Три уметника преживљавања: Јарослав Хашек, Исмаил Кадаре и Јехуда Амихај

Уметници преживљавања

Ханс Магнус Енценсбергер, преминуо крајем прошле године, један је од најзначајнијих немачких писаца друге половине XX века. Београдска „Лагуна“ је недавно објавила две његове књиге: Шака анегдота доноси пишчева сећања на одрастање и младост у Немачкој, док се у књизи Уметници преживљавања налази 99 књижевних вињета којима се дочаравају биографије и стратегије преживљавања писаца XX века, али приказују и објективни разлоги због којих им је пошло за руком да преживе „доба екстрема“, упркос непријатељски настројеном друштву и ауторитарној власти (међу стотињак књижевника чије портрете Енценсбергер у овој књизи исписује су и Иво Андрић и Данило Киш). Препоручујући ове књиге, с дозволом издавача доносимо три књижевне вињете посвећене „уметницима преживљавања“ – Јарославу Хашеку, Исмаилу Кадареу и Јехуди Амихају.

 Јарослав Хашек (1883-1923)

Његов отац, наставник у чешком месташцу, није дуго поживео, а мајка је, како је говорила, од њега хтела да направи честитог човека, што је било бесмислено и безнадежно настојање. Јарослав Хашек је дакле био упућен само на себе и своје необичне таленте и следио је само своју судбину. Избацили су га из банке где се запослио јер је увек каснио. Одлучио је да убудуће живи од писања.

Заставу анархије је развио 1903. године и остао јој веран, али на свој начин. Није видео ништа позитивно у њеној доктрини. Када је решио да се ожени, одустао је од агитације под црним стегом, па је радије писао хумореске за часопис Коприва. Критичари су негодовали због његовог вулгарног начина изражавања и оштро су критиковали његове текстове. Чини се да лично није придавао велику вредност својим публикацијама јер је после штампања избегавао да их поново чита.

Његова следећа база је био недељник Животињски свет, где је побудио велику пажњу писањем о непостојећим врстама, на пример о прабуви и папагају зависнику од алкохола. Неколико зоолога су то схватили здраво за готово. Пошто су његове шале нашкодиле угледу листа, Хашек је отпуштен. Онда је прешао на трговину псима луталицама, које је хватао и продавао са кривотвореним родословом.

Године 1911. је са неколико другара основао „Странку умереног напретка у границама закона“. Изборни штаб им се налазио у прашкој кафани Стаја за говеда. У програму, сачињеном по узору на досадне говоре професионалних политичара, захтевала се национализација кућепазитеља, уз нагли обрт на анегдоте о свињогојству. Бирачима је наводно обећан џепни акваријум ако гласају за председника партије који се наравно звао Хашек. Као разлог за кандидатуру навео је своју генијалност и свој „јединствени, честити карактер“. Један од првих политичких хепенинга завршио се неуспехом на изборима и темељним опијањем. Од шачице његових бирача један је као жртва пива изнет у ковчегу из кафане.

У Првом светском рату Хашек се добровољно пријавио у аустроугарску војску, решен да саботира морал и дисциплину војске подло се правећи глуп. Уместо Брехтовог комада Швејк у Другом светском рату, недуховитој досетки са чешким акцентом, требало би читати Легенду о постанку књиге Тао Те Динг на Лао Цеовом путу у емиграцију, где се износи и одлучујућа реченица о ставу јунака: „Чврсто, схвата, то је слабије.“

Хашек је 1918. на источном фронту пао у руско заробљеништво, пребегао у Црвену армију и приступио Бољшевичкој партији, која је непоузданог друга одмах поставила за политичког комесара.

Године 1920, се вратио из тадашњег Симбирска на Волги у Праг, додуше у пратњи Рускиње. Није му сметало што је већ био ожењен. Сада је почео да ради на свом главном делу, на Доживљајима доброг војника Швејка у Првом светском рату. Није преувеличан атрибут генијалан“ који је приписан овој јединственој саги.

Прве приповетке са јунаком Швејком објављене су још 1911, а први том који хашеколози називају „Прашвејком“ годину дана касније. Епизоде је обично писао у кафани, па их је недељно штампао у малим свескама које је сам издавао. Тек после пола године је успео да нађе издавача. Верзија дела која се тренутно сматра коначном садржи много тога што је лично доживео. Пре свега о његовим војничким искуствима у Првом светском рату.

