадашњи енглески ас Вејн Руни је за два сата на „блекџеку” остао без пола милиона евра. Међутим, „рак рана” Рунија је покер на којем је изгубио богатство, често играјући у друштву Кристијана Роналда чији су губици били знатно мањи.</p>
<p><!--<box box-left 49641791 media>--></p>
<p>За разлику од Рунија, Жерар Пике, некадашњи фудбалер Барселоне и бивши Шакирин партнер, доказ је да има нешто у причи о љубави и коцки: Пике је на покеру толико добар да је и зарађивао играјући турнире.</p>
<p>Његовим стопама има намеру да пође и Нејмар. Осим што је већ „тренирао” играјући покер, бразилска звезда најавила је да ће се по завршетку фудбалске каријере посветити игрању турнира покера по читавом свету. </p>
<p>Депресија вреба иза угла велики број фудбалера по окончању каријере. Обезбеђена животна егзистенција, могућност да се буде доживотни туриста изгледа примамљиво обичним смртницима који једва састављају крај с крајем, али не и онима који су до четрдесете били у турбо брзини. Мало прочитаних књига и пуно пара, после задовољења свих примарних нагона, аутопут су за бесмисао праћен алкохолом, дрогама и коцком, па ко преживи. </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Mon, 20 Jul 2026 11:41:26 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5083710/ima-li-zivota-posle-fudbala-kad-zelena-coja-zameni-zeleni-travnjak-.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2023/1/3/10/6/247/1207466/thumbs/1311131/thumb1.jpg</url>
                    <title>Има ли живота после фудбала: Кад  зелена чоја замени зелени травњак </title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5083710/ima-li-zivota-posle-fudbala-kad-zelena-coja-zameni-zeleni-travnjak-.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2023/1/3/10/6/247/1207466/thumbs/1311131/thumb1.jpg</url>
                <title>Има ли живота после фудбала: Кад  зелена чоја замени зелени травњак </title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5083710/ima-li-zivota-posle-fudbala-kad-zelena-coja-zameni-zeleni-travnjak-.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Дан када је Аргентина спасла фудбал: Играло се онако како треба да се игра, како би требало да се игра</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087606/dan-kada-je-argentina-spasla-fudbal-igralo-se-onako-kako-treba-da-se-igra-kako-bi-trebalo-da-se-igra.html</link>
                <description>
                    Све се свело на хајлајтсе, секвенце за тик-ток, милиони аналитичара, све са компјутерима и шемама запосели су јутјуб, публика прави селфије, лова се врти, а теби дође да свиснеш, јер знаш – Дијего Армандо Марадона је мртав, а није баш јасно ни шта се десило са оним другим Богом, пошто га нема, свакако. И заиста сам хтео да прекинем мучење, да престанем да гледам оно што сам цео живот гледао, а онда сам на неком порталу, сасвим случајно, налетео на снимак лудих аргентинских навијача који певају, у трансу, о Дијегу, Малвинима и Леу, и помислио сам: Господе, ипак ће да се деси!
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/17/9/5/360/5585778/thumbs/13184622/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Дан када је Аргентина спасла фудбал: Играло се онако како треба да се игра, како би требало да се игра" title="Дан када је Аргентина спасла фудбал: Играло се онако како треба да се игра, како би требало да се игра" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49724209 embed>-->Ништа специјално није могло да се каже о Светском првенству у фудбалу, осим да га је велики новац отео, и да је Дијего Армандо Марадона мртав.</p>
<p>Подељена је најважнија игра на четвртине, премрежена дроновима, накрцана лед екранима, набијена селебритијима, и сви који су то гледали знали су да је цео тај спектакл прављења пара, и још пара, и још пара, и ничег другог него пара; ипак, не вреди, јер – Дијего Армандо Марадона је мртав, да не причам и да су Фокланди енглески.</p>
<p>Сам фудбал претворен је у видео игрицу, утакмице се припремају као Насине мисије у свемир, све пршти од анализа, снимака, система, поставки, тренери дипломе добијају на Институтима за квантну физику а не у тренерским школама, играчи су технички савршени због тактике а не због игре, судије носе камере, офсајд прешао у дигиталну сферу, и док то гледаш сасвим ти је јасно оно основно: да је Дијего Армандо Марадона мртав, и да више нико не игра за напуљску сиротињу, за рају, за бедни народ и мучене пролетере.</p>
<p>Све се свело на хајлајтсе, секвенце за тик-ток, милиони аналитичара, све са компјутерима и шемама запосели су јутјуб, публика прави селфије, лова се врти, а теби дође да свиснеш, јер знаш – Дијего Армандо Марадона је мртав, а није баш јасно ни шта се десило са оним другим Богом, пошто га нема, свакако.</p>
<p>И заиста сам хтео да прекинем мучење, да престанем да гледам оно што сам цео живот гледао, а онда сам на неком порталу, сасвим случајно, налетео на снимак лудих аргентинских навијача који певају, у трансу, о Дијегу, Малвинима и Леу, и помислио сам: Господе, ипак ће да се деси!</p>
<p><!--<box box-left 49724204 embed>--></p>
<p>Фудбал. Оно што он јесте, и оно што сам играо, „на мале голиће“ испред зграде, и оно што сам видео када је Партизан изгубио, у Београду, са 6:1 од Хајдука, и после, када је Дијего добио помоћ директно са неба, па смо сви у Павиљонима викали: Mano de Dios!, и онај који је играо Кројф, са цигаром у углу усана, као да га је Хуго Прат правио, и онај Еузебија, Гаринче, и увек мамурно генијалног Џорџа Беста, и истог таквог Сократеса, и њиховог парњака Чаве Димитријевића, нека им је лака земља. </p>
<p>Е, тај фудбал, помислио сам, десиће се. Сведен на своју суштину, голи фудбал, сиротињски, фудбал који се не игра него живи, фудбал састављен од мана, од пораза, блата, удараца, пљувања, псовки, промашаја: фудбал за који се не дају паре, него сам живот.</p>
<p>Зато сам и сео да погледам полуфинале између Аргентине и Енглеске, и одмах сам знао како ће се завршити, без обзира на резултат.</p>
<p>Просто, они у плавим дресовима, луди и навучени на супстанце које им је са неба сам Дијего послао, нису певали химну.</p>
<p>Не, они су је извикивали, као Стеван Филиповић слободу, ономад у Ваљеву, спремни да заврше на вешалима, за циљ, за идеал, за фудбал, али само да им добри Бог допусти да, пре тога, поломе по неку непријатељску ногу, главу, или шта већ.</p>
<p>И нису се спремали да играју само са Енглеском; били су апсолутно спремни да изађу на терен на којем их чека сама Смрт. И да је пљуну. Да јој стану на црту, да је победе, па шта год после да буде.</p>
<p><!--<box box-left 49724222 media>--></p>
<p>И када је почела утакмица, када су и једни и други, неких педесетак минута ипак пристали да се поклоне на олтару тактике и бесумучног надмудривања, ни једног трена нисам сумњао да ће крај бити величанствен.</p>
<p>И био је. Енглези су дали гол, и онда је фудбал, онај фудбал, могао да почне.</p>
<p>И могу сада да причају о грешкама енглеског тренера, или о изменама аргентинског тренера, о померању Месија на десну страну, о аутоматизмима, понављањима, кондицији... И јесте све то паметно и стручно, али, извините, није то – то.</p>
<p>Не. Него је била, изнад свега, Страст. И била је Смрт. И били су призори из оних Борхесових крчми у којима севају ножеви. И био је Танго. И били су Малвини. И био је Дијего, на Леовим раменима. Био је живот фудбал, и фудбал је био живот, онај сиротињски, који играш да преживиш, да убијеш, да волиш, и да умреш.</p>
<p>И као да је онај стадион био измештен, кроз време, неких четрдесет-педесет година уназад, у оно доба у којем је сваки клинац знао да мора да игра по блату, да удара и да буде ударан, да гине да би преживео, да пада и да руши, да побеђује и да губи, и да све то неизмерно воли, као Стеван Филиповић слободу, до самог краја, на којем је важно да су ти руке подигнуте, а не да ли си жив.</p>
<p><!--<box box-left 49724216 media>--></p>
<p>Последњих тридесет минута играло се као у време без компјутера, џојстика, игрица, паметних телефона, вештачке интелигенције, система, реклама, селебритија, селфија, ВАР-а, дронова, анализа и аналитичара, без квантне физике и тренера.</p>
<p>Играло се онако како треба да се игра, до краја, без изговора, без реклама, без пара, а на све или ништа. Енглеска то није преживела, али фудбал јесте.</p>
<p>Захваљујући репрезентацији Аргентине, која је била спремна, пре утакмице, да погине. И да излети на терен као да јуриша на бункер и на бодљикаву жицу, и да гризе себе, противника, траву, да поломи своје и туђе кости, отвори сопствене јужњачке вреле вене, и оне са севера, хладне, да игра ђон на ђон, кост на кост, да дâ и да узме живот.</p>
<p>За Малвине, за Дијега, и за фудбал.</p>
<p>Зато су победили. Пре финала. У којем их, надам се, чекају они Лоркини Цигани, са наоштреним ножевима, мрачни и меланхонични, који знају да Дијего није мртав, него да је само Бог.</p>
<p><!--<box box-left 49724210 embed>--></p>
<p>У сваком другом сценарију тог финала, оном у којем нема крви и смрти, љубави и страсти, бола и чежње, танга и фламенга, победиће Шакира, што стварно не бих могао да поднесем. А ни Дијего.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 17 Jul 2026 10:35:59 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087606/dan-kada-je-argentina-spasla-fudbal-igralo-se-onako-kako-treba-da-se-igra-kako-bi-trebalo-da-se-igra.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/17/9/29/626/5585910/thumbs/13184579/thumb1.jpg</url>
                    <title>Дан када је Аргентина спасла фудбал: Играло се онако како треба да се игра, како би требало да се игра</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087606/dan-kada-je-argentina-spasla-fudbal-igralo-se-onako-kako-treba-da-se-igra-kako-bi-trebalo-da-se-igra.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/17/9/29/626/5585910/thumbs/13184579/thumb1.jpg</url>
                <title>Дан када је Аргентина спасла фудбал: Играло се онако како треба да се игра, како би требало да се игра</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087606/dan-kada-je-argentina-spasla-fudbal-igralo-se-onako-kako-treba-da-se-igra-kako-bi-trebalo-da-se-igra.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Лет Мате Парлова на београдској Маракани: Шампион гвоздених песница и голубије душе</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087599/let-mate-parlova-na-beogradskoj-marakani-sampion-gvozdenih-pesnica-i-golubije-duse.html</link>
                <description>
                    Каријера Мате Парлова била је блистава: у аматерској конкуренцији је био осмоструки првак Југославије, пет пута најбољи на Балкану, двоструки шампион Европе, олимпијски победник и светски шампион. Иако је био и светски професионални првак у полутешкој категорији, можда најупечатљивији тренутак те каријере било је освајање титуле професионалног првака Европе на београдској „Маракани“ 10. јула 1976, коју је прославио скоком са ринга и слетањем на руке раздраганих навијача.  
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/14/19/37/742/5572679/thumbs/13151447/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Лет Мате Парлова на београдској Маракани: Шампион гвоздених песница и голубије душе" title="Лет Мате Парлова на београдској Маракани: Шампион гвоздених песница и голубије душе" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49724146 media>-->Једна ласта не чини пролеће, али је истина да је једна „ласта“ Мате Парлова, виђена 10. јула 1976. на стадиону Црвене Звезде, тада званом „Маракана“, обележила лето те давне године у Београду и целој Југославији, као и читаву историју бокса земље које више нема.</p>
<p>Била је то „ласта“ којом је Парлов, велики боксерски шампион из Пуле, заљубљеник у Београд и општи љубимац више од 20 милиона Југословена, прелетањем конопаца ринга и слетањем на руке раздраганих навијача прославио освајање титуле професионалног првака Европе у полутешкој категорији у верзији Светског боксерског савета (WBC). Пред више од 25.000 гледалаца, чије се одушевљење чуло до неба, Парлов је до трофеја дошао савладавши актуелног шампиона Старог континента Италијана <a href="https://www.youtube.com/watch?v=VXnsXmu4aEU">Доменика Адинолфија</a>.</p>
<p>Тај успех Мате Парлова (1948-2008) у професионалној конкуренцији догодио се после његове блиставе аматерске каријере, током које је био осмоструки првак Југославије, пет пута најбољи на Балкану, двоструки шампион Европе, олимпијски победник и светски шампион. Касније је, 1978. године, тој ниски трофеја додао и WBC титулу планетарног професионалног првака полутешке категорије, победом над Аргентинцем <a href="https://www.youtube.com/watch?v=PIATQqf6OoQ">Мигелом Анхелом Koељом</a>.</p>
<p>У конкуренцију професионалаца Мату је, према казивању његовог сина Матка, „намамио“ Борис Крамарушић, богати трговац из Трста који није имао везе са боксом, али је имао њух за бизнис, што је и спорт већ био у том вакту. Неколико година Крамарушић је био менаџер Парлову, иако за то нису потписали никакав уговор.  </p>
<p><!--<box box-left 49724120 embed>--></p>
<h4><strong>Београдски меч  </strong></h4>
<p>Парлов је за место своје борбе за титулу професионалног првака Европе одабрао Београд, а не Пулу у којој је тада (и касније, до свог краја) живео. Разлог је била његова снажна везаност за Београд и Београђане, чију је силну подршку и љубав осећао од почетка аматерске каријере. У Београду је Мате освојио прву титулу првака државе, „Златну рукавицу“ и прво од своја два европска „злата“.</p>
<p>„Често је говорио о томе како га је Београд топло примао и како се увек истински радовао свим његовим победама“, много пута је, после Матине преране смрти, испричао његов син Матко. Има још доста оних који ће рећи да је Мате Парлов што је више напредовао у каријери све више боравио у Београду, а све мање у Пули.</p>
<p>Због очекиваног великог интересовања публике, одлучено је да се меч Парлов–Адинолфи одржи на фудбалском стадиону Црвене звезде,  јер је, као највећи у Југославији, могао да прими и више од сто хиљада гледалаца, попут бразилске „Маракане“. Ринг је био постављен испод северне трибине, а испред њега се нашло више од 25.000 бучних навијача југословенског шампиона за ког се већ тада говорило да је „најомиљенији спортиста Југославије“.</p>
<p>То, по свему судећи, важи и данас. </p>
<p><!--<box box-center 49724144 media>--></p>
<h4><strong>Победа пре краја </strong></h4>
<p>Противник леворуком Парлову био је Италијан Доменико Адинолфи, бранилац титуле коју је стекао нокаутом, а затим и три пута одбранио на исти начин. Одликовао га је фајтерски „носорог стил“ – са обе песнице прислоњене уз погнуту главу упорно је ишао напред и снажно ударао. Мате је у рингу деловао много елегантније: десним директом је настојао да противника држи што даље од себе, а громовиту левицу је чувао за одлучујуће тренутке. У уводној трећини меча од петнаест рунди ниједан ривал није стекао осетнију предност, а страх код Матиних навијача појавио се у петој рунди када су на његовом лицу видели крв потеклу из разбијене аркаде.</p>
<p>Такво осећање је, међутим, трајало врло кратко јер је Парлов, као да га је повреда додатно подстакла, тако снажно „притиснуо“ Адинолфија да је увереност „трибине“ у његов тријумф постајала све еуфоричнија. Италијан је постао дефанзивац који се надао да ће „тајфун“ Парлова у неком тренутку морати да спласне. Преварио се.</p>
<p>У 11. рунди, после дуже канонаде Парловљевих диреката и крошеа, судија из Велса Џејмс Примел одлучио је да прекине меч и да, без бројања, прогласи Парлова победником, што је значило и новим шампионом Старог континента.</p>
<p><!--<box box-left 49724078 embed>--></p>
<p>„Био је то класичан технички нокаут. Спасао сам Адинолфија тежих последица, јер би у наставку сигурно био покошен, пошто је примио много удараца у главу“, биле су Примелове речи којима је објаснио своју одлуку коју су Италијан и његов штаб касније назвали „скандалозном и неправедном“.</p>
<p>Бодовне судије су, међутим, подржале одлуку Велшанина, а главни међу њима, Немац Херберт Томпсон је рекао да је Адинолфи, пре него што га је Примел послао у угао, деловао немоћно и „имао стакласт поглед“. Европски медији су, изузимајући италијанске и француску агенцију АФП, победу Парлова представили као заслужену и убедљиву.</p>
<p>Нови шампион се тада одлучио на храбар потез без преседана: са раширеним рукама, попут ласте, полетео је из ринга и слетео на подигнуте руке егзалтираних гледалаца. Тај тренутак за историју забележиле су и телевизијске камере, па се и данас може видети на друштвеним мрежама, где га прате коментари дивљења.</p>
<p>„Тим скоком желео сам да изразим захвалност публици за подршку којом ме је носила и давала ми снагу у окршају са Адинолфијем“, било је Парловљево објашњење „ласте“ виђене тада на „Маракани“. „Морао сам да скочим у то море уздигнутих руку, а гужва је била таква да на под не би могла да падне ни игла, а камоли ја.“ </p>
<p><!--<box box-left 49724149 media>--></p>
<p>На другој страни, Адинолфи је био љут због пораза, а из те љутине излетело му је и омаловажавање победника: „Мате нема ударац који руши, а боксер без тога не може бити шампион. У Европи има бољих од Парлова“, просиктао је сломљени Римљанин пред новинарима.</p>
<h4><strong>Светска титула  </strong></h4>
<p>Кад је постао професионални шампион Старог континента Парлов је имао непуних 28 година, на основу чега се знало да ће покушати да постане и светски првак. Његов тренер и дугогодишњи пријатељ професор др Зоран Ћирковић називао је Мату „неуништивом машином“, посебно истичући његову посвећеност свакодневном раду, неопходној надоградњи за вансеријски таленат који је поседовао. Управо то му је омогућило да се сврста међу великане „племените вештине“ иако јој се посветио доста касно – тек у шеснаестој години.</p>
<p><!--<box box-center 49724131 media>-->Већ крајем 1976. Парлов је имао меч за титулу светског шампиона у полутешкој категорији, али није успео је да преотме владајућем прваку, Американцу Метјуу Мухамеду. У првој борби је, одлуком судија, био поражен, док је у дугој меч проглашен нерешеним.</p>
<p>Ипак, две године касније ствари су дошле на своје место: Мате Парлов је постао планетарни шампион у полутешкој категорији, опет у WBC верзији, савладао је <a href="https://www.youtube.com/watch?v=PIATQqf6OoQ">нокаутом Аргентинца Мигела Анхела Коеља</a>.</p>
<p>Меч је одржан у Милану на православни Божић, 7. јануара, а у Југославији је праћен као „меч над мечевима“.</p>
<p>Слика кад Парлов, крајем девете рунде, левим крошеом обара дотад непобедивог Аргентинца и даље је у сећању сведока тог „судара титана“ у миланској дворани „Паласпорт“.</p>
<p><!--<box box-left 49724077 embed>--></p>
<p>Тада освојену титулу Парлов је касније изгубио од Марвина  Џонсона и више није успео да је врати. Убрзо је стигао и крај његове каријере из које је једно време стечена искуства преносио на младе боксере – године 1984. био је селектор боксерске репрезентације Југославије на Олимпијским играма у Лос Анђелесу.</p>
<p>Његов спортски биланс је импресиван. Као аматер је имао 310 борби, од којих је само у десет поражен; у професионалној каријери забележио је 29 мечева – 24 је добио, три пута је био поражен, а двапут је боксовао нерешено.</p>
<h4><strong>Светски првак не може бити националиста</strong></h4>
<p>По изласку из спорта Мате је највише времена проводио у свом кафићу, који је и данас култно место у Пули, али не само седећи, него и радећи. Многобројни гости су тако имали прилику да попију кафу коју им је припремио светски боксерски шампион лично. („А неки су га и по шећер враћали“, испричао је једном славни глумац Славко Штимац).</p>
<p><!--<box box-left 49724119 media>-->Иако га је првенствено владавина на рингу учинила познатим, поштованим и вољеним, ваља истаћи да је Мате Парлов био уважаван и као дипломирани економиста и дипломирани „дифовац“, па као пословни човек, заљубљеник у позориште, љубитељ и писац поезије... Једном је, гостујући на Хрватској телевизији, рекао да је прочитао на хиљаде песама, и да је оне које су му се посебно свиделе читао „и до две хиљаде пута“. Говорио је да је пред важне мечеве „читао песме да би се опустио и концентрисао за оно што га је чекало у рингу“.  </p>
<p>Био је космополита и пријатељ многих, тих и скроман „к'о девојка“, како су причале његове комшије. „Седамдесетих година, у време највећих успеха Мате Парлова, шетње с њим у било ком месту у Југославији трајале би сатима, јер су сви желели да га поздраве, да нешто упитају или да добију аутограм од њега“, говорио је Зоран Ћирковић.    </p>
<p>Зна се да је Парлова веома погодио распад Југославије и да је истицао да је том распаду кумовало дуго бујање национализма које је он јавно осуђивао. Причало се да је неког новинара, који га је упитао да ли је националиста, „нокаутирао“ муњевитим одговором: „Светски првак не може бити националиста.“</p>
<p><!--<box box-center 49724102 media>--></p>
<p>Кад су му у Хрватској, по њеном осамостаљењу, понудили да буде министар спорта, одбио је. Одбијао је било какво укључивање у политику и чак забрањивао да се у његовом кафићу прича о политици.</p>
<p>Волео је да се дружи са писцима, глумцима и другим уметницима. У Београду је крајем шездесетих година прошлог века давао боксерске савете Миши Јанкетићу који је у представи „Кад су цветале тикве“, брзо забрањеној после Титове осуде због помињања Голог отока, играо Љубу Врапчета (Љубу Сретеновића), бившег боксера. Друговао је и са Драганом Гагом Николићем, великим љубитељом племените вештине.</p>
<p>Треба истаћи да је многима, не само Београђанима, бокс постао привлачан баш због Мате Парлова, „шампиона гвоздених песница и голубије душе“.</p>
<p><!--<box box-left 49724125 media>-->Мате Парлов је умро 29. јула 2008. у Пули од рака плућа. У том граду на Јадрану подигнута су му два споменика: један близу породичне куће у предграђу Фажана, а други код кафића чији је био власник.</p>
<p>Трајни белег у знак сећања на тог великог боксерског шампиона постоји и у Београду: реч је о улици с његовим именом у градској општини Звездара.</p>
<p> </p>
<p><!--<box box-left 49724150 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 14 Jul 2026 19:41:54 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087599/let-mate-parlova-na-beogradskoj-marakani-sampion-gvozdenih-pesnica-i-golubije-duse.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/14/18/58/182/5572505/thumbs/13151009/thumb1.jpg</url>
                    <title>Лет Мате Парлова на београдској Маракани: Шампион гвоздених песница и голубије душе</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087599/let-mate-parlova-na-beogradskoj-marakani-sampion-gvozdenih-pesnica-i-golubije-duse.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/6/14/18/58/182/5572505/thumbs/13151009/thumb1.jpg</url>
                <title>Лет Мате Парлова на београдској Маракани: Шампион гвоздених песница и голубије душе</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087599/let-mate-parlova-na-beogradskoj-marakani-sampion-gvozdenih-pesnica-i-golubije-duse.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Шта је Бразилцима фудбал, а шта су фудбалу Бразилци: Оно из чега настаје и због чега нестаје дух игре</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5031620/sta-je-brazilcima-fudbal-a-sta-su-fudbalu-brazilci-ono-iz-cega-nastaje-i-zbog-cega-nestaje-duh-igre.html</link>
                <description>
                    Бразилци фудбал нису измислили. Усвојили су га као своје дете и утиснули му свој печат. Удахнули су му оно најбоље и најхуманије што је он икад имао – радост игре, безобразлук клинаца из предграђа, стил коме је важније уживање у игри него резултат... Италијански новинар Томас Мацони давно је написао како је енглески фудбал као симфонијски оркестар, а бразилски као хот џез бенд. Играјући фудбал, Бразилци су пронашли себе. Кроз игру која им је постала више од игре помирили су оно што јесу и оно што би желели да буду. Они су заиста кроз фудбал постајали нација. 


