Из историје југословенских муслимана: Од сарајевског Гајрета до скопске Црвене медресе

Као што је свом погледу на босанску политику од 1903. до 1914. навео Никола Стојановић, уредник мостарског листа Народ и посланик у босанском Сабору уочи Првог светског рата, национални борци против аустроугарског колонијалног режима у Босни и Херцеговини могу се разврстати у три генерације.

Прву чине борци за верско-просветну аутономију под аустроугарском влашћу, који су интересе своје заједнице разумевали у оквирима наслеђеним из османског милетског система: била је то генерација Глигорија Јефтановића и Али-бега Фирдуса.

Друга, којој су припадали сâм Никола Стојановић, затим Васиљ Грђић, Атанасије Шола, Алекса Шантић и браћа Светозар и Владимир Ћоровић, била је окупљена око модерног српског националног програма који је, поред истрајне борбе за јачање политичких слобода и културно уздизање младе грађанске класе сходно Масариковом геслу о ситном раду, дугорочно предвиђао сједињење Босне и Херцеговине са Србијом, у којој су видели Пијемонт демократије и независности од османске и хабзбуршке хегемоније.

Трећа, најрадикалнија, уписала се у историју право из клупа сарајевске и мостарске гимназије: то су били Димитрије Митриновић, Данило Илић, Трифко Грабеж, Гаврило Принцип и Васа Чубриловић, интегрални Југословени и Србохрвати одушевљени руском анархистичком и револуционарно-демократском, народњачком лектиром, убеђени да је једино оружаном акцијом могуће сељачким масама, које су у БиХ трпеле под заиста средњовековним, уз наполичарски у Ирској најсвирепијим аграрним поретком у Европи, прокрчити пут до социјалне револуције.

Најстарија културно-просветна установа и прва демократска организација босанских муслимана био је Гајрет. Откад је 1903. установљен у Сарајеву као фонд за школовање омладине зарад хватања корака са западном цивилизацијом након слома османске владавине, све до распуштања 1945, кроз читаву своју историју био је претходница у борби за друштвени прогрес и расцват слободе јужнословенских народа, као и упориште великана све три идеолошке провенијенције које је Стојановић препознао. Сама реч гајрет оријенталног је корена и означава полет и марљивост.

Босански муслимани у Калајевој Босни

У последњој деценији деветнаестог века, јавне читаонице – кираетхане, у којима се окупљало ради читања штампе и расправе о друштвеним питањима – одиграле су важну улогу у буђењу националне свести и развоју политичке културе босанских муслимана, данашњих Бошњака. Оне су међу муслиманима имале улогу сличну оној коју је код Срба, Хрвата и Јевреја имало окупљање око певачких дружина: српске Слоге (1888), хрватског Требевића (1893) и јеврејске Ла Лире (1900).

С друге стране, продорност листа Бошњак, основаног 1891. од стране Мехмед-бега Капетановића Љубушака, првог градоначелника Сарајева лојалног окупаторским властима, којим се рачунало на анимирање муслиманске земљопоседничке аристократије у правцу Калајевог пројекта босанске нације, била је и више него скромна.

Политички изрази босанских муслимана у периоду који је претходио анексији Босне и Херцеговине 1908. године, сводили су се на две струје.

Прву струју је представљао аутономистички покрет, који је базу имао у улеми (свештенству) и руралним масама, бунџијски настројен према колонијалној управи и конзервативно обојен, с надама везаним за обнову султановог права над Босном.

Другу струју је чинио малограђански чиновнички слој образован у Бечу и Загребу, који се према окупатору држао клијенталистички, залажући се за што хитнију европеизацију и отворено заговарајући анексију.

Заговорници ове друге горепоменуте струје, пре свега Сафвет-бег Башагић, незадовољни условима у званичном тзв. Калајевом конвикту за босанске ученике у Бечу, поспрдно званом ћушенхајм и босански азил, покренули су иницијативу за успоставу Гајрета, што независнијег друштва за стипендирање муслиманских ђака и студената на школовању у иностранству на тековинама европског просветитељског академизма.

Што је аустроугарски режим у Босни више црпео природна блага и упропашћавао сељаштво, а за своје потребе, поред саобраћајне машинерије, увозио и наметнуту културну политику и идеологију којом би аутохтоном становништву одређивао границе допуштеног мишљења, пододбори, одбори и главна скупштина Гајрета, прве по форми демократске установе босанских муслимана, постајали су арена у којој се одвијала поларизација између две фракције.

