Зашто Радио Београд ове године слави век постојања: Како је 1924. прва радио-станица на Балкану почела с радом и шта је емитовала

Увод

Свака земља и те како води рачуна о години у којој је уведена у њој нека нова техничка тековина, јер су то датуми који сведоче и о научном, техничком, привредном и културном развоју те земље и који служе и за упоређивање са другим земљама у свету.

Ми смо после Другог светског рата, без неког истраживања, пошли од постојећих радио-станица у земљи, које су радиле још пре рата, и утврдили датуме почетка њиховог рада. Радио Загреб је почео да ради 15. маја 1926. године, Радио Љубљана 1. септембра 1928. године, Радио Београд 24. марта 1929. године и Радио Скопље 27. јануара 1941. године. На основу тога је почетак рада Радио Загреба, 15. мај 1926. године, означен као почетак редовног програма радија у Југославији и тај датум је Југословенска радио-дифузија 15. маја 1956. године прогласила као Дан југословенског радија.

Југословенска радио-дифузија, која се установљењем телевизије у земљи преименовала у Југословенску радио-телевизију, почела је 1963. године да издаје Годишњак ЈРТ. Поред свих потребних програмских, техничких, организационих и економских података о раду свих југословенских радио и телевизијских станица, Годишњаци ЈРТ објављивали су и податке о развоју радија и телевизије код нас. Овај задатак је преузео познати спортски новинар Радио Београда Радивоје Марковић, који се и раније тиме бавио за потребе Мале енциклопедије Просвета и Просветине Историје Београда. Његовим подацима користио се и уредник Телевизије Београд Владимир Петрић у свом прилогу о радију и телевизији за Енциклопедију Југославије (V свеска, стр. 99).

У Годишњаку ЈРТ 1963. Радивоје Марковић је у напису „Развитак радија и телевизије у Југославији“ веома близу истини да је Радио Београд из 1924. године прва радио-станица у Југославији са редовним програмом. У одељку „Прве емисије“ он пише:

„Година 1924. доноси прве покушаје стварања домаћег радио-програма у сасвим ограниченим могућностима. Инжењери Михаило Симић и Добривоје Петровић фебруара 1924. дали су прве пробне емисије преко постројења радио-телеграфске станице у Раковици, код Београда. Од 1. октобра исте године ова станица била је овлашћена да 'даје' концерте трипут недељно, по један сат. Међутим, она је била доста кратког века. Почетком 1926. Министарство је саопштило да станица не даје никакве резултате, штавише у самом Београду чује се врло рђаво на свим пријемним радиофонским апаратима, те је штета за државне интересе да она ужива додељене јој бенефиције; поред тога, оваквим својим рђавим радом она не само да не успева у вршењу пропаганде за ширење употребе радиофоније него, напротив, омета исту. Сличних покушаја у Београду биће и крајем 1927, и почетком 1928. године, када су давани концерти на којима су учествовали и неки истакнути уметници, као Стеван Христић, Крешимир Барановић и други.

У исто време, слични покушаји јављају се и у Љубљани. Инжењер Мариј Осана, преко предајника сопствене конструкције јачине само два вата, 8. марта 1924. године дао је прву емисију на подручју Словеније. У истом граду, преко нешто јаче пробне станице, 26. јануара 1926. године чак је вршен радио-пренос концерта Глазбене матице.

У септембру 1925. са снагом од 0,1 kW продукције Телефункен, у дане Загребачког збора, неколико дана радила је и пробна станица у Загребу. Овде је у исто време забележено и постојање илегалне радио-станице назване 7. XY што је било дело неколико одушевљених радио-аматера.“

Радивоје Марковић, међутим, није до краја истражио историју Радио-станице Београд, па ју је због тога погрешно сврстао међу експерименталне радио-станице.

Зна се, међутим, шта разликује редовни програм радио-станице од експерименталног рада. То је, пре свега, одлука надлежног државног органа којом се одобрава емитовање програма, затим ту долазе још редовитост програма и финансирање програма било дотацијом, радио-претплатом или економском пропагандом.

Пре него што детаљно размотримо све ове неопходне претпоставке, желимо да изнесемо преглед техничких услова у којима је дошло до оснивања ове прве наше радио-станице.

РАДИО-ТЕЛЕГРАФИЈА КАО ПРЕТХОДНИЦА РАДИО-ДИФУЗИЈЕ

До радио-телеграфије у свету и код нас дошло је почетком двадесетог века захваљујући открићу енглеског физичара Максвела 1864. године о постојању електромагнетских таласа у етру, аналогно топлотним и светлосним таласима, затим раду немачког физичара Херца, који је 1888. године успео да измери дужину и брзину електромагнетских таласа, а посебно радовима нашег научника Николе Тесле између 1889. и 1892. године. Он je поставио научне и експерименталне темеље за производњу електромагнетских таласа високе фреквенције и великих енергија, који су представљали основни предуслов за будуће научне радове и експерименте на пољу преноса знакова, импулса и саопштења посредством електромагнетских таласа. Никола Тесла 1899. године изводи огледе преноса бежичне радио-телеграфије у Колораду у САД, при чему постиже домет од 800 и више километара.

Међутим, у свету, па чак и код нас, много више се признаје рад енглеског научника италијанско-ирског порекла Гуљелма Марконија, који је мање сам проналазио, а недозвољено је узимао туђе проналаске (пре свега Теслине), патентирао их и употребио за тржиште. Године 1897. Маркони оснива предузеће „Marconi Wireless Telegraph and Signal Company“ и почиње да продаје уређаје за радио-телеграфију.

Тако је његово предузеће и код нас, веома рано, поставило прву радио-телеграфску станицу. На планини Волујици изнад Бара у Црној Гори, на самој обали Јадранског мора, 23. августа 1904. године прорадила је радио-телеграфска станица, као веза у то време независне и самосталне Црне Горе са Италијом (преко Барија), а преко ове и са многим европским земљама. Њеном пуштању у рад присуствовао је и сам Маркони.

Ова радио-телеграфска станица радила је све до почетка Првог светског рата. У јесен 1914. године аустроугарска морнарица ју је паљбом из топова уништила. Заменила ју је октобра 1914. године француска радио-телеграфска станица у Подгорици. Она је радила до почетка 1916. године. Српска Врховна команда подигла је 1915. године у Нишу радио-телеграфску станицу, која је касније пренета у Косовску Митровицу и тамо уништена.

После завршетка Првог светског рата и уједињења југословенских народа (1918) остале су у нашој земљи радио-телеграфске станице којима су се користиле аустроугарске војне или цивилне власти, и то у Сарајеву, Шибенику, Требињу и Загребу. А од 1919. године радила је на Бањици код Београда радио-телеграфска станица коју је набавило министарство војске и морнарице, а касније је уступило Министарству пошта и телеграфа.

Пошто све ове радио-телеграфске станице нису биле довољно снажне и квалитетне, Министарство пошта и телеграфа почетком 1922. године разматра могућност изградње радио-телеграфске станице великог домета. Како за то није било довољно буџетских средстава, требало је ангажовати страни капитал за подизање такве радио-станице, и то тако што би инострано предузеће о свом трошку изградило радио-телеграфску станицу, а онда је одређени број година као власник слободно користило за пренос радио-телеграма, уз нормалну наплату такса и уз минимално давање држави.

Под тим условима јавила су се марта 1922. године два понуђача: Маркони („Marconi Wireless Telegraph Company“) из Лондона и Генерално друштво за бежичну телеграфију (Compagnie Générale de Télégraphie sans-fil) из Париза (телеграфска скраћеница ТЕСАФИ).

