Сентиментално васпитање у 10 песама: Знакови поред пута

„Песма нас је одржала, њојзи хвала“. Сетио сам се овог Змајевог стиха када је, пре неки дан, над отвореним гробом једног мог пријатеља дискретни гитариста засвирао песму „Soldier Of Fortune“ групе Deep Purple. Била је то једна од последњих жеља покојника.

Земља је добовала по сандуку, људи су плакали, супруга и син су ридали, а гитариста је свирао: „I guess I always be / A Soldier Of Fortune“. Сунце се пробило кроз облаке и за тренутак обасјало тужан скуп који је, под утицајем деликатне музике, постао узвишен као неки хор из античке драме.

Касније, док смо у кафани прекопута гробља пили за покој души, размишљао сам зашто су ти ефемерни рок напеви били тако важни за оне рођене 50-их година прошлог века. Како се та комуникација одвијала, који је то језик, која граматика и синтакса, која је то размена значења и осећања?

Ствар није била у речима песме. Нису сви говорили енглески као данас. Сећам се да су певачи крагујевачких рок бендова нетачно мрмљали речи великих рок песама. То нама, верној публици, није сметало да уживамо у њиховим интерпретацијама. „White Room“ и „Land оf 1000 Dances“ су звучале савршено и ако текст није био тачан.

Боб Сарлин у књизи Turn It Up – I Can’t Hear The Words наводи низ примера где ни они којима је енглески био матерњи језик нису најбоље разумели шта певач пева. Грејл Маркус је, на пример, погрешно разумео речи песме „You Can’t Always Get What You Want“, али му то није сметало да ужива у њој.

Нека узвишена помпа коју се те песме носиле са собом је била важна. Нешто наслућено, неухватљиво, онострано, што су ти ефемерни напеви наговештавали, препознато је као важно и заједничко. Иза и испод звука, речи, мелодије, барабар са музиком, ишла је нека порука, шифра, тајни знак који је служио као путоказ ка новој осећајности.

Елем, било како било, док сам се враћао кући, сетих се да сам једном бирао песме које су мени служиле као путоказ, које су ми омогућиле да уобличим сопствену осећајност. Био је то Фејсбук изазов једног овдашњег делатника у култури. Он је својим радом дефинисао једно доба у историји културе овог града које има периклеовску ауру.

Ево тих песама. Написао сам и неке коментаре и објашњења. То је писано под утицајем Боба Дилана и његове нове књиге The Philosophy of modern song. 

А страна

Fleetwood Mac: „Man Of The World“

У рок музици, поред других ствари и више од других ствари, занимају ме патос и митос. Патос као „оне опште силе које се не појављују за себе у својој независности већ које исто тако живе у људском срцу и које људску душу покрећу у њеној најскривенијој дубини“. Песма групе Fleetwood Mac „Man Of The World“ изражава то опредељење.

Ова песма је из првог живота групе Fleetwood Mac. Тада је ту групу предводио гитариста Питер Грин. Они што рок музику слушају „од Led Zeppelin II“, што рече један легендарни београдски радијски и рокерски лик, вероватно и не знају за ту фазу FM. Али није то важно. Важно је да је песма лепа, деликатна, рафинирана, тужна и трагична.

За мене је узнемиравајућа чињеница да је рафинман Гринових песама – „Albatross“, „Black Magic Woman“, „Need Your Love So Bad“ и друге – био израз долазеће трагедије овог музичара. Питер Грин је, наиме, после почетног успеха бенда Fleetwood Mac, „сишао с ума“ и изгубио се у мрачним коридорима лудила. „Полудео сам у блузу“, рекао је Грин у једном давнашњем интервју. 

Love: „Signed D.C.“

Рок музика има своју митологију. Митологија је фантастична историја одређене заједнице.

За припаднике рок заједнице – било да су извођачи, аутори, конзументи или протагонисти – важи следеће: „Слике које му даје уобразиља он тешко разазнаје од представа које му пружа искуство и слабо познаје границе могућег”.

