Дубровачки песник Медо Пуцић: Један од последњих знаменитих Срба католика

Дванаестог марта 1821, пре два века, родио се у Дубровнику Медо Пуцић, књижевник, песник, научник и политичар. Потомак је једне од најстаријих племићких дубровачких породица, од рода Пуцића, лозе која траје непрекидно још од 13. века, а којој је вековима касније и Аустрија доделила грофовски титулу („загорски гроф").

Као и код свих племића, кад се касније у једној од својих књига биографски представљао, његов попис титула, као и стечених и добијених звања голем је: „Властелин дубровачки, граф загорски, витез јоанитски, коморник Њ. К. Величанства шпанског младенца Војводе од Парме, члан Римске Академије од Квирита и краљевског Бечког Друштва за истраживање и сачување старина." На другом месту означен је и као члан „војничко-суверенског реда болничара Св. Јована јерусалимског".

Попут многих из његове друштвене класе, лицеј је завршио у Венецији („у Млецима"), након тога и филозофију, а студије права у Падови. За Италију ће остати везан и професионално, као коморник две од највећих племићких кућа - прво код војводе од Луке, а онда и на двору војводе од Парме. Још важније, Италија је нераздвојива од Пуцића јер ће готово читав живот писати на италијанском и преводити на италијански - радове ће потписивати као Orsatto Pozza, старом и уобичајеном италијанизираном верзијом свог презимена и племениташке куће Пуцића.

Бавио се историјском науком и оставио два историографска дела од изузетне важности. У том смислу, као и многобројни тадашњи млади интелектуалци из редова „малих" словенских народа који се тада буде и траже еманципацију под старим царствима, и он је романтик. А као ученик Јана Колара, идеолога словачког народног препорода, он је наравно и панславистички идеалиста, шафариковац, и попут великог но данас слабо слављеног Колара, уверени „проповједник словенске узајамности".

Ерудита инспирисан народним песмама о Косову

Такође, попут многих младића тога нараштаја, у младости се Пуцић окушава у поезији, у тада популарном романтичарском кићеном стилу високог емотивног набоја. То се посебно лако и складно поклапало с личним и културолошким наслеђем какво је могао носити аутор из града јединствене и огромне књижевне традиције каква је дубровачка. Као што се слагало и с његовим матерњим језиком, наречјем које је пре Вукове реформе фигурирало као идеал - наш „тоскански". Но, под будућим кључним утицајем свог идејног и естетичког формирања, Пуцић ће мењати свој стил и све више га приближавати народном и народском изразу.

Поезију је почео да објављује као класично школован у латинском и грчком, у правним наукама, филозофији и историји, којом се и бавио професионално, као човек широке културе и дете романтизма и романтичарске књижевности. Но, главни књижевни и културни утицај на његову поезију дошао је из другачијег и неочекиваног извора и врела: то су српске народне песме, а изнад свега такозвани „Косовски циклус".

Заокрет није био само естетички. Њему је претходила фундаментална идејна промена, склоп политичких и историјских уверења које ће се с временом претворити и у запањујући идентитетски обрат. Пре тога пак одлази у Италију, у којој се без обзира на дубоке личне, културалне и историјске везе никада није осећао код куће, већ ју је трајно сматрао туђином (што ће опевати и у властитој поезији). Кад се вратио у родни Дубровник након година службовања у Италији, његов је пут већ био зацртан. У Дубровнику је, уз Матију Бана (истог оног по коме се и данас зове београдско насеље Баново брдо), покретач и уредник првог књижевног часописа на хрватском језику.

Пише историјске студије, радове из културне историје, и поезију, наравно. Али, чиме год се бавио, а бавио се многим пословима, од политике до науке и уметности (један је од првих који је скренуо пажњу на таленат младог Влаха Буковца), тај пут водио је само на једну страну и у једном смјеру.

Београдски период и васпитавање будућег краља

Фаталне 1868, након убиства кнеза Михаила Обреновића у Кошутњаку, Пуцић долази у Београд послом приватног тутора кнеза Милана, тада још детета, намереног да буде наследник династије док уместо њега влада чувено Блазнавчево Намесништво. Пуцић ће остати у служби до кнежевог пунолетства и прве зрелости. Није било залуд: тај исти кнез постаће први краљ независне земље Србије.