После дужег преговарања са обе компаније, Министарство пошта и телеграфа одлучило се за уговор са француским друштвом ТЕСАФИ. Министарски савет Краљевине СХС прихватио је 11. августа 1922. године нацрт уговора. Одлуку су потписали сви министри тадашње владе, сем одсутног министра грађевина. То су били: Никола П. Пашић, председник Министарског савета, Марко И. Трифковић, министар припреме за Уставотворну скупштину и изједначење закона, Миливоје Зечевић, министар војске и морнарице, Светозар Прибићевић, министар просвете, др Коста Кумануди, за министра унутрашњих послова, Андра Станић, министар саобраћаја, др Момчило Нинчић, министар иностраних дела, Живојин Рафајловић, министар шума и руда, др Лазар Марковић, министар правде, др Коста Кумануди, министар финансија, Иван Пуцeљ, министар пољопривреде и вода, Крста Љ. Милетић, министар за аграрну реформу, др Жарко Миладиновић, министар пошта и телеграфа, др Иван Крстељ, министар вера, др Грегор Жерјав, министар за социјалну политику, Осман Виловић, министар трговине и индустрије, Дервиш Омеровић, министар народног здравља. Уговор су затим 27. августа 1922. године потписали министар пошта и телеграфа др Жарко Миладиновић и директор Генералне компаније телеграфије без жица из Париза Константин Ситика (Constantin Syticas).

Уговором о инсталирању и експлоатисању једне модерне радио-телеграфске станице у Београду или околини компанија ТЕСАФИ обавезала се да ће такву станицу инсталирати и да ће куповина земљишта, изградња и намештај зграде, монтирање и испитивање апарата пасти на њен терет. После 30 година експлоатисања све инсталације прелазе без накнаде у власништво државе, а држава има право да их после 11 година откупи према уговореној цени. Држава има право на 12% бруто прихода од такса.

ГОДИНА 1922. УГОВОРЕНА НАБАВКА РАДИО-СТАНИЦЕ БЕОГРАД

Међутим, оно што чини овај уговор интересантним за нашу тему јесте тачка 4. члана 2. уговора. У том члану описане су све инсталације које ће ТЕСАФИ поставити. А тачка 4. гласи:

„У Београду ће такође бити инсталисан још и један радио-телеграфско-телефонски апарат, удешен за отправљање у разне области Краљевине СХС држ. телеграма, комуникeа, новинарских вести, берзанских извештаја, концерата, вести за пропаганде итд. онима којима то буде одобрено од стране Министарства пошта и телеграфа.“

У нацрту уговора ова тачка је била још конкретнија и либералнија од горе прихваћеног текста.

„Исто тако ће бити уређен у интересу публике, пропаганде и моралног и уметничког васпитања један мешовити отпремник за радио-телефонију и радио-телеграфију, у циљу преноса неограниченом броју пријемника које ће држава дозволити у разним областима Краљевине СХС, државних телеграма, извештаја, концерата, вести за пропаганду или новинарских, или пак других новости за јавност које долазе из службе државе или са њеним овлашћењем.“

Очигледно је да је овај текст био превише либералан за тадашњу државу.

У тачки Ц члана 15. утврђено је право државе да радио-телеграфски и телефонски апарат, описан у члану 2. бесплатно искористи један сат дневно за отправљање свих информација и вести које државу интересују.

Значи, већ августа 1922. године тим уговором је предвиђена изградња прве радио-дифузне станице у Југославији. Већ сама та чињеница потврђује да не може бити ни говора о некој експерименталној аматерској радио-станици минималне снаге, као што су биле остале експерименталне станице, рад одушевљених аматера.

Читав уговор, који има 21 члан, објављен је у Поштанско-телеграфском веснику бр. 7. из 1924. године, а и у чланку Николе В. Гулана „Увођење радио-телеграфских веза у Југославији“, објављеном у ПТТ архиву бр. 11, Београд 1965/1966 (издање ПТТ музеја у Београду). А читав низ веома корисних података о почецима Радио Београда пружа и преглед (регеста) аката, одлука и чланака који је под називом „Отварање првих радио-телеграфских и радио-емисионих станица у Југославији“ урадила Олга М. Ковачевић (ПТТ архив бр. 12, 1967. година).

Да бисмо могли оценити значај поруџбине радио-дифузне станице Београд у 1922. години, треба указати на развитак радио-дифузије у то време у свету, посебно у Европи.

И на том подручју геније Никола Тесла први је предвидео развитак радија још у далекој 1904. години.

Амерички публициста Јуџин Лајонс у књизи „Дејвид Серноф“ („David Sarnoff“), издатој у Њујорку 1966, на страни 71. пише: „Тако рано као што је 1904. година велики проналазач Никола Тесла флертовао са идејом (макар магловито и са оклевањем) како би један глас могао стићи до хиљада или милиона људи истовремено. Писао је о уређају, који би био веома успешан у просвећивању маса... уређају јефтином и једноставном који бисмо могли носити у џепу, и који би хватао сигнале у атмосфери.“

До остварења тих Теслиних замисли дошло је, међутим, знатно касније.

Први редован говорни и музички радио-програм у свeту почела је да емитује 6. новембра 1919. године холандска радио-станица RSGG. Претходио му је од 7. фебруара исте године експерименталан програм.

У Сједињеним Америчким Државама 27. октобра 1920. године почела је редован програм радио-станица КDКА. Претходно је експериментални радио-програм преношен 1915. и 1916. године.

У Немачкој је 1920. године прорадио радио-програм на дугим таласима у граду Кенигсвустерхаузену (Königswusterhausen), али редован програм почео је тек 29. октобра 1923. године у Берлину.

Би-Би-Си (British Broadcasting Corporation) почео је редован програм 2. новембра 1922. године, а претходили су му експериментални програми од 15. јуна 1920. године.

У Француској редован радио-програм почиње новембра 1922. године у Паризу.

Из овог прегледа види се да је до закључења уговора наше државе са ТЕСАФИ-јем (августа 1922. године) редовни програм радија био емитован само у Холандији и САД, док је у Енглеској и Француској емитовање почело тек у новембру 1922. године.

Како је могуће да је већ у то време дошло до поруџбине праве радио-дифузне станице за Југославију? По нашем мишљењу, две су околности утицале на то. Прва – да је друштво ТЕСАФИ у самој Француској изградило и користило радио-дифузну станицу и припремало изградњу нових станица; и друга – да су у Министарству пошта и телеграфа били добри стручњаци који су пратили развитак радио-телеграфије и радио-дифузије у свету. То ћемо видети касније, пратећи развитак Радио Београда.

У 1923. години почеле су да емитују радио-програм и следеће земље: Швајцарска, Аустралија, Белгија, Чехословачка, Финска, Норвешка и Шпанија. 

ПРИПРЕМА ЗА ПОЧЕТАК РАДА РАДИО БЕОГРАДА

Компанија ТЕСАФИ је још крајем 1922. године купила земљиште преко пута железничке станице Раковица, величине 233.000 m², на којем је до краја новембра 1923. године подигнута зграда радио-станице (како за потребе радио-телеграфије тако и радио-дифузије, јер је један од три предајника служио истовремено и за радио-телеграфију и за радио-дифузију), и до тог рока адаптиране су и просторије за радио-центар у Улици Кнеза Михаила бр. 42 (зграда Прве хрватске штедионице, која и данас носи тај натпис). Тако је могла, поред подизања предајних и антенских уређаја, почети и монтажа потребних уређаја и апарата у обе ове зграде. Такође је изграђен радио-пријемни центар на западном Врачару.

Инжењери Михаило Симић и Добривоје Петровић монтирали су фебруара 1924. године у просторијама зграде у Улици кнеза Михаила бр. 42 потребне уређаје за Радио Београд, тако да је могао почети пробни рад.

Управник целокупне радио-телеграфске станице био је Сава Јанковић, а главни инжењер Живојин Аранђеловић. Све особље је југословенског држављанства, а друштво ТЕСАФИ је као свог инжењера и техничког саветника именовало Марсела Грeнжана, коме су у првој години рада помагала још три француска техничара. Све особље је, међутим, плаћало друштво ТЕСАФИ. Већ у новембру 1924. године Гренжана је заменио Леон Робер.