Наркоман је, уз коцкара, блудницу, фаталну жену, одметника и сличан „живистијан”, главни лик у митолошком свету рока.

Песма „Signed D.C.” групе Love је једна од најпотреснијих која се бави судбином наркомана. Аутор је лидер бенда Артур Ли. Песма је тужна и потресна као што је то и судбина њеног протагонисте.

Наслов песме је потпис испод самоубилачке поруке. Трагедија која је тема и општи угођај напева омогућавају катарзичан доживљај. После песме осећате се чисто и племенито.

У музичком смислу то је једноставна блуз балада. Неки сматрају да су Moody Blues позајмили одавде много за своју песму „Nights In White Satin“. Није то ни важно. Важно је као Love изводе ту песму. Звечка пулсира у успореном ритму наркоманске агоније, акустична гитара и бас праве идеалан фон за трагичну причу, Артур Ли полако и разговетно пева са шекспировским осећајем за трагедију. А најважнији је звук усне хармонике који песми даје универзалност и свевременост. Звук усне хармонике из песме „Signed D.C.“ одјекује кроз простор и време и налази уточиште у музици коју је Енио Мориконе стварао за филмове Серђа Леонеа.

„D.C.“ из наслова је Дон Конка (Don Conka), први бубњар бенда Love. Он је подједнако волео бубњарске палице и хероински шприц. Стихови:

I’ve pierced my skin again, Lord
No one cares
For me

говоре о зависничкој беспомоћности пред хероинским изазовима.

Конка је због дроге је морао да напусти бенд. Артур Ли га спомиње и у песми „You I’ll Be Following“. 

The Yardbirds: „Still I’m Sad“

Ово је најважнија песма. Она је мој меланхолични доживљај света – који сам покупио на улицама по којима се котрљало моје детињство – култивисала на посебан, рокерски начин.

Мој гимназијски друг К. – који је био један од првих IT чаробњака који су се са ових простора отиснули у свет и тамо направио, како чујем, велику каријеру – скренуо ми је пажњу на њу.

Елем, К. је имао магнетофон. То је средином 60-их у Крагујевцу било чудо технике. Поред других необичних ствари које је радио и које су му донеле репутацију чудака, К. је снимао и Топ 20 са Радио Луксембурга. Он је становао у солитеру А, а ја у солитеру Ц. Педесет метара је између тих грађевина.

И телефон је такође био чудо у то време. Мислим на оно што сада зову фиксни телефон. Само су ретки имали приватан прикључак. Ја сам га имао захваљујући послу којим се бавио мој отац. И К-ова тадашња девојка, а садашња вишедеценијска супруга, такође је имала телефон. И тако је К. сваког јутра, пошто моји родитељи оду на посао, доносио магнетофон и преко телефона пуштао за своју девојку Б. најновије песме са Радио Луксембурга.

Тако сам први пут чуо „Still I’m Sad“.

Пошто смо морали да журимо у школу, магнетофон је често остајао код мене. Ја бих после повратка из Гимназије наставио да слушам музику и уживао. Напомињем да је то било средином 60-их година прошлог века. Имамо сам 15-16 година.

Песма „Still I’m Sad“ је, по мом суду, егземплар поп психоделије. У дискографији Yardbirdsа има посебно место. У њој је нагласак на атмосфери и општем угођају. У већини других Yardbirds песама акценат је био на „извођењу“ и фуриозности. Ваљда због оних гитариста који су продефиловали кроз тај бенд (Клептон, Бек и Пејџ).

Песму обележава „грегоријански“ хор који доноси сакралну атмосферу. Удараљке су фантастично употребљене и наговештавају нешто судбинско. Има ту неких, како бих рекао – не знам прави музички израз за то – „силазних“ делова који су посебно ефектни и доприносе општем утиску.

