По доласку у Њујорк, јула 1926, јавио сам се писмом г. Тесли и замолио га за пријем, како бих у југословенској јавности могао нешто да напишем о њему што ће несумњиво бити занимљиво за наш свет. Г. Тесла је врло заузет и често путује, па је срдачним заузимањем његовог одличног пријатеља, професора њујоршког Универзитета г. др. Паје Радосављевића, пријем одређен за 13. јануар 1927. У томе међувремену сам обилазио друге вароши источног дела Северне Америке.

У центру Њујорка, између Хадсона и Источне реке на 34. улици Бродвеја, издиже се велики хотел Пенсилванија испод кога је железничка станица Пенсилванија Комп, чији возови пролазе кроз тунеле испод обеју река у разне правце Америке. На петнаестом спрату овог облакодера, окренутог југоистоку, станује инжињер г. Никола Тесла.

Одређеног дана, у 7.15 часова поподне, ушао сам у ту огромну зграду, чији су ходници били препуни разнога света. Биле су ту све масе начичкане на шалтерима хотелског банковног одељења с леве, разним одељењима за друге хотелске услуге с десне стране. Кроз тај жагор, дошао сам до телефона и затражио везу са собом бр. 1522 Е.

– Имам ли част да говорим с инжињером г. Николом Теслом? – проговорио сам на енглеском, пошто сам добио везу.

– Да, господине – био је одговор.

Глас је био свеж, звонак и одлучан.

– Могу ли да говорим матерњим језиком са вама?

– А, Ви сте, г. Петковићу? Бићу кроз десет минута доле. Причекајте ме код дизалица – одговорио је Тесла на најчистијем нашем језику и затворио везу.

За то време отишао сам до његовог спрата и прошетао ходником. Још на даљине приметио сам да о месинганој кугли за отварање врата, једне од многих соба, виси на свиленом гајтану некакав картон. Помислио сам да је то његова соба и нисам се преварио. На картону су биле наштампане на енглеском ове речи: „Молим вас не узнемиравајте становника ове собе.“  Кад сам и ту жељу задовољио, спустио сам се доле и сео у једну од многих фотеља, између водоскока и разнога цвећа, гледао у ходник са 12 отвора за дизалице. Био сам и мало нервозан. У глави су ми се претурала разна питања, која сам мислио  да му поставим, заједно са оним што сам већ прикупио о њему.

Кад се отворише врата на првом лифту десне стране, опрезним кораком изиђе само један човек. Висок, витак, сув, кошчат, са полуцилиндером на глави, забаченом мало натраг, са капутом преко руке, штапом, рукавицама и једним пакетом у руци, стао је и тражио погледом око себе. Осетио сам да је то он, и пришао му са речима:  

– Господин Тесла?...

– Мислио сам да сте ви много старији, г. Петковићу – проговори он уместо потврде.

Оставили смо ствари у гардероби и пошли у огромни ресторан, где су хармонично били заступљени мотиви свих континената са једном американском оригиналношћу и у коме се музика чула кроз висеће мембране. Са десне стране, уз зид, његов сто, за којим он обично седи сам, био је постављен за двоје. Пошто смо сели, посматрао сам га пажљиво, да бих имао што јачи утисак. Има зеленкасто плаве очи, дубоко усађене у дупље, готово непомичне. Коса раздељена на средини. Борба вођена кроз његов живот, пун занимљивости, јасно се оцртава на лицу.

– Колико дуго сте овде? – прекиде моје посматрање г. Тесла.

– Осам месеци.

– Како вам се свиђа Америка?

– Врло ми се свиђа и желео бих за ово време, на Колумбија Универзитету, да усисам у себе и однесем у нашу земљу овај конструктивни амерички нерв.

– За то је потребно имати јаку вољу и бити велики идеалиста, па ће се успети – вели пријатељски смешећи се г. Тесла.

Затим ми г. Тесла објасни да он сваког дана сам одређује шта ће му се кувати, и да је за данас наредио и рибе, поред супе од целера, разног поврћа, млека, јабука и шљива из Калифорније у меду, а да ја, ако ми се све то не свиђа, узмем шта друго а карте. Рекао сам му да ја нисам исто љубитељ меса и да је све то по моме укусу.

– То је добро да тако млади пазите на храну – вели г. Тесла, увек насмејан, па ми објасни да он може све јести, али да су му млеко и поврће увек били најпријатнији. После ми је испричао како је још као младић, док је био у Пешти, имао утакмицу са једним својим пријатеље у пијењу млека и да је код 38 боце био потучен.

– Познајете ли г. Пупина? – упитао сам га, желећи да тако откријем тајну у односима између ова наша два земљака у Америци и чујем и г. Теслино мишљење о г. Пупину, пошто сам мишљење г. Пупиново чуо по виђењу са њиме.

