Андрић и Италија: Сведок рађања фашизма, силе која не уме ни да се свлада ни да влада

Иво Андрић највероватније би се сложио са пољским писцем Хенриком Сјенкјевичем, добитником Нобелове награде за књижевност 1905. године, да сваки човек има две домовине: једна је она у којој је рођен, а друга је – Италија. Та земља и њена раскошна култура, богата историја, непролазна уметност, градови чудесне лепоте, пријатна клима, топла мора и разнолика природа, чини се да су, кроз литературу, били блиски нашем писцу и пре него што је 16. фебруара 1920. године распоређен на рад у посланству Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца при Светој Столици. 

Колико је Андрићев боравак у Италији за њега био инспиративан, у којој се мери огледао у његовим лектирама и преводима, избору тема књижевних приказа, есеја и приповедака, види се и у његовој преписци и бележницама као и увидом у његову библиографију.

Италијанске теме, питања фашистичког покрета, легенда о Светом Франциску из Асизија, родоначелнику фрањевачког реда чијим је посленицима Андрић посветио добар део своје прозе, ишчитавање дела Леонарда да Винчија, Микеланђела, Макијавелија, Гвичардинија, Леопардија, Манцонија, Пирандела, Петрарке, неких мање познатих песника или извештаја венецијанских амбасадора при Порти, као и савремене уметности футуризма, свакако су били један посебан корпус знања, идеја и, слободно се може рећи, осећајности који су трасирали пут једном делу Андрићевог стваралаштва. О некима од њих Андрић је доцније писао или је преводио њихова дела.

Андрић у Риму

Према „вечном граду“, у који је стигао фебруара 1920, писац је имао амбивалентан однос. Из писама пријатељима видимо усамљеног песника који се труди да разуме рад векова на лепоти на којој лежи „ужас столећа“. У клими „меланхоличног и нездравог Рима“, како доцније вели у есеју „Његош у Италији“, која му се чини „преслатка“ и са којом је „на ратној нози“, где све је „тужно, прашно и болесно од многих столећа“, Андрић ипак успева да сагледа немерљиву лепоту прохујалих времена заточених у камен.

Полако се навикавајући на италијанску престоницу, после почетних несналажења он постепено открива заносно богатство града са остацима раскоши древне античке престонице, са зачуђујућим и колосалним грађевинама и сликарством ренесансе и свих потоњих епоха које су остављале печат на његовој величини. Одлази покаткад на краћа путовања у Напуљ („лијеп, неописиво и неизрециво лијеп“), Року ди Папа („oкрепио сам се малко шумом и отвореним видиком“), Остију („видио рушевине римских кућа, храмове и позоришта, купао се – након толико – опет у мору“), Арбуцо, Пизу, Субијако...

На тим првим корацима у Италији Андрић евоцира и мисао на Његоша, трудећи се да препозна знакове које је о великом песнику оставио Љуба Ненадовић у Писмима из Италије: „Кад год сам долазио у коју од тих вароши, ја  сам увек, на сталним местима, помишљао на владику“, пише Андрић у свом првом есеју о Његошу из 1925. године.

„Колико сам љепоте видио у ово кратко време, не да се казати“, пише Андрић пријатељици већ априла 1920. године. „Антички мрамори обогаћују човека за сав живот; отварају нам очи, али одузимају реч, да нам душа бива мудра, и лепа и шутљива као што су и они.“

Јуна 1920. године Андрић своме професору и добротвору Тугомиру Алауповићу из Рима пише: „И најбољи историчари, филозофи и археолози не могу него само наслутити величину антике и очајни напор ренесансе, јер се сви закључци стварају само по фрагментима (одприлике као кад би неко по изломљеном костуру хтио реконструисати љепоту тога човјека док је био жив). Само једно знам: да ме из сваког комадића камена гледа таква љепота и такав мир и снага, да сам често срећан и поносан што је у људској свијести могло бити толике љепоте и што су руке човјекове имале снаге да јој дају облик.“

Кад није заузет радом у Посланству, на чијем је челу правник и публициста Лујо Бакотић, Далматинац југословенске оријентације, он има времена да чита, стиче нова знања и да се дружи: виђа се са краљевским војним изаслаником Михајлом Јовановићем, његовом женом Даницом и ћерком Маром, дружи се са дон Антом Анићем, секретаром Посланства са којим се зна још из времена тамновања у Марибору. С њима је у друштву, нарочито на краћим излетима, и Милан Ристић, који ради при Посланству, те сликари Игњат Јоб и Никола Бешевић.