Пројугословенски оријентисани противници колонијалног режима међу босанским муслиманима, опредељени за пружање отпора анексији Босне која је бивала све неминовнија, мобилисали су се око листа Мусават (Једнакост), гласила Муслиманске народне организације. Њен власник и уредник, заједно са својим земљаком Османом Ђикићем, био је Мостарац Смаилага Ћемаловић. Они су убрзо прозвани опозицијом Земаљској влади у Сарајеву.

На другој страни стајала је проаустријска интелигенција груписана око тешањског Бехара Адем-аге Мешића, хрватског националисте-франковца и будућег Павелићевог доглавника, у коју се убрајао и признати књижевник Едхем Мулабдић. Ово прорежимско крило ослањало се на лојалистичку Муслиманску напредну странку.

Сукоби у Гајрету

Када је за главног секретара и прво уредничко перо Гајрета 1909. године изабран тридесетогодишњи Осман Ђикић, од режима прогоњени песник који је својом поезијом и животним опредељењем већ постао нека врста јавне звезде и харизматичног узора омладини која је у српском национализму пронашла драж бунта против бирократске деспотије бечких жандарма и културтрегера, тиме је озваничена победа херцеговачких србофила у овој организацији, али и продубљен сукоб између двеју фракција у Гајрету.

Године 1912. Ћемаловић и Ђикић покрећу лист Самоуправа, назива инспирисаног српским радикалским новинама. Они енергично устају против поистовећивања интереса земљопоседничке класе са интересима муслиманског народа, занатлија и сељака, због чега су прозвани демократама.

И у Бечу, међу муслиманском студентском омладином у срцу империје, србофили су однели превагу кроз омладинско друштво Звиједа, којем је припадао и Хасан Ребац, студент филозофије и комита из Балканских ратова, који ће се испоставити као најистрајнији Гајретов борац кроз буру изазова у читавом двадесетом веку.     

Немоћ обе стране да дођу до компромиса у расподели надлежности и сфера утицаја унутар Гајрета кулминирала је 1913. на Десетој скупштини организације, на којој долази до, судећи по броју соколских омладинаца и боксера међу окупљенима, очекиваног физичког обрачуна, уништавања имовине и на крају полицијске интервенције. Том приликом, на опаску једног од говорника да се не осећа ни Србином ни Хрватом, један од мостарских заступника, Смаилага Шарић, ускликнуо је: Ја сам Србин, елхамдулилах!  

Незадовољна јачањем просрпске фракције међу муслиманском омладином, Земаљска влада у Сарајеву је крајем 1913. године суспендовала Управни одбор „Гајрета” и увела принудну управу, да би након Сарејевског атентата удружење и формално забрањено.

Босански муслимани у Истанбулу

Борбеност против окупатора и воља за одбраном сопственог места под сунцем није замрла ни међу босанскомуслиманском дијаспором у Истанбулу. И Осман Ђикић, и Авдо Карабеговић – који у Београду 1900. заједно са Омер-бегом Сулејманпашићем Скопљаком, једним од највиђенијих и највиталнијих Гајретових активиста (потомком ни мање, ни више, него озлоглашеног Сулејман-паше Скопљака!) објављују збирку лирике Побратимство, у којој су громко испевали свој национално-политички програм отклона од братоубилачке кавге из прошлости и залагања за свесрпско уједињење на темељима заједничког наслеђа – били су истанбулски ђаци, који су се у том духовном и цивилизацијском центру балканских муслимана школовали захваљујући помоћи српске владе, док је аустроугарска управа у Босни на такве амбиције гледала са подозрењем.

Један циклус песама у Побратимству велича и османског султана Абдул Хамида II. Поред тога, Осман Ђикић ствара и на турском језику – његова песничка посланица босанским исељеницима у Турску Хубул ватаниминел имани из религиозно-дидактички обојене збирке Муслиманској младежи сродна је Шантићевој Остајте овдје.

У жару анексионе кризе, разгорева се и просрпска акција међу муслиманском емиграцијом на Босфору: оснива се србофилни омладински клуб Нада истока, сачињен махом од академске омладине и понешто исељеника из Босне, који подржава меморандуме и прогласе против анексије у којима се славе сродност и солидарност православних и муслимана, као и њихова аутентична приврженост законитом суверену Босне, а из пркоса према аустроугарским узурпаторима заједничке им отаџбине.

