Лаж у политици: Размишљања Хане Арент о „Папирима Пентагона“

I

Као много тога у историји, и Папири Пентагона – име под којим је „Историја процеса доношења одлука Сједињених Држава о вијетнамској политици“ у четрдесет седам томова (наручена јула 1967. одлуком секретара за одбрану Роберта С. Макнамаре, а завршена годину и по дана касније) постала позната откако је јуна 1971. Њујорк тајмс објавио ове највишом тајном заштићене и богато документоване записе о америчкој улози у Индокини од Другог светског рата до краја 1968. – треба да различитим читаоцима кажу различите ствари и пруже различите поуке. Неки тврде да су тек сада схватили да је Вијетнам логична последица Хладног рата или идеолошког антикомунизма;, док други виде у томе јединствену прилику да сазнају нешто о начину на који једна влада доноси своје одлуке.

У међувремену се, међутим, већина слаже да је основни проблем с којим нас ти папири сучељавају проблем обмане. Очигледно да је тај проблем пре свега занимао оне који су Папире Пентагона саставили за Њујорк тајмс. Такође је барем вероватно да је тај проблем имао одлучујући значај за ауторски тим који је написао четрдесет седам томова првобитне студије. Чувена „празнина у веродостојности“ (credibility gap), која нам је позната од пре шест година, изненада се претворила у понор. Живи песак неистинитих тврдњи сваке врсте, обмана и самообмана, одузима читаоцу дах. Он схвата да има посла са инфраструктуром америчке спољне и унутрашње политике током скоро једне деценије.

Пошто су се на највишим положајима у влади тако разуздано предали политичкој неистинитости и пошто су, услед тога, допустили да се лаж свугде подједнако рашири у војном и цивилном државном апарату – фризирани бројеви јединица овлашћених за „тражење и уништавање“; исправљене вести о успесима и губицима авијације; „напреци“ о којима су потчињени са фронта јављали Вашингтону добро знајући да ће се о њиховим учинцима судити по њиховим сопственим извештајима – лако се доспева у искушење да се претера и да се заборави историјска позадина. Па ипак, ова најновија епизода мора се посматрати и просуђивати с обзиром на ту позадину, која, наравно, не пружа баш чедан призор.

Од почетка познате историје знамо, наиме, за прикривање и обману (оно што дипломате називају дискрецијом или arcana imperii, државним тајнама), за намерна завођења на погрешан пут и за голе лажи као легитимна средства постизања политичких циљева. Истинитост се никада није убрајала у политичке врлине, а лаж је увек важила као допуштено средство у политици. Онај ко размишља о таквом стању ствари може се само чудити колико му је мало пажње било посвећивано током нашег филозофског и политичког мишљења: с једне стране, с обзиром на суштину делања и, с друге стране, с обзиром на нашу способност да у мислима и речима поричемо чињенице. Та наша активна, агресивна способност да лажемо упадљиво се разликује од наше пасивне пријемчивости за заблуде, илузије, грешке у сећању, и од свега онога што се може приписати заказивању наших чулних органа и органа мишљења.

Суштинска особина људског делања јесте да оно увек започиње нешто ново; то, међутим, не значи да му је икада могућно да почиње ab ovo или да нешто ствара ex nihilo. Да би се стекао простор за ново делање, мора се уклонити или разорити нешто што је раније постојало; претходно стање ствари бива промењено. Та би промена била немогућна ако не бисмо били у стању да се у духу удаљимо од нашег физичког стајалишта и да замислимо да би ствари могле бити и друкчије него што заиста јесу. Друкчије речено: свесно порицање чињеница – способност да се лаже, и моћ да се стварност мења – способност да се дела – повезани су; своје постојање дугују истом извору: уобразиљи. Наиме, нипошто се не разуме само по себи што можемо да кажемо „Сунце сија“ ако уистину пада киша (извесне повреде мозга имају за последицу губитак те способности). То, напротив, доказује да смо ми са својим чулима и својим разумом, додуше, за свет добро опремљени, али да у њега нисмо уклопљени као неотуђив део. Слободни смо да свет мењамо и да у њему започињемо нешто ново. Без духовне слободе да прихватимо или одбацимо оно што је стварно, да кажемо „да“ или „не“ – не само исказима или предлозима, како бисмо показали своје саглашавање или одбијање, него и стварима, онако како се нуде нашим чулима и сазнајним органима с оне стране саглашавања или одбијања – без те духовне слободе делање не би било могућно. А делање је истинска грађа од које је политика сачињена.

Дакле, када говоримо о лагању и, особито, о лагању делатника, не би требало да заборавимо да се лаж није случајно увукла у политику захваљујући људској грешности; већ из тог разлога морални гнев је неће уништити. Свесна неискреност има посла са контингентним чињеничним стањима, дакле, са стварима којима истина није инхерентна по себи, које нису нужно онакве какве јесу. Чињеничне истине никад нису нужно истините. Историчар зна колико је повредљиво читаво ткиво фактичких реалности у којима проводимо наш свакодневни живот. Оно је вазда у опасности да га пробуше поједине лажи или да га поцепа или унакази организовано лагање група, нација или класа; Често је брижљиво прекривено брдом неистина, а онда опет једноставно препуштено забораву. Чињеницама су потребни веродостојни сведоци како би могле да буду утврђене и одржане, како би нашле сигурно боравиште на подручју људских ствари. Због тога ниједан чињенични исказ никада не може бити узвишен изнад сваке сумње – ма колико био поуздан и недодирљив, на пример исказ да су два и два четири.

Управо је та крхкост оно што обману до извесног степена чини тако лаком и тако примамљивом. Она никада не долази у сукоб са умом, јер би, наравно, ствари заиста могле бити онакве како лажљивац тврди. Лажи се разуму често чине много очевиднијим и привлачнијим него стварност, пошто лажљивац има ту велику предност да унапред зна оно што публика жели или очекује да чује. Он је свој опис припремио тако да га јавност прихвати и брижљиво је пазио на то да га учини веродостојним, док стварност има ту непријатну навику да нас сучељава са неочекиваним на које нисмо били припремљени.

У нормалним околностима лажљивца поражава стварност, за коју нема замене; ма колико био велик сплет неистина каквог лажљивца, ипак тај сплет, чак и ако он узме у помоћ компјутер, никада неће бити довољно велик да би прекрио бескрајност стварнога. Лажљивац, додуше, може имати успеха с многим појединачним неистинама, али ће искусити да тиме неће проћи ако лаже из принципа. То је једна од поука која се могла извући из тоталитарних експеримената и из запрепашћујућег поверења тоталитарних владара у моћ лагања: тако, на пример, у њихову способност да историју увек изнова друкчије пишу како би прошлост прилагодили „политичкој линији“ тренутка; или у њихову могућност да укину чињенице које, као незапосленост у социјалистичкој привреди, не приличе њиховој идеологији, једноставно поричући њихово постојање: незапослени постаје непостојеће лице.

Ако такве експерименте предузимају људи којима су на располагању средства насиља, онда су резултати, додуше, ужасни, али не зато што би се лаж дефинитивно ставила на место истине. Увек се долази до тачке после које лагање даје супротне резултате. До те тачке се долази када је публика, којој се лажи упућују, присиљена да потпуно одбаци разлику између истине и лажи да би преживела. Истина или неистина није више важна ако живот зависи од тога да човек дела тако као да верује у лаж; тада из јавног живота потпуно ишчезава чињенична истина у коју се може поуздати, а тиме и најважнији стабилизациони чинилац у сталној промени људског делања.

Формама које је вештина лагања развила у прошлости морамо сада додати две нове врсте из најновијег времена. Ту је, најпре, привидно безазлена форма Public Relations менаџера у влади, који су учили код експерата за рекламу. Public Relations су једна грана рекламе; они, дакле, дугују захвалност потрошачком друштву са његовом безмерном глађу за робом коју путем тржишне привреде треба донети човеку. Незгода у менталитету тих људи јесте у томе што они имају посла само са мнењима и „добром вољом“, са спремношћу да се купује: дакле, са неопипљивим стварима чија је конкретна стварност минимална. То значи да за њихове досетке и открића као да уистину нема границе – њима недостаје моћ политичара да дела и да нешто „ствара“, а тиме и просто искуство да стварност поставља моћи границе и на тај начин машту поново враћа на земљу.

