Лична историја Новог Београда: Најтрајнији симбол епохе социјализма

Једанаести април је рођендан Новог Београда, јер су тада омладинске бригаде почеле радове. Као и многе друге тековине Модерне, Нови Београд је старији од социјализма. Отпочели су да га граде Данци, када су крајем тридесетих година кренули са насипањем песка у мочваре. Изградили су и насип ка Сави. Дине песка и расејана језерца по њему су потрајали све до мог детињства седамдесетих година.

Филм Чудна девојка је визуелни спомен на ту карактеристичну комбинацију пустиње и мочваре. О томе су писали Михајло Пантић и Милена Марковић.

Нови Београд је у социјализму постао можда најтрајнији симбол те епохе, те државе и тог друштва. Пошто је то мој родни крај, тешко ми је да будем „објективан“, ако је то могуће и за једну тему која се бави човечијим светом.

Да ли је била реч о просторној погодности, или о свесном настојању да се најважнија здања нове државе подигну изван старог града, на нетакнутом новом тлу неоптерећеном духом „београдске чаршије“, како су комунисти волели да говоре, тек најважније политичке грађевине ФНРЈ/СФРЈ су подигнуте на Новом Београду. Палата Федерације, а касније и зграда ЦК.

Али, Нови Београд није био само административно седиште. Овај нови град је био град нових људи, који су дошли са свих страна Југославије. У мом одељењу скоро нико није имао родитеље Београђане. Потомке „старих“ Београђана сам срео тек када сам уписао средњу школу.

Нови град

Весна Голсворти у свом аутобиографском делу Чернобиљске јагоде такође указује на разлику „брђана“ и „старих“ Београђана. Нови Београд се од осталих насеља разликовао по томе што скоро уопште није имао трагове ранијих села и приградских насеља. Нови Београд скоро да није имао индивидуалне куће, као сва остала београдска насеља изван центра.

Нешто мало становника Ледина и Бежаније јесте расељено из сеоских кућа и насељено у оближње блокове, али њихов број се није много примећивао у огромној маси Новобеограђана. Скоро сви становници Новог Београда су живели у општежитију великих зграда организованих у блокове. Тек ће крајем двадесетог века део Бежанијске косе прекрити луксузне виле, али плански грађене. На „Новаку“ нема индивидуалних кућа, као у другим београдским насељима, осим малог броја ромских насеља која мењају место.

Цео Нови Београд је подељен на блокове, од којих сваки има становника као Цетиње, на пример. Када се каже „блокови“ обично се мисли на делове грађене после седамдесетих година, посебно шездесете блокове, Блок 45 и Блок 70. Најстарије делове не зову тако. Ретко се каже „Блок 11ц“ за мој родни блок и друге из педесетих и шездесетих година.

Упркос митској представи о бетонској пустињи, Нови Београд је веома зелен и сразмерно слабо насељен. Човек би могао да прехода од Дунава код Земуна, до Саве иза Блока 44, а да сем преласка улица не би морао да згази на асфалт. Зграде су у њему удаљеније него у другим деловима града. Некада се говорило о граду без „партера“. Дакле, постојале су високе стамбене зграде, постојао је највећи број булевара у Београду, али није постојао улични живот. Данас се и то променило.

Сама реч „улица“ помало губи значење када је у питању Нови Београд. То зна свако ко је тражио неку адресу, јер његове улице нису организоване као низови зграда у којима су непарни бројеви поређани са једне, а парни са друге стране. Рецимо, преко пута адресе Алексиначких рудара 32 је Палмира Тољатија 8. То је зато што унутар блокова није било улица, већ само пролази до некад пространих паркиралишта.

Скоро сваки блок је имао обданиште, школу, у већима су се налазили центри месних заједница, који су понекад имали вишенаменске сале. И читаве шуме и ливаде. А можда је најважније, спортске терене, пре свега за баскет. Покојни Тијанић и многи други су веровали да је играње баскета на бетону, по Новом Београду и осталим насељима тог времена, један од кључева за чудо југословенске кошарке. Држава није штедела на јавним просторима, за разлику од данашњих прескупих, а збијених насеља.

Град светског модернизма

Постоје многе предрасуде када је реч о мом родном крају. Једна од њих је да је Нови Београд типичан град социјалистичког модернизма, или чак реализма. Он јесте град светског модернизма, јер је од почетка доследно прављен по начелима Ле Корбизијеове Атинске повеље, као и Бразилија или Чандагар.

