Како је Партизан остао без трија Праја-Кића-Кинђе: Неостварени сан о трилингу асова

Дражен Далипагић, Драган Кићановић и Мирза Делибашић, напоновљиви трилинг асова кошаркашке репрезентације Југославије из седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, првака Европе, светског шампиона и олимпијског победника, никада нису заједно заиграли у неком тиму те државе, иако је Партизан био на путу да их „споји“ у свом црно-белом дресу.

Успео је београдски клуб да у своје редове, на почетку њихових каријера, доведе Дражена Далипагића Прају (из Мостара) и Драгана Кићановића Кићу (из Чачка), свој потом најбољи тандем свих времена, али им је, неочекивано, измакао млађани Мирза Делибашић Кинђе, иако је из родне Тузле већ био пристигао у Београд, ради потписа уговора.

Ово је прича о томе како је и зашто пропала идеја о Праји, Кићи и Кинђету у Партизановом саставу чија би реализација, по многим мишљењима навијача и кошаркашких стручњака, довела до вишегодишње доминације црно-белих не само у Југославији, него и на Старом континенту.

Праја и Кинђе у Београду  

Била је 1971. година када су Далипагић, већ двадесетогодишњак, и три године млађи Делибашић стигли у Београд ради потписивања уговора за црно-беле. Претходно су, као добри пријатељи – писано је да су и рођаци – али и ривали у Републичкој лиги Босне и Херцеговине, дуго планирали где да оду из својих, кошаркашки гледано, „малих градова“, Мостара и Тузле, и „малих клубова“, Локомотиве и Слободе.

На њихову одлуку је и те како утицала чињеница да је црно-беле тада водио искусни Ранко Жеравица, тренер који је, годину раније, у Љубљани репрезентацију Југославије довео до титуле првака света, а себи „приграбио“ титулу кошаркашког мага.

Обојица су пре тога били „на оку“ сарајевској Босни, а Праја је помало размишљао и о Црвеној звезди, „због земљака Драгише Вучинића, који је носио црвено-бели дрес“ и сплитској Југопластици, због могућности да буде ближе кући и „раји“ с којом је одрастао.

Од тадашњих југословенских великана тај стасити Мостарац није био занимљив једино загребачкој Цибони чији је тренер Мирко Новосел, по Прајиним речима, „сконтао да нисам неки таленат“. Случај који указује да и мудраци и зналци могу страшно да погреше. 

Момка са Неретве, из нижеразредне Локомотиве, Партизану је вукло и то што је био навијач тог клуба у ком му је љубимац био Владица Ковачевић, маштовити „пословођа“ црно-белих, и чији је гол бранио његов Мостарац Иван Ћурковић.

Праја и Кинђе су, са по једним кофером, ушли у гарсоњеру на Вождовцу, коју им је обезбедило руководство Партизана. Већ сутрадан су били на тренингу, где су представљени као појачања која ће дуго носити црно-бели дрес. Убрзо се, међутим, показало да је то била само пуста жеља. Како, зашто?

Мирзин нестанак

Вредно су тренирали наредних десетак дана, током којих је Праја примећивао да његов, иначе ћутљиви цимер, све више делује нерасположено, при чему је нерадо прихватао и изласке у град у ком су имали шта да виде и доживе. Као старији, храбрио га је и веровао да ће му криза носталгије, коју је и сам осећао, брзо минути. То се, међутим, није догодило.

Епилог је био Мирзин изненадни, за све неочекивани повратак у Тузлу и Слободу, у којој је кошарку почео да игра после краћих  „излета“ на балет (!) и тенис. Већ тада се истицао савршеном грађом за спорт, али је под оклопом мишића крио меку, романтичну душу, несклону авантурама.  

У својој аутобиографској књизи „Испод коша“ (коју је написао заједно са Александром Тијанићем, заљубљеником у баскет и „најбољим кошаркашем међу новинарима“), Праја је тај догађај овако представио: „Једнога дана, кад сам се вратио из града – није га било. Ни његових ствари! Отишао је и никад ми после није објаснио зашто је побегао из Партизана и тако нам покварио будући најбољи трилинг – Кинђе, Кића, Праја.“

Изненађени су, наравно, били и сви у Партизану. Од одласка у Тузлу и поновног убеђивања Делибашића се одустало. Процењено је да би то био узалудан посао.

Објашњење овог случаја дао је, много касније, сам Кинђе: „Сувише млад, сувише уплашен – ето дијагнозе мог бекства. Нисам никога познавао. После тренинга сви оду својим послом, а ја назад у гарсоњеру. Хтео сам да још једну годину проведем у Тузли па да онда дођем у Београд. У међувремену се појавила 'Босна' и тако Праја и ја нисмо заиграли и истом клубу.“

Своју носталгичност или страх од туђине, Кинђе је показао и неколико година касније када је, као зрео играч у сарајевској Босни, одбио позив из Атланта Хокса и оде у америчку НБА лигу. Наводно је само рекао: „Ма, добро је мени и у Сарајеву.“ Нешто касније отиснуо се до Реал Мадрида, али уз напомену да му је душа остала поред Миљацке.  

