Јер је све у песми човеку што треба: Прича о групи Тајм

Понекад је довољна само једна песма. Ако су у њу уткане недокучиве тајне смисла и суштине људског постојања, ако су те тајне скривене у стиховима који плене лепотом и истином, ако ти стихови и без музике звуче као химна, понекад је довољна само једна песма да своме творцу обезбеди место међу великим уметницима свог, и сваког другог времена. Чак и онда када тај творац баш и није сасвим сигуран у себе, па у својој песми-манифесту поставља дечачки безазлено и филозофски судбоносно питање „за који живот треба да се родим“.

Такво питање себи може да постави само песник који је довољно млад да буде заокупљен темељним егзистенцијалним недоумицама, и довољно богат животним искуством да схвати да су радости многобројне и пролазне, а туга једна и вечна. Управо је у таквом животном раздобљу, негде на почетку својих двадесетих, био Дадо Топић када је написао и потом на достојан начин отпевао свој magnum opus, песму „За који живот треба да се родим“: биће да и због аутентичности тренутка у коме је настала, то чудо од песме и данас звучи подједнако убедљиво, истинито и потресно као и онда када смо је на истеку прадавне 1972. године први пут чули.  

Да бисмо стигли до тог епифанијског тренутка потребно је да се најпре вратимо у још мало даљу прошлост. Тачније, у јесен 1961, када је дванаестогодишњи Адолф звани Дадо у биоскопу у Осијеку погледао филм The Young Ones редитеља Сиднија Фјурија, код нас приказиван под социјалистички васпитним насловом Весели клуб младих.

„Већ на повратку кући“, испричаће касније Пеци Поповићу у интервјуу за Џубокс (бр. 20, фебруар/март 1976), „тотално опчињен, потпуно опијен филмом, знао сам да ћу постати музичар... Електрична гитара, свирка – то је била грозница“.

(Можда није сасвим незанимљив податак да је некако у исто време, у легендарном биоскопу „20 октобар“ иза београдског хотела „Москва“, исти филм погледао и шеснаестогодишњи момак по имену Зоран Мишчевић – и доживео га на исти, судбоносан начин: неколико недеља касније окупиће групу чије ће име – Силуете – бити непосредна посвета групи The Shadows, која је у Фјуријевом филму пратила тадашњу велику британску певачку звезду, Клифа Ричарда.) 

Ђавољи осјечки еликсири

Као и многи други велики музичари пре и после њега, Дадо је, дакле, благовремено схватио да рокенрол није питање избора, већ судбинске предодређености. То му је несумњиво било сасвим јасно док је од дасака дељао своју прву гитару и притом смишљао име за свој први бенд. Гитара је требало да личи на неку од оних из Веселог клуба младих, а име је требало да звучи „опасно“ и упечатљиво; ово прво, постигнуто је само до извесне мере, ово друго, у потпуности: група коју је основао заједно са гимназијским друговима Јосипом Бочеком, потоњим гитаристом Корни групе, и Зораном Кнежевићем, потоњим председником САНУ, добила је име Ђавољи еликсири, према познатом делу Е. Т. А. Хофмана.

Шездесетих година, иначе, у Југославији су биле врло ретке рок, односно, како се тада чешће говорило, бит групе чије је име било у једнини: по угледу на британске групе тог времена, пре свих на две најпознатије, скупине момака и повремено девојака с гитарама, давале су себи називе којима су истицале своју здружену снагу и унутрашње јединство: Елипсе, Индекси, Делфини, Роботи, Везири, али и Златни акорди, Пламтеће звезде, Беле вране, Плави дијаманти и Црни бисери. Корни група ће бити један од првих састава који ће разбити тај устаљени шаблон; коју годину касније, то ће учинити и група Time.

Ђавољи еликсири, као и већина тадашњих југословенских бендова, углавном се нису бавили стварањем сопствених песама: своју особеност испољавали су тако што су уместо хитова Shadowsa и Beatlesa којима су друге групе удовољавале већинском укусу момака и девојака на игранкама по радничким и омладинским домовима широм СФРЈ, радије свирали песме Rolling Stonesa, који ће остати Дадова вечна љубав, опредмећена и у песми „На концерту Rolling Stonesa“ са његовог соло албума Неоседлани (1979).

Таква несклоност подилажењу публици имала је, дабоме, своју цену: Дадо се сећа да су наступили на укупно седам гитаријада, како су називане у то време врло популарне смотре „електричарских“ састава, и седам пута били последњи; успехом се сматрало кад би са позорнице сишли неозлеђени неким од пројектила којима је непристрасни аудиторијум изражавао неслагање с њиховим избором репертоара.

Било је то време кад су рок групе настајале буквално преко ноћи, и у многим случајевима подједнако брзо и неприметно нестајале. Ђавољи еликсири отишли су у историју кад су се њихов певач и гитариста, Дадо Топић и Јосип Бочек, прикључили локално знатно познатијој групи по имену Лавине (опет множина). 