Највише вести о припремама за редовни програм Радио Београда и о његовом каснијем раду садржи месечни часопис „Телеграф и телефон“. Часопис је почео да излази 1924. године и његов власник је био Милан Ж. Ћорђевић, начелник Министарства пошта и телеграфа. Од 1926. године часопис се зове „Радио, телеграф и телефон“.

Часопис је доносио низ стручних чланака, пре свега о радио-телеграфији, радио-телефонији и радио-дифузији, као и вести из земље и иностранства из тих области. Сам Ђорђевић је био скоро у сваком броју уводничар, а заиста добри стручњаци (Св. Симић, Шиме Торбарина, инж. Добривоје Петровић, инж. Славко Бокшан, инж. М. Лазаревић, инж. Д. Поповић, инж. Јосип Слишковић, инж. Мариј Осана, Сава Јанковић, инж. О. Хиршлер, инж. П. Васић, инж. Љ. Терзић, Ж. Пауновић и други) пратили су и објашњавали све што се у тој области у свету дешавало. Довољно је поменути да овај часопис већ 1924. године пише и о појави телевизије у свету! Изванредни и непревазиђени су чланци инж. Славка Бокшана о Николи Тесли.

У првом броју часописа Милан Ж. Ђорђевић у чланку „Нова радио-телеграфска станица у Београду“ пише:

„У Београду је такође инсталисан још и један радио-телеграфско-телефонски апарат, удешен за отправљање у разне области Краљевине СХС државних телеграма, комуникеа, новинарских вести, берзанеких извештаја, концерата, вести за пропаганду итд. онима којима то буде одобрено од стране Министарства пошта и телеграфа.“

У другом броју часопис објављује вест о оснивању Друштва пријатеља радио-телеграфије и радио-телефоније и Правила тог друштва, прихваћена на скупштини Друштва, одржаној 15. јула 1924. године у Београду. Међу 40 оснивача су и председник Народне скупштине, више министара, много инжењера из Министарства пошта и телеграфа и универзитетских професора. Треба напоменути да је слично друштво под називом Радио-клуб Загреб основано у Загребу 23. марта исте године.

У трећем броју часописа Милан Ж. Ђорђевић на крају уводног чланка под насловом „Радио-телеграфија и телефонија“ пише:

„У Београду је ових дана довршена инсталација радио-емисионе станице, која ће се пустити у саобраћај чим буде решено да ли ће ову станицу експлоатисати држава или ће се то уступити приватном друштву. Пробе вршене неколико последњих дана задовољавајуће су и она се јасно могла чути далеко иза граница наше државе. Ова ће станица у прво време радити дужином таласа од 1650 метара.“

Из написа се може закључити да се у то време још размишљало о могућности да сама држава брине о програму Радио Београда.

У четвртом броју часописа има само кратка вест да су 19. и 26. августа 1924. године одржани пробни концерти на таласној дужини 1650 метара. Оба су концерта успела и чула се на већем растојању.

У петом броју часописа Љ. Терзић је у чланку „Радиофонија и законодавство“ испричао и ову, за данашње генерације скоро несхватљиву, анегдоту:

„Код нас ни изблиза се не може замислити шта значи радиофонија у Западној Европи и Америци. Јер док се код нас свет скупља као на чудо каквог изложеног радио-телефонског апарата, дотле је он на западу обичнија ствар но електрично осветљење код нас.

Код нас интелигенција још не може да појми, разуме и схвати шта је радиофонија. Тако приликом слушања једног радиофонског концерта у Београду, један факултетски образован човек, угледна личност, иначе не сувише у годинама, и поред свих објашњења није веровао у целу појаву. А да би се уверио да није каква 'варанција', заваривао је чак и под сто на коме је стајао haut/parleur.“

„Политика“ од 22. марта 1924. године доноси духовит чланак „Радио-телефонија у Београду“:

„Није можда далеко дан када ће и свака друга или трећа кућа у Београду имати свој радио-телефон. Једна компанија добила је већ, као што је познато, концесију за подизање велике радио-станице и инсталисање пријемних апарата по кућама у Београду и земљи. Апарати ће бити јевтини, а исто тако и годишња претплата, за коју ћете моћи да у својој соби слушате целог дана и целе ноћи, кад год хоћете, новости од нас и са стране, рецитовање, приче, оперу нашу и страну, концерте у Паризу, Москви, Лондону, дебату у Народној скупштини, политичке говоре, предавања и најновије шаљиве куплете. Навијете само апарат, а труба већ трешти:

– Лажеш, животињо! Лажеш, свињо једна! Ко лаже? Ко! Битанго! Лопужо! Магарче! Ниткове! Главу ћу ти разбити! Просућу ти црева!

И одмах знате да је то седница парламента.“

Док су се завршавале инсталације радио-станице Београд, француско друштво ТЕСАФИ упутило је 2. маја 1924. године писмо начелнику Министарства пошта и телеграфа М. Ђорђевићу тражећи да се утврде услови под којима ће радити ова „радиофонска“ станица.

Они су предложили следеће услове:

1. Трошкови пословања радиофонске станице падају на терет ТЕСАФИ-ја.
2. ТЕСАФИ ће редовно обавештавати државу о времену радиофонских емисија.
3. Држава, према Уговору од 27. августа 1922. године, има право да бесплатно користи сваког дана, највише један сат, радио-станицу за пренос својих званичних саопштења.
4. Сваки радио-пријемник мора имати овлашћења државе и за сваки радио-пријемник треба платити држави годишњу таксу од 300 динара, а да би се делимично покрили трошкови експлоатисања радиофонске станице, држава ће дати ТЕСАФИ-ју 50% ове таксе.

Ово писмо је довело до измене Правилника о приватним радио-телеграфско-телефонским пријемним апаратима из 1923. године. По том, иначе веома рестриктивном правилнику (дозволу за држање пријемника даје Министарство пошта и телеграфа, власник мора назначити одају у којој ће држати апарат и не сме га померити из те одаје без нове дозволе), а радио-претплата је износила 240 динара годишње за апарате са рамом и 360 динара за апарате са антеном.

Нови правилник је донет већ 15. маја 1924. године и у њему се предвиђа јединствена радио-претплата од 250 динара годишње која се плаћа држави, а поред тога још 150 динара годишње за друштво или лице које има дозволу за „Broadcasting“ (за емитовање програма).

Марсел Гренжан, председник ТЕСАФИ-ја у Београду, обавештава својим писмом од 5. августа 1924. године М. Ђорђевића, начелника Министарства пошта и телеграфа, да су инсталације за радиофонију потпуно завршене и да их држава може користити кад жели, према члану 15. Уговора. Пожељно је да се за емисије утврди стално време.

„Политика“ од 31. августа 1924. године на првој и другој страни доноси опширан чланак „Нова радио-телеграфска станица“, у коме се исцрпно описује предајни центар у Раковици, радио-пријемни центар на западном Врачару и студијски радио-центар у Улици кнеза Михаила бр. 42.

Из тог чланка цитирамо последњи део:

„Ту близу је и сала за концерте. Када ступате у ову необичну салу, која представља свет, вас обузимају чудновати осећаји. Изгледа вам да сте ништавни наспрам овог невидљивог колоса, који вам представља овај мали затворени простор. У први мах осећате да се налазите у једном центру у којем се усредсређују сви снопови радио-електрицитета и звукова, који непрестано вибрирају по бескрајној васиони, шта као да сте у центру одакле се звуци пријатних мелодија вокалне и инструменталне музике шаљу на све стране света, док се, најзад, помоћу апарата за бежично телефонисање, не нађу у човечјем уху, тамо, далеко.

Сва је сала застрта у свим правцима и зидови су тапетовани вуненим габардином каки боје, под је застрт дебелим и тешким засторима, а таваница је сва покривена белом полусвиленом материјом у таласастом облику.

