Како је Југославија пре пола века победом над Заиром од 9:0 изменила историју афричког фудбала: Успон и пад Мобутуових „леопарда“

Прекретница у историји Конга, након стицања независности од Белгије 1960. године, догодила се када је 1965. војним ударом на чело државе дошао председник Мобуту Сесе Секо. Ову акцију извео је уз помоћ САД и главних представника крупног међународног капитала који су имали посебне интересе у експлоатацији бакра, најважнијег ресурса ове земље, али ништа мање и злата и дијаманата. 

Одмах по доласку Мобутуа на власт, промењени су главни државни пословни партнери Конга (касније преименованог у Заир), па су од дотадашњих Белгијанаца то постали Американци. Нови савезници одмах су се потрудили да докажу Мобутуу да су га Белгијанци варали и да Американци нуде бољи договор. Требало је, на пример, да се Мобутуу стави до знања да је руда бакра коју су Белгијанци износили садржавала злато и сребро које су они прерађивали и издвајали у Белгији, али да то никада нису рекли Конгоанцима. 

Рођен у сиромаштву, син кувара и хотелске спремачице, Мобуту се прво спремао да постане новинар. И то спортски. Мобутоуво име било је Жозеф Дезире Мобуту, али га је касније променио у Мобуту Сесе Секо Нкуку Нгбенду ва За Банга, што би се превело као „најмоћнији ратник који због издржљивости и челичне воље за победом иде из освајања у освајање, остављајући згаришта за собом“.

Почетком шездесетих, у време када је био начелник генералштаба војске Конга, први милион долара, како се извештавало у медијима, добио је од ЦИА и мировних снага УН-а којима су доминирали Американци, како би зауставио сецесију богате области Катанге.

Три пута су америчке трупе интервенисале и помагале Мобутуу да савлада побуне и устанке. У јулу 1967. амерички командоси помогли су да се избаце побуњеници из најважнијих градова североисточног дела земље. Десет година касније, Картерова администрација, заједно са Белгијом и Мароком, дошла му је у помоћ када су побуњеници напали из Анголе. Без тих интервенција, влада у Киншаси не би преживела. Након тога, САД су заједно са Француском и Израелом обучавале јединице које су биле одговорне за личну Мобутуову безбедност.

Ове епизоде су цементирале Мобутуову позицију као сасвим зависног, али незаменљивог савезника Запада у Хладном рату на тлу Африке. Реган је Мобутуа хвалио као „глас добре воље и разума“.

Ни други западни званичници нису заостајали у похвалама које су учвршћивале Мобутуову домаћу и међународну позицију. Амерички државни секретар Хенри Кисинџер је током боравка у Киншаси, у априлу 1976, говорио о „поштовању и симпатијама које леже у срцу међусобних односа“ и поновио да ће „САД бити са својим пријатељима“. Председник Буш је пред крај Хладног рата следио симпатије Роналда Регана, коме је био потпредседник, називајући Мобутуа „једним од наших највреднијих пријатеља на целом афричком континенту“. 

Мобуту је са своје стране био великодушан. Када је 1968. године потпредседник САД Хјуберт Хемфри посетио Заир, Мобуту је у знак захвалности поклонио његовој супрузи дијамант тада процењен на 100.000 долара. Шест година касније, услед реакција јавности, Хемфри га је предао протоколу Беле куће; сада се тај дијамант налази у Смитсонијан музеју.

Председнички буџет 

Мобутово богатство процењено је на 5 милијарди долара. Широко су биле распрострањене приче о његовим рачунима у Швајцарској, вилама, палатама, ранчевима, јахтама широм Европе.

Симбол Мобутуовог богатства била је његова палата названа „Версај у џунгли“, коју је саградио у свом родном селу Гадилите, у провинцији Екватор. Некада је ту био и аеродром, модерни хотел, кућа у кинеском стилу... У својој палати Мабуту је примио папу Јована Павла II, француског председника Франсоа Митерана, генералног секретара Уједињених нација Бутроса Галија, ТВ проповедника Била Робертсона... Данас су од палате остале само руине.

