Шта се десило с јунацима серије „Више од игре“: Поетични, дивни свет Слободана Стојановића

Серија Више од игре симболизује један од звезданих тренутака српске телевизије. Што уопште није било лако, јер се седамдесетих година појавио низ великих серија, које су емитоване једна за другом. Прво су Отписани пуштени у етар од пролећа до лета 1975. године, па смо крајем следећег лета гледали Грлом у јагоде, да би коначно, пролећа 1977. године, кренула и наша прича о Градини тридесетих година. А до 1975. је емитовано три циклуса Позоришта у кући, о којима је антрополошкиња Илдико Ердеи искористила као главни материјал за своју студију о југословенском друштву седамдесетих година. 

Више од игре су много више од носталгичне серије која описује позлаћену прошлост. Да је таква, била би као Клошмерл, која је направљена неколико година раније. По својој уметнички убедљивој реконструкцији историје, Више од игре би се пре могле поредити са Даунтонском опатијом, а ако смемо да будемо пристрасни, могло би се рећи да је наша серија још и боља, јер је обогаћена префињеним хумором и поетиком, тако особеним за сва дела из пера Слободана Стојановића.

Други су позванији да говоре о уметничким врлинама ове серије. Ја треба да кажем коју о односу Више од игре према историјском времену које описује, као и о ономе у коме је стварана. Често се помиње како је кинематографија у Србији и Југославији ушла у кризу после прогона „црног таласа“ почетком седамдесетих година. То, међутим, не важи за серије, за које су седамдесете златно раздобље, ако овим београдским придодамо и Наше мало мисто, а нарочито Куда иду дивље свиње, емитоване тик пред велики обрачун са хрватским политичким руководством. Већ је и ова серија о загребачком подземљу за време Другог светског рата најавила нови поглед на рат, са тек натрухама идеологије. Тајна и ове серије и Отписаних је у том неидеолошком приказивању рата. Иста та особина краси и најбоље партизанске филмове.

Више од игре даје много сложенију слику прошлости. Иако се види идеолошки сукоб у Градини приказан кроз два фудбалска тима, то није најважнија тема. Зато је и серија и добила име. Најважнија тема, која се све време провлачи кроз серију јесте атмосфера међуратне Градине. У питању је нормализација приказивања предратног, грађанског живота. Тај живот није приказан као класна борба огорчених непријатеља, већ као спортско и трпељиво супарништво разних симпатичних ликова, од којих су неки најупечатљивији они грађански. Чак су биоскопџија Гуливер и официр Краљевске војске приказани као врхунски родољуби, што је раније била улога резервисана само за комунисте. Стојановић вешто избегава причу о грађанском рату тако што причу прекида на самом почетку устанка.

Иако је почетак приказивања живота у међуратној Југославији као нормалног била серија Наше мало мисто, Шотрина и Стојановићева серија је отишла неколико корака даље. Пре свега, превазишла је разину маловарошких анегдота, чиме је достигнута одређена универзалност. Житељи Градине су забавни и занимљиви као изузетни ликови, а не због необичног нагласка. Чак им недостаје чар летовања и мора који додатно помаже дотору Луиђију и осталим ликовима Малог миста.

А српској култури и телевизији недостаје поетични, дивни и духовити свет Слободана Стојановића.

________________

***

Шта се десило с јунацима серије „Више од игре“ 1956, петнаест година после

Градина после петнаест година.

Ништа се није променило, све се променило.

Поредак који је хтео да овлада будућношћу, а да би њом овладао морао је да преуреди прошлост. Највише је страдала садашњост, која је, као увек, никаква, час оваква час онаква, као наша расположења. Вишак прошлости, вишак будућности, мањак садашњости.

Шта је било у међувремену?

Рат, страдање, ослобођење, обнова, прва разочарања.

Гуливер се вратио из ропства, из Матхаузена, са 35 кила, али са оним истим ведрим расположењем, увек оран – живи мозак, луда машта.

Враћен му је, па одузет биоскоп. Некадашњи „Колосеум“ прозван је „Волга“, брзо потом „Козара“; или „Шума“, како су га звали мангупи. Снимио документарни филм – о прскалици, изуму Ђорђевића. Ђорђевић смислио прскалицу док је био на робији. Награђен. Кумић писао сценарио.

Кумић, синовац покојног Леке Банкрота, наследник ледаре и куће. Намеравао да сними филм о Костоломцу. Костоломац испао велики ратни јунак, један од тројице народних хероја из Градине. Други је Доктор Душко, по коме се зове болница у Градини.

Костоломац погинуо пред крај рата.

„Младић с трубом“.

Драган, син Милице и Данила, унук Зубе Бојића. Данило је остао у Београду, оженио се оперском певачицом Зојом. Милица – директор болнице у Градини. Зуба, директор Гимназије, баш тога лета одлазио је у пензију.