У јесен 1921. преселио се у Липнице, где је све до смрти радио на Швејку. Роман је остао незавршен; рукопис се завршава усред реченице. Од чега је умро са свега тридесет девет година? Од туберкулозе од које се разболео у рату или од алкохола? У сваком случају је оставио трајан печат у чешкој литератури. Без њега су незамисливи аутори као што су Карел Чапек и Бохумил Храбал. Нажалост, у прашкој гостионици Код калежа, где је Швејк некада пио по пет тамних пива, хорде туриста су одавно потиснуле све доушнике и песнике којима Калеж дугује славу. Али у Чешкој круни, коју је Хашек изнајмио и где се опијао до смрти, још увек је бучно и весело. 

Исмаил Кадаре (1936-)

Овај загонетни човек ме је пре много година посетио у Минхену. Не знам због чега. Исмаил Кадаре је био учтив и несклон циничним шалама. Због тога сам избегавао да му постављам незгодна питања и тако је наш разговор протекао као на дипломатском паркету.

Штета, јер био сам радознао. Од његовог огромног стваралаштва знао сам само рани роман из 1963. године. Генерал мртве војске, који је написао са двадесет шест година, донео му је славу.

Недавно ми је до руку дошла друга његова књига: Сумрак степских богова, у преводу Јоахима Рема. Књига обрађује неколико година Хрушчовљеве ере које је Кадаре, као стипендиста Института „Максим Горки“, провео у Москви, и спорења због Пастернаковог Доктора Живага.

Да ли се роман политички обрачунава са Совјетским Савезом, или је реч о баналној љубавној причи и трачу? Да ли се аутор придржава чињеница или исисава приче из прста? Да ли заиста постоје сви ти министри, доушници, пијанице и песници? На већини страница врви од непознатих имена. Произвољно се цитирају неке руске, албанске, киргиске изреке, без коментара и, наравно, без превода. Ту и тамо освану и добри стари познаници, као што су Константин Паустовски, Борис Пастернак и Јевгениј Јевтушенко. Један стипендиста увредљиво назива Иљу Еренбурга „старом хијеном“. Кадаре очигледно ужива у скандалима и гласинама. А онда наједном придаје превелику важност ситницама, набрајајући сваки ћошак поред кога је прошао. Његови тикови и присилне неурозе подсећају на Глад, прву књигу Кнута Хамсуна, коме очигледно много дугује иако не спомиње његово име.

Тешко ми је да објасним зашто нисам бацио ту несрећну књигу, иако је била чист кулук. Клуб књижевника, који описује, пакао је који настањују духови. Причу обавија густа магла, која обилује историјским реминисценцијама и сујеверним представама. Кадаре често посеже за чудним метафорама. Можда су ме управо оне натерале да истрајем: „На крововима кућа“, написао је, „штрчале су стотине телевизијских антена попут штапова љутитих стараца.“ Тако нешто му пада на памет на свакој трећој страни. У његовим очима Москва је надреални свет без надреализма.

Текст је, како сам аутор каже, написан у „Тирани, 1962-1976“. Четрнаест година је прилично дуг период гестације за тако скроман роман. Чудо је што је таква књига под стаљинистичком диктатуром уопште објављена, додуше, након што ју је скратила и осакатила свемоћна цензура.

За то постоје замршени и поучни разлози. Енвер Хоџа, који је владао Албанијом од 1944. до 1985, дуже него било који други диктатор у Источној Европи, за живота је протежирао писца. Не само зато што је, попут Кадареа, био из Ђирокастре, забити на југу земље, већ и зато што је и Хоџа желео да буде интелектуалац и песник и потајно завидео свом штићенику.

Када је апсолутни владар 1961. прекинуо политичке везе Албаније са Совјетским Савезом, Руси су протерали Кадареа у Тирану. Дванаест година је био посланик у тамошњем парламенту, који није био ништа друго до немоћна машина за подизање руку. „То је“, каже, „имало отприлике исту вредност као чланство у Клубу Медитеране.“ 

Јединој партији у земљи наводно је приступио још као десетогодишњак, касније је преузео низ функција и био је члан Управног одбора Удружења књижевника. Хоџа га је водио на преговоре у Русију. Преживео је без последица све промене политичке линије и бројне Хоџине политичке чистке. До диктаторове смрти неометано је објављивао. Прибежиште је тражио у грађи из далеких епоха, из старог Египта и Османског царства, надајући се читаоцима који ће разумети његове алегорије.

