Одговор на слом представничке демократије по Лењину и Грамшију: Списи од пре сто година и данашња политика

Нисам читао Антонија Грамшија све до овог лета. А онда сам одлучио да исправим ту празнину у свом образовању.

Наравно, читао сам о Грамшију, о његовом делу, и више пута сам (посебно сада у Трамповој ери) чуо цитат у ком се каже да се „криза састоји управо у томе да старо умире, а ново не може да се роди“, те да се у том „интеррегнуму јављају најразличитији морбидни феномени“. (Да се тај цитат данас користи на начин који Грамши није имао на уму, било ми је јасно од почетка, али  то је свеједно учинило Грамшија присутнијим у јавном говору.) Грамши је један од само тројице постмарксистичких мислилаца (друга двојица су Лењин и Лукач) о којима Лешек Колаковски у Главним токовима марксизма позитивно говори и којима се признаје да су створили нешто ново и вредно у марксизму. Није мaла ствар.

Да додам томе још и једну можда случајност, која је пратила моје летње читање Грамшија: прошле године сам поново читао Лењиново дело Држава и револуција. О томе сам већ писао овде. Зашто сам га поново читао? Зато што сам мислио да постоје сличности између начина на који су Трамп и алт-рајт видели потребу да разбију упоришта либералног естаблишмента у држави и Лењинових ставова. Нећу сада улазити у то, али мислим да сличности има мало, да су привидне (површне), а да су разлике суштинске.

Међутим, тамо где су сличности (рекао бих чак и истоветности) јасне јесте у погледима Лењина и Грамшија на организацију нове државе. Текстови Грамшија објављени у књизи The Gramsci Reader (коју је приредио Дејвид Форгач, а кратак увод написао Ерик Хобсбаум), које сам користио, потичу из периода 1919–1920.

Грамши је тада био видљиво под утиском онога што се дешавало током тзв. „Две црвене године“ (Biennio Rosso) у Италији, када се парламентарна демократија распадала, а радници у многим случајевима преузимали контролу над фабрикама. Лењинова књига Држава и револуција објављена је две године раније, уочи Октобарске револуције.

Грамшијево одбацивање представничке демократије заснива се на истим аргументима као и Лењиново: представничка демократија служи само интересима капиталиста. Свака демократија под (а) условима владавине капиталиста над производном сфером, и под (б) у условима буржоаске „хегемоније“ (што ће касније постати иконични појам који Грамши приписује Лењину),  над друштвеним организацијама и јавним дискурсом, у политичкој сфери једноставно репродукује економску власт привилегованих и моћних. Уместо да то чине ауторитарним средствима, богати то остварују кроз представничку демократију, или „демократију“.

Решење је „директна демократија“, односно власт „савета“. У Русији, а касније и у свету, „савети“ су познати кроз руски појам совјети. Совјети су спонтано настали одмах након Фебруарске револуције и показали су, како су веровали и Лењин и Грамши, какав ће политички облик имати демократија под социјализмом: представљање потлачених класа које се технички спроводи не кроз политичке партије, већ кроз „савете“ који премрежавају друштво као пчелиње саће, од најнижих нивоа до врха. Пример Париске комуне, која је политички била организована на исти начин, дао је тој идеји прави политички легитимитет.

Грамши пише:

„Социјалистичка држава још не значи комунизам, то јест установљавање солидарне економске праксе и навике, него је то прелазна држава чији је задатак да укине конкуренцију укидањем приватне својине, класа, националних привреда: тај задатак не може остварити парламентарна демократија. Формулу ’освајање државе’ треба схватити у овом смислу: замена демократске парламентарне државе новим типом државе, оном која настаје из друштвеног искуства пролетeрске класе.“ (Ordine Nuovo, 12. јул 1919)

Или, критикујући социјалисте уочи распада Италијанске социјалдемократске партије на социјалисте и комунисте:

„Социјалисти су, често слепо, прихватали историјску стварност, производ капиталистичке иницијативе; запали су у психолошку грешку либералних економиста: поверовали су у вечности институција демократске државе, у њихово битно савршенство.“ (Ordine Nuovo, 12. јул 1919)

Лењин пак пише:

„Не можемо замислити демократију, чак ни пролетeрску демократију, без представничких институција, али можемо и морамо замислити демократију без парламентаризма, ако критика буржоаског друштва за нас није тек пука реч… Излаз из парламентаризма није… укидање представничких институција и принципа избора, већ претварање представничких институција из празних говорница у ‘радна тела’ [совјете].“ (Држава и револуција).