Кад су Динамити свирали

Лавине, међутим, нису биле и најпознатији осјечки бенд: ту су титулу, практично од свог оснивања 1963. године носили Динамити, група која ће без иједне објављене плоче завредети и сачувати значајно место у повести југословенске рок музике.

Таквом њиховом статусу велики допринос даће управо Топић и Бочек, Дадо и Јозо, који су брзо прерасли Лавине и у јесен 1967. пристигли у Динамите као замена за певача и гитаристу који су отишли у војску (певач је, узгред, био Крунослав-Кићо Слабинац, потоњи власник великог броја хитова у жанру забавне музике).

Динамити су били музички изузетно јака група; поред двојице поменутих, чинили су је још и бубњар Ратко Дивјак, те басиста Алберто Краснићи.

Кључни недостатак Динамита огледао се у непостојању амбиције и воље да постигну и нешто више од онога што су већ имали. То „нешто више“ могло је бити ауторско доказивање, или стицање афирмације изван граница отаџбине – или можда, у најбољем случају, и једно и друго истовремено.

Потребу за стварањем властитих композиција Динамити нису имали из једног једноставног разлога: туђе песме свирали су са тако снажним аранжерским и извођачким печатом да су неретко стварали потпуно нов квалитет, и тиме успут задовољавали своје креативне пориве. Истовремено, били су срећни на сцени и одвише задовољни својом публиком да би пожелели да се упусте у неизвестан подухват освајања било које друге, изван граница домовине.

Ово последње пресудно је допринело коначном распаду групе: пошто је током читавог лета 1969. без успеха покушавао да своје другаре из групе наговори да опробају срећу у Немачкој, Топић је крајем те године одлучио да прихвати понуду Бате Ковача која се није могла одбити и постао певач Корни групе. 

Прво светло...

У тој улози, од самог почетка осећао је двоструку нелагоду. Најпре, навикнут на тимски рад и стваралачку равноправност у свим својим дотадашњим групама, није се лако мирио са чињеницом да је доспео у бенд који има неприкосновеног шефа, чија је реч увек последња. Осећао се, како је сам говорио, као најамни радник, као певач који је и под јарком светлошћу рефлектора увек остајао у сенци доминантног клавијатуристе и композитора Корнелија Ковача: у Динамитима, био је један од четворице Динамита; у Корни групи, био је само члан групе, службеник на радном месту које су пре њега попуњавали други. С временом, све је више осећао да је и он ту запослен тек на одређено време.

Такав статус, колико год то необично звучало, повољно је утицао на његов музички развој. Јер Корнелије не само да није бранио члановима групе да пишу сопствене композиције, већ их је и подстицао у томе; проблем се огледао у чињеници да су оне тешко успевале да прокрче себи пут до репертоара Корни групе.

У Топићевом случају, то се посрећило само трима песмама: „Remember“ и „Човек је брод, а жена лука“ повремено су извођене на концертима, док је „Прво свјетло у кући број четири“ била чак и снимљена у студију, мада не и објављена за живота групе.

А Дадо Топић имао је још песама, и имао их је све више, пошто му је свакодневни рокенрол у Београду очито нудио снажне стваралачке подстицаје; у једном тренутку, схватио је да их има толико да мора или да их пусти у свет, или да се скрши под њиховим теретом. Свестан да у Корни групи никада неће добити жељену минутажу, почетком јесени 1971. године, након две године проведене у Корни групи, пријатељски се опростио с друговима из бенда, покупио своје песме и отишао у Загреб. Знао је само то да жели да ствара своју музику: о томе како ће и с ким то чинити, имао је тек магловиту представу. 

Загребачки круг

У Загребу га је, међутим, сачекао човек који се знатно боље од њега разумео у рокерску кадровску политику. Био је то Владимир Михаљек Миха, који је са своје двадесет четири године поседовао истанчан осећај за нове велике ствари у рок музици и огромну жељу да и сам учествује у њиховом настајању.

Касније ће на овај или онај начин сарађивати с многим великанима југословенске рок музике, али ће Time више од свих других остати његов бенд; о томе да тако није мислио само он, већ и чланови тог бенда, сведочи и његова фотографија на омоту првог албума групе Time.

Тако су Дадо и Миха кренули у потрагу за музичарима који ће Дадове музичке идеје и Михине снове умети да претворе у стварност. У тој потрази, нису морали да путују далеко: почетком седамдесетих, у Загребу је већ постојала генерација врхунских рок инструменталиста, прекаљених искуствима у различитим мање или више познатим групама и небројеним наступима на домаћим и иностраним позорницама.

Гитариста Ведран Божић, у тренутку када је добио позив за улазак у примамљиву али неизвесну авантуру с кодним именом Time, затекао се у групи B. P. Convention, великог џез вибрафонисте и бендлидера Бошка Петровића који је у то време пролазио кроз своју џез рок фазу (о утицају Мајлса Дејвиса на југословенски рок раних седамдесетих могла би се написати посебна студија); пре тога, својим особеним звуком Божић је стицао име и углед у групама – да поменемо само неке од најпознатијих – Грешници, Роботи и Wheels of Fire.