Све то је било могућно јер је Мобуту имао свој „председнички буџет“, који је функционисао поред легалног државног финансирање. Седамдесетих година, око 20 одсто државног буџета одлазило је у председников офис без икакве контроле. Крајем осамдесетих, забележено је да је у тaj офис ишло шест пута више новца него што му је било намењено буџетом, док су школство и здравство били дословно заборављени. 

Бакар, кобалт и дијаманти континуирано су илегално продавани, што је земљу коштало стотине милиона долара. Године 1978. донет је декрет да цео извоз рудника Гецоминес од око 1,2 милијардe долара иде на ванбуџетски председнички рачун.

Када је у августу 1983. Реган угостио заирског председника, саопштио је да „Заир предузима тешке, али неопходне кораке да обезбеди одрживи економски прогрес и зато је важно да ми и остали пријатељи Заира учинимо шта можемо да помогнемо“. 

Што се тиче људских права, Елиот Абрамс, један од водећих неоконзервативаца, тада помоћник државног секретара за људска права, уочио је 1984. да је „Заир веома осетљив на мишљење америчке администрације и Конгреса о људским правима, а наша брига има ефекта“, додајући да „иако је пред Заиром дуг пут, његова влада је показала способност да саслуша и да се мења“.

Објава заиризма

Мобуту је у земљи спроводио политику „африканизације“. „Мобутизам“ је постао национална идеологија. Приходи од рудног богатства су расли, што је Мобутуу почетком седамдесетих послужило да обликује нову, амбициозну визију Заира. На ванредном конгресу своје партије, Мобуту је најавио велике националне аспирације назване „Циљ 80“. План се састојао од десетогодишњег програма по којем је требало да се дуплира производња бакра, земља индустријализује, као и да се изграде челичане, луке и спроведе програм великих инвестиција у Киншаси, Кисанганију и околини рударске престонице на југу земље Лубумбашију.

Највећи пројекат био је брана Инга, у то време једна од највећих хидроцентрала на свету, која би била праћена са скоро 2.000 километара дугим далеководима од водопада Инге, кроз густе шуме и пусте саване, до центра производње бакра у провинцији Шаба, односно Катанга, која је увек тежила независности.

Светска банка је одбила да подржи овај пројекат, сматрајући да је прескуп, да би се затим у њега укључила америчка EXIM банка, као гест политичке подршке важном хладноратовском савезнику. После неколико година, дугови на пројекту започетом 1977. достигли су милијарду долара.

Променивши име земље у Заир 1971. године, Мобуту је започео програм који је назвао „аутентичност“. Заирцима је препоручено да промене своја западњачка имена и да одбаце титуле „господин“ и „госпођа“ у корист „грађанина“; себе је назвао „грађанин председник“ и одбацио је западну у корист традиционалне одеће.

Политику „аутентичности“ следила је 1973. политика „заиризације“, уз национализацију фарми, фабрика и послова који су припадали странцима – Белгијанцима који су остали ту од колонијалног доба, као и Грцима, Јеврејима и Пакистанацима који су доминирали ситном трговином.

У говору од 30. новембра 1973, на изненађење чак и најближих сарадника, Мобуту је своју нову политику описао као „одлучујућу прекретницу у историји“, називајући Заир „земљом која је до сада била једна од најтеже експлоатисаних у свету“. Овај потез Запад је осуђивао и оптуживао Мобутуа да је то само још један начин да он и његови пријатељи приватно згрну богатство.

У јеку ове кампање дошло је до великог заирског успеха у спорту. Фудбалска репрезентација се пласирала на Светско првенство у фудбалу у Западној Немачкој 1974. Као бивши спортски новинар, Мобуту је хтео да буде и лидер афричког спорта и да и тако учврсти свој престиж у Африци и на међународном плану.

Откриће фудбала

Екипа Заира, названа „леопардима“, постала је тек трећи афрички тим који је се икада квалификовао на Светски куп, и то победом над Мароком од 3:0 у узбудљивом мечу у Киншаси одиграном децембра 1973. Пре Заира, од афричких земаља на мундијалима наступили су само Египат, на другом Светском првенству у Италији 1934, и Мароко, на Светском првенству у Мексику 1970. године.