Шта је тај боравак значио за Пуцића, показује његова реченица коју је забележио писац и енциклопедист Милан Ђ. Милићевић: „Ја сам почео своју каријеру код најстарије династије у Јевропи, а свршио сам је код најмлађе, код Обреновићеве".

Та је сугестивна реченица као део Пуцићеве биографије објављена у врло вредном Поменику знаменитих људи у српског народа новијега доба из 1888. - иако се истиче сама по себи, ваља приметити ову одредницу о „знаменитим људима у српског народа".

Историчар књижевности Андра Гавриловић уврстио је Пуцића у књигу Знаменити Срби XIX века, а незаобилазни и педантни Владимир Ћоровић много касније спомиње га и у својој Историји српског народа, наводећи, типично нековенционалном реченицом, да је Медо Пуцић био „човек честит и добронамеран али прилично комотан".

Откуд један дубровачки племениташ, с двоструким, италијанизираним именом, уверени католик и гроф - иако и члан Српског ученог друштва и, разуме се, Југославенске академије знаности и умјетности - међу знаменитим Србима? Како то?

„Срби римског закона"

У дугој и драматичној историји овог простора у периоду преласка с деветнаестог на двадесети век, остала је наиме једна слабо тематизована и трајно прећуткивана, од шире јавне свести и од маса чувана појава, историјски феномен коме се до данас - односно, нарочито данас - прилази с крајњом нелагодом. У Граду који је потпуно одвојена чињеница хрватске, српске и јужнословенске историје и феномен sui generis, што Дубровник по свему јесте, такав, незаобилазан за конституисање идентитета нације - појавила се у деветнаестом столећу групација која ће прерасти у читав покрет. Новачена значајним делом из највиших друштвених кругова, из дубровачког племства и елите, та необична, а до данас комплексна и незаобилазно важна појава били су - дубровачки Срби католици, или синонимом „Срби римског закона". 

У деветнаестом веку, у време ослобађања великих националних енергија на словенском Југу и у читавој Европи, пуној потчињених народа и етнија, у раздобљу тражења и стварања нових идентитета, односно политичке и културне еманципације, у стремљењима ка одбацивању туђинске власти, сновима о независности и о властитим државама - важан део дубровачке елите, редом интелектуалаца, научника и уметника, горљиво је и неочекивано заступао своју припадност ни мање ни више него српском културном, али и националном кругу.

Драго Роксандић у књизи Срби у Хрватској пише врло кратко о томе, али фрагментом који говори уместо читавих томова, истичући „изузетан феномен Срба-католика, највећма у Дубровнику, у раздобљу од осамдесетих година до Првога свјетског рата. Покретом је обухваћен знатан дио дубровачког племства и интелигенције."

Роксандић истиче и да је ова групација „изразито либералне инспирације и претежним дијелом предњачи у споразумијевању Срба и Хрвата, иако у безбројним полемикама, и одлучно брани свој српски национални избор."

Покојни историчар Иво Банац, и сам Дубровчанин и припадник касније економске пак елите и капитала, у раду објављеном и штампаном у Америци посветио је тој појави читав том. Иако, наравно, са своје идеолошке позиције покушава де(кон)струисати овај покрет и релативизовати га као пролазан епифеномен условљен историјским силницама и нарочитим тренутком у времену и култури, он парадоксално и ненамерно иронично даје и најбољу и најпрецизнију дефиницију покрета. Будући да су, у радикалној премиси и заокрету, религиозну и конфесионалну припадност сматрали секундарном у односу на националну, а у уској вези с јаким и бројним панславизмом дела не само дубровачке него и уопште хрватске католичке елите, Банац, објашњавајући готово саму суштину, пише да Срби католици „нарушавају дотадашњу конфесионалну 'владавину'".

Кад се проучи какве и које личности су се тада одлучиле на такву „апостазу" појављује се фасцинантан и запањујући ред имена. Дубровачким Србима католицима припадале су такве фундаменталне појаве хрватске културе као што су Валтазар Богишић, Матија Бан, Милан Решетар, Лујо Војновић... Избором, срцем и уверењима у том првом реду био је и Медо Пуцић. Можда и најтврдокорније од свих.