Повремено му навраћају и стари пријатељи: др Ђуро Димовић долази из Загреба, а у касно пролеће 1921, на повратку из Париза, посећује га Црњански. Заједно путују по Тоскани из које ће Црњански доцније, 1930. године, своје утиске преточити у Љубав у Тоскани.

„Прво сам био код Андрића, у Риму, у посети (...) а затим сам, са Андрићем, отишао у Фиоренцу“, вели Милош Црњански у тексту „Уз поему Стражилово“, коју је написао у тосканском месту Фјезоле, 1921. године.

Готово пола века доцније, у зиму 1964. године, са женом Милицом Бабић поново ужива у Риму, шета са задовољством Форумом Романумом, око Цркве св. Петра или Шпанским степеницама, хода по Via Apia, одлази и у Року ди Папа и Фjезоле, да се присети младости. Потом посећује Напуљ, Херкуланум и Милано, сусреће се са писцима Албертом Моравијом и Салватореом Квазимодом, који је Нобелову награду за књижевност добио 1959. године, и са сликаром Ренатом Карузом.

„Римске студије“

У време својих раних такозваних „римских студија“ Андрић преводи „Химну сунцу“ Светог Франциска из Асизија коју је Ернст Ренан сматрао „најбољом религиозном поезијом после еванђеља“, а Жак ле Гоф „бисером ране италијанске поезије“.

Још су три песме италијанских аутора (једног непознатог песника из 14. века, Наполитанца Јакоба Санацара с краја 15. века, те Флорентинца Сануча дел Бенеа  из средине 14. века) заинтересовале Андрића у време дипломатске мисије при Светој Столици. Преводе тих песама објавио је 1923. године.

За боравка у Риму Иво Андрић живо се занима и за савремени тренутак у Италији. Осим што упознаје и настоји да разуме антички Рим, уз дела класичне италијанске књижевности, њега занимају и проблеми модерног стварања. Пише о футуризму као књижевном правцу, као снажном авангардном покрету који узбуркава италијанску литерарну сцену.

У текстовима о Маринетију, том „позоришном превратнику“, Андрић даје кратку слику новог покрета описујући га као „буку и бес“, са заглушујућом реакцијом публике.

У тексту „Позориште изненађења“, са поднасловом „Писмо из Рима“ из 1921. године, Андрић описује саму Маринетијеву представу у римском варијетеу „Салоне Маргерита“ и уочава трагове опште психозе и хистерије које полако захватају све области живота у Италији, наговештавајући полако рађање фашизма.

Једнако критички Андрић је писао и о Маринетијевом роману Алковен од челика, сматрајући да роман компромитује свога аутора, тога проповедника рата као „хигијене света“. 

И поред свих изазова који су га мамили и свег богатства историје што су му се у Италији нудили, Андрић се у Риму, ипак, не осећа пријатно јер га друштвена клима плаши и онеспокојава. Тражи да га преместе, било куда. Указом краља Александра, почетком октобра 1921, он добија звање вицеконзула II класе са местом у Краљевском генералном конзулату у Букурешту.

После око годину дана у Румунији, писац поново пакује кофере и новембра 1922. године одлази на место вицеконзула друге класе у Конзулату Краљевине СХС у Трсту.

Ту га дочекује један од првих трагичних призора какви ће убрзо постати уобичајена пракса фашистичких дивљања: јула 1920. године фашистички црнокошуљаши спалили су тршћански Словенски дом, одневши као ратни плен заставу Краљевине СХС. О том вандалском чину известиле су многе светске новине.

Сведок рађања фашизма

После првих текстова о Маринетију Андрић након повратка у Италију наставља да пише о фашизму. Током 1922. године штампа и приказ романа Ноктурно Габријела Д'Aнунција под називом „Једна ратна књига Габриела Дaнунциа“. Тај текст један је у низу публицистичких чланака који се баве актуелном италијанском политичком стварношћу о којој је Андрић знао из прве руке, због својих дипломатских боравака у Италији. Објављује потом и текстове „Фашистичка револуција“ (1923), „Бенито Мусолини“ (1923), „Случај Матеоти“ (1924), „Криза фашизма – криза Италије“ (1925), „Стање у Италији“ (1925), „Ђовани Амендола“ (1926).