Песма „Still I’m Sad“ је доживела неколико занимљивих обрада. Била је планетарни хит у извођењу групе Boney M. Та верзија добро илуструје правац у коме се популарна музика запутила: вулгаризација, комерцијализација и симплификације су његова обележја. Ричи Блекмор има једну занимљиву hard rock, инструменталну верзију са групом Rainbow. Manfred Mann је такође направио инструменталну, џезирану верзију. Марк Алмонд је 2017. на албуму „Shadowms And Reflections“ снимио своју верзију која је верна оригиналу. 

Otis Redding: „I’ve Been Loving You Too Long“

За соул баладу „I've Been Loving You Too Long“ Отиса Рединга не треба никакво образложење. Она говори сама за себе.

Питер Гуралник је рекао да сакрална музика кад из јужњачких цркава изађе на улицу постаје соул. Отис Рединг је на религијски узвишен начин донео једну болну овоземаљску причу о љубавним диспропорцијама. Код једног партнера љубав расте, постаје јача и узвишенија. Код другог се гаси и нестаје. Провалија се отворила. Са њеног дна допире Отисов глас.

Ја сам у својим тинејџерским данима умео сатима да слушам ову песму у мраку моје гимназијске собе. Где сам ја триповао, у које дубине силазио, у које висине узлетао... Потребан је посебан песнички таленат да би то представио.

До мене је доспела лонгплејка „Otis Blue: Otis Redding Sings Soul!“ Власник плоче је био један познати прволигашки фудбалер. Прволигашки фудбалер старе Југославије! Озбиљна ствар. Та лига је била у рангу ових пет великих лига које сада славимо. Елем, нисам познавао тог фудбалера али плоча је стигла до мене. На њој је била песма „I've Been Loving You Too Long“.

Соул је био веома популаран тамо где сам живео у тинејџерским данима. Нарочито „Stax Records“: Отис, Вилсон Пикет, Сем&Дејв итд. Волели смо „Mustang Sally“, „Hold On I’m Coming“, „Soul Finger“. Ниједна песма ипак није била као Отисова „I've Been Loving You Too Long“. Она је неузвраћеним гимназијским љубавима давала нова значења и откривала путеве одрастања и сазревања. 

После је Отис погинуо. Ја уписао психологију... итд. Не тражите грешку. Ово је аутоматско писање. Тастатура, Отис, „I've Been Loving You Too Long“ и ја. Стазом успомена ка самом себи.  

Manfred Mann: „Pretty Flamingo“

Песма „Pretty Flamingo“ групе Manfred Mann има наднаравно дејство. Бар у мом случају. Чим започне, ја се телепортујем у „swinging London“ 60-их година 20. века. Одједном се нађем у Карнаби стриту. Све буде некако лепо, шарено. Врли нови свет ужива у музици, моди, финим забавама. Обузме ме радост, прожме срећа, полетим високо као дечији змај кад ухвати добар ветар.

У песми „Pretty Flamingo“ у извођењу групе Manfred Mann последње уточиште има комплексни сентимент који је тих година, када је ова песма била No. 1 хит, прожимао свет.

Једном, пре много година, „Pretty Flamingo“ је већ била заборављена песма, ја сам у једном сеоском киоску хтео да купим спортски часопис „Темпо“. Нисам се добро чуо са девојком која је радила. Њој је свирао транзистор. Нагнуо сам се ка оном шуберу.

Одједном је са њеног транзистора одјекнула акустична гитара Тома Мегиниса (узгред, то је најбоље снимљена акустична гитара коју сам чуо. Продуцент је био Џон Барџис)... Био је то увод за „Pretty Flamingo“. Одмах је потом је стигао глас Пола Џонса:

On our block all of the guys call her flamingo
Cause her hair glows like the sun and her eyes can light the sky…

Џек Брус и Мајк Хаг су нашли прави ритам, Manfred Mann је својим клавијатурама направио основу по којој песма клизи као Људмила Бјелоусова и Олег Протопопов по леду. Онда у једном тренутку однекуд дође флаута Лина Добсона и цела ствар се претвори рајски дитирамб којим се велича женска лепота.

