Музика Tрећег светског рата: Биће скоро пропаст света, нек пропадне није штета

У основној школи „Ђура Јакшић“ у Параћину 1962. године догодила се необична сцена. Наставница Цвета се расплакала насред часа.

„Децо, биће Трећи светски рат“, рекла је кроз сузе.

Било је то у јеку Кубанске кризе. Свет је био на ивици новог рата. Овог пута нуклеарног.

Седео сам у последњој клупи у првом реду до улазних врата. Савио сам главу, сакрио се иза Чеде који је седео испред мене и смејао се себи у браду: „Наставница плаче.“ 

Био сам мали, пети или шести разред основне школе. Нисам био свестан озбиљности ситуације. Тек ћу много година касније схватити да плач наставнице Цвете није био безразложан.

Пре неки дан, у сунчаној башти престоничког кафића, један угледни интелектуалац ми рече: „Трећи светски рат је већ почео само што ми то још не знамо“.

Тада сам се сетио наставнице Цвете и схватио да се једна иста прича, као у оној Енцесбергеровој песми, већ деценијама понавља. Трећи светски рат – нуклеарни рат – с времена на време се најављује, а онда се, из непознатих разлога, његов почетак одлаже.

Тако је и сада. Рат у Украјини је поново актуализовао страх од нуклеарне апокалипсе.

Боб Дилан у Хроникама сведочи да је слична ситуација као у параћинској основној школи била, много раније, и у његовој домовини:

„Године 1951. био сам у основној школи. Једна од ствари које су нас обучавали да радимо, било је скривање под клупом у моменту кад би се огласиле сирене за узбуну због могућности руског ваздушног напада. Такође су нам говорили да се руски падобранци могу у сваком тренутку наћи изнад нашег града. Радило се о истим Русима с којима су се, раме уз раме, моји ујаци борили само неколико година раније. Сада су они постали чудовишта која се спремају да дођу да нас покољу и искасапе. Све то било је крајње необично. Живот испуњен таквим страхом, убија сваку живахност у детету. Једна ствар је плашити се када неко упери пиштољ на тебе, а потпуно друга ствар је плашити се од нечег што делује прилично нестварно. Међутим, велики број људи у тој средини схватио је ову претњу сасвим озбиљно и то се онда преносило и на мене Ништа није било лакше него постати жртва њихове настране фантазије“.

Неколико минута до смака света

Кубанска криза је од 16. до 29. октобра 1962. године била на свом врхунцу. Један совјетски генерал је касније рекао: „Минути су нас делили од смака света“.

Неколико дана пре њеног избијања, 11. октобра 1962. године први сингл Битлса „Love Me Do“ је ушао на британску топ листу. Био је то почетак тзв. Битлманије и велике рок револуције која ће обележити другу половину 20. века.

Неки кажу да успех Битлса није резултат само квалитета њихове музике и позитивне енергије коју је она еманирала. Мисле да је он настао и као реакција на Кубанску кризу.

Код младих људи, диљем планете Земље, под утицајем претеће нуклеарне катаклизме формирао се став да нема будућности, „да ће свет сутра да нестане“, да је једино важно оно што се САДА, овог тренутка, дешава.

Такав след ствари довео је до преферирања инстант екстазе коју артефакти популарне културе – од грамофонских плоча и полетних песмица, преко филмова, часописа и pulp литературе до модних детаља – носе са собом.

Култура бомбе

Овакава размишљања су у дослуху са тезама које је у својој књизи Bomb Culture из 1968. године изнео Џеф Натал (Jeff Nuttall).

Натал је необичан, екстравагантан лик какав се често сретао на Британским острвима. Био је песник, публициста, џез трубач, сликар, скулптор, виспрени коментатор друштвених збивања и пионир перформанса. Кључна фигура британске контракултуре шездесетих година 20. века.

У књизи Култура бомбе он повезује контракултуру и популарну културу са страхом од нуклеарног уништења, који је од Хирошиме и Нагасакија па до пада Берлинског зида – током такозваног Хладног рата – прожимао свакодневни живот људи.

Атомске бомбе бачене 1945. године на јапанске градове донеле су човечанству сазнање да је коначно пронађено оружје којим се планета и све на њој могу уништити за тили час.