Заир је био прва подсахарска држава која се пласирала на светско првенство. Мобуту је био егзалтиран: сваки играч је као награду добио кола, зелени „фолксваген“, и кућу. За успешан деби на Светском првенству у Западној Немачкој, дао је још већа обећања.

Екипу је водио југословенски тренер, Благоје Видинић, који је претходно одвео тим Марока на мундијал. Видинић је био бивши југословенски голман. Бранио је у финалу Европског првенства 1960. против Совјетског Савеза, и освојио је сребрну и златну медаљу на Олимпијским играма 1956. и 1960. године. Видинић је Заир преузео 1971, када је имао само 36 година.

У квалификацијама за Светско првенство, Заир је савладао фаворите, организован и дисциплинован тим Марока, који је Видинић створио. На мечу Заира и Марока, на стадиону Тате Рафаел у Киншаси, према званичним подацима било је 8.000, а према незваничним чак 20.000 гледалаца. Прво полувреме прошло је у неуспешним нападима Заира, који је наилазио на несаломиву одбрану Марока. Гости су желели нерешени резултат пре реванша у Мароку.

Друго полувреме било је друга прича. Заир је појачао притисак на госте свим средствима, спортским и неспортским. После постигнутог првог гола, марокански фудбалери почели су да јуре изједначење, за шта су кажњени са још два гола у мрежи.

Мароко, увређен непоштеним односом домаћина у Заиру, затражио је од Афричке конфедерације да се меч понови, што је одбијено, након чега је онда одбио да игра узвратну утакмицу, па су изгубили службеним резултатом од 2:0. Заир је тако обезбедио себи карту за Светско првенство у Западној Немачкој.

Лидери новоослобођених афричких држава следили су пример југословенског председника Тита и египатског председника Гамал Абдел Насера, улажући у све области које су могле да повећају углед и престиж њихових земаља у свету. Док је Насер извор своје „меке моћи“ нашао у Радио Каиру, чији је високи предајнички торањ био симбол глобалног утицаја Египта, а певачка дива Ум Калтум најснажније пропаганднo средство овог медија у арапском свету, земље подсахарске Африке ишле су и другим путевима како би се јасније и ефикасније супротставили бившим колонизаторима.

Мобуту је уочио како је пре њега лидер Гане и отац панафриканизма, Кваме Нкрумах, користио фудбал да би остварио свој сан о уједињењу Африке. Када је Нкрумах довео свој тим у Конго 1966, они су лако победили Мобутове „леопарде“ са 3:0. Импресиониран, Мобуту је позвао мађарског тренера Ференца Чанадија да тренира национални тим, а понудио је чак и Пелеу да им се придружи.

Мобуту је затим одлучио да следи Нкрумаха. Заирски национални тим је назван „Мобутови лавови“, али су ускоро променили име у „леопарди“, због боје својих дресова. Мобуту је много инвестирао и у два највећа фудбалска клуба у својој земљи, „Асанте Котоко“ и „Hearts of Oak“. Они су доминирали Африком раних шездесетих. 

Ови потези брзо су уродили плодом. На Афричком купу 1968, који је одржан у Етиопији у присуству етиопског цара Хаиле Саласија, Заир је у финалу победио Гану са 1:0 и освојио прву од две афричке титуле. Нација је била апсолутно одушевљена, на улицама Киншасе приређена је велика прослава због ове победе. Чак су и полицајци који су одржавали ред екстатично плесали.

Друга победа на Афричком купу уследила је у Каиру, над репрезентацијом Египта, која је бранила претходно освојену титулу. Велики део свог успеха тим је дуговао одличним играма свог нападача Аделарда Мајанге који је, због својих дриблерских способности, имао надимак „Бразилац“. Муламба Ндаје успео је да постигне до данас непревазиђен рекорд афричких турнира, постигавши 9 голова на такмичењу. Египћани су га због његове брзине назвали „Волво“ и „Мустанг“. Најдаље је отишао лист „Ал Гумхирија“, који га је, пошто је постигао шест голова на једној утакмици, упоредио с Хитлером – „због сличне деструктивне моћи“.  