С том песмом у ушима ја сам као кроз неки тунел одлетео од оног киоска 50.000 миља високо на неки рајски пропланак. Било је то оно што Абрахам Маслов зове „врхунско искуство” (peak experience).

Занимљиво да је песму написао Американац Марк Баркан, мање познати аутор песама из чувене зграде Brill Building. Manfred Mann са својом екипом је овој нумери дао неку острвску, европску димензију.

„Pretty Flamingo“ је била и на репертоару Рода Стјуарта и Бруса Спрингстина, браће Еверли и Џина Питнија. И наши Црни бисери су је снимили под насловом „Лепи фламинго“. Али нико није умео тако лепо да је изведе као Manfred Mann. Зна се да је тај бенд био мајстор за интерпретације песама других аутора. Они су уз The Band и Рода Стјуарта најбоље певали Диланове песме. Њихова верзија нумере „Mighty Quinn” је, можда, и најбоља обрада Дилана уопште. 

Б страна

The Box Tops: „The Door You Closed To Me“

Песму „The Door You Closed To Me“ први пут сам чуо 1968. године. Била је на Б-страни сингла бенда The Box Tops. На А-страни је био њихов велики хит „Cry Like A Baby“.

Синглицу ми је купила мајка у „Југословенској књизи“ која се у то време налазила у палати Албанија. Ту је постојао посебан одељак где су се продавале стране плоче. То је било чудо. Касније су тај одељак изместили на Обилићев венац.

Обе песме је написао тандем Ден Пен/Спунер Олдем. Био је то мој први сусрет са њиховим песмама. Касније сам постао велик фан њихових композиција. Ден Пен је једном приликом рекао да у свакој песми коју слуша тражи „цркву и грешку“. То је био за мене велики наук.

Пен/Олдем песме су егземплари жанра који „јајоглавци“ зову „јужњачки кантри соул“. Осећа се у њима религиозни занос из јужњачких дрвених цркава. Постоји и онај профани састојак у којем се елаборира људска грешка без које нема свакодневног живота.

Елем, било како било, окренем ја синглицу и пустим Б-страну. Пустим је и смрзнем се. Сакрална атмосфера и профани текст, спори ритам, мирни, пловећи звук органе и црни глас белог дечка из Џермантауна, господске четврти у Мемфису.

Дечко се звао Алекс Чилтон, био је тинејџер кад је песма изашла. Нико није певао као он. Дочарао је Алекс у овој песми емоције које никада нисам осетио, нити сам знао да постоје. Неку профињену сету која се на тренутке претвара у дубоку тугу и неку врсту беса због околности о којима се пева. Наша прослављена џез певачица Нада Кнежевић је била велики фан Алекса Чилтона. Снимила је песму „The Letter“ која је била No. 1 хита за The Box Tops.

Пен и Олдем ову песму вероватно не воле и сматрају је најгором коју су написали. Никада је нису споменули, нити се налази на компилацијама које представљају њихово стваралаштво. Редовно сам набављао те компилације. Рекох већ да сам постао велики фан њихових песама.

Ево једне дигресије: Пре неколико година сам у гардероби Дома омладине причао са Хау Гелбом. Питао сам га да ли је некада свирао уживо песму „Better Than That“ са албума „Storm“ његовог бенда Giant Sand. Рекао ја да није и да не воли ту песму. Аутор је не воли, ја је обожавам. Шта рећи?

Касније сам схватио да песма „The Door You Closed To Me“ може да има и неке друге конотације везане за секс и фрустрације у тој области. Оно „врата која си ми затворила“ итд. Што би рекао Мирко Ковач: „Врата од утробе“.

Такође сам касније разумео да је Алекс Чилтон био уклети левичар, да не кажем комуниста. Треба прочитати ону еулогију Тава Фалка у којој се он свом пријатељу обраћа као „другу Алексу“. Има то Фалковој књизи Ghosts Behind The Sun: Splendor, Enigma & Death...

Боље да овде престанем јер би ми даља шетња стазом успомена довеле до тачке са које се не би могао да вратим. 

