Тако је говорио Александар Дероко: Оно штошта што сам из правога живота изблиза видео

У сеновити стан Дерокових на већ древном Топличином венцу, тачно преко пута хотела „Палас“, довела ме је понајпре знатижеља да још нешто, непознато, па можда и оно прећутно, дочујем о Растку, свакако најдубљој песничкој страсти и поноћном заносу овога века и овог кутка земљиног тла. Знао сам, дакако, све Дерокове записе (објављене) о песнику и њиховом друмовању и друговању.

О непресушном Растку ћемо, дакле, разговарати доцније чак и присно, нескривено, он ће бити честа и неизбежна тема – професор Дероко ће „емитовати“ радо своје цртеже Растка, чак и оне које су „заједнички“ радили, писма, дописнице, књиге са посветама, неке преводе и успомене, узгред ћемо га ту и тамо помињати, но он никад неће бити наша једина, „целодневна“ и централна тема. Под навалом којекаквих обзира одустајаће од тога најпре један од нас, па онда и онај други. Интересовање за Растка, једног од она тзв. „три мртва песника“, подгревано је увек било, у ствари, жељом за његовим интензивнијим присуством. Напослетку, пред нама је, па и за нама остаје, његово дело, тај готово непогрешиви а, сигурно је, безгрешни говор људи – и ако се чему ваља враћати, нека то буде оно.

А пред нама је, ево, и тај негдањи Растков друг, нимало занемаривог стваралачког искуства и животног доба. „Имам осамдесет и шест година плус две штаке – значи осамдесет и осам“, вели већ при првом сусрету Дероко с бодрошћу и некаквом довитљивошћу срећног, оствареног „каменара“ и кључара безбројних запретаних брава. Макар и уз припомоћ још усправни, насмешени и бритки стари неимар престао је, додуше, да обилази манастирске и колибарске забити и земане, сва она блештава чуда историје Истока и Запада, одложио је, каже, али само у шали, чак и лаку кичицу-разбибригу, опростио се од толиких студената. Ипак, пријатељи различитих занимања и интересовања, негдашњи ђаци, поштоваоци и познаници, све у свему један шири круг – има ту и песника – навраћају редовно (средом и суботом око поднева, а и иначе) на неуморне, увек подстицајне разговоре. Са тих разговора у дневној соби за старинским елипсастим столом некако спонтано „одваљена“ су сва она драгоцена сећања и успомене које је Александар Дероко последњих година публиковао у многим, не уско „стручним“, листовима, часописима и књигама.

У овај стан-салон улази се кад притиснете електрично звонце, али и повучете оно друго, старинско, на ручку. Унутра још неколико звона-клепетуша, окачених о рагастов врата. Нечег планинског и шумског има у себи и сам Дероков вртложни глас; његове упадице и „тираде“ одзвањају попут самотока старог, одлежалог вина. Тапете по зидовима (не једини мираз супруге Иванке – и она је, између осталог, добијала на дар књиге од Растка са посветама, цртежима и оним драгоценим илуминацијама, тако да их имају „у пару“) нису мењане још од 1903. године. Поврх пробраног посуђа, стакларије и намештаја, знамења једног бурног и богато прохујалог века, стоје платна пријатеља. Шумановића, Бијелића, Надежде Петровић, Милуновића, Вујаклије. Статуе Палавичинија, Стијовића, Росандића. Црначке маске које је Растко донео из Африке. Један Пикасо. Литографија са посветом: „A Sacha Derocco, bon souvenir et amities, Picasso. Paris, Decembre 1927“. А свуд око њих и домаћинове слике, свеже, „личне, сасвим личне“: На Сави мог детињства, Рингишпил, Купање оваца, Пролеће у Студеници, Песник Р. П., Аутопортрет, Рибарска барка, По фресци Страшног суда, Црнци играју, А ондак је први јероплан летијо над Београдом, Хиландар, Акт у фотељи... 

МОМА ДИМИЋ: Изазов за овај разговор нашао сам и у томе што нисте баш „свакодневно“ лице позорнице нашег јавног и уметничког живота. Привлачи ме то Ваше доследно порицање значаја формалностима (нпр. кад сте се оно у Академији појавили у жутим чарапама), титулацији, признањима, престижу, „сталном смишљеном појављивању“. Будући да сте тако с те стране „недовољно искоришћени“, почнимо оним ипак конвенционалним питањем: Ко сте Ви, какав је Ваш животни пут био, друже Дероко?

АЛЕКСАНДАР ДЕРОКО: Није важно шта сам све био и шта сам све радио у животу. Важније је, бар за мене, то да нисам кроз живот прошао некако само упола, затворених очију, скоро упразно, или, што кажу, „као пас кроз росу“. Многи људи тако пролазе, или „виде само дрвеће најближе себи, а не огромну шуму около“. Претпостављам да овом приликом нисте изабрали баш мене као некога који је био ово или оно него као човека који је активно проживео један век од 86 и нешто више година доста бурног и интересантног времена те би, можда, имао тако још понешто занимљиво да забележи и каже. Знате, читао сам, и на радију и телевизији слушао, па и сам сам имао до сада понеки такав „јавни“ разговор, што кажу „интервју“. Има таквих разговора где човек прича сам о себи, ко је био и шта је кад у животу радио, али ређе се чују шири погледи и ставови човека изван његове уже професије, о свему што га окружује. Разуме се да код такозваних „великих“ људи, такве њихове исповести доприносе много бољем разумевању њиховог рада. Али, таквих има мало. Не људи, него њихових интимних исповести.