Колики је губитак за црно-беле био тај Делибашићев одлазак из Београда, показао је његов муњевити играчки напредак у сарајевској Босни и сјајне партије у дресу југословенске репрезентације коју је, уместо Партизана, красио трио Праја-Кића-Кинђе.

Управо Делибашић, паклени кошгетер, био је предводник Босниног састава који је, под вођством тренера Богдана Тањевића, 1979. постао шампион Европе као први тим са простора бивше Југославије. Касније су те подвиге остваривали сплитска Југопластика (три пута), загребачка Цибона (двапут) и Партизан (једном).

Тандем Праја – Кића

Годину дана после Далипагића, у лето 1972, у Партизан је из Чачка  стигао суперталентовани деветнаестогодишљи Драган Кићановић чији је успон, као и Прајин, био метеорски. Њих двојица су убрзо постали најквалитетнији тандем у историји црно-белих, истакнути репрезентативци Југославије, европске и светске звезде. Праја и Кића су и даље први и други стрелац Партизана од његовог оснивања. 

Били су најзаслужнији за прву Партизанову титулу првака Југославије (1976), а у њиховој ери стигла су још два шампионска  „прстена“ црно-белих, затим три победе у Купу Кораћа, који је тада био европско такмичење, и тријумф у националном купу.

Седамдесетих и почетком осамдесетих година прошлог века репрезентација Југославије је освојила све што се могло освојити у међународној конкуренцији. Са Прајом и Кићом, дрес са југословенским грбом носио је и Мирза Делибашић, њихов несуђени клупски друг. Сва тројица су били врхунски стрелци, најбољи у саставу наших тадашњих „плавих“. 

О томе шта би било кад би било никад није мудро дискутовати, а још мање је упутно износити сигурне судове. Навијачи Партизана (и не само они), међутим, и данас сматрају да нема двојбе да би црно-бели, да су „саставили“ Далипагића, Кићановића и Делибашића сигурно годинама харали у клупским такмичењима Европе. Јер такво „играчко благо“ није имао ниједан клуб на Старом континенту, укључујући и оне који су се појачавали скупим асовима из НБА. 

Као покриће за ту оптимистичку тврдњу често се узима финале Купа Кораћа из 1978, у ком су се састали Партизан (са Кићом и Прајом) и Босна (предвођена Кинђетом), а које је, после продужетака, добио београдски тим са 117:110.

Далипагић је меч завршио са 48 постигнутих кошева, док је учинак Кићановића и Делибашића био идентичан: дали су по 33 поена. Зато се чини реалном процена да би овај трио у црно-белом дресу сигурно учинио да Партизан дуго буде клупски владар Европе.

Блиставе каријере

Занимљиво је да су Далипагић и Делибашић у сезони 1982/83. постали клупски другови у мадридском Реалу, а још занимљивије је да ни тада нису играли заједно на утакмицама. Разлог је било правило тог доба да у екипи, на званичним мечевима, не могу да буду два странца. Због тога је Кинђе, који је годину дана пре Праје стигао у Мадрид, боје „краљевског клуба“ бранио само у шпанском шампионату, док је Далипагић наступао у Купу шампиона.

Кићановића је кошаркашки пут одвео у Италију и Француску, после чега се вратио у свој Партизан, као функционер. Био је председник црно-белих 1992, када је тај клуб освојио своју једину титулу првака Европе. Сматра се и најзаслужнијим што је његов Чачанин Жељко Обрадовић нагло прекинуо врло успешну играчку каријеру и посветио се тренерском послу, у ком, засад, има рекордних девет титула европског првака.

Драган Кићановић је, уз остало, био изабран за спортисту године у Југославији и најбољег играча на ЕП, а 2010. је примљен у Кућу славних Светске кошаркашке федерације (ФИБА).   

Мирза Делибашић преминуо је 2001. Имао је само 47 година. Године 1980. био је проглашен за најбољег кошаркаша Југославије. У Босни и Херцеговини је једно време радио као селектор државног тима, а добио је и титулу најбољег спортисте те земље у 20. веку. Још је рекордер сарајевске Босне по броју постигнутих кошева.

Дражен Далипагић је имао врло дугу играчку каријеру, препуну признања – за више клубова наступао је све до четрдесете године, после чега је радио као тренер. Проглашаван је за најбољег играча светског првенства и спортисту године у Југославији. Примљен је у америчку Кућу славних у Спрингфилду и Кућу славних ФИБА. Умро је 2025. у 74. години живота.