„Све књижевне иновације су доконе“, изјавио је; не треба му Финеганово бдење; Ками му је много дражи од Сартра.

Заштиту му је донекле пружао и све већи успех у свету, након што је Генерал мртве војске 1970. напречац освојио Париз.

Када су 1967. у Албанији забрањене све вере, а земља проглашена првом атеистичком државом на свету“, Кадаре се понадао да ће се из тог „зла“ изродити ренесанса хришћанства. Никада није много марио за ислам, за који је говорио да га је увела туђинска османска власт.

Године 1978. Хоџа је из идеолошких разлога прекинуо и везе с Кином, тако да је у његовим очима Албанија остала једини светионик комунизма. О томе Кадаре пише у књизи Концерт на крају зиме.

Кадаре је почео отворено да критикује диктатора тек 1990. године. У знак протеста према његовом наследнику Рамизу Алији, коме није било до увођења демократије, Кадаре је с пет година закашњења затражио политички азил у Француској за себе и породицу. Емиграција за њега раније није долазила у обзир јер се бојао да ће породица бити изложена репресији. Сада се уселио у стан код Луксембуршког парка, у Латинској четврти. Године 1999. вратио се у Албанију и од тада живи наизменично у Паризу и Тирани.

Због својих политичких ставова изазива контроверзе међу младим писцима. Једном га је нека млада албанска студенткиња осудила следећим речима: „Кадаре је надарени опортуниста. Прво некритички слави Хоџин режим, а данас се исто тако некритички баца у загрљај наизглед моћним капиталистичким државама.“

Mожда у томе извесног удела има и завист; јер у земљи која је имала само три милиона становника, Кадареове књиге штампане су у тиражу од преко милион примерака, а његова дела су преведена на више десетина језика. У Немачкој су се за њега посебно залагали његов верни преводилац Јоахим Рем, који је својевремено отишао у Албанију као представник Комунистичке партије Немачке / марксисти-лењинисти „Црвена зора“, и издавач Егон Аман.

Године 1992. Кадаре је оценио да је Албанија, додуше, најгора стаљинистичка земља“, али је изнедрила најбољу књижевност у Источној Европи. „Моје књиге су биле попут цитаделе слободе, васпитале су читаву једну генерацију у духу отпора према режиму, према диктатури.“ Тиме је, како је рекао, обавио „посао гигантских размера“.

Никада му није недостајало признања. Године 2005. додељена му је Међународна књижевна награда „Букер“, 2009. признање Принц од Астурије, 2015. Награда Јерусалима, а од 2016. је почасни командир Легије части.

Упркос свему, нешто ми се свиђа код тог Албанца. Али шта? Да ли је то његова „chutzpah“? Свеобухватно познавање светске књижевности? Ученост због које као од шале цитира Лајбница и Франца Бопа? Његово уметничко стваралаштво? Или његова злобна иронија која иде до порицања самог себе?  

Јехуда Амихај (1924-2000) 

Срели смо се само једном. Било је то у Јерусалиму, у Културном центру „Мишкенот Шааним“. У просторијама које уливају страхопоштовање држе се дуги говори, воде расправе и приређују читалачки часови. Јехуда Амихај ме је повео кући, која се налазила у близини, у једној од уличица на брду. 

За њега није долазило у обзир да говори енглески; одмах је прешао на немачки, а ја сам у свакој изговореној реченици препознавао мени близак франконијски дијалект. Познавао сам његову поезију и знао сам да је одрастао у Вирцбургу. Питао ме је одакле сам и како ми је било тридесетих година у Нирнбергу, граду националсоцијалистичких митинга. 

Јехуда Амихај је био веома наочит мушкарац, који је живахно гестикулирао рукама и по коме се јасно видело да је прошао војнички дрил. Док је говорио о прошлости и политичкој ситуацији у Израелу, из његових тамних очију севале су варнице ироније. 