Са овом последњом наступао је у Немачкој где је једне вечери у Франкфурту поделио позорницу и хармоније са Џимијем Хендриксом: тај један сусрет био је довољан да бела магија црног анђела остане присутна у сваком тону који ће Ведран Божић одсвирати од тада па до данас.

Својеврстан џезерски дух првог албума групе Time лако је објаснити податком да су поред соло гитаристе још тројица њених чланова-утемељивача потицали из групе B. P. Convention: флаутиста и клавијатуриста Бранимир (познатији као Ламберт) Живковић имао је и педигре негдањег члана Групе 220, бубњар Ратко Дивјак био је стари Топићев ортак из романтичног времена Динамита, док је Марио Маврин, басиста без рокерске предисторије, у Time доспео као Дивјаков поуздани партнер из ритам секције Петровићевог џез бенда.

Динамите је тадашња штампа називала „генијалцима“; чланови новостворене групе Time с пуним правом могли су понети надимак „ванземаљци“ – посебно од тренутка када им се придружио клавијатуриста Тихомир Поп Асановић, који је као истинско чудо од детета од малена почео да наступа са озбиљним оркестрима, у којима је свирао све и свашта, а притом сањао, и на ничијој земљи између џеза и фанка тек помало стварао, неку само своју музику.

Тако је комплетирана прва постава групе, у саставу: Асановић, Божић, Дивјак, Живковић, Маврин и Топић. Био је то и један од ретких тренутака када се сасвим поуздано знало ко заиста свира у групи Time: током наредних неколико година, за њено постојање биле су карактеристичне „летеће измене“: музичари су улазили у групу и излазили из ње неретко без најаве или одјаве, па се публика пред концерте могла забављати и нагађањима у ком ће саставу група наступити. Једно је, међутим, вазда било извесно: увек је ту био Дадо Топић, и увек су уз њега у студију или на сцени били врхунски музичари.

Снимити плочу

Музички пут групе Time био је од самог почетка неуобичајен и пун неочекиваних збивања. На преласку из шездесетих у седамдесете, реч „плоча“ за бендове је подразумевала сингл (или ЕП) на четрдесет пет обртаја, дакле малу плочу, прилагођену радио програмима, џубокс апаратима и куповној моћи публике.

Но група Time била је решена да своју пустоловину отпочне кораком од седам миља: Владимир Михаљек доказао је свој менаџерски таленат тако што је зачуђене људе из Југотона успео да убеди да је велика плоча на много начина боља од мале, те да уместо подразумеваног сингла новостворена група треба одмах да сними албум.

Снимила га је у пролеће 1972, са јасно испољеном жељом да одмах и свима покаже све своје раскошне могућности. Такав приступ по правилу носи у себи озбиљну опасност од суноврата у испразни, самољубиви егзибиционизам – но ту су опасност на својој првој плочи чланови групе избегли сасвим лако: једноставно, имали су шта да кажу, како у музичком тако и у текстуалном смислу, и рекли су то на неопозиво убедљив начин.

Реч фузија у музичкој терминологији позива на опрезност; јер пречесто је у питању фисија, односно растакање форме у неуспешном настојању сједињавања разнородних музичких стремљења. На првом албуму групе Time, међутим, фузија је показала своје најлепше лице: шесторица врсних музичара, јаких индивидуалаца чији су се музички укуси и стремљења тек делимично преклапали, били су уједињени у искреном настојању да стварају своју музику, не марећи притом ни за каква жанровска одређења, а нарочито не за такозване законе тржишта.

На темељима таквог става настао је албум који је с пуним оправдањем могао да понесе назив Timeless (а назван је, очекивано и једноставно, Time); јер, свака од пет песама од којих је сачињен и данас, педесет две године касније (плоча је објављена у јесен 1972) звучи као да је могла настати јуче, или сутра: на први поглед међусобно не превише сродне композиције прожима златна нит искрене радости заједничког стварања, из које је проистекла ванвременска лепота.

Неки чудни звуци

„Истина машина“ већ је у првим тактовима бацила светлост далеко, преко 1993. године када ће је с много поштовања обрадити група ЕКВ, па све до наших дана. Моћни рифови и драматична динамика у којој нема ни тренутка предаха удружени су са текстом (Топић је комплетан аутор песме) који се креће у широким амплитудама од романтичних визија („неки чудни звуци, музика и боје“) до горких осуда („ти си као машина, свему тамниш сјај“); све то обједињено је неодољивом силином Дадове интерпретације, која звучи као експлозија страсти и енергије човека који је, након предугог чекања да дође до речи, коначно проговорио.

Некада се за велике певаче говорило да могу да отпевају и телефонски именик, па да то опет зазвучи узбудљиво и уверљиво: Дадо Топић свакако је био и остао један од таквих: за потврду таквог суда, довољно је чути снимак рекламе за воћни сок Фрио (који се производио где другде него у Осијеку), објављен на данас врло раритетном флекси синглу, на коме Дадо и Time из свег гласа и с пуним уверењем које неодољиво плени, баналну рекламну поруку претварају у химну животне радости: „Да би био весео и чио, треба пити само Фрио“. За великог певача не постоје мале песме.

