О спортским неправдама: Три судијске „крађе“ које су обележиле историју југословенског фудбала

У историји нашег репрезентативног фудбала незаборавне, а болне епизоде чиниле су и судијске неправде које су скупо коштале наш државни тим и, успут, „покиделе“ нерве милионима навијача. Било је више ситуације у којима су се светски арбитри о нас огрешили, а у колективном сећању остале су три: прва је са премијерног Светског првенства у Уругвају 1930, друга са Европског шампионата у Италији 1968, а трећа са Мундијала 1982. у Шпанији.

Судијска брука у Монтевидеу  

У Монтевидеу, престоници Уругваја, домаћина првог шампионата света на који је стигло 13 репрезентација (четири из Европе и девет из Јужне и Северне Америке), у утакмици са домаћином „дебело“ нас је оштетио главни судија из Бразила Алмеида Рего. Он је, осим погибељне игре домаће селекције, дозволио и да се регуларним голом за Уругвајце прогласи и онај у чијем је постизању учествовао и полицајац (!) који се налазио „на редовном задатку“ поред гола Југославије на којем је стајао чувени Милован Јакшић, „Ел гранде Милован“. Како је дошло до тог чуда невиђеног, до историјске неправде у режији бразилског делиоца правде?

Био је то полуфинални меч до ког су Југословени стигли након изненађујуће победе над Бразилом (2:1) и тријумфа над Боливијом (4:0). Тај њихов „минули рад“ озбиљно је забринуо репрезентацију Уругваја којој је у помоћ, на стадиону Сентенарио, стигло безмало 80.000 ватрених навијача. Њихова бука није заплашила наше момке, али јесте бразилског арбитра ког је, чинило се, страх за живу главу натерао да донесе мноштво неразумних одлука, наравно у корист домаћина.

Кад су Југословени у петом минуту повели са 1:0 голом Ђокице Вујадиновића, почела је судијска шарада због које су наши играчи, у знак протеста, желели да напусте терен. У томе их је спречио чувени др Михаило Андрејевић, један од вођа нашег државног тима, упозорењем да би нас, због таквог чина, Светска фудбалска федерација (ФИФА) врло драстично казнила.

Под притиском несносне буке са трибина и судијског „навлачења“ у корист домаћина, израженог и поништавањем другог гола нашој селекцији, Југословени су почели да играју бојажљиво и неорганизовано, што је резултирало поравнањем резултата у 18. минуту игре. Убрзо је, после свега стотинак секунди, Уругвај подигао на 2:1 голом који је остао забележен у историји Мундијала као непревазиђена лакрдија и судијска брука.

Догодило се да је лопту која је изашла у гол-аут поред нашег гола, полицајац ногом вратио у игру, а онда ју је уругвајски нападач, поред наших засталих играча и голмана, ћушнуо у мрежу. На опште изненађење, судија Рего је дао знак да се гол признаје и наше шокиране репрезентативце упутио да пођу са центра. Тај срамни гол преломио је меч: наш озлојеђени тим није више могао да се одупре Уругвајцима, који су на крају славили са 6:1 и пласирали се у финале у коме су победили Аргентину.

Осуде из света  

Гнев Југословена због „човека у црном“ из Бразила делила је огромна већина света. Енглеска штампа је листом осуђивала арбитра Регу, пишући да је „подмићен“ и да је нашег тиму „победа брутално украдена“. За Французе је бразилски арбитар био „све само не непристрасан“, док је мађарски „Немзети спорт“ нагласио: „Југославија је била боља од Уругвајаца – резултат је једна велика неправда“. Жалили су нас и хвалили и Чехословаци износећи утисак да је Југославија „успешно представљала не само свој него и европски фудбал“.

Да се у полуфиналу првог Мундијала догодила велика неправда био је сагласан и председник ФИФА Жил Риме, иако се није осврнуо на најспорнији тренутак утакмице – „полицајчеву асистенцију“: „Други гол Југословена, који је судија поништио, био је потпуно чист. Налазио сам се на месту одакле сам то могао да закључим...“ Господин Риме је уз то рекао и да резултат „никако није реалан“ и да је Југославија на овом турниру била најбољи репрезент европског фудбала.

Меч за треће место није одигран, а ФИФА је, много година касније, утврдила да је трећа била репрезентација САД, а четврта Југославија. Наша репрезентација је после тога још само једном стигла до четвртог места на свету – у Чилеу 1962.Југославија је у полуфиналу против Уругваја играла у саставу: Милован Јакшић, Милутин Ивковић, Драгослав Михајловић, Милорад Арсенијевић, Љубиша Стефановић, Момчило Ђокић, Александар Тирнанић, Моша Марјановић, Ивица Бек, Ђорђе Вујадиновић и Бане Секулић. Ваља подсетити да играча из Хрватске није било у саставу јер им је тамошњи Савез забранио учешће у знак протеста што је седиште ФСЈ из Загреба „пребачено“ у Београд.

Динстова „крађа“

Југословенска репрезентација је 1968. године била на прагу освајања титуле првака Европе, али ју је у томе – према низу овдашњих и иностраних оцена – спречио швајцарски судија Готфрид Динст, сајџија по занимању. Угледни француски дневник је, тим поводом, написао: „Дуго ће нам бити жао што је Динст грешио на рачун Југословена.“ Шта се догодило?