Друштво Нада истока све време делује у присној координацији како са Гајретом, који им шаље своје мисије (цариградско путовање Авде Сумбула и Хајдара Чекре), тако и са српском дипломатијом у Истанбулу и муслиманском заједницом у Србији.

Судбина Смаил-аге Ћемаловића

Због једног чланка у Мусавату којим се 1907. критиковало то што босански регрути полажу заклетву цару Францу Јозефу уместо султану Абдул Хамиду, Смаил-ага Ћемаловић је први пут провео пола године у аустроугарским букагијама. Због непоколебљивог српског пијемонтизма и дослуха са Народном одбраном, и Први светски рат проробовао је у Рогашкој Слатини, Грацу и Араду. 

По ослобођењу и уједињењу Смаил-ага Ћемаловић постаће најдуговечнији градоначелник у историји Мостара, пуну деценију (1919-1929). Први потез по преузимању дужности било му је преименовање мостарског Лучког моста у Мост Степе Степановића.

У новој држави је са старинским идеализмом и борбеношћу пркосио котеријашкој политици браће Спахо, којима је ударио жиг васпитаника Аустрије: колонијалних стипендиста и политичке клијентеле која увек нуди своје услуге моћнијем покровитељу, уз опаску да слободу уме да цени само онај ко је робовао, алудирајући на једну Ђикићеву песничку слику из Побратимства у којој службу окупатору симболише свила притегнута ланцима.

Међу првима је узбуњивао куда води сепаратистичка клима у Бановини Хрватској, али се ни за време страховладе НДХ није мицао са родног прага. У зиму 1944. дом на Царини погођен му је у америчком бомбардовању: гине му сестра Аиша са којом је као нежења становао.

У последњим месецима НДХ усташки прогон захватио је и остатке муслиманске пројугословенске и србофилне интелигенције, нарочито након атентата који на Лубурића марта 1945. изводи сарајевски младић Халид Назечић, када су усташе на Маријин Двору, дуж потеза од Фабрике дувана до Земаљског музеја, обесиле 55 Сарајлија, међу којима су више од половине били муслимани. Почетком 1945. Смаил-ага Ћемаловић је ухапшен и одведен из Мостара у Јасеновац, заједно са народним лекаром др Асимом Опијачем, сарадником НОП-а, чије је име касније уклесано на Богдановићевом Партизанском спомен-гробљу у Мостару. Обојица су у Јасеновцу убијена.

У погромима српског становништва и прогонима свих родољуба који наступају после сарајевског Видовдана 1914, имовина друштва Гајрет, које Поћорек у поверљивој депеши означава као читаво пало у руке неких муслимана који се декларишу као радикални Срби, декретом је потчињена органима Исламске заједнице, чиме је угушена демократска суштина ове организације, а већи број њених припадника проскрибован у србофобној хистерији.

Неки, попут Бехџета Мутевелића и Авде Сумбула, соколског вође и Ђикићевог наследника на месту секретара и уредника Гајретовог листа, за време рата мученички губе животе у арадском казамату.

У новој држави

У првој, монархистичкој Југославији, обновљен је рад Гајрета. Његови предводници били су Херцеговци – Авдо Хасанбеговић и Хасан Ребац. Гајрет је постао блиско интегрисан са престоничком политиком, поневши 1923. име београдског одбора Гајрет „Осман Ђикић“ и задобивши потом покровитељство краљевића Петра.

Будући да је полазна тачка обновитеља старог Гајрета била испомоћ муслиманским студентима из БиХ на Београдском универзитету, главна задужбина организације из овог периода био је раскошни Гајретов студентски дом на Палилули, саграђен 1932. године. И данас је у употреби под називом Студентски дом „Вера Благојевић II“, уместо некадашњег „Осман Ђикић“.

Не би ли успоставили противтежу Гајрету, који је неокрњен наследио симболички капитал Османа Ђикића и младобосанске генерације, интелектуалци из бившег круга око Адемагиног Бехара, спонзорисани од стране Југословенске муслиманске организације Мехмеда Спахе, који је захтевао монопол на тумачење муслиманских интереса у новој држави, прегрупишу се 1923. у прохрватско друштво Народна узданица, чији председник постаје Едхем Мулабдић, али без снажнијег одјека у масама. 