Почетак лета, јуни, Цар Константин и Царица Јелена. „Случај“ са Драганом, младићем са трубом. Болнички аутомобил, један од првих „фића“ у Србији, први је добио Тито на поклон, био је набављен за патронажну бабичку службу – Драган га разбио.

Бели је изгубио апотеку, али добио звучник на прозору. Цео град окићен звучницима, разгласна станица – корачнице, обавештења, вести Радио Београда, песме и рецитације. Разгласом, који ће се доцније развити у праву радио-станицу, управљао је Друг Глуви, човек великих заслуга – за време рата у затвору Гестапоа ишчупали му уво – имао је стално запаљење и гнојење ува, иако су се око тога старали сви доктори света.

Међу сарадницима Разгласне станице је млади новинар Кумић, чувар Лекиног тестамента, архива и чудних антикваријата. Спикери су били Софија, истинска лепотица, избеглица из Македоније, из Штипа, наставница музике, и Валентино, једини глумац претекао после расформирања градског позоришта.

Бадава је Бели молио да разглас не ради макар кад му је слава. На слави се, дабоме, окупила цела стара Градина – Сеја, Симона, Вита Бас, Буда Шпијун, Ђорђевић, Апостоловић и Васић, који је дошао само да честита. Појавио се, богами, и Зуба Бојић, да ли у пролазу или тобож по неки лек, тек послужио се житом и прекрстио. (Наћи ће се неко ко ће да га достави где треба!) Васић, некадашњи градоначелник, рабаџија је. Из ината! Бели је надрљао кад је покварио звучник. Смењен са места секретара Ауто-мото друштва!

Код Белог су се скупљали на спиритистичкој сеанси. Код њега је био смештен капетан Максим, као онај из Борине Улоге у светској револуцији, кад је нестао (убијен? пребегао у Румунију?) остала је Софија. Шта је злосрећни Бели још доживео? Да носи црни флор и буде у градској делегацији на сахрани Ђуре Салаја (1958)! Његовој потом национализованој апотеци дали име Ђуре Салаја!

Него, откуд толики култ друга Ђ. С. у Градини? Највише заслужан за то опанчарски радник Чолак, рецитатор Буревесника, члан Савезног већа ССЈ, друг друга Ђуре Салаја. Ђ. С. је у своје време робијао у Градини, постоји његова фотографија код Гуливера. Наша ђачка историјска секција је победила на републичком квизу знања о Ђ. С.! Друг друга Ђ. С. га је често доводио у госте.

Исти Чолак се удварао Сеји, сестри Капетан Мише, која је водила љубав са Костоломцем, једно време Комсомолцем, народним херојем из Градине, са њим је имала ћерку, лепотицу Сузану, о чијем су се старању бринули Вита Бас и Симона, као да им је рођено дете.

Госпођица Сеја, која се није уздржавала, упркос претњама и грдњи, међутим није хтела да чује за опанчара, па и кад је постао потпредседник СВ ССЈ! О чему ће се, штошта, сазнати на слави код Белог, а све објаснити кад се (1966) буде рашчишћавало са другом друга Ђ. С.

На шпедитерској и фијакер-станици царује Деба Циганин, прави кум председника Тита! Тито је кумовао деветом детету, Квамету. Дебин најстарији син Пера је био први Циганин капетан ЈНА! Деба је деци давао имена политичких особа. Пре рата Петар, Андрија и Томислав, после рата Насер, Георги Георгију Деж, Палмиро, Ла Пасионарија и Кваме, Титово кумче. Поново очекују принову. Како ли ће се звати? Деба је већ у приличним годинама, али кад може Чаплин зашто не би могао и он. Циганско семе. Крајцарице играо одлично, узимао паре Васићу, нудио протекцију код пореске управе.

Његова жена, Вида, поново у другом стању, волела да се шепури и шета по Градини, са дечјим колицима која је добила од куме. Десетој беби, девојчици, дала име – Јованка. Међутим, горе у Маршалату се због тога грдно наљутили. Друг Глуви је испрескакао Дебу на пасја кола, некако су се извинили великом куму да је све то била штампарска грешка, да је девојчица у ствари – Јоргованка, а не Јованка, па се све то некако забашурило, иако је прилично нашкодило Дебиној репутацији у политичким круговима.

Опасност за фијакеристе и рабаџије – први српски аутомобил! Са разгласне станице – пренос утакмице са Француском, репортажа о првом аутомобилу. „Филмске новости“, на великом отвореном екрану у башти хотела.

Е тај хотел – некад давно „Српска круна“, па „Берза“, па „Рајскоманда“, па „Москва“, па „Морава“ – у своје време био је Лекин, док Лека није банкротирао. Дошло време да се руши. Откуд паре за нови хотел? Скупило се. Друг друга Ђ. С. одвојио од Синдиката за Раднички дом. Одвалиће се од пара за реконструкцију Рудника, у хотелу ће једно време становати инжењери. Око тога ће бити, дабоме, много гужве, расправе, носталгичног отпора. 

