Како нисмо постали прваци Европе варљивог пролећа '68: Крај златног доба југословенског фудбала

Било је то пре тачно 55 година, у првој декади јуна 1968. године. Европом се, праћен мирисом липа, ширио бунт студената, који је у медијски засенак бацио и завршницу фудбалског Купа нација Старог континента, одржаваног у Италији. Југославија је била актер оба та „спектакла“: њена академска младеж дигла је глас против „црвене буржоазије“, захтевајући „више марксизма“ и социјалне правде, док се њен изабрани тим, „прескочивши“ у квалификацијама Западне Немце, Французе и (наравно) Албанце, борио за победнички пехар УЕФА. Противник нашим студентима била је народна милиција, а националним „Плавим“ Енглези, тазе светски првак (из 1966) и селекција домаћина, чији је „катанаћо“, називан убицом лепоте фудбалске игре, био владајући стил у свету. Није било лако ни једнима ни другима – намерили су се на жилаве противнике.

На крају, на „Чизми“ је славила Италија, а у Југославији – друг Тито. Маршал је, (х)историјском реченицом „Студенти су у праву“, вратио мир својој земљи, а демонстранте учењу и испитима. Потом је, одгледавши на ТВ Козарачко коло младих бунџија које су му клицале, задовољан, одлетео на Брионе. Да, тотално „незаинтересиран за ногомет“, шетајући пудлице и димећи томпус, уз мирно море, предахне од вишедневне гунгуле под београдским липама.

Мање задовољни били су репрезентативци Југославије, којима је титулу првака Европе отргао швајцарски арбитар Готфрид Динст. Поводом те крађе, угледни париски „Екип“ је написао: „Дуго ће нам бити жао што је Динст грешио на рачун Југословена“. Па, у то име, да се подсетимо те чувене завршнице из које су „Плави“ изашли тужни, иако као вицешампиони – што су већ били и у Паризу 1960, а после никада више. Вреди, јер је било врло динамично и занимљиво, а и зато што је то био последњи велики успех југословенског фудбала, крај његове златне ере. 

Полуфинале с Енглеском

Жреб је удесио да у првом полуфиналу Југославија игра против Енглеза, док су у другом снаге одмерили Италијани и СССР. Био је то, како је примећено, судар два комунистичко-капиталистичка пара. Медији су, изузимајући наше из свих братских република, „Плавима“ доделили улогу аутсајдера. Томе је доста кумовала чињеница да је репрезентација Југославије била најмлађа и са најкраћим стажом заједничког играња њених асова. „Југословени су слаби“, објавио је лондонски „Гардијан“, који је, најављући полуфинале, већ мислио на ривала „Гордог Албиона“ у финалу.

Селектор Рајко Митић и тренер Бранко Станковић, велики асови из доба најбољих резултата нашег фудбала, веровали су у своје момке. Чак толико да су себи дозволили луксуз да, под национални барјак, не позову Велибора Васовића из Ајакса и Владимира Дурковића из Сент Етјена, само зато што су били фудбалски гастарбајтери. Њихова вера, међутим, није била без покрића.

То је потврдио семафор стадиона у Фиренци, на ком је, после 90 минута дивовске борбе, стајало: Југославија – Енглеска 1:0.

Гол, односно голчину, за наш тим постигао је Драган Џајић, у 87. минуту. А како? Тако што је центрирану лопту са левог крила од Мусемића, са којим је претходно заменио место, „залепио“ на груди, а онда је распалио левицом поред енглеског капитена Бобија Мура и изнад руку голмана Гордона Бенкса. За радост и велику победу наших. За финале које је енглески менаџер сер Алф Ремзи (годину раније проглашен витезом, због титуле светског шампиона) покушао да оспори причом о оштрој игри Југословена. Брзо су га ућуткали извештачи свих медија, осим неких острвских, истичући да је победа Југословена чиста као суза. И подсећајући га да су победници, готово цео меч, одиграли без Ивице Осима, свог главног креатора игре, повређеног приликом једне прекомерне употреба силе Ремзијевог халфа Малерија.