                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/11/25/8187670_8308755.jpg" 
                         align="left" alt="Шта је Бразилцима фудбал, а шта су фудбалу Бразилци: Оно из чега настаје и због чега нестаје дух игре" title="Шта је Бразилцима фудбал, а шта су фудбалу Бразилци: Оно из чега настаје и због чега нестаје дух игре" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-center 49059375 image>--></p>
<p>Бразилци живе у садашњости, за прошлост углавном не марe. Постоји само један изузетак: фудбал. Спортске стране бразилских новина пуне су историје.</p>
<p>Фудбалске историје су као и друге историје – ред чињеница, ред митова и легенди. Специфичност бразилске фудбалске историје у односу на друге бразилске историје огледа се у томе што фудбалска има и главу и реп. И што траје. У њој се континуитет осећа као мало где другде.</p>
<p>Бразилци фудбал нису измислили. Усвојили су га као своје дете и утиснули му свој печат. Удахнули су му оно најбоље и најхуманије што је он икад имао – радост игре; безобразлук клинаца из предграђа; стил коме је важније уживање него резултат...<em> </em>Италијански новинар Томас Мацони давно је написао како је енглески фудбал као симфонијски оркестар, а бразилски као хот џез бенд.</p>
<p><!--<box box-left 49660313 embed>--></p>
<p>Играјући фудбал, Бразилци су (у једном тренутку) пронашли себе. Кроз игру која им је постала више од игре помирили су оно што јесу и оно што би желели да буду. Они су заиста кроз фудбал постајали (једна) нација. </p>
<p>Антрополог Жилберто Фреире заступао је теорију како је <em>жого бонито</em> (лепа игра), какву су играли Гаринча, Пеле, Вава, Загало и њихови исписници, еманација синкретичког бразилског <em>националног духа</em>; духа створеног симбиозом индијанског (староседелачког), афричког и европског наслеђа. Тај дух еманирао је у музици, плесу, капуери...</p>
<p>Еквилибријум у коме је тај дух еманирао у фудбалу у међувремену је нарушен. Увек му се изнова стреми; никад није извесно да ли ће и када ће се <em>магија</em> реинкарнирати. Но, то је друга прича.</p>
<p>Бразилци у фудбалу јесу створили историју. Нико други није наступао на више светских првенстава; нико други није освојио пет титула светских шампиона; нико никад није играо тако лепо као они (некад). Заслужено су изборили <em>историјско право</em>. Захваљујући (и) том праву добили су <em>мандат</em> да буду домаћини Светског првенства 2014. године.</p>
<p><!--<box box-left 49660316 embed>--></p>
<h4><strong>Брасилерао – теленовела за мушкарце</strong></h4>
<p>Фудбал је, уз самбу и теленовелу, једна од ретких свебразилских институција у којој учествују сви, без обзира на класни и социјални статус. У ствари, фудбал је као теленовела чија су главна публика мушкарци. Жене више причају о јунацима и јунакињама новеле, мушкарци о утакмицама и фудбалерима.</p>
<p>ТВ-екрани су у Бразилу свуда – по баровима, ресторанима, продавницима, спортским центрима, а на ТВ-у као да су непрестано само теленовеле и преноси некаквих фудбалских утакмица. У кућама, кад се скупи веће друштво, <em>навијачи</em> се поделе по просторијама да би свако гледао и навијао за свој тим. </p>
<p>Емисије у којима се озбиљно дискутује о политичким питањима и проблемима су ретке. О фудбалу се воде бескрајне расправе – од тога ко је и како повредио задњу ложу до визије новог бразилског система игре који би био ововременски спој лепоте и компетитивности. </p>
<p>Бразилски фудбалски календар другачији је него у Европи. У првој половини године играју се републичка (државна) првенства и Куп Либертадорес. У другој половини године на програму је национално првенство које <em>од миља</em> зову Брасилерао. Брасилерао се завшава у децембру. Тада напетост кулминира слично као кад се ближи расплет у теленовели. </p>
<p><!--<box box-center 49059260 image>--></p>
<p>Чест је случај да се до последњег кола не зна ко ће бити шампион, ко ће у Куп Либертадорес, ко у другу лигу. Нема тимова који су претплаћени на титуле. Неки тимови имају периоде своје владавине; нико није стално најбољи. Није необично да и највећи и најпопуларнији тимови испадну у другу лигу.</p>
<p>Брасилерао коме сам својевремено био сведок на лицу места био је још неизвеснији него што обично бива. Тимови су били толико изједначени да се до два, три кола пред крај нико није посебно издвојио на врху табеле. Свако је сваког могао да добије, свако од свакога да изгуби. Најозбиљнији претендент на титулу три кола пред крај изгубио је на свом терену од последње пласираног.</p>
<p>И то није било изненађење; таква <em>изненађења</em> стално се дешавају. Највећи број победа остварује се минималним резултатима – 2:1, 3:2, 1:0...</p>
<p><!--<box box-left 49660321 embed>-->До два, три кола пред крај чак четири, пет тимова било је (теоретски) у игри за шампионску титулу... На самом крају, пред последње коло, у игри су остали Коринтијанс из Сао Паула и Васко де Гама из Рија. Коринтијанс је имао два бода предности и последњу утакмицу играо је против градског ривала Палмеираса. Пласиран испод очекивања навијача, у другом делу табеле, Палмеирас није имао никакав други такмичарски мотив осим да помрси рачуне вечитом ривалу и архинепријатељу.</p>
<p>У Рију, Васко је морао да победи свог <em>вечитог непријатеља</em> – Фламенго, да би у случају евентуалног Коринтијансовог пораза узео титулу. Фламенгу је, пак, био потребан бар бод да би осигурао пролаз у Куп Либертародорес. И то нису била сва морања.</p>
<p><em>Недеља поподне, ногометни дан</em> ишчекивала се зато са стрепњом и узбуђењем широм Бразила. Коринтијанс и Фламенго имају по тридесетак милиона навијача – више него сви остали тимови заједно. Њих највише воле и највише презиру.</p>
<p><!--<box box-center 49061218 image>--></p>
<p>У Сао Паулу страст за <em>тимао</em> (тимчину) била је опипљива. Карте за утакмицу плануле су само што су пуштене у продају. Ноћ уочи утакмице нацврцани навијачи махали су заставама кроз прозоре аутомобила и наздрављали Коринтијансу. На дан утакмице улице двадесетмилионског града биле су скоро пусте. Из станова су се чули телевизори, а из барова навијачи.</p>
<h4><strong>Бразилац за све Бразилце</strong></h4>
<p>Вест која се непосредно пред утакмицу раширила градом и читавом земљом као да је одједном стишала успламтеле страсти: „Умро је Доктор Сократес!“ </p>
<p>Тешко је ван Бразила схватити шта је Сократес значио за Бразил, какву је ауру имао, какво је поштовање уживао. Био је много, много више од фудбалера. Био је Бразилац за све Бразилце. Таквих је јако мало.</p>
<p><!--<box box-center 49059101 image>--></p>
<p>Зато је његова смрт погодила и оне који за фудбал уопште не маре. Ја сам то јутро провео са мојом бразилском пријатељицом Андреом и њеном мајком. Обе су се заклињале како их <em>утакмица одлуке</em> уопште не занима. Кад су чуле вест о Сократесу, обе су биле шокиране и тужне: „<em>Ai... que pena</em>. Каква штета...“</p>
<p>Сократесова породица је са севера Бразила, из државе Пара, дошла у Рибеирао Прето, у унутрашњост државе Сао Пауло, када је Доктор још био дечак. Заиграо је фудбал у Ботафогу из Рибеирао Прета. Није много тренирао, није намеравао да се фудбалу озбиљно посвећује. Прече су му биле студије медицине.</p>
<p>Међутим, тренер Жоао Виера препознаће у њему необичан таленат, поклониће му посебан третман и Сократес ће тако, игром случаја, завршити као професионални фудбалер. У Коринтијансу ће заиграти 1978, са 24 године.</p>
<p><!--<box box-left 49660326 embed>--></p>
<p>Четири године касније биће капитен „најбоље репрезентације Бразила која није освојила Светско првенство“. Можда грешим, али мој лични утисак је да Бразилци данас више цене <a href="https://whttps://www.youtube.com/watch?v=l6U82TJX0F4ww.youtube.com/watch?v=F8zwQOZgoYk" target="_blank" rel="noopener">ту репрезентацију</a> Сократеса, Зика, Фалкаа и других, него потоње које су освајале Светско првенство 1994. и 2002. Била је то вероватно последња генерација којој су бразилске фудбалске вредности као што су <em>лепа игра</em> и <em>уметнички фудбал</em> биле саставни део карактера.</p>
<p>Нису се тога одрицали ни кад им је долазило главе, као у легендарној, несрећно изгубљеној утакмици против Италије у Шпанији 1982. године, о којој је на овом месту већ писао колега <a href="/page/oko/ci/story/3235/sport/5025685/pravda-i-nepravda-u-fudbalu.html" target="_blank" rel="noopener">др Карајлић</a>.</p>
<p>Сократесова величина није само фудбалска. У време диктатуре, он је био гласно и јасно против. Заступао је став да фудбалери морају да буду личности, са ставом и својим Ја. У време када је реч демократија још била табу у Бразилу, био је један од идејних твораца Коринтијанске демократије (Democratia Corinthiana), неке врсте <em>фудбалерске самоуправе</em>, која се није залагала само за еманципацију фудбалера, већ је промовисала демократске вредности и на различите начине подривала монолит диктатуре, као и диктаторски тип организације, карактеристичан за Бразил седамдесетих и раних осамдесетих.</p>
<p><!--<box box-center 49070111 image>--></p>
<p>Независно од фудбала, Сократес је био интелектуалац-боем, народски човек који је истински марио за Бразил и за његове мале људе. Волео је друштво, музику, живот. И жене, подразумева се. </p>
<p>Неких својих порока, као што су алкохол и дуван, није се лишавао ни по цену живота. Неколико недеља пре те тужне недеље, у Рибеирао Прету упознао сам музичара Буена, Сократесовог другара из детињства и младости. Причали смо о музици, али се Буено више пута враћао на Сократеса, он му је био и музички другар. У баровима свог града заједно су циркали, и заједно наступали. Снимили су чак и неколико песама – о Рибеирао Прету, Коринтијансу, „драгом Бразилу“...</p>
<p>„За разлику од брата, који је такође био фудбалер, Сократес много боље пева“, рекао ми је Буено. Имао је и неколико опаски о томе како се Сократес никад није штедео, како није марио за паре, како га је (последња) жена обрлатила из <em>спонзорских</em> разлога... Из тог разговора са Буеном, из онога што је рекао, али и из израза лица и осмеха који није скидао када је говорио о свом другару, стекао сам утисак да је Сократес пре свега осталог био једноставан човек, људина и лаф. </p>
<p><!--<box box-center 49070319 image>--></p>
<p>Наредног дана у највећем дневном листу <em>Фоља де Сао Пауло</em> видео сам да је Буено, са гитаром, испратио Сократеса и <em>на вечни починак</em>. Сократесова сахрана је, као и већина других у Бразилу, одржана истог дана када је умро. </p>
<p>Присутни на стадиону „Пакеанбу“ од легенде Коринтијанса су се опростили уздигнутом песницом, што је био начин на који је Сократес славио своје голове. Иако је почела исказивањем пијетета легенди, утакмица која је уследила није имала скоро ништа од <em>лепе игре</em> и <em>уметности</em>.</p>
<p>Варница и ватре није недостајало. Прштало је на све стране. Оба тима завршила су утакмицу са по девет играча. Палмеирас је играо као да је на живот и смрт. Имао је више од игре и више шанси. Лако је могло да се деси да победи. Коринтијанс је играо као да се бори за живот. Панично, нервозно, грубо. Одбранио се. Завршило се 0:0. У Рију, Васко је повео, Фламенго је изједначио и голова више није било. Коринтијанс је постао шампион Бразила. Пети пут у својој преко 100 година дугој историји.</p>
<p><!--<box box-center 49059323 image>--></p>
<h4><strong>Историјски потопи и узлети</strong></h4>
<p>Када се пред Мундијал 2014, на ком су били домаћини, још маштало и сањарило о финалу, једна историјска тема, односно <em>историјска срамота</em> дискретно се провлачила кроз новинске написе. Набрајање свих мундијалских домаћина који су стигли до финала није могло да прође без подсећања на Мундијал 1950. када је Бразил такође био домаћин.</p>
<p>Тада, на одлучујућој утакмици против Уругваја, која је играна на Маракани у Рију 16. јула 1950. године, пред до данас рекордних 210 хиљада гледалаца, Бразил је поражен са 2:1. (То није било финале, иако се често тако наводи; систем такмичења био је другачији, на бодове). </p>
<p>Тај пораз доживљен је као најгора национална катастрофа и у светским фудбалским хроникама слови за један од <em>најјезивијих</em> у историји.</p>
<p><!--<box box-left 49660331 embed>--></p>
<p>Бразил је те 1950. унапред био виђен као светски првак: новине су на насловној страни сутрашњег издања објавиле фотографију <em>светских шампиона</em>, председник Фифе Жил Риме припремио је говор на португалском, на улицама се славило пре него што је утакмица уопште почела...</p>
<p>На крају утакмице мук на стадиону утакмице био је „морбидан и скоро неподношљив“, сведочиће касније управо Риме.</p>
<p>Бразилци су тај пораз доживели веома фаталистички, као наводну потврду да нису створени за велика дела. Репрезентативци су сурово стигматизовани. Најгоре је прошао несрећни голман Моасир Барбоса. Слављен и вољен до утакмице са Уругвајем, после ње је сматран баксузом од кога се треба склањати. Из те карме неће изаћи до краја живота.</p>
<p><!--<box box-center 49060680 image>--></p>
<p>Четрдесет и кусур година после трагедије на Маракани, Рикардо Теишера, дугогодишњи председник фудбалске федерације Бразила, није дозволио Барбоси да буде коментатор утакмице репрезентације 1993. године - <em>да не би избаксузирао</em>. Из истог разлога Барбоси није допуштено да посети репрезентацију током припрема за квалификације за Светско првенство у САД 1994. </p>
<p>„Највећа казна у Бразилу је 30 година затвора. Ја плаћам, ево, већ 43 године, за нешто за шта чак нисам одговоран“, рекао је тада. Умро је практично без пребијене паре.</p>
<p>Национална трагедија на Маракани од 16. јула 1950. добила је назив <em>Maracanazo</em> (у слободном преводу <em>потоп на Маракани</em>). </p>
<p>Победе, међутим, лече и најгору малодушност. Гаринча, Пеле и њихови исписници били су лекари. Терапија је почела у Шведској 1958. и трајала је до Пелеовог репрезентативног пензионисања. За то време Бразил је освојио још два Мундијала - 1962. у Чилеу и 1970. у Мексику.</p>
<p><!--<box box-left 49660333 embed>--></p>
<p>На наредну титулу чекао је пуне 24 године, до Мундијала у САД. Последња, пета по реду, освојена је 2004. када се Мундијал одржавао у Јужној Кореји и Јапану. Ове нововременске титуле није, међутим, освојио тако <em>уметнички</em> супериорно као оне три у ранијој епохи. </p>
<p>И фудбал се такође у међувремену променио. Ни Бразилци више не играју тако лепо... Идеал <em>лепе игре</em> није нестао, али јесте у великој мери устукнуо пред императивом резултата.</p>
<h4><strong>Скидање клетве и размађијавање</strong></h4>
<p>На Мундијалу 2014. бразилски селектор Луиз Фелипе Сколари забранио је играчима да спомињу „потоп на Маракани“ из 1950. године, да не би избаксузирали. Није помогло.</p>
<p>Својим <em>тактичким силовањем</em>, које није значило само одрицање од <em>лепе игре</em>, него и њену потпуну негацију – сам Сколари је понајвише кумовао потопу бразилске репрезентације који далеко превазилази онај са Маракане 1950. године.</p>
<p><!--<box box-left 49660338 embed>--></p>
<p><em>Масакр</em> 7:1 у полуфиналу с Немачком, играном на стадиону „Минеирао“ у Бело Оризонтеу, брзо је прекрштен у „Минеиразо“ (потом на Минеирау). Међународни медији то су назвали најцрњим даном у бразилској фудбалској историји и највећим понижењем које је један домаћин Светског првенства доживео откад је Мундијала. Наслови у бразилским новинама били су трагичарки интонирани: „Бразил је убијен“, „Историјско понижење“, „Највећа срамота у историји бразилског фудбала“...</p>
<p>Потреснија и шокантнија од самог резултата била је игра Бразилаца – изгубљени као да су буњике јели, деловали су као да не знају где се налазе. Да нису били милостиви према домаћинима, Немци су без проблема могли да им забију и двоцифрен број голова. Таква немоћ Бразилаца на фудбалском терену никада раније није забележена.</p>
<p>Ипак, том катастрофом као да је испуњена једна космичка правда – коначно је скинута клетва са несрећног голмана Моасира Барбосе. Овај пораз је био толико убедљив да Барбосу искупљује за сва времена – изјавила је отприлике и ћерка прокаженог голмана.</p>
<p><!--<box box-center 49060550 image>--></p>
<p>Мада су страни новинари сведочили о колективном доживљају шока, стида и националног понижења које је уследило после ове полуфиналне утакмице, има и Бразилаца који сматрају да је та седмица била добродошла <em>ко будали шамар</em>.</p>
<p>Нигде на свету опијумски ефекат фудбала није ишао тако далеко као у Бразилу. Шок-терапија била је непријатна, али морала је кад-тад да се догоди. </p>
<p>Упитно је, ипак, колико је било ефекта. </p>
<p>Ипак, и на ово светско првенство су дошли као један од највећих фаворита. </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 2 Jul 2026 11:49:12 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5031620/sta-je-brazilcima-fudbal-a-sta-su-fudbalu-brazilci-ono-iz-cega-nastaje-i-zbog-cega-nestaje-duh-igre.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/11/25/8187284_8308755.jpg</url>
                    <title>Шта је Бразилцима фудбал, а шта су фудбалу Бразилци: Оно из чега настаје и због чега нестаје дух игре</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5031620/sta-je-brazilcima-fudbal-a-sta-su-fudbalu-brazilci-ono-iz-cega-nastaje-i-zbog-cega-nestaje-duh-igre.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2022/11/25/8187284_8308755.jpg</url>
                <title>Шта је Бразилцима фудбал, а шта су фудбалу Бразилци: Оно из чега настаје и због чега нестаје дух игре</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5031620/sta-je-brazilcima-fudbal-a-sta-su-fudbalu-brazilci-ono-iz-cega-nastaje-i-zbog-cega-nestaje-duh-igre.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>У трагању за сличицом која недостаје: Последњи Мундијал у Панинијевим албумима</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087545/u-traganju-za-slicicom-koja-nedostaje-poslednji-mundijal-u-paninijevim-albumima.html</link>
                <description>
                    Панини су уз италијанску канцону, италијанске стрипове, италијанску моду, италијанску пицу, шпагети вестерне, италијанске еротске комедије и, напослестку, сам италијански фудбал, већ одавно саставни део популарне културе која је снажно утицала на снове, послове и сумње толиких послератних генерација стасалих пред великим биоскопским и малим ТВ екранима широм света. Али, епоха Панинија је са с овим Мундијалом завршена. Од Шампионата света који ће се 2034. играти у Саудијској Арабији, сличице и албуме више неће производити италијански Панини, него амерички Фанатикс топс.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/25/21/21/27/5495760/thumbs/12935520/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="У трагању за сличицом која недостаје: Последњи Мундијал у Панинијевим албумима" title="У трагању за сличицом која недостаје: Последњи Мундијал у Панинијевим албумима" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49723114 media>-->На утакмици другог кола групе Д у којој је Парагвај победио Турску голом постигнутим у шездесет и шестој секунди меча десило се нешто што ће овај меч учинити историјским. Пред сам крај првог полувремена судија Иван Бартон из Салвадора показао је директни црвени картон фудбалеру Парагваја Мигелу Алмирону зато што се током једног прекида игре обратио противничком играчу заклонивши уста дланом.</p>
<p>Ово ново фудбалско правило уведено је након што је играч мадридског Реала Винисијус оптужио фудбалера Бенфике Престијанина за вређање на расној основи. Пошто је Престијани током инцидента који се десио на утакмици Лиге шампиона уста прекривао отвореном шаком дисциплинска комисија УЕФЕ није могла да га казни. То је пак подстакло фудбалске законодавце ФИФА да уведу такозвано „Винијево правило“, које у суштини каже да приликом свађе фудбалера током утакмице нема покривања уста.</p>
<p>Алмирон за то правило или није знао или је рачунао да га судија Бартон неће применити. Тек, након једног прекида игре пришао је турском фудбалеру, ставио руку на уста и вероватно му рекао нешто много гадно. Овај је на то одмах указао салвадорском арбитру и… све остало је историја!</p>
<p><!--<box box-left 49723127 media>-->Ипак, прави љубитељи фудбала утакмицу између Турске и Парагваја неће памтити по том, рекли бисмо, тарантиновском детаљу, већ по већ поменутом рано постигнутом голу који је Парагвајце оставио у игри за пролаз у шеснаестину финала Мундијала а Турке неочекивано послао кући.</p>
<p>Након последњег судијског звиждука, многи турски фудбалери су остали да леже на трави стадиона у Сан Франциску. Неки од њих су неутешно плакали, док су их тешили њихови саиграчи и чланови стручног штаба.</p>
<p>Рекли бисмо: један од типичних жанр-призора који описују све оно што фудбал чини далеко најпоетичнијим спортом на свету.</p>
<p>Током готово стогодишње историје светских фудбалских шампионата настало је ко зна колико фотографија на којима су забележени ти упечатљиви призори управо претрпљеног пораза. Али ниједна од њих није завршила на сличици пажљиво налепљеној у Панинијев албум.</p>
<p><!--<box box-left 49723129 media>--></p>
<p>Ко зна, можда ће се једнога дана на трафикама широм света и појавити албум у који ћемо лепити фотографије које илуструју највеће фудбалске трагедије Мундијала. Али чак и да такав албум буде штампан, он неће бити објављен под логом Панинија!</p>
<p>Баш негде у време почетка Мундијала, који се овог лета игра на стадионима у САД, Канади и Мексику објављена је вест да ФИФА не намерава да обнавља уговор о екслузивним правима са Панинима. Од Шампионата света који ће се 2034. играти у Саудијској Арабији сличице и албуме ће производити и продавати Фанатикс топс.</p>
<p>Ова одлука ФИФЕ неће бити подвргнута провери ВАР-а и неће утицати на фудбал колико новоуведени адет да се утакмица подели на четвртине. Али кидање везе између Панинија и Мундијала јесте повод да се између директних преноса фудбалских мечева упознамо са историјом фабрике самолепљивих сличица и албума коју су основали четворица браће из Модене.         </p>
<h4><strong>Панини до Месеца!</strong></h4>
<p>Панини су уз италијанску канцону, италијанске стрипове, италијанску моду, италијанску пицу, шпагети вестерне, италијанске еротске комедије и, напослестку, сам италијански фудбал већ одавно саставни део популарне културе која је снажно утицала на снове, послове и сумње толиких послератних генерација стасалих пред великим биоскопским и малим ТВ екранима широм света.</p>
<p>Ако и нисте волели фудбал, гледали сте играну ТВ серију „Сандокан“ са Кабиром Бедијем, а ако вас није интересовало ни то, онда сте сигурно волели „Опстанак“, додатно оплемењен гласом Дејана Ђуровића. А Панини су на трафике широм света испоручивали самолепљиве сличице и албуме који су тематизовали домаћа, европска и светска фудбалска првенства, љубав између Сандокана и Маријане, све врсте сисара и многе друге теме.</p>
<p><!--<box box-left 49723126 media>-->Куповина кесица са сличицама и албума на трафикама чинила је тек почетак ритуала који би трајао и по неколико месеци. Јер чим скупите нешто дупликата, могли сте да постанете пуноправан члан најправичније берзе коју је сурови свет капитала до сада изнедрио. Знало се тачно колико је једна сличица вреднија од оних других, а ако вам није било до мењаже, са дупликатима сте увек могли да играте тапкања или играњем, што би рекао Елвис Џи Куртовић, „ћизе-близе“ – бацањем сличица што ближе каквом зиду.</p>
<p>Тајна помаме за сличицама крила се управо у дупликатима, јер су вам сличице које сте већ имали уредно залепљене у албуму служиле за размену и тако вам обезбеђивале место у заједници. Моја тетка није до краја разумевала суштину овог ритуала, па је, купујући ми сличице фудбалера домаћег фудбалског првенства, од трафикантице тражила кесице у којима неће бити дупликата.</p>
<p>Мој ујак је пак решио да и он сакупља сличице за албум посвећен сисарима. Тако смо на честа породична окупљања доносили „штосове“ сличица и списак оних бројева који нам недостају. На крају смо, чини ми се, обојица испунили свој албум. Неке од преосталих сличица залепио сам што на орман и врата моје собе, што на кухињске елементе.</p>
<p><!--<box box-left 49723222 media>-->Поводом вести о растанку Панинија и ФИФЕ и лондонски „Гардијан“ је замолио неколико својих сарадника да се присете свог искуства сакупљања сличица фудбалера у време одигравања Светских првенстава.</p>
<p>Дописник из Италије Лоренцо Тондо је евоцирао успомене на Мундијал који је игран у САД 1994. године, када је након извођења пенала Бразил победио Италију и тако по четврти пут постао првак света. Тондо прво подсећа читаоце који су све фудбалски асови играли тог лета у Америци, а онда признаје да је њега мимо свих тих звезда једино интересовао Роберто Бађо.</p>
<p>Мали Буда, како су сви звали овог голгетера, у то време је играо за Јувентус а Тондо је Мундијал пратио на родној Сицилији. Деца су до жељених сличица долазила играјући се као и код нас популарним „тапкањем“. И напослетку је успео да освоји сличицу са које му се у дресу Азура смешио Роберто Бађо.</p>
<p>„Неко време сам сличицу носио у џепу као трофеј“, присећа се Тондо, „јер из сујеверја нисам хтео да је налепим у албум. Бојао сам се да то не донесе малер Италији. На крају ипак нисам издржао и налепио сам Бађа на његово место у албуму. И платио цену: Бађо је промашио пенал у финалу и Италија је изгубила од Бразила, а ја сам годинама осећао личну одговорност за тај пораз.“</p>
<p><!--<box box-left 49723130 media>-->Новинар Тим Џонз је истинску страст према сакупљању сличица фудбалера осетио када је већ увелико био одрастао човек . Имао је ту срећу да извештава са Мундијала који се 2014. године играо у Бразилу и искористио прилику да посети бразилску испоставу Панинија која се налазила у Сао Паолу.</p>
<p>На своје велико изненађење, погон је био старомодан, а у њему су махом радиле жене. Сличице су штампане на бучним машинама, а онда су их раднице исецале ручно. Друге су исечене сличице паковале у кесице, док је неколико радница сличице стављало у коверте које су потом одношене на пошту. Када је Британац упитао директора Панинијевог погона у Сао Паолу о чему се ради, овај му је објаснио да при крају сваке кампање колекционари (махом деца) могу да пишу Панинијима, који ће им на кућну адресу радо послати две-три сличице које им недостају да до краја попуне албум.</p>
<p>„У том тренутку сам се вратио у дечаштво, када ми је за попуњавање једног албума недостајала само сличица са грбом аустријске репрезентације. Толико сам очајавао“, закључује новинар „Гардијана“, „а једноставно сам могао да им пишем и Панини би ми послао сличицу.“</p>
<p><!--<box box-left 49723136 media>-->Џонз као да је читао крими причу Зорана Ћирића „Тајна несталих ренџера“, чији се заплет врти око намере нишвилског издавача сличица да једну од њих никада и не штампа, и тако исцеди и последњи динар из џепова колекционара.</p>
<p>И прича о Панинима је књижевно заводљива. Новинар Луиђи Гарландо је 2021. године објавио роман „Албум снова“, посвећен историјату саме породице и њихове фабрике која је славу Модене пронела широм света. Годину дана раније, Гарландов колега Лео Турини објавио је монографију „Панини – прича о једној породици и многим сличицама“.</p>