Једина граница на коју наилази човек Public Relationsа лежи у открићу да се исти људи који се, можда, могу „манипулисати“ да купе неки одређени сапун, не дају манипулисати – могу се, наравно, терором на то принудити – да „купе“ мнења и политичке погледе. Учења о неограниченим могућностима људске манипулативности, која се поодавно нуде на продају на тржишту обичних и учених схватања, одговарају менталитету и жељеним сновима стручњака за рекламу. Међутим, такве доктрине не мењају ништа на томе како људи стварају своје мнење, и они их не могу одвратити од тога да делају по сопственом знању и савести; изузев терора, једини метод да се делотворно утиче на њихово понашање још увек је стари поступак са штапом и шаргарепом. Када најмлађа генерација интелектуалаца, која је одрасла у нездравој атмосфери подивљале рекламе и на универзитетима научила да се политика једном половином састоји из „неговања имиџа“ а другом половином из вештине навођења људи да поверују у тај „имиџ“, скоро аутоматски посеже за тим старим методом штапа и шаргарепе кад год су околности преозбиљне за „теорију“, онда то није више изненађујуће. За њу би код вијетнамске пустоловине највеће разочарење требало да лежи у открићу да постоје људи код којих ни штап ни шаргарепа не могу ништа да постигну.

(Чудновато да је једини човек који вероватно представља идеалну жртву потпуне манипулације – председник Сједињених Држава. Због огромних размера службе он мора да се окружи саветницима, „менаџерима националне безбедности“, како их је недавно назвао Ричард Џ. Барнет, „који своју моћ поглавито испољавају тако што кроз сито пропуштају информације које допиру до председника и што свет интерпретирају за њега. Скоро да би се могло тврдити да је председник, тобоже најмоћнији човек најмоћније земље, у САД једини човек чији маневарски простор деловања унапред може бити детерминисан. То је, наравно, могућно само стога што се егзекутива ослободила од легислативних овлашћења Конгреса. Могућност манипулисања председником логична је последица његове изолације у систему владавине који више не функционише ако се Сенату одузме власт – или ако је он врши са више опирања – да у вођењу спољне политике учествује и речју и делом. Као што данас знамо, један од задатака Сената састоји се у томе да процес одлучивања заштити од пролазних ћуди и склоности друштва, дакле, у нашем случају од лудорија потрошачког друштва и Public Relations менаџера који му служе).

Друга врста умећа лагања је, додуше, ређа у свакодневном животу, али игра важну улогу у Папирима Пентагона. Овде се сусрећемо с једним типом који није редак на вишим положајима администрације и који се духовно и морално налази на знатно вишем нивоу. Те људе, које је Нил Шихен тако згодно назвао професионалним „решаваоцима проблема“ (problem-solvers), влада је довела са универзитета и из различитих „фабрика мишљења“ (think tanks) како би се они, теоријама игара и анализама система, дали на решавање „проблема“ спољне политике. Знатан број аутора Макнамарине студије припада тој групи. Они свакако „нису били јато голубова“ – само је мали број њих био понекад критичан када је реч о рату у Вијетнаму – па ипак им дугујемо тај истинит, иако, наравно, не и потпун приказ онога што се одиграло у владиној машинерији.

Решаваоци проблема били су окарактерисани као људи са великим самопоуздањем који „по свој прилици врло ретко сумњају у своју способност надвладавања“; они сарађују са професионалним војницима, за које историја каже да су „људи навикнути да побеђују“. Код таквих људи обично се не налази велико настојање на непристрасном самоиспитивању; утолико је чудноватије што су они осујетили покушаје владе да улогу одговорних прикрије иза заклона ситничарења са тајнама (у сваком случају донде док не напишу своје мемоаре – у нашем веку најлажљивији књижевни род). Интегритет оних који су написали извештај не подлеже сумњи; Макнамара је одиста могао да буде сигуран да ће они дати један „обухватан и објективан“ извештај без обзира на личности и интересе.

Међутим, ти морални квалитети који заслужују дивљење нису их очигледно спречили да дуго година играју игру обмањивања и неистинитости. С поверењем у „ранг, образовање и учинак“, они су можда лагали из погрешно схваћеног патриотизма. Па ипак, одлучујуће је да они нису толико лагали за своју отаџбину и, сасвим извесно, не за своје – никада угрожено – преживљавање, него за њен „имиџ“. Упркос својој несумњивој интелигенцији, о којој сведоче многи од њихових меморандума, и они су веровали да је политика само једна врста Public Relationsa, те су тако постали жртве свих оних бизарних психолошких претпоставки које су с тим повезане.

Ипак, они су се разликовали од обичних фабриканата имиџа. Разлика је у томе што су они, упркос свему, били решаваоци проблема; то значи да су били не само интелигентни него и поносни на своју несентименталну рационалност, одиста у управо ужасавајућој мери узвишени изнад сваке „занетости осећањима“, а пре свега заљубљени у „теорије“, свет пуког духовног подухвата. Били су ревносни у потрази за формулама, првенствено за формулама у псеудо-математичком језику, како би тиме супротстављене феномене свели на један именитељ. Они су се, дакле, ревносно трудили око открића закона како би помоћу њих објаснили и предсказали историјске чињенице, као да би ове биле исто тако нужне, па и исто тако поуздане, као што су негда за физичаре биле природне појаве.

Међутим, природњак има посла са стварима, какво год да је њихово порекло, које људи нису направили или које се не збивају на темељу људског делања; с њима можемо поступати – посматрати их, разумевати и, евентуално, чак мењати – само ако се педантно тачно држимо чињеничне, једном дате стварности. Насупрот томе, историчар и политичар имају посла са људским стварима, дакле, са датостима које су начинили људи и према којима су они релативно слободни. У мери у којој себе осећају као господаре своје будућности, делатни људи ће увек долазити у искушење да себе учине и господарима своје прошлости. Људи који се радују због делања, а осим тога су заљубљени у теорије, тешко да ће показати стрпљење природњака који чека док чињенице не потврде или не оповргну његове теорије и хипотезе. Они ће, напротив, бити у искушењу да стварност – коју су, коначно, начинили људи, па је, дакле, могла испасти и друкчија – прилагоде својој теорији да би на тај начин, барем теоријски, искључили узнемиравајући моменат случајности.

Ненаклоност ума према случајноме врло је снажна. Хегел, отац грандиозних теорија историје, мислио је: „Филозофско разматрање нема друге намере него да одстрани оно што је случајно.“ Много тога у модерном арсеналу политичких теорија произлази из те дубоке ненаклоности: теорије игара и анализе система, сценарији написани за имагинарну „публику“ и брижљиво набрајање обично трију „могућности“, наиме А, Б и Ц, при чему А и Ц значе екстремне супротности, а Б средње „логично решење“ проблема. Оно што је у таквом мишљењу варљиво, почиње тиме што се избор редукује на алтернативе које једна другу искључују; сама стварност нам никада тако чисто не презентује претпоставке за логичне закључке. Начин мишљења који А и Ц приказује као непожељне, па се отуда веже за Б, једва да служи некој другој сврси него да скрене разум и прикрије мноштво стварних могућности. Оно што ти решаваоци проблема имају заједничко са директним лажљивцима јесте тежња да чињенице гурну у страну, те и једни и други верују да би то морало бити могућно на темељу инхерентне контингенције чињеничнога.  

Уистину, то се не може постићи ни теоријама нити манипулацијом мнењима – као да би се нека чињеница једном засвагда могла уклонити из света само ако би довољно људи веровало у њено непостојање. То је могућно само путем радикалног уништења; као код убице који каже да је госпођа Шмит умрла и који потом одлази и лишава је живота. На политичком подручју такво уништење би морало бити тотално. Непотребно је наглашавати да, упркос ужасном броју ратних злочина почињених током рата у Вијетнаму, никада на некој равни владе није постојала таква намера тоталног уништења. Међутим, чак и тамо где таква намера постоји, као у своје време код Хитлера и Стаљина, морало би се бити свемоћан да се она оствари. Да би се укинула улога Троцког у историји Руске револуције, није довољно да се он убије и да се његово име избрише у свим руским документима, све док се не убију сви његови савременици и док се самостално-господарски не буде могло располагати архивама и библиотекама свих земаља. 