А на албуму Time велики певач Дадо Топић имао је пет великих песама. Друга је била „Пјесма но. 3“, раскошна балада обојена чежњивим тоновима Дадових самотничких дана из времена живота у Београду и рада у Корни групи.

„Хегедупа упа“ разиграна је и необуздана игра ритма и мелодије, музичких инструмената и људског гласа који пева текст без текста, односно неповезане слогове у којима наизглед нема никаквог смисла – али само ако рутински верујемо да је сваки смисао могуће вербализовати.

Занимљиво је овде још и то како једна песма без речи нуди фини пример интертекстуалности: онај ко трага за разрешењем тајне порекла необичног наслова „Хегедупа упа“, одговор може пронаћи у песми „I am the Walrus“ најпознатије ливерпулске групе: у раздраганој какофонији којим се окончава Леноново надреалистичко ремек делце, може се у једном тренутку чути и како неко виче „упа упа хегедупа упа“ – слогове, дакле, из којих ће неколико година касније израсти Топићева песма.

Све је повезано са свачим, нарочито у уметности. Тако је и наслов романа Краљ алкохол (изворно John Barleycorn, 1913: Џон Барликорн је синоним, тачније персонификација, за алкохол), у коме Џек Лондон приповеда о ужасним понорима зависности, постао наслов песме групе Time. Та песма нимало не изневерава изворну тематику дела које јој је послужило као извор инспирације: штавише, могла би да послужи као потпуно прикладна музичка илустрација Лондонове сурово веродостојне исповедне прозе.

Наглашено џезерски аранжиран и одсвиран у ритму који омамљује и „љуља“, „Краљ алкохол“ ствара у глави и телу осећај сасвим сродан оном који се јавља после конзумирања извесне количине (колике, ствар је појединачне алкохоличарске даровитости) пића – али оног најплеменитијег. 

За који живот...

Племенитост чистоте идеје и префињеност начина њеног остварења истакнуте су одлике овог албума. Поменуте врлине достижу врхунац у завршници плоче, сливајући се у песму поменуту на почетку ове приче, која с лакоћом носи звање ремек-дела.

„За који живот треба да се родим“ задивљујући је одраз хармоније врхунског поетског и музичког надахнућа: стихови Топићеве песме саздане махом од низа узнемирених реторских питања, песнички беспрекорно уобличених („За чије небо треба да сам дуга / У чијој тами треба да сам луч...“) могли су бити снимљени и без музичке пратње, па да и тако огољени оставе изузетно моћан утисак.

Ти су стихови, међутим, у прелепој демонстрацији заједништва и сродности душа чланова групе добили музичко рухо у коме ова песма може да „стане на црту“ било којој другој из тог, по многима најраскошније креативног периода развоја рок музике – и то, да не буде забуне, не само на нашој, већ и на светској сцени.

Аранжман Ведрана Божића истовремено је довољно флуидан да сваком од музичара остави простор за демонстрацију силе, и довољно компактан да створи непорецив утисак да ниједан тон није улудо одсвиран.

Особености звучне слике посебно велик допринос даје флаута, у нашој рок музици до тада врло мало коришћен инструмент, који на снимцима великих светских састава (да уз неизбежни Jethro Tull споменемо још и The Moody Blues и King Crimson) није представљао толику реткост; нико међутим, флауту није уградио у песму онако како је то учинила група Time у завршној нумери своје прве плоче. Нико, уосталом, ни код нас ни у свету, ни пре ни после Топића, није написао песму каква је „За који живот треба да се родим“. 

Време ће показати…

„Проблем другог албума“, та пошаст која је сатрла небројене перспективне бендове, непосредно је и пропорционално повезан са квалитетом првог; што је јачи утисак који је оставило дебитантско остварење, то је теже поновити или, у срећнијим случајевима, превазићи тај почетни домет. А ако је нечија прва плоча по свему епохално остварење, проблем друге постаје готово нерешив.

Може бити да је на неком метафизичком плану и то проклетство другог албума имало удела у зачетку распадања прве поставе групе Time: као да су њени чланови можда и подсвесно слутили да после онаквог првенца свако ново дело, колико год успешно било, може представљати тек мањи или већи пад. Отишли су, бележи Петар Јањатовић у својој поузданој Ex Yu rock енциклопедији, најпре Живковић и Маврин, а недуго за њима и Ратко Дивјак.

И док Ламбертовој флаути није било могуће наћи замену, на басу су се, као и на бубњевима, смењивали разни музичари, попут Ненада Зубака и Чарлија Новака (бас), или Пеца Петеја и Пика Станчића (бубњеви) – и ретки су били тренуци када је било ко од њих могао за себе поуздано да каже да ли је члан групе, или само инструменталиста запослен на одређено време, понекад и за само један наступ.

