Сећање на Мундијал 1950: Дан када се бразилском Мараканом проломила најгласнија тишина у историји фудбала

Прво светско првенство у фудбалу после Другог светског рата, одржано пре 75 година у Бразилу, у незаборав је утиснуто неуспехом фаворизоване домаће репрезентације у борби за победнички пехар, али је било особено и по још много чему, осим по „громогласном муку“ на препуном стадиону Маракана у Рио де Жанеиру због тог шокантног пораза „Кариока“.  

Пре свега по томе што није било финалне утакмице, јер је шампион – а то је био Уругвај – добијен кроз међусобно разигравање четири најбоље пласиране селекције, после уводних мечева у четири групе врло „шарене“ по бројности што ће, без сумње, остати вечни куриозитет у историји Мундијала.

Због отказа више земаља „у последњи час“ – због скупоће путовања, неопорављености од рата, незаинтересованости или неких других разлога – догодило се да су у прве две групе биле по четири екипе, у трећој – три, а у четвртој само две (!).

Занимљиво је и то да у њима није било ни вицешампиона са два претходна светска првенства, Мађарске и Чехословачке, као и ниједне од осталих земаља тзв. Источног комунистичког блока, предвођеног СССР-ом, ком су и оне припадале.

Међу 13 репрезентација нашло се шест из Европе, пет из Јужне Америке и две из Северне Америке. Коначни поредак у финалној групи био је следећи: први – Уругвај, други – Бразил, трећа Шведска, четврта – Шпанија. А иза њих, они који нису стигли до завршнице – Југославија, Швајцарска, Италија, Енглеска, Чиле, САД, Парагвај, Мексико и Боливија.   

Муке организатора  

Мундијал у Бразилу био је четврти по реду од настанка  фудбалске игре. После премијерног, 1930. у Уругвају, одиграна су два на тлу Европе – у Риму (1934) и Паризу (1938), а онда је, због крвавих ратних „игара“, које је покренула Хитлерова нацистичка Немачка, и њихових трагичних последица, дошло до прекида који је потрајао 12 година.

Кад је Светска фудбалске федерације (ФИФА) 1946. одлучила да се планетарно првенство поново игра, Европа је још била у рушевинама, а анимозитети међу државама и народима захваћеним ратним вихором лако уочљиви.  

Такво стање креирало је и одлуку да се Немачкој и Јапану, као покретачима највеће трагедије у историји људског рода, забрани учешће, а домаћинство је понуђено Бразилу, који је домаћин шампионата требало да буде 1942.

Дуго трајање глобалног „празног хода“ у најпопуларнијем спорту и мноштво брига које је донела грмљавина рата увелико су били пригушили ватру интересовања за фудбал, па је ФИФА имала доста проблема око формирања листе земаља учесница којих је требало да буде 16, али тај план није испуњен.

Нећкање важећег шампиона

Италијани, иако браниоци титуле са последња два предратна Мундијала (1934. и 1938), у први мах су, због неприлика у својој земљи, главној Хитлеровој ратној савезници, и погибије неколико репрезентативаца у паду авиона са играчима Торина, одбијали да пошаљу државни тим у Бразил. Пристанак је, како се спекулисало, уследио тек кад им је ФИФА обећала плаћање пута у Јужну Америку.

Аргентина је своју апстиненцију објаснила неслагањима са Фудбалском федерацијом Бразила, а неке државе су учешће у квалификацијама или долазак по позиву одбиле готово без икаквог објашњења.

У Бразил су, после више од две деценије несарадње са ФИФА, кренули и Енглези, који су дуго сматрали да су њихова званична одмеравања снага са другим репрезентацијама бесмислена „јер се зна да смо ми најбољи“. Бразилску визу осигурали су освајањем првог места на Британском домаћем првенству (British Home Championship) где су се борили против репрезентација Шкотске, Велса и Ирске.

Њихови навијачи су после, очајни због лоших резултата – пораза од Шпаније и (посебно) САД – говорили да би боље било да њихова „Три лава“ нису ни прелазила Атлантик. Посебно болан био им је пораз од Американаца, проглашен за највећу сензацију СП у Бразилу названом, због низа резултатских изненађења, шампионатом шокова.

Тада је писано да је један радијски новинар на Острву добио отказ, пошто је резултат са телекса „Енглеска-САД 0:1“, за који је сматрао да је стопостотна грешка, самовољно преиначио у њему логичних – 10:1. Визу је, у истим квалификацијама, као другопласирана, осигурала и Шкотска, али су тврдоглави Шкоти одбили да је искористе, зато што су претходно били обећали да ће у Бразил кренути само око буду прваци „британског фудбала“.