II

То што је у Папирима Пентагона поглавито реч о прикривању, неистини и свесној лажи, а не о илузији, заблуди, погрешним калкулацијама и слично, треба пре свега приписати необичној околности да су погрешне одлуке и лажни искази стално били у противречности са задивљујуће тачним чињеничним извештајима тајне службе, онако како су цитирани у Бентамовом издању (првом америчком издању Папира у облику књиге). Овде није одлучујуће само то што планске лажи једва да су икада биле намењене непријатељу (то је један од разлога што Папири не садрже никакве војне тајне које би могле потпасти под Закон о шпијунажи), већ у првом реду, ако не и искључиво, за домаћу употребу: за унутрашњу пропаганду и, особито, за обмањивање Конгреса. Тонкиншка незгода, код које је непријатељ знао све чињенице а Спољнополитички одбор Сената ниједну, ударни је пример за то.

Још је значајније што су скоро све одлуке код тог катастрофалног потхвата биле донете уз пуно знање чињенице да се, вероватно, не могу спровести; због тога су се циљеви непрекидно морали мењати. Ту су, најпре, постојали јавно обзнањени циљеви: „…бринути о томе да народ Јужног Вијетнама сме да одлучује о својој будућности“, или: „помоћи земљи како би могла да добије своју борбу против комунистичке завере“; или се говорило о обуздавању Кине и о томе да се ефекат домина мора избећи, или да се углед Америке као „контрасубверзивног гаранта“ мора заштитити. Недавно је те циљеве Раск допунио још једним: требало би спречити Трећи светски рат, иако се то, сва је прилика, не јавља у Папирима Пентагона и није играло никакву улогу у развоју који је нама познат.

Исто су тако флексибилна била и тактичка размишљања: Северни Вијетнам се бомбардује да би се спречио „морални слом“ на Југу и, нарочито, пад сајгонске владе. А кад је требало да почну први напади, влада је била пала, „у Сајгону је владао пандемонијум“, напади су морали да се одложе и да се нађе нова сврха. Сада је „Ханој требало да стане на пут Вијетконгу и Патет Лаоу“ – циљ за који се ни Генералштаб није надао да ће га постићи, јер: „Било би излишно претпоставити да ће ти напори имати одлучујуће дејство.“

Почев од 1965. све се мање веровало у једнозначну победу; тежило се ка томе „да се непријатељ увери да он не може да победи“ (моје подвлачење). Пошто непријатељ није могао да се увери, као следећи циљ је објављено да хоће „да се избегне понижавајући пораз“ – као да пораз у рату не значи ништа друго до понижење. Папири Пентагона пре свега разоткривају нагризајући страх од последица које би пораз имао, не, рецимо, по добробит нације, него „по углед Сједињених Држава и Председника“. Тако кратко пре тога, за време многих дебата о томе да ли је препоручљиво ангажовање копнених трупа против Северног Вијетнама, најважнији аргумент није био страх од самог пораза или брига за трупе у случају повлачења, него ово: „Кад се америчке трупе једном ангажују, биће тешко да се повуку... без признања пораза“ (моје подвлачење). Најзад, постојао је још политички циљ „да се свету покаже докле су Сједињене Државе спремне да иду за пријатеља“ и „да поштују обавезе“.

Сви су ти циљеви постојали упоредо и збркано, ниједан од њих није могао да потисне претходне; јер, сваки је био намењен другој „публици“ и за сваки је морао да се створи нов „сценарио“. Макнотоново често цитирано набрајање америчких ратних циљева у години 1965. – „70 процената, да би се избегао (по наш углед као гаранта) понижавајући пораз; 20 процената, да би се Јужни Вијетнам (и гранично подручје) сачувао од кинеске интервенције; 10 процената, да би се народу Јужног Вијетнама омогућио бољи, наиме слободнији живот“ – има освежавајућу искреност, али је то набрајање, вероватно, било предузето како би се унело нешто јасноће у све теже питање: зашто смо рат водили баш у Вијетнаму. У једном ранијем меморандуму (1964) Макнотон је, можда ненамерно, учинио јасним колико је мало он сам, чак у оном раном стадијуму крваве игре, веровао у достижност било каквих опипљивих циљева: „У случају колапса режима у Јужном Вијетнаму, требало би да покушамо да га одржимо донде док нам не буде могуће да своје трупе евакуишемо и свет уверимо у то да је Вијетнам изузетан (и по својој природи немогућ) случај“ (моје подвлачење).

„Уверити свет“; доказати „да су Сједињене Државе 'добар лекар' и да су спремне да се држе обећања, да остану чврсте, да се упуштају у ризике, да крваре и непријатеља осетно погоде“; „малу, заосталу нацију“ без икаквог стратешког значаја искористити за то „да би се успоставио пример како су Сједињене Државе у стању да једној нацији помогну против комунистичког 'ослободилачког рата'“: имиџ свемоћи, „наше широм света водеће позиције“, одржати недодирљивим; доказати „вољу и способност Сједињених Држава да успеју у светској политици“; демонстрирати „веродостојност наших обавеза према пријатељима и савезницима“; укратко, „понашати се (моје подвлачење) као највећа светска сила“, и то ни из каквог другог разлога него да би се свет уверио у ту „просту чињеницу“ (да цитирамо Волта Ростова) – то је био једини константан циљ који је од почетка Џонсонове владавине потиснуо све друге циљеве и теорије: теорију домина и антикомунистичку стратегију првих фаза Хладног рата, као и стратегију контрапобуне, која је била тако омиљена за време Кенедијеве администрације.

Ни моћ ни профит нису били крајња сврха. Није чак било речи ни о утицају у свету услед сасвим одређених снажних интереса за чије би остварење били потребни и свесно употребљени престиж и имиџ „највеће светске силе“. Циљ који је свима лебдео пред очима био је сам имиџ, како се може разабрати из језика решавалаца проблема позајмљеног од позоришта, са њиховим „сценаријима“ и „публиком“ којој се сваки пут обраћају. С обзиром на тај крајњи циљ, сви су се политички циљеви претварали у краткорочно заменљива помоћна средства; напослетку, када је све указивало на пораз, циљ се није више састојао у томе да се избегне понижавајући пораз, него у томе да се нађу средства и путеви како би се избегло признање тог пораза и „сачувао образ“.

Неговање имиџа као светска политика – не освајање света, него победа у рекламној борби за светско мнење – свакако је нешто ново у одиста немалом арсеналу људских лудости о којима извештава историја. И то није била ствар неке од трећеразредних нација које се разметљивошћу радо искупљују за нешто друго; не ни неке од старих колонијалних сила које су, захваљујући Другом светском рату, изгубиле свој ранији положај, па би, као Де Голова Француска, могле осетити искушење да свој водећи положај поново задобију помоћу блефа, него ствар одиста „водеће“ нације на крају рата. Изабрани властодршци, који толико много дугују или верују да дугују организаторима својих изборних кампања, лако могу помислити да се манипулацијама може управљати мнењем народа и владати светом. (Када је пре неког времена Њујоркер у „Белешкама и коментарима“ известио да влада Никсон-Егњу планира кампању коју би организовао и водио Херб Клајн, њен директор за Public Relations, како би се пре председничких избора 1972. разорила 'веродостојност' штампе“, онда то сасвим одговара том Public Relations менталитету.)