Стога се може рећи да већ на почетку 1973. године, Дадо Топић више није био вођа групе Time: он је постао група Time. И мада ни сам не би умео да наброји све поставе које су средином седамдесетих наступале под именом Time, неопозива је чињеница, подвуцимо још једном, да је на сцени и у студију увек био окружен врхунским свирачима; нису то били само виртуози на својим инструментима, већ и креативни музичари који нису тек репродуковали, већ и активно стварали музику групе, којој се почесто није знао ни број чланова. 

Тамо гдје вечно сунце сја

Тако је 1973. године први сингл групе снимио трио у саставу Божић, Петеј и Топић. На „А“ страни овог винилног издања чија се особеност, поред осталог, огледала и у томе што је опонашало ЛП плочу Time, што је имало омот „на отварање“ и репродукцију на 33 обртаја, нашла се композиција „Реци Циганко, што ми у длану пише“, која је представљала својеврсни post scriptum монументалној завршној песми с првог албума група: обе се баве сличним егзистенцијалним недоумицама (и обе имају неуобичајено дугачке наслове), с тим што лирски субјект у песми „Реци Циганко, што ми у длану пише“ тражи помоћ гатаре, од које очекује да му с длана прочита за који живот треба да се роди.

Аранжман је такође другачији: прогресивни рок био је практично незамислив без клавијатура, па Time овде наступа као хард рок трио. И то им, упркос гунђању оних који су жалили због изостанка раскошне звучне слике са албума првенца, сасвим добро стоји: свирка је чврста, компактна и енергична, што се понајбоље може чути на „живој“ верзији ове песме, објављеној на двоструком албуму Boom’73.

Каквим сјајем могу сјати гитара, бас и глас, група је ипак најубедљивије показала у песми која је самозатајно била смештена на „Б“ страну. Мало је вероватно да чланови групе нису били свесни да је „Македонија“, јер о њој је реч, створена да буде хит, и да траје дуго.

Пре ће бити да су обазриво предвидели проблеме које би могао изазвати текст песме. Јер братство и јединство југословенских народа јесте било чувано „као зеница ока“ али и форматирано на највишем нивоу, тако да су његове манифестације биле строго контролисане и као такве лишене сваког призвука било какве двосмислености. А двосмисленост су у песми „Македонија“ балкански шпијуни свакако могли да назру већ и у самој чињеници да један Осјечанин из свег гласа и пуног срца пева оду југоисточној братској републици.

Мало ко је могао знати да је Дадо македонске песме још од раног детињства слушао од мајке, која их је радо и често певала с пријатељицама. Због тога су се они који нису имали паметнијег посла понекад и наглас питали да ли он то мисли озбиљно, или је ироничан, да ли је стварно очаран Македонијом, или га више занима мак и нешто што се од њега може направити, а није штрудла?

Ова и слична глупава, али опасна питања допринела су томе да песма буде неправедно скрајнута, те се на радију могла чути прилично ретко. Но зато ју је памтио свако ко је успео да је чује макар једном: „Македонија“ је одиста велелепна и неодољива песма, испевана у заводљивом, а тако изразито македонском седамосминском такту („јен два три јен два јен два“ полетно урла Дадо на самом почетку) и са стиховима који песнички узнесено славе лепоту земље у којој сунце вечно сја. Братство и јединство могло је поживети бар мало дуже, да је било више таквих стихова, и више вере у њихову искреност. 

Улога ЈНА у историји југословенског рокенрола

Искреност је свакако једна од речи које пресудно обележавају живот и стваралаштво Дада Топића. И колико год она била драгоцен састојак његове уметности, толико је у животу умела да му нанесе штете онда када се превише примицала својој сестри наивности и тако доводила до великих ломова и драма. Највећа међу њима била је она која се тицала Дадовог наводног избегавања служења војног рока.

О томе се много и свашта причало, а истина је, према сведочењу самог злосрећног јунака те приче, следећа: Адолф Дадо Топић није се јавио на заказани лекарски преглед, такозвану „регрутацију“ – мислећи, ваљда, да се то може оправдати као изостанак са часа у школи и да је лако добити нови термин. Нови термин је уистину и добио – али термин за боравак у казнено-поправном дому, у коме ће исти грех окајавати у два наврата, свеукупно – како ће сам указати у једној песми – деведесет један дан.

Потврдило се тако и у Дадовом страдању да људи стварају идоле понајпре зато да би могли да уживају у њиховом паду: његовог случаја дочепали су се таблоидни бесни пси (било их је и тада, али су с ланца пуштани само повремено; данас уживају пуну слободу), који су му приписали и неке додатне гадости, тако да је тамница била логичан исход хајке на популарног и вољеног певача.

Уметник је и у затвору уметник: попут многих својих славних претходника, од Оскара Вајлда до Оскара Давича, и Дадо је у данима заточеништва писао песме – премда, разумљиво, није могао знати када ће, и да ли ће икад добити прилику да сними нови албум.

Прилика се указала нестварно брзо: у недугом интервалу између изласка из затвора и одласка у војску, донедавни затвореник и будући регрут снимиће са старим друговима Асановићем и Дивјаком албум под једноставним називом Time II.