Не мислим овде само на каквог Андрића или Црњанског, или било ког одређеног, него, рецимо, на све велике научнике, војсковође, владаоце... и многе друге људе из јавног живота уопште. Не мешам се ја међу такве. Знам ја добро своје место. Није оно толико високо, али ипак, а с обзиром на све што сам већ рекао, предлажем да у овом разговору останемо на тако једној широј причи о свему и свачему около, а не само на одговорима на ваша ужа питања која сте припремили.

Рођени сте усред Београда. Знамо, између осталог и из Ваших сећања, недавно објављених, да Вам је ујак (или „Уја“ како су га звали) био Јован Ђорђевић, оснивач Народног позоришта, професор Велике школе и писац првог нашег латинског речника. По истој, мајчиној линији у сродству сте са Стеваном Сремцем, а кум венчани Ваших родитеља био је Владан Ђорђевић... У својим сећањима далеко мање бацате светла на очеву лозу. Ко су, одакле долазе Ваши преци, Дероко?

Прадеда ми је био Италијан. Звао се Марко де Роко, и био је негде из Венеције. Оданде је дошао у Дубровник и ту се оженио једном Конављанком. Њихов син Јован дошао је у Београд и ту је био наставник „начертанија“ у Кутликовој школи цртања. Интересантно би, можда, овде било поменути да његов таленат цртача није прешао и на његовог сина, мога оца, Евжена (Евгенија, ваљда по бабином избору имена, по њеном Бечлији Евгенију Савојском), који „плајваз“ није умео честито ни да држи. Ту су гени поново прескочили, они замотуљци спирала дезоксирибонуклеинске киселине, и ја сам наследио деду те волим да цртам. Тај је деда био ожењен Бечлијком, пола Српкињом а пола Швабицом (отац јој је, изгледа, био из Новог Пазара). Отац ми се, пак, био оженио Банаћанком. Тако ја имам и италијанске и далматинске и швапске и банаћанске крви. Презиме је, пак, остало оно првобитно, италијанско. Ето.

У младости сте имали бројна интересовања: спорт, путовања, авијацију, уметност... Шта је пресудно утицало да се на крају определите за архитектуру? Шта је Вас из Кнез Михаилове и заговорника модерних стремљења духа упутило на изучавање, да тако кажемо, и најмањих појединости народне, фолклорне архитектуре, свих оних толико трошних, убогих сеоских кућерака, „бондручара“, брвнара, колиба?

Та разноврсност мојих животних преокупација понекад ми се чак и светила. Тако, кад сам тамо једном биран за неку вишу и изузетнију установу, неки наклоњени „пријатељи“ говорили су „па он је неозбиљан, он је сваштар“. Збиља има људи који су од дефинитивног опредељења за ово или оно још из младости остали или само судије или професори само ове или оне струке, или само официри или шта ја знам још шта. Ја нисам био „сваштар“, али ме је много штошта у животу интересовало. Све што сам сакупио мудрости и знања трудио сам се да пренесем млађима. Написао сам и десетак књига, али то је најмање што један наставник за 42 године тога посла може млађима да пружи.

Писао сам нешто и у публикацијама наше Академије. Па и о старим народним бравама и квакама по напуштеним воденицама, а израђеним само бритвом од дрвета (и налазио им сличне чак на Тибету и у Мауританији). Писао сам о најстаријем ватреном оружју код нас, па и најстаријим неким огромним турским топовима који су паљени фитиљем а какви су бомбардовали Дарданеле и наше Ново Брдо тамо у 15. веку, и због којих сам путовао од Цариграда до Лондона јер их има свуда расутих по војним музејима. О, писао сам ја о много чему, па и о многим некорисним стварима за привреду данас. Није наука баш увек непосредно корисна, како би се то данас хтело.

А у школи мени самом је било непријатно што сам и себе и студенте замарао сасвим непотребним стварима, али много тога је било у старим школским програмима. Мењало се успут и понешто набоље, али да ли ће икада наше вечите реформе ту довести до оног правог, што треба?

Кад смо код овога, по каквој сте „реформи“ Ви учили, како је текло Ваше школовање које је започело, знамо, првих деценија овог века?

У младости, као спортиста, занемарио сам био потпуно школу. Цео дан сам био на Сави, у води, на утакмицама у пливању. Једва сам се провукао до матуре и једва некако и ту матуру положио (1913. године). Доцније, ипак, кад сам се цео бацио само на школу, дипломирао сам (и скоро ме срамота овде то рећи) са, кажу, много добром оценом од 9.66, али се сећам да два месеца пред испит нос из куће нисам помолио. Једва око поноћи, пред спавање, обишао бих неколико пута тада сасвим пусте улице ту око куће, тек колико да смирим живце.

Сиромах мој отац, ја сам то тек доцније схватио, задуживао се јер од своје скромне чиновничке плате није могао обезбедити школовање већ клипану од преко 30 година. Додуше, били су ратови, прво тзв. балкански, затим бескрајно дуги онај Први светски рат у коме сам четири године провео.