„Спржили смо 150.000 људи за пола минута“, каже Ед Харис у лику тајног агента Парчера, који у филму Блистави ум живи у шизофреној, хладноратовској делузији генијалног математичара и будућег добитника Нобелове награде Џона Неша.

Деца рођена после Другог светског рата, пише Натал у свом прегледу послератне младалачке културе, припадају „друштву хидрогенске бомбе“. Они живе са осећањем да нема будућности. Један притисак на фамозно дугме може све да уништи у трену.

У том контексту јавља се „генерацијски јаз“. „Учитељи, судије, политичари, универзитетски професори, чак ни драги родитељи“, каже Натал, више нису ауторитети. Њихови судови о томе шта је „исправно и погрешно“ више нису важни. Нема будућности – други критеријуми су у оптицају.

Тик, тик, тик

Популарна музика – и рок музика као њен важан сегмент – доживела је свој процват током трајања хладноратовске параноје. Страх од атомске и хидрогенске бомбе и могуће катаклизме њима изазване имао је свој одраз и у лаким нотама популарне музике. „Зли месец је на небу“ и „Тешка киша ће да падне“ су парафразе и преводи наслова познатих рок песама – „Bad Moon Rising“ Криденса и „A Hard Rain's A-Gonna Fall“ Боба Дилана. Звуче злокобно јер је и тема којом се баве таква.

Немачка дискографска кућа Bear Family, позната по обимним и исцрпним компилацијама којима представља жанрове, правце и карактеристичне теме које елаборира популарна музика, пре неколико година је издала бокс сет (пет CD-а и један DVD) под насловом „Atomic Platters“. Преко сто песама са хладноратовском тематиком је ту прикупљено. Потичу из педесетих и са почетка шездесетих година 20. века.

Ово издање прати буклет од 300 страна на којима је објашњен контекст у којем су прикупљене песме настале. Већину нумера прожима реднековско једноставно мишљење у комбинацији са бесним макартистичким антикомунизмом.

Има и оних које са више рафинмана и промишљања прилазе овој теми. Рецимо нумера „Old Man Atom“ Сема Хинтона. Урађена је у такозваном „talking blues“ маниру. Салве стихова сустижу једна другу. Основни тон је антиратни и антинуклеарни. Критикује се политичка и војна врхушка због развоја атомског оружја. Сви људи се исто третирају, и Руси и Американци. Песма се завршава стиховим:

So listen, folks, here is my thesis:
'Peace in the world, or world in pieces'

Макартистичка Америка није могла да прогута такве поруке. Песма је забрањена за јавно емитовање. Верн Партлоу, аутор текста, доживео је типичну шикану: прогањали су га, саслушавали, хапсили, отпустили са посла, како се то већ ради у „земљи слободних и домовини храбрих“.

Thirteen (wo)men

Неке песме са ове компилације са хумором и на неочекивани третирају преозбиљну тему нуклеарне катстрофе. У том смислу издваја се нумеру „Fujiyama Mama“ (1957) рокабили краљице Ванде Џексон. У тој песми Ванда пореди снагу свог оргазма са експлозијом атомске бомбе. Потребна је била посебна врста храбрости па у оно време отпевати ову песму.

Још занимљивија и провокативнија је нумера „Thirteen Women (And Only One Man In Town)“ у извођењу групе Billy Haley & His Comets. Ова песма се појавила 1954. године на Б-страни сингла на чијој А-страни је била једна од најзначајних песама у рок историји „Rock Around The Clock“.

Протагониста ове песме сања како су после нуклеарне катастрофе претекли само он и још 13 жена. Нуклеарна катаклизма га је довела у ситуацију да буде господар харема. Ишчашен хумор, на прави рокерски начин.

Занимљиво је да се на компилацији „Atomic Platters“ налази и „женска“ верзија ове песме. Отпевала је чувена глумица и секс симбол те епохе Ен-Маргрет. Њена верзија је изашла 1962. године под именом „Thirteen Men“. Овде се прича о једној жени и 13 мушкараца који су преживели атомску катастрофу.

Чак је и Дорис Деј – Маријана васповске Америке, Каламити Џејн 20. века – имала песму са овом тематиком. Говорила је о Гајгеровом бројачу. Звала се „Tic, tic, tic“. Откуцаји бројача одређују ритам у којем се одвија свакодневни живот.