Западна Немачка 1974.

Иако је извлачење парова за Светско првенство одржано 5. јануара 1974. Заир све до фебруара није знао да ли игра против Шпаније или Југославије. Наиме, Шпанија и Југославија имале су идентичан скор и учешће на Светском првенству решавано је у „мајсторици“ у Франкфурту. Чувеним голом Јосипа Каталинског, центархалфа сарајевског Жељезничара, који је нацију бацио у транс, Југославија је победила с 1:0. Тако је компонована турнирска група у којој су били Заир, Бразил, Шкотска и Југославија.

Прогнозе пред првенство биле су различите. Било је оних који су сматрали да од заирског тима не може много да се очекује, али и оних, попут новинара Би-би-сија Џимија Хила, који је Заир сматрао најталентованијим од три „мистериозна тима“ на првенству, поред Хаитија и Аустралије који су се такође први пут нашли на Светском првенству. Шкотски менаџер Вили Ормонд, који је гледао заирски тим, уопште није био импресиониран његовом игром и квалитетима. „Ако не можемо да победимо Заир, треба да спакујемо торбе и одемо кући“, рекао је после одгледане утакмице. 

Али, његов утисак је био погрешан. Да није било судија, Шкоти би били ти који би се паковали кући. На првој утакмици, Заир је изгубио од Шкотске са 2:0 можда чак и незаслужено, јер су Заирци створили доста шанси из којих су могли да постигну голове. Други шкотски гол постигнут је из убедљивог офсајда. Шкотски фудбалери касније су признали да су потценили свог противника и да у појединим деловима утакмице нису могли да дођу себи. Публика која је пратила меч у Киншаси, путем организованог радио преноса на улицама, примила је ово као неправедни резултат. Мислило се да би нерешено био праведнији скор.

Фудбалери Заира су били свесни инфериорности свог тима, али су сматрали да ће за „умерене поразе“ на предстојећим утакмицама од заирских власти добити очекиване награде. Претпостављали су да у утакмици са Бразилом не могу да постигну нешто озбиљно, јер је Бразил ипак светски првак и фудбалска велесила. Наде су полагане у резултат утакмице с Југославијом, како би се нација достојанствено представила на смотри најбољих фудбалера света. Уосталом, за то би гаранција требало да буде и југословенски тренер, за кога су Заирци веровали да је бољи од свих других тренера у Југославији.

Заирска експедиција у Немачкој била је бројна. Чинили су је владини министри и њихови најближи сарадници и рођаци. Мада им је било онемогућено да буду у свлачионицама, они су држали новац који је требало да буде исплаћен играчима као бонус. Када су после пораза од Шкотске играчи обавештени да бонусе неће добити, они су реаговали веома љутито и запретили да уопште неће да играју против Југославије. 

Мора се рећи да су заирски фудбалери били потпуни аматери. За своје играње нису добијали новац. Пред одлазак репрезентације на Светско првенство, у Заиру је био организован јавни зајам за наступ репрезентације. Свако је уплатио по 10 „заирана“ (како се тада звао државни новац), без обзира да ли је био запослен или незапослен.

Обећани бонуси за пласман на Светско првенство били су једини приход на који су заирски играчи са сигурношћу рачунали. Сада су и они изостали, а играчи су били бесни. Проблем је, ипак, некако решен. Организатори првенства плашили су се да један тим одбије да игра утакмицу, па су молили заирске играче да наступе. На крају, проблем је решен одлуком да сваком заирском играчу исплате по 3.000 марака. 

Фудбалери су били и објекат посебне зависти високих војних ешалона Заира. Мобутови генерали су били толико љубоморни на поклоне које су фудбалери добили за пласман на светско првенство, да је Мобуту морао свакоме од њих такође да купи по аутомобил како би их ућуткао.

Заир-Југославија

Све наде Заира пале су потпуно у воду, јер је друга утакмица коју су играли била највеће понижење за заирске фудбалере и најубедљивији пораз једне екипе на светским првенствима.