„Вероватно знаш да од мене хоће да направе неку врсту државног песника. Ставили су ме у све школске уџбенике и треба нешто да представљам, ционизам или државу. Али мени таква улога не одговара. Никада нисам био члан неке партије, а моје песме су толико личне да нису погодне за читање са говорнице.“

Прихватио сам његове речи, мада сам знао да је био искусан борац. 

Јехуда је рођен као Лудвиг Пфојфер. Био је син имућног трговца, ортодоксног Јеврејина. Његови су још од средњег века живели у Вирцбургу. Лудвиг је био побожно дете, које је сваког дана ишло у синагогу. „Свет религије је нелогичан; састоји се од бајковитих фантазија. Због тога су деца толико везана за њега“, каже он. 

За разлику од већине немачких емиграната, асимилованих Јевреја (такозваних Јекес), хебрејски језик је научио још у јеврејском вртићу, што му је касније добро дошло. Рано се суочио са антисемитизмом. Сећао се да су га други ђаци гађали камењем, довикујући: „Иди у Палестину, где ти је место!“ – „Нисмо чекали да нам два пута кажу. Наша фамилија је на време пребегла у Палестину, између 1933. и 1936. Нико од наших није страдао у Холокаусту. Код куће смо још дуго говорили немачки. Али кад смо дошли у Палестину, Арапи су сматрали да треба поново да нестанемо. Историја спрема људима подмукле ироније.“

Јехуда је касно изабрао име под којим се прославио. Оно шаље поруку о снази. Амихај на хебрејском значи „Мој народ живи“. Његова породица се иселила у Јерусалим 1937. године. Престао је да верује, што је веома растуживало његовог оца. У Другом светском рату добровољно се пријавио у британску војску. 

У пустињи Египта до руку му је дошла књига Елиотове и Оденове поезије и почео је и сам да пише стихове. „Кријумчарили смо оружје за Хагану и спремали се за оснивање јеврејске државе. Брзо су уследили нови ратови. Сваки прекид користио сам да студирам и пишем песме и постао сам учитељ.“ 

Године 1955. објављена је прва Амихајова књига: Сада и неких других дана. У почетку су га засипали жестоким критикама због тога што је библијски хебрејски проткао свакодневним говором. 

У то време је било нешто сасвим ново:
Половина људи на свету
воли половину другу.
Половина људи 
мрзи половину другу.
Да ли због ових или оних 
ја морам да лутам, ходам и мењам се непрестано
као кап у кишно доба, и спавам међ стењем?

„Сада ваља тргнути из сна тај уморни језик што приповеда о Богу и ранама, а не о бензину и бомбама“, рекао је.

Три године касније околности су се, што се тога тиче, потпуно промениле. Хебрејски се за кратко време развио у савремен језик, првенствено заслугом израелских писаца попут њега и Амоса Оза. Следећа збирка донела му је не само признање већ и славу. Књига са петсто песама продата је у више од педесет хиљада примерака, што је више него необично за лиричара у земљи од три милиона становника. Одједном су се свуда створили фестивали, преводи на тридесет језика, па чак и новац. Јехуда је био део међународне песничке заједнице. Седео је на бини заједно са Оденом, Албертијем, Паундом, Пазом и Нерудом. Седамдесетих година су га све чешће позивали, пре свега из Сједињених Држава.

Преминуо је у Јерусалиму од последица рака. 

„Моја лична историја случајно се поклопила са историјом света. Сви рођени после 1926. морали су да изнесу на својим плећима сав терет двадесетог века. Идеологије ми ништа не значе. Можда сам подозрив став наследио од оца, који је био сумњичав чак и према својим рабинима кад би дозволили да их понесе ревност“, закључио је. 

„Ми, Израелци, не треба да владамо људима који не желе да њима владамо.“ Тако једноставно је формулисао свој политички став.

Није згорег прочитати неколико његових стихова: 

На месту на којем смо у праву, 
цвеће у пролеће никада цветати неће. 
Место, на којем смо у праву, 
изгажено је и тврдо као наша земља.
Али сумња и љубав растресају земљу 
попут кртице, попут плуга.
Шапутање постаје чујно 
на месту где је стајала кућа,
коју су уништили.