Чудни алманах

Протагонисти „Великог урбаног фолк бума“ који се тих година одвијао по кампусима угледних школа и кафеима у њујоршкој четврти Гринич Вилиџ, такође су се бавили овом тематиком.

Шапирографисани андерграунд часопис под именом Broadside имао је важну улогу у популарисању те врсте музике. Оснивачи су били брачни пар Агнес 'Сис' Канингем и Гордон Фрајзен. Намера им је била да на тај начин популаришу младе ауторе такозваних topical песама – код нас познатих као протестне или ангажоване.

Речју broadside се у Шекспирово време означавао папир на којем су песници објављивали своја сочињенија. Продавали су их на трговима и сајмовима, на исти начин као грнчари своје ћупове или ужари своје производе.

Broadside је имао издавачку делатност. Боб Дилан је своје прве песме објавио за њих. Једна од тема коју су извођачи окупљени око овог часописа обрађивали била је страх од атомске катаклизме, коју је Џим Пејџ (не треба га мешати са Џимијем Пејџом), један од протагониста фолк бума, означио синтагмом „Хирошима – Нагасаки – Руски Рулет“.

Једна од најпознатијих песама са том тематиком коју је овај часопис објавио је Диланова нумера „Let Me Die In My Footsteps“ у извођењу Хепија Траума (Happy Traum). 

„Био сам у Канзасу, пролазио сам кроз неки град... Правили су атомско сколниште на периферији града. Гледао сам око сат времена раднике како раде. Копали су рупу у земљи. Било ми је смешно и чудно то копање рупе. Постоји много других ствари које су могли да раде уместо тога“, написао је Боб Дилан у књижици која прати компилацију „The Bootleg Series, 1961-1991“ на којој је први пут објављена његова верзија ове песме.

У књизи „Песме 1961 – 2012“, коју је Геопоетика објавила 2019. Године, налази се ова песма у преводу Владимира Копицла. Зове се „Дај да умрем на ногама“ . Боб Дилан се ту супротставља нуклеарној параноји на тај начин што каже да никада неће да оде у подземно склониште:

Дај да умрем на ногама
Пре него што под земљу одем

Из издавачке делатности часописа Broadside треба издвојити још неколико песама са овом тематиком. Пре свега нумеру „Morning Dew“ канадске ауторке Бони Добсон.

Ову нумеру је Бони написала после гледања филма из 1959. године On The Beach редитеља Стенлија Крамера који се бави нуклеарним ратом. Шетња по јутарњој роси стоји насупрот ратним ужасима. Занимљиво је да и у легендарној песми Душана Васиљева „Човек пева после рата“ јутарња роса има исту функцију контрапункта.

Нумера „Morning Dew“ је постала рок стандарад. Изводили су је Џеф Бек, браћа Олмен, Роберт Плант, Грејтфул Дед и многу други. 

Сличну судбину је доживела и песма Мелвине Рејнолдс „What Have They Done To The Rain?“ Маријана Фејтфул и групе The Searchers су је учинили рок стандардом. У верзији The Searchersa харала је топ листама 1965. године.

Nuclear War: Motherfucker

Популарна музика се – у свим својим појавним облицима – променила. Изгубила је друштвену и политичку релевантност. То важи и за рок музику.

Са њом је слично као са оном секиром која виси на зиду неке америчке куће. Домаћини ће вам рећи да је то пионирска секира са којом је њихов чукундеда изградио прву колибу кад је дошао у Нови свет. Наравно, на секири је прво промењена дршка па касније и сечиво. То уопште није дедина секира.

Тако је и са рок музиком. Остали су име и фама, све остало је промењено. Нема оног жара, оне снаге, оног хероизма, идеја, ентузијазма, гитара. Нико не сме или неће да као музички ексцентрик Sun Ra узвикне: „Nuclear War – Motherfucker“. Није политички коректно.

Такав један бласфемични узвик је потребан у ово време. Поново су се заиграле опасне нуклеарне ратне игре, нечији кажипрст се двоуми изнад фамозног црвеног дугмета. Наставница Цвета, са почетка овог текста би опет пустила сузу.

Пада ми напамет наслов оног филма Саше Петровића: „Биће скоро пропаст света, нек' пропадне није штета“. Заиста није. И онако је све отишло у три лепе.

Бонус нумере: