Cви животи Војислава Јовановића Марамбоа: Писац, фотограф, фолклориста, ловац на украдену, изгубљену и лажну историју...

Обележавање стотину и двадесете годишњице крунисања краља Петра Првог Карађорђевића био је леп повод да се у нашој јавности поново каже неколико речи о настанку и судбини филма „Крунисање краља Петра I Карађорђевића“. Пун назив остварења Британаца Арнолда Мјура Вилсона и Френка Сторма Метершоа, које се на основу својевремено донесене одлуке Владе Србије налази на првом месту листе филмске грађе од изузетног националног значаја, гласи: „Крунисање краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију“.

Сем што је реч о најстаријем сачуваном филмском документу о Балкану, ово дело је важна карика у историји светске кинематографије, јер су приказивањем крунисања нашега краља британски синеасти међу првима применили класичну технику саопштавања неке вести у филму.

Почасни српски конзул Вилсон је снимљени материјал премијерно приказао публици у Шефилду у новембру 1904, а потом у децембру и у Лондону, у оквиру свога предавања посвећеног нашој земљи, о којој се након Мајског преврата у тамошњој јавности писало све најгоре. Овој пројекцији је присуствовао и Александар Јовичић, отправник послова српске амбасаде. У извештају Николи Пашићу, он је, између осталог, записао и ово:

„Чисто човек не може да верује да се пред његовим очима, у магловитом Лондону, за читава два часа развијају свечани призори приликом Крунисања Њ. В. Краља Петра, у природној величини и живим покретима...“

Већ у априлу наредне године Вилсон је део филма приказао у Београду. Пројекцији у Народном позоришту присуствовли су сâм краљ, чланови краљевске породице, чланови владе, дипломатског кора и остале високе званице. „Мали журнал“ је 19. априла 1905. известио читаоце како је Вилсонов филм приказан после завршетка представе „Мали лорд“, те да је пројекција трајала петнаест минута. Репортер „Вечерњих новости“ је у своме извештају навео како су „слике испале врло лепо“ и да су „задовољиле гледаоце“, док су по извештачу „Трговинског гласника“ те исте слике „испадале мутне и нејасне, те с тога нису ни изазвале код гледалаца онај ефекат који је очекиван“.

О Вилсону је српска штампа поново писала у јулу те исте 1905, након што се, у свечаној униформи српског конзула, непозван појавио на свечаном пријему који је градско веће Шефилда приредило у част краља Едварда и краљице Александре.

Четири године касније, Вилсон изенада умире у Ванкуверу, који је требало да буде тек прва станица на великом путовању током ког је требало да стигне и до Аустралије. Својој супрузи, двема кћеркама и сину у наслеђе је оставио велико имање и велелепну кућу, у којој је остала заборављена филмска трака на којој је забележено све оно што се у септембру 1904. дешавало како на свечано украшеним улицама српске престонице, тако и на пијаци у Новом Пазару, или пред катедралом у Задру.

Управо захваљујући свему ономе што су тада снимили двојица Британаца, ми данас знамо и како је, на пример, крунисању краља Петра I Карађорђевића присуствовао и Стјепан Радић! Али ми те кадрове никада не бисмо могли да видимо да тридесетак година након што је снимљен, овај филм (можда баш у Вилсоновој кући) није пронашао и донео га у Југославију Војислав Јовановић Марамбо, у то време саветник у Министарству иностраних дела.

Да је у своме животу урадио само то, овај књижевник и носилац Албанске споменице би већ требало да заузима једно од важнијих места у нашем колективном памћењу. Међутим, Војислав Јовановић Марамбо је у српској култури оставио много већи, дубок и неизбрисив траг, и то у неколико важних а различитих области.

Његово предано и зналачко бављење новинарством, драмском уметношћу, књижевним преводилаштвом, историјом народне књижевности, педагогијом, архивистиком и фотогорафијом испунило би биографије неколико вредних људи. Испоставило се како све што је Војислав М. Јовановић урадио, и што је још намеравао да уради, ипак није било довољно да већ одавно буде препознат и слављен као један од наших најрадозналијих, најобразованијих и најелоквентнијих умова немирног и ратовима обележеног двадесетог века.

Од западног Врачара…

Бирчанинова улица је у време југословенских ратова и међународних санкција била препознатљива по дугим редовима невољника који пред посланствима Немачке и Италије чекају визе за иоле светлију будућност. Нешто ниже од велелепног здања амбасаде Републике Италије, само са друге, парне стране улице коју је у свој урбанистички план за изградњу Западног Врачара још 1842. уцртао правителствени инжилир Франц Јанке, и данас опстајава кућа на броју 24, на чијој фасади стоји натпис о чијој кући се ради.

Ово здање је на плацу од скоро девет ари 1883. године, у време када се ова улица звала Сеничка, подигао млади инжењер Мата Јовановић. У тој кући су будући управник Управе фондова и његова жена Јулијана, девојачки Лозанић, изродили четири сина и три кћерке.

Као друго од седморо деце, Војислав је рођен 12. октобра 1884. године. Име му је, по песнику Војиславу Ј. Илићу, дао крштени кум, књижевни критичар Љубомир Недић. Тиме ипак није била одређена дечакова животна судбина, јер ће након положене матуре, а по очевој жељи, свршени ђак Друге мушке гимназије прво уписати Технички факултет у Београду.

У прилог опредељивању за егзактне науке ишла је и чињеница да је рођени брат Марамбоове мајке био Сима Лозанић, славни хемичар, први ректор Београдског универзитета и у два наврата председник Српске краљевске академије. Све се, међутим, испоставило као узалудан породични труд, јер је несуђени инжењер у време полагања велике матуре већ увелико био пуноправни актер престоничке књижевне сцене.