Tommy James & The Shondells: „Crimson And Clover“

Ову песму, као и многе друге, први пут сам чуо на радију. У некој емисији Николе Караклајића или Николе Нешковића, не сећам се. Имао сам магнетофон у то време па сам је снимио и непрестано слушао. Трипозоидна природа песме омогућавала је далека и висока путовања. Заувек сам је запамтио када сам је чуо у неком клубу на врху крагујевачког Дома културе. Ту је неко време био клуб где се слушала добра музика. Можда се неко у главном граду Шумадије сећа тог места? То је било крајем ’60-их.

Иначе сам волео бенд Tommy James & The Shondells. Имали су пуно хитова и владали топ листама. „Hanky Panky“, „I Think We’re All Alone“, „Mony Mony“, „Crystal Blue Persuasion“... Кад су имали No.1 хит у Енглеској са песмом „Mony Mony“ кажу да им је Џорџ Харисон послао неке своје песме да их уврсте у репертоар. Томи Џемс је био толико популаран да га је председнички кандидат Хјуберт Хамфри узео 1968. година за специјалног саветника за питања везана за омладину.

У нумери „Crimson And Clover“ Томи Џемс је спојио bubblegum rock и психоделију. Добила се заводљива песма која је имала комуникативност и оностраност. Право чудо. Песма је дошла на врх топ листа. Била је то, како кажу, последња психоделична песма која је била No. 1 хит. Постоје две верзије ове нумере. Једна на истоименом албуму која је траје пет и по минута и она са No. 1 сингла која је два минута краћа. Обе су одличне.

Трипозоидна природа ове песме је била наивна, некако дечија, као клиначка маштања. Није то била тешка психоделија коју смо касније волели и обожавали. Однос је као између Алисе у земљи чуда Луиса Керола и Голог ручка Вилијема Бароуза.

Било како било, чувени „reverb“ уграђен у ову песму још увек одјекује у мојој глави и води ме на лепа места детињства и младости. 

Procol Harum: „Whiter Shade Of Pale“

Присуствовао сам „рођењу“ песме „A Whiter Shade Of Pale“ групе Procol Harum. Слушао сам, наиме, емисију „Топ 20“ на Радио Луксембургу позног пролећа 1967. године када је та нумера први пут ушла на листу. Још увек се сећам гласа егзалтираног водитеља који је говорио: „New sound... new music... new song...“ Феноменална најава за песму која је по свему била потпуна и изненађујућа новост у рок музици.

Узвишена Бахова музичка тема, „чосеровска игра речи“ и глас Гарија Брукера који је звучао као „психоделични Реј Чарлс“, у контексту песме узвишеног угођаја и профињених емоција које су се налазиле на другом крају афективног спектра, тамо где рок музика није залазила.

Једном је Џими Дејл Гилмор, тексаски кантри певач и филозоф, рекао да је рок музика велика јер нам омогућава да искусимо осећања која иначе никада не би доживели. Ова песма групе Procol Harum је управо таква. Потпуно нови сет емоција, сентимената и доживљаја убацила је у моју тинејџерску главу. Био сам иначе склон сентименталним, да не кажем депресивним проживљавањима. Ова песма је тој склоности дала рафинман, дубину и значај. Она је повезала, у мојој глави, врхунску поезију, дубока осећања и озбиљна размишљања. Једна од најозбиљнијих лекција у мом „сентименталном васпитању“.

Гари Брукер, Метју Фишер и Кит Рид показали су да може полако, озбиљно, другачије, нежно, тужно, на своју руку. После ове песме почео сам свет и себе-у-свету, што би рекли егзистенцијални филозофи, другачије да доживљавам.

И зато:

We skipped the light fandango
Turned cartwheels 'cross the floor
I was feeling kinda seasick
But the crowd called out for more…

Кит Рид, аутор текста песме, умро је 23. марта ове године. Његови текстови за песме представљали су озбиљан продор врхунске поезије у ту област. Поред песме о којој је овде реч, треба чути и нумере „Homburg”, „A Salty Dog” и „Conquistador”. 