У овом „бескрајно дугом рату“, који је свету нанео толико зла, ипак сте постали и један од првих наших пилота на авионима. Све негде до тог времена ова најновија „чуда технике“ називала су се просто аеропланима и представљала су заправо крхке машине од летава, платна и много жица са којима се помало летуцкало над Београдом...

Онај стари дотадашњи српски романтичарски патриотски дух је целу тадашњу омладину био одвео у добровољце. И са задовољством сам учествовао у бици на Церу 1914. године. После су нас искупили у Ђачки батаљон у Скопљу да нас спреме за официре, што никада нисмо постали јер се тада, у току самога рата, скоро никако није „аванзовало“. Тамо сам постао само један од оних „1300 каплара“, но како ме је неки стари спортски ентузијазам поново био ухватио, успео сам да будем узет у авијацију и да затим као пилот упаднем у ону паклену гужву Солунског фронта. То је тамо дуго трајало. И све нас је ђаволски преокупирало.

Није то више био спорт. Гинуло се, али није то било главно, много штошта друго је било психички тешко издржати. У општој еуфорији ослобођења све се, пак, заборавило или је бар друкчије изгледало.

Што се мене лично тиче, ипак сам некако увек волео да останем жив, мада сам ту поред себе имао дивне другове који нису само томе тежили. На пример, двојица баш мојих најближих просто су „тражили ђавола“. Били су прави хероји, али тешко је у авијацији, а поготову у рату, бити сувише дуго херој. Нису доживели да се врате у Београд. Ја сам ипак то доживео и (поред оне тропске маларије и туберкулозе после ње, као последице свега онога тамо) брзо сам заборавио војску. Сетио сам се поново школе и завршио је.

И тако од тог суровог, ратног, окренули сте се нагло и свим жаром оном „вечитом“ и „лепом“ које су Вам откривали уметност, архитектура... У то време пада и Ваше младалачко друговање са Растком Петровићем, још једним нашим „босоногим“ знатижељником пред „скривницама времена“ старих нам манастира и манастирчића, цркви и одбрамбених кула и зидина увелико већ нагрижених „зубом времена“...

Определио сам се некако за архитектуру јер ми је уметничка страна њена била привлачнија него, рецимо, право или медицина или шта друго за доцнији позив. Дакле, нов ентузијазам. Ентузијазам за оно што је уметничко у архитектури. Цела архитектура, таква каква је, само је делом уметност. Мањим делом. Остало је само вештина, градити одговарајуће практичне грађевине. Но и то треба споља да изгледа лепо. Али шта је „лепо“? Често је то само пролазна мода.

Некада су се тако у архитектури развили одређени стилови. После, од покрета „Баухаус“ па наовамо, људи су се заситили те лепоте украшавања спољашности зграда и прешли су у супротну крајност голих, четвртастих, једноличних кавеза од челика, бетона и стакла. Мене је то мало интересовало. Интересовао ме је наш средњи век. Архитектура старих манастира. Годинама сам обилазио рушевине, а многе тек „откривао“ по планинама, изгубљене у зеленилу, са овцама у трави међу зидинама. Не, та се пасија не да речима описати. То је као кад би вам за речник неко дефинисао шта је то појам заљубљености, те нећу даље дефинисати.

Затим ме је ухватио један други ентузијазам. Нисам онај „средњовековни“ напустио него сам – путујући преко брда и долина, прескачући потоке и прелазећи зелене реке на самару малих брдских коњића, ноћивајући по колибама шумским, између чијих су брвана ноћу трепериле звезде у тамноплавој ноћи а све мирисало на борову смолу – открио лепоту старих сеоских кућа. Прастарих облика кроз столећа усклађених, произишлих из голих потреба и начина живота, а све најзад сложено у складну целину. Ништа ту нема сиромашно, али ништа ни сувишно.

А тако је то и са старим варошким кућама. Код ове ме је пасионирало да рашчистим питање порекла. Ишао сам због тога дубоко у турску Малу Азију и свуда налазио исте куће као наше у Призрену или Охриду. Дакле, није то никако нека „балканска“ специфичност, него се просто кроз стотине година истог економског, материјалног и друштвенога живота у турској царевини била развила иста, или бар врло слична, варошка архитектура. Сада се она брзо мења и напушта јер се основни услови мењају.

У вези са свим овим о чему говорите, вратимо се, за тренутак, још једном појму лепог. Очигледно је то категорија која Вас заокупља живо и данас. У чему се по Вама, дакле, огледа „лепо“, посебно „уметничко лепо“ – у једноставности, уздржаности, можда у самој жудњи за лепотом?

То је појам који ја не волим. Више пута сам то рекао, и преко 40 година ђацима говорио, да је „лепо“ релативан појам и да је слично са „добрим укусом“. Боље је тежити што потпунијем „изразу“. Ствар треба да је што јасније изразита. И ово даље што ћу рећи, рекао сам већ негде. Сећам се, једном вечерамо ми у старом конаку Патријаршије, овом који недавно запалише. Стари буђави зидови манастирске трпезарије. На столу мирише посна чорба од празилука. Кад скочи игуман, и он је био већ стар, Виктор Гиздавић се звао... Скочи он и иза мојих леђа згњечи ногом столице на кречноме зиду огромног тамномрког шкорпиона. Преседе нам чорба.

