Кад си купим мали моторин: Прича о фабрици која спаја Бебу Лончар и Одри Хепберн

Ферагосто је ове године почео тужним вестима о смрти центархалфа Милана Франка Барезија и кантаутора и писца Франческа Гучинија. Један од најбољих одбрамбених играча у историји фудбала и велики уметник отишли су у вечност у размаку од једва седам дана, а Италијани су се од обојице опростили онако како само они умеју.

Барезију је пред базиликом Светог Амброзија у Милану, где му је држано опело, скандирало на хиљаде навијача, док су пред Гучинијевом кућом у Болоњи поштоваоци његове музике одржали својеврсно бдење, певајући његове најпопуларније песме.

Међу њима је било много младих људи. Њихова потреба да се на такав начин опросте од великана италијанског спорта и забавне музике још једном је показала како се траг који за собом оставља популарна култура друге половине ХХ века мора сагледавати као саставни део културно-историјског наслеђа.

Сем блиских датума смрти, Барезија и Гучинија је у колективном памћењу Италијана спојила чињеница да су, иако већ одавно цењени и признати, припадали својеврсној маргини. Барези наиме није био нападач и голгетер, већ последњи човек одбране, док Гучини никада није наступио на Сан Рему. И управо их је та условна апартност одавно учинила, како Италијани воле да крсте своје фаворите, митским фигурама тамошњег друштва.

У времену које по ко зна који пут обележавају ратови и први пут вештачка интелигенција Барези и Гучини су били и остали јавне личности које поштује обичан свет. А тај свет у суштини и даље живи као у филмовима италијанског неореализма.

Јер, иако је у међувремену Италија освајала светско првенство у фудбалу још два пута, а њена економија се убраја међу најразвијеније у свету, у дресовима Милана, Интера, Јувентуса, Роме и других великих клубова Серије А и даље најбоље играју дечаци који су одрастали у сиромаштву, на ободу каквог великог града.

За њих и даље најватреније навијају припадници онога што је остало од радничке класе – људи који раде у фабрикама чија производња није пресељена у Кину.

Међу овим фабрикама је и „Пјађо“, основана пре стотину и две године у тосканском градићу Понтедери. Ту су 1946. произведене прве веспе.

Ови мотоцикли су врло брзо постали бренд који баш попут фудбала и музике показују шта је то Италија мимо Римскога царства, Микеланђела, Леонарда, Дантеа, Вердија, Фелинија и Ферарија подарила целоме свету. 

Дирижабли и аероплани

Понтедера (илити: На Ери Ћуприја) је тоскански градић који се налази на ушћу речице Ере у Арно и административно припада провинцији Пиза. Настао је у средњем веку, на месту где су Пизанци били подигли војно утврђење. У самоме месту данас живи двадесетак хиљада душа, а свакодневно из околних села у Понтедеру долази много основаца и средњошколаца. Градић је познат по томе што у његовом атару не постоји нити један споменик што из античког, што из доба ренесансе. И по томе што je ту у основну школу ишао Андреа Бочели, који је, према причању мештана, пре него што је изгубио вид умео добро да игра фудбал.

Зато у ово место које се налази на путу између Фиренце и Пизе сврате само они који се интересују за историју мотоциклизма или технику уопште.

Понтедера је у другој половини ХIХ века стекла статус „града текстила“. Почетком ХХ века ту се оснива и прва кооператива, а потом и прва радионица за поправку пољопривредних машина. Посла је све више, и 1915. са радом почиње машинска радионица у којој посао налази скоро две стотине радника. Ова радионица је подигнута на месту где се данас налазе хале фабрике „Пјађо“.

После завршетка Великог рата ту почињу да се производе аутомобили, спортски аутомобили и мотори за авионе. Посао се добро развија, радионица постаје позната као место где се много полаже на иновације. Упркос свему овоме, пословање не иде према очекивањима. Отпушта се већина радника, а радионицу од потпуног гашења спасава неколико пословних људи из Понтедере који је откупљују и потом продају Риналду Пјађу, који је своју пословну каријеру почео као произвођач намештаја.

Упоредо са индустријом, у Понтедери се развијала и аеронаутика.

Непосредно пред почетак Великог рата Краљевска италијанска морнарица ту проналази погодну локацију за изградњу авионског хангара. Тако 1916. почиње са радом зрачна лука у коју ће, убрзо након завршетка рата, уместо ратних авиона почети да слећу дирижабли. Понтедера је тако постала незаобилазна станица за дирижабле који су обављали пробне летове на дужим дестинацијама.

Ера дирижабла је овде трајала до 1928, када је у фабрици „Пјађо“ произведено првих пет мотора за британске авионе „Јупитер“. Те исте године на место директора фабрике у Понтедери бива именован Риналдов син Енрико Пјађо.

Са њим у фабрику стиже више инвестиција, а производни планови привлаче велики број инжењера који су заинтересовани да се опробају у нечем новом. А то ново су авионски мотори „Стела“. У наредним годинама, аеронаутички инжењер Корадино Д'Асканио ту патентира авионски пропелер са променљивим кораком. Д'Асканио потом почиње да ради на дизајнирању новог авиона, а онда се посвећује својој највећој страсти – изради прототипа хеликоптера.

У то време у фабрици ради 630 радника, да би пред сам почетак Другог светског рата, када су у Понтедери почели да се израђују четворомоторни тешки бомбардери P108, популарно названи „италијанске летеће тврђаве“. Пјађо се површински шири, те у фебруару 1941. ту ради осам стотина радника, а постоји потреба за још њих две стотине.

