Десет најдражих поп и рок песама патријарха српског господина Порфирија: Брејкерси и Цепелини, Смак и Идоли, Коен и Арсен, Окуџава и...

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: С великом радошћу честитам 53. по реду рођендан Двестадвојци и сигуран сам да ту радост делим са многим, многим слушаоцима овог радија кроз све ове године.

МИЛИЦА КУБУРОВИЋ: Хвала Вам много. Ових дана када славимо рођендан, наша идеја је била да Вас замолимо да направите списак омиљених или, из којих год разлога, најзначајнијих песама. Захвална сам, пре свега, што сте то учинили и што сте одазвали нашем позиву. Пре него што их чујемо, реците нам како сте их бирали, односно на основу чега. Је ли то десетак Ваших најомиљенијих песама, или су то нумере које су биле посебно важне за Ваш живот у одређеним тренуцима, или је реч о песмама које имају неку посебну симболику за Вас?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Па, ја сам изабрао, наравно, само неколико песама као омаж или као повод на сећање за генерацију којој припадам. Наравно да то нису све песме и сви правци које сам волео да слушам и да пратим, али сам изабрао оно што мислим да може на неки начин да створи утисак каква је била наша генерација у својој младости и шта смо волели да слушамо. Тако да ту има разнородних песама и праваца, али сви заједно чине један мозаик за који мислим да ће бити пут у формирање утиска, ево опет кажем, о нашој генерацији.

202: Стално говорите у прошлом времену. Да ли то значи да сад нема времена за слушање новије музике или нема жеље?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Наравно да понекад имамо прилику да чујемо и нешто новије, али заиста нема времена да се то помно прати, тако да радије прибегавамо ономе што знамо да има квалитет и што нас је у одређеном временском периоду испуњавало. И у крајњој линији стварало и неку врсту погледа на свет. Сада, кад имам прилику, ипак слушам другачију врсту музике у односу на то што сам некад слушао. Сад, кад могу, радије слушам неку класику или инструментал, џез, на пример слушам често Кита Џерета.

202: Нешто као за смирење...

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: И не само за смирење, него напросто то је музика која, између осталог, ако сте у неком друштву не омета вођење разговора или не омета бављење неком врстом посла паралелно са музиком која се слуша.

202: Да чујемо шта сте то спремили и одабрали за Двестадвојку и наше слушаоце.

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Као прву сам предложио песму Роберта Планта, то јест Led Zeppelin, и песму "Imigrant Song". Стихови: „Настављамо да снажно замахујемо веслима, наш једини циљ је стићи обале Запада" – те речи су безмало пророчке. Истина, 1970. године Плант и Led Zeppelin певају о Нордијцима који беже од несреће, рата и разних других тешкоћа, али то само потврђује да смо пред апсурдом и страхотама страдања једнаки – и северњаци и јужњаци, и Швеђани и Суданци. Видимо и на улицама Београда да велике сеобе, велике миграције, не престају. Многи људи пролазе и кроз нашу земљу идући ка Западу. Низ тема за размишљање доноси ова песма емиграната и на неки начин нас опомиње. То је, у ствари, вапај, јецај или боље рећи крик Роберта Планта који је, као што видимо, и данас и те како актуелан.

202: Која је следећа песма по Вашем избору?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Следећа песма коју предлажем јесте песма "Dance me to the end of love". Многи мисле да је то тек нека сентиментална балада о растанку двоје људи, о растанку неког пара. Међутим, Коенови стихови о плесу до краја љубави, деци која се нису родила, виолини у пламену – надахнути су страдањем у Холокаусту, у логорима смрти. Тада је била пракса, како каже Коен, да гудачки квартет састављен од логораша свира док њихове другове или рођаке стрељају или гуше у гасним коморама. Стога, ову песму доживљавам као својеврсну молитву за све оне који су пострадали у току Другог светског рата, али исто тако је доживљавам и као песму која је молитва за све оне који су пострадали у било којим ратовима и који, нажалост, страдају и данас. Она је напросто симболика која се тиче сваког, усуђујем се да кажем, добронамерног човека, сваког човека којем је мио живот, који разуме да је живот дар од Бога, који разуме да дар живота није посед свакога од нас појединачно, него је дар пре свега задатак и да нам је живот дат да га искупимо, дат нам је као време које треба да испунимо врлином, лепотом. Љубављу, у крајњој линији.