<p>Предговор за ову богато илустровану књигу написао је италијански политичар Валтер Велтрони, који је својевремено био градоначелник Рима и лидер италијанске левице, која је у тим данима губила капацитет да управља земљом чији су фудбалери били прваци света четири пута, али ево већ трећи пут заредом не учествују на завршном турниру.</p>
<p><!--<box box-left 49723142 media>--></p>
<p>„Сви који су рођени шездесетих и касније знају ко су Панини“, написао је Велтрони. „Куповали су њихове албуме, у њих лепили сличице, писалу су и с нестрпљењем чекали да им на адресу стигне одговор из Модене. Браћа Панини чине део света колективне маште.“</p>
<p>Велтрони наводи да се на првој сличици које се сећа био Гарибалди а да су потом дошле оне на којима су се налазиле фотографије славних фудбалера, али и Адријано Челентано. Затим каже како је у тексту посвећеном марксистичкој теорији као пример употребне вредности и размене робе навео управо мењажу сличица.</p>
<p>„Браћа Панини су били наш Дизни“, наставља Велтрони. „Радили су на томе да нас усреће. А нису били деца каквог предузетника. Било их је осморо… и били су сиромашни. Њихов отац Тонино, који се у Великом рату борио у редовима авијације, отишао је са овога света а да није напунио ни четрдесет и пет година. Заувек је склопио очи у мрачној и изгладнелој Италији 1941, плашећи се за будућност својих наследника. Али била је ту жена, која је била уз њега до самога краја. Јер је Олга Панини, ћерка једног произвођача сира, волела да чита и имала чврсту и непоколебљиву нарав.“</p>
<p>„Панини су“, закљуичује, „део идентитета и генијалности наше земље.“<!--<box box-left 49723148 media>--></p>
<h4><strong>Све је почело од једне трафике</strong></h4>
<p>А од свега тога заиста не би било ништа да сињора Олга, удовица са осморо деце, није решила да преузме пословање једне трафике у центру Модене.</p>
<p>Када је упознала Антонија Панинија, који је долазио из породице у којој су се сви мушкарци бавили каквим механичарским пословима, Олгу су звали „краљицом сира“. Родила му је осморо деце, четири дечака и четири девојчице: Веронику, Норму, Марију Луизу, Еду, Ђузепеа, Бенита, Умберта и Франка.</p>
<p>Када је Тонино Панини преминуо у новембру 1941, најстарија деца су већ увелико радила, не би ли бројној породици у тешким временима обезбедили средства за преживљавање. Своју прву плату најстарији Ђузепе је потрошио на трошкове очеве сахране, а неколико година касније, Вероника је у адвокатској канцеларији у којој је радила као дактилографкиња чула како је закупац једне од трафика у Модени заборавио да плати ренту и изгубио лиценцу за даљи рад.</p>
<p>Олги Панини се учинило да је то добра прилика да промени судбину своје бројне породице, па је успела да сакупи тада огромних шест хиљада лира и – трафика је била њихова!</p>
<p><!--<box box-left 49723198 media>-->Био је то киоск у самом центру Модене, у близини градске катедрале. Панинијеви су је отворили 6. јануара 1945. године и тиме залепили прву сличицу у албуму посвећеном историји Панинија.</p>
<p>Треба имати на уму да се у Италији и дан-данас на трафикама искључиво продаје само штампа, док су се и те 1945. цигарете продавале у дуванџиницама на којима је стајао знак државног монопола на дуван и со. Крајем фебруара сам у Фиренци једва пронашао једну <em>едиколу </em>(киоск у коме се продаје штампа), али на пулту није био изложен нити један италијански дневни лист. Када сам затражио „Ил манифесто“, лист италијанских комуниста, трафикант ми га је пружио кроз прозорче. Питао сам италијанске пријатеље о чему се ради, а они су се горко насмејали и рекли да данас готово нико више не купује новине.</p>
<p>У доба када је Олга Панини са својих осморо потомака уложила шест хиљада тадашњих лира у закуп трафике у центру Модене, новине су куповали и читали сви. Било је то време великих друштвених промена у разрушеној земљи којом су двадесет претходних година владали фашисти и којој је предстојао избор између монархије и републике, те између владавине демохриошћана или комуниста.</p>
<p class="box-center"><!--<box box-center 49723169 media>-->Ти избори су начињени, али је глад људи за информацијама и забавом расла. И Панинијевима је ишло добро, али су браћа, који су са мајком Олгом водили пословање трафике, хтели нешто више. </p>
<h4><strong>Од сличице у кесицама до првог албума, и даље</strong></h4>
<p>Прво су решили да нешто зараде од непродатих примерака ревија и часописа тако што их нису све враћали као ремитенду, већ су правили „пакете изненађења“. У папирнату кесу би ставили три или четири „бајата“ часописа и продавали их по симболичној цени. И то се показало као одличан потез јер су људи волели да дају нешто ситниша не би ли се „изненадили“.</p>
<p>Потом су решили да код муштерија пробуде жељу за колекционарством. На трафику су окачили обавештења муштеријама да не бацају коверте у којима су примили приватну пошту или неки службени допис, већ да им донесу окрајке са поштанским маркицама. Потом су маркице одвајали потапајући папир у млаку воду, сушили их опет нудили по цени која није оптерећивала ионако танке буђеларе њихових суграђана.</p>
<p><!--<box box-left 49723175 media>--></p>
<p>На самом почетку 1960. године преминуо је чувени италијански бициклиста Фаусто Копи, а крајем лета у Риму су одржане Летње олимпијске игре. У то време је почела и нова фудбалска сезона, а на трафикама су се појавиле сличице колекције „Гол“. На сличицама нису били приказани конкретни фудбалери, већ се радило о илустрацијама које су осликавале све чари спорта у ком су Италијани до тада већ два пута постајали шампиони света.</p>
<p>Сабравши искуство о колекционарској природи потрошача и љубав Италијана према <em>калчу</em>, браћа Панини су препознали прилику да ураде нешто ново. Тако су Бенито и Ђузепе отишли у миланску штампарију у којој су се сличице штампале и понудили да откупе све оно што до тада није продато. Робу су однели у Модену, а онда су од једне фабрике хартије у Болоњи наручили да им направе кесице на којима се налазила илустрација голманске параде.</p>
<p>Потом је у дому Панинијевих организовано паковање: у сваку кесицу стављали су по три сличице. Решили су и да почасте оне који сакупе стотину различитих сличица. Свако ко то успе добиће на поклон фудбалску лопту!</p>
<p>Кесице су се продавале и на другим трафикама по целој Италији.</p>
<p><!--<box box-left 49723194 media>-->До краја фудбалске сезоне 1960/61. Панини су продали три милиона кесица и четворици браће из Модене није требало много да схвате како је то само почетак.</p>
<p>Већ крајем лета 1961. почели су да раде на осмишљавању првог званичног албума италијанске Серије А. Требало је да га чине сличице тринаесторице фудбалера свих осамнаест прволигаша (први тим плус две замене), али су дошли на идеју да на самом почетку албума оставе место за фотографију на којој су се налазили играчи Торина из времена када је овај клуб био на врхунцу своје славе.</p>
<h4><strong>Прва сличица</strong></h4>
<p>На првој сличици направљеној за први албум Панинија нашао се нападач Миланског Интера Бруно Болки, звани Снагатор. На дербију који је између Интера и Милана игран 27. августа 1961. један фотограф је успео да сними Болкија у специфичној акцији. Фотографија је била црно-бела, Панинијеви су пошто-пото хтели да је обоје и то су успели захваљујући једном мајстору свога заната из Болоње.</p>
<p><!--<box box-left 49723183 media>-->Бруно Болки звани Снагатор био је присутан на прослави двадесетпетогодишњице објављивања првог Панини албума.</p>
<p>„Узбудио сам се када су ми рекли да сам ја био на првој сличици“, рекао је том приликом Болки. „У то време то ми није било познато, а нама играчима је било забавно што смо се нашли у албуму, док су се наши рођаци и пријатељи поносили тиме. Никада нећу бити познат као што је то случај са првим човеком који се спустио на Месец, али и ја држим један рекорд…“</p>
<p>Панинијеви су за први албум направили две стотине осамдесет и пет сличица. Сваком клубу су биле посвећене две стране. На првој сличици се налазио грб клуба, потом је следила групна фотографија екипе начињена пред почетак меча и онда портрети фудбалера. Испод имена и презимена свакога од њих штампани су и основни биографски подаци.</p>
<p>Требало је још само одабрати ког фудбалера ставити на насловну страну. Панинијеви су се на крају одлучили да то буде шведски интернационалац Нилс Лидхолм звани Барон. Иако више није наступао за екипу Милана, Панинијевима се учинило да ће његова појава на насловној страни албума привући још више колекционара.</p>
<p>„За мене је била част да се нађем на насловној страни првог албума браће Панини“, рекао је касније Лидхолм.</p>
<p><!--<box box-left 49723204 media>-->А љубитељи фудбала и сличица су показали да су Панини пронашли оно што нико од навијача до тада није имао. Албум, сличице, али и адресу на коју су могли да пишу и траже да им Панини на крају сезоне пошаљу бројеве које им недостају. Такође, одмах се почело и са организовањем великих наградних игри.</p>
<p>Био је то почетак великог пријатељства које ће, бар што се Мундијала тиче, трајати до 2030. године.</p>
<h4><strong>Мексико 1990.</strong></h4>
<p>Први Мундијал којем су Панини посветили албум био је онај одигран у Мексику 1970. године.</p>
<p>Био је то први Мундијал који је телевизија преносила у колору. На сличицама су се тада нашли Пеле, Герд Милер, Боби Мур, Франц Бекенбауер, Еузебио и много други фудбалски асови.</p>
<p>Данас попуњени Панини албум посвећен Мундијалу у Мексику 1970. вреди и до десет хиљада фунти. На домаћим дигиталним берзама неотворене кесице са сличицама штампаним пре педесет и шест година достижу вредност и до стотину и четрдесет хиљада динара. </p>
<p>Југославија није играла 1970. у Мексику, али се зато сличица са фотографијом Вујадина Бошкова нашла у првом албуму Панинија, јер је наш прославаљени фудбалер и тренер у то време играо за екипу Сампдорије из Ђенове.</p>
<p><!--<box box-left 49723177 media>-->Ипак, наша веза са феноменом сличица фудбалера постојала је много пре него што су Панини преузели пословање трафиком у центру Модене.</p>
<h4><strong>Шондине сличице</strong></h4>
<p>Јер, и ми смо имали браћу чија се мајка звала Олга! Били су то Никола и Константин Шонда, Цинцари који су дошли у Београд у другој половини ХIX века. Константин је 1902. године од државе добио повластице за започињање фабричке производње какаоа, чоколаде и бомбона. Прва њихова чоколада названа је по мајци им, Олги.</p>
<p>Костин син Михајло је наследио предузетнички дух, па је, разумевши сву моћ маркетинга, 1932. године постао спонзор Фудбалског првенства Југославије. Шонда се обавезала да ће на крају првенства шампиону државе у фудбалу уручити пригодни породични пехар, али је за то добила права да у продају пусти чоколадице „Првак државе“.</p>
<p><!--<box box-left 49723206 media>-->У сваком паковању, муштерије су уз посластицу могли наћи и по једну <a href="https://gradsubotica.co.rs/prvi-album-sa-slicicama-fudbalera-a-u-njemu-suboticka-backa/">сличицу фудбалера једног од прволигашких клубова</a>. Шонда је објавила и албум у који су могле да се лепе сличице.</p>
<p>Сем страница резервисаних за представљање наших тадашањих најбољих фудбалских екипа, у албуму се нашло и неколико илустрованих прилога. Један је био посвећен одигравању прве ноћне утакмице у којој су под светлима рефлектора фудбалери београдске Југославије победили париски Расинг са три према један.</p>
<p>„Призор осветљеног игралишта у ноћи је до сад најлепши призор на нашим спортским игралиштима“, писали је у Шондином фудбалском албуму из 1932. године.</p>
<p><!--<box box-left 49723217 media>-->Стотину година касније, Шондине чоколаде одавно су поједене а Панини више неће штампати сличице и албуме посвећене Мундијалима. ФИФА је између чистог профита и метафизичке измаглице која попут каквог паганског ореола лебди над сваким стадионом на ком се игра фудбалска утакмица, изабрала ово прво.</p>
<p>Али ко зна, можда ће се у некој реклами за Мундијал 2038. појавити педесеттрогодишњи Роналдо, који ће уштоповати лопту, распаковати чоколадицу „Животињско царство“ и у омоту пронаћи сличицу фудбалског хулигана.</p>
<p>Слоган смишљајте сами.</p>
<p>Почиње нова утакмица.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 2 Jul 2026 11:51:52 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087545/u-traganju-za-slicicom-koja-nedostaje-poslednji-mundijal-u-paninijevim-albumima.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/26/11/21/329/5497555/thumbs/12939757/thumb1.jpg</url>
                    <title>У трагању за сличицом која недостаје: Последњи Мундијал у Панинијевим албумима</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087545/u-traganju-za-slicicom-koja-nedostaje-poslednji-mundijal-u-paninijevim-albumima.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/26/11/21/329/5497555/thumbs/12939757/thumb1.jpg</url>
                <title>У трагању за сличицом која недостаје: Последњи Мундијал у Панинијевим албумима</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087545/u-traganju-za-slicicom-koja-nedostaje-poslednji-mundijal-u-paninijevim-albumima.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Степинaц, Артуковић и Скорцени на маргинама меча Ирске и Југославије 1955: Како је фудбал победио Католичку цркву</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087519/stepinac-artukovic-i-skorceni-na-marginama-meca-irske-i-jugoslavije-1955-kako-je-fudbal-pobedio-katolicku-crkvu.html</link>
                <description>
                    Зашто су аутори недавно објављене књиге о фудбалу у доба Хладног рата, међу десет историјских мечева који су обележили ову епоху уврстили две утакмице репрезентације Југославије. Једна од њих је пријатељска утакмица Ирске и Југославије одиграна у Даблину 1955. године. Зашто? Зато што је у њој фудбал први пут победио Католичку цркву.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/21/17/13/474/5478018/thumbs/12887669/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Степинaц, Артуковић и Скорцени на маргинама меча Ирске и Југославије 1955: Како је фудбал победио Католичку цркву" title="Степинaц, Артуковић и Скорцени на маргинама меча Ирске и Југославије 1955: Како је фудбал победио Католичку цркву" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49722755 media>-->Нетом објављена књига двојице професора савремене историје, Тонија Шоа и Аланa Мекдугала, „Хладноратовски фудбал – историја у десет мечева“ (<a href="https://www.cambridge.org/core/books/cold-war-football/6366ECFAFC05A1E0D29659BCEC2F1E8E">Cambridge University Press</a>, 2026), има колико занимљив, толико за нас и изненађујући садржај.</p>
<p>Од десет изабраних историјских мечева у овој књизи, чак два су посвећена утакмицама репрезентације Југославије. То су утакмице Ирска–Југославија из 1955. и Заир–Југославија из 1974. године. Остале утакмице о којима се говори у књизи су: Арсенал–Динамо из Москве 1947, чувена утакмица Западна Немачка–Мађарска у Берну 1954, када су Немци постали светски прваци, Шпанија–СССР у Мадриду 1964, Северна Кореја–Португалија у Лондону 1966, Чиле–СССР у Сантјагу 1973, Западна против Источне Немачке у Хамбургу 1974, букурештанска Стеауа против букурештанског Динама у Букурешту јуна 1988 и утакмица Кине против Норвешке у Гванџоу, новембра 1991.  </p>
<p>Ове утакмице демонстрирале су снагу фудбала и његов утицај на понашање спортиста, политичких структура, клубова, јавности, медија и осликавале светски баланс снага у Хладном рату. Тако је <a href="https://oko.rts.rs/sport/5036849/kako-je-jugoslavija-pre-pola-veka-pobedom-nad-zairom-od-90-izmenila-istoriju-africkog-fudbala-uspon-i-pad-mobutuovih-leoparda.html">победа Југославије против Заира</a>, данашњег Конга, 1974. године резултатом 9:0, узета као илустрација тешког ударца за мегаломанске амбиције владара земље Мобутуа Сесе Секоа, након кога је Заир/Конго у следећих пола века нестао са светске фудбалске сцене, да би се поново маестрално појавио баш на овом Светском првенству са изненађујућим нерешеним резултатом у утакмици с Португалијом (1:1).</p>
<p>Али чиме је, наоко маргинална, утакмица Ирске и Југославија из 1955. завредела да се нађе у овако малом и ексклузивном избору мечева који су, према суду аутора, обележили епоху Хладног рата?   <!--<box box-center 49722702 media>--></p>
<h4><strong>Ирска контроверза</strong></h4>
<p>Почетком педесетих у два наврата, 1950. и 1952. године, Фудбалски савез Југославије понудио је Фудбалском савезу Ирске (ФАИ) да свој, тада већ високо рангирани фудбалски тим, доведе у Даблин на пријатељску. ФАИ, који је иначе готово рутински и са спремношћу прихватао такве позиве, пошто су међународне утакмице биле његов главни извор прихода и угледа а нису биле лако доступне за земљу тада на периферији Европе, у случају гостовања Југославије показао је неуобичајено невољну реакцију.</p>
<p>Званичници ФАИ-а обично се нису обазирали због политичких система земаља из којих су долазили противници.Током тридесетих Ирска је три пута играла против тима који је представљао нацистичку Немачку, а када је 1946. међународна фудбалска активност након рата обновљена, шест од првих седам утакмица ирске репрезентације које је репрезентација биле су против националних тимова десничарских диктатура Шпаније и Португала.</p>
<p>Догађаје у вези фудбалске утакмице Ирске с Југославијом 1955, поред горе наведених аутора, детаљно је анализирао и Џејмс Квин у својој недавно објављеној књизи „Није то туђа игра: Фудбал и стварање ирског идентитета“ (<a href="https://www.amazon.com/No-Foreign-Game-Association-Identities/dp/1785374737">Merrion Press</a>, 2023). Џејмс Квин је иначе био главни уредник и један од аутора <em><a href="https://www.ria.ie/research-programmes/dictionary-of-irish-biography/">Речника ирских биографија</a></em>, вишетомног издања Ирске краљевске академије са биографијама значајних личности из ирске историје.</p>
<p><!--<box box-center 49722709 media>-->Али, у то време Југославија је била комунистичка земља која је у ирској штампи редовно оптуживана за прогон католичких свештеника. Године 1950, ФАИ је без икаквог оклевања зато одбио позив за утакмицу који је стигао из Београда, а 1952. године је сматрао да претходно треба да потражи савет од Џона Чарлса Меквејда, католичког надбискупа Даблина и најутицајнијег члана католичке хијерархије у Ирској.</p>
<p>Меквејд је наиме био педантан администратор цркве који је пажљиво надгледао друштвени и културни живот своје епархије и очекивао је да званична тела државе, па и фудбалски савез, поштују његова мишљења. Када су га из ФАИ-а питали да ли да Ирска треба да одигра утакмицу против Југославије, он је прилично нерасположено одвратио да га фудбал не занима, али да би било боље да се меч не одржи – ако то може некако дискретно да се изведе. Тако је и било. ФАИ је послушао Меквејдов савет и меч није одржан.</p>
<h4><strong>Моћ надбискупа Меквејда</strong></h4>
<p>Педесетих година 20. века, Католичка црква је имала доминантан положај и веома јак утицај на политику и свакодневни живот у Републици Ирској. Бискупи су старали да се сви сектори друштва придржавају строгих католичких вредности и обично су били консултовани о законима које је предлагала влада. Пошто је земља педесетих пролазила кроз економску кризу, дошло је до огромног пораста незапослености и последичне емиграције великог броја младих људи, тако да  Ирска не само да је била претежно католичко друштво, већ је њиме доминирала старија и конзервативнија генерација.</p>
<p><!--<box box-left 49722713 media>-->Надбискуп Меквејд је у тада био на врхунцу своје моћи. Године 1944. пооштрио је забрану католичким студентима да похађају Тринити колеџ у Даблину кога је сматрао протестантским универзитетом, па је, као такав, био претња за правоверност католичких студената који су га похађали. Године 1951. уплео се у битку са тадашњом владом око онога што је постало познато као „Шема мајке и детета“, државни програм који је предложио ирски министар здравља Ноел Браун, с циљем да се смањи изузетно висока стопа смртности одојчади у Ирској. Меквејд је, с друге стране, желео да ограничи улогу државе у болницама, од којих је већина била под католичком управом.</p>
<p>Надбискуп је победио, а Браунове политичке колеге из владе нису имале храбрости да га по овом питању подрже. Меквејд је ову своју „победу“ сматрао најважнијим догађајем у ирској историји од тзв. католичке еманципације 1829. године, када су укинута вековна политичка и грађанска ограничења за римокатолике у Великој Британији и Ирској. Тако су почетком педесетих болнице и школе, као и већина аспеката ирског живота, биле под доминацијом католичке цркве, којом је надбискуп Џон Чарлс Меквејд срећно управљао.</p>
<p>Године 1954. Меквејд је основао „Комитет за будност“, како би пратио комунистичке активности у Ирској. У поларизованој атмосфери Хладног рата, неки свештеници су користили сваку прилику да се супротставе злу безбожног комунизма и подстакну „црвени страх“.</p>
<h4><strong>Усташке везе</strong></h4>
<p>Ирски надбискуп очито није поштовао препоруку папе Пија XII да политика не треба да се меша у спорт и био је против одржавања утакмице с Југославијом. Меквејдово противљење је првенствено било мотивисано хапшењем надбискупа Алојзија Степинца 1946. у Загребу, због сарадње са нацистичком Независном Државом Хрватском током рата. Степинац је из затвора пуштен 1951. године, али је остао у кућном притвору.</p>
<p><!--<box box-left 49722764 media>-->Његов случај био је добро познат у Ирској: 1. маја 1949. године преко 100.000 људи окупило се у Улици О'Конел у Даблину како би протестовали против његовог третмана у Југославији, као и третмана кардинала Јожефа Миндсентија, који је фебруара 1949. у Мађарској осуђен на доживотни затвор.</p>
<p>Иначе, Ирска је имала и своју мрачну страну у везама са усташким и нацистичким режимом. Године 1947. она је пружила уточиште Андрији Артуковићу, усташком министру унутрашњих послова, одговорном за смрт стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома, и омогућила му потом одлазак у САД.</p>
<p>Наиме, у мају 1945. године, уочи слома НДХ, Артуковић је побегао у Аустрију, накратко био притворен у логору у Спендорфу под британском управом, одакле је „пацовским каналима“ пребачен у Швајцарску, пошто му је католички свештеник Крунослав Драгановић обезбедио лажне швајцарске папире под псеудонимом „Проф. Алојз Аних“. Фрањевачки фратар др Луј Ивандић је био његов пратилац. Када су швајцарске власти откриле Артуковићев прави идентитет, наређено му је да напусти земљу.</p>
<p>Швајцарски фрањевци су тада писали ирској влади хвалећи Артуковића као побожног хришћанина који бежи од безбожног комунизма, и маја 1947. ирско Министарство спољних послова одобрило је његов улазак у земљу. Артуковић и његова породица стигли су у Даблин 15. јула 1947. и живели безбедно у Ирској годину дана. Влада му је затим издала ирске документе, с којима је Артуковић с породицом ушао у Сједињене Државе 1948. године. Када су САД покушале да га депортују назад у Ирску, ирски званичници су 1952. године одбили да га прихвате.<!--<box box-center 49722719 media>--></p>
<h4><strong>Нацисти у Ирској</strong></h4>
<p>Док званична историографија тврди да инфраструктура католичке цркве у Ирској није организовала његово бекство, већ је „дубока религиозна емпатија Ираца према антикомунистичким избеглицама омогућила усташким фашистима да успешно манипулишу ирском владом ради добијања азила“, у тако нешто може да се озбиљно сумња.</p>
<p>У деценијама након Другог светског рата, између 100 и 200 европских нациста и колаборационистичких бегунаца доселило се у Ирску. Ирска држава, како то објашњавају њени историчари, „вођена мешавином интензивног антикомунизма, антибританског расположења и општег непознавања пуног обима Холокауста“, пружила им је сигурно уточиште, и многи од њих су овде отплочели нове и успешне животе. Међу најистакнутијима нацистима који су уточиште нашли у Ирској довољно је као пример навести Ота Скорценија који је овде живео с лажним идентитетом.</p>
<p>Познат током рата као „најопаснији човек у Европи“, СС оберштурмбанфирер Ото Скорцени је 1959. у Ирској, у округу Килдар, купио сеоско имање Мартинстаун Хаус, са 160 хектара земље и великом вилом. Упркос својој упадљивој висини од 193 цм и препознатљивом ожиљку зарађеном у двобоју из студентских дана, Скорцени је живео не скривајући се превише. Постао је позната локална личност, возио је бели Мерцедес и био обасут почастима од стране даблинске политичке елите.</p>
<p>Иако је тврдио да је у Ирској обичан фармер, користио је своју слободу да путује, води послове у Шпанији и наводно помаже мрежи „Одеса“ у помагању другим нацистима да избегну правду.</p>
<p><!--<box box-left 49722727 media>--></p>
<h4><strong>Црква против фудбала</strong></h4>
<p>Када је нова понуда Фудбалског савеза Југославије Фудбалском савезу Ирске обновљена 1955. године, ФАИ, на чијем челу је био Оскар Трејнор, одлучила је да понуду прихвати, и то без консултовања са надбискупом Меквејдом. Наиме, околности су се у међувремену промениле.</p>
<p>Степинац се сада ретко помињао у ирским новинама, а пошто су и Ирска и Југославија претходне, 1954. године постале чланице новоосноване Уније европских фудбалских савеза (УЕФА), ФАИ је желела да успостави пријатељске односе са земљом из истог удружења која је имала до тада запажене фудбалске резултате, а политички се високо котирала у западном свету, упркос њеном комунистичком систему.</p>
<p>Након званичне објаве да ће се утакмица одиграти 19. октобра 1955. на стадиону „Далимаунт парк“ у Даблину, отац Џон О'Реган, канцелар Даблинске бискупије, позвао је секретара ФАИ-а Џоа Викама и изразио забринутост што је утакмица с комунистичком Југославијом договорена без консултација са надбискупом Меквејдом, што није био случај у раније, и предложио да се она откаже. Викам му је, међутим, уз претходни договор са Оскаром Трејнором, саопштио да је за отказивање прекасно и да ће се утакмица одиграти по плану.</p>
<p><!--<box box-left 49722736 media>-->Запањен оваквим ставом ФАИ-а, Меквејд је кренуо у кампању против фудбалске утакмице с „Титовим комунистима“. Најпре је наложио својој пастви да меч бојкотује, а приватно је с истим циљем контактирао ирског премијера Џона А. Костела. Овај ватрени католик и, поред осталог, члан утицајног католичког удружења Витезови Колумбана, спремно се сагласио с Меквејдом и рекао му да ће се влада и владајућа коалиција јавно успротивити мечу и учинити све да га бојкотује.</p>
<p>Премијер Костело је затим назвао председника Ирске Шона Т. О'Келија, који је долазио из редова опозиционе партије десног центра Фијана Фојл, и саветовао му да одбије раније прихваћен позив од ФАИ-а да присуствује мечу, како не би увредио цркву. Још два владина министра су такође отказала претходно прихваћен позив, укључујући и министра Вилијама Нортона из Лабуристичке странке, чланице владајуће коалиције.</p>