У одбрани хотела се истрчао Кумић, умало није настрадао. Хотел је у много чему био центар и срце Градине – преноћиште, одлична кухиња, позорница, дворана, летња башта, водоскок…

Игранке у соколани Дома трговачке омладине, поклону Трговачке банке и Ђорђевића Градини 1938. Младић с трубом и његова џез група. Бубњар Омлатина, мангуп и скитница, који често заглави у апсу, кларинетиста Пера Циганин, подофицир ЈНА, и сама Софија, кад су је измолили. (Чак и са клавсеном!)

На игранци се појављује најлепша девојка града, Лела, прате је три брата Поповићи. Видећемо шта ће бити. Заводница је Сузана, ћерка Костоломца и Секе. (Споменик Комсомолцу.)

Антикварница, француска читаоница… Једино место где сме да ради Ботвиник, повратник са Голог отока, русофил, неизлечиви. Хапсе га кад им се ћефне; биће ипак да љути Ботвиник сарађује, малчице, са Удбом. И опасним Безрукићем. У парку је направљена велика шах-плоча, са огромним фигурама. Ботвиник прилично зарађује играјући шах у паре. Могао је бити и интермајстор, али му нису дозвољавали да иде из земље, није имао пасош. Телефонски шах-меч у част Дана младости. Има још једну пасију: нумизматика, археологија, антика.

У близини су ископине и трагови старог града на Лимесу.

Шта је било са „руским“, а шта са „немачким“ гробљем… Породична па државна костурница. Базен на „немачком“ гробљу, плочама поплочана улица од железничке станице до центра. Костоломац или Комсомолац?

Од старих кадрова из Градине највише се уздигао Чолак, некако је испало да је он „друг друга Ђуре Салаја“. Заузео се да Таковска улица добије име Ђуре Салаја, доводио Ђуру у Градину, да обиђе самицу у КПД у којој је робијао. Друг друга Ђуре Салаја бацио око на Секу… Сека, у своје време, водила љубав са Костоломцем. Јесте, имали су и дете, ону најлепшу и најслободнију девојчицу у граду, Сузану. Сека није била само радодашна Костоломцу, него и другима, кад су тражили. Само није хтела да дâ Чолаку.

Последња дама, стара симпатија Бецића који, заједно са Мошом Марјановићем, још игра у Динаму из Панчева, али каткад долази и у Градину, на славу рођаку Белом и да се види са Секом.

Спрема се прослава 15-годишњице Устанка.

Какав ће бити споменик? 

Какав програм прославе?

Почиње прекрајање и удешавање историје по мери будућности.

Гуливерове фотографије – материјал за изложбу, али под условом да се нека лица избаце са велике слике са терасе општине као и из фотографије пред црквом. Гуливер, дабоме, брани истину, колико може.

Како објаснити јуначку погибију поручника Мише? Победници нису ради да деле славу са тамо неким лудим поручником старе војске. Симона се ужасно наљути на Градину. Одлучи да се врати у Француску, у Тулон, где је наследила мали хотел-куплерај. Вита Бас не може да остави своју стару мајку, деведесет осам година. Шта да се ради? Они ће се ипак вратити.

Орден Легије части.

У састављању списка заслужних за отпор фашизму Гуливер, члан одбора за подизање споменика, брани Леку, описује његов шипак, своје: „Опрем добро“. Међутим – све се то цени као „малограђански и анархоидни“ испади, убеђивач Друг Глуви. Али и њему ће доћи црни петак – пашквила и скеч.

Све ће се, опет, срушити на Кумића.

Раднички се сасвим офуцао, може се десити да испадне из лиге, из Подсавезне у Зонску. Баш у години јубилеја! Шта да се ради? Можда је црноберзијанац, бивши интернационалац Бецић, добродошао?

Да га узму за тренера? Бецић има три идеје: променити пропозиције такмичења, реорганизација ФСЈ; поткупити противнике; удесити са судијом.

Драган и Омлатина се решавају да беже из земље у свет. А све би то могло да почне, рецимо, оног дана када је Југославија победила Француску са 2:1.

Разгласна станица је правила пренос. Славило се у целој Градини. Највише у Циганмали, али и у граду. Звучник на апотеци Белог.

Тог лета се десило ваздан чуда.

Осим што је Драган разбио „фићу“, Сузана је тог лета лансирала купаћи костим из два дела, скакала са трамбулине, пао јој горњи део, виделе јој се сисе!

Било неколико раскалашних журки.

Мора бити да је ушао ђаво у Градиштанце, чак и чувени бригадири се напили на акцији. Разне приче о бригадирима које су вратили из Светозарева. Због свега тога је хитно заседао ГК НО и донео одлуку да се поново врате ђачки качкети, кецеље и бере-капе за девојке, а таман су били укинути. Још да се забрани да се младеж виђа у граду без пратње старијих после девет сати!

Итд…

Него, хајд’мо, с помоћу Божјом!