Jeff Beck: „I’ve Been Drinking“

Ходајући стазом успомена дођох до песме „I’ve Been Drinking“ у извођењу The Jeff Beck Group. Знам и када сам први пут чуо и ову песму. Било је то емисији „Пријатељ звезда“ на Радио Београду. Била је то емисија коју је водио Никола Нешковић. Никола је у једном тренутку отишао на одслужење војног рока, како се то говорило. Водитељску улогу је преузео Војкан Борисављевић. У једној емисији Војкан се досетио да пусти Б-стране синглова који су у то време били актуелни.

Елем, Џеф Бек је у то време имао мали хит са инструменталном верзијом песме „L’Amour Est Bleu“. Била је то нумера која је представљала Луксембург на Песми Евровизије 1967. године. На Евровизији је ту песму певала Вики Леандрос. Инструменталне верзије те нумере су имале леп успех на топ листама. Нарочито она који је изводио оркестар Пола Морија. Ни ова Бекова – под именом „Love Is Blue“ – није лоше прошла. Бек је то иначе снимио на наговор свог тадашњег менаџера Микија Моста. Мики је имао идеју да Џеф треба да буде поп звезда. Сматрао је да Бек поседује ултимативни поп-рок изглед и да то треба продати публици.

Да се вратимо на Војкана Борисављевића... Војкан је, као што рекох, окренуо синглицу и емитовао „I’ve Been Drinking“. Ја сам то чуо на „Космај“ радију мојих родитеља и потпуно одлепио. Блуз – спор, лењ и болан. Фантастично певање Рода Стјуарта, тешка уморна ритам секција у саставу Рон Вуд – Мики Волер, клавир Никија Хопкинса и наравно гитара Џефа Бека. Не треба заборавити ни пратеће вокала Мадлен Бел.

Иначе, нема шта да се крије, бели енглески блуз с рок преливима из 60-их година 20. века је моја музика. Кад би ме неко натерао да одаберем само један музички жанр у оквиру рок музике то би био енглески блуз-рок из 60-их: The Rolling Stones, Cream, Led Zeppelin, The Yardbirds, John Mayall, Fleetwood Mac, Ten Years After итд.

Персонални састав групе Џефа Бека је био репрезентативан и непоновљив. Најбољи музичари. Били су јаки као навала репрезентације Португалије на светском фудбалском првенству у Енглеској 1966. Овако је то било: Аугусто-Колуња-Торес-Еузебио-Симоеш.

Песма „I’ve Been Drinking“ је слободна, рокерска прераде нумере из репертоара Дајне Вошингтон „Been Drinking Again“. Аутори песме су Џони Мерсер и Дорис Тобер.

Џони Мерсер је један од највећих аутора текстова за песме. Легендаран лик, о њему можете да прочитате у роману Поноћ у врту добра и зла Џона Барнета. По овом роману Клинт Иствуд је снимио филм. У филму се, мислим, не спомиње Мерсер али је роману веома присутан. И он се, наиме, родио у граду Савана у држави Џорџија.

На неким издањима пише да је аутор песме измишљени лик „Jeffrey Rod“. Ништа необично за то време и за ту сцену. Џими Пејџ је песме Вилија Диксона потписивао као своје, Боб Дилан је такође стављао своје потписе где треба и где не треба. То није тема овог текста. Мада је питање оригиналности у популарној музици област у којој би имао шта да кажем.

Касније сам читао изјаве Џефа Бека како је потпуно незадовољан снимком песме „I’ve Been Drinking“. Каже да снимку недостаје продукција, да звучи као демо. Хвали Родово певање али мрзи звук своје гитаре, каже да је гитара звучала као казу. То је занимљива ситуација о којој такође треба да се размисли. Мислим оно кад уметник не воли своје дело али га публика воли. Ко је ту у праву? Чије мишљење је важније? Занимљиве теме које превазилазе амбиције овог текста.