<p>Председник О'Кели, иако је био побожан католик, био је дубоко незадовољан овим преокретом: када је добио позив од ФАИ-а да присуствује мечу, пре него што га је прихватио консултовао се с владом и тада није било приговора. Сада, међутим, није могао да пркоси Костелу, а да не створи уставну кризу.</p>
<p>Приватно је писао председнику ФАИ-ја Оскару Трејнору, свом пријатељу и саборцу, и у писму навео да практично нема избора него да због притиска владе бојкотује утакмицу са Југославијом, али је нагласио своје „непоколебљиво поштовање” према Фудбалском савезу Ирске.</p>
<p><!--<box box-left 49722733 media>-->Оскар Трејнор је иначе био бивши професионални фудбалер и голман Белфаст Селтика, учесник Ускршњег устанка 1916. године, високи официр ИРА-е и командант Даблинске бригаде у време Рата за независност 1920, бивши министар одбране у две „републиканске“ владе, те један од лидера тада опозиционе партије Фијана Фојл, којој је припадао и О'Кели.</p>
<h4><strong>Кампања против Титових комуниста</strong></h4>
<p>Костелина влада је интензивно притискала Фудбалски савез Ирске с циљем да се утакмица и откаже. Џо Викам и Оскар Трејнор, секретар и председник ФАИ-а, позвани су на састанак код секретара Министарства правде, Томаса Којна. Он им је саветовао да је настављање с припремама за утакмицу неразумно, а да он лично није расположен да одобри улазне визе Југословенима, пошто верује да би могли да искористе прилику да пребегну на запад.</p>
<p>Делегација ФАИ-а је тврдила да је утакмица спортска, а не политичка ствар, а да су Југословени „добри пријатељи који су се увек борили за ирску ствар у фудбалу“. Такође су истакли да је Фудбалски савез Ирске годинама радио на спортском угледу земље и да би свако отказивање утакмице вероватно створило међународни инцидент који би окаљао државу.</p>
<p>Којн је, иако невољно, на крају пристао да одобри визе Југословенима, али је инсистирао да ФАИ гарантује да ће покрити трошкове за сваког фудбалера који би могао да се одлучи да остане у Ирској.</p>
<p><!--<box box-left 49722749 media>-->Не треба напомињати да су сви југословенски репрезентативци одолели искушењима Даблина и вратили се у Београд након утакмице у пуном саставу. Далеко од тога да су били потенцијални пребези. Југословенска репрезентација је и иначе слободно путовала у иностранство без икаквог инцидента или покушаја њених играча да остану на западу.</p>
<p>Југословенски фудбалски тим био је понос Титове државе и уживао је привилегован статус у земљи. Био је то један од најконзистентнијих тимова у послератној Европи, који је стигао до четвртфинала три узастопна Светска првенства (1954–62), освојио сребрне медаље на три узастопне Олимпијске игре (1948–56), и најзад златну медаљу на Олимпијским играма у Риму 1960. године.</p>
<p>Код куће су сматрани важним амбасадорима своје земље у иностранству, а њихова спремност да играју против свих, и са Истока и са Запада, био је у складу са несврстаном спољном политиком Југославије. Уз то, након ратних разарања и крвавих међуетничких сукоба, успех репрезентације је за нову власт био и доказ да се бивши непријатељи могу ујединити остављајући прошлост иза себе.</p>
<h4><strong>На Далимаунт парку</strong></h4>
<p>Ирска држава је на разне начине јасно изразила своје неодобравање утакмице. Не само да на стадиону није било председника нити иједног владиног представника, већ је и војном оркестру наређено да уочи меча не свира државне химне, што је иначе била уобичајена церемонијална ствар. Водећи фудбалски радијски коментатор, Филип Грин, одбио је, уз подршку својих шефова, да извештава о утакмици, па она није ни преношена на радију. Атмосфера је била таква да су у данима пре утакмице познати ирски играчи попут Кона Мартина заустављани на улици и од њих је захтевано да не играју.<!--<box box-center 49722740 media>--></p>
<p>Док је Меквејд пазио да се у јавности не оглашава, лаичке организације попут Католичких извиђача Ирске јавно су осуђивали ФАИ због гостопримства „Титовим марионетама у главном граду католичке Ирске“, а младим људима присуство на утакмици претили проклетством смртног греха. Секретара ФАИ-а Џоа Викама, који је такође био побожан католика, и чије су две сестре биле монахиње, његов парохијски свештеник у Ларкхилу је са проповедаонице осудио као „Јуду који је продао Христа за једну фудбалску утакмицу“.</p>
<p>Али на дан одржавања утакмице, у среду 19. фебруара 1955, страхови од масовних протеста католичких група нису се обистинили. Испред стадиона „Далимаунт парк“ окупила се тек мала група са антикомунистичким транспарентима, а један демонстрант је махао жуто-белом папском заставом. У одсуству војног оркестра, уочи почетка утакмице националне химне су емитоване преко разгласа. На стадиону се званично окупило 22.000 гледалаца. </p>
<p>Надмоћни гости, по кишовитом времену и блатњавом терену, темељно су „почистили“ Ирце резултатом 4:1. Хет-трик је постигао Милош Милутиновић.</p>
<p><!--<box box-left 49722746 media>-->Посећеност је била нешто мања него што би се очекивало за једну међународну утакмицу, али не драстично – хиљаде фудбалских навијача били су ипак спремни да пркосе жељама најмоћнијег ирског свештеника. Чак је и легендарни револвераш ИРА Ден Брин, чији је пуцањ званично започео Ирски рат за независност, и који је тврдио да га фудбал мало занима, присуствовао утакмици како би показао солидарност са саборцем Трејнором и „испалио свој последњи метак за Ирску“.</p>
<h4><strong>(Не)научена лекција</strong></h4>
<p>Многи посматрачи су били и изненађени оволиким одзивом гледалишта за утакмицу бојкотовану од стране државе и цркве, пошто је Ирска  тада била дубоко религиозна земља и под снажним католичким утицајем. Антиклерикализам је био у великој мери мањински став у земљи, а они за које се сматрало да се противе вредностима какве је црква проповедала ризиковали су осуду и изолацију. Већина оних који нису послушали Меквејда и који су отишли на утакмицу с Југославијом вероватно су били практикујући католици. Иако спремни да прихвате учење своје цркве у питањима вере и морала, и пристану на њену контролу над образовним, здравственим и васпитним институцијама, многи су очито сматрали да није посао цркве или државе да диктирају којим спортским догађајима могу да присуствују.</p>
<p>Међу навијачима на „Далимаунт парку“ 19. октобра 1955. није било антикатоличких транспарената, али је присуство преко 20.000 људи представљало редак чин јавног пркоса и подсетник Католичкој цркви да се ограничи на своју властиту сферу.</p>
<p><!--<box box-left 49722752 media>-->То, међутим, није била лекција коју је Меквејд научио. Пошто је био приморан да се због Југославије више заинтересује за фудбал, схватио је да је реч о популарном спорту и међу паством и међу свештеницима у његовој епархији, па је одлучио је да покуша да контролише сам ФАИ. Основао је одбор од четири свештеника под председавањем оца Џорџа Финегана, да се брине о духовним потребама играча и врши утицај на ФАИ.</p>
<p>У октобру 1957. постојала је могућност понављања контроверзе, када је ФАИ пристао да одигра Б-међународну утакмицу против комунистичке Румуније  Догађаји у вези са овом утакмицом добили су далеко мање публицитета него они из 1955, иако су уочи утакмице с Румунијом неке екстремне католичке организације почеле да истичу прогон католика од стране владе у Букурешту.</p>
<p>Надбискуп Меквејд је тужно закључио да ФАИ није ништа научио из случаја утакмице с Југославијом и замолио је оца Финегана да утиче  како би се осигурало да Фудбалски савез Ирске више неће организовати утакмице са тимовима из комунистичких земаља.</p>
<p><!--<box box-left 49722758 media>-->Службеници Министарства правде, плашећи се да не увреде Меквејда, одложили су издавање виза румунском тиму, али онда су добили „императивна упутства“ од новог министра правде – Оскара Трејнора, који је, након пада Костелове владе и победе његове партије на изборима, ступио на дужност у марту 1957. године.</p>
<p>Утакмица Ирска–Румунија је одиграна без инцидената, у недељу, 20. октобра 1957, на „Далимаунт парку“ пред 21.500 гледалаца. Меч се завршио нерешено, резултатом 1:1.</p>
<p>Следеће године, Ирска је играла утакмице код куће и у гостима против Пољске, а наредне и против Чехословачке. Меквејд више није покушао да интервенише, очигледно прихватајући да постоје границе његовог утицаја, чак и у Ирској педесетих година 20. века.</p>
<p>Зашто су аутори књиге о фудбалу у доба Хладног рата баш утакмицу Ирске и Југославије уврстили у свој избор историјских мечева који су обележили епоху? Зато што је у њој фудбал први пут победио Католичку цркву, тврде Тони Шо и Алан Мекдугал.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sun, 21 Jun 2026 17:08:29 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087519/stepinac-artukovic-i-skorceni-na-marginama-meca-irske-i-jugoslavije-1955-kako-je-fudbal-pobedio-katolicku-crkvu.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/19/15/44/87/5471772/thumbs/12871079/thumb1.jpg</url>
                    <title>Степинaц, Артуковић и Скорцени на маргинама меча Ирске и Југославије 1955: Како је фудбал победио Католичку цркву</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087519/stepinac-artukovic-i-skorceni-na-marginama-meca-irske-i-jugoslavije-1955-kako-je-fudbal-pobedio-katolicku-crkvu.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/19/15/44/87/5471772/thumbs/12871079/thumb1.jpg</url>
                <title>Степинaц, Артуковић и Скорцени на маргинама меча Ирске и Југославије 1955: Како је фудбал победио Католичку цркву</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087519/stepinac-artukovic-i-skorceni-na-marginama-meca-irske-i-jugoslavije-1955-kako-je-fudbal-pobedio-katolicku-crkvu.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>На овом Мундијалу нас неће бити, а како смо пролазили на ранијим: Од Монтевидеа до Катара</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087495/na-ovom-mundijalu-nas-nece-biti-a-kako-smo-prolazili-na-ranijim-od-montevidea-do-katara.html</link>
                <description>
                    На предстојећем Светском првенству које ће се одржати у САД, Мексику и Канади, првом са 48 учесника, наша репрезентација неће наступити. Од 22 минула Мундијала наш изабрани тим је учествовао на 13, и то под шест различитих имена. На премијерном СП 1930. године у Уругвају наша репрезентација је представљала Краљевину Југославије, потом ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, Србију и Црну Гору, а тек од 2010. самосталну Србију која је, по одлуци ФИФА, званични сукцесор резултата свих бивших држава Јужних Словена. А ти резултати су били мршави – два четврта места давне 1930. у Монтевидеу и 1962. у Чилеу.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/8/18/9/567/5428760/thumbs/12758845/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="На овом Мундијалу нас неће бити, а како смо пролазили на ранијим: Од Монтевидеа до Катара" title="На овом Мундијалу нас неће бити, а како смо пролазили на ранијим: Од Монтевидеа до Катара" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49722385 media>-->Наше земље неће бити на предстојећем Светском првенству у фудбалу, 23. по реду, које ће се од 11. јуна до 19. јула одржати у Сједињеним Америчким Државама, Мексику и Канади, а таква разочарења доживљавали смо и раније и врло тешко их подносили због раширеног, мада – руку на срце – неутемељеног уверења да смо велика „фудбалска нација“.</p>
<p>Од 22 минула Мундијала наш изабрани тим је учествовао на 13, и то под шест различитих имена, пратећи промену назива државе из које је стизао на највећу „фешту“ најпопуларније игре на планети. На премијерном СП 1930. године наша репрезентација је представљала Краљевину Југославије, потом ФНРЈ, СФРЈ, СРЈ, Србију и Црну Гору, а тек од 2010. самосталну Србију која је, по одлуци ФИФА, званични сукцесор резултата свих тих бивших држава Јужних Словена.</p>
<h4><strong>„Монтевидео, Бог те видео“</strong></h4>
<p>Први Мундијал одржан је 1930. године у Монтевидеу, престоници Уругваја, а Краљевина Југославија је била једна од само тринаест држава учесница из читавог света. Тријумфовала је селекција земље домаћина, а наши момци су освојили четврто место, што је, уз исти пласман државног тима на СП у Чилеу 1962. године, наш досад највећи успех.</p>
<p>О том наступу генерације Александра Тирнанића, Благоја Моше Марјановића, Милована Јакшића, Милутина Ивковића Милутинца и других, много смо сазнали из филма <a href="https://www.youtube.com/watch?v=lnUiu-J4WcU">„Монтевидео, Бог те видео“</a>, снимљеном 2010. године, посвећеном том великом спортског догађају особеном и по томе што је наш државни тим у Јужну Америку путовао бродом.</p>
<p><!--<box box-left 49722389 media>-->Југословени су се, савладавши Бразил (2:1) и Боливију (4:1), пласирали у полуфинале где су, захваљујући скандалозном суђењу, поражени од Уругваја са 6:1. У постизању другог поготка за домаћу репрезентацију учествовао је и полицајац на дежурству поред нашег гола, који је једну лопту која је већ била напустила терен вратио у шеснаестерац, одакле је она прослеђена у мрежу иза леђа нашег голмана Јакшића, који је на том СП, због сјајних одбрана, добио надимак „Ел Гранде Милован“ (Велики Милован). </p>
<p>Учешће у репрезентацији Југославије су одбили фудбалери из Хрватске, а разлог је био премештање седишта националног фудбалског савеза у Београд из Загреба, где је основан 1919, и то само неколико месеци пре Мундијала у Уругвају. У југословенском саставу били су зато само играчи из београдских клубова БСК-а, Југославије и БАСК-а и тројица интернационалаца који су наступали у Француској.</p>
<h4><strong>Сва четвртфинала</strong></h4>
<p>На два наредна планетарна шампионата, у Италији 1934. и Француској 1938, Југославија није успела да се квалификује, а 1950. се појавила на првом послератном Мундијалу у Бразилу под именом Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ). Генерација Стјепана Бобека, Рајка Митића, Бернарда Вукаса и других највећих асова нашег тадашњег фудбала победила је, у групи, <a href="https://www.youtube.com/watch?v=QrQHEUifKyk">Мексико</a> (4:1) и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=QtPV_8-iOyg">Швајцарску</a> (3:0), а пут до пласмана у полуфинале „пресекао“ јој је <a href="https://www.youtube.com/watch?v=U83a6zhSjqc">Бразил </a>(0:2).</p>
<p><!--<box box-left 49722391 media>-->Та екипа Бразила је, што због великог квалитета, што због играња пред својим ватреним присталицама, била унапред проглашавана победником турнира. Те прогнозе су, међутим, пале у воду, пошто су „Кариоке“ у финалу, на својој Маракани, поражене од Уругваја (1:2). На препуном стадиону тада се, према запису уругвајског писца Едуарда Галеана, „проломио мук, <a href="https://oko.rts.rs/sport/5086664/secanje-na-mundijal-1950-dan-kada-se-brazilskom-marakanom-prolomila-najglasnija-tisina-u-istoriji-fudbala.html">најгромогласнији мук</a> у историји фудбала“. </p>
<p>„Плави“ су се и на наредном шампионату, 1954. у Швајцарској, намерили на <a href="https://www.youtube.com/watch?v=f2X0NPGEtlk">Бразилце</a>, али су избегли пораз одигравши 1:1. Потом су савладали <a href="https://www.youtube.com/watch?v=IpM119cRxuU">Французе</a> (1:0) и прошли у четвртфинале. У наредном мечу са <a href="https://www.youtube.com/watch?v=_omBuSUTDmQ">Западном Немачком</a> Југославија је сматрана фаворитом, али је уместо у полуфинале морала – кући.</p>
<p>„Панцери“, који су победили са 2:0, на том турниру су први пут постали светски прваци, и то победом над „непобедивом“ мађарском <a href="https://oko.rts.rs/sport/5087196/sitan-fudbalski-vez-madjarske-lake-konjice-i-poraz-u-bernu-54-najbolji-na-planeti-a-nikad-sampioni.html">„Лаком коњицом“</a> Пушкаша, Божика, Цибора и Хидекутија, најбољом светском репрезентацијом тог времена, која их је у групној фази „самлела“ са чак 8:3.</p>
<p><!--<box box-left 49722408 media>-->Четири године касније, на Мундијалу у Шведској, наши су, догуравши до четвртфинала, опет налетели на <a href="https://www.youtube.com/watch?v=3iC4qfyn5yc">Западне Немце</a> и опет били поражени (0:1). Иако смо тада имали сјајне нападаче Тозу Веселиновића (најбољег стрелца Југославије), Милоша Милутиновића и Драгослава Шекуларца, успели смо да победимо само <a href="https://www.youtube.com/watch?v=lBtgrdPbcqk">Французе</a> (3:2), док смо са <a href="https://www.youtube.com/watch?v=EzN9DD3dT4s">Шкотима</a> и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=7kYTb1H-ILc">Парагвајцима</a> одиграли нерешено.</p>
<h4><strong>У полуфиналу 1962.</strong></h4>
<p>Седмо по реду СП, одржано у Чилеу 1962, наши љубитељи фудбала памте по „освети“ Немцима за поразе у Швајцарској и Шведској, али и пропуштеној великој прилици да Југославија заигра у финалу. Судар „Плавих“ и „Панцера“ поново се догодио у <a href="https://www.youtube.com/watch?v=ojZXxRXLrjQ">четвртфиналу</a>, пошто су наши и групи изгубили од <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Ty_vMdfiER8">СССР-а</a> (0:2), а победили <a href="https://www.youtube.com/watch?v=dWLBnQat8VA">Уругвај</a> (3:1) и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Zn6o1ZNbYeg">Колумбију </a>(5:0).</p>
<p>Утакмица је била неизвесна до самог краја, а онда је наш халф <a href="https://www.youtube.com/watch?v=ein2lcrblyE">Петар Радаковић</a> у 85. минуту погодио мрежу немачког вратара Фабијана, што је „Плавима“ донело <a href="https://www.youtube.com/watch?v=ppxYULNUk9c">полуфинале са Чехословачком</a>. Екипа у којој су главне звезде били голман Милутин Шошкић, сјајни бековски пар Владимир Дурковић и Фахрудин Јусуфи, па Драгослав Шекуларац, Милан Галић и Јосип Скоблар, сматрана је сигурним финалистом.</p>
<p><!--<box box-left 49722400 media>-->Они који се сећају тог времена тврде да би се то сигурно догодило да није дошло до спора играча са руководством репрезентације око премија за улазак у финале. Челници ФСЈ су, следећи Титов апел за штедњу, наглашен у једном маршаловом говору у време трајања СП, одбили да „одреше кесу“ и тако додатно подстакну играче на победу.</p>
<p>Стање у репрезентацији после те одлуке Драгослав Шекуларац је овако описао: „Распад система – отаљавање тренинга, учестали изласци до касно у ноћ, апатија.“ Против таквих Југословена, дисциплиновани Чехословаци су релативно лако дошли до <a href="https://www.youtube.com/watch?v=YsxUXfZQkB4">победе</a> (3:1) и финала у коме су „пали“ од Бразила (1:3) у коме је блистао Гаринча. Шекуларац је тада уврштен у „идеални тим“ Мундијала.</p>
<h4><strong>У Западној Немачкој 1974.</strong></h4>
<p>После Чилеа, „Плави“ су „посрнули“ у квалификацијама за Мундијале у Енглеској (1966) и Мексику (1970). Депресија љубитеља фудбала било је огромна јер смо имали добре играче, чему је доказ и податак да је Југославија између та два шампионата постала вицешампион Европе (1968), и то пошто јој је чувени швајцарски арбитар Готфрид Динст, неправедном арбитражом, <a href="https://oko.rts.rs/sport/5084159/kako-nismo-postali-prvaci-evrope-varljivog-proleca-68-kraj-zlatnog-doba-jugoslovenskog-fudbala-.html">„отео“ титулу</a>.</p>
<p> Године 1974, као СФРЈ, вратили смо се у светску елиту за коју је сцена била постављена у (тадашњој) Западној Немачкој. Реми са <a href="https://www.youtube.com/watch?v=avrOH4RN1ug">Бразилом </a>на старту (0:0) расуо је оптимизам на читавом југословенском простору од Вардара до Триглава, а 9:0 <a href="https://oko.rts.rs/sport/5036849/kako-je-jugoslavija-pre-pola-veka-pobedom-nad-zairom-od-90-izmenila-istoriju-africkog-fudbala-uspon-i-pad-mobutuovih-leoparda.html">против Заира</a> подстакло је маштања навијача и о највишем домету. Нажалост, после новог ремија са <a href="https://www.youtube.com/watch?v=lfumvGk-dyU">Шкотском</a> (1:1) и проласка у другу фазу турнира, провели смо се као боси по трњу.</p>
<p><!--<box box-left 49722415 media>--></p>
<p>Прво су нас са 2:0 испрашили <a href="https://www.youtube.com/watch?v=ABVzpxd1-q4">Западни Немци</a> (који су на том Мундијалу освојили титулу светског првака), а онда, идентичним резултатом 2:1, и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=SQ3y7lOxNtA">Пољаци</a> и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=N2_jnEZt0WU">Швеђани</a>, чиме је шампионат за нас био окончан.</p>
<p>У јавности се касније појавила тврдња да смо „продали“ меч „Панцерима“ и то по директном Титовом налогу, како би Југославији био опроштен немачки кредит од 700 милиона марака. Никаквих доказа за то није било, али је видљиво било огромно разочарење љубитеља фудбала у Југославији, а разлог је био у чињеници да смо, по именима и њиховом минулом раду у земљи и иностраним клубовима, имали заиста сјајан избор играча: Енвер Марић, Иван Буљан, Џемал Хаџиабдић, Бранко Облак, Јосип Каталински, Владислав Богићевић, Илија Петковић, Станислав Караси, Владимир Петровић Пижон, Душан Бајевић, Ивица Шурјак, Јован Аћимовић, Драган Џајић... </p>
<h4><strong>У Шпанији 1982.</strong></h4>
<p>Пошто смо, лоше обављеним послом у квалификацијама, прескочили СП у Аргентини 1978, поново смо на Мундијалу били 1982, кад је домаћин била Шпанија.</p>
<p>Имали смо потпуно реновиран тим у односу на онај који се представио у Немачкој, а слаткоречиви селектор Миљан Миљанић упорно је убеђивао југословенске фудбалофиле да имају чему да се надају од његових изабраника, међу којима су се истицали Пижон Петровић, Шурјак, Велимир Зајец, Сафет Сушић, Златко Вујовић, Вахид Халилхоџић...</p>
<p>Они најхрабрији навијачи су овај тим на Иберијско полуострво испратили са еуфоричном: „Сад или никад“.</p>
<p><!--<box box-left 49722420 media>--></p>
<p>Да је та парола заиста била нереална сазнало се, нажалост, врло брзо: Миљанови „Плави“ су после само три уводне утакмице морали да пакују кофере за повратак. Учешће су почели са 0:0 против слабашне <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Tx6bpR-Dj_Y">Северне Ирске</a>, затим су изгубили од <a href="https://www.youtube.com/watch?v=UfKaq8aqvuY">Шпаније</a> (1:2), а онда је дошла победа над <a href="https://www.youtube.com/watch?v=veiRargJBik">Хондурасом</a> (1:0) која није имала никакав значај.</p>
<p>Истине ради ваља подсетити да смо утакмицу са домаћом селекцијом изгубили због срамне одлуке данског судије Соренсена, који је један фаул Велимира Зајеца изван шеснаестерца претворио у пенал из ког је „Црвена фурија“ постигла гол.</p>
<p>Потом је стигао нови нежељени „тајм аут“ за селекцију Југославије – изостала је са СП у Мексику 1986. упркос „лаганој“ квалификационој групи, у којој су јој ривали били Бугарска, Француска, Источна Немачка и Луксембург. На Мундијал су отишли Французи и Бугари.</p>
<h4><strong>Последња југословенска репрезентација</strong></h4>
<p>На СП 1990. године у Италији југословенска репрезентација је стигла из земље „већ склоне паду“, због све оштријих политичких несугласица међу њеним републикама из којих је бујао разорни национализам, који ју је убрзо потом и сасвим разорио. Селектор Ивица Осим, фудбалски визионар бескомпромисног карактера, довео је на „Чизму“ врло респектабилан састав у ком су били Драган Стојковић, Роберт Просинечки, Дејан Савићевић, Сафет Сушић, Дарко Панчев, Златко Вујовић, Срећко Катанец, Фарук Хаџибегић..., све фудбалски мајстори са међународним атестом.</p>
<p><!--<box box-left 49722425 media>-->После пораза од <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Kf805XH50Us">Немачке</a> (1:4) на старту турнира и победа над <a href="https://www.youtube.com/watch?v=XRx53DFYQBw">Уједињеним Арапским Емиратима</a> (4:1) и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=WYAgSpY2Bz4">Колумбијом</a> (1:0), Југословени су осигурали учешће у наставку такмичења.</p>
<p>У осмини финала је са 2:1 савладана <a href="https://www.youtube.com/watch?v=RQMOtYarLIs">Шпанија</a>, уз два незаборавна гола Драгана Стојковића Пиксија, а онда је на ред дошао дуел са <a href="https://www.youtube.com/watch?v=pvjZUT0p6Q4">Аргентином</a>, актуелним прваком света, коју је предводио Дијего Армандо Марадона.</p>
<p>Дуел пун „лепоте и ватре“ покварио је швајцарски судија Курт Ретхлистбергер који је у 30. минуту, после другог жутог картона, искључио нашег халфа Рефика Шабанаџовића, који је чувао Дијега Марадону.</p>
<p>Упркос огромном хендикепу, Осимови изабраници су играли сјајно, имали и пуно шанси, а резултат 0:0 одржао се све до краја продужетака, после којих су победника одлучили <a href="https://www.youtube.com/watch?v=li9qaVT8Kiw">пенали</a>. Тај „рулет“ је срећу донео Аргентинцима – било је 3:2 – и огромну тугу нашем тиму. Пораз је доживљен не само као спортски неуспех него и као, како су неки говорили, пропала прилика да се сачува Југославија.</p>
<p><!--<box box-center 49722383 embed>--></p>
<h4><strong>У осмини финала у Француској 1998.</strong></h4>
<p>Следећи Мундијал на ком се појавила наша репрезентација био је онај 1998. у Француској. Реч је о државном тиму Савезне Републике Југославије (СРЈ), земље коју су, после распада СФРЈ, чиниле само Србија и Црна Гора. Селектор је био Слободан Сантрач, а његове главне узданице Стојковић, Савићевић, Мијатовић, Михајловић, Мирковић, Краљ, Југовић...</p>
<p>Југославија је после „мршавих“ победа над <a href="https://www.youtube.com/watch?v=DXnt3wWazrc">Ираном</a> и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=9tt2TTrCJ0g">САД </a>(оба пута 1:0) и нерешеног исхода са <a href="https://www.youtube.com/watch?v=y8nDDrSIDjw">Немцима</a> (2:2), у осмини финала изашла на црту фаворизованим <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Lhz6bZYRWc8">Холанђанима</a>.</p>
<p>„Лале“ су повеле са 1:0, наши су изједначили, а онда је дошао тренутак који је, по општој оцени, „преломио“ утакмицу на нашу штету. Реч је о промашеном пеналу Предрага Мијатовића (<a href="https://oko.rts.rs/sport/5084250/cetvrt-veka-od-mijatove-precke-penal-koji-se-dugo-pamti-i-cesto-pominje.html">погодио је пречку</a>) после ког су Холанђани, и то у последњем минуту, осигурали останак на турниру, елиминисавши наш састав са 2:1.<!--<box box-left 49722426 media>--></p>
<h4><strong>Наступ „земље које нема“  </strong></h4>
<p>Ново појављивање наших фудбалера међу светском елитом видели смо 2006. на Мундијалу у Немачкој. Играли су под називом Србија и Црна Гора (СЦГ), иако се та држава (наследница СРЈ од 2003) уочи шампионата неповратно распала. Тако је одлучила ФИФА, која је наложила да наша селекција и на завршном турниру задржи име са којим је започела квалификације.</p>
<p>Тако се догодило да је, што су медији често истицали, на немачком Мундијалу наступала „земља које нема“. Тек након тог шампионата раздвојене државе су наставиле да се такмиче са засебним репрезентацијама. </p>
<p>Било је некако логично да тим који нема земљу лоше заврши, и то се и догодило. СЦГ је брзо напустила Немачку после три пораза: од <a href="https://www.youtube.com/watch?v=rDr9EmTeVLI">Холандије</a> (0:1), <a href="https://www.youtube.com/watch?v=vfQggbACljg">Аргентине </a>(0:6) и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=yMq_n4RMa5k">Обале Слоноваче</a> (2:3).<!--<box box-left 49722437 media>--></p>