За нову, сада већ ко зна коју по реду инкарнацију групе, тројици њених изворних чланова био је неопходан соло гитариста: решење им је, што звучи немало иронично, понудила Југословенска народна армија: у јесен 1975, дакле у време када је група Time у Љубљани снимала свој други албум, у истом граду се затекао и војник Драги Јелић, као запета пушка (М-48) спреман да помогне другарима који нису били YU, али јесу били југословенска група; са Драгим као придруженим чланом та група добила је много и на југословенству и на квалитету. 

Друга плоча

Три године раније, непретенцизни омот за први албум сачинио је у кућној радиности сам Дадо. Скромно паковање, по свему судећи, није значајније наудило успеху плоче – онакав албум, уосталом, могао се продавати и у обичној најлон кеси, па би опет стигао до свих до којих је требало да стигне.

Сада је, за други албум, група пожелела омот који би био достојан музичке шароликости и раскоши нетом снимљених песама, те је задатак да начини одговарајуће корице поверен тада већ увелико (и оправдано) прослављеном аутору омота за први албум Бијелог дугмета, Драгану С. Стефановићу.

Сандук који се нашао на насловној страни (и који је многе подсетио на онај са албума Not Fragile канадске рок групе Bachman-Turner Overdrive), крио је у себи, дакле на унутрашњим корицама, мноштво разноразних предмета (и једног живог миша, белог) с богатим асоцијативним могућностима; међу њима се издвајало неколико расходованих, очито неисправних часовника: да ли је то била симболичка деконструкција времена у сврху истицања ванвременске музике, песимистички поглед у блиску будућност непостојаног састава који је потписао плочу, или нешто треће?

Како год било, Time II показује, поред осталог, и зашто су омоти у епохи винилних плоча били тако значајни: могли сте их дуго, и много пута гледати и проналазити многа скривена значења музике која је у њих била упакована.

А на албуму Time II имало се шта чути. Плоча је била једноставно, али врло делотворно подељена на „спору“ и „брзу“ страну, са по три песме, те је као таква помало личила на големи сингл упадљиво продуженог трајања, изузетно подесан за журке не толико због своје јин-јанг структуре, колико због квалитета песама; није ту било ниједне која би ненаметљиво служила за попуњавање простора: свака је била изврсна и свака је била ударна, па сте у зависности од тога да ли је тулум тренутно у фази „ђускања“ или „стискавца“ мирне душе могли спустити иглу на А (стискавац) или Б (ђускање) страну и не подизати је наредних петнаестак минута. Што је и те како знало да буде од великог практичног значаја.   

Живети слободно

Албум отвара песма која просто мами на употребу придева „претужна“, али га овде нећемо употребити не само зато што је рогобатан и изанђао, већ и због тога што „Дивље гуске“ одлећу некуд даље и дубље од туге: у својих седам минута трајања ова песма израста у једну од најпотреснијих балада југословенске популарне музике.

Немале заслуге за то понела је и Десанка Максимовић – али не, као што се обично мисли, за комплетан текст. У потрази за речима достојним да понесу бол из кога се рађала песма „Дивље гуске“, Дадо је посегнуо за двема лирским минијатурама велике поетесе: прву, „Селице“ – „Кроз ноћ и влагу / дивље се гуске селе југу / и болно кричу...“) – преузео је у целини, незнатно изменивши лексику и ред речи; из друге, чији је наслов „Срећа“, преузео је, опет уз мање измене, једну строфу – „Не мерим више време на сате, / ни по сунчевом врелом ходу...“. Трећу – „Дивно је било, признајем срцем...“ – и четврту строфу – „Вјерујем, праштам, чекам и молим...“ – написао је сам. Сам ју је и отпевао, као ваљда ниједну другу пре или после ње.

Дадо Топић несумњиво јесте певач који читаво своје биће уноси у сваки отпевани тон и у чијем опусу практично није могуће пронаћи осредњу или рутинску интерпретацију; оно што је учинио у песми „Дивље гуске“, међутим, јединствен је домет чак и за његове стандарде: од почетка до краја он није у песми, већ јесте песма; а кад као рањени вук заурла речи „из душе моје драго нешто“, осећате да те речи заиста долазе отуд, из душе, и да се из ње откида нешто што се више никада неће вратити. Исто је певати и умирати.

„Балада о 2000“ необично је меланхолична дистопијска визија будућности која је тада изгледала тако далеко. Данас, кад је та, а можда и свака будућност остала иза нас, ова песма делује као безазлена пројекција личних страхова и стрепњи, носталгични исечак времена у коме је сваки измаштани ужас био много мање стравичан од оних стварних који ће убрзо доћи.

За све који су желели да верују да би нас од тих ужаса могла избавити љубав, била је ту песма „Да ли знаш да те волим“. Дадо ју је снимио у дискретној варијанти трија, уз Поп Асановића на клавијатурама и Брацу Доблекара на удараљкама, да би на плочи осванула, на Дадов ужас, у накнадно дописаном и наснимљеном „забавњачком“ аранжману с наглашено истакнутим гудачима. Управо због тог аранжмана, ова једноставна и искрена изјава љубави никада није била нарочито омиљена међу тврдокорним поштоваоцима изворних музичких идеала групе Time, али зато јесте постала један од њених највећих хитова, а онда полако и евергрин, који се понекад огласи са какве носталгичне радио станице и подсети нас да одавно нисмо чули „Дивље гуске“.