Непогрешивим политичким инстинктом, Андрић већ у чланку о Д'Aнунциjу из 1922. уочава и демистификује деформације и искораке у италијанском друштву. Критички оштро и непоткупљиво осврће се на раскорак између Д'Aнунцијеве уметничке супериорности и инфериорности његовог става о оправданости рата, сматрајући недостојним пишчево естетизовање рата које се коси са елементарном хуманошћу.

Андрић је био и сведок „марша на Рим“ Мусолинијевих присталица: он јасно види куда иде италијанска стварност, осећајући опасност од фашизма који се шири Апенинским полуострвом. Са свешћу интелектуалца који сагледава сву бруталност надолазеће катастрофе, са искуством и осетљивошћу борца који је, спознавши већ једну крваву голготу Великог рата, видео у какав бездан води крајност идеолошке и политичке концепције фашизма, Андрић упозорава на безумље и виолентност идеје која ће раскомадати Европу.

Боравећи, као што смо видели, у дипломатској мисији у Риму од 1920. до 1921. године, те у Трсту крајем 1922, почетком 1923. и, доцније, накратко, у лето 1926. године, Андрић је морао бити непосредни сведок и очевидац колективне хистерије и масовне идеолошке заразе која је харала Италијом.

„Ко је у новембру 1921, за фашистичког конгреса у Риму, видио њихове поворке како, у црним кошуљама са мртвачким главама, разбарушене косе и парадна корака, пролазе мирним римским улицама, тај је у њима могао да чита порекло и пут фашизма“, бележи писац у тексту „Фашистичка револуција“.

Послуживши се трима Мусолинијевим биографијама, одбацујући, притом, пропагандистичке украсе, у тексту „Бенито Мусолини“, већ удаљен из италијанског фашистичког пакла, Андрић ипак, живо и ангажовано, анализира историјат фашизма и појаву, личност и деловање Мусолинија на путу до неупитне позиције диктатора.

Показујући фашизам као доминацију безакоња на примеру убиства социјалистичког посланика Матеотија, у тексту „Случај Матеоти“ Андрић управо у том кључном моменту предоминације силе и игнорисања права, уочава увод у кризу фашизма о којој ће нешто више рећи у чланку „Криза Италије – криза фашизма“.

У општем метежу и силовитим погромима који се обрушавају на неистомишљенике, у злослутној грмљавини фашистичког терора, полако се издваја опозиција, са јасним гласом моралног револта. Стреловитом брзином умножавајући број противника, фашизам „све више показује да нит уме да се свлада ни да влада“.

У виду некролога италијанском антифашистичком, демократском борцу и државнику-филозофу Ђованију Амендоли који се жестоко супротставио вођи фашиста Мусолинију, Андрић даје профил једне храбре личности унутарњег племства, која спада у ред оних трагичних бораца који су до краја живота изгарали за своју идеју.

Међутим, фашизам, иако се „спотакао о Матеотијев леш“, нажалост, није био побеђен, констатује Андрић у тексту „Стање у Италији“. Наглашавајући да је 1925. година време потпуне фашизације Италије, када се, у садејству са футуристичком борбеном доктрином и вокабуларом, ради на установљавању једног новог, супериорног фашистичког „надчовека“, Андрић ипак уочава подземни рад и дух опозиције који се „шири сашаптавањем, тим древним средством незадовољних и гоњених“.

И зато, „онај ко влада Италијом, неће ове године имати летњег одмора“, узвикује писац на крају текста, слутећи дугу борбу са озбиљним и трагичним последицама на светској сцени.

Тршћански дани

Ни сâм писац, судећи према писмима која пише пријатељима, није имао много одмора нити пријатних дана у Трсту. Био је то један од градова који нису пријали његовом осетљивом здрављу. Влажна клима, суморни, ветровити зимски дани, уз велику скупоћу на коју се жали, учинили су Андрићу тршћанске дане неподношљивим: „Мастило ми се смрзло од 'боре' и зловоље. Нaпатио сам се довољно у ова два месеца. Лекар ми је саветовао да одмах напустим Трст. Срећом преместише ме у Грац“, пише Андрић у јануару 1923. године.