Утакмица с Југославијом одиграна је 18. јуна 1974, у Гелзенкирхену, пред 20.000 углавном југословенских навијача.

Југославија је играла у саставу: Марић, Буљан, Хаџиабдић, Каталински, Богићевић, Петковић, Облак, Шурјак, Аћимовић, Џајић, Бајевић.

За Заир су наступили: Казади (Тубиланду), Мвепу, Мукомбо, Буханга, Лобило, Киласу, Мана, Кембо, Кидуму, Ндаyе, Какоко (Маку).

Одлична репрезентација Југославије већ после пола сата игре водила је са 5:0. На крају је било 9:0, што је најубедљивија победа на Светским првенствима. До тада рекорд је држала Мађарска која је победила Ел Салвадор са 10:1.

Голови су падали као траци: 1-0 Бајевић (8. минут); 2-0 Џајић (14); 3-0 Шурјак (18); 4-0 Каталински (22); 5-0 Бајевић (30); 6-0 Богићевић (35); 7-0 Облак (61); 8-0 Петковић (65); 9-0 Бајевић (81).

Заирски везни играч Мајанда Маку признао је да су одбрамбени играчи били нервозни, да су слабо покривали противника, да су нападачи су били статични и нису имали ни једну шансу. „Ми смо стварно показали наш потпуни аматеризам. Али, потребно је знати да су Југословени у то време били један од најбољих тимова“, рекао је Маку.

У Заиру су се појавиле гласине да је Видинић наводно упознао југословенски тим са својом тактиком. Те гласине је касније оповргао најбољи стрелац Заира, Муламба Ндаје, који је 1998. рекао: „Говорило се да су тимске тајне предате противницима. То је просто било погрешно схваћено од наших вођа и медија. Гледајући на све то уназад, могу да кажем да Видинић није имао ништа с нашим дебаклом.“

Али ситуација у заирском тиму је била драматична. Видинићу је практично било одузето вођство и контрола над тимом. Због гласина да ће план игре заирског тима да достави својим земљацима, састанак са играчима пред утакмицу одржао је емисар заирског председника. 

Током утакмице, Видинић је заменио голмана Мвамеа Казадија, што је била чудна одлука, иако је после само 20 минута резултат био 3:0. Видинић није хтео да прича о тој замени, рекавши да је то „државна тајна“, додајући уље на ватру спекулација да је тим политички контролисан. Следећег дана у интервјуу за холандски лист „Вриј Недерланд“, ипак је дао објашњење: „Господин Локва, представник Министарства спорта, после трећег гола је рекао: 'Избаци голмана напоље', што сам и учинио“. Било је гласина и да је Казидијева замена, Дими Тубиланду, био лични фаворит једног од Мобутуових генерала.

На утакмици је дошло и до својеврсне замене идентитета, због које је из игре искључен један од најбољих заирских фудбалера Мулумба. Њему је при вођству Југославије од 4:0 додељен црвени картон. Наиме, када је судија Омар Делгадо из Колумбије досудио један слободни ударац, осетио је ударац по задњици, окренуо се и показао Мулумби пут у свлачионицу. Следећег дана, сви су исмевали судију – прави кривац био је Мвепе Илунга, који ће свој тренутак славе дочекати на следећој утакмици.

Са Бразилом

После пораза од Југославије, Мобуту је послао тајну службу која је затворила хотел са заирским фудбалерима и поручио им да се не враћају кући ако у следећој утакмици са Бразилом изгубе с 4:0. Био је то чудан захтев. Бразилу је била потребна победа да би престигли Шкотску на челу групе, и то управо онолика колико се уклапала у Мобутову поруку – од 3:0.

У овој утакмици Заир је показао друго лице. Одбрана је била чврста и одлучна, тако да се чинило да су потребних 3:0 недостижан резултат за Бразил. До обрта долази у другом полувремену. Заир је примио два гола, а трећи је био резултат велике грешке до тада доброг голмана Казадија.

