О бициклизму и национализму: Дан када су Југословени каменовали Ђиро д'Италија

Управо је завршен сто седми Giro d'Italia – бициклистичка трка око Италије. Поред трке око Француске (Tour de France) и трке око Шпаније (Vuelta a España) Ђиро је један од три бициклистичка grand tour-а.

У бициклистичком пантеону ове тронедељне трке заузимају посебно место. Ко ту победи неће бити заборављен. Престиж долази услед дужине и напора који је неопходан да би се изазов савладао.

Ове године Ђиро је укупно имао 3.448 км и за то време бициклисти су прешли око 55.000 метара вертикалног успона. Другим речима, када се сабере успон на свим брдима, они су се шест пута попели на Монт Еверест.

У Италији је Ђиро увек велика тема, aли ја не желим да причам о Ђиру који се управо завршио и на коме су се за титулу у Доломитима борили Велшанин, Словенац и Португалац, а освојио је словеначки бициклиста Примож Роглич. Желим да се вратим на нешто што је некада било.

Бициклизам је данас високо професионалан спорт, где се преплићу спортска наука, туристичка и бициклистичка индустрија. Бициклисте прате доктори и нутриционисти, а градови плаћају велике своте новце да би се једна „етапа“ завршила баш у њиховом граду.

Међутим, некада давно ствари су почеле на другачији начин.

Велике трке су правили дневни листови. Тур де Франс је осмислио часопис Аuto, претечу данашњег листа L'Équipe. Ђиро је основао часопис La Gazzetta dello Sport.

Часописи су са овим тркама хтели да остваре неколико циљева. Прво, желели су изазов за обичног човека. На крају 19. и почетком 20. века спортови су често забава богатих – јахање, стрељаштво, једрење, голф или пливање.

Бициклизам је био тест друге врсте. Тест снаге и издржљивости. А отвореност за нове хероје из масе била је шанса и да се повећа тираж новина.

Велике трке око читаве земље биле су истовремено и патриотски чин. Парола је била: упознајмо домовину да бисмо је више волели.

У земљама у којима постоје националне мањине, трке су настајале тако да остану у границама области баш те мањине. Тако је настала Трка око Баскије. Идентична епизода постоји и у Каталонији.

У Белгији, подељеној на оне који говоре као матерњи језик француски и оне који говоре холандски, почетком 20. века настају две (данас чувене) трке.

Прво су у Валонији (делу где се говори француски) направили трку Лијеж-Бастоњ-Лијеж. Потрудили су се да она ни на тренутак не пређе у Фландрију.

А онда су бесни Фламанци (који говоре холандски) одлучили да направе сами себи трку – тако смо добили Трку око Фландрије.

Ђиро 1946. године био је посебно важан за Италију. Био је то први Ђиро после Другог светског рата. Први велики спортски догађај у Италији након фашизма.

Трка је пролазила кроз разрушену Италију и требала је да буде нешто што ће пружити инспирацију и веру у опоравак али и ујединити земљу.

Замислите трку која иде рутом Сремски фронт–Цер–Колубара–Стари Рас–Сутјеска–Мојковац–Дечани–Косово поље. Тако некако је ишла рута Ђира 1946. године.

Али те 1946. године, међутим, није било сасвим јасно где су границе Италије.

Граница Југославије и Италије у околини Трста није била дефинисана. Сукоб је био могућ. Обе државе су желеле Трст.

Из тог разлога на портрету који је насликао Паја Јовановић Тито држи песницу на мапи Истре.

Да би се спречио сукоб, око Трста су доцније формиране Зона А и Зона Б као делови Слободне територије Трста.

Контролу су вршиле војске САД и Велике Британије. Остало је да се накнадно одлучи коме ће припасти Трст – а то је решено 1953/4. када је дат Италији.

Италијани су били максимално национално оријентисани током Ђира. Један италијански произвођач бицикала одлучује да преименује свој производ – тако је настао данас угледни „Wilier Triestina“, а на Ђиру се 1946. појавио тим са истоименим бициклом.

Ово име је било симболично. Прво, радионица где су бицикли прављени уопште није била у Трсту. Основана је неких 100 km западно од Трста. Тако да је име „Triestina“ – било пре свега симбол политичке амбиције.

А „Wilier“ није презиме – то је акроним: W l'Italia LIbera e Redenta. У преводу: „Живела слободна и уједињена Италија“.

Организатор трке је одлучио да се једна етапа заврши баш у Трсту. Била је то симболична потврда да је и Трст Италија.

Међутим, нису ни Југословени седели скрштених руку.

На путу ка Трсту код места Пиерис пут је блокиран камењем и ексерима. Када је група бициклиста ту стигла, стали су. Нису могли даље.

У том тренутку са свих страна полетеле су каменице.

Светина се разишла тек када је пристигла америчка војна полиција и кренула да пуца у ваздух. Југословенима није био само циљ да каменују бициклисте већ и да спрече да се етапа заврши у Трсту.

Један бициклиста родом из Трста, Ђордано Котур, успео је да се провуче и да стигне до Трста на одушевљење тамошњих Италијана.  Дочекан је као херој у Трсту.

Ова епизода заузима важно место у историји италијанског бициклизма.

Последице нису биле лепе. У нередима у самом Трсту који су уследили у наредним данима неколико људи је убијено.

Трка око Италије и бициклизам су тесно повезани са политиком у Италији. Две године касније, 1948. године, италијански политичари ће звати чувеног шампиона Ђина Бартаљија и молити га да победи на Трци око Француске како би Италија уочи предстојећих избора имала нешто што даје разлога за понос. Све то да на изборима не би победили комунисти.

Бартаљи није освојио Тур али је победио најтежу етапу, баш као што је обећао. Комунисти су изгубили на изборима.