Они који би успели да преживе лавину емоција са прве стране, на другој страни албума добијали су терапију ревитализације у виду пунокрвног, високонапонског рокенрола. У случају песме „Alfa Romeo GTA“, и високооктанског. Песма је посвећена аутомобилу Пеца Петеја и детињим сновима Дада Топића, који уз драгоцен гитарски допринос Драгија Јелића испоручују фуриозни хард рок каквог се не би постидели ни Deep purple у својим најбољим данима.

Бели миш са омота плоче главни је јунак ведре и разигране нумере „Док ја и мој миш свирамо џез“, у којој, наравно, ни миш ни група Time не свирају џез, већ у самоироничном исказу с муком покушавају да ухвате корак с временом (опет то време) које и њих и њихову музику немилосрдно гази и приморава да размишљају и свирају брзо, све брже.

Песма „Живјети слободно“, завршно је подсећање на генезу настанка ове плоче; узбудљива као читав албум и жестока као читава његова Б страна, она на најбољи могући начин доноси завршну поенту. Дадови сасвим лични записи из мртвог дома претварају се у велику химну ономе због чега је рокенрол и настао и постојао и због чега можда још увек постоји: наиме, слободи. 

London Calling

Слободи која, како рече један други песник „није божје сјеме па да ти га нетко даје“. Убрзо после затворског искуства (и практично одмах након снимања албума), Дадо Топић је добио прилику да се у ту истину уверава још годину дана и као војник Југословенске народне армије. То му је било сасвим довољно да одмах пошто је, како се тада говорило, одужио дуг отаџбини, у октобру 1975. године, крене да провери како са слободом стоје ствари у неким другим пределима и другачијим световима.

Избор одредишта био је интуитиван и очекиван: постојбина рокенрола јесте била Америка, али је главни град рок културе био Лондон. Мада ће недуго после тога написати неколико песама о усамљености и изгубљености појединца у туђем свету, Дадо је у Лондону престао да се осећа изгубљено чим је пронашао бас гитару.

Тачније, пронашла је она њега: стара истина да за доброг музичара увек има посла потврдила се и у његовом случају: добио је позив да постане басиста у тада познатој, жанровски еклектичној али превасходно соул групи Foundations, у којој је у том тренутку свирао његов стари пријатељ, власник опеваног Алфа Ромеа, бубњар Пецо Петеј. После двомесечне турнеје по Енглеској, почетком 1976. године стигли су и у Југославију.

На концертима одржаним у неколико већих градова Топић и Петеј имали су прилике да се увере у то да домаћа публика не само да их није заборавила, већ их се и озбиљно ужелела, па су лако донели одлуку да члановима групе у којој су ипак само тезгарили саопште да ће у Енглеску морати да се врате без њих двојице: сада већ бивши бубњар и басиста Foundationsа остали су у Југославији да испишу ново поглавље приче под насловом Time. 

Живот у чизмама с високом петом

Испоставиће се, и последње. Почетак још једног новог живота групе ничим није наговештавао скори крај: убрзо након тог, ко зна ког по реду поновног окупљања, придружио им се и доскорашњи колега из Foundationsа, клавијатуриста Крис Николс. Одсвирали су, уз уобичајену подршку еминентних колега, неколико успелих концерата, да би се у јулу обрели у Минхену на снимању трећег албума групе Time.

Искорак напред у односу на претходна два требало је да се огледа у чињеници да је Живот у чизмама с високом петом, како ће плоча бити названа, био осмишљен у форми такозваног „концептуалног албума“.

Концептуални (или концепцијски) албум термин је који је неизбежно изазивао подозривост већине критичара (а с њима и немалог дела публике), некако унапред уверених да је посреди тешка превара у претенциозном паковању. Такав став проистицао је из конзервативног убеђења да рокенрол не може бити уметност у традиционалном смислу, те да је сваки такав покушај осуђен на мање или више спектакуларан неуспех.

Таква ускогруда предрасуда и дан данас делује прилично необјашњиво, ако знамо да је концептуални албум заправо ништа друго до збирка песама повезаних заједничким тематским оквиром, те да се под такву одредницу могу подвести и нека од највећих уметничких остварења рок музике, пре свих албум Beatlesa Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band, као и The Wall групе Pink Floyd (који је управо због своје „концептуалности“ у првом налету лоше прошао код критике, да би тек у неким каснијим вредновањима ствари дошле на своје место). Поврх свега, можемо додати и то да нема праве уметности без концепта, макар и подсвесног, те да је сваки албум који краси стилско јединство истовремено и концептуални.  

Концептуалност трећег албума групе Time најављивао је, поред наслова, и омот албума: фотографијом босих стопала уз која су бодљикавом жицом привезане високе потпетице, постављених на бројчаник часовника, дизајнер Драган С. Стефановић обликовао је невеселу поруку да је живот музичара сâма мука и јад, не увек вешто скривен иза шљаштећих сценских костима.