Пред великим микрофоном, који виси у једном углу, пред којим се изводе концерти, и који је тако осетљив да може примити и бестрага далеко отправити и најмањи шум у сали, стоје пултови за ноте. Резервисано је место и за клавир, који ће се ускоро поставити.

И сад замислите ову слику: певачки хор, или музика, стане пред микрофон и отпочне са концертом. Звуци песме заталасају металну мембрану у овом микрофону, као прибогу и код микрофона у рогу код обичног телефонског апарата, и она, мембрана, у свима нијансама, у најфинијим нијансама, да се може чути и мува кад зуји, покреће се, вибрира и верно преноси боју гласа и све његове особине, на апарате раковичке радио-станице, одакле их, помоћу јаке струје са високом учесталошћу, снажно баца преко високе антене у бесконачност.

Заталасани етар, пролазећи поред свију радио-станица на свом путу, утиче на све пријемне апарате преко антене, где се амплифицира (увеличава), глас на нарочитом апарату (амплификатору), као што се код микроскопа увеличава геометријска фигура, и онда у потпуној форми и боји затрепери песма или реч у телефонској слушалици на ваше ухо ...

И тај концерт из Кнез Михајлове улице бр. 42, чуће и најудаљенија места у целој нашој Краљевини, где год буде било примајућих радио-аматерских станица. Са тога места слушаће се и комуникеи и новинарске вести, берзански извештаји, вести за пропаганде, јавна предавања.“

То је заиста лепа репортажа о радију у далекој 1924. години! 

ПОЧЕТАК РЕДОВНОГ РАДА РАДИО БЕОГРАДА

Пошто су сада били створени и технички и програмски услови за почетак рада Радио Београда, о томе је донело одлуку Министарство пошта и телеграфа. Одлука је објављена у бр. 19. Поштанско телеграфског весника из 1924. године и гласи:

Скрећемо пажњу на веома мали број радио-пријемника у земљи, који следећих година, разуме се, расте, али ипак све до 1939. године није већи од 155.135.

Ова одлука је донета 19. септембра 1924. године, а „Политика“ од 7. септембра исте године доноси изванредно духовит чланак под називом „Забрањен радио-концерт“ и са поднасловом „Министарство пошта, телеграфија без жица и наше позоришне звезде“. Ево тог написа:

„Елегантни мецанин београдске 'Компаније Телеграфије без жица', Кнез Михаилова 42, личио је јуче пре подне на ходнике између глумачких гардероба и позорнице Народног позоришта на дан неке значајне премијере.

У ходнику, пред једним истим вратима, нашли су се гђа Роговска, увек краљевски величанствена и са чудним осмехом, г. Богић, освајач срца како на позорници тако и на земљи, г. Томић, због кога и г. Богић има често разлога да буде љубоморан, г. Брезовшек, наш одлични диригент, па и сам г. Христић, нови директор београдске опере. Да слику премијере иза спуштене завесе допуне, било је ту и по неколико новинара с једним фотографом, који је већ удешавао свој апарат за снимање неке живописне сцене. Осећало се оно притајено узбуђење када се са неизвесношћу очекује како ће бити примљено оно што се сада први пут пред широком публиком пева или говори.

А публика која је имала јуче да слуша ову необичну премијеру била је широка колико цео широки свет. Јер за јуче пре подне у 11 часова био је заказан први београдски радио-концерт, који, захваљујући добрим амплификаторима и јачим машинама раковичке станице за емисију, може одлично да чују Париз и Копенхаген, Москва и Алжир, Бејрут и Лондон.

У мецанину налази се мала и чудновата концертна сала. Сви зидови су тапетирани, таваница такође, и увијена у неке беле велове као да је сва од чипака, да нема одјека. У једном углу је нов клавир, а у другом на малој љуљашци од гајтана обешени су микрофони. Они су код бежичног телефона оно што је код обичног жичаног онај левак у који се говори. И пред тим микрофоном пева се, свира, говори. А сви који имају било велике било оне мале аматерске, јевтине бежичне телефоне наместе сказаљку на број дужине таласа са којим Београд шаље концерт и имају позориште, оперу, последње новости, у својој соби, код своје куће.

Тако, јуче у једанаест часова чекало се у овој дворани за бежичне концерте, а, нема сумње, и у многим службеним и аматерским станицама, да г. Брезовшек спусти руке на дирке клавира, а гђа Роговска запева... Узалуд су сви ти држали слушалице на ушима.

Баш кад је требало да почне прва тачка, наишао је у салу за концерте г. Сава Јанковић, виши чиновник министарства пошта, који је при овој приватној 'Компанији Телеграфије без жица' одређен као инспектор од стране државе и, на опште изненађење, забранио концерт. Држава сматра да уговором који је она склопила са компанијом није допуштено компанији да приређује концерте. Изгледа да Министарство пошта жели да приређује концерте у својој сопственој режији.

Како то: зачудио се г. Томић. Не пева ваљда г. Пера Марковић, министар пошта и телеграфа, боље него ја!

Ни буњења ни јадиковања нису помогла и концерт је отказан.

– О, да је то непријатно – вајкао се један од стубова нашег позоришта. – Мислио сам: сад ће ме чути Беч, Женева, Париз, Каиро! Колико су ми завидели на том иностраном гостовању сви, када сам малопре прекинуо пробу у 'Краљу Лиру' на пола сата да дођем овамо. И сад, ништа! Само да се то не дозна. Рећи ћу им: Рецитовао сам. Да сазнају шта је било, изели би ми душу. Господо журналисте, ја вас молим за дискрецију.“

Овај дивни чланак односи се на 6. септембар, а одлука којом Министарство пошта и телеграфа одобрава емитовање програма ТЕСАФИ-ју донета је 19. септембра. Иако накнада од претплате припада ТЕСАФИ-ју тек од 1. октобра, ТЕСАФИ је почео редовно да емитује програм још истог дана, то јест 19. септембра.

О томе „Политика“ од 20. септембра извештава у чланку „Први радио-концерт у Београду одржан је синоћ у просторијама Хрватске штедионице“:

„После великих припрема и то се најзад остварило. Радио-концерт требало је да се одржи још раније. Али због једне формалности концерт је био одложен. Министарство пошта и телеграфа, пред сам почетак концерта, забранило га је, пошто је неко био пронашао да у уговору које је Друштво за радио-телеграфију и телефонију закључило с нашом државом није и то предвиђено.

Нешто после седам сати у просторијама Хрватске штедионице сви уметници су били на окупу. Тада је објављен почетак. Г. Михајловић је сео пред микрофон и бројао пет минута од 1 до 220.

– Ало! – Ало – Ало – почео је затим г. Михајловић. – Добро вече, госпође и господо. Први концерт радио-телефоније београдске станице сад ће почети. Ево дневног билтена метеоролошке станице на Врачару. И билтен је прочитан врло разговетно да се могло лепо разумети свугда. Требало је после тога дати још извештаје са берзе и дневне вести, но како су наши уметници већ били изгубили стрпљење, почео је одмах сам концерт.

Гђа Роговска – представио је г. Михајловић кроз микрофон и госпођу – запевала је познату арију из 'Тоске' уз дискретну пратњу г. Брезовшека на клавиру. Њен соноран глас је затреперио пред апаратом и радио-таласи су га носили далеко у свет… Они који су слушали у Београду концерт изјављују да се певање гђе Роговске чуло врло лепо.

Затим је г. Богић с пуно полета рецитовао из Ростановог 'Сирана' ону лепу тираду о пољупцу. После њега г. Томић је отпевао композицију г. Христића 'Бехар'. Његов меки тенор уз пратњу самог аутора на клавиру слушао се веома пријатно. Али најлепше се чула виолина г. Холуба, који је свирао други део виолинског концерта од Менделсона, уз пратњу гђе Холуб на клавиру. Потом је опет дошао г. Богић с рецитацијом 'Дубровачког мадригала' од г. Дучића. Онда је опет г. Томић отпевао последњу арију Каварадосија из 'Тоске' уз пратњу г. Брезовшека и после њега је г. Гочевац одсвирао на клавиру етиду у еф-молу од Шопена. Најзад је г. Холуб с највећом виртуозношћу извео на виолини 'Песму љубави' од Сука уз пратњу своје супруге.