После, спремимо се ми горе у соби на спавање. Напољу, преко уске Бистрице, мирише шума јоргована, али ми никако да заборавимо оно од малопре. Одмакли кревете од зида, свећу не гасимо. Каже Растко: „Јеси л’ познавао ти оног лудог Мому? Полагао он у Паризу државни докторат, државни а не онај мали, обични, мало ко га од наших има, и у њему развио тезу да је једном краставом жапцу његова крастава жаба најлепше нешто на свету! И збиља, пази шта је то ’лепо’, бар нама? Зар неког тамо не би на пример, дуги витки прсти неке младе девојке на жицама харфе могли да подсете на одвратне жуте маљаве краке оног чудовишта кад трчи по оном мемљивом зиду, јер вероватно да је много шта у тој нашој естетици засновано на сексуалној заваранцији, па и лепота жене за човека животињу, у најбољем смислу речи узето? Тако и код шарене птице и рибе.“

Да, али зашто музика може човеку да буде „лепа“, или пејзаж, залазак сунца, или шарене фасаде од патиниране печене цигле ових наших манастира? Ту бар нема могућности за какав животињско-сексуални подсвесни осећај и такву логику.

Филозофирали смо тако о много чему успут по тим путовањима и манастирима.

Наше чувено средњовековно сликарство у приличној мери занимало је, па чак и опчињавало Растка и Вас. Писао је он надахнуто о фрескама, а и о другим многим сликарима и школама, правио доцније збирке слика, скулптура и маски, а био је вешт понекад да и сам начини који добар цртеж, скицу. Ви сте, пак, прекаљени илустратор књига, властитих и туђих (од Расткових, Откровење и Људи говоре) – вазда у духу древних пергамената и илуминација. Ваша последња, велика сликарска изложба почетком 1980. у Културном центру открива посве модерну радозналост линије као и мекоту пасте искушане далеким временима...

Кад је реч о сликарству, оно нас је збиља обојицу страсно интересовало. И он и ја смо већ тада познавали добро целу Италију, а то значи пола сликарства света. И сад, ево, овде ћу убацити, покушавајући да то кажем а да не изгледа као да се некако хвалим, да сам после, можда највише због тога, обишао малтене све музеје од Њујорка, Лондона, Амстердама и Лењинграда, на северу, до Мадрида, Рима, Атине, и Каира, на југу. Скулптура ме је мање узбуђивала. Ипак, тамо недалеко од пирамида има на зидовима подземне гробнице неког фараона Тија тако баснословног сликарства, а то су, у ствари, плитки рељефи у мексим алабастеру испевани, да је човек у недоумици шта је све то, заправо.

Ја сам, да бих докраја осетио сву лепоту рељефа, покушао да имитирам Микеланђела, за кога кажу да је уживао да врховима прстију додирује пластику „торза белведерског“, кад дрекну тамо један чувар и умало нас не избацише. Били смо студенти и водио нас је Бранко Поповић који нам је предавао историју уметности. А знао је тај човек ствари и истински се узбуђивао. Тако каже он, сетно: „Та шта људи још покушавају да праве после овога овде? Све је већ овде речено!“

Поред изучавања наше и светске древне архитектуре, бавили сте се и самосталним пројектовањем. Коју бисте од тих до сада изведених грађевина издвојили као најсамосвојнији и најпотпунији, како велите, израз властитог поимања неимарства?

Што се тиче мог практичног рада као „градитеља“ (како то назива мој колега, некада најбољи мој ђак, Богдан Богдановић) да, био сам и то, али не баш нарочито плодан. Тако неких десетак објеката, разуме се, претежно декоративних. Мило ми је ипак што сам учинио (што смо учинили, управо, професор Душан Смиљанић, један сарајевски трговац, мислим да се звао Прњатовић, и ја) тамо на Староме гробљу на Кошеву. Било је то овако: решили сељаци Срби да се одуже сарајевским атентаторима. Све их ту пренели, измолили од власти камен са неке напуштене аустријске тврђаве ту на неком брду више Сарајева, са ког су камен по камен на коњићима сносили када силазе у варош на пазарни дан или недељом у цркву. И не само то, него и вола или краву довезу, а како је сабајле те још никог нема, они просто вежу сиџимком за врата и оду. Анонимни дародавци.

И тако назидасмо спомен-костурницу и уписасмо доле свих једанаест имена. Величанствено је што су фасаде спомен-костурнице озидане камењем са старога гробља па се ту читају сва она имена и натписи уклесани старим правописом и већ полуистрвени, и ту су сад сачувани за вечност, колико је уопште све вечно, јер, пазите шта је ускоро после било: Одмах после другог рата, кад је фудбал израстао изнад свих других обзира и интереса, замало па да се све то растури и ту сагради нов стадион.

Шта се чудите, и ми смо у Београду тако уништили старо гробље код Маркове цркве! Како је то могло друкчије да се реши?

Многа стара и архитектонски вредна здања последњих деценија тако су управо и нестала, докрајчила их је општа небрига, тренутна градитељска нужда или мода. Шта би, питам Вас као архитекту који „уме да ратује са урбанистима“ и љубитеља древног неимарства, ваљало предузети па да се и овај преостатак историјских здања и споменика духовне културе једног народа што је могуће боље и трајније сачува за „будућа нека поколења“?