Грешке? Не, нипошто. На полувремену меча с Бразилом, када је Бразил водио с 1:0, бразилска делегација дошла је у заирску свлачионицу. Бразилу је била потребна победа од три гола разлике, таман онолико колико је Мобуту дозволио. Играчи су пристали да остатак меча одиграју незаинтересовано, али тек пошто им је то и Видинић препоручио. Да ли је Видинић пренео Мобутову жељу? Он сам касније никада није опширније говорио о чудним догађајима са Светског првенства у Западној Немачкој. После првенства преузео је репрезентацију Колумбије.

Заирски ападач Мафу Кибонге објаснио је годинама касније да Бразилцима нису испунили жељу због новца, него „из задовољства“. Прво, јер су се Шкоти према њима лоше односили и потцењивали их током игре, уз увредљива добацивања играчима, а онда и зато што су били уверени да су у утакмици са Шкотском били жртве судијске крађе. „Имали су да за то плате и то смо учинили“, тврдио је касније Кибонге.

Утакмица са Бразилом у центар светске пажње увела је одбрамбеног играча Мвепу Илунгу који је постао персонификација судбине овог тима. Да је сваки пут када је тренутак који га је прославио приказан на светским телевизијама Илунга добио само по један долар, вероватно би живот проживео као милионер.

Наиме, у једном тренутку играчи Заира су се након једног прекида поставили у живи зид. Слободни ударац требало је да изведе бразилско лево крило и специјалиста за шутеве из слободних удараца Ривелињо. Пре него што је судија дао знак за извођење слободног ударца, Илунга је истрчао из живог зида и најјаче што је могао шутнуо лопту у супротном правцу. Сви су били шокирани. Коментарор Би-би-сија се запањио и рекао да је то био „бизарни момент афричког фудбалског незнања“.

Овај „инцидент“ изабран је за четврти најупечатљивији тренутак свих светских првенстава и много пута је приказиван као фудбалски куриозитет. 

После много времена, говорећи за Би-би-си 2002. године, Илунга је дао објашњење свог парадоксалног и комичног потеза: „Успаничио сам се и шутнуо лопту пре него што ју је Ривелињо додирнуо. Већина бразилских играча и навијача мислила је да је то било необично. Ја сам им свима рекао 'Ви, будале!', јер нису разумели под каквим смо притиском били. Ја сам поносан и остао сам поносан да смо представљали црну и централну Африку на једном светском првенству“.

Истина је и да су заирски фудбалери много више мислили о наградама које их очекују код куће, него о резултатима које је требало да постигну на првенству. Мвепу Илунга је потврдио да су сви фудбалери очекивали да ће се вратити кући као милионери. Речено им је да многи могу да очекују и ангажман у неким од богатих европских клубова. О тога није било ништа.

Девизна клаузула

Југословенска репрезентација у наставку првенства имала је судбину сличну заирској. Премије и новац унели су немир и у табор „плавих“. Играчима је за учешће нa Светском купу обећана за то време вредна награда од по 15.000 немачких марака, али Фудбалски савез није желео да је исплати јер би тиме прекршио „девизну клаузулу“. Раздор су унели и произвођачи копачки – Фудбалски савез Југославије је имао уговор са „Адидасом“, али су неки играчи носили копачке „Пуме“ и ту „љубав“ наплатили 20.000 марака.

„После пораза од Западне Немачке пукла је прича да је утакмица била намештена, да смо је продали за кредит који нам је дао немачки канцелар, да је Западна Немачка њиме купила титулу светског шампиона и да ми никад нисмо вратили тих 700 милиона марака...“, евоцирао је својевремено успомене голман Југославије Енвер Марић. „Не знам, једноставно нисмо играли добро, а и изнутра смо били трули.“

Марић је још рекао да је у репрезентацији атмосфера била очајна, а свему је кумовао новац:„То су изазвали 'Пума' и 'Адидас'. 'Пума' је нудила богате уговоре ако промените копачке, па смо тако Драган Џајић и ја добили по 20.000 марака што смо обули њихове копачке. Затим, премије за пласман на Светско првенство, које су износиле тада врло значајних 15.000 марака, фудбалски савез није желео да исплати. Атмосфера је била грозна, тим се распадао“, открио је Марић.