С тим је завршен овај први радио-концерт у престоници. На крају је г. Михајловић прочитао извештај са берзе и неколико вести о јучерашњој седници владе и политичкој ситуацији уопште. У току концерта сви учесници су у другој сали слушали кроз радио-апарате наизменично један другога. А данас у подне сликаће се управа заједно с њима за успомену на овај лепи почетак једне нове епохе београдског уметничког и културног живота.“

Ево, тако је „Политика“ обележила овај значајан догађај у историји југословенског радија, почетак редовног програма.

То је било 19. септембра 1924. године и од онда су емитовани радио-концерти редовно три пута недељно („Политика“ је чак унапред објавила 25. и 26. септембра садржај тих концерата, под насловом „радио-концерт“).

За званичан почетак редовног програма Радио Београда узима се, ипак, 1. октобар 1924. године, јер од тога датума припада ТЕСАФИ-ју и део претплате за емитовање програма. 

У броју 5. часописа „Телеграф и телефон“ у рубрици „Наше вести“ забележено је следеће:

„Главна радио-телефонска станица Београд-Раковица даје радиофонским путем концерте, берзанске извештаје и остале новости сваког уторка, четвртка и суботе од 18.30 до 19.30. За неки дан радиофонске емисије ове станице вршиће се сваким даном у ово време.“

У истом и следећем броју часописа штампан је преглед рада радио-телефонских станица у Европи. Тај преглед објављиван jе затим сваког месеца.

Ево какво је било стање радио-дифузије у Европи крајем 1924. године.

Радио Беч је почео да емитује редован програм истовремено кад и Радио Београд – 1. октобра 1924. године. Раније, али исте године, почео је да ради и Радио Рим. За поређење је такође интересантна чињеница да је Јапан, данас водећа земља у радио и ТВ индустрији, почео да емитује редован радио-програм тек 22. марта 1925. године.

Треба такође напоменути да је СССР почео да емитује радио-програм у Москви, са предајницима на кратким таласима, тек 1925. године, а на средњим таласима тек 1926. године. Међутим, прве експерименте са радио-дифузијом чинио је још 1919. године М. А. Бонч-Бруевич преко предајника и антене сопствене конструкције у Нежгороду.

У шестом броју часописа „Телеграф и телефон“ из 1924. године објављују се већ и карикатуре Стевана Христића како диригује радио-концертом и Софије Драусељ како пева:

Ове карикатуре само потврђују следећу вест о радиофонским концертима, објављену у петом броју часописа „Телеграф и телефон“ из 1924. године.

„Главна радио-телеграфска станица Београд-Раковица, почевши од 1. текућег месеца, даје радиофонске концерте уторком, четвртком и суботом од 6.45 до 7.45 часова увече са таласном дужином од 1650 метара. Организовање ових концерата уступљено је уметницима београдске опере.“

У првом броју истог часописа из 1925. године уводничар М. Ж. Ђорђевић између осталог пише:

„У Београду и Загребу основани су радио-клубови, који поред осталих имају и ту дужност да врше пропаганду за ширење радиофоније у нашој Краљевини. До сада постигнутим резултатима имамо основа да верујемо да ће се и код нас радиофонија брзо развијати. Развијањем радиофоније наћи ће се, без сумње, у нашој земљи и људи који ће помишљати на остварење индустрије радиофонских апарата код нас. Добијањем јефтиних апарата омогућиће се да свака породица (као у Америци) слуша сваким даном код своје куће вести које ју интересују и емисије које јој доносе дистракцију. Када код овако скупих апарата има већ преко 500 радио-аматера у нашој Краљевини, којима је дозвољено да имају пријемне радиофонске апарате, колики би њихов број тек био када бисмо у нашој земљи имали фабрику за израду ових апарата, који би се могли продавати по два и три пута јефтинијој цени него што се сада продају апарати увезени из иностранства.“

Оптимистичка предвиђања овог уводничара остварила су се, међутим, тек много година после Другог светског рата. Исти уводничар у следећем броју часописа, у чланку такође посвећеном радиофонији, износи и ове актуелне мисли:

„Када се радиофонска служба како у Београду, тако и у Загребу, буде добро организовала, то ће бити најјача пропаганда за зближење Срба и Хрвата и њихово међусобно познавање. Разговори ће се између ова два центра водити брже и јавно, а због новости између ова два града радио-претплатници неће имати потребе ни новине да читају.“

У чланку „Организација радио-службе у Југославији“, у истом часопису, Ђорђевић даје податке о Радио Београду као станици која ради на 1650m, на позивни знак ХФФ, и која је опремљена лампама система СФР од 2 киловата, а затим наставља:

„Што се тиче радиофоније и бродкастинга, правилником од 25. јула 1924. регулисане су њихове одредбе. По овом правилнику сваки поданик Краљевине СХС може имати пријемне радиофонске апарате. За ову дозволу мора се обратити Министарству пошта и телеграфа, за шта држава наплаћује таксу од 400 динара на годину, од којих 150 динара уступа Друштву, које приређује концерте.

До октобра прошле године радио-аматери могли су слушати само иностране емисионе радиофонске станице. Од овога доба станица Београд-Раковица даје свако вече разне политичке вести, берзанске извештаје, метеоролошке извештаје и уторком, четвртком и суботом од 18.30 до 19.30 концерте. За кратко време једна нова радиофонска станица – Broadcasting – биће инсталирана у Загребу.“

Нешто више о програму Радио Београда објавио је Љубомир В. Коцић у чланку „Музички програм Радио Београда–Раковица“ („РТВ – Теорија и пракса“, број 40, 1985. године). Љубомир Коцић је утврдио да су у организовању и извођењу музичких емисија најангажованије радили Стеван Христић, Ловро Матачић и Јован Србуљ. Солисте су на клавиру најчешће пратили Матачић, Србуљ и Герасименко, а биле су посебно запажене емисије Ксеније Роговске, Емилије Пинтеровић, Надежде Стајић, Драгутина Петровића и Живојина Томића, највиђенијих солиста Београдске опере. Коцић наглашава:

„Велика популарност народне песме, нарочито у интерпретацији Мијата Мијатовића, давала је овим емисијама посебну вредност код најширег круга слушалаца. Занимљиво је да је Мијатовић народне песме певао уз клавирску пратњу.“

Министарство пошта и телеграфа поверило је Београдској опери старање о музичком програму на радију, уредништву „Политике“ о „Дневним новостима“ и Београдској берзи о свакодневном обезбеђивању берзанских извештаја.

За историју радија и телевизије у Југославији веома је интересантна и прва одлука о економској пропаганди преко радија. Објављена је у броју 11. Поштанско-телеграфског весника у распису бр. 170, и гласи:

Намерно смо дали пуни текст ове одлуке, и то не само зато што је то прва одлука у нашој земљи у вези са економском пропагандом на радију већ и да се види са каквом је прецизношћу држава бранила свој интерес, то јест своје учешће (12%) у накнади за економску пропаганду.

Из ове одлуке јасно се види да је Радио Београд већ 1925. године за свој програм примао не само део радио-претплате већ и накнаду за економску пропаганду. 

РАДИО БЕОГРАД – СУОСНИВАЧ МЕЂУНАРОДНЕ УНИЈЕ ЗА РАДИОФОНИЈУ (UIR)

У Женеви, у Швајцарској, 3. и 4. априла 1925. године основана је Међународна унија за радиофонију (Union Internationale de Radiophonie). То је прва међународна унија радио-дифузних организација. Она је радила све до Другог светског рата, а после рата, 1946. године, била је обновљена, али је због сукоба између Запада и Истока дошло до њеног распуштања и оснивања две међународне организације: Европске уније за радио-дифузију (UER/EBU) и Међународне организације за радио-дифузију (OIR, а после појаве телевизије OIRT).