202: Леонард Коен, а онда?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Као следећу песму предложио бих „Шумадијски блуз“ групе Смак. То је песма коју сам радо слушао и у најранијој младости, али и једна од оних коју слушам понекад кроз све дане свога живота. Нарочито, можда звучи парадоксално, онда када се не осећам добро, када имам неки проблем, када се налазим у неком ћорсокаку и безизлазу, и када напросто не налазим у себи потенцијала да се ишчупам из тих лавирината. И наравно, као хришћанин знам да постоје различите духовне методе које треба примењивати како би се човек подигао када пада али, можда парадоксално, ја то не могу да објасним, кад год бих улазио у безизлазе и кад бих слушао упорно ову песму лагано бих се подизао; звуци те музике заиста ме изводе, да тако кажем, на зелену грану. Зато предлажем да послушамо пет минута групе Смак.

202: После Смака, која је наредна песма? Шта је то што сте још волели да слушате?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Такође сам волео да слушам песму "Knockin‘ on heaven‘s door" из Пекинпоовог филма Пет Гарет и Били Кид. Ова песма буди сећање на многе сате које сам, нарочито као студент, проводио у Кинотеци у Косовској улици у Београду, а свима нам пружа прилику да чујемо и стихове и музику, али и да одамо почаст нобеловцу Бобу Дилану, који је у суштини поетски заступник наше генерације, тачније моје генерације и њеног сензибилитета. Али, ово је песма за коју мислим да нема рок трајања.

202: Дакле, "Knocking‘ on heaven‘s door" – Боб Дилан. А после Дилана?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: После Боба Дилана позивам слушаоце и све нас да проведемо још пар минута у, тако да кажем, мраку Кинотеке и послушамо великог песника Булата Окуџаву и његову песму „Молитва Франсоа Вијона“. Сетимо се и филма Мистерија организма исто тако великог нашег редитеља Душана Макавејева.

202: Дакле, сетимо се и филма у којем је коришћена ова Окуџавина песма. Идемо даље.

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Ево, ја бих мало отишао до суседне Хрватске, јер везан сам за Хрватску, а и сам Арсен је изводио ову Окуџавину песму. Ја бих, ипак, за ову прилику предложио Арсенову песму „Загреб и ја се волимо тајно“, за коју мислим да нису неопходна никаква тумачења. Стихови те песме су били инспирација и нека врста покретача да и ја једну збирку својих интервјуа назовем „Загреб и ја се волимо јавно“, алудирајући на Арсенову песму, али за разлику од Арсена – који у песми каже да тајно воли Загреб.

202: Да подсетимо слушаоце Двестадвојке, Ви сте раније били митрополит загребачко-љубљански, па је тај период Вашег живота тамо допринео овом избору.

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Свакако, кад човек проведе време на неком месту, па и онда када иде на летовање по пет или десет дана, има шансу да оствари извесну тајну везу са тим местом. Ја сам био више од седам година непрестано у Загребу, још увек сам администратор, како ми то кажемо, у загребачко-љубљанској епархији, тако да не само да постоји тајна веза између Загреба и мене, него постоји и много тога што је видљиво и што је јавно. И морам да кажем да Загребу дугујем много. Постоје многе димензије у нашем бићу, разни дамари, који нам шаљу информацију да је нешто добро или лоше, али често не можемо да уђемо у тајну, у саму срж таквог једног доживљаја. Отуда вероватно када би се спојио Арсенов наслов и оно што сам ја рекао, добили бисмо целину односа у овом случају мог према Загребу, али, у принципу, и целину односа сваког човека према неком месту, према неком човеку, према неком феномену.