Псеудоним нађен у највећој хитњи

Прво је у „Звезди“, коју је уређивао Јанко Веселиновић, објавио преводе неколико француских и немачких писаца. Потом је на страницама „Малог журнала“, први пут се потписујући псеудонимом Марамбо, објавио низ репортажа из књижевног и уметничког живота, те позоришних хроника и критика које су се односила на репертоар националног театра.

„Псеудоним је нађен у највећој хитњи“, испричао је пет деценија касније Марамбо. „Приказ је био у коректури пред уредником 'Малог журнала' Божом Савићем, али без икаква потписа; Савић је тражио да се некакав потпис стави; са мање од једног минута, насумице и без премишљања ја сам сковао 'Марамбо', у чему је највећи удео имала псовка 'Карамба!'“

Под псеудонимом је уредио и четири књижевна додатка овог дневног листа чији су власници били браћа Савић из Шапца, који су, између осталог, упамћени и као пионири кинематографије на овим просторима.

Радећи за Савиће, Марамбо је, између осталих дела, превео Волтеровог „Кандида“ и Ибзенове драме „Ромерсхолм“ и „Дивља патка“. О свом трошку је објавио три сатиричне брошуре, а по разлазу са Савићима у „Балканској пошти“ не само да уређује, него својим прилозима испуњава два хумористичка и два књижевна додатка.

Најзад, одмах по одласку у Лозану, где се био уписао на студије књижевности, Марамбо у тек покренутој „Политици“, септембра 1904, објављује фељтон „Последњи дани књижевности“.

„Прије свог одласка у Швицарску“, пише Антун Густав Матош у једном од својих текстова посвећених београдским позориштаријама тог времена, гимназијалац Марамбо „је носио реденгот, скројен код првог кројача, начињен од простог платна за – вреће“. У таквом „реномирању“ Матош је видео „много младеначке таштине, маскиране јефтином мистификацијом“.

Али током студија које ће, сем у Лозани, до стицања доктората 1911. године похађати у Лондону и Греноблу, „врло млад човјек“ Марамбо (што је, по Матошу, анаграм од Флоберове „Саламбо“ и Волетеровог „Карамба“) неће оклевати да у својим драмским текстовима разоткрива српско (мало)грађанско друштво тог времена.

Проба пера једног гиманзијалца 

Прву драму Марамбо је написао као гимназијалац. Текст под насловом „Тако рече Заратустра“ он је, потписан шифром 218.842, послао на један конкурс Матице српске. Након што није добио награду, писац је ово своје дело потпуно заборавио и „Заратустра“ је у Матичином архиву чамио све до почетка седамдесетих, када га је пронашао књижевни историчар Васа Милинчевић и објавио у часопису „Књижевна критика“.

Чланови оцењивачке комисије и сви чланови књижевног одбора су се сложили са оценом да драма нема књижевних вредности, те се не може предложити за награду. „Ова драма написана је у модерном правцу“, стоји у кратком образложењу. „Предмет који се ту обрађује врло је необичан и тугаљиве природе у моралном погледу. Садржина је у јакој опреци са моралним законима. У том делу мало је драмске радње, а и што је има, та је усиљена, млака и трома. Особе су површно и нејасно оцртане и окарактерисане.“

Марамбоов првенац заиста јесте дело почетника, јер се већ на први поглед виде све мане ове до краја изведене пробе пера. Али иза свих тих нимало неочекиваних, у највећој мери занатских недостатака, из дубљих слојева текста избија аутентични глас младог аутора који ем има шта да каже, ем то чини на један изненађујуће самосвестан, европски модеран начин.

„Први чин догађа се у августу“, стоји одмах испод набрајања лица која се појављују у драми и подсећа на какву врло кратку причу. „Други и трећи идуће године у мају, четврти у августу. Десно и лево од гледаочеве стране.“

Одмах потом, следи детаљан опис „Иванове собе за рад“, у којој ће се одвијати први чин: „С леве стане, близу врата: сто за рад; на столу по крају књиге, иначе је прострта хартија и на њој неколико шоља за испирање фотографских плоча, неколико флаша са етикетама и други фотографски прибор. Са десне стране мали округли сто, на коме су новине, а преко њих фотогорафски апарат.“

Марамбо вероватно описује изглед сопственог радног стола, јер се у време када као гимназијалац пише свој први драмски текст, већ увелико бавио фотогорафијом. Први фото-апарат је, према сопственом сведочењу, видео када му је било дванаест или тринаест година, а већ 1901, као ђак шестог разреда, учествовао је на првој српској Изложби аматерских фотографских снимака, где му је припала једна од пет трећих награда.

О овом догађају, који се одиграо у „Касини“, писао је и „Српски књижевни гласник“. Тада је у овом књижевном часопису први пут поменуто име Војислава Јовановића, који ће две деценије касније једно краће време бити и главни уредник „Гласника“!

У међувремену ће, између осталог, проживети целу једну каријеру препознатог и признатог, а одмах потом одбаченог, данас би се чак могло рећи и поништеног (канселованог), драмскога писца.

Наши очеви, синови и зетови 

Упоредо са студирањем компаративне књижевности, Марамбо је од 1905. до 1907. написао драме „Наш зет“, „Наши очеви“, „Наши синови“ и „Каријера“. „Наш зет“ и „Наши синови“ постављени су на сцену Народног позоришта у Београду 1906, односно 1907. године, али су обе представе скинуте са репертоара одмах након премијере.

Пола века касније, „Наши синови“ ће се, захваљујући редитељу Мирославу Беловићу, наћи на репертоару Југословенског драмског позоришта, али је тек са објављивањем његових изабраних драма у „Нолитовој“ престижној едицији посвећеној врховима српске књижевности Војислав М. Јовановић враћен на место које му је одувек припадало.

На самоме почетку изузетно инспиративног и драгоценог предговора овог вредног издања из 1987. године Мирјана Миочиновић каже како је Марамбо „у сваком погледу необична појава у нашој култури“, да би га одмах потом описала као демократски оријентисаног грађанина „са готово просветитељским осећањем за ред и меру“, али и као особењака „који на почетку века запањује Београд поступцима у стилу каквог раног надреалисте“. Марамбо је „стваралац на чије је књижевне почетке била усредсређена пажња најугледнијих књижевних и позоришних критичара“, али и човек „који је осетио горчину готово потпуног заборава“.