Прави социјалистички модернизам у најбољем облику се види у бившој ДДР. То су тзв. Plattenbau зграде, грађене од истих префабрикованих коцкица бетона. Сличан тип кућа се може видети од Пеште до Владивостока. То је бољи модел зидања. Нешто гори су „хрушчовке“ из шездесетих година, једнообразне коцке скромно опремљених зграда.

Кажу да су наши видели тај модел, па су га применили на делове Карабурме и Браће Јерковића. Постоји чувена совјетска комедија у којој пријатељи, шале ради, пошаљу будућег младожењу, трештеног пијаног, из Москве у Лењинград, или обратно. Што је свеједно, јер он улази у исто насеље, исту зграду, чак и са истим кључем.

Потпуно је супротан случај са Новим Београдом. Он је после Павиљона, који личе на совјетски стил четрдесетих година, а који имају близаначко насеље у Цвијићевој улици, постао игралиште маштовитих архитеката. Сваки блок је постао архитектонска целина за себе.

Сваки Новобеограђанин би по прозору и фасади могао да препозна о ком блоку је реч. Неки блокови чак садрже више различитих стилова. Тако Блок 45 има две одвојене целине, као и Блок 70. „Насеље Сунце“ је са зградама које каскадно падају према Сави, од четвороспратница до двоспратница. Све су у облику слова „П“ и имају унутрашње паркиће. Други део ова два блока су солитери уз Улицу Јурија Гагарина.

На Новом Београду уопште нема викендица по крововима, кућа које излазе из планираних габарита и осталих крпежа. Чак и комерцијални објекти из Блока 21 нису успели да покваре основни урбанистички план.

Домови за средњу класу

Са погрешном представом о сивилу блокова је и представа о „гету“, тако популарна у филмовима с краја 20. и почетка 21. века. Нови Београд није никада био насеље социјално дискриминисаних људи. Није било збрда-здола скрпљених приватних кућа које су по другим ободима града подизали људи изван система. Није било радничких насеља, иако су запослени у ИМТ-у и околним фабрикама добијали станове у близини радног места.

Не треба заборавити да у социјализму скоро нико није куповао станове, све негде до осамдесетих година. Станови су дељени у оквиру предузећа. У истој згради су могли да живе директор и његов портир.

Али, постојала је хијерархија фирми. Моћне и богате фирме су могле да бирају локације и купују више станова. Тако је, на пример, кафе куварица у Генексу или ЈАТ-у лакше могла да добије стан него наставница у школи.

Нови Београд су заузеле моћне фирме, од којих је најмоћнија била ЈНА. У мојој школи је скоро половина ученика било из официрских породица. Остали су били деца људи из јаких фирми, универзитетских професора, ситнијих партијских функционера или запослених у култури.

Војничко порекло многих новобеоградских омладинаца, тај необичан спој строгости и побуне, створио је многе рокере и остале уметнике.

Сразмерно висок образовни ниво породица је довео до тога да, када је почело време пријемних испита за средње школе, новобеоградска деца остварују добре резултате.

Ново време

У 21. веку, дошло је до промена. Нови Београд више није велика спаваоница, како су некада звали. Добио је огроман број добро плаћених послова, као што су компјутерашки. Делом захваљујући далековидој политици изградње булевара и паркиралишта. Булевара овде има више него у целом осталом Београду заједно. То се види по гужви на мостовима, која је већа из правца Новог Београда када се људи враћају са посла.

Нови Београд је добио и комерцијалне садржаје, као што су грозни молови, тумори на лицу сваког европског града. Шопинг молови убијају стара трговачка језгра градова. На Новом Београду то срећом није било могуће, јер нема старог трговачког језгра.

Због поменуте ширине простора и малог броја улица, Нови Београд није уништен новим објектима похлепних улагача, као Врачар. Нови комерцијални објекти јесу штрпнули просторе уз велике булеваре, или у бившим индустријским зонама. Неке од тих нових пословних зграда су врхунска архитектонска дела, сасвим у традицији Новог Београда. Зелена срца блокова су углавном остала нетакнута. Упркос нападима, држи се највећи београдски парк – од покојне „Југославије“ до покојног Старог моста.

Чини се да у погледу опште урбанистичке слике, будућност Новог Београда није угрожена. Међутим, трагедија у Новом Саду је указала на једну опасност која можда прети и Новом Београду. Армирани бетон из шездесетих и седамдесетих година није добро одржаван, нити контролисан. Ваљда ће неко повести рачуна и о томе. Волео бих да у 22. веку мој родни град и даље стоји као један од најбољих примера урбаног планирања у свету, као делимично остварење сна о модерном, а зеленом граду.

Нашем, а светском.