Да, велике смо грехе ми овде у Београду починили, и још их чинимо. Шта смо све старо без нужде уклонили! И ево, доживели смо да један од најстаријих градова Европе, још келтски Сингидунум, нема данас (осим тврђаве) скоро никаквих видних сведочанстава своје дуге прошлости. Док, на пример, Загреб, који се родио од споја Грича и Каптола далеко доцније, има свој стари „Горњи град“. Где је тај стари Београд? Збрисан је без икакве потребе када су се, ваљда, тадашњи урбанисти застидели старине и данас су њихове колеге приморане да скоро фалсификују неку нову „стару“ Скадарлију, малтене позоришним кулисама. И доживели смо да нам један од најинтересантнијих споменика буде трећеразредна по фолклорној вредности у поређењу са многим ишчезлим, кафана код „Знака питања“.

Ништа мање урбанисти нису осакатили и Ниш, онда делимично Скопље, Приштину и многе друге градове у Србији и Македонији који су одавно изгубили своју праву физиономију. У Чачку је, на пример, спасен само Амиџин конак. Ђаковица је имала једну дивну стару чаршију где су конаци грађени од скупоцене храстовине. Управо ти конаци су рушени, а храстовина је употребљавана као материјал за грађу и изградњу намештаја. Надајмо се да ће бар Призрен и Охрид бити делимично поштеђени од рушилачких амбиција урбаниста.

А тек који су греси са овим новим што сада градимо? Знате, онога Корбизјеа требало је обесити, још тамо на време, док није био заразио свет својом идејом о кући као „машини за становање“. Свакако да је савремена архитектура не само морала да одговори савременим потребама друштва, него је, умногоме, требало том развоју друштва и да предњачи. Али како? Још недавно чуо сам на радију, при некој дискусији (кад изговорих ту реч „дискусија“ – па још са страшним нагласком на оно дуго „у“ – не могу а да овде не устанем против онога „ја сам у својој дискусији рекао“... дискусија је разговор између двоје или више њих, а никако говор само једнога; извините за ову упадицу), дакле, чуо сам да неки мисле да би прикупљањем сељака у једну општу кућу штошта у развоју села могло да се упрости, усаврши и реши.

Да, то је тако са Корбизјеовим људима претвореним у шрафове његове „куће-машине“, али људи су људи, они имају душу и живе везани за све око себе, а нису ни мрави ни пчеле да живе као по казаматима тих касарни... А о спратовима преко десет у висину да и не говоримо. Све је то нехумано.

Нисам ја ни застарео ни реакционаран. Ја мислим да је најкориснији покрет био онај „Дада“ Тристана Царе и другова. Требало је изаћи из учаурености и рашчистити са свим превазиђеним и неподесним. Тако се може гледати и на основни допринос једнога Пикаса или Хенрија Мура. Опасно је, пак, кад се све извргне само у тежњу ка необичноме, а још горе кад оде у помодарство.

Ово што говорите очигледно је да се посредно односи и на наше тзв. „светске“ сликаре који су се прочули по свом „суровом надреализму“?

Добро, може се избегавати отужна и банална „лепота“, али не мора све баш бити што одвратније, са скоро смрдљивим пацовима и рашчереченим утробама. Нека буде и тога ако ко у томе ужива. Па и ако не ужива, нека прави експерименте, па и читаве експерименталне правце и школе, али не да свету намеће као једино како и шта сме данас да буде. А глупост и снобизам све то прихватају и устоличују. Тако је то, изгледа, захватило и позориште. Шта ту свега сада нема?

Свакако, пак, да треба увек новога у уметности уопште. Ево у музици, рецимо, огроман допринос представљају атонална и додекафонска музика. И џез, разуме се. Али без везе са горњим, а кад је већ реч о музици, не могу а да као обичан грађанин, становник овога града, не излијем свој протест против једне море која постаје све теже издржљива: Мислим на ову бесомучну цику, писку, таламбасе инструмената и сваковрсних земљотреса и дерњаве неартикулисаних грлених и грлатих мушких и женских гласова. И то више него од јутра до мрака. То је тако ухватило и радио и телевизију да чак музику „трпају“ и уз текстове разних говора, па се често ни основна реч говорника не разазнаје.

Нека се младеж забавља са диско-џокејима и по диско клубовима али, побогу, постоји и остали свет. Пазите шта ми се недавно десило: Скрхао ја ногу. Однели ме у болницу. Тамо све препуно, као свуда по болницама (и камо лепе среће да су, уместо многих других ствари у које су отишле милијарде а служе само за престиж и параду, саграђене макар само барака до бараке, али да сваки болесник добије свој кревет а не да их понекад буде по двоје у једном). Љубазни доктори избацили неког прездравелог и сместили ме у шести кревет у једној соби (иначе предвиђеној за два-три кревета). Мањих соба нема. Ништа, задовољан ја. Болови. Нагутао се прашкова и преврћем се целу ноћ, уколико ми нога у гипсу до кука то дозвољава, кад ујутру, не један него пет транзистора, баш оних повеликих: прво „Добро јутро, Београде“, све у реду, али после, одатле па све до, ваљда, девет увече кад почиње ноћни мир, транзистори ударише на сав глас, према томе одакле је ко и ко шта воли. Те разне београдске станице, те Нови Сад, те Сарајево, те Скопље...