Томе насупрот, изненађујућа је ревност с којом су многи „интелектуалци“ пожурили у помоћ том фантастичном потхвату, можда због тога што су били фасцинирани пуком величином вежби које он, изгледа, захтева. Али за решаваоце проблема, који су се специјализовали да свако чињенично стање претворе у бројеве и проценте и тако га учине прорачунљивим, можда је природно што им никада није дошло до свести какву су неизрециву беду њихова „решења“ – програми пацификације и пресељавања, огољавање земљишта, напалми и бомбе против живе силе – значила за „пријатеља“ који је морао бити „спасен“ и за „непријатеља“ који, пре но што смо га напали, није имао ни воље ни моћи да буде наш непријатељ. Међутим, пошто нису мислили на победу и освајање, него на светско мнење, зачуђујуће је већ то што, по свој прилици, нико од њих није дошао на идеју да би „свет“ могао захватити страх од америчког пријатељства и обавеза када би читаве њихове размере постале очигледне. Чини се да ни стварност нити здрав људски разум нису ометали решаваоце проблема када су писали своје сценарије за публику која сваки пут долази у обзир како би психолошки утицали на њу: „комунисти (који се морају ставити под снажан притисак), Јужновијетнамци (чији морал мора да добије подстицаја), наши савезници (који нам морају веровати као 'јемцима') и америчка јавност (која мора да подупре рискантно улагање престижа и људских живота САД).“

Данас знамо ту коликом су опсегу све те групе биле погрешно оцењене. Тако Ричард Џ. Барнет пише у свом изврсном прилогу о књизи Вашингион планира агресивни рат: „Рат је постао катастрофа зато што су менаџери националне безбедности све групе погрешно оценили.“ Највећи и одиста фундаменталан погрешан суд ипак се састојао у томе што се рат водио да би се учинио утисак на публику и што се о војним питањима одлучивало са „гледишта политичког и Public Relations“ (при чему је „политички“ значило изглед на следећим председничким изборима, а Public Relations имиџ САД у свету); у обзир нису били узети стварни ризици, већ само „погодне технике рекламирања, с надом да ће се уз њихову помоћ шок лоших исхода смањити на минимум“; у ту сврху се, поред „'офанзива' одвраћања у другим земљама света“, препоручивао и „програм 'борбе против сиромаштва' за неразвијена подручја. Макнотону, аутору тог меморандума, једном, без сумње, необично интелигентном човеку, ни на тренутак није дошла помисао да би његова „одвраћања“, друкчије неголи одвраћања у позоришту, имала тешке и потпуно непредвидиве последице; она би изменила управо онај свет у којем су Сједињене Државе деловале и водиле свој рат.

Та удаљеност од стварности ужасне читаоца ако има стрпљења да Папире Пентагона прочита до краја. У поменутом чланку Ричард Џ. Барнет о томе примећује: „Бирократски модел је потпуно заменио стварност: чврсте и тврдоглаве чињенице, које су толике тајне службе прикупљале уз толико високе трошкове, нису биле узете на знање.“ Ја нисам сигурна да је зло бирократије довољно као објашњење, премда је она несумњиво допринела том „обестваривању“. У сваком случају, однос или, штавише, не-однос између стварности и одлуке, између тајних служби и цивилних и војних надлештава, можда је најзначајнија, а извесно најбоље чувана тајна коју су разоткрили Папири Пентагона.

Било би занимљиво знати како је тајним службама пошло за руком да у тој „атмосфери Алисе у земљи чуда“ остану тако близу стварности – атмосфери коју Папири приписују чудним смицалицама сајгонске владе, но за коју се чини да је, ретроспективно, карактерише онај „обестварени“ свет у којем су политички циљеви били постављани и војне одлуке доношене. Јер, у почетку је улога коју су у југоисточној Азији играле тајне службе била све друго пре него пуна обећања. Из првих година Ајзенхауерове владавине, када је егзекутива још веровала да јој је за вођење рата потребна сагласност Конгреса, налази се у Папирима Пентагона одлука о упуштању у „потајно вођење рата“. Ајзенхауер је још био довољно старомодан да верује у Устав. Он је конференисао са водећим члановима Конгреса и одлучио се против отвореног мешања, јер му је речено да Конгрес неће подржати једну такву одлуку? Када је затим, почев од Кенедијеве владавине, било разматрано „отворено вођење рата“, тј. слање борбених трупа, „никада није било озбиљно постављено питање сагласности Конгреса за отворене ратне поступке против неке суверене нације. Чак и када су, под Џонсоном, стране владе биле исцрпно обавештене о нашим плановима за бомбардовање Северног Вијетнама, чини се да никада није било сличне информације за вође Конгреса или каквог саветовања са њима.“

Током Ајзенхауерове управе створена је сајгонска војна мисија под пуковником Ландсдејлом; она је имала налог „да предузима паравојне операције... и води рат политичко-психолошким средствима“. То у пракси значи да су се штампали леци како би се шириле лажи које су потуране другој страни; да су неке штетне хемикалије биле сипане у моторе аутобуског предузећа у Ханоју пре но што су Французи отишли са Севера; да су организовани „курсеви енглеског за метресе важних личности“ и да је узет под најам тим вијетнамских астролога. Те апсурдне играрије окончане су када је раних шездесетих година војска преузела одговорност. После Кенедијеве владавине напуштена је доктрина „против-побуне“ – можда стога што се током пада Дијема испоставило да су вијетнамске посебне трупе, које је финансирала ЦИА, „практично постале приватна армија г. Нуа“, Дијемовог брата и политичког саветника.

Одсеци тајних служби којима је било поверено откривање чињеница нису имали везе с тајним операцијама уколико су ове још биле у току; то је значило да су макар они били одговорни само за прикупљање и интерпретирање информација, а да сами нису стварали нова чињенична стања. Они нису морали да покажу никакве позитивне резултате и Вашингтон није на њих наваљивао да дају пријатне извештаје којима је могла да се кљука машина Public Relationsа или да се справљају бајке о „сталном напретку, управо чудесним побољшањима из године у годину“. Они су били релативно независни, што је водило ка томе да су извештавали истинито – из године у годину. По свој прилици, у тим тајним службама људи „својим претпостављенима нису причали оно за шта су веровали да ови не желе да чују“, нити су процене правили они који су спроводили акције; очигледно да ниједан старешина није својим агентима рекао оно што је „један амерички командир дивизиона рекао неком свом подручном саветнику који је безусловно хтео да извести о још увек постојећим непацификованим вијетконговским селима на свом подручју: 'Младићу, овде се наша дела оцењују по нашем сопственом сведочењу. Зашто нас остављате на цедилу?' Сва је прилика да су одговорни за процену обавештајног материјала били миљама далеко од решавалаца проблема и њиховог презира према чињеницама и према ономе што је у тим чињеницама случајно. Цена коју су платили за те објективне предности састојала се у томе што су њихови извештаји остали без икаквог утицаја на одлуке и предлоге Савета за националну безбедност.

По окончању Кенедијеве владавине 1963. једини препознатљив траг периода потајног вођења рата јесте озлоглашена „стратегија провоцирања“, то јест читав програм „добро промишљених покушаја да се Демократска Република (Северног) Вијетнама провоцира на поступке на које би се затим могло одговорити систематском ваздушном борбом“. Таква тактика не спада у ратна лукавства. Она је типична за тајну полицију и била је озлоглашена и безуспешна у последњој фази царске Русије, када су се доушници Охране, тиме што су инсценирали спектакуларне атентате, „против своје воље користили идејама оних које су денуцирали“.

III

Између чињеница које су дознале тајне службе – понекад (пре свега у случају Макнамаре) и сами они који су позвани да донесу одлуку и већином познатих информисаној јавности – и премиса, теорија и хипотеза на основу којих су се коначно доносиле одлуке, зјапио је понор. Размера наших промашаја и катастрофа у свим тим годинама може се појмити само ако се та дискрепанција стално има у виду. Због тога ћу подсетити читаоца на неколико истакнутих примера.

Што се тиче теорије домина, која је први пут формулисана 1950: када је председник Џонсон 1964. питао: „Да ли би остатак Јужне Азије нужно био изгубљен ако би Лаос и Јужни Вијетнам доспели под северновијетнамску контролу?“, одговор који је дала ЦИА гласио је: „С могућним изузетком Камбоџе, вероватно да као последица пада Лаоса и Јужног Вијетнама ниједна нација у том подручју неће брзо потпасти под комунизам.“ Када је пет година касније Никсонова влада поставила исто питање, „ЦИА је одговорила да би се Сједињене Државе одмах могле повући из Јужног Вијетнама и да се у читавој југоисточној Азији ништа не би променило барем за једну наредну генерацију“. Према Папирима Пентагона, „вероватно су само Генералштаб, г. Ростов и генерал Тејлор дословно узели теорију домина“. То, међутим, није спречило да су се и они који ту теорију нису прихватали на њу ипак ослањали, не само у јавним изјавама него и у својим интерним предлозима.

Што се тиче тврдње да побуњенике у Јужном Вијетнаму „споља усмерава и подржава комунистичка завера“: тајне службе су 1961. претпоставиле „да се 80 до 90 процената Вијетконга, чија је приближна снага 17.000 људи, регрутује на лицу места и да једва да има доказа да Вијетконг рачуна на испоруке помоћи споља“. Три године касније стање је било непромењено. Према једној анализи тајне службе из 1964, „најважнији извори комунистичке снаге леже у самом Јужном Вијетнаму“. Другим речима: основна чињеница да је у Јужном Вијетнаму владао грађански рат није била непозната у круговима који су доносили одлуке. Није ли сенатор Менсфилд већ године 1962. упозорио Кенедија да би слање даљег војног појачања у Јужни Вијетнам значило „да би Американци играли одлучујућу улогу у једном грађанском рату, што би шкодило америчком престижу у Азији а, поврх тога, Јужновијетнамцима не би помогло да стану на сопствене ноге“?

