Банкет за стране новинаре у срушеном Вуковару 1991: Оно што највише пара уши

Западни новинари су на истеку 1991. скинули рукавице и попу рекли поп. За око ми је запао неки Питер. Питер Џенкинс. Баш у дневнику мојих тадашњих послодаваца, Индепенденту, под насловом „Нема новог начина да се заустави стари шљивовачки рат" закуцао је Питер свој мастер план разграничења као Лутер на врата саборне цркве: 

„Сама реч ‘Балкан' је оно што одбија, она је синоним за безнадежну фрагментацију, она је антитеза реда. Када слинимо за Европом, ми нисмо баш толико сигурни да су Срби део Европе коју познајемо. Много векова пре него што је смишљен Хладни рат, постојале су две Европе: она западног хришћанства, католичка и барокна, и источна, православна Европа која се на Балкану стопила с Османским царством и светом ислама. Подсвесно, ми размишљамо о конфликту у Југославији као нечему што више припада Трећем него нашем свету." 

Разјарио ме је Питер својим текстом од 12. новембра 1991. Иритирале су ме његове бруталне тврдње, мучило ме је гађење које је пробијало из тих редова. Па Олимп ти је на Балкану, коњино! Платон и Аристотел и Хомер су с Балкана! Балкан је колевка европске уметности и мисли! И не само грчке. Дунавска култура је најстарија цивилизација Европе. Имала је писмо пре осам миленијума.

Болније од клевета је било што ће моју балканску земљу делити типови као што су Сајрус Венс или Дејвид Овен, оштром оловком и увијеним формулацијама. Што су је већ черечили људи као што је Џенкинс гос'н Питер, тупим секирама и лошим намерама.

Али кад је Балкан у питању, показало се такође да је наша крчма итекако заразна: чак и Швајцарцима или Енглезима, кад би дошли у контакт с нама, некуд би нестајале њихове финесе, њихови еуфемизми, њихова политичка коректност. Хитро би се одлучили за страну, а против оне прекопута не би бирали средства.

Начин на који је тај новинарски месар поентирао, начин на који је баратао медијским ауторитетом, начин на који је запишавао туђу територију одозго, са сигурне дистанце, из бомбардера, с носа ракете, са сигурне даљине сателита, начин на који је призивао казну из позиције моћи - био ми је непојмљиво одвратан. У мени ускрсе Воја Танкосић; добио сам порив да злурадог Питера пребијем као мачку.

Енглески клош-колега је наступио у списалачкој ерекцији: просто је, уз помоћ уредништва које је додало пригодну илустрацију - на којој је Југославија поцепана напола - ампутирао источну, бруталну, византијску Србију. То је била језива опомена за будућност. 

Сјебан град

Ушао сам у Вуковар непосредно по паду града, само недељу дана после текста у Индепенденту, 18. новембра 1991. Оружје је заћутало; детонације и рафали су се чули још само у потмулој даљини. Био сам у групи с првим цивилима, представницима Црвеног крста и Лекара без граница. Али још пре него што смо крочили на тло Вуковара, почела је да ме хвата језа. Нисам имао појма шта се ту одиграло, само сам осетио поприште великог, неопростивог варварства.

Никад, чак ни на филму, нисам видео тако сјебан град. Оштећења су изгледала нестварно: свака фасада је била избушена као сито, као да је неко покушавао да пошто-пото разруши куће малокалибарском ватром. Свако здање било је додатно разваљено гранатама. Већина грађевина је била толико оштећена да је сама чињеница што стоје пркосила законима статике. По улицама су лежала тела покривена простиркама која нису стигли да уклоне.

Запутисмо се право у вуковарску болницу. Из ње су управо евакуисали туце тешких рањеника на носилима. Тела тих људи претрпела су слична оштећења као и град. Да је у питању био театар, рекао бих да су и сценографи и маскери претерали. Ушли смо унутра; зграда је била тиха и аветињски пуста, али као да су по њој још одјекивали нечији јауци. Операциона сала пружала је надреалан призор: на њој је зјапила гигантска рупа од великокалибарске гранате кроз коју је вирило сунчано небо. Неко од Белгијанаца је почео, ко зна зашто, да отвара фиоке.

„Не дирај ништа. Можда је минирано", ланух на њега строго. Овај се скамени као да је тек у том тренутку схватио да је на ратишту, а не на пикнику у околини Брисела.