Истина о босоногим

Према вести која је облетела планету, Индијци су одустали из, наизглед, бизарног разлога: због тога што им ФИФА није дозволила да играју без копачки то јест – боси, иако су  босоноги или у чарапама наступили на Олимпијским играма у Лондону, две године раније. Тада су испали на старту, јер су у јединој одиграној утакмици поражени од Француза са изненађујуће тесних 1:2.

Ту информацију нису, међутим, потврдили ни Индија, ни ФИФА ни Бразил. Касније је објављено да су Индијци одустали због мањка новца и жеље да се припреме за што бољи пласман на Олимпијади у Хелсинкију (1952). Сан о узлету у Финској ипак нису остварили: распршила им га је Југославија која је најбољи тим Индије савладала са 10:1.

Недолазак Индије значио је и да Азија, као континент, неће имати представника на највећој фудбалској фешти 1950, јер су неке државе са њене мапе већ биле рекле „не“. Никог није било ни из Африке, која је грцала поклопљена тешким колонијалним јармом. Међу земљама које су, због скупоће, одустале од „предалеког Бразила“ биле су Аустрија, Белгија, Турска...  

Хоћу-нећу Француске

Француска је играла квалификације, али кроз њих није успела да осигура место у Бразилу. Пут јој је пресекла Југославија у „мајсторици“ у Фиренци 1949. године, победивши „Триколоре“ са 3:2, у продужетку. Претходно су обе селекције у групи два путa победиле Израел и два путa међусобно ремизирале.

ФИФА је, накнадно, због отказа више чланица, понудила Французима место на Мундијалу, али је њихов одговор био негативан. Наводно због тога што су, у међувремену, проценили да им не треба „млаћење“ предугим путовањима између међусобно доста удаљених бразилских градова, у којима су игране мундијалске утакмице.

У Југославији је, пре почетка квалификација, титрала дилема ићи или не ићи у Бразил, али је државни врх, упркос економским недаћама и тешкој „утакмици“ са Стаљином и социјалистичким лагером због идеолошких разилажења, ипак одлучио да Митић, Бобек, Вукас и њихова репрезентативна дружина одлете у највећу земљу Латинске Америке.

Пресудио је, говорило се, став да Титова социјалистичка Југославија, по питању учешћа на фудбалском Мундијалу, не би смела да заостане за монархијом краља Александра Карађорђевића која је послала Мошу, Тиркета и остале предратне ногометне великане на прво СП у Уругвају 1930, где је освојено четврто место.

Светска кућа фудбала је, на крају упорног „лова“ на учеснике Мундијала, покуњено саопштила списак од само 13 репрезентација. У борбу за куп Жила Римеа, француског фудбалског функционера који је на челу ФИФА био од 1921. до 1954, кренуле су селекције Уругваја, Мексика, Швајцарске, Југославије, Шпаније, Енглеске, Чилеа, САД, Шведске, Италије, Парагваја, Боливије и домаћина Бразила.

Силни Бразил на Југославију

Селекција Југославије није имала среће на жребу: намерила се на фаворизоване домаћине, Бразилце, а из групе је даље могла само једна репрезентација. Узалудне су зато биле победе наших момака над Швајцарском (3:0) и Мексиком (4:1), јер их је пораз од „Кариока“ (0:2) оставио без пласмана међу четири најбоље репрезентације.Можда би Југославија остварила и бољи пласман од петог места да није било необичне повреде Рајка Митића, који је пре утакмице са Бразилом приликом изласка на терен главом ударио у некакву конструкцију и „зарадио“ дубоку посекотину. Пошто судије нису желеле да сачекају да се нашем фудбалеру укаже лекарска помоћ, „Плави“ су утакмицу започели са десеторицом играча.

Кад је Рајко, са чалмом на глави, ушао у игру, Бразилци су већ водили са 1:0. Гол је, у четвртом минуту, постигао Адемир, потоњи најбољи стрелац шампионата. Наш државни тим је други гол примио у завршници сусрета, после доста изједначене игре. 

Југославија је против Бразила играли у саставу: Срђан Мркушић (Црвена звезда), Бранко Станковић (Ц. Звезда), Ивица Хорват (Динамо), Златко Чајковски (Партизан), Минда Јовановић (Партизан), Предраг Ђајић (Ц. Звезда), Бернард Вукас (Хајдук), Рајко Митић (Ц. Звезда), Коста Томашевић (Ц. Звезда), Стјепан Бобек (Партизан) и Жељко Чајковски (Динамо).