Упркос томе, бомбашки напади на Северни Вијетнам делимично су почели стога што је теорија гласила „да би се револуција могла прекинути пресецањем иностраних извора помоћи и снабдевања“. Наводно је требало да бомбашки напади „сломе вољу“ Северног Вијетнама, да подрже устанике на Југу, иако су они који су били позвани да донесу одлуку (у овом случају Макнотон) довољно знали о домаћем пореклу устанка да би сумњали да ће се Вијетконг повиновати „попустљивом“ Северном Вијетнаму, док Генералштаб уопште није веровао „да би те мере имале одлучујући утицај“ на вољу Ханоја за борбу. Према једном Макнамарином извештају, чланови Савета за националну безбедност су се 1965. сагласили да Северни Вијетнам „вероватно не би изашао и да би у сваком случају пре одустао због затајивања Вијетконга на Југу него услед штете од бомби на Северу“,

Најзад, постојали су још – само другоразредни у односу на теорију домина – грандиозни стратешки пројекти који почивају на претпоставци једне јединствено вођене комунистичке светске завере и – поред хипотезе о кинеској тежњи ка експанзији – егзистенције једног кинеско-совјетског блока. Представу да се Кина мора „зауздати“ одбацио је 1971. сам председник Никсон; али је већ пре више од четири године Макнамара писао: „Уколико су наше првобитно мешање и наше садашње акције у Вијетнаму мотивисани сазнањем нужности да се кинеској експанзији у Азији постави граница, наш је циљ већ постигнут.“ Притом је он само две године раније изјавио да циљ Сједињених Држава у Јужном Вијетнаму „није био 'да помогну једном пријатељу', већ да зауздају Кину“.

Критичари рата су од почетка јавно жигосали све те теорије, јер су очигледно биле у сукобу са познатим чињеницама: непостојање кинеско-совјетског блока било је познато свакоме ко је упознат са историјом Кинеске револуције и Стаљиновим одлучним отпором према њој; или цепање комунистичког покрета које је наступило од краја Другог светског рата. Неки критичари отишли су још даље и поставили сопствену теорију: као најјача сила која је произашла из Другог светског рата, Америка се упустила у консеквентну империјалистичку политику чији је крајњи циљ владавина светом. Предност те теорије била је у томе што је могла да објасни непостојање било каквог националног интереса у читавом том потхвату – обележје империјалистичких циљева, дакако, вазда је било то што их национални интереси и територијалне границе нити одређују нити ограничавају. Разуме се, та теорија тешко да је могла да објасни чињеницу да је Америка лудо инсистирала на томе „да своја средства на погрешном месту изручи у сливник“ (како је то изразио Џорџ Бол; заменик министра спољних послова у Џонсоновој влади био је једини саветник који се одважио да прекрши табу и да већ 1965. препоручи хитно повлачење).

Овде, очигледно, није била реч о томе „да се ограниченим средствима постигну екстремни циљеви“. Може ли се назвати екстремним када једна „суперсила“ хоће да другу малу земљу придода ланцу држава зависних од ње или да победи „малу заосталу нацију“? Овде су, напротив, била употребљена екстремна средства како би се у једном стратешки и политички споредном подручју постигли незнатни циљеви. Управо је тај утисак настране бесциљности коначно довео нацију, како је 1967. писао Макнотон, до „широко распрострањеног и чврстог уверења да је 'естаблишмент' изгубио разум. Мало-помало се мисли да смо покушали да далеким народима, које не можемо да схватимо, утиснемо неки имиџ САД-а... и да смо у тој ствари отишли апсурдно далеко.“

У сваком случају, Бентамово издање Папира Пентагона не садржи ништа што би могло да подупре теорију једне грандиозне империјалистичке стратегије. Само се два пута помиње значај копнених, поморских и ваздушних упоришта која су толико одлучна за неку империјалистичку стратегију: једном га помиње Генералштаб с указивањем на то да би се „наше снаге за ограничене ратове осетно смањиле“ ако би са „губитком југоисточноазијског копна“ уследио губитак „копнених, поморских и ваздушних упоришта“. А други пут у Макнамарином извештају из 1964, где се изричито каже: „(Јужни Вијетнам) нам није потребан као западно упориште или као члан неког западног савеза“ (моје подвлачење). Једине јавне изјаве америчке владе у оно време које су стварно казивале истину биле су поновљене тврдње – оне су, наравно, звучале много мање прихватљиво него друге, неистините Public Relations изјаве – да ми не тежимо ни за каквим територијалним увећањем или другим опипљивим користима.

Тиме не треба рећи да би после слома старих колонијалних сила била немогућна једна уистину америчка светска политика са империјалистичком примесом. Папири Пентагона, уопште узев без икаквих спектакуларних новости, разоткрили су један догађај (колико знам, о њему је увек било речи само у виду гласина) за који се чини да доказује какве су знатне шансе постојале за једну глобалну политику, а које су потом ипак биле проигране у корист неговања имиџа и психолошког ратовања. Сходно телеграму једног америчког дипломате у Ханоју, Хо Ши Мин је 1945. и 1946. написао више писама Труману у којима је молио Сједињене Државе „да подрже план о независности Анама по примеру Филипина и предузимају кораке који су нужни за одржање светског мира; овај бива угрожен француским настојањима да поново освоји Индокину“ (моје подвлачење). Истина, слична писма била су упућена и другима земљама – Кини, Русији и Великој Британији – но ниједна од њих није тада могла да одобри тражену заштиту која би помогла да Индокина добије исти полуаутономан положај као и друге државе штићенице Америке.

Други, исто тако пажње вредан догађај, који је, изгледа, у своје време поменуо Вашингтон пост, био је садржан у документима „Special China Series“ које је августа 1969. објавило Министарство спољних послова, али који је широј публици постао познат тек захваљујући извештајима Теренса Смита у Њујорк тајмсу. Мао и Чу Енлај, како се испоставља, обратили су се јануара 1945, Рузвелту „с покушајем да успоставе односе са Сједињеним Државама како би се избегла тотална зависност од Совјетског Савеза“ (моје подвлачење). Изгледа да Хо Ши Мин никада није добио одговор, а вести о кинеском кораку биле су сузбијене, јер је он, како примећује професор Ален Вајтинг, противречио „слици монолитног, из Москве усмераваног комунизма“.

Додуше, људи у влади су сигурно познавали чињеничне извештаје тајних служби, које су, такорећи, дан за даном морали да бришу из своје свести. Па ипак, сматрам потпуно могућним да су им ти ранији документи били непознати, документи који би све њихове претпоставке показали као неистините пре но што су могле прерасти у надуване теорије и земљу руинирати. У том правцу указују извесне чудновате пратеће околности приликом неуобичајеног и неочекиваног објављивања тих тајних докумената. Запањујуће је што се на тој студији могло радити годинама, док се у Белој кући, у Министарству спољних послова и Министарству одбране то уопште није примало к знању. Али је још више запањујуће то што Бела кућа и Министарство спољних послова, пошто је студија била завршена и раширена посвуда у владиној бирократији, нису били у стању да утврде барем то где се налази четрдесет седам томова. То доказује да они којих се садржај студије највише тицао ову никада нису макар погледали.

То баца нешто светлости на опасности прекомерног држања у тајности: не само да се народу и његовим изабраним представницима брани приступ ономе што морају да знају да би створили мишљење и донели одлуке; и сами делатници, који добијају приступ свему како би могли да се информишу о свим суштинским чињеницама, остају збуњени у блаженом незнању. Ово, међутим, не стога што би их нека невидљива рука намерно заводила на погрешан пут, него зато што свој рад обављају у околностима и са мисаоним навикама код којих немају ни времена ни жеље да се дају у потрагу за односним чињеницама у брдима докумената, од којих 99,5 процената уопште није требало прогласити за тајне и који су највећим делом практично безвредни. Чак ни данас, када је штампа известан део тих тајних докумената учинила доступним јавности а чланови Конгреса добили читаву студију, ствари не изгледају тако као да су они којима је та информација најпрешније потребна ову уопште читали или да би то икада учинили. У сваком случају, поуздано је да су, не узимајући у обзир саме ауторе, „људи који су те документе читали у Тајмсу били први који су их проучили“ (Том Викер); то је оно што чини подозривом омиљену представу да је влади, барем у спољној политици, потребна arcana imperii да би остала способна за ваљано функционисање.