Међутим, оно што је интересантно за историју наше радиодифузије и њеног учешћа у раду међународних организација за радио-дифузију јесте скоро непозната чињеница да је Радио Београд суоснивач прве међународне организације у тој области – UIR-a.

О томе је писмом од 17. јула 1925. године генерални секретар ТЕСАФИ-ја г. Табуи обавестио министра пошта и телеграфа Краљевине СХС. Он пише да је основана Међународна унија за радиофонију, са сталним седиштем у Женеви. Каже да је циљ деловања ове уније успешна сарадња радио-дифузних организација и обезбеђење путем дисциплине и метода развоја радиофонских емисија.

У писму се затим каже „да југословенска радиофонија није могла да буде изван такве групације“ и да ТЕСАФИ преузима на себе све финансијске трошкове и остале обавезе које произлазе из тог чланства.

Уз писмо је био приложен Статут UIR-a и списак чланова Комитета (извршног органа). Сам господин Табуи изабран је за једног од два потпредседника Уније. У писму се још истиче да ће Унија играти битну улогу у ширењу радиофоније у Европи и „да они неће оманути у задатку да у њој штите интересе југословенске радиофоније“.

За председника UIE-а био је изабран адмирал Карпиндејл, директор BBC-ја.

А часопис „Телеграф и телефон“ на стр. 910. из 1925. године у рубрици „Разне вести“ пише о Међународној радиофонској унији: „Ову унију са седиштем у Женеви сачињавају данас 17 радиофонских друштава и то по једно из: Немачке, Енглеске, Аустрије, Белгије, Холандије, Норвешке, Југославије, Шведске и Чехословачке; по два из Шпаније и Швајцарске и четири из Француске.“

Унију су, према томе, основале радио-дифузне организације из свега 11 земаља, међу њима и Радио Београд из Југославије. UIR је већ 1939. године имао чланове из 30 европских земаља.

И тај податак треба да нађе места у историји културе наше земље. 

ОСНИВАЊЕ САВЕЗА РАДИО-ДРУШТАВА 

У обимном чланку „Прогрес радиофоније код нас“ у часопису „Телеграф и телефон“ М. Ж. Ђорђевић, између осталог, пише:

„Радио-клуб Загреб приређује у току овога месеца изложбу радио-апарата и сазива конгрес радио-аматера из целе наше Краљевине.

Сваки пријатељ радиофоније може се овим чином загребачког радио-клуба обрадовати, јер то доказује да је радиофонија и код нас ухватила дубоког корена и да и ми идемо стопама осталих културних народа.

Поред загребачког и београдског радио-клуба, данас их имамо и у Љубљани, Н. Саду, Скопљу, а надамо се да ћемо их ускоро имати у свима већим местима и да ће се број радио-аматера још, можда, у току идуће године повећати до стотину хиљада, јер ће и нови правилник о радио-аматерима (који је Министарство спремило, према најновијим сличним правилницима осталих културних народа) у томе јако помоћи. Ово ће, природно је, као и у другим државама, имати и код нас економског и васпитног утицаја.“

После разматрања развоја радио-дифузије у Америци и Европи, писац наставља:

„Да би пак рад наших радио-клубова био успешнији и да би се међу њима одржавала што већа веза, потребно је да се и код нас створи један радио-савез, што смо ми, уосталом, још у прошлој години предлагали. Поред овога, београдски радио-клуб ступио је у вези и са Међународним Радио-Савезом (Union Internationale de Radiophonie), који има седиште у Женеви.“

На иницијативу Радио-клуба Загреб одржана је 19. септембра 1925. године у Загребу оснивачка скупштина Савеза радио-друштава у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Под председништвом почасног председника Радио-клуба Загреб, универзитетског професора др Отона Кучере, одржана је ова скупштина, уз присуство чланова радио-клубова из Загреба, Београда, Љубљане, Нове Градишке, Новог Сада и Марибора. Радио-клуб Скопље послао је поздравни телеграм. Прихваћена су Правила Савеза радио-друштава у Краљевини СХС и изабран је извршни одбор Савеза, у следећем саставу: председник инж. Велимир Стијасни (председник Радио-клуба Загреб), потпредседник инж. Добривоје Петровић (главни секретар Радио-клуба Београд), потпредседник инж. Мариј Осана (Радио-клуб Љубљана) и секретар др Иво Стерн (секретар Радио-клуба Загреб). Др Отон Кучера изабран је за првог почасног председника Савеза, а начелник Министарства пошта и телеграфа Милан Ж. Ђорђевић за другог почасног председника.

Треба напоменути да је Радио-клуб Загреб, односно његови представници, закључио још 5. августа 1925. године са Министарством пошта и телеграфа „Уговор о инсталацији и експлоатацији једне радиофонске станице, Бродекастинка, у Загребу или околини“ и да се очекивало да ће она прорадити још у току 1925. године.

То се није десило, па је Министарство пошта и телеграфа у Поштанско-телеграфском веснику бр. 26. из 1925. године објавило следећи распис под бр. 368 и називом „Радиофонска емисиона станица у Загребу“:

„Г. Министар Пошта и Телеграфа са бр. 64464 од 28. новембра т.г. решио је да се рок за инсталисање емисионе радиофонске станице у Загребу продужи до 1. марта 1926. године.

У исто време г. Министар је решио да се овој станици у Загребу издаје предвиђена помоћ чланом 31. Правилника о приватним радиофонским апаратима не само од радио-претплатника на растојању од 150 километара од Загреба већ од половине свих претплатника из целе земље под претпоставком да ће се емисије загребачке станице моћи чути у целој нашој Краљевини. Ова ће се помоћ исплаћивати на крају шестог, односно дванаестог месеца у години, пошто се рачуни прегледају.

Ако загребачка станица не буде на време отпочела рад, ова друга половина помоћи, која би њој требало да припадне, остаје у државној каси као приход од радиофонске претплате.“

У октобру 1925. године, дакле годину дана после званичног отварања Радио Београда, број претплатника је од раније стотине порастао на 717, и то на подручју ПТТ дирекције Београд на 157, Нови Сад на 195, Загреб на 262, Сплит на 12, Љубљана на 51, Сарајево на 35 и ПТТ дирекције Скопље на 5 претплатника. 

ЗАОШТРАВАЊЕ ОДНОСА ИЗМЕЂУ ТЕСАФИ-ја И МИНИСТАРСТВА ПОШТА И ТЕЛЕГРАФА

Скоро истовремено са горњим решењем, Министарство пошта и телеграфа писмом од 2. децембра 1925. године обавештава представника ТЕСАФИ-ја да ће се на основу његовог решења од 25. новембра помоћ која се даје емисионим радиофонским станицама – од 1. јануара 1926. године делити на равне делове између београдске и загребачке радиофонске станице и да ће, према томе, убудуће примати од сваког претплатника 75 динара, уместо 150, и да ће се и од ове суме задржавати за државу такса од 12% (што до тада није био случај).

У писму се затим износе примедбе на рад и чујност Радио Београда:

„Ја сам у више махова имао част да обавестим Господина Представника да емисије београдске радиофонске станице нису добре. Неразговетне су, са великим шуштањем и звиждањем, и, што је најглавније, слабе – малог домета.

На пријемним апаратима, којима се врло добро примају емисије радиофонских станица других држава, чак и слабијих од ове наше, не може се никако чути емисија београдске станице. Она се може чути на растојању од 150 до 200 километара, и то само на северу од Београда, у осталим правцима домет је још мањи.