Ово непријатељство према Гајрету досегло је најниже гране за време обележавања двадесет пет година од његовог оснивања у Сарајеву. Најплоднији историчар Гајретовог покрета Ибрахим Кемура забележио је да су, уочи свечаног укопа посмртих остатака арадских мученика Сумбула и Мутевелића у маузолеј-турбе код Алипашине џамије, Спахини агитатори међу Сарајлијама блатили Гајрет да одгаја курве, алудирајући на напоре гајретоваца за еманципацију муслиманске жене.

Књижевни профил листа Гајрет од 1923. до 1931. године на челу уредништва обликовао је Хамзо Хумо, отворивши га за поетику међуратне генерације писаца попут Зије Диздаревића, све док под изговором боемског доживљавања посла није био одстрањен.

Парадоксално, под шестојануарским режимом интегралног југословенства, Гајрет под утицајем Хасанбеговића, који 1929. бива промовисан у дринског подбана, запоставља југословенску одредницу и присваја српско име, моделом рада све више наликујући на националистичке масовне организације каква је била Јадранска стража него на културно-просветно друштво.

Хасан Ребац и његово време

Бојишта Првог светског рата Сточанин Хасан Ребац прошао је у чети војводе Дула Димитријевића, а са војском Степе Степановића прокрстарио је широм ослобођене Босне и Херцеговине. Комита, носилац Албанске споменице, солунац, после рата на Сорбони комплетира студије оријенталне филологије.

На дужности у министарству вера и муслиманском одељењу министарства правде, пошто су породични и наследни послови муслимана у старој Југославији били у надлежности система државних шеријатских судова, налазио се од 1921. године, а идуће 1923. ступа у слободнозидарску ложу „Доситеј Обрадовић“.

У то прво поратно доба, браком склопљеним између Хасана и чувене класичне филолошкиње и историчарке филозофије невеликог, али упечатљивог поетског опуса, једне од најученијих Српкиња свог времена – Новосађанке Анице Савић Ребац, која је својим тумачењима старохеленске еротологије кроз преписку оставила печат на прозу Томаса Мана, почиње можда и најчудеснија љубавна повест двоје слободоумних духова из ере рађања југословенске државе.

Изреволтиран разрогаченошћу у нашем друштву – оковима међуверског раскола и неповерења, свим оним што је до јуче био сејао окупатор, а што сада цвета у вишестраначкој арени, стрепећи за сутрашњицу крваво избореног јединственог националног дома – Хасан Ребац у Мостару 1930. у организацији Гајрета одржава предавање названо „Шта је ометало и омета братску слогу Срба муслиманске и православне вероисповести?“ У њему разоткрива како су класне границе са конфесионалним обележјем, које су за собом носиле раздор између православних и муслимана, кроз историју саботирале борбу за слободу обе већинске заједнице у БиХ.

Одбацујући вјерске ђозлуке, Ребац је разграничио православни србизам, односно партикуларне буне православне раје са ослонцем на Хабзбурговце или Млетке и погађање око сношљивијег положаја под туђинским господством, од модерног национално освешћеног покрета и државотворне енергије српског и југословенског национализма.

Да је та свест о недељивој судбини успела благовремено да преброди неснађеност изазвану кратковидим хајдучким менталитетом – појадао се, говорећи о својој животној мисији, неустрашиви српски ратник и заклети непријатељ странчарења по племенској и конфесионалној припадности Хасан Ребац – извесно је да аустроугарска чизма никад не би ни крочила јужно од Саве јер би се, уместо стихијског отпора, слога муслиманских устаника и православних маса у одбрамбеном рату испоставила као бедем против најезде освајача.

У том смислу, Ребац би се нештедимице окомио и на српску политику због немара око придобијања и мобилизације запостављеног муслиманског елемента у Босни, коју је сматрао средишњом и најчистијом југословенском земљом, кључном за спас народног и државног јединства колико и раније, у Принципово време, за само ослобођење и уједињење. 

На Великој медреси у Скопљу 

Око годину дана од објаве овог програмског есеја, Хасан са Аницом из престонице прелази у Скопље, познато по престижној исламској школи модернизованог плана наставе коју је 1924. утемељио краљ Александар Карађорђевић. Као једина жена међу наставним кадром, Анице Савић-Ребац предавала је чак четири језика – грчки, латински, немачки и француски – у овој свестраној и необичној школи, краљевој задужбини где је медресанте писмености подучавао и Хасанов стари саборац, још један младобосански пионир југословенства из Херцеговине, Перо Слијепчевић.