Тадашњи главни везни играч „плавих“, Звездина „десетка“ Јован Куле Аћимовић, касније је рекао да су мечу претходила два необична догађаја која су ишла на руку домаћој екипи, а били су против интереса југословенске селекције. „Посета Тита је начисто пореметила припреме за меч. Да је био неко други, то би било неприхватљиво, али радило се о Титу...“, присећао се Аћимовић. „На дан утакмице одвели су нас у резиденцију нашег посланства у Диселдорфу и тамо смо два сата чекали Тита да бисмо се поздравили с њим. Замислите како је било играчима који су имали утврђен начин припреме за мечеве, да од 11 пре подне до један сат поподне стоје и чекају, а у три сата играју одлучујући меч? Причаш са саиграчима, шта друго да радиш? Гунђали смо себи у браду, нервирали се што се гомила Титових полтрона врзма око нас и чека да убере неки поен за себе, а најмање су бринули о репрезентацији. Онда се и Тито појавио, поздравио нас и завршила се прича“, објаснио је Аћимовић.

Немачка историчарка Мари Жанин Чалић пре три године објавила је Титову биографију на немачком језику у којој први пут осветљава ову епизоду са Титовом посетом Светском првенству. Тито је хтео да гледа утакмицу с Немачком, али су домаћини из безбедносних разлога то забранили, тако да се југословенски председник само срео с фудбалерима, али не у најсрећније време. 

Поремећени односи одвели су репрезентацију Југославије у серију пораза. У групи „Б“ друге фазе такмичења, Југославија је претрпела сва три пораза, од домаћина Западне Немачке (0:2), Пољске (1:2) и Шведске (1:2).

Крај фудбала у Заиру 

После катастрофе на Светском првенству у Западној Немачкој, Мобуту је престао да се интересује за фудбал и да инвестира у њега. Заир је одустао од квалификација за Светско првенство 1978, а Мобуту се окренуо боксу. Издвојио је 10 милиона долара како би организовао борбу за титулу светског првака у боксу између Мохамеда Алија и Џорџа Формана у Киншаси 1974. године.

Све у вези меча имало је идеју да се пажња усмери на Мобутуа, али је Мохамед Али то другачије објаснио. „Државе почињу ратове како би привукле светску пажњу, а рат кошта много више од 10 милиона долара“, изјавио је Али. Пре борбе, Мобутуове слике су биле окачене на све стране, а Мохамед Али је на конференцји за штампу изјавио: „Ја се борим у својој домовини. Моја домовина није Америка, моја домовина је Африка.“ 

Како су с годинама проблеми у економији Заира расли, Мобуту је покушао да нађе решење и на другој страни. Упркос свом жестоком антикомунизму, због којег је и имао неподељену америчку подршку, посетио је Кину и Северну Кореју. Његов систем често је поређен с маоизмом, а он сам био је близак пријатељ са румунским председником Николаеом Чаушескуом. Био је позван да посети и Москву, али је у последњем часу одустао од те посете. 

Након посета Азији, Мобуту је објавио нови програм у 10 тачака, како би елиминисао, како је говорио, „10 казни земље“. Недостатак хране требало је да се оконча стварањем пољопривредних бригада, незапосленост би била укинута декретом и низом других мера које су му се, под утицајем азијског комунизма, учиниле спасоносним. Али, цене бакра наставиле су да падају, инфлација да галопира, и Мoбуту је схватио да земља улази у дуг период постепеног опадања. Историчари тог периода наводе да је, када је с породицом отишао у Швајцарску 1976, тада разматрао и да оде с власти.

Играчка судбина 

Повратак кући заирских фудбалера са Светског првенства у Западној Немачкој био је трагичан. Мобуту им је саопштио да су уназадили афрички фудбал за неколико деценија.

