О Радомиру Михаиловићу Точку
Тешка је музика коју је Точак слао времену и простору: Четири скице за портрет Радомира Михаиловића
недеља, 21. мар 2021, 09:03 -> 09:55
Године 1971. у Крагујевцу, Радомир Михаиловић Точак је са бубњаром Слободаном Стојановићем Кепом и басистом Зораном Милановићем основао групу Смак. Остало је легенда. А легенда је сачињена од много малих прича. Ово су неке од њих
Не волим музику, не тражим да је слушам, али радо бих да чујем приче о гитаристи званом Точак. Ко зна шта је истина од оног што се прича и пише о њему! Будио је жице које су будиле њега и од толиких буђења све се претворило у сан.
Тешка је музика коју је Точак слао времену и простору, више се о њој прича него што се слуша. Музика, музика, али ријечи које је изговорио...
1.
Једног дана, лежао је на поду и свирао, свирао... Његова жена је вриснула, а Точак је и даље свирао. Жена је вриштала, а Точак је свирао, и као да се женина вриска уклапала у композицију...
Дохватила је Точка за рамена: „Устани! Убиј га! Узми папучу и убиј чудовише!“ И показала је на длакавог паука на зиду.
„Нисам ја његова смрт“, рекао је Точак. И наставио да свира.
2.
Неког дана, неке године, Точак је престао да свира. Један минорни поета из наше хемисфере, тровач, имао је огромну моћ убјеђивања. Мрзео је све људе, нарочито је мрзео остварене умјетнике. Он је убиједио Точка да ће отићи у легенду само ако остави музику.
„Само ако оставиш гитару, скренућеш пажњу на оно што си свирао“, говорио је минорни поета.
Точак је ћутао. Али тровач га је тровао...
Кап по кап, и Точак је оставио и музику и жену. Распала се његова група Смак, а Точак је гитару предао подруму и пауцима.
3.
Оставши без музике и без жене, Точак није остао сам. Купио је неколико медицинских енциклопедија и читао их сваког јутра као новине, а поподне и увече читао би књиге о шаху и памтио легендарне партије.
Напамет је знао многа отварања од Аљехина до Фишера. Играо је сам са собом, заправо сам против себе. Играо је увијек црним фигурама против бијелих, али тако што је склањао бијелог краља са шаховске табле и, на тај начин, одузео себи сваку могућност за побједу.
Десет година је играо, десет година губио од себе.
4.
Обрео се у Чикагу, шетао авенијама и гледао. Ушао у велику продавницу музичких инструмената. Нека цура испробавала је гитару, покушавала да достигне неке тонове... Точак је замолио цуру, узео гитару из њених руку и засвирао након десет година...
Купци су оставили инструменте, пришли су Точку, гледали га и слушали. Трајало је то неколико минута. Били су очарани. Точак је спустио гитару и кренуо према вратима. Власник продавнице зауставио је Точка.
„Част ми је што сте ушли у моју продавницу... Узмите гитару, то је поклон за вас.“
„Не, хвала... није ми потребна.“