По успеху за један степен боља од крагујевачке, а за два од беранске, како стоји у једном од комисијских извештаја, скопска Велика медреса била је по програмима световних предмета сасвим изједначена са осталим гимназијама, док је на теолошком плану одговарала потреби образовања високог свештенства. Са двадесет осам предмета и двеста седамдесет седам часова недељно, била је засигурно једина школа у земљи у којој се изучавало пет страних језика и једина муслиманска са музичким одељењима.

Прваци проалбанског, сепаратистичког Џемијета и будући квислинзи, Ферхат-бег Драга из Косовске Митровице и Аћиф-ефендија Бљута из Новог Пазара, предњачили су у кампањи против Велике медресе, служећи се свим и свачим – од инсинуација о просрбљавању до притужби на исувише секуларан карактер образовања, иако су се школовани Муслимани, Турци и Албанци тада могли набројати на прсте једне руке.  

Питања еманципација

У време након погибије краља Александра у Марсеју долази до дашка либерализације друштвеног живота старе Југославије, што се такође огледало у напуштању побожног имиџа и демократском препороду унутар Гајретових интерната. Његово чланство убрзано одступа од искључивог неговања националистичких традиција, пошто социоекономска еманципација муслиманских маса све више постаје животно питање које обузима Гајретову омладину.

Уместо церемонија у соколском маниру, примат преузимају аналфабетски курсеви, израда студиозних извештаја о занемарености руралне популације и радног народа уопште, као и женско питање – мада се још 1928. на Конгресу муслиманских интелектуалаца у Сарајеву гајретовци заузимају против ношења зара и фереџе, а и пре тога је у Бијељини 1927. постављен Ћоровићев драмски комад у којем су све улоге по први пут играле Муслиманке.

Ницали су и кредитни фондови и савези задруга за оснаживање ситних земљорадника и занатлија, курсеви за производњу рукотворина и домаћичке послове, а проширен је и сервис за социјалну помоћ.

Међутим, напредна кретања међу радикализованом омладином, која је свој излазак на историјску позорницу у НОБ-у већ практично најављивала отвореним писмима о черечењу Чехословачке Минхенским споразумом и позицији према питању аутономије БиХ, подстицала су све учесталије конфронтације са школским властима.

Црвена медреса

Нимало без разлога, почетком тридесетих Загребом су франковачки шовинисти ширили гласине како онај ко хоће да се учи комунизму уписује такозвану црвену медресу у Скопљу, која се прочула као средишњи расадник кадрова КПЈ на поднебљу Македоније, Косова, Метохије, Плава, Гусиња и Санџака. „Било је ту нечега свјежег, особитог, што је, учинило ми се, долазило од неистрошености и озбиљности муслиманског свијета и њихове омладине“, писао је о својим сусретима са медресантима на једној Гајретовој приредби у Тетову песник Радован Зоговић, који их је за време студентских дана у Скопљу снабдевао левом белетристиком и марксистичким брошурама.

Кичму скојевске организације унутар медресе чинили су активи касније формирани по разредима: првим активом 1939. руководио је Емин Реџепагић. Читалачки клуб Јужна вила, где се дискутовало о социјалној литератури Крлеже, Цесареца и држала предавања о дијалектичком материјализму, представљао је легални параван за збијање редова комунистичких омладинаца.

До првог организованог револта дошло је већ 1930, када су се ђаци предвођени будућим легендарним народним херојем Рифатом Бурџовићем Тршом подигли да штрајкују против осионости тзв. националних васпитача, односно надзорника интернатског живота над заједницом ученика и професора. Када је реакцијом власти у Београду, која је узвратила хистеријом о бољшевичком леглу у интернату, медреса практично доведена пред гашење, главни повереник Гајрета за Македонију, адвокат Зијо Смајлагић нашао се на бранику штрајкача.

Велику медресу својом прозом оживео је и један од пионира албанске књижевности у Југославији, Хивзија Сулејмани из Косовске Митровице у свом роману Људи (Njerëzit, 1966), који се нашао у првим сабраним делима неког албанског писца објављеним у Југославији.

Из скопске медресе је 1935. због ширења комунистичке литературе и истицања у студентско-омладинском покрету заједно са неколико другова истеран још један прозаиста који ће санџачке крајеве увести у канон југословенске књижевности: Ћамил Сијарић.

До школске 1940/41. године, уочи нацистичке инвазије на Југославију, сваки други медресант био је организован у скојевске редове.