<p><a href="https://www.youtube.com/watch?v=fVIBXKhSKqk">Пораз од „гаучоса“</a> био је и најтежи у историји нашег репрезентативног фудбала, али и потпуно заслужен: изабраници селектора Илије Пeтковића играли су потпуно подређену улогу у односу на тада млађаног Лионела Месија, Ернана Креспа, Хуана Рикелмеа и остале фудбалске мађионичаре из Аргентине. </p>
<h4><strong>Србија на Мундијалу</strong></h4>
<p>Четири године касније, на Мундијалу у Јужној Африци, наша репрезентација је први пут наступила као Србија. Ново име није, нажалост, донело резултат који би бацио у засенак све претходне на светским првенствима, иако су навијачи то прижељкивали.</p>
<p>Кренуло је траљаво, поразом од <a href="https://www.youtube.com/watch?v=cyTVlnIPIvc">Гане</a> (0:1), али је тај кикс исправљен тријумфом над <a href="https://www.youtube.com/watch?v=Ftc2-FqyNMc">Немачком</a> (1:0). То је вратило наду, али се она угасила већ на наредном мечу против <a href="https://www.youtube.com/watch?v=HwDztgXryyc">Аустралије</a>, кад је Србије поражена са 2:1.</p>
<p>Селектор Радомир Антић и његови пулени морали су на далек пут кући, а звуке вувузела из наше групе су наставили да случају Немци и Ганци. Првак света тада је први пут постала Шпанија.</p>
<p><!--<box box-left 49722430 media>--></p>
<p>На Мундијалу у Бразилу (2014) поново није било наших најбољих фудбалера. Квалификациона група у којој су ривали Србије били Белгија, Хрватска, Шкотска, Велс и Северна Македонија показала се претешком за „Орлове“, па нису успели да долете не само до првог места, него ни до баража кроз који би покушали да нађу пут до Бразила.</p>
<h4><strong>У Русији 2018.</strong></h4>
<p>Онда нам се посрећила да у квалификацијама за СП у Русији 2018. репрезентација, коју је предводио Славољуб Муслин, добије „лагану“ групу (Грузија, Република Ирска, Аустрија, Велс и Молдавија) и то је искоришћено. Перјанице нашег новог састава били су голман Стојковић, Ивановић, Матић, Љајић, Коларов, Тадић и Александар Митровић, стрелац каквог дуго нисмо имали.</p>
<p>Муслин, међутим, није одвео тим на Мундијал јер је, убрзо по завршетку квалификационог циклуса, смењен због, како је објаснио, „непристајања да му репрезентацију састављају фудбалски функционери и менаџери“. На његово место дошао је Младен Крстајић, бивши репрезентативац и тренерски почетник.<!--<box box-left 49722434 media>-->Пред „браћом Русима“, чија је подршка стизала на свакој утакмици, наши асови се, нажалост, нису дуго задржали – тек толико да одиграју такозвани обавезни део. Од три утакмице у групи две су изгубили, од <a href="https://www.youtube.com/watch?v=_dusyi-4pMs">Бразила </a>(0:2) и <a href="https://www.youtube.com/watch?v=0O3CbugZtTg">Швајцарске </a>(1:2), а савладали су нејаку <a href="https://www.youtube.com/watch?v=bA6_7wFvG0E">Костарику</a>, и то минималним резултатом 1:0.</p>
<p>Са те неуспеле „екскурзије“ наших звезда посебно се памти да су голове за Швајцарску постигли „наши“ Албанци Џака и Шаћири, обојица пореклом са Косова, који су своје егзекуције за нову домовину „зачинили“ националистичким испадима који су жестоко изиритирали играче и навијаче Србије, али и навели ФИФА да их санкционише.</p>
<h4><strong>Пиксијеви „орлови“</strong></h4>
<p>„Орлови“ су се појавили и на претходном Мундијалу у Катару, пре четири лета, али поново нису обрадовали нацију, упркос најавама бољег издања него у Русији од стране играча и новог селектора Драгана Стојковића Пиксија.</p>
<p><!--<box box-left 49722443 media>-->Ипак, разочарани навијачи видели су само репризу виђеног на претходном планетарном турниру: Србија није успела да „искочи“ из групе. Елиминацију су јој донели порази од <a href="https://www.youtube.com/watch?v=kL0IkvLrQLM">Бразила </a>(0:2) и (опет) <a href="https://www.youtube.com/watch?v=PHegMuOT_t8">Швајцарске</a> (2:3), а комплетну бруку је спречила нерешеним резултатом са <a href="https://www.youtube.com/watch?v=6eNsjaHBAgg">Камеруном</a> (3:3).</p>
<p>Мундијал који је пред нама репрезентацији Србије је „измакао“ због тога што је у групи са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором заузела тек треће место, и тако остала и без директног пласмана и без баража који јој је давао шансу да се ипак нађе на завршном турниру, на коме ће први пут учествовати најбоље селекције чак 48 земаља.</p>
<p>Кобан по „Орлове“ био је <a href="https://www.youtube.com/watch?v=3zmZPQwd0sY">пораз од Албаније</a> у Лесковцу (0:1), који је „зачињен“ и сменом селектора Стојковића.</p>
<p><!--<box box-center 49722371 media>--></p>
<p>Сумирајмо на крају да наши најбољи фудбалери са три највећа такмичења – светско првенство, шампионат Европе и Олимпијске игре – ниједно одличје немају само са Мундијала.</p>
<p>Са Олимпијских игара имамо чак пет медаља: једну златну (Рим 1960), три сребрне (Лондон 1948, Хелсинки 1952. и Мелбурн 1956) и једну бронзану (Лос Анђелес 1984), а са првенстава Старог континента два „сребра“ – 1960. и 1968. године. </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 9 Jun 2026 11:11:14 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087495/na-ovom-mundijalu-nas-nece-biti-a-kako-smo-prolazili-na-ranijim-od-montevidea-do-katara.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/8/18/2/607/5428838/thumbs/12759134/thumb1.jpg</url>
                    <title>На овом Мундијалу нас неће бити, а како смо пролазили на ранијим: Од Монтевидеа до Катара</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087495/na-ovom-mundijalu-nas-nece-biti-a-kako-smo-prolazili-na-ranijim-od-montevidea-do-katara.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/8/18/2/607/5428838/thumbs/12759134/thumb1.jpg</url>
                <title>На овом Мундијалу нас неће бити, а како смо пролазили на ранијим: Од Монтевидеа до Катара</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087495/na-ovom-mundijalu-nas-nece-biti-a-kako-smo-prolazili-na-ranijim-od-montevidea-do-katara.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Мундијалски рекорди: Најубедљивије победе и најбољи стрелци у историји светских првенстава</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087453/mundijalski-rekordi-najubedljivije-pobede-i-najbolji-strelci-u-istoriji-svetskih-prvenstava.html</link>
                <description>
                    Предстојећи Мундијал биће рекордан по броју учесника (48) и утакмица (104), што је прилично чврста гаранција да ће публика видети више голова него на претходним турнирима на којима се појављивало мање репрезентација. Када је реч о головима и голгетерима, питање је да ли ће неко овога лета успети да претекне Немца Мирослава Клосеа, актуелног носиоца звања првог стрелца светских првенстава са 16 постигнутих голова. Реалну шансу да то учине имају само двојица: Аргентинац Лионел Меси, који на вечној листи стрелаца заузима четврто место са 13 погодака, и Француз Килијан Мбапе који је до сада уписао 12 голова.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/2/10/30/9/5399858/thumbs/12683492/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Мундијалски рекорди: Најубедљивије победе и најбољи стрелци у историји светских првенстава" title="Мундијалски рекорди: Најубедљивије победе и најбољи стрелци у историји светских првенстава" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49722091 media>-->Југославија никада није била првак света у фудбалу, али је на  Мундијалу у Западној Немачкој (1974) остварила једну од три, по убедљивости, највеће победе у историји светских првенстава. Канонада голова „Плавих“ у <a href="https://oko.rts.rs/sport/5036849/kako-je-jugoslavija-pre-pola-veka-pobedom-nad-zairom-od-90-izmenila-istoriju-africkog-fudbala-uspon-i-pad-mobutuovih-leoparda.html">сусрету са Заиром</a> (данашња Демократска Република Конго) за 9:0 и тријумфи репрезентације Мађарске над Јужном Корејом (1954. у Швајцарској) од 9:0 и  Салвадором (1982. у Шпанији) од 10:1 важе за до сада непревазиђене.</p>
<p>Са тих 9:0 Југославија је постала рекордер и по броју стрелаца на једној мундијалској утакмици, јер је чак седам њених играча погодило мрежу нејаког ривала. Уз „Принца са Неретве“, центарфора Душана Бајевића, који је дао три гола, голгетери су били и Драган Џајић, Ивица Шурјак, Илија Петковић, Владислав Богићевић, Јосип Каталински и Бранко Облак.</p>
<p>И поред поменутих рекорда, на крају тог шампионата наш државни тим је заузео осмо место што је било далеко испод очекивања навијача, али и самих играча.<!--<box box-left 49722062 embed>--></p>
<h4><strong>Рекорд: 12 голова на утакмици   </strong></h4>
<p>У борбама за светску титулу, започетим 1930. када је у Уругвају одржано прво светско првенство у фудбалу, било је, међутим, мечева на којима су се мреже, у регуларних 90 минута, затресле и више пута него на овде поменутим мечевима репрезентација Мађарске и Југославије   </p>
<p>Највише голова на једној утакмици, чак 12, виђено је на СП у Швајцарској 1954. где је Аустрија савладала домаћу селекцију са 7:5, у врло необичном четвртфиналном дуелу. Швајцарци су у првом полувремену повели са 3:0, али је тај део игре окончан вођством Аустријанаца од 5:3.</p>
<p>У наставку, виђена су још по два гола за коначних 7:5 за Аустрију, која је у то време важила за једну од јачих европских репрезентација.</p>
<p><!--<box box-left 49722065 embed>-->Са својих 10 „комада“ на Иберијском полуострву 1982, против слабашног Салвадора, тадашњи изабрани тим Мађарске подсетио је на тренутак на своје славне  претходнике из чувене „Лаке коњице“, Пушкаша, Кочиша, Цибора и Хидекутија, који су у Швајцарској (1954) тукли Јужну Кореју са 9:0 и Западну Немачку са 8:3.</p>
<p>Иако су тада сматрани најбољим саставом на свету, Мађари нису успели да се домогну титуле: Немци су их у финалу савладали са 3:2 и тако им се сурово осветили за убедљив пораз у групној фази истог турнира.</p>
<p>Осим у поменутом дуелу Мађара и Немаца у Швајцарској, једанаест голова публика је видела и у првом колу СП у Француској 1938, када је Бразил савладао Пољску са 6:5.</p>
<p>У рекорду Мађарске у Шпанији је и светски рекорд њеног нападача Ласла Киша, који је за само седам минута постигао хет-трик. Занимљиво је да Мађари тада, ипак, нису прошли даље из групе, јер су од њих боље биле Аргентина и Белгија.<!--<box box-center 49722068 embed>--></p>
<h4><strong>„Осмице“ за уживање публике  </strong></h4>
<p>Резултат 8:0 виђен је у више наврата. Први пут је то било на СП у Бразилу 1950, када је актуелни првак Уругвај „слистио“ Боливију са по четири дата гола у оба полувремена. Обележје тог првог шампионата после Другог светског рата био је изостанак Немачке, као покретача највећег крвопролића у историји. Боливија је учешће завршилa без постигнутог гола, а исто им се десило и на њиховом једином претходном Мундијалу у Монтевидеу (1930), где су је са по 4:0. победили Југославија и Бразил.</p>
<p>На Мундијалу у Јужној Кореји и Јапану (2002) Немци су своје шампионске претензије најавили победом над Саудијском Арабијом од 8:0. Троструки стрелац био је Мирослав Клосе, потоњи али и актуелни носилац звања првог стрелца светских првенстава са 16 голова датих на укупно четири планетарна турнира.</p>
<p>Немци су на првом СП на Далеком истоку стигли до финала у коме их је савладао Бразил са два гола свог првог тобџије Роналда. Занимљиво је да је то био први сусрета „панцера“ и „кариока“ у борбама за фудбалску златну богињу. Бразилцима је то била пета шампионска титула, по чему су и даље најуспешнија нација, испред Немаца и Италијана који су се на трон попели по четири пута. </p>
<p><!--<box box-left 49722073 embed>-->„Осмица“ је „пала“ и на утакмици Шведска–Куба (8:0) у оквиру СП у Француској (1938), које је Кубанцима било једино на коме су се појавили. Шампионат је игран на испадање, а Кубанци су у првом мечу направили изненађење избацивши тада прилично јаку Румунију. Швеђани су имали бољи састав од кубанског, а на руку им је ишло и то што су у првом колу били слободни, јер је њихов ривал Аустрија, због Хитлеровог аншлуса,  избрисана са списка учесника три месеца пре почетка шампионата.</p>
<p>Куриозитет меча Куба–Шведска је да су два нападача репрезентације скандинавске земље постигла по хет-трик, Густав Ветерстрем и Хари Андерсон. Тако нешто није виђено никада ни пре ни после на највећим смотрама светског фудбала.</p>
<p>Најневероватнији исход са осам голова виђен је у полуфиналу СП у Бразилу 2014, када је изабрани тим Немачке буквално понизио домаћу селекцију са 7:1 (5:0). Од тада, у фудбалским круговима тај резултат важи за највеће изненађење Мундијала, али и највећу тугу Бразилаца, већу и од оне коју им је донео пораз од Уругваја у финалу из 1950. на њиховој Маракани. На том историјском мечу у Бело Хоризонтеу пет немачких играча је погодило мрежу бразилског голмана. Међу њима је био и Мирослав Клосе, коме је то био опроштај од учешћа на Мундијалима.</p>
<p><!--<box box-left 49722077 embed>-->Немачка је након тога доживела још једну радост у Бразилу, победивши у финалу, одиграном у Рио де Жанеиру, Аргентину са 1:0, чиме су освојили своју четврту титулу светског првака.</p>
<h4><strong>„Седмице“ за дуго сећање</strong></h4>
<p>На СП у Јужној Африци 2010. озбиљно је угрожен рекорд југословенске репрезентације по броју стрелаца на једној мундијалској утакмици, али се ипак одржао. Најбољи тим Португалије је у победи од 7:0 над Северном Корејом имао шест играча чија су се имена појавила на семафору после погађања мреже, дакле једног мање него „Плави“ 1974. у Западној Немачкој.</p>
<p>Пред утакмицу се није очекивао такав расплет, јер су брзи и упорни  Севернокорејци, којима је то било друго учешће на Мундијалима, тесно  изгубили од фаворизованог Бразила са 1:2. Пошто је дуел са Португалијом био први фудбалски меч преношен на телевизији у Северној Кореји, по његовом завршетку су се „са стране“ чули коментари да је управо то омело репрезентативце ове земље да прикажу бољу игру.</p>
<p>Жеља да се у дуелу с Португалцима покажу у најбољем светлу учинила им је ноге оловним, потенцирали су медијски извештачи.</p>
<p><!--<box box-left 49722080 embed>-->Резултат од седам датих голова, а ниједан примљен имала је једном и Пољска, на СП у Западној Немачкој (1974) које је завршила на трећем месту, савладавши у борби за медаљу Бразил са 1:0. Тих 7:0 Пољаци су забележили у дуелу са недораслим Хаитијем коме је то било прво и једино учешће на Мундијалу. Најбољи стрелац тог шампионата био је Пољак Гжегож Лато који је постигао укупно седам голова.</p>
<p>Бразил, рекордер по броју светских титула, најраспуцанији је био на Мундијалу 1950, коме је био домаћин, али је остао без „Златне богиње“. У финалној групи од четири екипе лако је „почистио“ Шведску (7:1) и Шпанију (6:1), па је његов меч с Уругвајем, у коме му је био довољан и нерешен резултат, сматран чином овере светске титуле.</p>
<p>До те овере, међутим, није дошло, а трофеј светског шампиона отишао је у Монтевидео. Уругвај није био распуцан, али му је за славље била довољна победа од 2:1.  </p>
<h4><strong>Недостижни рекорд Олега Саленка  </strong></h4>
<p>Кад је реч о најбољим мундијалским голгетерима, после поменутог Немца Клосеа на врху вечне листе најбољих стрелаца, неизоставно је поменути Руса Олега Анатољевича Саленка чији учинак од пет голова на једном мечу делује недостижан. Плавокоси Рус је то чудо направио на СП 1994. у САД, када је његова репрезентација савладала Камерун са 6:1.</p>
<p>На истој утакмици забележено је још једно чудо без преседана у историји светских првенстава. Нападач Камеруна Роже Мила, једини стрелац своје екипе, у тренутку када је погодио мрежу Руса имао је 42 године и 35 дана. И, наравно, надимак „Деда“.</p>
<p><!--<box box-left 49722056 embed>-->„Тобџије“ које су своју голгетерску изузетност потврдиле и на Мундијалима су и Аргентинац Габријел Батистута, звани Батигол, који је на два од три СП на којима је учествовао постигао по два хет-трика. Својом игром и головима толико је одушевио сународника Дијега Арманда Марадону да је славни Ел Пибе једном изјавио: „Ако ико заслужује да ме надмаши, онда је то Батистута.“</p>
<p>Голгетерски маг био је и Француз Жист Фонтен, рекордер по броју погодака на једном Мундијалу. Он је на шампионату у Шведској 1958. чак 13 пута затресао мрежу противничких голмана иако „триколори“ нису стигли до завршног меча турнира, јер их је у полуфиналу елиминисао Бразил, који је тада први пут постао првак света.</p>
<p>Бразилци су у финалу победили домаћине Швеђане са 5:2, а звезда турнира био је њихов млађани ас Пеле, каснији „краљ светског фудбала“ који је у историју Мундијала ушао и као најмлађи стрелац. У тренутку кад је погодио мрежу шведске репрезентације имао је 17 година, седам месеци и 29 дана.</p>
<p><!--<box box-left 49722082 embed>-->Предстојећи шампионат света,  23. по реду, који ће се одржати од 11. јуна до 19. јула у САД, Мексику и Канади, биће рекордан по броју учесника (48) и утакмица (104), што је прилично чврста гаранција да ће публика видети више голова него на било ком од досадашњих турнира на којима се појављивало мање репрезентација.</p>
<p>Посебно занимање, кад је реч о головима и голгетерима, изазива питање да ли ће неко овога лета успети да претекне Немца Клосеа. Реалну шансу да то учине имају само двојица: Аргентинац Лионел Меси, који на вечној листи стрелаца заузима четврто место са 13 погодака, и Француз Килијан Мбапе који је до сада уписао 12 голова.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 5 Jun 2026 12:21:11 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087453/mundijalski-rekordi-najubedljivije-pobede-i-najbolji-strelci-u-istoriji-svetskih-prvenstava.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/2/10/53/582/5399857/thumbs/12683466/thumb1.jpg</url>
                    <title>Мундијалски рекорди: Најубедљивије победе и најбољи стрелци у историји светских првенстава</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087453/mundijalski-rekordi-najubedljivije-pobede-i-najbolji-strelci-u-istoriji-svetskih-prvenstava.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/2/10/53/582/5399857/thumbs/12683466/thumb1.jpg</url>
                <title>Мундијалски рекорди: Најубедљивије победе и најбољи стрелци у историји светских првенстава</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087453/mundijalski-rekordi-najubedljivije-pobede-i-najbolji-strelci-u-istoriji-svetskih-prvenstava.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Више од кошаркаша: Не може се заборавити Радивој Кораћ</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/4395845/vise-od-kosarkasa-ne-moze-se-zaboraviti-radivoj-korac.html</link>
                <description>
                    Кошарка је једноставан спорт. Уколико ти одбрамбени играч приђе, прођеш га. Уколико се одмакне, шутнеш. Тако је овај спорт објашњавао Радивој Кораћ, седам пута најбољи стрелац југословенске лиге, прва велика звезда европске кошарке уопште и чудним сплетом околности мој имењак. О одбрани није пуно причао. О томе су се, осим у изузетним ситуацијама, бринули други. Имао је само 31 годину када је 2. јуна 1969. погинуо. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload/thumbnail/2021/06/02/7289410_6020252screenshot3png.jpg" 
                         align="left" alt="Више од кошаркаша: Не може се заборавити Радивој Кораћ" title="Више од кошаркаша: Не може се заборавити Радивој Кораћ" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49722136 media>--></p>
<p>Ако се стотињак људи окупи да обележи пола века од нечије смрти, као што се десило пре шест година на дан када је Радивој Кораћ погинуо, и притом неколицина, иначе проверено чврстих мушкараца, кришом заплаче, лако је претпоставити да је та особа за собом морала да остави какав озбиљан траг.</p>
<p>У случају Радивоја Кораћа трагова је, чини се, много – хиљаде поена на стотинама утакмица, маса трофеја и медаља, гомила плоча, књига, мантили, ролке и „спенсерице“.</p>
<p>Први кошаркаш изабран за најбољег спортисту Југославије и играч који је бирао тимове у зависности од тога који је језик желео да научи. Прва велика кошаркашка легенда.</p>
<p>Играо је кошарку у сасвим друго време. Добар део каријере на отвореним теренима и лоптом која је, бар судећи по фотографијама, више личила на фудбалску него кошаркашку. Због тога су је, ваљда, и звали „фудбал“.</p>
<p><!--<box box-left 49706352 embed>--></p>
<p>Ни патике нису биле ништа боље. Само изабрани могли су да добију „суперге“ или „старке“, које су много касније постале модни тренд, али су шездесетих година прошлог века била тешко достижни луксуз за већину, чак и врхунских спортиста.</p>
<p>Неки од великих играча су на тренинге, градским превозом, долазили практично са редовних послова.</p>
<p>Путовали су бродовима, возовима, аутобусима.</p>
<p>Тако су, једном, испричали су ми директни актери, играли масу утакмица по Јужној Америци како би скупили паре за авионску карту кући.</p>
<p>У Рио де Жанеиру су отишли на пијацу, која се, према већ прилично бледим сећањима очевидаца, имала налазити недалеко иза Копакабане. Кораћ је хтео да купи неколико банана, али им је продавац, када је спазио новчаницу од једног долара, просто бацио у наручје цео грозд, зграбио паре и изгубио се у гомили.</p>
<p>Згрануто су га гледали како трчи, јер су ионако мислили да му за десетак банана без проблема плате долар. Банане су окачили на вешалицу у хотелској соби и трајале су им неколико дана.</p>
<p><!--<box box-left 49722124 media>--></p>
<p>Годинама је био рекордер по броју постигнутих поена на једној утакмици. Шведском Алвику убацио је 99 поена почетком 1965. године. Или како је то годинама касније објашњавао Мома Пазмањ: „Кораћ, Ивачковић и ја смо дали 101 поен. Кораћ 99, а нас двојица остало.“</p>
<p>Његов утицај на саиграче и вероватно ривале био је толико да се неки од њих, мада у међувремену направили гигантске каријере и даље највише хвале како их је „Жути“ похвалио после неког доброг потеза.</p>
<p>Један од њих, који је у деценијама које су следиле, трофејима дупке испунио бројне витрине у разним земљама, једном је приликом погодио противнички кош са своје половине терена.</p>
<p>Кош је, тврде сведоци, уистину био спектакуларан, али ни један од бројних пехара које је касније освојио, не може се ни издалека мерити са чињеницом да му је у загрљај први скочио Радивој Кораћ.</p>
<p>Чуо сам ту причу најмање 50 пута у животу и иако се с годинама мало мењала и тај последњи шут бивао све даљи од коша ривала прилично верно осликава поштовање које су према њему, све време, гајили.</p>
<p><!--<box box-center 49722139 media>--></p>
<p>У ОКК Београду је провео 11 година, али је одиграо десет сезона јер је једну паузирао пошто је опасно изгубио корак са факултетом.</p>
<p>Електротехнику никада није завршио, али је, у међувремену, седам пута био најбољи стрелац југословенске лиге, три пута најбољи стрелац Европског првенства, најбољи стрелац италијанске лиге, вероватно и најбољи стрелац белгијске лиге, иако је у Белгији нико са сигурношћу не може да потврди ко је, у ствари, те године постигао највише поена у лиги.</p>
<p>Или, једном приликом враћајући се са турнеје по Италији, што је целој генерацији из сијасет разлога представљало посебно задовољство, смислио је савршен план како да један од саиграча, чије име нећу написати јер немам његову изричиту дозволу да то урадим, прошверцује ронилачко одело преко границе.</p>
<p>Дакле, група кракатих младића која је спавала на палуби, јер наравно није било пара за кабине, дошла је до генијалне идеје да превари царинике тако што ће један од њих навући ронилачко одело, преко њега обући тренерку и тако лагано прошетати кроз контролу.</p>
<p><!--<box box-left 49722133 media>--></p>
<p>Као и све остале приче и ова је варирала зависно од особе која је препричавала или просто броја година који је од истинског догађаја протекао. Суштински, највећи проблем је био што се цела акција одигравала усред лета и што је несрећни „ронилац“ умало колабирао добрано пре него што је брод уопште пристао у луку.</p>
<p>Као ретки међу Југословенима који су непрестано путовали на запад, имали су прилике да се, много пре свих, упознају са разним новотаријама потрошачког друштва, попут рецимо пластичних флаша за воду за које нико од њих пре није ни чуо, па су у свлачионици инсценирали тучу не би ли видели израз лица Ранка Жеравице кад флаша пукне о главу „жртве“.</p>
<p>Ван кошарке, његов утицај био је такође огроман, или како је то масу пута до сада описао Дуги Дамњановић: „Носио је ролку, раскопчан мантил, спенсерице и трчао за трамвајем. Чим смо скупили 'опрему' цела екипа са Неимара је носила мантиле ролке и спенсерице и, такође, трчала за тринаестицом. Због њега и данас имам два пара тих ципела – браон и црне“.</p>
<p>Погинуо је 2. јуна 1969. године код Сарајева.</p>
<p><!--<box box-center 42521528 image>--></p>
<p>Сплетом околности родио сам се два дана касније, па је мој отац, Жућков саиграч, велики пријатељ и вечни поштовалац, одлучио да нема никаквих шанси да се зовем Игор, како је раније наводно било планирано и дао ми име Радивој.</p>
<p>Истог тренутка, наследио сам и надимак – Раде и док су осталој деци родитељи пред спавање причали бајке, мени су моји, али и њихови бројни пријатељи који су непрестано дефиловали кроз кућу, препричавали епске утакмице и догађаје који су им претходили.</p>
<p>„Жути“ је, у већини случајева, био главни актер.</p>
<p> </p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 5 Jun 2026 11:37:22 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/4395845/vise-od-kosarkasa-ne-moze-se-zaboraviti-radivoj-korac.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/5/4/17/17/244/4120281/thumbs/9320641/thumb1.jpg</url>
                    <title>Више од кошаркаша: Не може се заборавити Радивој Кораћ</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/4395845/vise-od-kosarkasa-ne-moze-se-zaboraviti-radivoj-korac.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2025/5/4/17/17/244/4120281/thumbs/9320641/thumb1.jpg</url>
                <title>Више од кошаркаша: Не може се заборавити Радивој Кораћ</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/4395845/vise-od-kosarkasa-ne-moze-se-zaboraviti-radivoj-korac.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>То више није та игра:  О досадним утакмицама и екстремној комерцијализацији фудбала</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087488/to-vise-nije-ta-igra-o-dosadnim-utakmicama-i-ekstremnoj-komercijalizaciji-fudbala.html</link>
                <description>
                    Фудбалски спектакл – јер је то данас заиста постао спектакл – попримио је обележја циркуса, што се јасно видело у овогодишњем финалу Лиге шампиoна. Развлачење и театрално наглашавање имена играча при представљању, ватромети, огромни екрани, најављивање уласка играча у арену као да су гладијатори – све ме је то подсетило на оно у шта се претворио амерички фудбал. То јесте нека врста спорта, али само „нека врста“, лишена свих оних обележја локалног идентитета и класне припадности које је фудбал некада имао. Фудбалске франшизе ФИФА и УЕФА су гигантске компаније, игра је циркус, а бизнисмени су ту да покупе новац. 