Ако су државне тајне толико замутиле главе самих актера да они иза својих маневара обмањивања и својих лажи више не препознају истину или да је се не сећају, онда ће читава намера обмањивања, ма колико биле добре њене „маратонске информативне кампање“ (Раск) и ма колико рафинисани били њихови методи рекламирања, пропасти или изазвати супротност, тј. људе ће збунити а да их неће уверити. Оно што је незгодно у лагању и обмањивању јесте, наиме, то што дејство сасвим зависи од тога да лажљивац и обмањивач имају јасну представу о истини коју желе да прикрију. У том смислу је истина, чак и ако се не пробије у јавност, безусловно јача од свих неистина.

У случају Вијетнамског рата, поред неистина и забуне, имамо посла са одиста запањујућим и сасвим поштеним непознавањем важне историјске позадине: прави актери чини се да не само да ништа не знају о добро познатим чињеницама Кинеске револуције и о деценијама старом сукобу између Москве и Пекинга који јој је претходио. „Нико на врху није знао или сматрао важним да су се Вијетнамци од пре безмало 2.000 година борили против страних освајача“ и да се представа о „малој заосталој нацији“ незанимљивој за „цивилизоване“ нације – нажалост, и критичари рата често имају такво мишљење – налази у вапијућој противречности са врло старом и високом културом тог подручја. Вијетнаму не недостаје култура, већ стратешки значај (у Индокини „нема пресудних војних циљева“, како је 1954. утврдила једна забелешка Генералштаба), недостају му земљиште погодно за модерне механизоване трупе и исплативи циљеви за ваздухопловство. Узрок катастрофалног пораза политике и војне интервенције Америке заиста није била „мочвара“ („метод 'само још једног корака' – при чему сваки нови корак свагда обећава успех који је претходни последњи корак исто тако обећавао, али га на необјашњив начин није донео“, како пише Артур Шлезинџер млађи, кога цитира Данијел Елсберг, при чему ту представу с правом одбија као „мит“) ; узрок је, напротив, било тврдоглаво остајање при намерном непоштовању свих историјских, политичких и географских чињеница више од двадесет пет година. 

IV

Ако је слика мочваре мит; ако не могу да се открију ни грандиозни стратешки пројекти империјалистичке врсте нити воља за светску владавину, да се и не помиње интерес за територијално увећање, похлепа за профитом или чак брига за националну безбедност; ако, осим тога, читалац не показује склоност да се задовољи тако општим појмовима као што је „грчка трагедија“ (Макс Френкел и Лесли Х. Гелб) или легендама о ударцима камом у леђа, тако драгим пораженим ратним хушкачима: онда – пре као лаж per se и завођење на погрешан пут – питање које је недавно поставио Елсберг: „Како су само могли?“ постаје основни проблем те очајне приче. Коначно, итекако је истина да су Сједињене Државе на крају Другог светског рата биле најбогатија земља и доминантна сила, док је данас, само четврт века касније, слика г. Никсона о „јадном, беспомоћном џину“ непријатно тачан опис „најмоћније земље на Земаљској кугли“.

Неспособна да при оружаној надмоћи од 1000:1 за шест година отвореног ратовања победи једну малу нацију; неспособна, такође, да изађе на крај са проблемима у сопственој земљи и да заустави брзо пропадање великих градова; доспевши до тачке на којој, због бесмисленог расипања, наступајућа инфлација и обезвређивање монете угрожавају њену позицију на светском тржишту баш као и животни стандард код куће – Америка се излаже опасности да изгуби много више него што је само претензија на вођење света. Чак и ако се антиципира суд будућих историчара, који ће тај развој видети можда у оквиру историје двадесетог века, током којег су нације побеђене у два светска рата успеле да са победницима остану успешне у конкурентској борби (поглавито стога што су их победници били приморали да током релативно дугог времена одустану од непојмљиво растрошног наоружавања и војних издатака) – и тада ће бити тешко задовољити се том фантастично скупом демонстрацијом немоћи инхерентне џину – мада тај неочекивани повратак Давидове победе над Голијатом у тако великој мери има у себи нечега радосног.

Као први одговор на питање „Како су само могли?“ некоме ће, вероватно, пасти на памет позната веза између обмане и самообмане. У сукобу између увек претерано оптимистичких јавних изјава и суморних и несрећама бременитих, али стварности ближих извештаја тајних служби, јавне изјаве су вероватно морале добити предност једноставно зато што су биле јавне. Велику предност коју јавно обзнањене и прихваћене изјаве имају према свему ономе што појединац потајно зна или верује да зна као истину, згодно илуструје једна анегдота из средњег века: нека стража на дужности, која је становнике града требало да опомене на непријатеља који се приближава, из шале је дала лажну узбуну и затим сама као последња пожурила на зидине како би град одбранила од непријатеља које је измислила. То предочава закључак да што неко успешније лаже и што више људи увери, то има више изгледа да на крају поверује у сопствене лажи.

При читању Папира Пентагона наилазимо на оне који су учинили све што су могли да би људе уверили, тј. да би их изманипулисали; међутим, пошто су то покушали у једној слободној земљи, где су информације сваке врсте стајале на располагању, никада нису имали стварног успеха. Захваљујући свом релативно високом рангу и положају у влади, они су – упркос привилегованом познавању „државних тајни“ – били против чињеничних извештаја штампе који су мање или више одговарали истини, боље „заштићени“ од оних које су покушали да увере и које су по свој прилици замишљали као пуку „публику“, као Никсонову „ћутљиву већину“ која прихвата ма шта јој режисери понудили. То што Папири Пентагона једва да су открили неку спектакуларну новост, објашњава колико лажљивцима није пошло за руком да себи прибаве уверене читаоце којима би се потом и сами могли прикључити.

Ипак, не може се сумњати у процес који је Елсберг назвао „унутрашњим самообмањивањем“, али ствари изгледају као да је нормалан процес самообмањивања текао обрнуто; није било тако што је почело обманом а завршило се самообмањивањем. Обмањивачи су почели самообмањивањем. Свакако захваљујући својој високој позицији и свом чудноватом самопоуздању, они су у свој надмоћан успех – не на бојном пољу, већ на пољу Public Relationsа – били тако уверени и тако сигурни у тачност својих психолошких теорија о могућности манипулисања људима да никада нису сумњали у своју сопствену веродостојност, сматрајући своју победу у борби за народно мнење унапред датом. А пошто су ионако живели у свету који чињенице нису узнемиравале, није им било тешко да чињеници што се њихова публика није хтела дати уверити не поклоне поверење као ни другим чињеницама.

Интерни свет владе, са својом бирократијом на једној, и својим друштвеним животом на другој страни, чинио је самообмањивање релативно једноставним. Ниједна научничка кула од слоноваче није била погоднија за потпуно игнорисање чињеница од разних „фабрика мишљења“ за решаваоце проблема и угледа Беле куће за председникове саветнике. У тој атмосфери, у којој се мање страховало од пораза него од његовог признања, кувана су варљива објашњења о тешким ударцима за време офанзиве Тет и о инвазији у Камбоџи. Притом је одлучујуће то што је у тим интерним круговима, али иначе нигде другде, стварност у Вијетнаму одвећ лако могла бити прикривена чистим питањима престижа, као што је брига да се избегне „да се буде први амерички председник који губи један рат“, и, наравно, сталном бојазни од следећих избора.

Ако се, пак, помисли на решаваоце проблема, за разлику од експерата за Public Relations, онда „унутрашње самообмањивање“ није никакав задовољавајући одговор на питање: „Како су само могли?“ Самообмањивање увек још претпоставља разликовање између истине и неистине, између чињеница и измишљотина, а тиме и сукоб између стварности и обманутог обмањивача, до којег, међутим, уопште више не долази у обествареном свету. Вашингтон са својом џиновском бирократијом, баш као и разне „фабрике мишљења“ које раде по налогу те бирократије, пружају решаваоцима проблема, такорећи, природан завичај у којем они никада немају потребу да дођу у сукоб са стварношћу. На подручју политике, где су прикривање и свесна обмана свагда играли велику улогу, самообмањивање је опасност par excellence; човек који упада у своје сопствене лажи, губи сваки контакт не само са сопственом публиком него и са стварним светом који ће му се осветити, пошто он из њега, дабогме, може да изађе само у мислима.