После боравка у Грацу где је стекао и докторат, Андрић поново, накратко, долази у Трст августа 1926. године. Три недеље у Трсту ради у комисији при Конзулату, суочавајући се са много главобоље и посла око утврђивања неправилности у раду особља.

О овом Андрићевом боравку у Трсту може се сазнати само из његових писама пријатељима, дочим о томе нема трагова у документацији о Андрићевој дипломатској служби при Министарству спољних послова. На основу увида у студију Аљоше Фонда Il Consolato del regno di Jugoslavia a Trieste из 2005. године, писаном на основу италијанских архивских и новинских извора, излази да је Андрић овог пута кратко боравио у Трсту.

Ту сазнајемо и да је конзул Душан Степановић јула 1926. нестао из Трста, са собом одневши и 1.200.000 динара (што је у то време износило око 200.000 лира). Никада није пронађен, сматра се да је отишао у Јужну Америку. О овом случају нема трагова у архивима у Србији, али их има у локалним, како тршћанским, тако и београдским новинама. 

Траг Италије у Андрићевим причама

Поред неколико песама озарених духом Медитерана и култом светлости и сунца, а свакако инспирисаних Андрићевим боравком у Италији, та земља са својом престоницом Римом и великом јадранском луком Трстом ушла је и у Андрићеву уметничку прозу.

На самом почетку боравка у главном граду Италије, Андрић 1920. пише и објављује причу „Дан у Риму“. Врло прецизно следећи топографију тог града („Мене је, ипак, највише одушевио један парк, Пинчио, велик и већ сав зелен, пун и мирисних стаза и великих рондоа с дјецом.“), радња приче везана је за чудесну и бујну атмосферу италијанске престонице.

У причи „Први дан у радосном граду“ (1926), један безимени Андрићев јунак, који неодољиво подсећа на свога творца, проживљава веселе дане у италијанској престоници. Сва у загрцнутом тону кратких, химничних реченица, написана у форми писма пријатељу из Италије, та прича дата је као својеврстан путописни есеј о посебностима италијанског менталитета.

У приповеци „Занос и страдање Томе Галуса“ (1931), Андрић овако описује Трст, тај велики лучки град, године 1914, у освит Првог светског рата:

„И сада, док се пред њим пружао Трст, у велу дима и прашине, прожете сјајем сунца које је зашло, са светлима која се пале као неочекиване гирланде, са музикама које се укрштавају, ишчезавају, па опет јављају, као по плану неке игре, њему дође све то просто и разумљиво, као посве природан наставак свега што му се досада дешавало. И гледајући с палубе како се пале светла у низовима, целе улице одједном, он се још само питао: каква му радосна изненађења спрема ова варош.“

Међутим, Трст неће пријатељски дочекати Андрићевог јунака: без правог разлога и доказа о било каквој кривици, он бива ухапшен и спроведен до затвора у улици Коронео: тај затвор и данас постоји у Трсту.

Многобројни су ликови Италијана продефиловали Андрићевим делом: безимени неимар из приче „Мост на Жепи“ („У Цариграду је тада живео један Италијан, неимар, који је градио неколико мостова у околини Цариграда и по њима се прочуо“); мајстор Пјетро Сола из романа На Дрини ћуприја (после атентата Луиђија Лукенија на царицу Елизабету Аустријску 1898. године у Женеви, вишеградска деца задиркују месног Италијана Пјетра Сола, трчећи за њим и називајући га именом анархисте Лукенија); преводиоци и тумачи замршеног порекла Колоња, Давна и Николо Рота из Травничке хронике; младићи Макс Левенфелд и Паоло из приче „Писмо из 1920. године“; Паоло из „Разговора са Гојом“; породица Салцер из околине Трста у недовршеној прози На сунчаној страни и многи други Андрићеви јунаци припадају италијанском кругу и разноликом тршћанском миљеу, са свим његовим националним и културолошким разликама.

Андрић је често спомињао кључне утицаје на своје интелектуално обликовање: уз краткотрајни боравак у Кракову током 1914. године, који је умногоме обележио године духовног формирања младог писца, живот у Француској, чију је литературу добро познавао и волео, време проведено у Шпанији 1928. године значило је за Андрића обогаћивање већ уведене и зреле духовности. Једнако тако, ако не и више, неколико боравака двадесетих година у Италији оставили су јасан и снажан траг не само у пишчевој личности него, у великој мери, и у његовом делу.