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/2/13/36/468/5401043/thumbs/12687186/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="То више није та игра:  О досадним утакмицама и екстремној комерцијализацији фудбала" title="То више није та игра:  О досадним утакмицама и екстремној комерцијализацији фудбала" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49722040 media>-->Као што су читаоци мог блога и других краћих текстова можда приметили, последњих неколико година готово уопште нисам коментарисао ништа у вези са фудбалом. У великој мери изгубио сам интересовање за њега, делом због прекида који је донела пандемија ковида (и тужног призора празних трибина уз вештачку навијачку буку коју су телевизијски продуценти убацивали у преносе), а потом и зато што ме је све више одбијала крајња комерцијализација игре.</p>
<p>Није да је професионални фудбал икада био лишен новца и комерцијалних интереса. Али, пратећи шири процес неолибералне комодификације, постао је толико отворено и дрско комерцијализован да су нестале неке од његових изворних одлика које су фудбал некада издвајале од других спортова.</p>
<p>Спорт који је историјски био дубоко укорењен у локалне заједнице (не само у Енглеској, колевци ове игре, већ и у свим земљама у које се проширио током двадесетог века) и који је често одражавао друштвене поделе (буржоазија насупрот радницима, заједнице мешовитог порекла насупрот белачким, десничари насупрот левичарима) – сада је постао спорт без корена.</p>
<p>Он се отргао од већине својих локалних, националних и класних упоришта. Чак је, по мом мишљењу, упитно у којој мери се он још може називати „спортом“, а не пре свега „забавом“, у оном смислу у којем тај појам користе Холивуд и Медисон авенија.</p>
<p><!--<box box-left 49722030 embed>--></p>
<p>Не мислим да су ове критике садашњег стања у фудбалу, а посредно и његових управљачких организација (ФИФА-е и читаве мреже регионалних савеза), нешто ново. О томе се говори већ годинама. А стање је постајало све горе.</p>
<p>Можда је управо овогодишње финале Лиге шампиона то показало јасније него икада. Не улазећи у појединости саме утакмице, мислим да не би било неправедно рећи да је она била: (а) веома досадна и лишена појединачних тренутака генијалности, и (б) сводила се углавном на физичку снагу и тактику.</p>
<p>Играчи, чија су физичка спремност, кондиција и издржљивост заиста изузетни, више су личили на ликове из компјутерске игре коју је генерисала вештачка интелигенција него на фудбалере из прошлости.</p>
<p>Није било Омара Сиворија који је одбијао да носи штитнике за потколенице; није било разбарушеног, кокаином вођеног Дијега Марадоне; није било Гаринче који дрема на десном крилу; није било трбушастог Ференца Пушкаша који није могао да истрчи сто метара, а ипак је постигао стотине голова; није било „петог Битлса“, није било лудог индивидуалца.</p>
<p><!--<box box-left 49722036 media>-->Сходно томе, није било ни неочекиваних додавања, ни невероватних дриблинга, ни соло-продора, ни бизарних потеза.</p>
<p>Али зато је било много тактичког надмудривања: играчи су били постројени попут римских легионара који увежбавају сложен маневар пред битку и потом беспрекорно извршавају своје строго одређене задатке.</p>
<p>Овом одсуству генијалности и обиљу тактичких комбинације треба додати и чињеницу да је победнички тим у великој мери вештачка творевина, створена страним капиталом и усађена у једну од највећих европских престоница – која иначе није позната по великој љубави према фудбалу.</p>
<p>Истина, тај клуб данас има бројну и одану навијачку базу, али нису навијачи били ти који су створили клуб. Никада нису били довољно бројни, снажни или страствени да би из се њихове средине природно изнедрио такав тим. Догодило се управо супротно: навијачка база настала је тек пошто је клуб постао успешан и славан.</p>
<p><!--<box box-left 49722043 media>-->Није постојао онај унутрашњи, органски развој кроз који клуб годинама, корак по корак, гради идентитет тима. То је као када, уместо да посадите дрвеће које ће једнога дана правити хлад, једноставно ишчупате већ израсла стабла из шуме и пресадите их уз тротоар. И једно и друго стабло ће, на летњој жеги, пружати исту сенку. Али у првом случају дрвеће је плод заједнице која је годинама бринула о његовом расту и развоју; у другом случају дрвеће су једноставно довезли инвеститори.</p>
<p>Ти инвеститори су, као и у многим другим случајевима, једноставно одлучили да новац уложе у фудбал уместо у изградњу нових стамбених блокова.</p>
<p>Тако се данас стварају победнички тимови: друштвено гледано, ни из чега – <em>ex nihilo</em>.</p>
<p>Победничке екипе су, што и није изненађујуће, све чешће једне те исте. У Лиги шампиона просечан број различитих тимова који су стизали до четвртфинала у сваком петогодишњем циклусу од 1958. године до почетка двехиљадитих, износио је око 25. Од тада је тај број пао на око 20, а у најновијем циклусу ће вероватно износити свега 15 (види графикон и објашњење у наставку). Крајња тачка досаде биће достигнута онда када сваке сезоне истих осам клубова буде играло у четвртфиналу.</p>
<p><!--<box box-center 49722018 media>--></p>
<p><!--<box box-center 49722020 entrefilet>-->Фудбалски спектакл – јер је то данас заиста постао спектакл – попримио је обележја циркуса, што се јасно видело у овогодишњем финалу. Развлачење и театрално наглашавање имена играча при представљању, ватромети, огромни екрани (као на новом Стадиону „Сантјаго Бернабеу“ у Мадриду), најављивање уласка играча у арену као да су гладијатори – све ме је то подсетило на оно у шта се претворио амерички фудбал.</p>
<p><!--<box box-left 49722053 media>-->То јесте нека врста спорта, али само „нека врста спорта“ – лишена свих оних обележја локалног идентитета и класне припадности које сам раније помињао. Тимови могу да се преселе из једног града у други; франшиза и постоји да би доносила профит. Фудбалске франшизе ФИФА и УЕФА су гигантске компаније, игра је циркус, а бизнисмени су ту да покупе новац. </p>
<p style="padding-left: 30px;">PS: Ова критика ФИФА-е и УЕФА-е не би требало да нас наведе да заборавимо да постоји још гора организација – она која управља тенисом. О томе сам писао пре неколико година у тексту „Доба отвореног финансијског империјализма“, када сам водио расправу са Нејтом Силвером. Тениска организација је подједнако бескрупулозно комерцијализована као и фудбалска, али њу, поред тога, нико не бира и њоме управља неколицина богатих појединаца из богатих земаља. Та концентрација моћи је толика да се тениски „светски купови“ годинама и деценијама играју на истим местима. Срећом, такав степен монополизације још увек није захватио фудбал, али није немогуће замислити да би се то могло догодити. Тада би се финале Лига шампиона увек играло на истом стадиону, уз мање-више исте клубове, док би се Светско првенство увек одржавало у једној или две земље.</p>
<div style="padding-left: 30px; text-align: right;"><a href="https://branko2f7.substack.com/p/a-different-game">Global Inequality and More 3.0</a></div>
<div class="mainMenuContent-DME8DR">
<div class="pencraft pc-display-flex pc-gap-12 pc-paddingLeft-20 pc-paddingRight-20 pc-justifyContent-space-between pc-alignItems-center pc-reset border-bottom-detail-k1F6C4 topBar-pIF0J1">
<div class="pencraft pc-display-flex pc-justifyContent-flex-end pc-alignItems-center pc-reset buttonsContainerContainer-ThaN_w"> </div>
</div>
</div>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 5 Jun 2026 11:38:26 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087488/to-vise-nije-ta-igra-o-dosadnim-utakmicama-i-ekstremnoj-komercijalizaciji-fudbala.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/2/13/45/454/5401007/thumbs/12686957/thumb1.jpg</url>
                    <title>То више није та игра:  О досадним утакмицама и екстремној комерцијализацији фудбала</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087488/to-vise-nije-ta-igra-o-dosadnim-utakmicama-i-ekstremnoj-komercijalizaciji-fudbala.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/5/2/13/45/454/5401007/thumbs/12686957/thumb1.jpg</url>
                <title>То више није та игра:  О досадним утакмицама и екстремној комерцијализацији фудбала</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087488/to-vise-nije-ta-igra-o-dosadnim-utakmicama-i-ekstremnoj-komercijalizaciji-fudbala.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Фудбал по Пјеру Паолу Пазолинију: Навијање је дечија болест која траје до краја живота</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087471/fudbal-po-pjeru-paolu-pazoliniju-navijanje-je-decija-bolest-koja-traje-do-kraja-zivota.html</link>
                <description>
                    Италија неће играти на предстојећем Мундијалу. Данас, за разлику од некада, као да нема нити једног италијанског фудбалера чије бисмо име изговарали онако како се изговара име каквог песника: с неизмерним поштовањем и грозничавим дивљењем. Онако како се, на пример, изговара Пјера Паола Пазолинија. Један од највећих филмских редитеља, који је 1975. године убијен под још увек до краја неразјашњеним околностима, волео је да игра фудбал и умео о фудбалу да говори и пише. О његовом схватању фудбала објављено је и неколико књига. Последња је „Фудбал по Пазолинију“ Валерија Курција, која доноси свеобухватан поглед на Пазолинијев однос према фудбалу, представљајући га као страственог играча и навијача, али и као мислиоца који је и те како умео да проникне у суштину ове игре која је, по њему, последње оваплоћење светог у времену садашњем.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/28/21/2/21/5385656/thumbs/12645106/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Фудбал по Пјеру Паолу Пазолинију: Навијање је дечија болест која траје до краја живота" title="Фудбал по Пјеру Паолу Пазолинију: Навијање је дечија болест која траје до краја живота" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49721526 media>-->У рану јесен 1909. године у Болоњу је стигао аустријски фудбалски ентузијаста Емилио Арнштајн са намером да ту оснује фудбалски клуб. Претходно је у Трсту био оформио екипу Black Star Trieste. Легенда каже како је одмах по доласку у главни град Емилије-Ромање Арнштајн ускочио у први трамвај и упитао кочничара да ли у вароши ико игра фудбал. Трамвајџија му је одговорио да на периферији града има „шашавих који јуре за лоптом“. Сачувани документи кажу да је један од тих <em>шашавих </em>био и ђак Шпанског колеџа Антонио Бернабеу, старији брат Сантијага Бернабеуа, будућег легендарног фудбалера и председника Реала, по коме се данас зове хипермодерни стадион мадридског клуба, који ће наредне сезоне поново тренирати Жозе Мурињо.</p>
<p>Арнштајн је пронашао старијег Бернабеуа и остале ђаке који су пикали лопту и већ у октобру основао Bologna Football Club. Оснивачка скупштина одржана је у једној пивници, а у марту наредне године екипа је одиграла и прву званичну утакмицу, победивши првотимце клуба Sempre Avanti са десет према нула. Утакмица је одиграна на месту где се данас налази главна градска болница.</p>
<p>На тој истој ливади је у пролеће 1941. Пјер Паоло Пазолини био капитен тима састављеног од студената књижевности Болоњског универзитета.</p>
<p>„Налазим се у животној форми“, будући велики уметник каже у писму једном свом другу. „У такмичењу шест екипа ми смо турнир завршили као четврти; пратили су нас многи пехови. Али“, закључује Пазолини, „биће боље на наредном турниру, где ћемо постићи бољи узпех“.</p>
<p>Тако је и било, јер је тим Књижевности освојио први наредни турнир.</p>
<p><!--<box box-left 49721588 media>--></p>
<h4><strong>Фудбал по Пазoли</strong><strong>нију</strong></h4>
<p>И док је Пазолинијев тим те давне и ратне четрдесет и прве напредовао, фудбалска репрезентација Италије осам и по деценија касније никако да изађе из кризе и резултата и игре. Зеничким поразом од репрезентације Босне и Херцеговине четвороструки шампиони света су по трећи пут заредом „успели“ да се не квалификују на Мундијал, што је у тамошњој јавности доживљено као национална трагедија, равна катастрофи изазваној каквим разорним земљотресом.</p>
<p>Италијани фудбал доживљавају као саставни део свог идентитета, а љубитељи фудбала из целога света жале што ће уживање у утакмицама које се овога лета буду играле на стадионима у САД, Канади и Мексику бити умањено одсуством репрезентације за коју су током стотину година играли велики мајстори игре Анђело Скјавио, Амадео Биавати, Ђиђи Рива, Сандро Мацола, Паоло Роси, Паоло Малдини, Тото Скјилачи, Франческо Тоти, Алесандро дел Пјеро, Фабио Канаваро и многи, многи други голмани, бекови, центархалфови, крила и центарфори.</p>
<p>Данас као да нема нити једног италијанског фудбалера чије бисмо име изговарали онако како се изговара име каквог песника: с неизмерним поштовањем и грозничавим дивљењем. Онако како се, на пример, изговара управо Пазолинијево име.</p>
<p>Један од највећих филмских редитеља, значајан писац и ангажовани интелектуалац који је 1975. године <a href="https://oko.rts.rs/kultura/4817000/hronika-najavljene-smrti-pjera-paola-pazolinija-i-serija-nerasvetljenih-ubistava-iz-njegovog-nezavrsenog-romana.html">убијен под још увек до краја неразјашњеним околностима</a> волео је да игра фудбал и умео о фудбалу да говори и пише. О његовом схватању фудбала писано је много у штампи, а објављено је и неколико књига.</p>
<p><!--<box box-left 49721525 media>--></p>
<p>Последња у низу јесте „Фудбал по Пазолинију“ италијанског спортског новинара и публицисте Валерија Курција. Објављена 2018. године, дакле у години у којој Италијани нису играли на Мундијалу у Русији, Курцијева књига доноси свеобухватан поглед на Пазолинијев однос према фудбалу, представљајући га као страственог играча и навијача, али и као мислиоца који је и те како умео да проникне у суштину ове игре која је, по њему, последње оваплоћење светог у времену садашњем.</p>
<p>„Док су остале свете представе, укључујући и мисе, у опадању, фудбал је једини који одолева“, рекао је Пазолини у разговору за новине 1970. године. Потом га доводи у везу са позориштем:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Фудбал је заменио позориште. То није могао да уради филм, фудбал да. Јер позориште је однос између људи од крви и меса који седе у публици и људи и крви од меса који делају на сцени. А филм нуди однос великог екрана и људи од крви и меса који седе у сенци. Док је фудбал опет спектакл у коме се стварни свет од крви и меса на трибинама самерава са стварним протагонистима на терену који се крећу и понашају према јасним правилима ритуала. Ето због чега сматрам да је фудбал последњи ритуал нашега времена.“<!--<box box-left 49721582 media>--></p>
<h4><strong>Није важно где си рођен, већ где си први пут шутнуо лопту</strong></h4>
<p>Пазолини је фудбал заволео у родној Болоњи, на пољани где је своје утакмице играо и фудбалски клуб основан једанаест година пре његовог рођења шутирао лопту све док не падне мрак. Присећајући се тих дана, рекао је како су та фудбалска послеподнева представљала најсрећније тренутке у његовом животу. У Болоњи је почео да игра фудбал, али и да поcтаје фудбалски навијач. На то, како је објаснио у новинском тексту из 1969. године, није утицала чињеница што је ту рођен, већ то што се након живота на северу земље вратио у завичај када је екипа Болоње играла најбољи фудбал и била шампион Италије.</p>
<p>„Вашу навијачку судбину не одређује место рођења“, каже Пазолини у једном интервјуу, „већ тренуци и место где сте први пут дошли у додир са фудбалом. Навијање је дечија болест која траје до краја живота.“</p>
<p>Доживотни навијач Болоње Пазолини је постао у периоду када је овај клуб између 1932. и 1941. био четири пута првак Италије. „Црвено-плави“ су током најславније деценије у својој историји два пута били и победници Европског купа, а 1937. су освојили и Куп светске изложбе у Паризу, где су у финалу победили лондонски Челси.</p>
<p><!--<box box-left 49721536 media>--></p>
<p>Играче Болоње је по повратку са овог такмичења на железничкој станици свечано дочекао цео град. Међу хиљадама навијача био је и Пазолини, који је тог дана побегао из школе.</p>
<p>У том периоду репрезентација Италије је два пута заредом освајала и наслов првака света. И 1934. и 1938. међу првотимцима националног тима били су и најбољи играчи Болоње, од којих је Пазолини највише ценио Амадеа Биаватија. Дивио се начину на који је овај фудбалер одигравао дупли пас. О том техничком потезу често је говорио, и целога живота и сам покушавао да га изведе.</p>
<p>У пролеће 1975. године, тек неколико месеци пре него што ће бити убијен, Пазолини је за време снимања свог последњег филма „Сало, или 120 дана Содоме“ био актер утакмице у којој су играли и некадашњи асови Болоње. Пет последњих минута утакмице на терену је био и Биавати.</p>
<p>Након што је меч завршен, Пазолини је у свлачионици пришао великом асу и затражио му аутограм. Био је то једини аутограм који је икада затражио и добио у своме животу. <!--<box box-left 49721540 media>--></p>
<h4><strong>„Не можете не симпатисати побеђене</strong><strong>“</strong></h4>
<p>Након што је у новембру 1945. дипломирао написавши тезу о књижевном делу Ђованија Пасколија, Пазолини одлази у мајчин завичај на северу земље, где је претходне четири године проводио летње распусте током којих је играо за подмладак локалног тима. У тим ратним временима био је дошао на идеју да оснује уметничко спортско друштво, које би извођењем позоришних представа обезбеђивало средства за функционисање фудбалског клуба.</p>
<p>Пазолини по повратку у Фриули почиње да игра за други локални клуб и учлањује се у Комунистичку партију Италије. Покреће рад групе „Academiuta di lenga furlana“, где окупља песнике који пишу на фриулијанском дијалекту, а једном приликом све саиграче из екипе о свом трошку води да гледају позоришну представу. У јесен 1947. добија место професора књижевности у једној средњој школи, али две године касније бива оптужен и осуђен за непримерене односе са малолетницима. Иако је напослетку пресуда поништена, Пазолини добија отказ, избацују га из Партије, а одриче га се и отац.</p>
<p>Сели са мајком у Рим, где она у прво време ради као кућна помоћница, а он покушава да објављује по новинама и часописима, све док 1951. не добије посао професора књижевности у једној средњој приватној школи. Његови тадашњи ђаци су се касније сећали како је Пазолини често организовао наставу на отвореном, када се уместо лекција из читанке књижевност изучавала на фудбалском терену. У време Летњих олимпијских игара које су 1952. одржане у Хелсинкију Пазолини организује школску олимпијаду.</p>
<p>Професорска плата му омогућава да изнајми кућу која се налазила на супротној страни града. Да би дошао на посао, морао је да промени четири трамваја.</p>
<p><!--<box box-left 49721591 media>--></p>
<p>„Живот у Риму је суров“, каже у писму пријатељу, „и ако ниси чврст и спреман да се бориш, нећеш успети да опстанеш. Сањарим како дане, недеље и целе месеце проводим не радећи ништа друго сем играња фудбала и одласка на игранке.“</p>
<p>Одлазак из Болоње није утицао на његово навијачко опредељење.</p>
<p>„Нисам ни романиста, ни лацијал“ (што ће рећи да не навија ни за Рому ни за Лацио), рекао је у једном тексту 1957. године и закључио: „Ја сам за Болоњу“.</p>
<p>Ипак, чешће је одлазио на стадион да би гледао Рому а не Лацио, између осталог и због тога што су за „Вучицу“ навијали неки од његових најбољих римских пријатеља. Један од њих је у једном документарцу о Пазолинију тврдио да су ишли да гледају Рому јер су у тим временима „жуто-црвени“ стално губили на домаћем терену од мањих клубова као што су Лењано и Модена:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Бескрајно смо се забављали гледајући навијаче Роме како пате због катастрофа које су се дешавале сваке недеље.“</p>
<p><!--<box box-left 49721592 media>-->Сам Пазолини је своју наклоност према клубу за који и данас навија огромна већина Римљана објаснио као специјални извештач левичарског дневника „Унита“ са градског дербија одиграног 1957. Наводећи како је увек на страни слабијих, Пазолини закључује да „не можете не симпатисати побеђене, а победници ће то разумети“. </p>
<h4><strong>Лепе заставе</strong></h4>
<p>Са ове утакмице, која је завршена победом Роме 3:0, за исти лист је извештавао и велики италијански глумац Алберто Сорди.</p>
<p>Пазолини је део свога текста посветио типу навијача који се њему нимало није свиђао, а кога је назвао „наполетано“. Реч је о навијачу који је до безумља наклоњен своме тиму и који није у стању да реално сагледава оно што се заиста дешава на терену.</p>
<p>„Он је“, објашњава Пазолини, „на неки начин благословен. Он не даје ни пет пара на разложност, а још мање мари за оно шта се из недеље у недељу заиста дешава на терену“.</p>
<p>Причу о дербију у коме је Рома савладала Лацио Пазолини завршава описом сусрета са једним од вођа навијача победничког тима, који му саветује да у свом чланку напише како се на изласку са стадиона осећа смрад лешине, те да ће се тај смрад осећати током целе наредне недеље.</p>
<p>Текст је илустрован фотографијом на којој навијачи Роме носе мртвачки ковчег на коме пише: „Овде почива Лацио.“</p>
<p><!--<box box-left 49721569 media>-->Три године касније у Риму су одржане Летње олимпијске игре, о којима је Пазолини написао четири чланка за недељник „Нови путеви“. За исти недељник наставља да пише о спорту наредних пет година. Ти текстови су две године након његове смрти објављени у књизи „Лепе заставе“.</p>
<p>„Ништа не може да се пореди са пуним стадионом; чак ни велики биоскопи у којима има много већих и мањих дворана нису ништа у поређењу са том масом гледалаца који се дерњају и, напослетку, пате.“</p>
<p>Средином шездесетих снима документарац „Љубавне обавезе“, у ком за саговорнике има и првотимце Болоње, који су у то време опет играли најбољи фудбал на Чизми. И доживљава велико разочарање, јер све његове припреме за ове разговоре падају у воду пред неочекиваном резервисаношћу фудбалера да кажу нешто више о својој интими.</p>
<p>Да би се припремио за те разговоре, Пазолини је неколико дана присуствовао тренинзима фудбалера Болоње и потом одлазио са њима на вечере.</p>
<p><!--<box box-left 49721578 media>--></p>
<p>Једини који је и пред камерама био спреман да о себи каже нешто више био је онај најбољи међу њима – Ђакомо Булгарели. У то време двадесеттрогодишњак, Булгарели се касније присећао како је Пазолини тих дана са њима хтео да прича искључиво о фудбалу:</p>
<p>„Пробао сам да се опустим и ослободим, интересовале су ме многе друге ствари, али он је управљао током разговора, хтео је да сазна све о амбијенту у којем живимо.“</p>
<p>А Пазолини је заправо током разговора са Булгарелијем имао велику трему. Када су га упознавали са Булгарелијем, понашао се као да је срео самога Исуса.</p>
<p>Али ако популарни фудбалери нису били вични ономе што су пред камерама већ увелико чинили познати певачи, глумци и остали забављачи, људи са естраде су и те како волели да играју фудбал. Тако се родила идеја о организовању добротворних утакмица на којима су играли између себе, или би њихова репрезентација играла против фудбалских ветерана.</p>
<p>Пазолини је у тим приредбама учествовао од самога почетка. Играо је добротворне утакмице широм Италије у тиму за који су наступали и Ђани Моранди, Уго Тоњаци, Литл Тони и многе друге истинске звезде. Тако су и настале бројне Пазолинијеве фотографије у пуној фудбалској опреми док покушава да одигра онај Бевијатијев дупли пас.</p>
<p>Лети се враћао на Север, где је, као у школским данима, настојао да сваки слободан тренутак посвети фудбалу.</p>
<p>У касно лето 1969. у Фриулију је организовао и „Међународну филмску недељу“, фестивал који је требало да буде нека врста венецијанског антибијенала. Током трајања овог фестивала играо се фудбал, а један од оних који су делили терен са Пазолинијем био је и Фабио Капело, у то време већ фудбалски ветеран, потом један од најбољих и најтрофејнијих тренера на свету.</p>
<p><!--<box box-left 49721564 media>--></p>
<p>„Обожавао је да игра фудбал“, причао је о Пазолинију Мистер Фабио, „а највише је волео да игра у своме старом крају. И био је веома посвећен фудбалској проблематици: распитивао се о тактици и питао за утиске које човек стиче на самом терену. Интересовао га је емотивни аспект игре“. </p>
<h4><strong>Последња утакмица</strong></h4>
<p>Најузбудљивију утакмицу Пазолини је одиграо неколико месеци пре него што је убијен. Околности под којима је овај меч одигран и сам резултат остали су забeлежени у историји филма, јер су се 16. марта 1975. у Парми састале екипе филмова <a href="https://www.youtube.com/watch?v=pgXSCugqAT0">„Двадесети век“</a> Бернарда Бертолучија и Пазолинијевог <a href="https://www.youtube.com/watch?v=G5hIFkFSey4">„Сало, или 120 дана Содоме“</a>.</p>
<p>Два уметника су били добри пријатељи, а почетком шездесетих су чак становали у истој згради у Риму. Ипак, у време одигравања ове утакмице њихови односи су били „на леду“ јер је Пазолони имао извесне замерке на Бертолучијев филм „Последњи танго у Паризу“. Сем тога, Бертолучи је за снимање „Двадесетог века“ имао буџет о коме је Пазолини могао само да сања, па је редитељ „Стотину и двадесет дана Содоме“ утакмицу видео као прилику да до ногу потуче богатог противника.</p>
<p>Није потребно напоменути да је Пазолинијева екипа играла у дресовима Болоње.</p>
<p><!--<box box-left 49721551 media>-->Делови тог историјског меча, у ком је, како су неки касније писали, <em>двадесети век играо против стотину и двадесет дана,</em> забележени филмском камером, део су и једног документарца о Пазолинију из 2001. године. Ипак, нико никада није утврдио којим резултатом је утакмица завршена. Док неки актери памте како је на крају било пет према два за екипу „Двадесетог века“, сам Бертолучи је у једном разговору тврдио како је на петнаестак минута пре краја његова екипа водила са деветнаест према тринаест. Није неважно напоменути да Бертолучи тог послеподнева није играо за свој тим, те да га фудбал уопште није интересовао.</p>
<p>Али сви који су тог дана били на терену у Парми слажу се у томе да је Пазолини љутито отишао у свлачионицу неколико минута пре краја утакмице.</p>
<p>Као разлог за оволику љутњу већина наводи то што су за екипу „Двадесетог века“ играли и неки фудбалери нижеразредног клуба на чијем терену се утакмица играла. Наводно су људи из Бертолучијевог тима видели колико су Пазолинијеви момци бољи од њих, па су праве фудбалере прошверцовали у тим као тобожње статисте.</p>
<p>Ипак, недавно је неко од оних који су тог дана играли у дресу „Двадесетог века“ испричао како су Пазолинија чували доста грубо, па је из игре изашао због повреде.</p>
<p><!--<box box-left 49721597 media>--></p>
<p>Како год, након што је судија одсвирао крај ове <em>непријатељске</em> утакмице која је ушла у историју седме уметности, победничком тиму је уручен пехар, а играчи обе екипе су се заједнички сликали са великом тортом направљеном у облику филмске клапе. Међу њима је био и Пазолини.</p>
<p>Потом је организована и заједничка вечера. Атмосфера је и даље била напета, а филмске екипе су седеле свака у свом углу ресторана. У једном тренутку, Бертолучи је позвао конобара и рекао му:</p>
<p style="padding-left: 30px;">„Узми овај пехар, напуни га шампањцем и однеси га господи за оним столом.“</p>
<p>Тек понеко из Пазолинијеве екипе је отпио из неосвојеног пехара.</p>
<p>Испоставиће се како је то била последња Пазолинијева утакмица.</p>
<p>Филм „Сало, или стотину и двадесет дана Содоме“ премијерно је приказан у Паризу три недеље након његове насилне смрти. А само три дана након што је Пазолини убијен на плажи у Остији, на новинским киосцима се појавио нови број спортског часописа „Гуерин спортиво“, на чијој насловној страни се налазила Пазолинијева фотографија у пуној фудбалској опреми којом је најављиван интервју са редитељем, направљен тек неколико дана пред његову смрт.</p>
<p><!--<box box-left 49721560 media>-->Пазолини махом говори о актуелним догађањима на италијанској фудбалској сцени и помиње Капела као великог играча. На самоме крају разговора, новинар констатује како је фудбал попут аналгетика, јер док гледа утакмицу, човек заборавља на све остало.</p>