На завршницу тадашњег Купа европских нација, играну у Италији, „плави“ су предвођени селектором Рајком Митићем стигли „прескочивши“ у квалификацијама (тадашњу) СР Немачку, Француску и Албанију. У полуфиналу, одиграном у Фиренци Југославија је победила Енглеску, „тазе“ светског шампиона (из 1966), и пласирали се у финале где их је чекала Италија која је, после ремија са СССР-ом, пролаз у завршни меч осигурала жребом.

У финалу, играном на римском Олимпику, Југославија је голом Џајића повела са 1:0. Потом је, по игри и шансама, требало да буде и 2:0 и 3:0, али је такав развој ситуације, својим пристрасним суђењем, спречио  швајцарски судија. Уместо фијаска који им се „смешио“, Италијани су, са судијиним ветром у леђа, стигли до изједначење, након чега је играна нова утакмица.

Огорчење у нашем табора арбитражом непоштеног Швајцарца најсликовитије је изразио наш селектор, пословично мирни и објективни Рајко Митић: „Динст је увредио спорт.“ Несавесног сајџију с пиштаљком у устима критиковали су и многи други. Више европских медија је, тим поводом, подсетило на Динстово признање „заувек сумњивог“ гола у финалу Мундијала 1966. у ком је домаћин Енглеска савладала СР Немачку са 4:2.

У поновљеној утакмици Југославија је поражена са 0:2, а тим поразом је означен крај „златне ере“ нашег фудбала у којој су „плави“ били олимпијски победници, вицешампиони Старог континента и четврти на свету.

У Фиренци и Риму југословенску репрезентацију су чинили Илија Пантелић, Мирсад Фазлагић, Милан Дамјановић, Мирослав Павловић, Благоје Пауновић, Драган Холцер, Илија Петковић, Добровоје Тривић, Вахидин Мусемић, Ивица Осим, Јован Аћимовић, Драган Џајић, Ратомир Дујковић, Радомир Вукчевић, Младен Рамњак, Рудолф Белин, Боривоје Ђорђевић, Љубомир Михајловић, Ивица Брзић, Бошко Антић и Рајко Алексић.

Соренсеново „слепило“

Звучи парадоксално, али је у сваком подсећању на учешће „плавих“ на Светском првенству 1982. године у Шпанији неизоставно помињање арбитра из Данске Хенинга Лунда Соренсена, ког су сви Југословени означили главним кривцем за распршена снове о успеху њихове репрезентације на овом Мундијалу.

Тим који је саставио Миљан Миљанић заиста је давао наду да би Југославија могла далеко да догура, тим пре што се потрефило да нам ни група није била претешка – Шпанија, Северна Ирска и Хондурас. У томе се, нажалост, није успело, а препрека је, према раширеном уверењу, био господин Соренсен који је „плавима“ поткресао крила за виши лет. Ваља  рећи да је победник Мундијала била Италија, коју су наши момци у квалификационој групи за пласман на Светско првенство оставили иза леђа.

У кључном мечу Југословена са „црвеном фуријом“ – после „ремија“ са Ирцима 0:0 – човек одлуке на нашу штету био је неправедни Данац. Његова (касније несанкционисана) брука на Стадиону Луис Казанова у Валенсији, пред 50.000 шпанских навијача на трибинама, виђена је у 15. минуту првог полувремена. Тада су Миљанићеви изабраници већ имали „капитал“ од 1:0, створен голом Ивана Гудеља након десет минута игре. Како је изгледала неправда у пресуди делиоца правде?

Шпанци су нападали са леве стране, а њихов налет зауставио је централни халф „плавих“ Велимир Зајец обичним фаулом испред ивице нашег шеснаестерца. Место прекршаја се јасно видело и из последњих редова на трибинама. Након што се чула Соренсенова пиштаљка, наши играчи су почели да се групишу у простору од 16 метара са намером да праве такозвани живи зид.

Одједном, на опште изненађење, међу њих је улетео Соренсен и руком показао на белу тачку. Шок наших играча и клупе био је огроман, јер се „из авиона“ видело да је Зајец фаул направио више од метар удаљен од линије која означава голмански простор (Енглези су писали – „најмање пола јарда“). Протеста је било и са трибина. Мучна расправа наших репрезентативаца са арбитром је потрајала, али није утицала на његову одлуку: Данац је ставио лопту на „белу тачку“.

Судијина лакрдија тиме, међутим, није била завршена. Кад је шпански нападач Хуанито промашио једанаестерац, на сцену је поново ступио Соренсен и захтевао да се ударац понови јер се, по његовој процени, наш голман Драган Пантелић током извођења пенала кретао на гол-линији. Хуанито је на „поправном“ био успешан.

Шпанци су пред крај меча дали и други гол и однели победу која ће, показало се касније, нашу репрезентацију послати кући. У последњем мечу у групи Југославија је победила Хондурас, али је дуел другог пара окончан изненађујућом победом Северне Ирске над Шпанијом, која је обе те репрезентације одвела у даље борбе.  

Тим Југославије који се, незаслужено, прерано вратио кући, у мечу са Шпанијом играо је у саставу: Драган Пантелић, Никола Јовановић, Златко Крмпотић (Вахид Халилхоџић), Ненад Стојковић, Велимир Зајец, Иван Гудељ, Златко Вујовић (Милош Шестић), Владимир Петровић, Сафет Сушић, Едхем Шљиво и Ивица Шурјак.