Међутим, решаваоци проблема су живели у привидно стварном свету; за њих су чињенице које су им пружале тајне службе биле нестварне, и требало је само да се придржавају својих поступака, дакле, различитих метода којима се оно што је супстанцијално стварно претвара у квантитете и бројеве, којима се могу прорачунати резултати који потом на необјашњив начин проблеме ипак нису решавали; рачунањем су се они, дакако, бавили, у сваком случају превише да би стварно примили на знање оно што су им чињенице пружале. Разлог што је то могло да функционише толике године био је управо тај што су „циљеви за којима су ишле Сједињене Државе скоро искључиво били психолошки“, дакле, такође ништа што је истински чињенично, већ стања свести која се тешко дају утврдити.

Ако се читају меморандуми, алтернативни предлози, сценарији и како се код планираних акција потенцијални ризици процентуално упоређују са потенцијалним резултатима, понекад се има утисак да је југоисточну Азију напао неки компјутер а не људи који доносе одлуке. Решаваоци проблема нису расуђивали, они су рачунали; њиховој самосвести није била потребна чак ни самообмана да би поднела толико много погрешних судова, јер се она ослањала на математичку, чисто рационалну истину. Само што та „истина“ није имала ни најмање везе са стварним „проблемима“. Када се, на пример, прорачуна да је као резултат неког одређеног потхвата „општи рат пре мање вероватан него вероватан“, онда из тога не следи да имамо избора, чак и када би однос био 80 према 20; то зависи од неизмерности и непрорачунљивости ризика. Исто важи када се изглед за реформу сајгонске владе према „шанси да завршимо исто као и Французи 1954“ односи као 70 према 30. Ти изгледи много обећавају за неког играча, али не за државника, а чак би и играч требало да узме у обзир шта би за њега у свакодневном животу стварно значио добитак или губитак. Губитак може значити потпуно руинирање а добитак не више од добродошлог али небитног побољшања његовог финансијског стања. Само ако за играча није на коцки ништа реално – ако нешто више или мање новца не утиче на његов животни стандард – може се он мирно упустити у играрију са процентима. Оно што је у ратовању у Јужином Вијетнаму било рђаво јесте што ни државници ни решаваоци проблема никада нису помишљали на такву – од саме стварности пружену – контролу.

Наиме, итекако је истина да америчка политика није ишла ни за каквим стварним – добрим или рђавим – циљевима који би те псеудоматематичке играрије могли ограничити и контролисати: „У Вијетнаму се није тежило ни за територијалним ни за привредним добицима. Читава сврха огромног и скупог ангажовања састојала се у томе да се створи одређено духовно стање.“ Међутим, разлог што су била ангажована онако неумерено скупа средства, онако много људских живота и милијарди долара за политички безначајне циљеве, не сме се тражити само у несрећном изобиљу оних година, него и у неспособности Америке да појми да и велико богатство није неограничено и да нема неограничене силе. Иза вазда понављане фразе о „најјачој сили на Земљи“ вребао је опасан мит о свемоћи. Као што је Ајзенхауер био последњи председник који је знао да „мора да тражи пуномоћ Конгреса да би америчке трупе ангажовао у Индокини“, тако је и његова влада била последња која је била свесна да „би ангажовање више него симболичних оружаних снага Сједињених Држава на оном подручју било опасно расипање ограничених америчких могућности“ (моје подвлачење). Упркос свим каснијим прорачунима „трошкова, резултата и ризика“ одређених акција, рачунџијама никада није пало на ум да може постојати апсолутна, непсихолошка граница средстава која стоје на располагању. „Граница“ с којом су они рачунали било је народно расположење: колико високи смеју да буду амерички губици у људским животима? Одговор: по могућству не много већи од губитака у саобраћајним несрећама. Међутим, никада им, по свој прилици, није дошла помисао да чак и за Америку постоје границе расипања средстава ако земља не треба да банкротира.

Тај смртоносни амалгам „ароганције моћи“, како га је назвао сенатор Фулбрајт (то не значи тежњу ка светској владавини, већ захтев да се сме наступати као да се ова већ има, а да се ипак не располаже средствима да се то спроведе), са чисто интелектуалном ароганцијом професионалних решавалаца проблема и њиховим потпуно ирационалним поверењем у прорачунљивост стварности, одређивао је спољнополитичке одлуке земље од почетка ескалације у години 1964. То, међутим, не треба да значи да су решаваоци проблема, са својим строго „научним“ методима прилаза стварности и њеног обестваривања, били прави зачетници те саморазорне политике.

Претече решавалаца проблема, који су изгубили разум зато што су више веровали у моћ рачунања својих мозгова него у моћ суђења и способност да стичу искуства и из њих уче, били су идеолози из доба Хладног рата. Антикомунизам као послератна обухватна идеологија – не старо, често предрасудама одређено непријатељство Америке према социјализму и комунизму, које је двадесетих година било тако снажно и под Рузвелтом још увек чинило један од главних ослонаца Републиканске странке – изворно потиче од некадашњих комуниста којима је била потребна нека нова идеологија којом су ток историје могли да објасне и сигурно предскажу. Та је идеологија била у основи свих „теорија“ у Вашингтону по окончању Другог светског рата. Већ сам поменула у којој мери су чисто непознавање свих односних чињеница и потпуно непоштовање свих послератних развоја били карактеристични за размишљања у Вашингтону. Ту нису имали потребе ни за информацијама нити за фактима; ту су имали једну „теорију“, а оно што њој није одговарало, то су порицали или игнорисали.

Методи старије генерације – дакле, Раскови методи насупрот Макнамариним – били су мање компликовани, такорећи мање интелигентни од метода решавалаца проблема, но ипак су ништа мање делотворно штитили од стварности и подједнако руинирали способност расуђивања и учења. Старији су били поносни на то што су учили из прошлости: из Стаљинове владавине над свим комунистичким партијама – отуда представа о „монолитном комунизму“; а из околности да је Хитлер после Минхена започео рат, закључили су да је сваки помирљив гест „други Минхен“. Они нису били у стању да се поставе према стварности као таквој, јер су увек имали пред очима неку аналогију која им је „помагала“ да стварност разумеју. Када се Џонсон – тада још Кенедијев потпредседник – вратио кући са једног инспекцијског путовања по Јужном Вијетнаму и чило известио да је Дијем „азијски Черчил“, могло се претпоставити да ће игра с аналогијама пропасти услед чисте апсурдности; а то нипошто није био случај. Такође се не може рећи да су изразито леви критичари рата мислили у друкчијим појмовима. Та екстремна група имала је фаталну склоност да све оно што јој се – често сасвим с правом – није допадало, опсује као „фашистичко“ или „нацистичко“ и да сваки покољ назове геноцидом, што у Вијетнаму очигледно није било тачно, пошто се становништво, упркос свим жртвама, повећавало. То је могао да произведе само један менталитет који је био навикао да покоље и друге ратне злочине превиђа све док се није радило о геноциду.

Решаваоци проблема су приметно били слободни од грехова идеолога; они су веровали у методе, а не у погледе на свет. Због тога им се и могло поверити да пруже „једну збирку докумената Пентагона о ангажовању Америке“ која је била „обухватна и објективна“. Али, иако нису веровали у тако општеприхваћена политичка оправдања као што је теорија домина, ипак су те теорије, с њиховим различитим методима „обестваривања“, створиле атмосферу у којој су се кретали и решаваоци проблема са својим радом. Најзад, они су, наравно, морали да уверавају хладноратовце, чије су главе, како се затим показало, биле изванредно припремљене за мисаоне игре које су они први имали да понуде.