Грамши се залагао и за „императивни мандат“, према коме посланици немају слободу да гласају по сопственом нахођењу, већ су дужни да на виши ниво пренесу став већине свог савета. На тај начин онемогућава се да представници искриве вољу савета који могу бити у искушењу да то учине услед финансијске или моралне корупције:

„Буржоазија рачуна на дистракције и замке окружења, на наговештаје о могућности задовољења личних амбиција како би корумпирала посланике – чак и када су они радници – уколико нису обавезани императивним мандатом.“ (Avanti, 5. септембар 1920)

Оно што је занимљиво јесте да би један облик императивног мандата могао постати изводљивији и применљивији захваљујући дигитализацији, односно могућности да се заобиђе посредовањe које врше народни посланици између воље својих бирача и политичког одлучивања. Данас посланик може да гласа како хоће, али мора, наравно, бити свестан да би га „погрешно гласање“ могло коштати мандата на следећим изборима.

Ипак, као што примећује Грамши, таква слобода чини посланика подложним корупцији. Узмимо пример важног гласања о економском питању у коме се врти много новца. Посланик може одлучити – чак и ако верује да ће га његови бирачи због тога сменити на следећим изборима – да гласа против њихових интереса и ставова, јер може бити или директно поткупљен, или му може бити обезбеђен нов, врло уносан посао након гласања. То се дешавало више пута. Али са електронским гласањем (и тако еквивалентом императивног мандата) могли бисмо се решити посредовања посланика и омогућити непосредно изражавање воље народа у одлучивању по таквим питањима.

Грамши, вероватно због искуства из италијанске „Две црвене године“, иде даље од Лењина. Он види савете не само као начин организације политичке сфере, већ и као средство управљања предузећима и тиме организовања економске сфере: „Раднички савети треба да постану органи пролетeрске власти, који ће преузети од капиталисте све функције управљања и руковођења.“ 

Лењин, како је добро познато, никада није био заговорник радничког самоуправљања. Оно се нигде не помиње у његовом видокругу нити у његовим списима, јер је будућу социјалистичку организацију економије посматрао у светлу немачког искуства пре и током Првог светског рата: са централизацијом предузећа у велике, ефикасне конгломерате којима управљају директори које именује држава. (У расправама око Нове економске политике (НEП), уведене 1921, постало је очигледно да Лењин није био задовољан квалитетом управљања које су пружали „црвени експерти“, па је одлучио да врати капиталисте који би, као најамни менаџери у служби социјалистичке државе, водили предузећа.)

Грамши је, дакле, био радикалнији и доследнији. Политички пожељна организација савета мора да се прошири и на економију. Компанијама треба да управљају њихови радници организовани у радничке савете. Једино место које је икада спровело ту идеју била је Југославија од средине 1950-их до распада земље 1991. То је имало извесне предности (демократија на радном месту) и извесне недостатке (тенденција да се приход усмерава у зараде уместо у инвестиције и брз технолошки напредак). О томе сам својевремено писао у тексту „Милтон Фридман и самоуправљање“.

Порука за данашње време из овог дела Грамшијевих списа чини ми се да се односи на ситуације када долази до урушавања институција представничке демократије. Ни Лењин ни Грамши нису мислили да је то главни аргумент против представничке демократије, али када институција престане да добро функционише и када значајан део становништва почне да верује да је исход избора неправедан, нужно тражимо алтернативна решења како би народна воља могла да усмерава „државни брод“. Демократија „савета“ је један такав облик.

Не мислим да је то нужно и одржив облик управљања. Показало се у Совјетском Савезу (тј. дословно у „Савезу совјета“) да тај модел води у диктатуру. Може се, међутим, тврдити и да је то било неизбежно у оквиру једнопартијске државе. Такав систем накалемљен на савете довео је до пражњења од њихове стварне моћи и претворио их у фасаду иза које је све одлуке доносила једна партија.

Неко би стога могао да тврди да би непартијски систем савета могао бити одржива алтернатива. У теорији, људи не морају бити организовани у политичке партије да би вршили политичку улогу. Но, најчешће се показује да је удруживање истомишљеника у политичке групе правило. Можда би, дакле, вишестраначки систем могао да се спроведе преко савета, а не парламената, или да, заобилазећи посланике у потпуности, постане – захваљујући интернету – облик непосредне демократије? Али тако нешто још никада нисмо видели.