„Овим парадоксом“, закључује Мирјана Миочиновић, „обележен је нарочито његов драмски рад...“

Етички опаки комади

У најкраћем, тадашња позоришна критика али и шира културна, пре свега књижевна јавност, готово једногласно прихватају нове, модерне театарске идеје младог и талентованог студента књижевности. По кратком поступку му, међутим, пресуђује публика у којој су седели управо наши зетови, очеви и синови о којима је овај фото-аматер, кумче Љубомира Недића и сестрић Симе Лозанића писао своје, како је то једном приликом рекао Јагош Марковић, „етички опаке комаде“.

Марамбоове драме су, између осталих, хвалили Богдан Поповић, Милутин Бојић и Јован Дучић, док је Матош за „Наше синове“ тврдио да „дјело није успјело, јер – није реалистично“.

Скерлић на „Наше синове“ гледа сасвим супротно, и каже како са овом Јовановићевом драмом реализам „улази најзад и у нашу драму“. Пре тог закључка, Скерлић пише да Јовановић „има снажно осећање живота и оштар посматрачки поглед, он познаје и осећа Београд као ретко ко од оних који су о њему писали“.

Марамбоов Београд је лишен нушићевског хумора и осенчен, или чак тетовиран натуралистичком природом његове друштвене сатире. У овим драмама жрвањ ентропије меље све типове који би требало да представљају стубове друштва.

Мирјана Миочиновић у поменутом предговору каже да је Нушић у својим комадима настојао да „сачува ту идиличну енклаву – породицу“. Марамбо пак породицу враћа „у њен социјални контекст“. Потом наводи важност Марамбоових уводних „романескних дидаскалија“.

Описујући декор у коме ће се одиграти први чин „Наших очева“, Марамбо своја упутства започиње реченицом: „Старинска ниска соба одавна неокречена, пуна паучине и успомена.“

У „Нашим синовима“, за баба Јовану каже како је то „ужичка сељанка која се преудала у Левач, у онај Параћин чија се џигерица отима о провинцијалну славу са јагодинским ћуранима, нимало мање заслужним предметом локалне литературе“.

„Та је жена“, Марамбо наставља своју карактеризацију лика „одрасла у ужичкој, у рудничкој демократској поезији сељачких гаћа и радикалских бритвица проте Тадије Костића, уредника Такова, запала не у палилулски космополитизам Стевана Сремца и Илије Станојевића, већ у оно паланчанско чапкунство које су опскурни и анонимни писци (изузимајући, разуме се, Г. Влад. М. Луњевицу, који није анониман) направили толико популарним да је данас тешко латити се каквог посла у истом смислу.“

Не морамо да знамо ко су били Тадија Крстић и господин Луњевица да бисмо схватили због чега Марамбоово виђење наше тадашње стварности у „Нашим синовима“ није могло да доживи макар и прву репризу на репертоару Народног позоришта. Иако је представу режирао и у њој главну улогу играо чувени Чича Илија Станојевић, на београдској позоришној сцени просто није могло да буде места за Марамбоово виђење стања ствари. Чаршија очигледно није могла да отрпи свој одраз у позоришном огледалу надареног студента компаративне књижевности који је своје „опасне“ драме писао што у Швајцарској, што у Лондону.

Зато је Марамбоов наредни комад „Каријера“ окарактерисан као плагијат пре него што се уопште и разматрало његово евентуално уврштавање на репертоар националног театра. Како пише Мирјана Миочиновић, „полукњижевни кругови“ око „Вечерњих новости“ су „Каријеру“ оценили као плагијат „Денизе“ Александра Диме Сина, на шта им је Јовановић одговорио отвореним писмом.

Испоставиће се како је полемика која је потом уследила била и (прет)последњи чин Марамбоове каријере драмскога писца, коју је оставио за собом тек крочивши у трећу деценију живота. И уместо да га опхрвају малодушност и очај, он се у међувремену већ био упустио у један, како је то Скерлић рекао, „сув и неблагодаран, али користан и потребан посао“.

Енглеске библиографија о Источном питању

Поменуто отворено писмо, којим је двадесетдвогодишњи Јовановић одговорио на таблоидне оптужбе заједљивих гласноговорника тадашње „елите“, објављено је у листу „Штампа“ 20. септембра 1907. Али још почетком маја, на београдску адресу Војислава Јовановића било је стигло писмо са заглављем Српске Краљевске Академије, у коме га секретар Љ. Ковачевић обавештава како је Академија друштвених наука одлучила да његов рукопис „Енлеске Библиографије о Источном Питању“ прими за Академијина издања, уз одређене услове, који су се тицали сугестија о изостављању одређених делова књиге.

На седници Академије одржаној 15. новембра 1907, прочитан је допис Слободана Јовановића којим он извештава како је прегледао рукопис „Енглеске биографије о источном питању“ и нашао да га је писац „исправио према ранијим примедбама Академијиним“.

Књига је објављена нешто више од годину дана касније. Известан број примерака „Библиографије“ штампан је са насловном страном на енглеском језику. У броју од 25. фебруара 1909. о Јовановићевој књизи своје читаоце извештава „Тајмсов књижевни додатак“. У кратком тексту се наводи да овај каталог броји 1420 јединица, те да је реч о текстовима посвећеним Турској и Балкану, почев од једног записа из 1481, па све до новинских натписа објављених 1906.

У априлском броју „Српског књижевног гласника“ о Јовановићевој „Библиографији“ кратку белешку потписује Јован Скерлић, који приказ почиње подсећајући читаоце како је 1909. наша Академија објавила „Оглед француске библиографије о Србима и Хрватима 1544–1900“.