Издржао ја тако дан-два, трећег дана сами доктори видели шта је и послали ме кући да довршим својих шест недеља ноге у гипсу, на свом кревету, у својој муклој соби (нисам веровао колико је, поред све муке, то пријатно).

Овакав Ваш темперамент и живо полемичко расположење подсетили су ме опет на те убоге и јадне „скривнице времена“ које су у готово сличном положају нестајања као и ти несрећни болесници по нашим болницама... На жалост, а и срећом, књиге попут Ваших с временом ће постајати све драгоценији траг многих архитектонских грађевина које ће, без сумње, што због небриге а што услед „зуба времена“ неминовно и лагано нестати. Међутим, Ви сте више пута „ступали у акцију“ и преко штампе одлучно устајали противу не само малоумних докоњака него и „школованих малоумника“, како сте их једном приликом назвали (и због тога пред судом одговарали, па чак због „оштрине израза“ били и осуђени), који надобудно и неодговорно „претресају и тако нарушавају непроцењиво вредне архитектонске споменике зарад неког блага цара Радована“…

Да, било је и тога. Бавио сам се и заштитом старина (чак сам и почасни члан Друштва, што није мало признање). И сам сам водио више већих археолошких проучавања на терену и откопавања остатака прастарих споменика. То је узбудљив посао. Поред чисто научне заинтересованости, ту је и узбуђење кад се тамо под земљом открије што ново, не само непознато него и неслућено.

Не могу овде да одолим а да се мало не удаљим од самог питања и да забележим шта се једном десило чувеном старом уваженом историчару и археологу Николи Вулићу (а зар није то повод, па и циљ, многог записивања и писања уопште – а целокупног мог свакако и сигурно – да не остане незабележено за некога кога то доцније може интересовати?): елем, копао он тамо негде код села Требеништа, недалеко од Охрида, јер је имао индиција да ту „нечега“ има... И одједном, а било је већ вече, скоро пред ноћ, засија ту оздо силно злато. Те вазе, те оне фантастичне маске које су показивале лица неких давно ту сахрањених ратника, поглавица или самих њихових краљева...

Ноћ пада. Около копачи, околни сељаци. Шта ће? Каже: „Идите у оближњу жандармеријску станицу и донесите ми ћебе и некакво оружје.“ И тако, умота се он у ћебе, леже у гроб и пригрли онај стари „наганов“ огроман нареднички револвер. Како је спавао, не знам. Свакако није смео никоме то оставити на чување до зоре јер би бар пола разнели сељаци. Није имао поверења ни у нас шегрте који смо му ту асистирали (покојни професор Светозар Радојчић и ја).

Но пре но што бисмо се вратили на сам овај мој случај, не могу а да не испричам само још један из те посебне праксе, за некога можда и досадан, али за нас заинтересоване више него узбуђујући: Раскопали тамо неки остатке мермерних плоча у поду рушевина зараслих у џунглу векова, на рушевинама цркве манастира Бањске, више Косовске Митровице, коју је давно некада саградио српски краљ Урош II Милутин себи за гроб и маузолеј... Раскопали то неки „истраживачи“ (тражећи чувено „бањско злато“, јер баш тако пише у књигама староставним), и када су отворили један оловни ковчег, који је вековима био херметички затворен... указала се визија, скоро сачувана. Ту је било и лице, и одежде... ту је све то било, али било само неколико тренутака тако живо и скоро опипљиво... а онда се све, под ударом свежег ваздуха и сунца, претворило у пепео... Остао је доле у праху само један златан прстен на коме пише: „Тко га носи помози му Бог“...

Бар да је ту било неког да то стручно сними, фотографише, можда фиксира неким спрејом да се не распадне!...

Били су то тако неки чак не ни „надри-истраживачи“ него просто неки људи који су тражили злато, те ти ја напишем један чланчић и буде штампан у тадашњем (а било је то 1932. године) листу Време, и оштро устанем против те маније разривања остатака старих споменика у циљу тражења неког закопаног и скривеног злата.

Конкретно, ово је био случај човека који је тражио дозволу да сме раскопати темеље Душанове задужбине Светог Арханђела у Бистрици крај Призрена, да би откопао „круну и благо Цара Душана“.

На моју несрећу, тај човек је био по занимању судија и „знао знање“ о параграфима у Закону о штампи. Потегне он тужбу те ме Окружни суд у Београду осуди за дело клевете (написао сам био нешто као „не чуди ме када то раде прости и неупућени сељаци, али када то ради један школовани малоумник...“, а он поднео психијатријско уверење да је ментално нормално уман...) на два месеца затвора. Још озго за дело увреде („некакав тамо судија из Призрена“ – а он није „тамо некакав“ већ такав и такав, уважен итд.) – 2000 динара. У пресуди је писало и да имам да је целу објавим, о своме трошку, у истоме листу, на истоме месту, истим словима, итд.

