Поуке Ере Миливојевића, водича и учитеља: Уметност јесте живот

Својевремено сам боравио на изложби на којој је представљено 120 радова уметника Пола Сезана. Отишао сам тамо да још једанпут видим уметниково дело, осећајући обавезу према сликару коме сам се дивио одувек. Јер Сезан ме је (можда само то тако уображавам) пратио целог живота.

Давно, у време живота и рада са уметником Ером Миливојевићем у Београду, седамдесетих година прошлог века, када смо се свесно разрачунавали, како је то и доликовало младом уметнику, са свим канонима уметничке теорије и праксе, Сезан нам је био један од ретких Недодирљивих. Ера – који је у то време престао да слика, као концептуалиста, мој тадашњи учитељ у свему што ми је тада било потребно у уметности, пре свега у субверзивном, „отпорашком“, „помереном“ гледању на стварност, пре свега на ону институционалну – „остављао је по страни“ Сезана, као једну од ретких константи и потпорних стубова опстанка нашег креативног бивствовања тада. Није то било уображење да су ми мајице, кошуље и доњи веш у Ерином, за гледање увек отвореном, орману за одећу, у нашој дневној соби као у изложбеном простору галерије, својим фалтама брижљиво намештеним, често инсценирано распоређеним по бојама, свесно подражавали Сезанове драперије или наборе на одећи уметникових портретисаних јунака.

Ера је, чини ми се, и свесно седео за столом као један од Сезанових ликова, „карташа“, на пример, док смо прелиставали, дивећи се, књиге са репродукцијама Сезанових слика. Тај сликар је нама, тада бунтовницима (и те како са разлогом), био не само узор, него претеча у покретању револуције коју никада нисмо завршили јер је прекинута, али која ће се, сигуран сам, кад тад, можда ускоро, наставити.

И нешто касније, осамдесетих година прошлог века, када сам упознао још једног великана, рекао бих, мени другог кључног учитеља, Јулија Книфера, учврстило се мишљење о важности узора, порекла, основе на којој се темељи и учвршћује идентитет. Нисам поремећен када тврдим да су везе између Сезана, Книфера и Ере Миливојевића непосредне: не само у доследности „потраге за мотивом“, не само у свесном повлачењу пред кошницом било каквог пребрзог развоја, не само у бар мени савршено јасној концептуалности сваког потеза четком, сваког корака у кретању окружењем, сваке мисли у тражењу решења при формулисању својих доживљаја, него и у подједнако снажној љубави према материјалу којим се приврженост мотиву преобликује у јединствени уметнички језик.

Пол Сезан, Јулије Книфер и Ера Миливојевић (а нешто касније и Петер Хандке), потпорни су стубови у моме развоју, а могли би они то да буду и у развоју сваког уметника; кључни су оријентир у доживљавању уметности сваког, па и свих нас овде, љубитеља уметности. А Ера је данас један од главних јунака моје личне књижевне „револуције“ и „отпора“ који сваки уметник мора да покаже према свему што је било, не само пре њега, преустоличено и преинституционализовано.

Апсурдно је да ми је Ера – најсубверзивнији у одношењу према свему устоличеном у јавности, неко ко је у потпуности мењао парадигме свега у продукцији и рецепцији, неко ко је подривао сваку престабилну навику реципијента... –  да је такав неко био и први који ми је повратио веру у књижевност, коју сам својевремено одбацивао у  својој концептуалистичкој радикалности (управо по угледу на њега и његову уметност, или анти-уметност).

Тих година, када сам преводио велелепни текст Петера Хандкеа о Сезану, Поука Сент-Виктоара, отишао сам и лично на Сент Виктоар, на лице места збивања, на, да ли сам то уображавао, поприште свега кључног у уметности. Пошао сам на то путовање од Книфера (после посете у Ници у којој је тада боравио), са Хандкеовом књижицом у руци (коју сам непосредно пре тога превео), а ходао сам Сент-Виктоаром све време мислећи на Еру Миливојевића. 

Пре неколико седмица боравио сам у кући великог немачког уметника Јозефа Бојса, једног од очева концептуалне уметности, данас историјске уметничке формације, којој је свим бићем припадао и Ера Миливојевић. У спаваћој соби уметника стајао сам између уметниковог кревета и каде са славином и тушем (баш као и у Ерином и мом стану почетком седамдесетих година у Београду), задивљен Бојсовим телесним показивањем љубави према употребним предметима који су одмах, а онда и за историју, постајали материјал у креативном деловању.

„Баш као и Ерини предмети у нашем стану“, помислио сам. И одмах су ми се у мислима јавиле слике свих наших употребних ствари у стану у коме смо Ера и ја живели од 1971. до 1974. године. И јавиле су се слике Ере у кухињи при прању судова у никада случајним бојама и облицима, хране сервиране за столом као на изложби у Лувру, воде која се из чесме сливала у лавор са Ериним кошуљама набраним као на сликама Сезана, коначно и фотографије Ере лично, у ставу контрапоста, у вратима на малено двориште испред нашег стана, док слушамо звуке балетске музике Лабудово језеро Петра Илича Чајковског, предлошка нашег последњег перформанса, изведеног у галерији Културног центра на Теразијама 1974. године.

Изложба коју ми овде отварамо не може да дочара све што је овај уметник радио, али и свесно није остављао за собом. Али је тако значајна; и велики је покушај презентације рада уметника који је уметност производио свесно не остављајући дела за излагање у музејима и галеријама. Ера Миливојевић је уметник који примарно живи у митовима о њему, које је и сам стварао, радећи, приповедајући, реагујући, гласно размишљајући. Трагови Ериних кретања, па и ова изложба пред нама јесу фундаментални подстицај нашем доживљају уметности, Ерине личне, али и сваколике и свакојаке друге. Сигуран сам да моје речи овде могу да упуте љубитеља Ерине уметности у примицању јој приближе. Моја мисија јесте била да се приближим уметницима, мојим јунацима, Полу Сезану, Јулију Книферу, Петеру Хандкеу, а међу њима Ери Миливојевићу на првом месту, јер ми је устину био и најближи.

За крај – краћа цртица из једног од многих гласних размишљања Ере Миливојевића, коју сам успео да забележим: 

то што неки сликари тврде да цртеж постоји пре боје ствар је: не уређености света него технике искуш авања света. цртеж никако не може бити пра-слика света. цртеж је само једна слика искушавања света. цртеж је само помак становишта, једна перспектива у сагледавању света. цртеж има смисла само у неком тренутку одношења према свету – кад почињеш, па не знаш где да почнеш – или кад сумираш искуства, па још не знаш шта да мислиш. цртеж је као нацрт по којем неимар гради. или је као књига о приносима на крају жетве. цртеж је лице некога ко гледа самог себе у тренутку док гледа нешто изван себе. цртеж није слика. цртеж је цртеж.