„Г. Јовановић је свој посао проширио“, наставља Скерлић, „и није у своју библиографију унео само оно што се писало о Србима и Хрватима но о свима балканским народима, о целом Источном Питању, које већ сто година стоји на 'дневном реду'. У толико библиографија Г. Јовановића има шири интерес, и користиће не само српским научним радницима и онима који се баве српским питањем, но и свима Балканцима и људима које занима замршени балкански проблем.“

Седамдесет година након првог издања, београдски Институт за књижевност и уметност је објавио друго, допуњено и исправљено издање „Енглеске библиографије о Источном питању у Европи“, које је приредила Марта Фрајнд.

Њен предговор, баш попут предговора Мирјане Миочиновић „Изабраним драмама“, у себи носи специфични призвук авантуризма без кога очигледно није могуће започети ниједну причу о животу и делу Војислава Јовановића Марамбоа. Желећи да разуме како је, наједном, двадесетогодишњак који до тада ниједним својим текстом није макар наговестио интересовање ни за библиотечке каталоге, нити за тако сложену друштвено-историјску тему као што је британски поглед на „наш случај“, Фрајндова закључује да је Марамбоова „Библиографија“ резултат његових припрема за писање докторске дисертације о западноевропском интересовању за нашу народну поезију. „Истраживање библиографије о овом предмету“, наставља Фрајндова, „могло га је навести да своја трагања прошири и на друге податке о нама и нашим крајевима“.

Боравак у Лондону и доступност свих књишких благодети Библиотеке Британског музеја омогућили су му да прегледањем већ постојећих каталога састави библиографију на основу које можемо пратити хронологију записа британских путописаца и дипломата о нашим стазама, лицима и пределима, те постепени пораст интересовања за Источно питање, које се као термин први пут јавља у двадесетим годинама 19. века, а у свој зенит улази са избијањем Кримског рата.

Марамбо је наставио да ради на „Библиографији“ и након што је објављена 1908. године. У ауторски примерак почео је да уноси одређене коментаре и исправке готово одмах по њеном штампању, а извесно је да се овој теми враћао кад је у Лондону боравио као шеф српског Прес бироа 1916–1918. и кад је 1935. године обављао дужност отправника послова у југословенској амбасади.

Оно што ову књигу и данас чини „живом“ није само неугасла актуелност британских геополитичких интереса на Балкану, већ управо језик и књижевни стил Марамбоових кратких а изузетно вредних белешки уз одређене пописане наслове. У неколико напомена он помиње Стојана Новаковића, у једној чак захваљују на помоћи Вељку Милићевићу, писцу романа „Беспуће“, који је у то време такође студирао у Енглеској. Неки од тих записа могу се читати и као најкраћи сижеи ненаписаних романа.

Таква је белешка испод података о књизи Џона Мекдоналда „Најамник: живот и авантуре генерала Хенрија Реналда Мекајвера“, која је објављена у Њујорку 1888. године. Марамбо каже како је Мекајвер био „српски пуковник у 1876, када је и одликован Таковским Крстом. После рата, он је путовао по Енглеској с генералом Черњајевим и штампао један апел за Србију. У овој књизи говори се на стр. 257–299 о његовом бављењу у Херцеговини 1875. и Србији 1876.“

Коментаришући књигу Вилијама Мекмајкла „Путовање од Москве до Константинопоља“ објављену 1819. године, Марамбо записује да је „писац описао српску свадбу (нетачно)“. Пишући о једној књизи која говори о Турцима, а која је штампана у Лондону 1542, Марамбо наводи да поред занимљивих података о стању Турске „писац говори опширно о Марку Краљевићу“.

Измишљени Хијацинт Маглановић и стварни Џонсон

Упоредо са радом на састављању и објављивању „Енглеске библиографије о Источном питању у Европи“, Војислав Јовановић Марамбо ће „активирати“ ново поље својих животних преокупација. Након писања драма о савременом животу и састављања библиографије књига и написа страних путника посвећених нашим крајевима и људима кроз минуле векове, дошло је време да се посвети проучавању наше народне књижевности и њеној одбрани од сваковрсних фалсификата. Био је то посао који се врло брзо претворио у Марамбоову страст, готово опсесију, која га неће напустити до краја живота.

Према сопственим речима, Марамбо је народном књижевношћу почео да се бави још 1906. године. Тада је у „Српском књижевном гласнику“, у рубрици „Ситни прилози“, објављен његов текст о два приказа „Гусала“ Проспера Меримеа у енглеским часописима из 1827. и 1828. године.

Његов наредни текст у „Српском књижевном гласнику“ посвећен је енглеском преводиоцу Џону Баурингу и његовом интересовању за српску народну поезију. Након излагања исцрпне Баурингове биографије, Марамбо прилаже препис писма које је овом британском парламентарцу и светском путнику почетком јануара 1827. из Беча написао Вук Караџић.

Тај прилог заузима десетак страна „Гласника“ а количина података, библиографских јединица и „узгредних“ напомена којима Марамбо интензивно „бомбардује“ читаоце просто је невероватна! Али то текст нипошто не чини прекомпликованим, већ ствара непоновљив утисак савршене читалачке гозбе.

Такав је случај са већином Марамбоових текстова. Увек засновани на тешко замисливој количини знања, поткрепљени многим подацима, његови научни и публицистички радови увек представљају прворазредан читалачки доживљај.

Ову изузетност је препознала и тадашња европска академска јавност након што је Марамбо у Греноблу 1911. одбранио докторску тезу под насловом „La Guzla de Prosper Mérimée. Étude d'histoire romantique“ (Гуслe Пропспера Меримеа, студија романтичне историје). Годину дана касније, Јовановићева књига посвећена демистификацији Меримеове збирке тобожњих српских народних песама добила је награду Француске академије.