И све сам ја то лепо и извршио, а каже ми судија (било је ту читаво веће и публика и новинари – морао сам чак и да седим на „оптуженичкој клупи“ а не да стојим, како сам ја хтео): „Знаш, да си га најпогрдније опсовао, платио би само новчану глобу као оно за увреду. Међутим за клевету никако не може друкчије него апс, разуме се, макар и условно...“ Тако ми је после свега објаснио председник Окружног суда који је овом суђењу председавао, чувени стари Београђанин Фића – иначе мој школски друг.

Годину дана, колико је трајало оно „условно“, нисам смео ништа слично ни да напишем ни да штампам. Ипак, с временом сам наставио кад год је где „дара превршила меру“. Тако сам и тридесет година доцније уз неку анкету (у листу Политика 1974. године) објавио следеће:

„После недавне посете Лепенском виру, слегао сам раменима. Не зато што сам уображен да ствари у свету треба да иду онако како се мени чини да би било најбоље, него из многих других објективних разлога, мислим да наука (и све то ближе око ње) не би смела да иде спектакуларним и сензационалним решењима. Да, техника данас може све, али оно што је учињено са Трајановом таблом у Ђердапу и ово на Лепенском виру, мислим да није баш морало бити тако учињено. Ово може бити само моје мишљење. Неко је, за све то тамо, чак узвикнуо: Та ово је највећи археолошки масакр двадесетог века.“

Можда су употребљени тешки изрази, али је чињеница да је тамо на терену остала пустош која, са научне стране гледано, нема више много везе са оригиналном аутентичношћу старине.

Тако су, тамо мало даље низ Дунав, изгубљени потопљени остаци Трајанова пута кроз теснаце Ђердапа, а „табла“, која је једино ради тога пута и била постављена, измештена је на друго место, уз то буди речено, још и са унакаженим и разривеним оним дивним природним стењем испод себе. Можда је ово и био један изузетно вредан технички потхват, али, са гледишта чувања аутентичног момента који налаже наука – недозвољен.

Није важно сачувати, ма и импровизовано, само спољни изглед ствари, али ово је покушано и на Лепенском виру, па су на ново место пренесени трошни остаци од здробљене иловаче (и поново постављени на бетонске подлоге!) једног праисторијског, за које се не зна да ли рибарског насеља или светилишта, или шта је већ било. Хоће ли сада ту неки други још што моћи накнадно проучавати, проверавати, и у шта ће имати поверења? А што се тиче естетске стране ствари, ако се ту сад озго натакне и још једно ново „чудо“ савремене помодне технике – шатораст кров од пластике обешен о конопце – то ће бити заиста врхунац целог „шоуа“.

(…) Са изузетном љубављу и готово песничким поклонством изучавали сте величанствену архитектуру као и приличан број других културно-историјских драгоцености светогорских манастира, посебно нашег Хиландара. Онамо, на Атосу, боравили сте три пута са својом неуморном „Лајком“ (фотоапаратом), цртачком бележницом, увек знатижељног, трагалачког духа. У књизи Света Гора, тамо где говорите о количини тог непроцењивог блага, наводите и речи једног опрезног монаха да се „не мора јавно баш знати чега све има у манастиру“. Какве све сензације у Вама буди данас још неоткривено духовно благо најстаријих духовних белега ове културе?

У манастире не идем више уопште. А и кад бих могао, због година и снаге, од којих првих имам већ много а другог још мало, не бих тамо ишао откако је светом овладао овај бучни туризам. Изгубљен у бесомучној гужви, човек више не може ништа ни да види ни да пристојно доживи.

А што се тиче калуђера, и они би волели више мира, и баш ти светогорски манастири боре се сада колико год могу против те најезде туриста, и успели су да се дозволе за посете туриста сведу на минимум. С тим је донекле у вези и оно са неповерењем при чувању старина по манастирима, и свакако да су оне утолико боље чуване уколико се о њима мање прича и зна.

Понекад сте очито на страни оног конзервативнијег дела људи. Нека једно од последњих питања буде у вези с тим. Једном сте чак цитирали, вероватно мало и иронично, једну француску изреку која, отприлике, каже да кад млад човек није револуционаран то значи да нема „срца“ (темперамента), а кад тај исти човек у својој старости није постао барем донекле конзервативан – то значи да није довољно паметан, или тако некако.

И ту ћу се мало вратити ономе о „модернизму“, колико само да бих ипак објаснио да нисам баш старачки најконзервативнији... На пример, после дадаизма, не само да ми је најближи него ми је и најразумљивији надреализам (да сам икада био прави сликар, покушао бих да ме прими у своје редове београдска „Медијала“, протежирао би ми ваљда мој ђак, тада још живи Шејка).

Ја сам се трудио да, кад сам већ ту, да бар све што боље видим, па понегде и да што интензивније учествујем (не „филозофирајући“ сувише зашто смо уопште ту и задовољавајући се да је то тако као са сваким гмизавцем, микробом, травком или дрветом). Међутим, има у животу свега. И пријатнога и непријатнога. И доброга и рђавога. Кроз много шта сам и ја прошао (ако ништа друго, оно шест пута сам лежао на операционом столу – и то три пута чак под пуном анестезијом – и после свега се будио и кроз полусвест о подсвести можда више наслућивао и од самог Фројда, а да не помињем она ратовања или оно мало Бањичког логора који се за многе завршио на Јајинцима). Све су то били не баш најпријатнији тренуци. Не хвалим се њима, многи су и много горе доживели и преживели, али ја сам ипак задовољан што сам, ето тако, штошта из правога живота бар изблиза видео.