Онда ми је г. Пупин био рекао:

„Шта Ви тамо прослављате Теслу (мислио је на седамдесетогодишњицу)? Није он мистичан човек; и он је обичан као и сви други људи. Докле ће наш народ да слави само тајанствене особе, а не оно што је свакоме јасно да схвати?“ 

То ме је при сусрету са г. Пупином врло збунило, јер сам био у Америци кад је та седамдесетогодишњица прослављена у нашој земљи, и тако сам био поштеђен да чујем и вишем што се осећало по шкргуту зуба г. Пупина.

Сећање на прошлост

Кад сам г. Тесли поставио ово питање, он се намрштио и подигнувши руку одмахивао њоме, као да се брани од нечега што му је врло непријатно.

Мало замишљен почео је да ми прича:

– Кад сам ја дошао из Француске у Америку пре четрдесет и две године, као инжињер код г. Едисона, г. Пупин је био предавач у школи и приватно је поучавао ђаке. Кад сам га упознао, српски је говорио врло рђаво, јер је у Америку дошао врло млад.

Када је од директора енглеске телефонске компаније добио посао, дошао је к мени са молбом да му помогнем у раду јер се он заплео некако и не може даље. Учинио сам то врло радо и од свег срца извео тај посао. После тога, кад сам га срео, ја сам рекао: „Г. Пупин, мени је било особито пријатно да сам могао да вам помогнем“, а он ми одврати скоро наљућен, да је он и сам то знао и умео и да ја нисам ништа учинио за њега.

Болело ме је то његово понашање тим више што смо били из једнога краја, али сам ипак прешао преко тога, па га доцније пуштао и сувише близу к себи.

Доцније приликом једнога предавања на Колумбија универзитету, у коме сам ја изнео теорију примењену на моме трансформатору за преношење сила на велику даљину (радио) и објашњавао какву ће то корист учинити човечанству у свима применама, г. Пупин је у друштву својих пријатеља звиждањем ометао то предавање, те сам ја једва умирио заведене слушаоце и довршио своје излагање. У томе ми је помогла чињеница да ја немам непријатеља у целом човечанству изузев два-три завидљива човека. 

А приликом процеса кога сам повео противу г. Марконија за украдене ми апарате и нацрте из патентног одељења, г. Пупин, позван да сведочи као мој земљак, био је уз г. Марконија, те сам га тек после трогодишњег јурења по суду најзад под заклетвом натерао да призна да је преношење сила на велику даљину (радио) мој изум.

Али нека их нека се радују у садашњости (мислио је на тих неколико својих непријатеља) од које ћу примити само оно што сâм, силом своје сопствене снаге могу да отмем, а нека будућност каже истину и свакога оцени по раду и заслузи. Њихова је садашњост а моја будућност, за коју сам и радио.

Г. Тесла је био очигледно узбуђен, те сам ја ћутао за све време до ме он није поново насмејан али сузних очију понудио полама (бундевом), како се то у Лици каже.

– Можете ли ми што рећи о г. Марконију? – обратио сам се поново г. Тесли.

– Маркони је магарац, господине. Сећам га се кад је долазио к мени да му објасним функцију свога трансформатора за преношење сила на велику даљину, за који је један енглески математичар у присуству г. Едисона рекао: да је највећи између стотине мојих патената и да је то било могуће учинити само једном генијалном математичару. Г. Едисон се насмејао и рекао: „Г. Тесла није математичар, али он уме да рачуна.“ Г. Маркони је после свршеног објашњавања и излагања о свима применама тога мога принципа, изјавио да је то немогуће.

Када сам из Колорада слао са висине од 2.000 метара електричним таласима сигнале око целога глоба, г. Маркони је вршио неуспеле покушаје са мојим апаратима на Океану. После је г. Маркони долазио у Америку да одржи предавање о томе како је он први био који је послао те сигнале око Земљине кугле. Ја сам отишао да га чујем, а он се изненада разболео и предавање одложио, да га до данас не одржи.

Теорија релативитета

– Шта мислите о Теорији релативитета, о којој говори Ајнштајн?

– Та теорија је само покушај да се сви природни феномени обухвате једном формулом, што је као покушај научна сензација, али ја у томе не видим ништа практично.

После се г. Тесла расположио и причао ми како су у оно време мислили да је он сатана, и једна жена је долазила да га убије због тога. Кад је он изашао пред њу и не знајући за њене намере, она га је молила да јој опрости.

У то време је дошао и неки хипнотизер Талијан у Америку и чинио чуда од сугестије вољом, те су неки дошли на идеју да му доведу г. Теслу да над њим изврши те психичке огледе.  

– Сео сам и ја пред тога хипнотизера, једне вечери – прича г. Тесла. – Кад ми је рeко да ћу ја радити све што ми он нареди, обавестио сам га да пре него он помисли шта ја треба да учиним, ја знам шта ће он да каже. Он је на то пребледео и изјавио да му је са мном немогуће експериментисати.

– Па како ви објашњавате ту своју велику и магијску моћ, г. Тесла?

Он је подуже ћутао на то питање, док му се на лицу изражавао све више велики бол, да најзад изговори скоро нечујно:

– Никад се жене нисам дотакао. Као студент сам волео једну девојку, на одмору код родитеља у Лици. Била је висока, витка, и имала је необично паметне очи.

 __________