Боби Мур, Боби Чарлтон и њихови саиграчи нису веровали шта их је снашло. Првог је надмудрио Џајић, а другог „у џеп ставио“ вредни и борбени Добривоје Тривић, ком су задрхтала колена кад му је селектор Митић рекао кога ће да чува. Боби је тада био истинска светска звезда – неуморни градитељ игре, сјајан дриблер, вешт стрелац.

Да одагна страх, „Триви“ је, тајно, помогао популарни физиотерапеут репрезентације Милан Аранђеловић Раки, дајући му, пред излазак на терен, да мало „потегне“ из његовом „унучета“ с вињаком који је, само за личну употребу, увек носио у својој медицинској торби, међу кремама и завојима. Победи над Енглезима највише се обрадовао сјајни штопер Благоје Пауновић – дошла му је као поклон за 21. рођендан.

Динстова увреда

Пласман у финале донео је „Плавима“ не само велику радост, него и брда честитки из домовине и похвала европских медија и светских стручњака. „Југословени су имали снажније срце“, написао је лондонски „Ивнинг њус“. А за такво срце и велику победу, „Јадролинија“ из Сплита је репрезентативце и стручни штаб частила са седам дана уживања на Јадрану.

Финале је одиграно у Риму. Противник Југословенима била је Италија, којој је тај завршни „бал“ шампионата обезбедио новчић „бачен“ после њеног нерешеног резултата са СССР-ом. У гротлу „Олимпика“, пред 70 хиљада домаћих навијача, „Плави“ су, поново голом Џајића, повели са 1:0. А да утакмицу није судио непоштени Швајцарац Динст, до 80. минута када су „Азури“ изједначили, требало је да наши имају осетније вођство.

Пошто продужеци нису донели промену резултата, морала је да се одигра нова утакмица. Неправду у режији главног арбитра није могао да отрпи ни пословично мирни Рајко Митић. „Динст је увредио спорт“, изјавио је наш селектор. Занимљиво је да су Динста критиковали и поједини италијански медији, подсећајући да је у финалу Светског првенства 1966. године „прљаво“ донео титулу Енглезима признавши им, у „копродукцији“ са помоћником Тофиком Бахрамовом из Азербејџана (тада совјетске републике) нерегуларан гол у мечу са Западном Немачком.

Поновљена утакмица

У поновљеном сусрету, Италијани су славили са 2:0. Извештач „Политике“ Љубиша Вукадиновић је разлог поразу нашао у лошој тактици Југославије, односно у одступању од нападачке игре из претходна два дуела.

Ваља, међутим подсетити да је Југославија у други меч ушла ослабљена неиграњем Осима и Илије Петковића који је, два дана раније, потпуно „забунио“ чувеног италијанског бека Факетија. Још раније је из конкуренције за тим испао маштовити Партизанов „несташко“ Бора Ђорђевић, доведен у Италију као сигуран стартер. Заменио га је Јован Куле Аћимовић, који се накнадно придружио Митићевим изабраницима и коме је први меч са Италијанима био дебитантски.

Подсећање на ту давну завршницу Купа европских нација, одржаног од  5. до 10. јуна, не би, наравно, било потпуно без помињања момака који су тада репрезентовали социјалистичку и самоуправну Југославију и високо подигли углед њеног фудбала.

Па, ево њихових имена: Илија Пантелић, Мирсад Фазлагић (капитен), Милан Дамјановић, Мирослав Павловић, Благоје Пауновић, Драган Холцер, Илија Петковић, Добривоје Тривић, Вахидин Мусемић, Ивица Осим, Драган Џајић, Јован Аћимовић и Идриз Хошић.

На списку селектора били су и Младен Рамљак, Рудолф Белин, Љубомир Михајловић, Ивица Брзић, Ратомир Дујковић, Радомир Вукчевић, Бошко Антић, Боривоје Ђорђевић и Рајко Алексић.

Џајић је био најбољи стрелац турнира, са два постигнута гола. Тада је наш Џаја добио „легитимацију“ европске звезде коју је, нешто касније, заменио аусвајсом светског фудбалског велемајстора. Треће место освојили су Енглези, а Совјети су били четврти.