Један од критичара је рекао како би „Мериме био запањен сазнањем да је његова невелика збирка била повод научне расправе на Универзитету у Греноблу и материјал за обимну студију од 560 страница текста“, потом појашњавајући како Јовановићева стручност и ерудиције „ни на који начин не оптерећује књигу конципирану по добрим француским методама и за коју би – да се не зна име аутора – тешко посумњало у његово страно порекло“.

Скерлић у „Српском књижевном гласнику“ пише како су доминантна опширност и детаљисање условљени чињеницом да је Јовановић представљао српску народну књижевност научним круговима који нису имали никаква предзнања о њеној поетици. Реч је, наставља Скерлић, о одличној књизи, дуго, пажљиво и савесно рађеној, вешто сложеној и добро писаној, са „богатим новим резултатима“. Марамбоова књига је „у исти мах ваљан прилог историји француског романтизма и најбољи посао који је до сада на француском језику изишао о српској народној поезији“.

А управо је Јован Скерлић на страницама „Гласника“ писао о Меримеовој „мистификацији српских народних песама“ прво 1901, а потом и три године касније, да би у још два наврата писао о научним студијама посвећеним овој књизи.

Меримеова књига „Гусле, или избор илирских песама сакупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини“ на српском језику је први пут објављена тек 1991. у издању Српске књижевне задруге.

Као још увек млад писац, Проспер Мериме крајем двадесетих година 19. века, које у европској уметности протичу у знаку романтизма, следи тренд фасцинације ослободилачким покретима и усменим песништвом народа са руба западњачког обзорја. И између превођења и мистификације бира ово друго. Мериме измишља народног певача Хијанцита Маглановића, у првом издању штампа чак и гусларев наводни портрет, те испреда причу о хронологији њиховог познаства. Потом следе „препеви“ песама чије је мотиве, или чак целе делове, Мериме посуђивао или преузимао са свих страна света, укључујући и Кину.

Марамбо у својој докторској тези до најситнијих детаља открива изворе Меримеових мистификација и плете танану мрежу компаративне анализе садржаја и порекла сижеа и мотива. У својој детаљно аргументованој анализи он, међутим, ни једном једином речју не умањује уметничку вредност Меримеовог текста, док са друге стране исписује редове који ће и највећим француским познаваоцима романтизма бити од помоћи при писању будућих херменеутичких и књижевноисторијских анализа тог књижевног правца.

С Џоном Ридом по Србији

Јовановићева докторска дисертација постаје незаобилазна литература у сваком озбиљнијем изучавању дела Проспера Меримеа, а његова истраживања постају обавезна грађа за настанак одредница о Меримеу, француској књижевности и француском романтизму у Ларусовој енциклопедији и Енциклопедији Британика.

Убрзо и сâм Јовановић постаје јунак књиге америчког новинара Џона Рида „Рат у Србији 1915“.

Избијање Великог рата млади доктор наука је дочекао на месту доцента упоредне књижевности на Београдском универзитету. Јовановић бива распоређен на службу у Прес биро, а по Ридовом доласку постаје његов водич и преводилац.

„Био је то младић крупних црта“, портретише га Рид, „расејан, дебелих ногу угураних у лаковане јахаће чизме, са светлозеленим филцаним шеширом накривљеним на једно уво, и са шеретским сјајем у очима.“

Рид каже како је Јовановић надимак Џонсон добио ни два сата након што су се срели, а онда додаје како је Џонсон знао свакога, те да је свако познавао Џонсона. „Џонсон је сав био прожет европском културом, европском елеганцијом, цинизмом, модернизмом; али ако бисте загребали по површини, наишли бисте унутра на Србина, на снажну, мужевну врсту једне младе расе не тако далеко од планинског сељака, дубоко патриотског и дубоко независног.“

Рид је из Србије отишао даље, а Марамбо је након преласка преко Албаније, и даље у служби Прес бироа од 1916. па све до 1920. године, боравио прво у Лондону, а потом и у Вашингтону. Својим публицистичким радом и дипломатском активношћу допринео је афирмацији Србије и новостворене прве слободне државе Јужних Словена.

Повратак у земљу за њега је значио и окретање нове животне странице. Јер уместо да настави изгледну универзитетску каријеру, Војислав М. Јовановић се прво прихвата уређивања „Српског књижевног гласника“, затим преузима вођење недељне књижевне хронике у „Политици“, да би потом постао главни архивар, а затим и први начелник Историјског одељења Архива Министарства иностраних дела.

Ту ће се сусрести са новим изазовом, јер је ваљало средити огромну количину архивске грађе, већим делом приспеле из Беча, као реституција српског Историјског архива, који је окупатор опљачкао током рата.

Отимачи народног блага

Пратећи живот и прикљученија једног тако образованог и вредног човека са самонаденутим надимком који у својој звучности носи снажан призвук егзотике, понекад је тешко одолети пориву да Марамба, или ако хоћете – Џонсона, назовемо балканским Индијаном Џонсом који се целога живота борио против отимача усменог народног блага и вредних државних докумената.

Када овим његовим животним преокупацијама придодамо и страст према фотографији, неминовно је помислити како је, попут Харисона Форда, Војислав М. Јовановић свакога часа „неблагодарне анонимне послове који се раде за оне који ће доћи после нас“ могао заменити одласком на још једно далеко путовање, са кога ће се тријумфално вратити након што је још једном надмудрио фалсификаторе и плагијаторе и спасао од уништења неку непроцењиво вредну књигу, или какав други драгоцени предмет.

Али иако је, нарочито између два рата, заиста много путовао, што приватно, што као службеник Министарства иностраних дела, те је са тих путовања донео много вредног фотографског материјала, Марамбо се у своје највеће авантуре упуштао, како је то најлепше казао Душко Радовић, „на острву писаћег стола“.