202: После Загреба, где нас овај Ваш музички пут води даље?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Рекао бих да нека уметничка дела, било да су ликовна, музичка, сценска или је у питању нека књига, чим се појаве – није им потребно да прође одређени временски период па да буду препозната као вредна и као велика, него одмах буду изузетна. Чак у неким случајевима буду и преломна јер, и без да је то био циљ, износе на светло дана јасне или можда латентне, скривене тежње и процесе који се јављају у култури уопште. Али не само у култури по себи, него и у друштву у целини. Такав је засигурно албум Идола „Одбрана и последњи дани“. У стиховима на овом албуму први пут се у једној песми у популарној српској музици појављује име Господње. Онда, на омоту тог албума имали смо полиставрион – што је заправо изглед једне свештеничке или архијерејске одежде. И наравно, чини ми се да је тада први пут била употребљена ћирилица на омоту плоче. Зато бих волео да чујемо нумеру „Одбрана“ са тог албума.

202: Како сте иначе реаговали када се тај албум појавио? Је ли Вас фасцинирало то што је то било тотално другачије од свега до тада, или..?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Ево, ви сте управо рекли: то што је било другачије. То је био повод да се застане – не само да певушимо и ђускамо уз ту песму него да се замислимо. За мене је то био подстрек да се некако загледам у себе и, можда бисмо могли рећи, у све оно ми јесмо. После тог албума, појавило се много  других младих појединаца и група које су, с једне стране, почеле да следе тај пут, а у исто време да копају неку своју бразду.

202: После „Одбране“ и Идола, шта је Ваш следећи избор?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: На Спасовдан, а славу града Београда испред храма Светога Саве, певао је Цане из Партибрејкерса са групом деце која похађају веронауку и имају групу названу Веронаукси. Тог дана, Цане је отпевао са Веронауксима и песму „Молитва“. На истом албуму на ком се налази „Молитва“, постоји још једна песма која се зове „Хоћу да знам“. Цане, који је мој пријатељ и брат, у тој песми је чини ми се направио нешто што спада у најбоља остварења у нашем рокенролу и на пољу рок музике.

202: Цане и његови Партибрејкерси кажу „Хоћу да знам“, а сви ми хоћемо да знамо која је следећа песма по Вашем избору?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: За мене, неке песме Корни групе спадају у ремек дела, равна светским симфо-рок групама, као што је група Yes, као што је Emerson, Lake & Palmer и многи други. За данашњу, тако да кажем, камернију варијанту волео бих да слушаоци чују „Етиду“ која, поред тога што је за мене једна предивна музичка артикулација, у исто време на плану стихова мене подсећа на стихове Момчила Настасијевића. Отуда „Етиду“ заиста сматрам, поред других, опет понављам, песама које су ремек-дела, као нешто што спада у сам врх светске симфо-рок музике.

202: После Корни групе и „Етиде“, који је Ваш следећи избор? 

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Желео бих овом приликом да се сетим нашег брата и пријатеља, Бог да му душу прости, Веље Павловића (новинара ТВ Студио Б). Знам да је и он веома волео Леонарда Коена, а волео је и Партибрејкерсе и Цанета, и са њим био велики пријатељ. Веља је, поред много тога, снимио и један серијал „Духовници“, где су први пут на један приступачан начин имали прилику да говоре многи монаси, многи свештеници, многи духовници. За ову прилику, управо у знак сећања на Вељу Павловића, волео бих да послушамо још једанпут Леонарда Коена, сада песму "Famous Blue Raincoat".

202: После још једне песме Леонарда Коена, шта сте још изабрали?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Волео бих да се сетимо и наших кумова Грка, то јест оних који су крстили српски народ. Знам да је њихов рокенрол овде мање познат, али ја сам имао прилику да проведем неколико година у Грчкој, у Атини, и да живим тамо. Издвојио бих групу Aphrodite‘s Child поготово у једном периоду њеног певача Демиса Русоса, и наравно, клавијатуристу Вангелиса који се недавно упокојио. Вангелис спада међу најбоље композиторе у Грчкој, а и на светском плану је велики, велики уметник. Он је добио и Оскара за музику за филм Ватрене кочије. Снимио је сјајне плоче и са Јоном Андерсоном и многим другим великим, светски познатим музичарима. Овде бих ипак остао на почетку, да тако кажем, музичког живота групе Aphrodite‘s Child, када је управо певао Демис Русос. Волео бих да чујемо песму "It‘s 5 o‘clock".