<p>„Зна се да је спорт 'опијум за народ'“, Пазолини каже на почетку свог последњег одговора у животу. „Али зашто то стално понављати ако не постоји алтернатива? Са друге стране, опијум делује терапеутски. Не верујем да постоји иједан психоаналитичар који се са тиме не би сложио. Два сата навијања (агресивности и братимљења) на стадиону делују ослобађајуће: и мада поштујем моралну политику, или политику моралности, налазим да су испуњене равнодушношћу и стога их ваља избегавати.“</p>
<p>Нико није био равнодушан на Пазолинијевој сахрани када је на ковчег у коме је лежао неко положио дрес италијанске репрезентације у којој је играо добротворне утакмице.</p>
<p> </p>
<p><!--<box box-left 49721573 entrefilet>--></p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Fri, 29 May 2026 12:59:44 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087471/fudbal-po-pjeru-paolu-pazoliniju-navijanje-je-decija-bolest-koja-traje-do-kraja-zivota.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/28/20/24/172/5385554/thumbs/12644849/thumb1.jpg</url>
                    <title>Фудбал по Пјеру Паолу Пазолинију: Навијање је дечија болест која траје до краја живота</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087471/fudbal-po-pjeru-paolu-pazoliniju-navijanje-je-decija-bolest-koja-traje-do-kraja-zivota.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/28/20/24/172/5385554/thumbs/12644849/thumb1.jpg</url>
                <title>Фудбал по Пјеру Паолу Пазолинију: Навијање је дечија болест која траје до краја живота</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087471/fudbal-po-pjeru-paolu-pazoliniju-navijanje-je-decija-bolest-koja-traje-do-kraja-zivota.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Индијски фудбал са копачкама и без њих: Последице давног пораза у мечу са Југославијом од 10:1</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087400/indijski-fudbal-sa-kopackama-i-bez-njih-posledice-davnog-poraza-u-mecu-sa-jugoslavijom-od-101.html</link>
                <description>
                    Током педесетих и раних шездесетих година 20. века, фудбал у Индији је имао своје златно доба. Под вођством Саједа Абдула Рахима, национални тим је доминирао азијском сценом. Освојио је два пута Азијски шампионат, 1951. и 1962. и завршио на четвртом месту на Олимпијским играма у Мелбурну 1956. године. Међутим, cудбински меч који је умногоме одредио судбину индијског фудбала је био онај са Југославијом, одигран 15. јула 1952. године на Олимпијским играма у Хелсинкију. Тада је велика љубав индијских фудбалера према „босоногом“ фудбалу неславно пропала. Рахимoв тим поражен је резултатом 10:1.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/27/20/49/242/5381437/thumbs/12632803/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Индијски фудбал са копачкама и без њих: Последице давног пораза у мечу са Југославијом од 10:1" title="Индијски фудбал са копачкама и без њих: Последице давног пораза у мечу са Југославијом од 10:1" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49720987 media>-->Индија је више од космополиса – она је читав универзум. То је земља која је од првог дана стицања независности 1947. била важна у светској геополитици. И пре тога, oд времена када је била драгуљ у круни Британске империје, била je осовина око које су се вртели сви глобални планови, а њено очување био је врховни задатак прве глобалне колонијалне силе.</p>
<p>Индија је земља са 1,5 милијарди становника, привредом и економијом у успону, са становништвом које је дало бројне главне менаџере највећих светских корпорација – Кока-коле, Гугла, ИБМ-а, Мајкрософта, Адобеа.</p>
<p>У овој земљи говоре се 23 званична и, по међународној класификацији, преко 700 других језика. Шест језика говори преко 50 милиона људи, 13 преко десет милиона, а чак 30 језика говори преко милион Индијаца. Више од 10 хиљада људи свакодневно користи један од 122 језика из шест различитих језичких породица.</p>
<p>Индијци су се међународно доказали у бројним спортовима. Готово у сваком, осим у оном најважнијем, који је у земљи најмасовнији и најпопуларнији – у фудбалу. Фудбалска репрезентација Индије никада није учествовала на Светском првенству. У квалификацијама за овогодишњи Мундијал завршила је као трећа у групи, иза Катара и Кувајта, и није се пласирала на Светско првенство у Мексику, Канади и САД.</p>
<p>Последњи успеси до којих је Индија у фудбалу стигла догодили су се давне 1962, када је индијска репрезентација по други пут, након 1951, била шампион Азије. </p>
<p><!--<box box-left 49721057 media>--></p>
<p>Ове две шампионске титуле уоквирују догађај који је био прекретница у развоју индијског фудбала – дебакл индијске репрезентације на Олимпијским играма у Хелсинкију 1952, када је од Југославије изгубила резултатом 10:1!</p>
<p>Био је то до тада невиђени резултат у фудбалу и највиша победа југословенске репрезентације, све до <a href="https://oko.rts.rs/sport/5036849/kako-je-pobedom-nad-zairom-od-90-jugoslavija-1974-izmenila-istoriju-africkog-fudbala-.html">утакмице са Заиром на Светском првенству 1974. у Минхену</a>, када је Југославија победила са 9:0. Истина, Југославија је у Хелсинкију све до 89. минута водила са 10:0, али је онда неопрезно примила индијски почасни гол.</p>
<p>За Југославију, ова утакмица практично је одмах пала у заборав, јер је била у сенци тадашње победе против СССР-а (прва утакмица завршена је резултатом 5:5, другу је <a href="https://www.youtube.com/watch?v=z4k64H6HPrk">Југославија добила са 3:1</a>). Био је то  мечу који је у плановима за императивном победом заокупио пажњу и шефова две тада ривалске комунистичке државе – Стаљина и Тита.</p>
<h4><strong>10 голова</strong></h4>
<p>У тиму Југославије у Хелсинкију играли су: Владимир Беара, Бранко Станковић, Томислав Црнковић, Златко Чајковски, Иван Хорват, Вујадин Бошков, Тихомир Огњанов, Рајко Митић, Стјепан Бобек, Бранко Зебец и Бернард Вукас. Екипу је водио тренерски трио – Милорад Арсенијевић, Александар Тирнанић и Лео Лемешић.</p>
<p><!--<box box-left 49720964 media>-->Голови против Индије су падали овим редоследом: 1-0 (2') Бернард Вукас; 2-0 (14') Рајко Митић; 3-0 (17') Бранко Зебец; 4-0 (23') Бранко Зебец; 5-0 (43') Рајко Митић;  6-0 (52') Тихомир Огњанов; 7-0 (60') Бранко Зебец; 8-0 (62') Бернард Вукас; 9-0 (67') Рајко Митић; 10-0 (87') Бранко Зебец.</p>
<p>Бранко Зебец, који је постигао четири гола, носио је Партизанов дрес од 1952. до 1959, одиграо 128 утакмица, постигао 37 голова и са Партизаном освојио три купа (1952, 1954. и 1957). Он ће касније као тренер Бајерна у сезони 1968/9 постати првак Немачка и првак Европе.</p>
<p>Од минхенског клуба створио је оно што је данас – доминантнoг шампионa европског фудбала. Исто то ће постићи 10 година касније са фудбалерима Хамбурга SV.</p>
<p>Бајерну је Зебеца, тада 39-годишњака, препоручио његов претходник, Златко Чајковски. Њих двојица су били кључни играчи Југославије педесетих година прошлог века, а Чајковски је поштовао његово фудбалско умеће и таленат. Зебец је био и капитен Југославије на Светском првенству 1958. године у Шведској.</p>
<p><!--<box box-left 49720968 media>--></p>
<p>Лекције које је извукла Индија из пораза од Југославије 1952. године биле су више од чињенице да су индијски играчи играли босоноги. Индијци су сматрали да су се поразом разоткриле административне грешке, политикантство и подвале које су оптерећивале индијски фудбал.</p>
<p>Утакмица с Југославијом је нашла место у индијској фудбалској митологији, кинематографији и академском изучавању спорта.</p>
<p>Тако филм „Maidaan“, који је 2024. режирао Амит Шарма, приказује драму кроз коју је прошао индијски фудбал после пораза од Југославије. Књига Нова Кападије „Босоноги“ бави се истом темом.</p>
<p><!--<box box-center 49721063 embed>--></p>
<h4><strong>Порази као тачке прекретнице</strong></h4>
<p>Овако тешки порази готово увек представљају преломне тачке у фудбалском развоју држава. Они обично воде нације у резултатску стагнацију, депресију и губитак међународног самопоуздања. Не толико због самих пораза, него зато што су они тек последица дубљих процеса у фудбалским тимовима и фудбалској организацији. Југославија је била актер у бар три такве утакмице које су одредиле судбину фудбала у другим земљама.</p>
<p>Меч са Индијом био је први. Затим, ту је победа југословенске репрезентације од <a href="https://oko.rts.rs/sport/5036849/kako-je-pobedom-nad-zairom-od-90-jugoslavija-1974-izmenila-istoriju-africkog-fudbala-.html">9:0 над Заиром 1974. године</a>, која је довела до распуштања заирске фудбалске лиге и вишедеценијског фудбалског пропадања у овој земљи, све до ове године када се Конго, бивши Заир, коначно, после 52 године, пласирао на Мундијал.</p>
<p>На крају, на ред је дошла Мађарска са два упечатљива пораза од СР Југославије у баражу за одлазак на Мундијал 1998. у Француској. Најпре је Мађарска 29. октобра 1997. у Будимпешти изгубила од Југославије са 7:1, а одмах потом, 15. новембра у Београду, поражена је са 5:0. Предраг Мијатовић је постигао 7 од укупно 12 голова Југославије у ове две утакмице.</p>
<p>У процесу који је касније добио назив „мађаризација фудбала“, некадашња светска велесила Мађарска следећих 30 година није забележила ниједан пажње вредан резултат.</p>
<p><!--<box box-left 49720978 embed>--></p>
<h4><strong>Фудбалски пут Индије </strong></h4>
<p>Али, Индија је имала другачију путању. Овакав дебакл је само у почетку имао димензије националне трагедије. Спорт, и фудбал посебно, играли су огромну улогу у индијској еманципацији од британских колонизатора, који су ову игру и донели на потконтинент.</p>
<p>Фудбал је у Индију стигао много раније него што га је Британија извезла у Бразил. Британци су фудбалску игру први пут представили у Индији још половином 19. века, док су темеље фудбала у Бразилу поставили касније, 1880-их. Фудбал су у Индији најпре играли британски војници из артиљеријских и коњичких колонијалних пукова стационираних у овој земљи, који су и били колевке првих индијских фудбалских тимова. Индијцима се наиме фудбал изузетно допао, па су убрзо почели и сами да га играју.</p>
<p>У Калкути, тадашњој престоници Британске Индије, фудбал се укоренио раније него у другим центрима, те овде настају клубови попут Сити клуба (1884), Института Кумартули (1885), Аријанског клуба (1886) и Атлетског клуба Мохун Баган (1889).</p>
<p><!--<box box-left 49721038 media>-->Ови клубови, смештени у северном делу Калкуте, долазили су у центар града, на Мајдан, да одмере своју снагу и вештине са британским војним тимовима и клубовима попут Фудбалског клуба Калкута, Клуба Далхузи и Клуба Ренџерс.</p>
<p>Поред градских клубова, фудбалски тимови ничу и у предграђима Калкуте, посебно у окрузима Ховрах и Хугли. Иако испрва нису могли да се носе са британским тимовима, победа над Британцима у „њиховој игри“ постала је централна тачка за оне који су желели да учествују у борби за политичку слободу Индије.</p>
<h4><strong>Фудбал као политички фактор</strong></h4>
<p>У модерном свету спорт је, по својим политичким импликацијама, можда значајнији него као саставни део доколице, а колонијална Индија није била изузетак од тог правила, говоре у својој књизи о социјалној историји индијског фудбала Борија Маџумдар и Каушик Бандјопадјај.</p>
<p>Британски империјализам у Индији није био само политички или економски подухват; он је у много већој мери био друштвени и културни пројекат. Ни антиколонијални индијски национализам, у истом смислу, није био искључиво политичког порекла или карактера. Напротив, може се рећи да је социокултурни национализам претходио његовој политичкој варијанти. Нетипичан израз таквог неконвенционалног културног национализма огледао се у индијском бављењу фудбалом као свакодневном културном активношћу у позној колонијалној Индији, нарочито у Бенгалу.</p>
<p><!--<box box-left 49721052 media>--></p>
<p>Почетком двадесетог века фудбал је постао сабирна тачка индијске антиколонијалне свести и средство помоћу којег се настојало да се успостави оријентална надмоћ над западним империјалистом.</p>
<p>Тако је индијска културна борба против Британаца на фудбалском терену ишла упоредо са конфронтационим политичким национализмом усмереним против колонијалне власти. Свака победа индијског тима над европским војним екипама слављена је као тријумф племенитог духа национализма над неплеменитим духом колонијализма. Такве победе имале су важну улогу у уливању самопоуздања Индијцима, рушећи мит о непобедивости <em>Раџа.</em></p>
<p>Артикулација тог фудбалског национализма, у свим његовим променама и противречностима, била је видљива на фудбалским теренима позне колонијалне Индије. Масовност индијског фудбала и поткултуре које су из њега израсле постепено су се преплитале са нарастајућим таласом национализма. До 1947. године, када је Индија стекла независност, фудбал није био само најпопуларнији спорт у земљи, већ и неизбежан део индијске популарне културе.</p>
<h4><strong>Почеци – </strong><strong>Парси из Мумбаја</strong></h4>
<p>Током 19. века у Бомбају (данашњем Мумбају), индијски Парси, припадници мале, али утицајне заједнице пореклом из древне Персије, играли су крикет с Британцима како би стекли друштвени престиж и боље односе са колонијалном елитом и још 1848. основали су први индијски Оријентални крикет клуб.</p>
<p><!--<box box-left 49721039 media>-->С друге стране, у Калкути и Бенгалу локално становништво, на таласу растућег фудбалског национализма, жарко је желело је да њихови тимови на фудбалском терену поразе Британце као симбол колонијалне власти и тако покажу и своју политичку снагу.</p>
<p>Иронично, док су Парси из Мумбаја побеђивали Британце у крикету још 1890-их, Бенгалци из Калкуте су морали да чекају до 1911. године на фудбалску победу над својим колонијалним владарима. Ова победа уверила је нацију да је слобода могућа и да колонијални господари нису непобедиви и нерањиви, пишу Маџумдар и Бандјопадјај.</p>
<p>Фудбалска сцена у Индији је од почетка имала ограничења. Бенгалци никада нису осећали потребу да иду ван Бенгала како би одмерили своју снагу против других противника. Турнир „<span class="hover:entity-accent entity-underline inline cursor-pointer align-baseline"><span class="whitespace-normal">IFA Shield</span></span>“, који су у Калкути основали Британци 1893. дуго је представљао центар индијског фудбала без много контакта с остатком земље и света, тако да ни играчи ни званичници нису имали никакву представу о томе како се фудбал развија ван Индије. Док су у остатку света копачке са крампонима одавно биле у употреби, у Индији су фудбалери наставили да играју боси.</p>
<h4><strong>Бесмртних једанаест</strong></h4>
<p>У историји индијског фудбала 29. јул 1911. године је датум од огромног значаја. Тог дана je група босоногих „домородаца“ из клуба Мохун Багана први пут у фудбалској утакмици поразила један британски тим, екипу Газиабадског Источнојоркширског пука, и то у финалу ИФА купа.</p>
<p><!--<box box-left 49720980 media>--></p>
<p>Енглези су дуго водили с голом разлике, да би пет минута пре краја утакмице капитен индијског тима Шибдас Бадури изједначио, а у последњим тренуцима меча Абилаша Гош погодио мрежу за делиријум крцатог стадиона и десетина хиљада људи окупљених око стадиона, којима су промене резултата показиване пуштањем разнобојних змајева у ваздух.</p>
<p>У доба буђења индијског национализма и почетка организоване борбе за ослобођење од британске власти, овај тријумф се сматрао великом победом за слободу Индије.</p>
<p>На стогодишњицу ове победе, у Индији је снимљен и приказан играни филм „Бесмртних једанаест“ (<a href="https://www.youtube.com/watch?v=QnbULrw_K0g">Egaro</a>, 2011).<!--<box box-center 49720981 embed>--></p>
<h4><strong>Првe победe</strong></h4>
<p>Ипак, за многе Индијце овај датум прве индијске победе над једним британским тимом је споран. Они наводе да је много пре Мохун Багана тим играча из Совабазара још 1892. у финалу Трејдс купа победио екипу Источног Сари пука, што је био први пут да су локални играчи показали шта је потребно за победу над Британцима у њиховој игри. Међутим, неки новинари и фудбалски експерти у Индији тврде да је ова утакмица избрисана из историје индијског фудбала због махинација интересних група.</p>
<p>Совабазар је основан 1887. године од стране Нагендре Прасада Сарбадикарија, који се сматра оцем индијског фудбала,  а клуб и сам Сарбадикари одиграли су велику улогу у популаризацији фудбала у Индији крајем 19. века.</p>
<p>Још један индијски тим се сматра важним у пионирским годинама индијског фудбала. Клуб Национални савез (National Association), који је 1900. освојио Трејдс куп, основан од стране учитеља Манмате Гангулија, био је први клуб који је повезао индијски фудбал са национализмом, а његови играчи били су међу првима који су играли у копачкама.</p>
<p><!--<box box-left 49720982 media>-->Ипак, победа босоногог тима Мохун Багана јула 1911. године узима се као први тријумф индијског фудбала због широког одјека који је уследио, како широм земље, тако и у Британској империји. Иако је након ове утакмице неколико далековидих званичника сматрало да су за играње фудбала копачке неопходне, посебно на блатњавим и влажним теренима и против противника у копачкама, општеприхваћено веровање било је да Индијци могу боље да играју без њих.</p>
<h4><strong>На Олимпијским играма</strong></h4>
<p>Фудбал је постао олимпијски спорт још на Олимпијади у Паризу 1900. године. На турниру је тада чествовало само неколико екипа из Европе, али је потом олимпијски фудбал почео да привлачи нације из целог света. </p>
<p>Индија је први пут учествовала на фудбалском олимпијском турниру 1948. године у Лондону, а њени репрезентативци су играли боси. То није било дозвољено по тада постојећим правилима, али пошто је то било време када је Индија тек стекла независност, британске власти су као чин великодушности дозволиле индијским играчима да играју без копачки. У мечу са Француском Индијци су пружили изванредну игру, али су на крају изгубили резултатом 1:2, и то након што су промашили два пенала, а Французи постигли победоносни гол у 89. минуту.<!--<box box-center 49720499 media>--></p>
<p>У књизи „Stories from Indian Football“ („Приче из индијског фудбала“), новинар Џејдип Басу цитира тадашњег индијског фудбалског тренера Б. Д. Чатерџија који је рекао: „Играчи су имали копачке и могли су да их носе ако би то било потребно у случају влажног терена. Али су више волели да играју боси.“ </p>
<h4><strong>Без копачки или никако</strong></h4>
<p>Први премијер независне Индије, од 1947. до 1964, био је Џавахарлал Нехру, који је као ватрени љубитељ спорта био веома заинтересован да види Индију на спортским турнирима широм света. Индијска влада издашно је давала новац за разне спортске догађаје и спортове, укључујући чак и хокеј. Наравно, и фудбал је добио владино покровитељство и приватна спонзорства. Индијци су фудбал играли босоноги, јер су тако више волели.</p>
<p>У књизи „Nation at Play: A history of sports in India“ („Нација у игри: Историја спорта у Индији“) Ронџо Сен пише: „Није било неуобичајено да Индијци играју боси против фудбалера у копачкaмa; заправо, играње без копачки побољшавало је њихове атлетске вештине... Индијски фудбалер Мана је говорио да је лакше контролисати фудбалску лопту без копачки.“</p>
<p><!--<box box-left 49720973 media>--></p>
<p>Прво Светско првенство у фудбалу је организовано 1930. године. Између Олимпијских игара у Лондону 1948. и Хелсинкију 1952, Индија је 1950. године добила позив од Бразила да учествује на Светском првенству (у то време није било квалификација). Индија овај позив није прихватила и од тада никада није учествовала ни на једном турниру који се играо за пехар Жила Римеа.</p>
<p>Разлог одбијања Индије за учешће на Мундијалу у Бразилу био је захтев индијског фудбалског руководства да се њиховим играчима дозволи играње босих ногу. ФИФА је била непоколебљива у ставу да никоме неће бити дозвољено да крши правила. Индији је речено да њени играчи играју или у копачкама, или да уопште не играју. Индијци су изабрали ово друго.</p>
<p><strong>Звездани тренуци и једна катастрофа</strong></p>
<p>Од почетка педесетих индијски национални тим под вођством тренера Саједа Абдула Рахима доминирао је азијском фудбалском сценом. Биле су то златне године индијског фудбала. Индијска репрезентација предвођена играчима попут Чунија Госвамија, П. К. Банерџија и Тулсидаса Баларама освојила је два пута Азијски шампионат, 1951. и 1962. године, и заузела четврто место на Олимпијским играма 1956. године.</p>
<p><!--<box box-center 49721053 media>-->Али судбински меч је био онај 15. јула 1952. године на Олимпијским играма у Хелсинкију, када је љубав индијских фудбалера према босоногом фудбалу неславно пропала.  Тим који је предводио Саилендра Нат Мана, а тренирао Сајед Абдул Рахим, поражен је од Југославије резултатом 10:1. То је био и остао највећи пораз индијског фудбала до данас.</p>
<p>Овај пораз је доказао је да је играње међународних утакмица без копачки било равно одласку на двобој с прутом, уместо с пиштољем у руци. Индијци су били свесни да је било претерано рећи да је играње без копачки био једини разлог за понижавајући пораз, али је свакако био један од главних узрока.</p>
<p>Треба рећи и да нису сви индијски фудбалери у ери пре 1956. године играли босоноги. На Олимпијским играма у Лондону 1948. године најмање три играча су играла у копачкама, а ни сви играчи у „Бесмртној једанаесторици“ Мохун Багана из 1911. године нису играли боси – један од најбољих играча овог тима Судир Чатерџи више је волео да носи копачке. Национална фудбалска федерација Индије (АИФФ) је тек 1956. увела правило о обавезном ношењу копачки на утакмицама, али и усагласила правила са ФИФА прописима, те је трајање утакмица продужено на свим великим турнирима у Индији са дотадашњих 70 на 90 минута. </p>
<p><!--<box box-left 49721046 media>--></p>
<h4><strong>Семе пораза</strong></h4>
<p>Године 1951. Индијци су се етаблирали као први званични шампиони Азије. Тренер тима је био Сајед Абдул Рахим (1909-1963), познат као Рахим Сааб. Учитељ по професији, током краће играчке каријере имао је прилику да игра и у Европи, у Холандији, што је била реткост за индијске играче, а након тога се, заједно са индијским спортским пиониром Саједом Мохамедом Хадијем, укључио у рад фудбалске организације у држави Хајдерабад. Као селектор репрезентације умногоме је технички унапредио игру тима. </p>
<p>Када је Свеиндијска фудбалска федерација (АИФФ) одлучила да пошаље фудбалски тим на Олимпијске игре, за тренера је реизабран Рахим, али то се није допало одређеном лобију унутар федерације, који је почео да ради против његовог ауторитета.</p>
<p>На папиру, федерација је уложила доста труда да састави најбољи тим за Олимпијске игре, међутим процес селекције није био чист. Током селекције вођене су жестоке закулисне борбе, као последица унутрашњих сукоба и борбе за превласт унутар фудбалске федерације. Ствари су се погоршале по доласку у Хелсинки. Захваљујући политиканству званичника, Рахим је остао без праве моћи. </p>
<p><!--<box box-left 49720491 media>--></p>
<p>Ипак, пажљивији поглед на олимпијски тим из 1952. године показује да је Индија имала веома солидну екипу. Четири играча – Мана, Шанмугам, Саху Мевалал и Ахмед Кан већ су имали искуства играња на Олимпијским играма у Лондону 1948. Нападачка линија коју су чинили П. Венкатеш, Моинудин, М.А. Сатар, Ахмед Кан и П.Б.А. Салех била је одлична комбинација. Али босоноги нису имали велике шансе против моћне Југославије, која је у Хелсинкију освојила сребрну медаљу.</p>
<p>Потоп с Југославијом изазвао је огромно узбуђење и велику узбуну. У провали националног беса и очајања, прва жртва био тренер. По повратку у Индију, Рахим је поднео оставку након жучне расправе у којој је прецизно дефинисао све играчке и организационе мане и недостатке индијског фудбала.</p>
<p>Али неколико месеци после катастрофе у Хелсинкију, фудбалско руководство je схватилo потребу да озбиљно размисле о техничким аспектима на које је указивао Рахим и позвалo га да поново преузме место тренера националног тима.</p>
<p>Данас се Рахим сматра архитектом модерног индијског фудбала, а његов мандат као тренера несумњиво је једино досадашње „златно доба“ фудбала у Индији.</p>
<p><!--<box box-left 49721462 media>-->Под његовим вођством, индијска репрезентација је изузетно напредовала и у техничким квалитетима и у тактичким иновацијама и добила је надимак „Бразил Азије“. Освојили су златне медаље на Азијским играма 1951. и 1962, а играли су и полуфинале Летњих олимпијских игара 1956. у Мелбурну. Изгубили су га поново од Југославије сa 4:1, али је Индија у претходној рунди, захваљујући хет-трику Невила Д’Соузе, победила домаћина Аустралију са 4:2. (Д’Соуза је са четири гола поделио титулу првог стрелца турнира с Тозом Веселиновићем.) У борби за бронзану медаљу изгубили су од Бугарске са 3:2, али је Индија постала прва азијска земља која је достигла овај пласман.<!--<box box-center 49721444 entrefilet>--></p>
<p>До друге титуле шампиона Азије Рахим је тим Индије довео 1962. године на турниру у Џакарти, иако се у то време борио са раком. Преминуо је годину дана касније.</p>
<p>Од његовесмрти, Индија је пала у фудбалски понор. У наредних шест и по деценија није направила ниједан резултат вредан пажње, упркос популарности овог спорта у земљи. Најбољи индијски фудбалер је довољно добар да игра тек у нижим енглеским лигама, а репрезентација Индије је рангирана испод 150. места на свету. Чак и на азијском нивоу, Индија је међу најслабијим екипама.</p>
<p><!--<box box-left 49720477 embed>--></p>
<p>Ипак, Индију у фудбалском свету зову и „успаваним џином“.  Да би се вратила вера у способности националног тима и да би се „џин“ пробудио, прошле године је организована тродневна свеиндијска турнеја Лајонела Месија. Био је то огроман спектакл у којем су учествовале стотине хиљаде Индијаца.</p>
<p>Месијева популарност у Индији није само резултат његове блиставе каријере, нити масовне телевизијске покривености светског фудбала, већ је повезана с емоционалним односом који милиони Индијаца имају према фудбалу, игри коју често називају „најлепшом на свету“.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Thu, 28 May 2026 21:45:41 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087400/indijski-fudbal-sa-kopackama-i-bez-njih-posledice-davnog-poraza-u-mecu-sa-jugoslavijom-od-101.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/27/20/17/352/5381461/thumbs/12632869/thumb1.jpg</url>
                    <title>Индијски фудбал са копачкама и без њих: Последице давног пораза у мечу са Југославијом од 10:1</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087400/indijski-fudbal-sa-kopackama-i-bez-njih-posledice-davnog-poraza-u-mecu-sa-jugoslavijom-od-101.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/27/20/17/352/5381461/thumbs/12632869/thumb1.jpg</url>
                <title>Индијски фудбал са копачкама и без њих: Последице давног пораза у мечу са Југославијом од 10:1</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087400/indijski-fudbal-sa-kopackama-i-bez-njih-posledice-davnog-poraza-u-mecu-sa-jugoslavijom-od-101.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Два слободна бацања која Цвеле није могао да промаши, а после којих је Југославија постала светска кошаркашка велесила</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087419/dva-slobodna-bacanja-koja-cvele-nije-mogao-da-promasi-a-posle-kojih-je-jugoslavija-postala-svetska-kosarkaska-velesila.html</link>
                <description>
                    Владимир Цветковић, кошаркаш Црвене звезде, члан прве славне кошаркашке репрезентације Југославије и генерални секретар фудбалског клуба Црвена звезда у њеним најславнијим данима, преминуо је у Београду у 85. години. О улози Владимира Цветковића у стварању фудбалског тима Црвене звезде који ће постати шампион Европе и света доста је речено. Али Цвеле је био не само један од најбољих кошаркаша у историји црвено-белог клуба већ су његова два слободна бацања у финишу полуфиналне утакмице против Совјетског Савеза на Олимпијским играма у Мексику 1968. била преломна тачка након које је Југославија постала светска кошаркашка велесила .