Чланом 3. тач. 4. Уговора закљученог са Вашом Компанијом предвиђено је да ће у Београду бити инсталисан један радио-телеграфски и телефонски апарат (поште) удешен за отправљање у разне области Краљевине СХС државних телеграма, комуникеа, новинарских вести, берзанских извештаја, концерата, вести са пропаганде, новинарске итд. онима којима то буде одобрено од стране овог Министарства. Међутим, овај апарат данас готово непрекидно врши измену међународних телеграма, која се обуставља само у времену од једног часа ради радиофонске емисије. Разуме се да под овим околностима радиофонске емисије не могу бити добре. Констатујем да ово није у духу закљученог уговора.“

Можда су те примедбе биле и последица мењања времена емисија Радио Београда. Радио Београд је, наиме, емитовао свој програм од јануара до јула 1925. године од 18 до 19 часова, од јула до новембра 1925. године од 20 – 21 час, а од новембра 1925. године даље од 13 до 14 часова, што показују и односни делови прегледа рада радио-фонских станица Европе из часописа „Телеграф и телефон“.

На ово писмо, које је потписао начелник Министарства пошта и телеграфа, одговорио је 15. децембра министру пошта и телеграфа представник ТЕСАФИ-ја. Он прво каже да износ од 150 динара није помоћ, већ учешће у трошковима програма, које је добровољно преузела на себе компанија, и да зато и такса од 12% нема никаквог оправдања. Даље сматра да расподела претплата у односу 50:50 није исправна, јер је Радио Загреб станица 4 пута слабије снаге од Радио Београда, па предлаже да се Радио Загребу уступи 1/4 радио-претплате. Веома одлучно пориче примедбе на квалитет емитовања. Позива се на демонстрацију у Радио-клубу Загреб, где је представник ТЕСАФИ-ја члановима клуба, који су тврдили да у том граду није могуће примати емисије Радио Београда, на пријемнику који су они дали приказао снажан и јасан пријем емисије Радио Београда. А удаљеност града Загреба дупла је од оне о којој се говори у писму Министарства. Спремни су такође да демонстрирају добар пријем Радио Београда у било ком граду земље једнако удаљеном.

На тај одговор ТЕСАФИ-ја следи поново писмо Министарства пошта и телеграфа од 26. децембра 1925. године у којем се каже да се одузета половина претплате не може повратити и да радиофонско одашиљање није како ваља, да не одговара снази станице, и да, ће се, уколико се оно не поправи, забранити телеграфски саобраћај за иностранство преко ове станице.

Данас је тешко просудити ко је био у праву у том спору, поготово што се у исто време већ водио жустар спор између Министарства пошта и телеграфа и ТЕСАФИ-ја о коришћењу бежичне телеграфије уопште, који је завршен путем арбитраже тек 1928. године. Очигледно је да ТЕСАФИ у тим годинама није био задовољан финансијском рентабилношћу своје велике инвестиције у бежичну телеграфију и приговарао је Министарству пошта и телеграфа што се бежична телеграфија слабије користи од жичне телеграфије, која је била у државним рукама. Такође је чињеница да се Министарство пошта и телеграфа већ у то време оријентисало на подизање радио-дифузних станица у домаћем власништву. Часопис „Телеграф и телефон“ у октобарском броју у рубрици „Наше вести“ доноси, на пример, следећу вест: „Емисије радиофонске станице Београд-Раковица у последње време су знатно поправљене. Чињеним пробама доказано је да се Београд може чути на о-парлеру у Загребу. Од 15. ов. месеца емисије београдске станице вршиће се опет између 19 и 20 часова увече.“

Међутим, од краја 1925. године Радио Београд емитује свој програм од 13 до 14 часова. Не знамо да ли је то учињено зато што се дневне емисије, због утицаја јоносфере, чују знатно даље у површинском простирању од ноћних емисија.

ПРЕСТАНАК РАДА РАДИО БЕОГРАДА

Часопис „Радио, телеграф и телефон“ у мартовском броју 1926. године објављује следеће три интересантне вести. 

I Радио-клуб Београд

„Десетог овог месеца одржана је седница Радио-клуба у Београду. Пошто је поднет извештај о стању благајне, решено је да клуб, кад буде добио нову емисиону станицу за демонстрације, живље наступи са пропагандом за радиофонију. У овом циљу одржаће се неколико предавања са демонстрацијама.“

II Радио Загреб Д. Д.

„У Загребу је основано акционарско друштво под именом 'Радио Загреб Д. Д. у Загребу'.

Ово новообразовано друштво отворило је упис акција, који се може вршити готово преко свију већих банака до 24. ов. месеца. Акције гласе на име, и акционари могу бити само подносиоци наше Краљевине. Свака акција гласи на хиљаду динара и мора се одједном уплатити.

Радујемо се овом успеху Загреба, који ће кроз 2-3 недеље добити своју сопствену емисиону радиофонску станицу и своју фабрику за израду радио-апарата, и честитајући агилним оснивачима, верујемо, да ће све акције бити врло брзо уписане. У целом свету је данас најрентабилније улагати новац у радиофонске станице – Бродкастинге и у радио-индустрију.“

III. Нови правилник за радиофонију

„Ових дана биће поднет Господину Министру на одобрење нови правилник о радиофонији и радио-аматерима у нашој Краљевини.

Овај правилник, израђен по угледу на сличне правилнике у другим државама, биће много либералнији од досадашњег, а њиме ће се у циљу пропаганде за радиофонију давати већа помоћ емисионим радиофонским станицама.“

Од ове три вести најважнија је била вест из Загреба, јер је оснивање акционарског друштва омогућило да, после неколико одлагања рокова за почетак рада, коначно 15. маја 1926. године почне редовно да ради Радио Загреб, и то на таласној дужини од 350 метара, са предајником фирме Телефункен, снаге 350 вати.

Вест из Радио-клуба Београд о набавци нове емисионе станице изгледа да је изазвала реакцију француског посланства. Министарство иностраних дела је, наиме, 25. маја 1926. године обавестило Министарство пошта и телеграфа да је добило од француског посланства ноту у којој се скреће пажња да је Уговором од 27. августа 1922. године ТЕСАФИ-ју дата концесија за експлоатацију радиофоније у нашој земљи и да „концесија може бити повучена само у случају ако после прве опомене и пробе од три месеца, који почињу тећи одмах после опомене, функционисање техничко и добијени резултати не буду били задовољавајући. Изгледа, међутим да Министарство спрема да уступи ову концесију путем лицитације, иако друштво није примило никакву опомену предвиђену уговором.“

Изгледа да је Министарство пошта и телеграфа заиста једва дочекало почетак рада Радио-Загреба, јер је већ 31. маја 1926. године, значи свега две недеље после почетка рада Радио Загреба, донело одлуку да се 1. јула 1926. године обустави исплаћивање дела радио-претплате Радио Београду.

Ова одлука је објављена у Поштанско-телеграфском веснику бр. 12 из 1926. године и гласи:Овом одлуком Министарства пошта и телеграфа – 1. јула 1926. године Радио Београд престаје да ради, јер ТЕСАФИ очигледно није био спреман да без учешћа у радио-претплати настави емитовање програма.

Тај датум, међутим, потврђује да је Југославија имала непрекидно редован програм радија од 1. октобра 1924. године, јер је Радио-Београд радио још пуна два и по месеца после почетка рада Радио-Загреба.

Радио Загреб је, свакако, по непрекидном раду наша радио-станица са најдужим стажом у земљи.

Међутим, историја прве југословенске радио-станице има и наставак.

Већ 2. августа 1926. године Министарство пошта и телеграфа расписало је лицитацију за модерне радифонске предајнике у Београду и Загребу.

У вези са тим се у часопису „Радио, телеграф и телефон“, у септембарском и октобарском броју, појављују две вести. 