Драматична завршница   

У необичну завршницу шампионата из „нормалних“ група, оних са по четири репрезентације, прошли су Бразил и Шпанија, а из оне са три екипе Шведска, која је – у још једном од резултатских шокова шампионата – срушила актуелног првака света Италију и Парагвај. Четврти члан квартета који се у Бразилу, кроз играње свако са сваким, борио за титулу постао је Уругвај, победом над јединим ривалом у „кусој“ последњој скупини – Боливијом.

Мундијал је игран у шест градова, а завршница само на стадионима у Сао Паолу и Рио де Жанеиру, с тиме што је ФИФА учинила „плезир“ Бразилу, у циљу што боље зараде домаћина, да све своје мечеве игра у Рију на Маракани, највећем стадиону на свету.

Програмирана за 200 хиљада гледалаца, „двоструко више него што је примао лондонски Вембли“, Маракана је изграђена две године пре Мундијала управо за тај спектакл који је требало да ватрену фудбалофилску нацију овенча фудбалском круном.

Бразилци су у прва два меча, одиграна у карневалској атмосфери, са песмом и игром на препуним трибинама, „почистили“ Шведску (7:1) и Шпанију (6:1). На основу тога, у домаћој, али и светској јавности, дуел са Уругвајем чекан је као прилика за велику прославу прве титуле светског првака за „Кариоке“.

Пошто су Уругвајци у меч одлуке улазили са бодом мање (победа над Шведском и реми са Шпанијом), Бразилу је за тријумф био довољан и нерешен резултат. На пораз, наравно, нико није ни помишљао.

Касније је писано да су бразилски репрезентативци дан пре одлучујуће утакмице од своје федерације добили на поклон златне сатове, као победници Мундијала. Одраз националне еуфорије, односно уверености у тријумф Бразила, била је одлука дневног листа „O Mundo“ да у јутру пред меч са Уругвајом изађе са  насловном страном на којој је била фотографија домаће репрезентације уз потпис „Ово су нови прваци света“.

Утврђена је била и траса победничке поворке кроз Рио, на чијем челу је требало да буде свечана кочија са руководством и играчима селекције Бразила. Данима пре окршаја њихових љубимаца против Уругваја милиони Бразилаца носили су дрес своје репрезентације, а компонована је била и ода „новим шампионима“, која је остала неизведена.

На монументалној Маракани, присуствујући мечу Бразил-Уругвај, велику радост чекало је – према званичном податку – 173.850 гледалаца, а према незваничним тврдњама 215.000.

Очекивана радост, међутим, није стигла. Ни њима ни њиховим сународницима широм земље, „прилепљеним“ уз радио апарате са преданим молитвама за гол више у мрежи Уругваја.

Мук на Маракани и збуњени Жил Риме

Иако велики верници, Бразилци су тог дана, у навијачком трансу, заборавили оно што су често понављали у животу: да о свему одлучује – Бог. Исход меча, на њихову жалост, био је баш по оној древној мудрости: Човек снује, Бог одлучује.

Иако је Бразил на почетку другог полувремена повео са 1:0 голом Фриасе, Уругвај је головима Хуана Скијафина и Алсидеса Гиђе „окренуо“ на 2:1 и, задржавши ту предност до краја, постао победник Мундијала. „Када је пао други гол Уругваја, Мараканом се проломио мук, била је то најгласнија тишина у историји фудбала“, написао је касније уругвајски новинар и писац Едуардо Галеано. Пораз је описиван и као највећа трагедија у историји земље, као „бразилска Хирошима“, „Мараканацо“ – „потоп Маракане“.

Хроничари су касније бележили да је Бразил из те туге у коју је потонуо након пораза од Уругваја „испливао“ тек 1958, када су голобради Пеле и његови репрезентативни камаради са СП у Шведској донели домовини прву фудбалску „Златну богињу“.

Шокантни пораз Бразила потпуно је уништио и дуго спремани протокол завршнице шампионата. И сам Жил Риме деловао је изгубљено док је пехар, који је носио његово име, предавао капитену Уругваја Обдулију Варели. У џепу му је остао завршни говор, јер је био срочен у част – Бразила. „Сигурног  победника“, како је мислио у хотелу док га је писао.

Бразил је организатор фудбалског Мундијала био и 2014, али му се ни тада није посрећило пошто је, по многим оценама,  доживео и црњу судбину од оне из 1950. године. У полуфиналу СП, одиграног у Бело Хоризонтеу, репрезентација Немачке је „разбуцала“ домаћу селекцију: „Панцери“ су славили са чак 7:1.

После те националне бруке, разочарани навијачи су масовно писали свом Фудбалском савезу и Влади да никада више не траже да се светски шампионат организује у њиховој земљи. Утеха за та болна искуства је податак да је репрезентација Бразила са пет освојених титула светских првака и даље рекордер, испред Италије и Немачке са по четири и Аргентине са три.