Сећање на прву медаљу наших кошаркаша: У режији Радивоја Кораћа Жућка

Године 1961. Југославија је била успешан организатор два врло значајна међународна догађаја, што јој је подигло светски углед за који се  Титова социјалистичка држава самоуправљања и братства и јединства свесрдно залагала. Један је био политички – Прва конференција Покрета несврстаних земаља, на коју су стигли највиши званичници 25 држава и 38 представника револуционарних и антиколонијалних покрета са територија које су још била под колонијалном влашћу, а други спортски – Првенство Европе у кошарци. У обе прилике домаћин је био Београд, а оба догађаја захтевала су велики труд и пуно пара да би све протекло у најбољем реду. 

Кошаркашки шампионат Старог континента из 1961, по први пут одржан у Југославији, био је специфичан по много чему. Пре свега по чињеници да је простор за тако велико такмичење осигуран преуређењем највеће хале Београдског сајма, јер град тада није имао ниједну адекватну спортску дворану.

На Сајму уместо на Ташмајдану

До те 1961. европска кошаркашка првенства су, углавном, организована на отвореном, понекад и на фудбалским теренима, јер није било обавезно да се играју у дворанама. До промене је дошло на врло необичан начин и то пошто је наш Кошаркашки савез (КСЈ), по добијању домаћинства шампионата, одлучио да место одигравања буде отворени терен на Ташмајдану. Тај план је морао да буде промењен након што је делегација ФИБА Европе, предвођена генералним секретаром Вилијамом Џонсом, извршила последњу проверу услова за нормалан ток великог турнира, а томе је „кумовала“ киша која је пратила тродневну посету европских кошаркашких челника Београду.

Организациони одбор шампионата, на чијем је челу био легендарни Бора Станковић, тада Џонсов заменик (а касније наследник), био је доведен у врло незавидну ситуацију, али одустајање од домаћинства није долазило у обзир. Пре свега зато што је то била сјајна прилика за даљу популаризацију наше кошарке, која је тек хватала корак са најбољима у Европи, и шанса да се државни тим, са добрим изгледима, бори за прву медаљу у својој историји. Иако су на претходном шампионату, две године раније у Турској, „Плави“ били тек девети, у међувремену је формиран врло амбициозан и јак састав, предвођен Радивојем Кораћем Жућком, кошаркашком легендом за сва времена.

„Добили смо пуну подршку од државе, а посебно нам је била значајно разумевање управе Београдској сајма и њеног директора Јаше Рајтера који су пристали да за наше потребе, односно потребе Европског  шампионата, преуреде Халу 1, највећи од неколико својих затворених изложбених простора“, записао је Бора Станковић у својим сећањима на то давно доба.

За релативно кратко време у сајамској Хали 1, у складу са захтевима ФИБА, постављен је дрвени под између кошева, а никле су и трибине за око 12.000 гледалаца. Невоља је било само са електроником, јер семафор није успевао да региструје троцифрене резултате. Озбиљнији проблем представљало је и пријављивање чак 19 репрезентација, више него на било ком од претходних једанаест првенстава Европе, али је и он успешно решен јер је Београд, уочи Конференције несврстаних, добио нове хотелске капацитете.

„У развожењу и смештању екипа имали смо, по налогу државе, финансијера целог шампионата, помоћ и војске, која нам је ставила на располагање своје аутобусе и џипове“, причао је Станковић коме је, као председнику Организационог одбора, увек на услузи био џип са војником који га је по цео дан возио где је било потребно.

Вилијам Џонс на отварању ЕП

Прво првенство Европе за кошаркаше у Београду и Југославији (од 29. априла до 8. маја) отворио је генерални секретар ФИБА Вилијам Џонс, пред пуном сајамском Халом 1. Одао је признање организаторима за уложени велики труд и поздравио државне селекције Белгије, Бугарске, Чехословачке, Енглеске, Западне Немачке, Финске, Француске, Источне Немачке, Грчке, Мађарска, Израела, Холандије, Пољске, Румуније, СССР-а, Шпаније, Шведске, Турске и Југославије.

Наша репрезентација наступила је у традиционалним плавим дресовима са саставом: Радивој Кораћ, Миодраг Николић, Слободан Гордић (ОКК Београд), Иво Данеу (капитен), Витал Ајзелт, Марјан Кандус, Миха Локар (Олимпија – Љубљана), Немања Ђурић (Раднички – Београд), Сретен Драгојловић (Црвена звезда), Радован Радовић (Партизан), Звонимир Петричевић (Локомотива – Загреб) и Жељко Троскот (Задар). Са клупе су их предводили селектор Александар Николић и тренери Ранко Жеравица и Борис Кристанчич.

Наши момци, ношени силном жељом да се попну на победничко постоље и увек гласном подршком навијача, кренули су сјајно, бележећи победу за победом. Тукли су Грчку (86:57), Енглеску (122:58), Пољску (72:67), Источну Немачку (82:73), Белгију (85:59) и  Мађарску (72:66), пре него што су поклекли пред петоструким прваком Европе СССР-ом (58:75), на крају квалификационе фазе за завршницу турнира из које су се пробили међу четири најбоље екипе којима је предстојала борба за медаље. Победом над Француском у полуфиналном дуелу (75:65) „Плави“ су заказали нови окршај са Совјетима – онај финални.

Финале са Совјетима

У завршном дуеле су се, по општој оцени, нашле две најбоље репрезентације: Совјетског Савеза од ког се то, као дугогодишњег владара европском кошарком, и очекивало, и Југославије која је била најпријатније изненађење турнира. С обзиром на чињеницу да су пред ЕП, у једној пријатељској утакмици, победили „Зборнају“, у нашем табору је тињала нада да би тај подвиг могли поновити. То што су у џепу већ имали „сребро“ требало је да им буде додатни мотив за прављење чуда.

Иако је утакмица већим делом била равноправна, „ред ствари“ на крају није поремећен: Совјети су дошли до своје шесте узастопне златне медаље, победили су са 60:53. Сребрно одличје наших било је прва медаља југословенске кошарке на највећим међународним такмичењима и снажан подстицај њеним даљим великим узлетима, обележеним освајањем и неколико најсјајнијих европских и светских медаља и једним „златом“ на Олимпијским играма (у Москви 1980).Само девет година после ЕП у Београду наша земља је први пут постала светски шампион (у Љубљани 1970), а тај подвиг поновила је још четири пута. До сада је стигла и до осам титула првака Европе. Главна звезде незаборавног београдског финала био је наш леворуки ас Радивој Кораћ, проглашен за најкориснијег играча (МВП) и првог стрелца шампионата. Популарни Жућко дао је чак 216 кошева, а први иза њега био је Шпанац Емилијано Родригез са 130 погодака.

Највећа атракција београдског ЕП 1961. био је совјетски репрезентативац Јанис Круминш, са својих 218 центиметара убедљиво највиши кошаркаш Европе. Наш репрезентативац Немања Ђурић говорио је да је Круминша било немогуће потпуно укротити јер су га, осим висине, одликовали и велика снага и прецизан шут. Занимљиво је да су Кораћ и Круминш имали исти стил извођења слободних бацања, иначе врло редак: обојица су лопту ка кошу упућивали одоздо, са две руке.

Радивој Кораћ (1938-1969) је погинуо у саобраћајној несрећи код Сарајева, а Круминш, рођен 1930, преминуо је 1994. у родној Летонији.