202: Заиста сте направили шаролик избор песама и извођача.

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Надам се да ће бити још рођендана и да ћемо имати прилику да препоручимо и многе друге и музичаре и њихове песме, јер заиста има их толико да је мало једна емисија на Двестадвојци. Сетих се сад и познатих „Драгстора“ Двестадвојке, емисија које сам ја радо слушао у своје време.

202: Када сам Вам упутила позив да за Радио 202 направите избор поп и рок песама које су Вам омиљене или су Вам из неког разлога посебно значајне, да ли сте имали дилему треба ли уопште то да прихватите или не?

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Па, не могу да кажем да сам одмах из прве прихватио Ваш позив иако, да кажем то и нашим слушаоцима, ми се много година познајемо и, ако смем да кажем, пријатељи смо већ неколико деценија. Најнезгодније ми је кад ме неко од пријатеља позове да учествујем у некој телевизијској емисији или у неком радио-програму. Не због тога што имам нешто против учествовања, него напросто због тога што је мало времена с једне стране, а не осећам се најбоље ако се ипак мало не припремим за неки јавни наступ, напросто из осећања одговорности према онима којима се обраћам. С друге стране, место на којем се сад налазим је такве природе да ако бих почео да се свима одазивам, онда бих непрестано морао да идем само са телевизије на телевизију и са радија на радио. Из тог разлога се за сада ограничавам, колико је то могуће, на пригодне разговоре поводом наших великих хришћанских празника као што су Васкрс и Божић. Наравно, служим литургију сваке недеље и сваке недеље се обраћам онима који су у храму. Благодарећи и модерним технологијама и могућностима комуникације, најчешће то што говорим у храму може да се чује после и на различитим медијима. А ево да одговорим на ваше питање сасвим конкретно. Нисам одмах рекао: „Да, предложићу неколико нумера за овај рођендан Двестадвојке.“ Али, када сам мало промислио, појавила се у мени заправо жеља и онда сам хтео да искористим Ваш позив да пошаљемо поруку, пре свега младима који и данас слушају музику са радија, кроз коју ће ето моћи да стекну некакав утисак шта су генерације којој ја припадам слушале у својој младости. И још додатно, ако тако могу да кажем, да пошаљем поруку да су и свештеници људи из народа, да су то неки од нас, које смо успели као народ да изнедримо како би могли да служе свету литургију, али да су и они делили, као што и данас деле, све вредности којима живи један народ. То је случај и са патријархом.

202: И да воле музику као што је већина људи воли.

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Подразумева се. И музику, и игру, и театар, и слику, и књигу, све оно што је саставни део живота сваког човека. Код нас кажу „спрам свеца и тропар“, дакле какав је један народ, такви су и његови свештеници. У крајевима у којима сам ја одрастао, у Бачкој, има још једна мало сатиричнија формулација, mutatis mutandis, тамо се каже „спрам вола и папак“. Дакле какав народ, такви свештеници – и обрнуто. Опростите на овом поређењу, али тако су мени говорили кад сам био млађи и када бих се бунио против нечега што ми се не допада. Нарочито неки старији људи би рекли: „Шта се ти буниш!“, и онда би изговарили ту реченицу.

202: Најсрдачније захваљујем у име Двестадвојке и у име наших слушалаца што сте се у данима када обележавамо 53. рођендан одазвали позиву, уприличили овај разговор, изабрали неке од својих омиљених песама и испричали нам зашто су баш оне биле Ваш избор.

ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Хвала Вама на овој прилици. Надам се ће слушаоци уживати. Верујем да ћемо славити још много много рођендана, па ето онда прилике да листу продужујемо и проширујемо од онда када сам ја био млад, па кроз време, све до наших дана. Срећан рођендан још једанпут!

202: Хвала и Вама још једном!