Напољу, представник Црвеног крста био је ван себе; масне косе и крвавих очију, изгледао је као да неколико ноћи није тренуо. Викао је, гестикулирао и протестовао захтевајући од официра ЈНА да види заробљенике.

Туру је комплетирао један српски добровољац, украшен реденицима, реј-бан наочарима за сунце и дугом, правом црном косом која је правила озбиљну конкуренцију оној моје тадашње девојке. Изгледао је као ноћна мора Вељка Булајића. Самоиницијативно ми је пришао и поверљиво дошапнуо како су, „наравно, прво у град ушли наши и одвели оне из болнице." Нисам имао појма о чему говори. Али том су човеку догађаји у Вуковару очито донели радост у срце и осмех на лице.

Лице рата

Када ме је девојка питала како сам прошао на терену, нисам знао одакле да почнем. Било је очито да је тек њено присуство давало рату кобну копрену. Без ње би то за мене био само насумични скуп апсурдних сеанси са фронта. Али из перспективе мушкарца који је полако почео да подлеже мржњи и жене која је страховала од исхода - рат је изгледао сасвим другачије. Тек тада је откривао лице: био је језив, болан, неочекиван, трагичан.

Покушавајући да пред њом пронађем речи и разлоге, изговорио сам име града и ту се сломио. Суочих се са одложеном реакцијом која је била посве људска. Изненада ми се очи неконтролисано напунише сузама.

Тек од 1996, када је рат био окончан, почело је полако да испливава шта се у Вуковару тада збило. Томислав Мерчеп и његови били су одговорни за преко четрдесет убистава Срба у Вуковару и околини. Многе жртве су страдале од струје и киселине а да нису ни саслушаване. Од њих није изнуђивано никакво признање: мучени су из гушта џелата.

Када је оклопна коњица ЈНА стигла до Вуковара, Мерчеп је већ био далеко: добио је нови, сличан ангажман. Али њега нико није тражио. Наишавши на жилав отпор, ЈНА је покушала да освоји град пун цивила месецима га засипајући гранатама. Хрватска паравојска и Збор народне гарде су се за то време светили српском становиштву заробљеном у подрумима.

Када је коначно заузела Вуковар, ЈНА је показала да није ништа боља од непријатеља над чијом смо се бруталношћу с правом згражавали: око двеста шездесет заробљеника предала је српској паравојсци и ниједан није остао жив.

Резултат ове нељудске тактике на обе стране јесте да је већина страдалих била жртва свесног злочина: укупно је око седамсто ненаоружаних особа преклано или стрељано. Остали су страдали од насумичног гелера. Најмање их је погинуло у окршају, на бојном пољу. Вуковар је речју био поприште првог покоља грађанског рата. 

Свечани банкет за стране новинаре

Покушај ЈНА да се додвори западним медијима завршио се фијаском. Имао сам срећу да не сведочим том пиру; Марк Чемпион није. ЈНА је с индигнацијом дала медијима на увид тела погинулих цивила. Ти су људи били нечија браћа и нечије мајке, а сада је ЈНА одлучила да их претвори у експонате на изложби ратних страхота. Поређали су тела напољу, на киши. На питање како зна да су то Срби и шта је узрок њихове смрти, одговорни официр је слегнуо раменима. Напослетку је ЈНА на том масовном стратишту, усред града којег је практично сравнила са земљом, приредила свечани банкет за стране новинаре.

Не тврдим да су репортери и фиксери цвећке: имају своје агенде, ограничења, интересе, површности, предрасуде. Али јак осећај гнушања над тако акутним одсуством такта, циља, компетенције, стратегије, мозга и на крају људскости које је у Вуковару показала ЈНА био је оправдан.

Ова игранка ЈНА на гробовима била је слика и прилика односа Србије са западним медијима. Није чудо да су нас накежени стриповски четници и натмурени мртвозорници са еполетама на које смо набасавали на фронту толико револтирали.

„То је било болесно", изрече Марк кад сам га питао како је прошао на банкету. Онда је једно време ћутао, напрегнувши лице у израз који је био мешавина гађења и туговања.

Не знам да ли је клош колега Питер Џенкинс био назочан на том пиру. Али и прошли и наступајући догађаји давали су му за право. Изгледа да је и Танкосића и мене погодило оно што највише пара уши, најјаче боли, најстрашније оптужује, најгоре вређа:

истина.