На том столу се 1930. године нашао и препис рукописа Викентија Ракића „Толкование человеческо СКАЗАНИЕ Христово“, који је као четрнаестогодишњак, 1833. године, начинио Војиславов деда по мајци Милоје. На трећој страни тог рукописа Сима Лозанић је написао:

„Спомен унуку Воји (Јовановићу) од његовог деде Милоја – Сима (1930)“

Упустивши се у сређивање Архива Министарства иностраних дела, вредни Лозанићев сестрић је током двадесетих и тридесетих година упоредо са овим захтевним послом радио на писању читанки за гимназију, састављању антологија народне књижевности, те разоткривању многих покушаја књижевних фалсификата, плагијата и мистификација.

Суштина свих његових акивности у вези са народним усменим стваралаштвом била је усмерена ка јасном а далеком циљу да се прво покрене, потом спроведе и напослетку оконча велики а неопходан и неодложан посао на објављивању наших народних песама у „једном опсежном, критички приређеном зборнику, који би садржавао у што приближнијој потпуности и сав материјал који је до сада прикупљен“.

Производи општег дара, опште маште и општег духа

За Марамбоа је наше народно песништво, „заједно са нашом средњовековном архитектуром и зидним сликарством, по својој посебној вредности и по улози коју је имало у нашем историјском развоју“ чинило наше најважније културно наслеђе.

Као један од корака ка састављању таквог Зборника, Војислав М. Јовановић је саставио антологије српских народних песама (прво издање 1922) и српских народних приповетки (прво издање 1925).

Обе књиге су биле намењене ђацима, али је самим избором песама и прича, потом навођењем извора, али можда највише оним што је о народној књижевности написао у предговорима ових антологија Марамбо дао јасне смернице како би било најбоље остварити идеју о Зборнику.

У уводном тексту антологије „Српских народних песама“ Марамбо, између осталог, каже како је наша усмена књижевност имала срећу „да буде забeлежена на време, у таквом обиљу и у таквој лепоти да по вредности долази на прво место међу усменим књижевностима свих словенских народа, и на једно од најугледнијих места међу усменим књижевностима свих осталих европских народа, од којих су многи, у писаној књижевности, далеко богатији од српског“.

А на самоме крају предговора за антологију српских народних приповетки записује како „наша књижевна историја, за разлику од већине других, води нарочита рачуна о тим производима општег дара, опште маште и општег духа“.

Затворена пројекција

Тај општи дух су у септембру 1904. у данима крунисања краља Петра Првог Карађорђевића филмском камером снимили Вилсон и Метерло. Марамбо се по свој прилици мимоишао са двојицом Британаца, јер је одлазио на студије књижевности у Лозану. Њихови путеви ће се, међутим, укрстити тридесет и више година касније, када као отправник послова југословенског посланства у Лондону Војислав Јовановић, не знамо тачно ни где ни кад, пронађе „Крунисање краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију“.

Али знамо да је филм откупио од Вилсонових наследника сопственим новцем и да га је вратио у земљу и 1937. приказао својим пријатељима, на затвореној пројекцији.

О овом догађају је писало „Време“, али у тексту посвећеном самом садржају и значају документарног материјала ни на једном месту се на помиње чијом заслугом се филм поново нашао међу Србима.

Зато у помоћ призивамо машту, не бисмо ли замислили главе, рецимо двадесетак људи и жена који у мраку једне од пространих соба куће у Бирчаниновој 24 гледају призоре са београдских улица са почетка века. Међу њима су сигурно били чланови Марамбоове породице и кућна помоћница, а највероватније и његов пријатељ Драгиша Стојадиновић, у време Великог рата шеф Фотографске и кинематографске секције Српске војске, основане на Крфу 1916. године.

По завршетку пројекције светло се, међутим, не пали, јер ускоро почиње нови светски рат, а у зору 6. априла 1941. на Београд опет падају немачке бомбе, али овога пута из авиона. Једна запаљива бомба пада и на кућу Јовановића. Пробија кров и на тавану изазива пожар, који укућани успевају брзо да угасе.

Од потреса који је изазвала екплозија друге бомбе што је пала у близини, попуцали су неки зидови куће, а таванице у неким собама су попадале, цреп на крову је растурен и прозорска окна попуцала. И то су све брзо поправили.

Једино је над делом Марамбоове радне собе остала да зјапи рупа у таваници све до после рата.

Ловац на изгубљену историју

Марамбо је немачку окупацију дочекао на месту начелника Главне архиве Министарства иностраних послова, а онда је пензионисан. Гестапо га је држао на оку као врсног познаваоца архива и тајни који ове збирке многих вредних докумената крију.

Одмах по ослобођењу, нове власти га постављају за начелника Историјског одељења Министарства иностраних послова. Постаје и консултант Државне делегације ФНРЈ за реституцију архивске грађе коју су Аустријанци и Немци опљачкали током четири ратне године.

То му омогућава да напише књигу „Југословенске архиве у Другом светском рату“. Јовановић је рад на овом рукопису завршио у мају 1950. и требало је да га објави „Просвета“. Од тога, међутим, није било ништа, јер је Марамбо дошао у сукоб са лектором, након чега је повукао рукопис од издавача.

Четврт века касније, Младен Лесковац ће га објавити у неколико наставака у „Зборнику Матице српске за књижевност и језик“. Књига је под насловом „Потрага за украденом историјом“ уз исцрпне коментаре и прилоге оригиналних докумената објављена тек 2011. године.

Човек би помислио да је Марамбо за нашом отетом и однетом архивском грађом трагао на лицу места, боравећи у Бечу, Берлину и другим местима где је, након пљачке, транспортована. Али он је све то време преседео у Београду, успевајући да пажљиво реконструише размере ове велике пљачке само на основу докумената из званичне преписке заинтересованих страна.

Можда управо због тога Марамбоову стручну анализу природе и размере овог разбојништва не можемо да не читамо и као најузбудљивији трилер у коме никако не може доћи до хепиенда.