Како су хладноратовци поступали када су били остављени себи самима, јасно се показује на једној од „теорија“ Волта Ростова, „водећег интелектуалца“ Џонсонове владе. Његова „теорија“ је била један од најважнијих разлога за одлуку да се бомбардује Северни Вијетнам; то се догодило супротно савету „Макнамариних аналитичара система у Министарству одбране који су у оно доба имали висок углед“. Теорија Ростова ослањала се по свој прилици на једну напомену Бернарда Фола, једног од најоштријих посматрача и најбоље информисаних критичара рата: „Хо Ши Мин могао би да се под заклетвом одрекне рата на Југу ако би се бомбардовала његова нова индустријска постројења“ (моје подвлачење). То је била једна хипотеза, могућност, која се морала или потврдити или оповрћи. На несрећу, та примедба је добро пристајала уз Ростовљеву теорију о герилском рату и тако је од ње постала „чињеница“: председник Хо Ши Мин „треба да штити индустријска постројења; он није више герилац који нема шта да изгуби“. То се, ретроспективно, аналитичару јавља као „колосалан погрешан суд“. Међутим, тај је „погрешан суд“ могао постати „колосалним“ само стога што нико није хтео да га правовремено коригује. Јер, врло брзо се показало да земља није била довољно индустријализована да би у једном ограниченом рату трпела од ваздушних напада; у једном рату чији циљ, који се мењао током година, никада није био уништење противника, већ, што је карактеристично, намера „да се сломи његова воља“. Воља владе у Ханоју, међутим, није се дала једноставно „сломити“ – сасвим свеједно да ли су или нису Северновијетнамци поседовали оно што је, према схватању Ростова, било нужно својство герилаца.

Додуше, тој неспособности да се прави разлика између очигледних хипотеза и чињеница (тако да се недоказане теорије под руком претварају у „чињенице“), неспособности која узима маха пре свега у психологији и социологији, сасвим недостаје тако фасцинирајућа методска строгост око које се труде теоретичари игара и аналитичари система; али је корен ипак исти – обе проистичу из презирања искуства, неспособности или непостојеће спремности да се стварност испитује, да се из ње учи и да се тако долази до релативно разложних и релативно тачних искуствених судова.

Тиме долазимо до језгра ствари и можемо да, барем делимице, дамо одговор на питање: како се та политика могла не само започети него и следити до горког и апсурдног краја? „Обестваривање“ и „решавалаштво проблема“ били су пожељни јер је непоштовање стварности било инхерентно тој политици и њеним циљевима. Шта је требало да они знају о Индокини каква је заиста била, када то није било више од „теста“ или домино-плочице, када је то служило као средство за „зауздавање Кине“ или за демонстрацију постојања најмоћније међу суперсилама? Или узмимо бомбардовање Северног Вијетнама са задњом мишљу да се ојача морал у Јужном Вијетнаму, а да се стварно није имала намера да се постигне јасна победа и рат оконча. Како се могло бити заинтересован за нешто тако реално као што је победа када се рат није настављао ни ради територијалних добитака нити ради привредних користи, поготову не да би се помогло једном пријатељу или да би се испунила обавеза, па чак ни за реалност власти (насупрот њеном пуком имиџу)?

Када је био достигнут тај стадијум игре, првобитна премиса садржана у теорији домина: „Уопште није важна земља“, претворила се у: „Уопште није важан непријатељ“. И то усред рата! Последица је била да је непријатељ – сиромашан, злостављан, патнички – постајао снажнији, док је „најмоћнија земља“ из године у годину постајала слабија. Данас има историчара који тврде да је Труман допустио да се на Хирошиму баци бомба како би Русе отерао из Источне Европе (с познатим резултатом!). Ако је то тачно, што је сасвим могућно, онда прве почетке тог неуважавања стварних последица једне радње, зато што се има неки далеки циљ, можемо пратити унатраг до оног судбоносног ратног злочина који је окончао последњи светски рат. 

V

На почетку овог истраживања наговестила сам да аспекти Папира Пентагона које сам изабрала – обмана, самообмана, неговање имиџа, идеологизација и „обестваривање“ – нипошто нису једине перспективе у којима се они могу видети и из њих учити. Ту је, на пример, и чињеница да је тај силан и систематски потхват критичког самоиспитивања наручио један од главних актера у влади; да се, како би се документи прикупили и анализе написале, могло пронаћи тридесет шест људи, од којих је само неколико „припомогло да се политика, коју је требало да оцене, иницира и спроведе“, да се један од њих, када је постало јасно да нико у влади није био спреман да резултате употреби или да их макар прочита, обратио јавности и омогућио да ствар процури у штампу; и да су се, најзад, најугледније новине у земљи одважиле да једном материјалу који је носио печат „врховне тајне“ прибаве најширу могућну пажњу. С правом је Нил Шихен рекао да се одлука Роберта Макнамаре да докучи зашто је све ишло наопако „можда може показати као једна од најважнијих одлука за његових седам година у Пентагону“. Она је, барем за један пролазан тренутак, поново успоставила углед ове земље у свету. Што се сада догодило, уистину би се једва могло догодити другде у свету. То је било као да су се сви ти људи, који су били уплетени у један неправедан рат и њиме с правом били компромитовани, изненада сетили шта су били дужни својим прецима и „поштовању“ које, у смислу Декларације о независности, „ова земља дугује схватањима човечанства“.

Ту је, даље, често помињана чињеница коју треба брижљиво и подробно истраживати: да су Папири Пентагона открили само мало важних новости које читаоцу дневних новина и недељника нису стајале на располагању; да се, поврх тога, у „ историји процеса америчког одлучивања у политици према Вијетнаму“ – тако гласи службени наслов извештаја – не налазе никакви аргументи за или против који већ годинама нису били расправљани у часописима, на телевизији и у радио-емисијама. (Не узимајући у обзир лична становишта и њихове промене, скроз непознати били су само погледи тајних служби који се потпуно разликују). То што је јавност годинама имала приступ једном материјалу који јој је влада узалуд покушавала да ускрати, још снажније доказује непоткупљивост и моћ штампе неголи начин на који је Њујорк тајмс потом причу објавио. Што се дуго претпостављало, сада је поуздано утврђено: све док је штампа слободна и некорумпирана, она има да испуњава неизмерно важан задатак и с правом се може назвати четвртом јавном влашћу. Друго је питање да ли ће Први амандман на Устав бити довољан да заштити ову најсуштаственију политичку слободу: право на неманипулисану чињеничну информацију, без које читава слобода мишљења постаје ужасна превара.

Коначно, из тога могу нешто да науче и они који су, као ја, веровали да се Америка упустила у империјалистичку политику, да је заборавила свој стари антиколонијални став и да можда с успехом иде ка томе да етаблира Pax Americana који је Кенеди осудио. Ма колико било вредно то подозрење које би се свакако могло оправдати нашом политиком у Латинској Америци, ако су необјављени ратови – агресивни мали ратови у далеким земљама – неопходна средства да се постигну империјалистички циљеви, онда ће Сједињене Државе, мање од скоро сваке друге велике силе, бити у стању да успешно воде империјалистичку политику. Јер, иако је деморализација америчких трупа сада достигла беспримерне размере – према Шпиглу, само је године 1970. било 89.088 дезертера, 100.000 оних који су одбијали војну службу и десетине хиљада наркомана – ипак је процес растакања у армији почео већ много раније; њему је претходио сличан развој за време рата у Кореји.

Потребно је само да човек разговара са неколицином ветерана овога рата који се враћају кући – или да прочита трезвен и информативан извештај Данијела Ланга у Њујоркеру о развоју једног прилично типичног случаја – па да схвати да би била потребна одлучна промена америчког „националног карактера“ пре него што би се ова земља с успехом могла упустити у агресивну пустоловну политику. До истог закључка би се, наравно, дошло и ако се помисли на необично снажну, висококвалификовану и добро организовану опозицију која се стално изнова доказивала. Северновијетнамци, који су тај развој брижљиво посматрали током година, увек су своју наду полагали у то, и чини се да је њихово расуђивање било тачно.

Све се то, без сумње, може променити. Једно је, међутим, последњих месеци постало јасно: половични покушаји владе да заобиђе уставне гаранције и заплаши оне који су решени да се не дају заплашити и који би радије ишли у затвор него посматрали како се све више сасецају њихова права и слободе – ти покушаји нису довољни, и вероватно да ни у догледној будућности неће бити довољни да се република разори. Постоји разлог за то да се са ветераном Данијелом Лангом – једним од два и по милиона – надамо „да ће наша земља услед рата поново стећи бољу страну свога бића. Знам да се на томе не може градити“, рекао је он, „али ми ништа друго не пада на ум“.