Демонстрације у Скопљу

Мустафа Мемић, аутор најпотпуније монографије о Великој медреси, готово филмски је дочарао улогу медресаната у антинацистичким демонстрацијама 27. марта:

Када је колона демонстраната стигла до школе и почела да узвикује: „Медреса напоље! Медреса напоље!“ – стари директор Мехмедбашић схватио је да је његовим мукотрпним настојањима да сачува школу од затварања дошао крај и када његови ученици, „државни питомци“, у униформама и са шајкачама на глави, ступе у колону демонстраната, више неће бити никаквих „аргумената“ којима ће пред властима успјети да је брани и одбрани. Покушао је да то у посљедњем моменту спријечи. Изашао је на балкон зграде испред које су свих 230 ученика, колико их је тада било у школи, изашли из својих учионица и захтијевали да им се отворе врата од интерната. „Ђецо, вратите се у разреде! Не излазите на улицу! Зар не схватате, ако изађете, да се у њу више никада вратити нећете?“ Неко је, револтиран на свога „дишу“ што им спречава излазак, да би му напакостио из револта узвикнуо: „Доле Француска!“, не ради тога што је тако мислио и осјећао, већ што је знао да је директор разбио свој радио апарат када је чуо за вијест да је слободарски Париз пао у руке непријатеља. То је још више разбјеснело Мехмедбашића. Издао је наредбу васпитачима да ученике утјерају у разреде, а интернатско особље и поједине васпитаче распоредио је да чувају и штите мјеста преко којих се могло прескочити и изаћи на улицу. За то вријеме полиција је на коњима и са пендрецима у рукама опколила школу. У таквој ситуацији руководство СКОЈ-а је издало директиву да се насилно отвори магазин у којем су се налазила копља, са жељезним штитом и малим тробојкама и да се преко зидова и искакањем кроз прозоре пребаци група најборбенијих, који ће у сукобу са полицијом омогућити да се сви ученици пребаце и прикључе демонстрантима. Страже које су биле постављене биле су немоћне. Полицајци на бахатим коњима јурили су да прву групу разбију. Ученици су стајали као стијене, испруживши копља у рукама у своју самоодбрану. Полиција је ипак одступила. Загрмјело је оно опште „УРА!“ и за тили час 230 ученика Велике медресе марширало је улицама Скопља. Демонстранти су их распоредили на чело колоне, с обзиром да су својим копљима могли лакше да штите колону. Три дана након тога школа је затворена.

Пример Мухамеда Тајиба Окића

Један од скрајнутих ликова са раскошног мозаика муслиманских интелектуалаца произашлих из Гајретовог шињела који су прошли кроз Велику медресу у Скопљу био је и Мухамед Тајиб Окић (1902-1977), исламски учењак – алим родом из Грачанице, који се сматра оснивачем савремене катедре за проучавање хадиса и тефсира на исламским факултетима у Републици Турској.

Завршивши руждију, медресу и шеријатску школу у Сарајеву, дипломирао је књижевност у Загребу и право у Београду, а звање професора арапског, турског и персијског језика и књижевности стиче у Школи оријенталних језика на Сорбони.

Гајрет му 1926. објављује први рад из културне историје насловљен Џабић као научник у очима страног свијета, посвећен једном од вођа покрета за верско-просветну аутономију – мостарском муфтији Али Фехми Џабићу, а две године касније Хасан Кафија Прушчак, наш највећи мислилац шеснаестог вијека.  

У Великој медреси предавао је тефсир (тумачење Кур'ана), хадис (тумачење усмене предаје о посланиковом животу), историју ислама, арапски и француски језик од 1934. до њеног гашења у ратном вихору, када га је бугарски окупатор из Скопља протерао назад кући у Сарајево.

Као професор у шеријатској гимназији, за време терора над Србима у НДХ показао је изузетну грађанску храброст када је у рубрику чиновничког досијеа за националност ћирилицом пркосно уписао: Србин. У хајци против њега која је потом уследила истакао се Алија Наметак, шеф Хрватског државног казалишта у Сарајеву и декларисани Хрват исламског вероисповедања, који се овом полиглоти ругао да не говори довољно хрватски због оданости ћирилици.

Од усташког прогањања склања се у Београду, под окриље турског конзулата, али и одатле бива депортован 1944. након прекида дипломатских односа између Трећег рајха и Републике Турске. У Истанбулу се запошљава у главном државном архиву, архиву премијерске канцеларије – Башбакамилк архиву, а од 1949. посвећује се каријери професора исламских наука на теолошким катедрама у Анкари, Конији и Ерзуруму. Окић је и творац канонског превода Хасанагинице на турски језик.