У најкраћем, оно што су аустријски и немачки архивисти планирали и остварили одмах након априлског слома био је само наставак њихових напора из претходног светског рата. Тада су свим силама настојали да у српским архивама пронађу документе који би потврдили тезу о одговорности наше владе за Принципов атентат. Или су покушавали да такве доказе фабрикују фалсификовањем докумената. Поновна окупација била је одлична прилика да се посао настави.

Марамбо у својој књизи прво стрпљиво набраја шта је током Великог рата однето, а шта све, донекле и кривицом наших представника на Мировној конференцији, никада није ни враћено. А потом на сцену изводи главне „јунаке“ велике и добро планиране пљачке наше архивске грађе из првих дана окупације 1941.

Најживописнији међу њима је свакако службеник бечког Рајхсархива др Роберт Шванке.

Он је у Београд допутовао средином јуна 1941. са унапред добијеним врло прецизним упутствима и до у танчине разрађеним планом рада. У Рајх је требало пребацити све оно што је после Великог рата враћено Бeограду, али и све оно што је у наше архиве похрањено у међувремену, или што смо успели да сачувамо 1914. и 1915. Успут су однесени и делови дубровачког архива, те цео архив граничарске регименте.

Марамбо у књизи говори о стотинама железничких вагона архивске грађе чије је крајње одредиште био Трећи Рајх, најчешће сам Беч, где је све требало да буде сортирано. Нешто би било уништено, нешто злоупотребљено а нешто фалсификовано, а све у намери да се коначно докаже како су Срби одговорни за Велики рат и све што је он са собом донео.

Али описује и бизаран разлог због ког је др Шванке убрзо разрешен дужности и враћен у Беч, да ради на разврставању покрадених архива.

Верзирани архивиста одан идеји националсоцијализма није могао да одоли прилици која му се указала, па је готово попут главног архиватора Чваркова из хумористичке серије „Државни посао“ смислио шверцерску шему. Тако су се у железничким вагонима, уз наша вредна историјска документа, пут Рајха слали маст, сланина, суво месо, предмети од коже, текстилна роба, џепни и ручни сатови, накит, уметнички предмети, теписи, па и намештај!

Бизарност Шванкеове судбине, готово равне сижеу Марамбоових младалачких, натуралистичких драма, стоји насупрот причи о фолксдојчеру Хајнцу Фрају, који је у свом исцрпном извештају до танчина описао како је, не би ли у селу Виљуши пронашао закопану архиву нашег двора, зверски мучио и убио неке мештане, те претио паљењем кућа и имања.

Страну по страну, поглавље по поглавље, Марамбо архиварски педантно набраја свако непочинство настало као резултат нацистичког схватања располагања архивском грађом. А потом документује начине на који су након краха Трећег рајха нове немачке и, нарочито, нове аустријске власти проналазиле начине да нам не врате, готово, ништа.

„Треба да волимо истину“

Након што је са успехом завршио и овај, још један „сув и неблагодаран, али користан и потребан посао“, Марамбо је прво премештен у Институт за проучавање књижевности САНУ, где је руководио одсеком за народне умотворине, а потом именован за председника тек формираног Академијиног Одбора за издавање корпуса народних песама.

Ту је, у звању научног саветника, дочекао одлазак у пензију, 30. јуна 1962.

Нове власти су настојале да му онемогуће службене одласке у иностранство, док је он настојао да без длаке на језику пише највише о својој најомиљенијој области – о народној књижевности. Сарађујући са „Летописом Матице српске“, неким другим часописима, али и са редакцијама дневних новина, Марамбо објављује много текстова у којима се бави најразличитијим случајевима који изискују одвајање жита оригиналности од кукоља фалсификовања и мистификације.

Врхунац таквог његовог опредељења је „Антологија (Зборник) лажне српскохрватске народне поезије. Фалсификати – плагијати – мистификације (1863–1966)“, коју је саставио 1956. године и која до данас није штампана.

У својој оданости истинољубљу и научним постулатима, не преза ни од критиковања аутора који су или блиски власти, или власт чине. Тако, на пример, критикује антологију српских народних приповедака Милорада Панића Сурепа и тврди да је већину грађе овај „посудио“ управо из његове антологије. Суреп му не остаје дужан, полемика бива објављена на страницама „Нина“, а у приватној преписци, на Марамбоову страну стаје професор Филолошког факултета Мирослав Пантић.

Али и у тој полемици Марамбоов стил је непоновљив, а свака реченица одише оном истом, моћном и инспиративном енергијом. Тим стилом пише и фељтон у „Борби“, посвећен случају покушаја да се још у време краља Милана властима као оригинал за велики новац прода лажна круна цара Душана.

У раскринкавању преваре, поред Јосифа Панчића, учествовао је и Марамбоов ујак Сима Лозанић, коме сестрић на једном месту поставља питање да ли је у то време било критичара који су оспоравали његове научне налазе и чин разоткривања преваре сматрали издајом, „пошто сте можда нарушавали родољубива осећања у нашем народу“.

„Тога није било“, Марамбо цитира ујакове речи. „Нама је држава ставила у задатак да утврдимо истину и да је слободно излажемо. Имали смо за дужност да учинимо једно и друго, и ми смо то учинили. У науци, ја не знам за веће родољубље од откривања истине. Пријатне бајке, засноване на лажима ишчезавају једна за другом. За њима остаје само мамурлук и ништа више. Теба да волимо истину, – и да се не плашимо ње!“

После шездесет година

Једна пријатна бајка ипак се испоставила као могућа. И уместо да ишчезне, појавила се на сцени Југословенског драмског позоришта 1966. године, када је изведена премијера „Наших синова“ у режији Мирослава Беловића.

Беловић је за текстом Марамбоове драме трагао годинама и чим је, крајем лета 1965, најзад успео да пронађе књигу штампану безмало пре шездесет година, телефонирао је писцу и овај га је позвао да у Бирчанинову 24 дође тог послеподнева, тачно у пет сати.