Говорили смо овде о многим Вашим пословима и данима, о задовољствима, али и тегобама. Пасије и узбуђења, чини се, преовлађују, а тражили сте их свуда: у ваздуху, по земљи, у води, по манастирима, стиховима одметника какав је био, на пример, Вијон... Од свега тога, шта бисте издвојили и описали као ипак најузбудљивије часове у Вашем животу?

На питање о тренутку највећег узбуђења у моме животу – шта да кажем? Кад човек дуго живи па је учествовао у толиким ратовима, почев од оних 1912. и 1913, затим у оном 1914–18. и најзад у ономе 1941–45. године, онда је свакако морао доживети и доста узбудљивих тренутака. Има разних узбудљивих тренутака. Најопаснији тренуци нису увек и најузбудљивији. Често се у тренуцима највеће опасности по живот ствари дешавају тако муњевито да човек нема времена ни да инстинктивно схвати, а камоли смисли шта се дешава. Ту рефлекс једино брзо реагује, а свест га прати тек делић секунде затим.

Права узбуђења ипак могу да трају довољно дуго да би их човек могао бити потпуно свестан и да би чак имао времена и за страх. О страху нема права да говори онај ко није имао довољно прилике да се и сам боји. Херојство је врлина само кад је човек свестан све озбиљности опасности па ипак савлада и осећај страха. Има пак људи који су по природи свога живчаног система неосетљиви на тај осећај страха, као што има људи рођених без осећаја музикалности или чега другог. Није једноставна ствар ценити унутарњи механизам „јачине“ и „слабости“ код људи. О, гледао сам то на себи и на другима. На пример, на Солунском фронту... Гледао сам људе, ту надомак руке изнад провалија Кајмакчалана, како искачу из запаљеног аероплана да би изабрали лакшу смрт него што је од ватре. Падобрана тада још није било... А видео сам и хероје са грудима покривеним одликовањима – како плачу од страха.

Штошта ту зависи од прилика. Кад сам најзад пошао, после тога рата, у Италију да наставим студије, становао сам на некој мансарди. Кућа је имала шест спратова. Био сам пропао од тропске маларије и туберкулозе, али сам се вукао бескрајно дуго и мучно уз стрме степенице – јер нисам смео сести у лифт. Нисам смео ни у трамвај. Попустили су били нерви...

А што се тиче других разних узбуђења, ево, само узгред, оног тренутка кад су нас оне ноћи, нас око 300 талаца, покупили у логор на Бањици. „Биће стрељано педесеторо за једног Немца.“ Одмах су се потрудили да, у ћошку ходника, покажу гомилу капута стрељаних у Јајинцима... да нам објасне да људе скидају, по цичи зими, у доњи веш и да ови боси прво копају велики ров у који ће их затим, руку везаних на леђима жицом, бацити стрељане. Затрпаће их следећа тура, а затим копати нов велики ров за себе. Лежали смо данима у тој психози, закључани у „соби смрти“ у сутерену, са празним бензинским буретом као „киблом“ на средини собе. Ноћу у кошмарима исте страве био сам срећан кад сам пронашао комад телефонске жице, не бих ли успео да се обесим пре но што ме поведу „тамо“. Нису ме повели. Многе друге јесу.

Да ли бисте били љубазни, на крају, да макар у најкраћем изложите до каквих сте најопштијих али и најтемељнијих сазнања о животу дошли у свом дугом и плодном стваралачком веку, наиме, да ли сте при том дошли и до неке своје филозофије о смислу и циљу живота, па и свету уопште?

Претенциозно би од мене било да идем и до таквих деформација. Ја сам слаб филозоф; ипак, онако „на здраву памет“, чини ми се да не би било ни потребно тражити ни одређивати циљ и смисао свему што се око нас догађа у васиони. Оно што се у нама самима догађа, то је већ Дарвин осветлио. Иако нам „продужење“ није баш циљ, оно је бар објашњење за много шта у нашем малом збивању овде доле.

А што се тиче оног најопштијег око нас, све до у бескрај простора и времена, ја ту, онако лаички, видим јасно саму материју, али тешко схватам ону гравитациону силу која ковитла том материјом кроз простор и време разносећи је од основне експлозије (великога „банга“), од највеће густине, до гаса и паре, а затим сажимајући је до највеће збијености, до нове експлозије... и тако без краја и конца, а обрћући се при том вртоглаво око разних осовина и разних еклиптика.

Кажу, пак, да се слично ковитлање дешава и у најмањим честицама материје. Али сад, где је ту она дезоксирибо- и тако даље киселина коју сам, чини ми се, већ поменуо, то јест шта њу од мртве хемијске материје чини живом да се удваја, устостручује, умилијардостручује, са свим оним бескрајним комбинацијама и компликацијама које чине живо биће и живот уопште? Ми се само у свем том копрцамо и забављамо нашим идејама, идеалима, интересима, обавезама, убеђењима, сујетама, уображењима, љубавима, мржњама, страстима и много чиме још другим – онако шекспировски. Мени се бар тако чини.

("Градина", Ниш, 1981)