„Ми смо сви имали огромна очекивања да ћемо се кући вратити као милионери. А сада живим као бедник“, причао је Илунга. „Када смо се вратили, наши уговори су раскинути и никада нисмо постали тренери. Чуо сам да је Мобуту рекао да смо уназадили афрички фудбал за 20 година. Ако бих се поново родио, трудио бих се да се да упорније радим да постанем фармер.“ 

Већина фудбалера остатак свог живота провела је у сиромаштву, пошто им је било забрањено да покажу свој таленат у европским клубовима. Ндаје Муламба, за кога се сви слажу да је био најталентованији фудбалер своје генерације, једно време се чак борио да преживи као просјак на улици. 

Мулумба је играо за тим из Киншасе АС Вита до 38. године, а онда је једва састављао крај с крајем. Афричка федерација га је наградила 1994. за рекорд у броју голова на Афричком купу, који је остварио пре 20 година, позивом за церемонију доделе награде у Тунису, где му је уручена медаља. Фабрика цигарета му је купила одело за овај догађај. Он се вратио у Киншасу срећан и поносан због тога што се неко сећао његовог резултата.

Неколико дана касније, четворица маскираних људи у војничким униформама упала су у његову кућу и захтевала медаљу и паре. Галама је пробудила његовог деветогодишњег сина, који је истрчао да затражи помоћ. Војници су запуцали и убили га. Мулумба је два пута погођен у ноге, претучен и бачен с моста. Провео је осам месеци у болници, пре него што је пребачен у Јужну Африку на даљу негу. Остао је тамо, живећи годинама на улици.

Мулумби ће, после случаја у судбоносној утакмици с Југославијом, идентитет бити замењен још једном. На Купу афричких нација између ДР Конга и Буркине Фасо 1998, њему је минутом ћутања одата почаст, пошто је објављено да је подлегао повредама у руднику у Анголи. То је била друга замена идентитета. Мулумба никада није био у Анголи. Након овога, успео је да се запосли као тренер у неколико јужноафричких тимова. Умро је у Јоханесбургу 2019.

Национални дуг

У једном тренутку, најављено је да ће сви чланови фудбалског тима који је освојио два афричка купа и пласирао се на Светско првенство 1974. да добију по 500 долара месечно, али то обећање није испуњено. Несрећни бек Мвепу Илунга после много година кајао се што су играчи на првенству „заборавили на Бога и мислили на новац“. Умро је 2015. године.

Екофа Мбунгу задржао је свој зелени фолксваген деценијама после Светског првенства и користио га је за свој посао таксисте. Ауто је трајао тако дуго јер је Мбунга био аутомеханичар. Он каже да је искористио „животну шансу“ поставши таксиста.

Голман Казади је својим одличним одбранама омогућио да бивши Заир освоји два афричка Купа. Али када се тешко разболео, није било никога да му помогне у лечењу.

Некадашњи капитен Мафу Кибонге учествао је на изборима у Киншаси. У његовој кампањи постери с Пелеом подсећали су на прошло време и на то ко је био.

Југословенски тренер Благоје Видинић после окончања спортске каријере живео је у Страсбуру где је умро је 2006, у 72. години.

Демократска Република Конго, како се земља данас зове, није је била у стању да избрише фудбалски имиџ из 1974. године. Никада се више није пласирала на светско првенство, а најдаље je досегла до полуфинала Афричког купа 2015. у коме је изгубила од Екваторијалне Гвинеје. Са све квалитетнијим играма које пружају афрички тимови, Конгу ће бити све теже да се поново једног дана нађе на неком мундијалу.

Ако нигде другде, сенка Југославије остала је још увек над фудбалом у Конгу. Али, без заирске авантуре афрички фудбал који данас учествује на светским смотрама вероватно не би успео да оствари оно што је до сада постигао, нити би афрички играчи доживели садашњи ниво афирмације у најјачим светским лигама.

Мобуту је био на власти 32 године. Суочен с побуном, маја 1997. побегао је из земље и умро у децембру исте године у Мароку. Светски медији нашироко су писали да су тада „југословенски плаћеници“ покушали да спасу Мобутуа пада с власти, али у томе нису успели. То је, међутим, тема за другу причу.