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/7/14/25/269/5294722/thumbs/12408326/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Два слободна бацања која Цвеле није могао да промаши, а после којих је Југославија постала светска кошаркашка велесила" title="Два слободна бацања која Цвеле није могао да промаши, а после којих је Југославија постала светска кошаркашка велесила" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49720711 media>-->Противника и резултата се скоро нико не сећа. Чини се ни града у којем је утакмица одиграна. Радња је одокативно смештена у Италију и средину шездесетих година, када је кошаркашка репрезентација Југославије, играјући припремне утакмице, шпартала по Европи. Поуздано се зна само да је меч био завршен и да је селектор Ранко Жеравица држао слово у свлачионици, када су се два двометраша, Владимир Цветковић и мој отац, Зоран Мароевић, стравично посвађали и наоружани флашама кренули да реше проблем. После тешких речи готово истовремено су замахнули и један другом олупали боце о главе.</p>
<p>Ранко је занемео и тако скамењен остао све док није схватио да су флаше, некако, уместо да се распрсну, попустиле по удару и на волшебан начин попримиле облик лобања кавгаџија.</p>
<p>Било је то време када су западне новотарије тек повремено прелазиле границе Југославије, па није било начина да се одоли изазову који су представљале мекане пластичне флаше, а које су биле готово идентичне онима од стакла у које је у то време пакована кисела вода.</p>
<p>&bdquo;Требало је да видиш Ранкову фацу&ldquo;, причали су ми учесници овог игроказа доста деценија касније.<!--<box box-center 49720705 media>--></p>
<h4><strong>Мексико, 1968.</strong></h4>
<p>Следеће сцене се, пак, сви јако добро сећају.</p>
<p>Седам секунди пре краја полуфиналне утакмице на олимпијском турниру у Мексико Ситију 1968, играч у плавом дресу са бројем осам стао је на линију за слободна бацања пред 18.000 или 22.000 гледалаца (како је ко избројао). Морао је да убаци оба пенала да би се Југославија, по први пут у историји, пласирала у финале.</p>
<p>Саиграчи су били сигурни да ће погодити. Перо Сканси му је обећао да ће га, уколико успе, на леђима однети у Београд. Иво Данеу је, такође, био убеђен да ће Југославија победити. Новинар &bdquo;Политике&ldquo; Мирослав Радојчић је скептично добацио селектору Ранку Жеравици да &bdquo;овако блед неће успети&ldquo;. Ранко му је одговорио да не лупа, јер је то знак мирноће.</p>
<p>Избацио је лопту једном, десном руком, лагано се нагнуо напред и подигао руке у ваздух када је прошла кроз обруч. Камера се, затим, окренула ка семафору на којем је писало Југ 62&nbsp;&ndash; СССР 60. Судија му је још једном додао лопту, која је овог пута ударила у предњи део обруча, па у таблу да би се, тек онда, скотрљала кроз мрежицу.</p>
<p>&bdquo;Та два бацања у Мексику шутирали смо, у ствари, сви. Ја сам био само извођач радова&ldquo;, објашњавао је касније.</p>
<p>У то време није било тројки, па је совјетски бек Анатолиј Поливода практично неометан претрчао цео терен, наскочио усред рекета и поставио коначан резултат. Југославија 63 - СССР 62. На терену је настала лудница, летеле су тренерке и пешкири, играчи су се ваљали по паркету. Бора Станковић је ову победу описао као прекретницу у историји југословенске кошарке.</p>
<p><!--<box box-left 49720706 embed>--></p>
<p>Селектор &bdquo;Зборнаје команде&ldquo;, пуковник Александар Гомељски, у аутобиографији, која је изашла пуно година касније, написао је: &bdquo;Није било случајно. Цветковић је судбински био предодређен да шутира. И да убаци.&ldquo;</p>
<h4><strong>Од голмана до звезда</strong></h4>
<p>Владимир Цветковић је рођен у Лозници, 24. маја 1941. године. Као дечак тренирао је фудбал. Онако висок био је виђен за голмана. То је био и разлог што је леву руку, коју је касније склањао да му не смета док шутира, ломио неколико пута. Лекари су као једну од опција за излечење у једном тренутку предлагали и ампутацију.</p>
<p>На срећу, до тога није дошло, а Цветковић је, некако, забасао на кошаркашки терен и са 18 година, на позив тадашње кошаркашке легенде Саше Геца прешао у Црвену звезду. Као успомену на фудбалске дане до краја кошаркашке каријере носио је испод дреса мајицу са кратким рукавима, како би сакрио ожиљке од повреда и операција.</p>
<p>У наредних 13 година, за Звезду је одиграо 293 утакмице и убацио 6.006 поена &ndash; последња два убацио је из пенала на опроштајној утакмици 1972. године, коју су црвено-бели одиграли против тима с којим је играо у Мексику. На Мали Калемегдан је донео две титуле првака државе и један куп.</p>
<p>За репрезентацију Југославије играо је 149 пута, постигао 1.276 поена и освојио четири сребрне медаље, по две на светским првенствима, 1963. и 1967. године, олимпијску у Мексику 1968. године, те европску 1969. године.</p>
<p>Све поене дао је десном руком. Тврдио је да никада није ни покушао да шутира левом.</p>
<p><!--<box box-left 49720718 media>-->У то време, кошарка није била спорт који је омогућавао богзнакако сигурну будућност, па су играчи, чак и репрезентативци, последњих година каријере паралелно тренирали и радили. Актери с почетка приче изабрали су туризам &ndash; Цвеле у &bdquo;Кварнер-експресу&ldquo;, касније у &bdquo;Инексу&ldquo;, а мој отац у &bdquo;Центротуристу&ldquo;.</p>
<p>Средином осамдесетих постао је генерални секретар фудбалског клуба Црвена звезда.</p>
<p>Звезда је, у наредних 18 година, освојила 18 трофеја, укључујући и титулу првака Европе и победника Интерконтиненталног купа. Огроман део заслуга за ове трофеје припада управо Владимиру Цветковићу, али о томе се довољно говорило. Ово је омаж Цвелету кошаркашу.</p>
<p>После утакмице у Мексико Ситију добио је надимак &bdquo;Велики&ldquo;, а Југославија је постала кошаркашка велесила.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Sat, 9 May 2026 12:45:20 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087419/dva-slobodna-bacanja-koja-cvele-nije-mogao-da-promasi-a-posle-kojih-je-jugoslavija-postala-svetska-kosarkaska-velesila.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/7/15/50/268/5294953/thumbs/12408430/thumb1.jpg</url>
                    <title>Два слободна бацања која Цвеле није могао да промаши, а после којих је Југославија постала светска кошаркашка велесила</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087419/dva-slobodna-bacanja-koja-cvele-nije-mogao-da-promasi-a-posle-kojih-je-jugoslavija-postala-svetska-kosarkaska-velesila.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/7/15/50/268/5294953/thumbs/12408430/thumb1.jpg</url>
                <title>Два слободна бацања која Цвеле није могао да промаши, а после којих је Југославија постала светска кошаркашка велесила</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087419/dva-slobodna-bacanja-koja-cvele-nije-mogao-da-promasi-a-posle-kojih-je-jugoslavija-postala-svetska-kosarkaska-velesila.html</link>
                </image>
            </item>
        
            <item>
                <title>Последњa ноћ „Партизанових беба“: Финале Купа шампиона Партизана и Реала 1966, највећи успех и највећа туга црно-белих</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087426/poslednja-noc-partizanovih-beba-finale-kupa-sampiona-partizana-i-reala-1966-najveci-uspeh-i-najveca-tuga-crno-belih.html</link>
                <description>
                    Те 1966. фудбалски свет се дивио Партизану који је тада, као први тим из источне Европе, постао вицешампион Старог континента. На путу до финала побеђивали су шампиона Француске Нант, првака Западне Немачке Вердер из Бремена и шампиона чехословачке Спарту из Прага, а у полуфиналу моћни Манчестер јунајтед, легендарне „Безбијеве бебе“. Куриозитет тог бриселског финала, одиграног пре тачно 60 година, 11. маја 1966, је да га и данас црно-бела породица играча и навијача доживљава као највећу радост, али и највећу тугу у трајању овог београдског клуба дужег од 80 лета, а због посрнућа на корак од шампионског трона.
                    <![CDATA[
                    <img src="http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/11/17/47/620/5313455/thumbs/12452582/thumb2.jpg" 
                         align="left" alt="Последњa ноћ „Партизанових беба“: Финале Купа шампиона Партизана и Реала 1966, највећи успех и највећа туга црно-белих" title="Последњa ноћ „Партизанових беба“: Финале Купа шампиона Партизана и Реала 1966, највећи успех и највећа туга црно-белих" />
                    ]]>
                </description>
                <content:encoded>
                    <![CDATA[<p><!--<box box-left 49720808 media>-->За учешће у првој сезони Купа европских шампиона (КЕШ) у фудбалу (1955/56),  Партизан је добио <em>вајлд карту</em>, јер није био првак Југославије (него тек пети), иако је био „тим репрезентативаца“. Преседан је учињен због тога што је Европа желела да на премијери свог најелитнијег такмичења, гледа тај „страшни састав“, који је побеђивао и најславније клубове планете пленећи лепом и врло ефикасном игром. Њени главни протагонисти били су Стјепан Бобек, Милош Милутиновић, Златко Чајковски и Бранко Зебец, асови ретког дара, добро познати европским фудбалофилима, али и шире – све до Бразила и Уругваја. Партизану је, том приликом, додељена и част да одигра први меч КЕШ-а, са Спортингом из Лисабона, ког је елиминисао.</p>
<p>Деценију касније, фудбалски свет се поново дивио Партизану који је тада, са новим звездама, као први тим из источне Европе постао вицешампион Старог континента. Куриозитет тог историјског успеха је да га је црно-бела породица играча и навијача доживела као највећу радост, али и највећу тугу у трајању овог београдског клуба дужег од 80 лета, а због посрнућа на корак од шампионског трона.</p>
<p>Пораз у финалу КЕШ-а од мадридског Реала (1:2), након вођства на крају првог сата игре, био је незаслужен за већину познавалаца фудбала, уверених да је Партизан имао боље играче од богатог шпанског „краљевског клуба“. Такав суд доминирао је и у европској штампи, која је посебно апострофирала да је тим из Београда имао тежи пут до завршног „бала“, и да је победнички пехар испустио због само десетак минута неопрезности у финалном мечу, одиграном 11. маја 1966. у Бриселу, на Стадиону „Хејсел“, пред око 47.000 гледалаца.<!--<box box-center 49720802 embed>-->Недавно преминули Божо Копривица, писац, драматург, фудбалски зналац и велики навијач црно-белих, тај „крах у Бриселу“ сматрао је само киксом бољег ривала, а никако трагедијом, због чега је и написао: „Партизанов пут до финала био је вреднији од победе у финалу“.</p>
<h4><strong>Европски марш Партизанових „беба“ </strong></h4>
<p>Највећи успех Партизана остварила је чувена генерација његових „беба“, момака стасалих у клупском колеџу под вођством тренера Флоријана Матекала, допуњена са неколико даровитих „домаћих странаца“, јер тада није било данашње „моде“ – куповине колоритних играча из света. Њихов први велики успех остварен под стручним вођством Стјепана Бобека, највеће играчке легенде клуба, биле су три узастопне титуле првака Југославије (1960-1963), што се први пут догодило у тој земљи које више нема, а у којој се играо веома добар фудбал.</p>
<p>Ново звање националног шампиона, до ког су стигли у лето 1965, одвело их је на дуги марш кроз европски фудбал на ком су, у оквиру КЕШ-а, побеђивали шампионе Француске, Западне Немачке, Чехословачке и Енглеске, спречивши их да им на домаћем терену, на њиховом Стадиону ЈНА, макар једном погоде мрежу. Партизан је са Нантом, Вердером, Спартом и Манчестер јунајтедом у Београду имао гол-разлику за неверицу – 12:0. Било је, у ствари, 14:0, али су судије, из само њима знаних разлога, поништили два гола црно-белог тобџије Мустафе Мује Хасанагића.</p>
<p>Под налетом београдског тима, којим је „командовао“ Абдулах Гегић, мирни стратег који је форсирао модерну и динамичну игру, први је страдао француски Нант, чијих је више од половине првотимаца носило дрес репрезентације „Триколора“. На травњаку пуног Стадиона ЈНА, пред око 55.000 гледалаца, било је 2:0 за Партизан, а у гостима 2:2. Био је то резултат за пролаз даље црно-белих, али и освета Французима за, нешто ранију, елиминацију нашег државног тима у квалификацијама за Мундијал у Енглеској.<!--<box box-left 49720812 embed>--></p>
<p>Наредна препрека била је много већа: шампион Западне Немачке Вердер из Бремена, тада сматран једном од најјачих европских екипа. У првом мечу, играном  9. новембра у Београду, дуго је било „тврдо“ и без голова. Канонада „црно-белих“ почела је у 70. минуту када је бек Фахрудин Јусуфи „поцепао“ мрежу гостујућег састава. До победе од 3:0 Партизан су довели Хасанагић и везиста Јосип Пирмајер. Убедљива победа није, међутим, била довољна за миран сан јер се знало да су Немци увек Немци, а то је значило упорни до краја, поготово на домаћем „буњишту“.</p>
<p>У Бремену, недељу дана касније, додатну тешкоћу Београђанима  чинили су залеђен терен, који је више одговарао домаћим играчима навикнутим на такве услове у јесењим данима, и одсуство храбрости шкотског судије за санкционисање погибељне игре Вердера. Немци су успели да дају један гол, а изостанак резултата за наставак такмичења одвукао их је у отворену тучу, због чега су искључена два домаћа играча, али и наш Радослав Заза Бечејац само зато „што није дао на себе“. Минимални пораз (0:1) одвео је даље нашег првака. Са две драгоцене победе у јесен 1965, црно-бели су себи осигурали „европско пролеће“.</p>
<h4><strong>Спарта срушена „петардом“ </strong></h4>
<p>У четвртфиналу, Партизану је опет допао тежак противник: Спарта из Прага, „кошница“ чехословачких репрезентативаца, са чувеним шпицом Андрејом Квашњаком на челу. Неки од „црно-белих“ асова сећали су га се добро са Светског првенства у Чилеу (1962) када су „Чеси“ победили Југославију и дошли до финала у ком их је „сасекао“ Бразил.</p>
<p>Партизан је у Прагу (2. марта 1966) повео са 1:0 (Хасанагић), али је до краја утакмице примио чак четири гола, од којих су три била Квашњакова. Ваља рећи да је југословенски шампион у тај меч ушао  доста ослабљен: без болесног голмана Шошкића, повређених Бајића и Ковачевића и Бечејца, због црвеног картона у Бремену. Фалио је и најубојитији нападач Милан Галић који је, још након двобоја с Нантом, отишао на одслужење војног рока, тада обавезног дуга према отаџбини.<!--<box box-left 49720816 embed>--></p>
<p>Изгледало је да ће реванш, седмицу касније у Београду, бити промоција Пражана за даље играње у КЕШ-у, али тој херојској генерацији Партизанових играча ништа није изгледало немогуће, па ни поништавање  „минуса“ од три гола. Листом су обећавали – чудо! И чврсто веровали да ће се оно десити. Тај оптимизам пренели су и на навијаче, па је Стадион ЈНА поново био пун љубитеља фудбала и позитивне енергије. „Били смо заиста сигурни да можемо 'прескочити' Спарту“, често се сећао и спретни Партизанов „пословођа“ Владица Ковачевић.  </p>
<p>Експлозија самоуверености Партизанових играча брзо је срушила Спартин одбрамбени бедем. Већ у четвртом минуту црно-бели су повели са 1:0 (стрелац Ковачевић), у 23. Васовић је подигао на 2:0, а шест минута касније већ је било 3:0 (поново Ковачевић). Кад је истекло следећих шест минута Хасанагић је домаћину увећао предност – 4:0. Публика је била у делиријуму, а Чехословаци у шоку, из ког нису успели да изађу до краја утакмице. Дотукао их је други гол Хасанагића, за 5:0 на семафору, у 71. минуту, што је био и коначан резултат те незаборавне утакмице, после назване карневалом голова.  </p>
<h4><strong>Историјски дуел Партизанових и Безбијевих „беба“ </strong></h4>
<p>У полуфиналу је следио меч Партизан – Манчестер јунајтед. Дуго „пројектовани“ тим са Острва у фудбалским круговима је већ био виђен као нови првак Европе. Радило се о саставу који је чувени менаџер сер Мат Безби стрпљиво градио након погибије неколико првотимаца „Црвених ђавола“ у авионској несрећи у Минхену 1958.</p>
<p>Та трагедија се догодила при повратку екипе из Београда где је, у КЕШ-у, одиграла меч са Црвеном звездом и с нерешеним резултатом (3:3), захваљујући претходној победи код куће од 2:1 осигурала пролаз у полуфинале где ју је, кадровски ослабљену трагедијом и под теретом тешког сећања на Минхен, савладао Милан.<!--<box box-center 49720822 media>-->Ауторитативни Безби формирао је изузетно јак тим, називан „Безбијеве бебе“, у коме су главне звезде били Боби Чарлтон, Денис Лоу и Џорџ Бест, сва тројица званично проглашавани за најбоље у Европи. У саставу су били и репрезентативци „Гордог Албиона“ голман Хари Грег, па неуморни и пргави Ноби Стајлс, затим одбрамбени тандем Били Фолкс и Педи Криренд, за које се говорило да их је теже прећи него Алпе...</p>
<p>Први сусрет Партизанових и Безбијевих „беба“ у Београду и данас је за многе највећи клупски фудбалски спектакл виђен на игралишту у Хумској улици. Памти се и по томе што је испред Стадиона ЈНА остало више хиљада навијача, који су узалудно покушавали да се, не жалећи пара, „убаце“ на његове препуне трибине.</p>
<p>Каснија Партизанова велика звезда Момчило Моца Вукотић, тада млађени полазник црно-беле фудбалске школе, на дан тог меча (13. априла 1966) први пут је побегао из школе да би гледао дуел „који се не пропушта“. „Било ми је незамисливо да не видим 'Безбијеве бебе' из близине и зато сам направио преседан у свом односу према школи“, рекао ми је популарни Моца пре петнаестак година, док сам писао књигу о њему.<!--<box box-left 49720829 media>--></p>
<p>Манчестер је важио за фаворита, просто зато што су само они имали Чарлтона, тада најбољег „везисту“ на свету, спретног стрелца Лоуа и Беста, чијих су се бравура и играчких каламбура плашили сви директни ривали и све одбране. Да се овде још једном сетимо Божа Копривице, који је ту „тројку“ фудбалских чаробњака овако описао, поредећи их са асовима Манчестера из новијег времена: „У енглеском тиму играло је девет Рунија, девет Роналда (Португалац) и девет Гикса – толико је вредео тадашњи напад Манчестера – Лоу, Чарлтон, Бест“.</p>
<p>Прве прилике за гол имали су Енглези, али их нису искористили. За двадесетак минута погодили су стативу и пречку, а Денис Лоу је успео да гол Партизана пребаци са само пола метра удаљености. „У првом полувремену нас је Бог погледао, а у другом смо, после договора у свлачионици, који је личио на заклетву војске пред рат, сломили великог ривала“, причао је касније Партизанов голман и капитен Милутин Шошкић. Тренер Гегић је у паузи затражио од играча да покушају да сачувају нерешен резултат, јер је „реми“ са силним Манчестером сматрао великим успехом, али се њима тај апел није допао. На терен су се вратили из поклич увек бескомпромисног Велибора Васовића: „Идемо да их победимо!“</p>
<p>Наставак је почео нападима Партизана, а крај је дочекан победом „црно-белих“ од 2:0. Легенда каже да је један енглески извештач са утакмице морао неколико пута да понови свом стенографу у Лондону за кога је 2:0, односно ко је победник. Тријумф Партизана био је изненађење не само за тог збуњеног стенографа, него и за читаву Европу. „Манчестер пао у Београду“, изговарано је с неверицом у „колевци фудбала“, али и у Риму, Паризу, Минхену, Мадриду... О Партизановим „бебама“ причало се широм Старог континента.<!--<box box-left 49720825 embed>--></p>
<p>Стрелци за Партизан били су Бечејац који се, осим голом, истакао и чувањем неуморног Чарлтона и пословично ефикасни Хасанагић. Први гол Партизана – Бечејчев пријем лопте на груди у срцу шеснаестерца па неодбрањив ударац у паду – аплаузом је, лепо се видело са трибина, поздравио и Манчестеров „чупави геније“, дугокоси Џорџ Бест, признајући тим ретким гестом да је видео чаролију.  </p>
<p>После пораза „Црвених ђавола“, посебно депримиран био је њихов капитен Боби Чарлтон, који ни у трећем наступу у Београду (касније се испоставило и последњем) није осетио сласт победе. Пре дебакла од Партизана имао је (овде поменути) „реми“ са Звездом и тежак пораз у дресу енглеске репрезентације од Југославије (0:5). Ипак, велики фудбалски џентлмен је похвалио заслужену победу црно-белих, али и изразио очекивање да ће Манчестер, на свом Олд трафорду, најчешће гиљотини за све противнике, обезбедити пролаз у давно нациљано финале.</p>
<p>На Бобијеву жалост, на бучном Олд Трафорду није било како се он надао: Партизан је успео да одоли силним нападима Енглеза, који су га скоро цео меч држали сабијеног у властити шеснаестерац. Одолела је, у ствари, Партизанова гранитна одбрана, у којој су предњачили голман Шошкић и стамени халфови Васовић и Бранко Рашовић који је, за тада одиграну утакмицу живота, у енглеским листовима добио надимак „Див са Олд Трафорда“.<!--<box box-left 49720835 embed>--></p>
<p>Говорило се да су навијачи „Црвених ђавола“, после меча, остали у дилеми да ли је тај трио Партизанових асова под стопалима имао челичне опруге са којих су узлетали и скидали све лопте домаћим нападачима налик, у односу на њих, на статичне дрвене патуљке. Једини гол, премало за радост на Олд трафорду, дао је Ноби Стајлс, специјалиста за прављење фаулова, а не за погађање мреже.</p>
<p>„Честитам вам финале и желим победу у њему. Јачи сте од Реала“, рекао је Боби Чарлтон свом исписнику Милутину Шошкићу, на заједничком банкету после утакмице у блиставом манчестерском хотелу „Мидленд“. Нису, међутим, сви играчи енглеског великана били велики у понашању попут свог капитена. Искључени бек Криренд (заједно са Партизановим ол-раундом Зораном Миладиновићем), љут због пораза, и током вечере је покушао да се физички обрачуна са Партизановим беком Љубом Михајловићем коме је, због неке чарке на терену, био поставио „заседу“ испред хотелског тоалета. Тачније је рећи да је Енглез то учинио због елиминације свог тима, болне за Манчестер и цело Острво где фудбалске нарцисоидности никада није мањкало.  </p>
<h4><strong>Бриселска рана  </strong></h4>
<p>Црно-бели су и у финалном окршају заиграли своју игру – отворену и нападачку, ону коју је тај моћни тим усавршавао годинама. Имали су респект за Реал, али и знали да је састав противника био слабији од оног из ере Пушкаша, Ди Стефана и Копе, са којима је „краљевски клуб“ освојио пет титула првака Европе.</p>
<p>Београђани су наступили у саставу: Шошкић, Јусуфи, Михајловић, Бечајац, Рашовић, Васовић, Бајић, Ковачевић, Хасанагић, Галић и Пирмајер. А Мадриђани са стандардном једанаесторицом: Араквистан, Санчис, Пачин, Пири, Де Филипе, Зоко, Серена, Амансио, Гросо, Веласкез и Хенто. Судио је, и то врло добро, немачки арбитар Рудолф Картлајн који је касније, са енглеским колегом Кеном Астоном, био иницијатор увођења жутог и црвеног картона у фудбалу.<!--<box box-left 49720841 media>--></p>
<p>Партизан је пред Брисел добио важно појачање, јер су војне власти дозволиле редову Милану Галићу да, због великог финала, важног и за углед Титове Југославије, сивомаслинасту униформу, на кратко, замени црно-белим дресом. Помоћ београдском тиму давали су и белгијски навијачи, светећи се тако Реалу што је на путу до финала њихов Андерлехт избацио уз обилату помоћ судија. Остали ривали Мадриђана били су холандски Фејенорд, шкотски Килмарнок и италијански Интер.</p>
<p>Почетна офанзива Партизана резултирала је шансама иза којих су, нажалост, остајали уздаси, а не голови. Једном је изгледну прилику пропустио Пирмајер, а двапут Галић, који не том мечу није био онај убојити Гале из времена од пре одласка „на макароне и пасуљ“. Током целог првог полувремена Мадриђани су једва једном озбиљније припретили Шошкићу. Наставак игре донео је праву драму и одлуку о победнику у регуларном року.</p>
<p>Иако је Васовић у 59. минуту довео Партизан у више него заслужено вођство, гости су узвратили са два гола која су им донела нову титулу и велику радост. Прво је Амансио у 71 минуту два пута „окренуо“ Васовића па савладао Шошкића, а онда је Серена, пет минута касније, изненадним ударцем из даљине донео 2:1 Реалу.<!--<box box-left 49720840 media>--></p>
<p>У сећању многих сведока тог финала остао је утисак да су за голове у мрежи Партизана криви били његови најбољи одбрамбени играчи, Васке и Шоле. Први због тога што у дуелу са Амансијом није применио свој познати „патент“ – „ако прође лопта не може играч“, а други зато што није био добро постављен код Серениног шута. Обојица су то касније и сами признали, при чему је Васовић, који никад није важио за нежног штопера, рекао да тада није желео да фаулом онемогући стрелца Амансија.</p>
<p>Пораз на „Хејселу“ за Партизан није значио само губитак већ виђене европске титуле, него и нестанак тима који је на њу јуришао, а који је још годинама могао да хара Европом. Велика распродаја „беба“ која је уследила оставила је тешке негативне последице, које клуб дуго није успео да превазиђе. Црно-белима је после Брисела требало пуних 10 година да поново дођу до шампионске титуле у Југославији, а продор у европски врх и даље је (вероватно и за вечност) неостварив сан.</p>
<h4><strong>Анализа пораза </strong></h4>
<p>У мноштву оцена Партизановог неуспеха, најтачније звучи она да у Бриселу није поражен тим црно-белих, него управа, која је и пре финала на „Хејселу“ сматрана недораслом да води састав ком се дивила читава Европа. Хендикеп руководства клуба из Хумске биле су многе лоше процена и дилетантско понашање у неким кључним моментима за клуб, због чега је у Партизановој свлачионици дуго тињало незадовољство које је повремено ескалирало до отворених побуна, односно одбијања играча да наступају на утакмицама.<!--<box box-center 49720873 media>-->Врхунац тог негативног стања виђен је баш пред бриселско финале, кад је Партизан показао висок степен неорганизованости који је, нема  сумње, кумовао и негативном резултату у дуелу са дисциплинованијим и искуснијим Реалом. Сликовит пример тог хаоса је долазак београдског састава у белгијску престоницу, јер су играчи тамо стизали буквално у приватним аранжманима: једни колима, други авионима, трећи на неки трећи начин. А још сликовитији били су њихово шопинговање и провод са супругама, девојкама или родбином, само дан уочи финала. Уместо да се одмарају и концентришу пред велики изазов, фудбалери су трошили снагу и препуштали се разбибризи. </p>
<p>Неорганизованости и деконцентрацији пред „меч генерације“ допринело је и вршљање менаџера у Партизановом хотелу и „пијачарање“ заступника произвођача спортске опреме, „Пуме“, „Адидаса“ и осталих, који су „црно-белим“ асовима нудили „шаку девиза“ за истрчавање на травњак „Хејсела“ у њиховом копачкама.</p>
<p>Тренер Гегић био је немоћан да успостави ред у екипи и поштовање правила фудбалског професионализма за која се тада мало хајало на брдовитом Балкану. После се причало да је једино што је тренер конкретно учинио била његова одлука да сину рођеном дан пре финала да име – Брисел.</p>
<p>Каснији Партизанов ас и репрезентативац Благоје Пауновић, који је био у Бриселу, причао је да је „управа још пре финала почела да распродаје играче“, и да су се неки првотимци „физички сукобили током вечере пред финале“. То је у својим извештајима из белгијске престонице потврдио и новинар Марко Марковић, најављујући и скоро расуло у Партизану које, нажалост, није изостало. Оно „куд који мили моји“, дошло је врло брзо.<!--<box box-left 49720836 media>--></p>
<p>Велики талас одлазака у иностранство, одмах после Брисела, „разбио“ је тај велики тим, а на њему је „отпловио“ и ранији направљени списак да се „бебе“ појачају са неколико југословенских асова, на чијем врху су била имена репрезентативца из ОФК Београда Јосипа Скоблара и Спасоја Самарџића.</p>
<p>Шошкић је отишао у Келн, Јусуфи у Ајнтрахт из Франкфурта, Васовић у Ајакс, Ковачевић у Нант, Галић у Стандард из Лијежа. Остатак највећег тима у историји црно-белих у Хумској је тада, али само кратко, задржало правило по ком фудбалери из Југославије нису могли одлазити у иностране клубове пре напуњених 28 година. Отишао је и тај остатак чим је испунио законски услов.</p>
<p>Минулих шест деценија однело је „на небо“ девет од једанаест Партизанових звезда из бриселског финала. Међу живима су још само Љуба Михајловић и Радослав Бечејац. Проток времена, међутим, сигурно никада неће избрисати сећање на црно-беле „бебе“ и њихове успехе.</p>]]>
                </content:encoded>
                <pubDate>Tue, 2 Jun 2026 00:14:01 +0200</pubDate>
                <category>Спорт</category>
                    
                <guid>http://oko.rts.rs/sport/5087426/poslednja-noc-partizanovih-beba-finale-kupa-sampiona-partizana-i-reala-1966-najveci-uspeh-i-najveca-tuga-crno-belih.html</guid>
                <thumb>
                    <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/11/17/29/799/5313431/thumbs/12452459/thumb1.jpg</url>
                    <title>Последњa ноћ „Партизанових беба“: Финале Купа шампиона Партизана и Реала 1966, највећи успех и највећа туга црно-белих</title>
                    <link>http://oko.rts.rs/sport/5087426/poslednja-noc-partizanovih-beba-finale-kupa-sampiona-partizana-i-reala-1966-najveci-uspeh-i-najveca-tuga-crno-belih.html</link>
                </thumb>
                <image>
                <url>http://oko.rts.rs/upload//media/2026/4/11/17/29/799/5313431/thumbs/12452459/thumb1.jpg</url>
                <title>Последњa ноћ „Партизанових беба“: Финале Купа шампиона Партизана и Реала 1966, највећи успех и највећа туга црно-белих</title>
                <link>http://oko.rts.rs/sport/5087426/poslednja-noc-partizanovih-beba-finale-kupa-sampiona-partizana-i-reala-1966-najveci-uspeh-i-najveca-tuga-crno-belih.html</link>
                </image>
            </item>
        
    </channel>
</rss>