О томе су великим делом говориле и песме, чији је комплетан аутор (изузев последње, за коју је музику написао Крис Николс) био Дадо Топић. На аранжманима је, уз поменуту двојицу, у студију додатно радила проверена екипа: Ведран Божић одсвирао је соло гитару, Чарли Новак бас, док су Ратко Дивјак и Пико Станчић међу собом поделили бубњарске задатке. 

Јер је све у пјесми човјеку што  треба

Уводна песма, „Играј, народе мој“, Дадова је својеврсна песничка аутобиографија. Иза помало ироничног наслова крије се порука: играјте, кад нам већ ништа друго није остало. Ништа, осим сећања: лирски субјект је спознао „да прошлост се не враћа, и да је већ остарио са двадесет година“, па би сад да се уз посредовање успомена врати у детињство:

И да опет као некад живим као птица
да вјерујем свима и да волим људе
да јурим пољима и прољетним шумама
да ме јутром усне моје мајке буде
да се лудо радујем кад кренем у школу
да се сваки дан сто пута заљубим
и да дрхтим од среће док држим јој руке
не знајући како да је пољубим.

О срећи се најлепше пева онда кад схватимо да је заувек остала негде далеко иза нас.

Дадов позив на плес отпеван је у грчевитом, на тренутке и растрзаном ритму, више љутито него сетно зачуђено над окрутном пролазношћу. Но зато друга песма доноси смирење – где другде него у музици: „Јер је све у пјесми човјеку што треба“, каже њен наслов, чију истинитост доказује музички исказ који следи, у форми суптилне баладе у којој чак и гитара проговара људским гласом, непогрешиво преносећи поруку којој заправо и нису потребне речи.

Но ово је, рекосмо, концептуални албум који прича своју причу, а та прича иде даље вијугајући кроз песме „Лондон, децембар ’75“ и „Нитко не зна зашто“. Прва је монолог главног јунака албума, усамљеног у страном свету и распетог између жудње за успехом и жеље да дигне руке од свега и врати се породичном уточишту; у другој, чини се да се том уточишту вратио с намером да у њему остане.

Музички, и једна и друга песма – као и већина других на плочи – жанровски су тешко одредива, али складна мешавина рока и џеза, фанка и соула, подстицајне и занимљиве за небројено много преслушавања, али не баш лаке за певушење. Стога није нимало необично то што су две жанровски најчистије песме уједно биле и два највећа хита на плочи.

„Rock’n’roll у Београду“ остала је и у годинама после Тајма Дадов ненадмашни концертни адут, позив на игру и лудовање коме се не може одолети, посебно не онда када уместо Београда – онако како је то чинио и чини Дадо Топић на својим наступима – упишете име свог сопственог града. Или села: седамдесетих година двадесетог века рокенрол се у Југославији навелико слушао и по селима.

Стилска чистота прве песме на Б страни сачувана је и у другој, жанровски такође прецизно изведеној, али у сасвим другачијем музичком идиому – што јој нимало није сметало да постане хит: „Суперстар“ је елегантно синкопирани фанк у коме Зденка Ковачичек показује шта све можеш у песми кад си бриљантан пратећи вокал, док се Дадо мангупски опуштено измотава на властити рачун („Мој стил је луд и секси ... мој глас и шарм је свјетски... ја возим брза кола, живим живот лак...).

У последње две песме, међутим, нема више измотавања. Насловна, свакако и средишња песма албума, „Живот у чизмама с високом петом“, рађа се из горког талога искуства рокенрол звезде, уз искрени жал за временима „кад свирали смо искрено и били сретни / кад за музику све смо жртвовали“ и опори прекор свима који су изневерили музику тиме што су се „јефтино продали“, али и признање да је зов светлости позорнице остао моћан извор надахнућа, а високе потпетице неодољив модни детаљ, чак и онда кад су уз ногу привезане бодљикавом жицом. И то не само до краја, него и после њега.

„Исповјест једног Сарајлије“, која затвара плочу Живот у чизмама с високом петом и каријеру групе Time, испевана је као исказ музичара који се растаје са животом, ојађеног не толико због самог растанка, колико због спознаје да је „можда крив што музика умире“.

Није крив. Јер музика седамдесетих упркос свему још није умрла – а оном ко је стих о њеном умирању написао и отпевао припадају велике заслуге за њен опстанак. Група Time тихо се угасила крајем 1977. године; касније ће у више наврата и у различитим саставима, но увек само краткотрајно, оживљавати на позорници, да засвира рокенрол у Београду и неким другим градовима, сваки пут уз осећај да то није никакав нови почетак, већ само подсећање на једно добро време.

И сваки нови сусрет са музиком групе Тime – уживо или посредством добрано излизаних винила – све оне који су их први пут слушали као млађи школарци а данас крцкају шездесет и неку наводи да себи поставе питање које и данас сваком од њих, сваком од нас, звучи подједнако драматично и актуелно: „За који живот треба да се родим?“