„Лазаревих врсника потомак"

И заиста, довољно је прочитати нешто од Пуцићевих радова да се то увиди. Поезија најдиректније говори о његовим фасцинацијама и националној страсти, идејној и естетској, без устезања, све исписано романтичарским широким гестом и реториком будница и даворја:

Тврдом стопом Србин стаде
на Косово кобно поље
(...)
Ој давори! Косово је
наше, наше, навјек наше!
Живљим зраком зар га грије
девет тића Југовића...

Он из Дубровника пева како „свако српско срце бије". Његова инкантација је „Слава, слава дични роде", а римује „радости" и „свете кости", „Моћи српских мученика!", чак и географски побрајајући култна места и дајући им ореол готово сакралног и митског:

С Вучитрна, са Приштине,
с Неродиља, с Качаника.

Он побраја и понавља све главне тачке косовске и видовданске митологије - Лазареву вечеру, Косовски завет и митске хероје из народног предања - у узорном народском осмерцу:

Гле, устају древне с'јенке,
та госпоцка ведра лица!
Цар Лазаре, вођа Милош,
с Косанчићем друг Топлица,
стари Богдан с девет тица,
земско царство заволите
на Косову г' утврдите!
Српском краљу, Косов-поље
Косов-поље, дај престоље!

Но, није то само пуко понављање, каквих је било на десетке у то доба унутар српског националног културног и идејног круга, како у Србији тако и у Преку. Пуцић чини искорак, ствара директну везу тако што спаја Видовдански мит са својим светом и са самим Градом:

Ове р'јечи, што од срца лете
са славног његда Дубровника града,
у в'јенац ви на спомен уплете
Лазаревих врсника потомак.

Пуцић-католик варира чак и научени стил православне молитве:

Та отпусти свога роба, Боже,
пост' уочих Спаситеља, сада
ускликнути под сјединам' може.

На крају, као стари сликари кад на платно у великој композицији удену и минијатурни аутопортрет, он апострофира и самог себе и властиту биографију као: „Миланове младости наставник."

У искораку ка хиперболи, проширујући метафору и правећи аналогију с независношћу малих земаља стешњених између већих царстава, Пуцић једначи Србију и Швајцарску (!):

Радо би се с Хелвецком такмила
а то јесте Српска Кнежевина.

Пуцић слави култ Косова и Видовдана, молећи им се из Италије и из Дубровника, из грађанске околине и кабинета као светињама, без сумње искрено и предано. Пише и читав циклус о Првом српском устанку и о самом вожду Карађорђу - збирку „Карађурђевка" из 1864.

Фанатични полет малог досега

Још у 19. веку, из разлога рекло би се мање уметничких, ни Србији није било свеједно да човек таквог порекла проговара и прокламује то што прокламује, што говори и српско издање сабраних Пуцићевих радова, објављено мало пре његове смрти, 1881, насловљено - „Пјесме Меда Пуцића Дубровчанина". Неће бити да је ова припадност Граду случајно истакнута, као што би била да је песник био из којег другог од ових крајева.

Иако су му у већ савремено доба, у 20. столећу две пјесме, „Море" и „Живот", ушле и у Павловићеву Антологију српског песништва, с увидом који омогућава уравнотеженији поглед из данашњице треба рећи: Пуцић није велики песник. Штавише, он је у највећем делу свога рада био оно што се звало „стихоклепац", на линији романтичарског, мицкијевичевског, патриотског закаснелог римовања у трену кад се другде у Еуропи објављује читаво ново доба, кад је Бодлер већ спјевао Цвеће зла, а узлет симболиста и импресионизма у налету будућих модерних тенденција већ раскида с прошлошћу.

Али оно што наставља да фасцинира код ове посебне фигуре налази се другде.

Као и често код неофита, код преобраћеника, уопште код оних ван Матице, поготово таквих који приме и обгрле другачији идентитет, Пуцићево српство је радикално, тврдоглаво и непрестано у покрету, у писању у непрестаној хиперболи. Његов ентузијазам граничи се с фанатизмом.

Ако је претеривање и прекомерност геста дозвољено у уметности речи и као део поетскога стила, нарочито оног епохе, Пуцићев научни рад, који по себи подразумева покушај објективности и акрибије, запањује својим фанатичним полетом и бескрајном енергијом уложеном у нарочиту реконтекстуализацију и реинтерпретацију националне историје и културе. Најзачуднији пример тога је његов обиман рад из културне хисторије.