The Rolling Stones: „As The Tears Go By“

Имам једну теорију о Ролингстоунсима. Мислим, наиме, да су њихове баладе имале већи утицаја на формирање генерацијског сензибилитета него оне оштре, чврсте, рокерске ствари које су им донеле статус „највећег рокенрол бенда на свету“. Тако ја видим ствари. Али, као што би рекао Црвени Краљ: „Дал’ сам умео да видим – јебем ли га?“

Мени се чини да би свако ко је био на гимназијским журкама средином 60-их година 20. века морао да се сложи са мном. О значају тих балада уз које су се играли „стискавци“ у замраченим дневним собама скучених провинцијских станова – док су збуњени родитељи седели у кујни брижно ослушкујући шта се збива иза зида –могле би да сведоче читаве генерације. Ево ја на пример: Тачно знам шта се збивало док је робусни чехословачки грамофон емитовао „Heart Of Stone“ на једној журци у једном српском граду. Знам где, знам адресу, знам ко је био ту, с ким и у каквим односима.

„Lady Jane“, „Long Long While“, „Pain In My Heart“, „Heart Of Stone“, „Ruby Tuesday“, „As Tears Go By“, „Time Is On My Side“ – и друге којих не могу да се сетим – те су песме. Оне су, тако ми се бар чини, помогле мени и мојим другарима из гимназије, одељења и дворишта, да иманентну тинејџерску сету уобличимо, да јој дамо облик дијаманта са више фацета кроз које ће се „преламати“ наш доживљај стварности и живота.

За ову прилику сам издвојио песму „As Tears Go By“. Први пут сам је чуо на б-страни сингла с песмом „19th Nervous Breakdown“. Имао сам тај сингл, не могу да се сетим ко ми је то купио, највероватније мој отац, имао је он те потезе.

„As Tears Go By“ има посебно место у дискографији Стоунса. Као аутор је, поред Џегера и Ричардса, потписан и њихов тадашњи менаџер Ендру „Луг“ Олдем. Песма се у верзији Стоунса појавила 1966. године. Две године раније, 1964. је већ била хит за Маријану Фејтфул.

Елем, слушао сам је до бесвести. Помогла ми је да некако прегурам своје пубертеско-тинејџерске дане, да изађем из карактеристичног „егзистенцијалног вакуума“, да прихватим себе и своје емоције, да од тих „твари“ направим нешто што ме је дефинисало, издвојило, дало идентитет и „модус операнди“ у односу на свет и живот. Ова песма је дефинисала моју афективну бусолу, одредила север и југ, исток и запад, ако знате на шта мислим. Путовао сам по овом свету правцима и путевима који су Стоунси нацртали.

Овај део текста је за мога друга Врану, највећег фана Ролингстоунса кога сам познавао. Врана више није са нама. Студентски дани које смо провели по београдским биоскопима и кафанама одвијали су се у спором ритму Стоунс балада. А, богами, и фуриозном ритму славних рокерских бројева Стоунса. 

Шездесете

Све наведене песме су из 60-их година 20. века. У афективном хаосу који је кључао иза мог лица оне су служиле као катализатори или, боље рећи, језгра око којих се структурисао мој емотивни живот. Неке од њих су тужне, меланхоличне а неке оностране, халуцинантне. Између та два пола сам лутао свих ових година. Бивао сам тужан, меланхоличан, а онда далек и неухватљив, и себи и другима.

Док сам се бавио клиничком психологијом волео сам да са пацијентима разговарам о њиховим омиљеним песмама, књигама, филмовима. Веровао сам, поучен сопственим искуством, да тако много више сазнајем о њима него из тестова.  Да ли је заиста тако? Не знам. Да опет цитирам Црвеног краља: „Јебем ли га...“

Касније су дошле седамдесте године 20. века. Нове песме, нови људи, нова осећања, нове плоче. Дошло је до реконструкције света који сам створио...  Али о томе, другом приликом.