Са развојем фабрике и све већим приливом радника, расла је и потреба за стамбеним простором. Да би се решио тај проблем, руководство фабрике одлучује да изгради цело једно насеље у коме ће радници и њихове породице моћи лепо да живе. Насеље Село Пјађо, илити у оригиналу Piaggio Villaggio свечано је отворено 1940, а свечаностима је присуствовао лично краљ Виктор Емануел Трећи. У тим зградама се живи и дан-данас.

Некадашње фабричке хале су, међутим, готово до темеља уништене у савезничким бомбардовањима 1944. године. У то време, фабриком су управљали Немци.

Одмах након краја рата производња је ипак поново покренута, а у септембру 1945. Управни одбор фабрике издаје саопштење у коме се каже да се тренутно ради на производњи модела мотоцикла, те да ће ускоро бити покренута масовна производња. Корадино Д’Асканио је у априлу наредне године патентирао веспу, мотоцикл који је имао и стилизоване блатобране који су возача штитили од воде и блата на лошим послератним друмовима.

У 1946. из фабрике у Понтедери је изашло 2486 веспи, наредне године 10.535, а 1948. – 19.822. Пет година касније било је продато стотину и педесет хиљада ових моторних двоточкаша, да би 1956. тај број достигао цео милион!

Одри Хепберн, Грегори Пек, Беба Лончар…

Веспа на италијанском значи оса, а ројеви ових мотоцикала су из фабрике у Понтедери полетели ка улицама градова широм света и захваљујући филму „Празник у Риму“ Вилијама Вајлера из 1953.

Савремена бајка о љубави принцезе мале измишљене краљевине и америчког новинара и данас се памти по сценама у којима се Вечним градом на веспи возе Одри Хепберн и Грегори Пек.

Седам година касније, на веспи се кроз центар Београда у филму „Љубав и мода“ Љубомира Радичевића возила Беба Лончар, а потом је Марко Новосел  на Сплитском фестивалу отпевао песму „У нидељу, Ане“, која почиње стихом:

Кад си купин мали моторин…

Песму је компоновао Љубо Кунтарић, а текст је написала Бланка Худоба. Иста ауторка је писала текст за песму „Тата, купи ми ауто“, коју су 1958. на фестивалу у Опатији певали Иво Робић и Зденка Вучковић.

Стихови обе песме се радо певуше и данас, када је капитализам већ одавно поново ту. Иако наизглед површни, вешто написани на дату, заводљиву и лако памтљиву мелодију, стихови Бланке Хубове су за југословенски социјализам урадили много више него све песме наших песника посвећене другу Титу и народноослободилачкој борби.

Јер, млади самоуправљач, највероватније радник у некој фабрици планира да купи мали моторин којим ће викендом са својом девојком моћи брже да стигне до њихове тајне морске увале. Они ће се потом венчати, добити ћеркицу коју ће сада већ зрелији самоуправљач у шетњама градом доводити пред излог радње у којој човек, ако има новца, може да купи све.

А док се потребни новац не заради, тај исти радник ће слушати ове шлагере и у биоскопу гледати славне и лепе глумице и глумце како се возе на веспи кроз живот који, бар тих сат и по колико филм траје, више није неостварени сан.

У Понтедери данас постоји мултиплекс биоскоп, али у градићу на ушћу Ере у Арно било је биоскопа и када је веспа кренула да осваја свет.

Можемо само да претпостављамо како су радници „Пјађа“ гледали Одри Хепберн и Грегори Пека како се возикају по Риму на машини коју су тог дана склапали сопственим рукама. У исто време су сањали о бољем животу и били ти који су производили мали моторин. 

… фудбалери и Нани Морети

Тако је допринос пролетера из „Пјађа“ развоју послератног света био већи од улоге политичара на највишим позицијама у држави. Да је то заиста тако, симболично је доказано у пролеће 1994, када је у оквиру припрема за одлазак на Мундијал, који се те године играо у САД, фудбалска репрезентација Италије, предвођена селектором Аригом Сакијем, у Понтедери одиграла утакмицу са истоименим фудбалским клубом.

ФК Понтедера никада у својој историји (клуб је основан 1912) није играла у италијанској другој лиги. Али у сезони 1993/94, када су освајањем другог места у четвртој лиги изборили пласман у виши ранг такмичења, фудбалери популарне „Гранате“ нису изгубили ни једну једину утакмицу. То те године није успело нити једном италијанском клубу у свим ранговима такмичења.

Тако наоштрени, фудбалери клуба за који су навијали многи радници „Пјађа“ успели су да победе изабранике Арига Сакија, којима ће на предстојећем Мундијалу титула првака света измаћи тек након извођења једанаестераца у финалу против Бразила.

Годину дана пре него што ће Понтедера са два према један победити репрезентацију Италије, чији је капитен био Франко Барези, веспа је још једном одиграла важну улогу у једном филму.

Нани Морети се у свом „Приватном дневнику“, омнибусу који је у Кану ’94. овенчан Златном палмом за најбољу режију, у првој причи на веспи возикао пустим улицама Рима у време ферагоста.

Италијани су и ове године, по традицији, почетком августа ђутуре отишли на море. Тих дана у легенду су отишли Франко Барези и Франческо Гучини. 

А веспа је, са својих осамдесет лета, још увек ту. И чека да је пазари неки младић који ће са својом драгом на малом моторину полетети у бољи живот.

До тада, веспе ће возити достављачи.

Да су живе, о њима би неку лепу песму написале Бланка Худоба или Марина Туцаковић.