У рату под петокраком

Скопски медресанти нису се уписали у историју само друштвеним акцијама, већ и ратном славом у борби против немачке, италијанске, бугарске и великоалбанске чизме на југословенском родном тлу. Неки од тридесет шест палих били су Јакуб Кубуровић, обешен у Земуну од стране усташких мучитеља, Осман Сабитовић, који је стрељан у Керестинцу, Сореја Реџаји, Селами Ибрахимовић и Идриз Ајети, обешени 1944. у Призрену, Зенун Хасковић и Алија Авдовић, убијени на Бањици, Хајро Шахмановић, Хусни Заими и Ибрахим Реџепагић, те народни хероји Мето Барјактери и Рифат Бурџовић Тршо, погинуо у четничкој ноћној заседи око Мркоњић Града.

Народни хероји које је у отпору нацифашизму приложио Гајрет у Босни и Херцеговини били су један од идејних твораца републичке државности БиХ Авдо Хумо, крајишки јунак Есад Миџић, Исмет Капетановић, комесар Шесте источнобосанске бригаде погинуо у великој бици против мајевичких четника на Малешевцима, шпански борац Ахмет Фетахагић, послератни шеф владе СР БиХ све до своје смрти Хасан Бркић, Махмут Бушатлија, Рагиб Џиндо, Хусеин Хоџић, Сафет Мујић, Мустафа Латифић и Осман Карабеговић, познат по пароли да је устаничка тробојка симбол поробљеног српства, а петокрака на њој знак братства народа.

Након рата

Хасан Ребац узима учешће у ратном сазиву босанско-херцеговачке скупштине, на заседањима ЗАВНОБиХ-а као вијећник за подручје Мостара, да би одмах након рата суделовао у Народном фронту, чиме је посведочио Гајретову изворну оријентацију безусловне оданости југословенској заједници и равноправности свих житеља БиХ без обзира на политичку форму у којој се антиколонијално ослобођење и уједињење реализују.

После ослобођења, партизански генерал Сулејман Филиповић заузео се за фузију Гајрета и Узданице у целовиту муслиманску културно-просветну организацију названу Препород, што је већ 1945. и реализовано. Међутим, као што беше случај и са осталим старим друштвима овог типа на етно-националној основи, огромна већина делатника задужена за описмењавање и друге видове просветне акције у народним масама већ је била преустројена на задатке у оквиру органа нове, социјалистичке власти, тако да су им одбори практично били испражњени.

То је 1949. довело и до коначно распуштања Препорода паралелно са другим културно-просветним друштвима, чије је историјска мисија завршена сливањем дотадашњих кадрова и свих раније оделитих делатности у велики револуционарни преображај који је предводила комунистичка власт. Тиме је и Гајрет, не само на мирнодопском пољу просвете и културе, већ и по окупаторским тамницама и кроз братоубилачке покоље у оба светска рата остварио свој историјски смисао да избави босанскомуслиманске масе из средњовековног закашњења, из ђорсокака туђих неистина и предрасуда у који су биле запале.

Када је у септембру 2024. Бошњачка заједница културе Препород, која је обновљена деведесетих, као сопствени амблем поново усвојила мотив усијане буктиње са Гајретове значке из 1928. то није прошло без одбојних реакција, превасходно у кругу око недељника Став, блиског Странци демократске акције и посвећеног ревалоризацији наслеђа хрватско-муслиманских књижевника око Мешићевог и Мулабдићевог Бехара, Алије Наметка и осталих колаборациониста из Другог светског рата, што је сместа букнуло у полемику међу бошњачком културном елитом у Сарајеву.

Док се у Босни и Херцеговини поново, на основу неколицине паркова, трамваја и провинцијалних неокласицистичких здања, на мала врата пропагира патетична митологија о цивилизацијском успону захваљујући доброчинству аустроугарске колонијалне управе, Гајретова буктиња драгоцена је опомена да историјски напредак у ове крајеве није стигао на бајонетима или под просвећеним апсолутизмом страних завојевача, већ искључиво ослањањем на организацију и залагање аутохтоних снага – не идеологијом покорности, већ отпора и жртве у борби за, изразимо се крлежијански, властиту цивилизацију по сваку цену.