„У радну собу писца, пространу и крцату књигама, увела ме је његова сестра Славка“, записао је у свом сећању на тај сусрет Беловић. „После неколико тренутака, ушао је писац, крепак осамдесетогодишњак, брижљиво одевен и очешљан. Енергично се поздравио са мном и започео одмах свој дуги, темпераментни, бунтовно интелектуални монолог.“

И није престао да говори наредна два сата.

„Преда мном је била једна горка литерарна судбина“, каже Беловић. „Свежи и богати таленат у сукобу с малом средином, с примитивношћу, с паланачким духом. И уместо да је Марамбо снагу свог ударца концентрисао на драмску реч... он је своје снаге разбацивао на све стране... Замашни волумен његове стваралачке личности трошио се у ситним чаркама с лукавом и доскочљивом чаршијом. Слушао сам Марамбоа с огромном пажњом и нисам хтео да га прекинем. Схватио сам да је његова исповест најнепосреднији начин да осетим само средиште његових драмских визија, да упознам покретачке снаге његовог духа и деловање прошлих времена на његов песнички сензибилитет. Старац је корачао огромном собом и разговарао с будућим редитељем свог комада, претварајући своју беседу у своје бунтарско 'Оптужујем'.“

Након што је разговор настављен о детаљима текста и могућим редитељским решењима, Марамбо је наједном плануо, јер Беловић није знао где се 1906. налазило савско купалиште. Али, посета се добро завршила, Беловић и Марамбо су наставили да се виђају, рад на представи је почео и примакао се дан премијере „Наших синова“.

А онда је у Бирчанинову 24 стигао нацрт програма представе, у коме је био штампан и део Матошевог текста о Марамбоу. И овај је опет плануо и припретио да од премијере неће бити ништа ако се Матошеве речи на избаце. Након свађе, Марамбо је ипак одустао од претњи.

Премијера је протекла сјајно. О представи су позитивно писали многи тадашњи позоришни критичари, између осталих и критичар „Борбе“ Слободан Селенић.

Марамбо је на премијеру дошао са сестром Славком и након представе остао дуго у разговору са глумцима.

Писац и његова сестра су долазили на сваку следећу представу „Наших синова“, све до Марамбоове смрти, 20. јула 1968.

Наредног дана, у „Борби“ је објављена читуља.

„Мој драги брат, др Војислав М. Јовановић, дугогодишњи начелник Историјског одељења Министарства иностраних послова, научни саветник Српске академије наука и уметности у пензији, књижевник, носилац Албанске споменице, преминуо је у 84. години. Сахрана ће се обавити 21. јула у 15.30 часова из капеле на Новом гробљу. Ожалошћена сестра Славка и остала родбина.“

Двадесетак дана касније, у истом листу објављен је текст Милована Данојлића „Марамбо“, у коме се, између осталог, каже:

„Био је једна од здравих глава ове културе, ватрени противник свих обмана и мистификација, подједнако критичан према прошлости и према садашњости, савестан и пресавестан у свакој речи, у сваком гесту, чину...“

Савесност је Марамбо исказао својом последњом жељом да након смрти његове сестре породичну кућу са својом целокупном библиотеком, фотографијама и свим осталим вредностима поклони Универзитетској библиотеци.

Тако је, након смрти Славке Јовановић 1979. године, кућа у Бирчаниновој 24 претворена у Легат Војислава Ј. Јовановића. У овом легату се и даље налазе богата Марамбоова библиотека, намештај, фотографије, а у току је реконструкција након које ће се и у кући и у дворишту одржавати научни скупови и књижевне вечери.

Док овај простор најзад не постане једна од важнијих адреса нашег културног живота, сви заинтересовани могу посетити виртуелну изложбу посвећену Војиславу Јовановићу Марамбоу и његовом легату.

После деведесет година

Комедијант случај је удесио да још једна бајка постане део наше стварности и привремени епилог приче о Војиславу Јовановићу Марамбоу.

У време кад је, по завршетку Другог светског рата, радио на повраћају отетих архива из Трећег рајха, Марамбо је тек основаној Југословенској кинотеци на откуп понудио филм о крунисању краља Петра. Међутим, из Кинотеке је стигао одговор да они имају нешто краћу верзију овог филма, те да нису заинтересовани.

Највероватније ће бити како је до дела материјала који је 1937. приказан на оној затвореној пројекцији у Бирчаниновој 24 био дошао његов пријатељ Драгиша Стојадиновић. Марамбо се наљутио на Стојадиновића, а филм поклонио Српској православној цркви.

А онда, године 1994, тадашњи директор Југословенске кинотеке Радослав Зеленовић је приликом посете патријарху Павлу у ходнику Патријаршије приметио неке филмске ролне. Замолио је да погледа шта се на њима налази и схватио о чему се ради.

Црква је овај вредан и, мислило се, још једном, заувек изгубљен а тако драгоцен материјал, предала Кинотеци, а они су га послали на рестаурацију у Болоњу. Део нитратног филма је, нажалост, заувек уништен, али је наша култура добила најпотпунију верзију филма чије су вредности и значај вишеструки.

„Крунисање краља Петра I Карађорђевића и путовање кроз Србију, Нови Пазар, Црну Гору и Далмацију“ прво су приказани на свечаној пројекцији, а потом су читаоци „Нина“ 2010. добили овај филм на поклон у ДВД формату. Данас се може видети и на Jутјуб каналу.

Када будете гледали материјал који су 1904. овде, код нас, снимила два Британца, ослушните ту свечану тишину која прати кадрове наше не тако давне прошлости. И сетите се Марамбоа, без кога би та тишина била само мук, а уместо покретних слика пред очима бисмо имали само дубоки, празни мрак.

Да је у своме животу урадио само то, овај књижевник и носилац Албанске споменице би већ требало да заузима једно од важнијих места у нашем колективном памћењу. Међутим, Војислав Јовановић Марамбо је у српској култури оставио много већи, дубок и неизбрисив траг.

Не бисмо смели да га, као што умемо, ипак заборавимо.