У свом делу које је, како један старији критички извор наводи, „од свих историјских прилога својих највише учинио користи", у велика два тома насловљена Споменици српски од године 1395. до 1423, иначе писана још невуковском, старом граматиком, писмом и ортографијом - Пуцић предаје дословно сву историју, све наследство и баштину дубровачку, историјску, као на пладњу - у окриље српске културе.

То је импресиван документ, споменик и тестамент једном уверењу, политичком, идејном, естетском, метафизичком чак.

Верски принцип као императив националног одређивања

Медо Пуцић умире 1882. године. Политичка и културна снага коју је створио покрет Срба католика и његови најистакнутији појединци држи се још неколико следећих деценија, нарочито за страховито драматичних година након 1914.

Иронијом историјском par excellence, покрет се гаси управо у првој заједничкој држави Јужних Словена. У хрватским националистичким круговима, где се готово одмах након почетка нове државе почело стварати незадовољство и у континуитету радикализација по етничкој линији - у распону од Радића до франковштине - опредељење дубровачких Срба католика и њихова идеологија могла је изазивати једино мржњу и непријатељство - нарочито што се радило о покрету који је, између осталог, у својој сржи био апсолутни опозит хрватском клерикализму. Али то је „слабији" део негативног утицаја на ову малобројну, иако елитну групацију, слабији део опозиције њеном постојању.

Аргумент који се често чује у неким интелектуалним и академским круговима у Србији прошлих година, пак, гласи да је једна од већих грешака коју је православна хијерархија код Срба у Краљевини СХС/Југославији починила јесте управо отпор ка, како их је неко назвао, „једногенерацијским Србима" и непризнање тог у суштини еманципаторског, племенитог, могуће наивнога, али изнад свега културног покрета. Верско правило и принцип у СПЦ, ионако блиској власти и готово „државној религији", претегло је код етничко-националног одређивања и фиксирало се у формули: Србин значи - православац, и обратно; једнако као и што је Хрват по дефиницији католик.

Да је принцип који су инаугурисали припадници дубровачког србокатоличког покрета ухватио корена, не треба сувише маште да се лако замисли да би овдашња етничка мапа вероватно данас изгледала сасвим другачије.

Проповедник словенске узајамности

Након формализације устројства поделе и припадности по конфесионалној и етничкој линији какву су освојили и СПЦ и хрватски кругови, а у процесу већ раније започете паралелне декаденције, одумирања и нестајања племићких породица Града, припадници рагузејских Срба католика нестају један по један, чак и биолошки.

Тако, не доживевши пад и крај својих идеала, ни сам Медо Пуцић није оставио наследника и умро је без порода.

За крај, шта год био и како се год осећао, и шта год ми данас мислили о овом јединственом идејном и културном програму, неки од суштинских ставова које је Медо Пуцић прокламовао вреде, без обзира на национално-етнички предзнак, и данас. То је стога што је, упркос свом фанатичном ентузијазму по питању нације, Пуцић наступао с позиција хуманих и хуманистичких, културно-историјских, можда понајпре чак и естетичких, које су се претвориле у „чисто" идејне, као и с позиције несумњиве, а свакој националистичкој хегемонији до данас опасне и субверзивне: блискости и разумевања два најближа народа.

Далеко од сваке искључивости, он који, како у једном тексту стоји, „у исто доба помиње и Косово и Гробничко поље", пева, какве год то песничке успелости и квалитета било, нешто необориво а животно важно, како тада, тако и pro futuro - кроз читав страшни двадесети век, па до данашњице:

Овдје су се два брата сусрела,
образа су обадва једнака
(...)
иста душа, исти језик л'јепи,
а кад било да с' рукују - чуда! -
Хорват један а Србљанин други,
један другог неће да познаде.

Упозоравајући пре више од столећа, у нарочитом императиву:

Познајте се, познајте се јадни
докле вам је пробитачно вр'јеме...
Ви сте браћа, једне мајке дјеца,
једно вас је задојило мл'јеко.
Што вас данас раздјељује? Вјера?
Божја није када раздор рађа;
Закон?, еле сви сте пот туђином...

Двеста и једну година по рођењу и скоро стотину и четрдесет година по одласку с овога света Меда Пуцића Дубровчанина - ко би му на те стихове могао данас противречити?