I НОВЕ ЕМИСИОНЕ РАДИОФОНСКЕ СТАНИЦЕ

„Понуде за инсталацију и експлоатацију нових радиофонских станица у Београду отварају се 13. септембра ове године. Према прописаним условима, оде станице имају се предати у експлоатацију једанаест месеци после закључивања уговора. Према досадашњем интересовању за ову лицитацију, изгледа да ће бити више понуђача, и да ћемо и ми у нашој држави добити модерне и снажне радиофонске станице.“ 

II НОВЕ РАДИОФОНСКЕ ЕМИСИОНЕ СТАНИЦЕ У БЕОГРАДУ И ЗАГРЕБУ

„На расписани конкурс од стране Министарства Пошта и Телеграфа за инсталацију двеју емисионих радиофонских станица једне у Београду и друге у Загребу, јавила су се два понуђача. Према овим понудама Београд би добио једну моћну емисиону станицу Марконијевог типа по јачини исту као што су станице у Риму, Варшави, Брну, Ослу, Лондону итд. Постојећа загребачка емисиона радиофонска станица дуплирала би енергију емисије. Никакво коначно решење по овоме није још донето.“

У вези са том лицитацијом, ТЕСАФИ упућује 25. септембра 1926. године писмо Министарству пошта и телеграфа, у којем се каже да су обавештени о лицитацији од 2. августа 1926. и да скрећу пажњу министру да је њихово друштво још раније предлагало појачање радиофонске станице у Београду, за коју им је дата концесија Уговором од 27. августа 1922. године, и да се накнада од претплате коју сада нуди Министарство веома приближава предвиђањима њиховог друштва. Поред тога, скрећу пажњу министру да њихово друштво има, у смислу чл. 17. Уговора од 27. VIII 1922, приоритет у добави предајника и да због тога траже да им се саопште услови које нуде други добављачи како би могли проценити да ли њихово друштво може добавити предајнике под најмање истим условима.

Међутим, Министарство је кратко одговорило да ТЕСАФИ нема то право, јер није учествовао на лицитацији.

Тиме су односи између ТЕСАФИ-ја и Министарства пошта и телеграфа у вези са првом радиофонском станицом у Југославији завршени.

У Београду су, међутим, стручњаци Министарства пошта и телеграфа још исте године сами израдили пробну радиофонску станицу, снаге 30-40 вати, која је радила на таласним дужинама од 200 до 560 метара. О тој станици је у часопису „Радио, телеграф и телефон“ инж. Мариј Осана написао опширан чланак. Од 1. децембра 1927. године и читаве 1928. године ова радио-станица емитовала је сваке недеље на таласној дужини 460 метара програм од 14 до 17 часова, што је и објављивано у прегледу емисија радиофонских станица у Европи у том часопису.

Стварну слику радио-дифузије у тим годинама у нашој земљи, међутим, опет најбоље илуструју уводни чланци М. Ж. Ђорђевића у часопису „Радио, телеграф и телефон“.

У петом броју часописа у 1927. години, он у чланку „Наше радиофонске станице“, између осталог, пише:

„Питање наших емисионих радио-станица стоји још увек нерешено. Радиофонија се у нашој Краљевини још увек налази заиста у једној крајње тешкој ситуацији, што, уосталом, доказује и минимални број радиофонских претплатника код нас. Док у другим државама, које су радиофонији поклониле сву пажњу коју она заслужује, број радио-аматера прелази стотине хиљада и милиона, код нас се они могу, тако рећи, на прсте избројати.

Јесмо ли ми заиста по култури толико заостали да се не можемо упоредити ни са једном државом средње па чак ни источне Европе. Чехословачка има данас пет емисионих радиофонских станица и око 300.000 претплатника. Мађарска има две емисионе станице и, тако исто, око 200.000 претплатника, а и једна и друга држава дозволиле су радиофонију за јавни саобраћај на неколико месеци после нас. Ми, међутим, имамо једва око 7.000 претплатника, и тај број смо добили благодарећи малој емисионој станици која 1925. године инсталисана у Загребу. Али и ова мала станица броји своје последње дане, ако јој се не притекне у помоћ. Она врши велику рекламу за радиофонију и њој благодарећи Загреб има 7.000 претплатника, а Београд једва 200, али трошкови ове станице толико су велики да она и поред свога успеха једва животари.“

А онда следи овај критички пасус.

„Још пре три године рад на пропагирању радиофоније био је и код нас отпочео живим темпом, скоро исто тако брзо као у Немачкој и осталим западним европским државама, да не говоримо о Америци. Приватном иницијативом био је образован радио-клуб, са ондашњим Министром Пошта и Телеграфа на челу, одобрен је био један за онда доста слободоуман правилник за радио-аматере; и учињене све припреме за инсталацију нових радиофонских емисионих станица. Али, на жалост, и сада – након скоро три године од обнародовања првог радио-правилника, налазимо се на истом месту. Честе министарске промене зауставиле су решење овога питања на први поглед безначајног, али у ствари врло корисног и за народ и за државу.

Да се 1925. године није десила министарска промена, ми бисмо данас имали модерне и снажне емисионе радиофонске станице и у Београду, Загребу и Љубљани, а можда и у Скопљу. Овако, ево већ толико време потеже се ово питање спремљено за решење, али се никако не решава. Одржана је лицитација за инсталацију нових станица, наша локална друштва пристала су да купе земљиште, изграде зграде, донесу и монтирају радиофонске апарате и о своме трошку да врше експлоатацију станице. За све ово њима је обећано 2/3 таксе коју држави радио-аматери плаћају.“

У седмом броју поменутог часописа исти аутор у чланку „Пред решењем радио-дифузије код нас“, изражавајући наду да ће после избора нова влада коначно приступити решавању нових радиофонских станица, опет критички пише:

„О нашим емисионим станицама за радиофонију писали смо више пута. Наше је писање било увек у циљу да одушеви и нашу јавност и државне великодостојнике за ову нову науку, којој су сви културни народи поклонили велику пажњу.

Програм нашег часописа и јесте да, поред осталог, врши пропаганду и вулгаризовање (популарисање – прим. аутора) радиофоније код нашег народа, па ипак, и поред свега нашег труда и писања и након четири године излажења нашег часописа нисмо дочекали да се наше жеље остваре. Ни данас ми немамо ни једну модерну и снажну радиофонску станицу, сем оне мале загребачке, па и њу смо осудили на смрт.

Заиста није могуће да поричем када ће радиофонија и код нас постати једна организована установа, а према досадашњем третирању ове установе код нас, нико не би ни могао то прорећи. Али ми пратимо шта се у иностранству ради и како се тамо цени ова наука. То је, уосталом, донекле и дужност нашег часописа који се највише бави радиофонијом. У другим се државама другим очима гледа на улогу и важност радиофоније; тамо се и јавно мњење интересује сваким и најмањим проналаском за унапређење радиофоније трудећи се да се њиме извуче највећа могућа корист.

Док се код нас надлежни већ три године размишљају да ли и код нас да дозволе изградњу и експлоатацију радиофонских емисионих станица, у другим државама, које већ имају туцетима ових станица, труде се свим силама да реше како да овим станицама омогуће за народ и државу што бољу експлоатацију. Уколико своје станице технички усавршавају према прогресу који техника сваким даном чини, утолико, и још више, они се старају да емисионе станице својим пробраним програмима задовоље многобројну клијентелу.“

Из ова два критичка осврта, мислимо, јасно се види да упркос знању и одушевљењу стручних људи за бржи развитак радиодифузије у Југославији, друштвени услови нису били такви да би дозволили нормалан развитак радио-дифузије у нашој земљи. То такође потврђује наше напред изнето мишљење да за почетак рада наше прве радио-дифузне станице Београд 1. октобра 1924. године – имају заслугу ТЕСАФИ и веома способни стручњаци који су онда радили у Министарству пошта и телеграфа.

Свака земља у свету, међутим, и те како у свом културном и технолошком развитку истиче почетак емитовања редовног радио програма. Југославија може у том погледу, дакле, с поносом истакнути да је била међу првим земљама у свету, када је још 1922. године поручила радио-дифузни предајник, и међу ретким земљама које су већ 1924. године емитовале редовни радио програм.