Феликс се вратио кући: Како је један орао крсташ летео од Србије до Сирије и Либана и назад, и шта је успут доживео

Феликс је на свет дошао у априлу прошле године у близини Бачке Паланке, у гнезду својих родитеља, орлова крсташа.

Орлови крсташи су заштићена и критично угрожена врста птица, пре само десетак година у Србији је живео само један пар – Бора и Ержика са севера Баната. Орнитолози Друштва за заштиту и проучавање птица Србије (ДЗППС) су месецима даноноћно чували њихово гнездо док се младунци нису излегли и ојачали. Данас у Србији има преко 30 гнездећих парова, али су они још увек угрожена врста, прете им нестанак шума, интензивна пољопривреда која им уништава ловишта, отрови за глодаре који се остављају по пољима, илегални трговци дивљим птицама... Орао крсташ је, иначе, због своје лепоте и снаге национални симбол који се налази у грбу и на застави Србије.

У јулу прошле године, док још није напусто гнездо својих родитеља, орнитолози ДЗППС-а су Феликса обележили металним и пластичним прстеновима и сателитским одашиљачем, што је стандардна процедура. Сви су се радовали првом младунцу ове врсте који полеће са територије Бачке после 70 година, а онда је Феликс крајем лета кренуо у своју невероватну авантуру.

Младунци крсташа лутају првих пет до шест година живота док не постигну полну зрелост, али Феликс је кренуо путем којим се ређе иде, на југ, преко Македоније, Грчке и Турске, све до Сирије. Тамо је ухваћен и продат шверцерима птица, а сателитски одашиљач који је носио је уништен.

Када су схватили шта се десило, људи из ДЗППС-а су ступили у контакт са  Либанским удружењем за миграторне птице које води др Мишел Саван. За Феликса је тражен откуп, али др Саван је преко својих канала сазнао где се налази у Сирији и успео да га, уз много ризика, пребаци у Либан. Тако је Феликс стигао у прихватилиште на северу земље у близини града Згарте, на обронцима планине Либан, у коме Мишел са својим сарадницима брине о рањеним и отетим птицама.

Од децембра 2025. ДЗППС је било у блиском контакту са амбасадом Републике Србије у Либану и амбасадором Миланом Тројановићем, који је пружао изузетну помоћ у свему што се око Феликса догађало и покушајима да се он из Либана врати у Србију. Пуштање Феликса у природу у Либану није било опција, јер би то значило да је препуштен шверцерима и ловцима на птице грабљивице, што је на Блиском истоку бизнис великих размера. Зато су сви поменути актери приче о Феликсу почели да траже начин да се орао крсташ врати у Србију авионом, али то је значило и веће трошкове за авио карту, уз оне који су се већ нагомилали за лечење, смештај и храну у прихватилишту у Либану. ДЗППС је на друштвеним мрежама објавио причу о Феликсу, замолио људе да донирају новац да би се он вратио кући, и за само три дана је прикупљено 3.390 евра.

Пут до Феликса

Нисам ништа знао о Феликсовој епопеји док средином фебрура до мене није случајно дошла објава ДЗППС-а на Фејсбуку, у којој је уз читаву причу била и молба да, уколико неко са ових простора крајем фебруара или почетком марта путује из Либана за Србију преко Турске, буде пратилац Феликсу јер ће тако цена авионске карте бити немерљиви мања.

Спремао сам се да за пар дана кренем у Либан, а повратак је био предвиђен у време које је наведено у објави ДЗППС-а. Желео сам да о овој земљи пишем за ОКО портал неке приче о тријумфу живота и вере у живот, другачије од стандардно црних вести о ратовима и кризама које долазе из Либана, попут приче о либанском песнику Халилу Џубрану, писцу „Пророка“ који је многим људима широм света, па и мени, остао урезан у сећање од када сам га први пут узео у руке, у раној младости.

И ону о националном музеју Бејрута, који је био тачно на „зеленој линији“ која је делила овај град током крвавог грађанског рата од 1975-90, у коме су неки људи под гранатама и мецима ризиковали животе да би заштитили сво оно културно благо које не сведочи само о историји Либана, већ читавог човечанства, и како се тај музеј после рата поново као Феникс издигао из пепела. А онда се ниоткуда појавила и прича о Феликсу и неким људима који посвећују живот спасавању и помогању рањеним и отетим птицама...

Јавио сам се Милану Ружићу, извршном директору ДЗППС-а, он ми је одмах послао контакт др Мишела Савана, исте вечери је Мишел одговорио на мој мејл и замолио ме да пошаљем копију авионске карте и пасоша, а сутрадан је јавио да је процедуру неопходну да би Феликс путовао са мном већ покренуо. Када сам 16. фебруара слетео у Бејрут јавио сам се и амбасадору Србије Милану Тројановићу, и договорили смо се да за неколико дана заједно одемо у прихватилиште за птице др Савана у планинама.

У тих неколико дана сам путовао по Либану, сретао неке старе и упознавао многе нове пријатеље. Део разговора је увек био о чему желим да пишем, а на помен приче о Феликсу сви су остајали фасцинирани и насмејани. Тарек Мађид, некадашњи југословенски студент који нашу бившу и садашњу земљу више воли и за њу је више везан него већина њених становника, и његова супруга Раниа позвали су свог пријатеља на либанској телевизији ЛБЦ и испричали му причу о Феликсу. Кажу да је њихов позив стигао усред колегијума, а пријатељ је одмах рекао екипи да се спреми и да сви заједно кренемо код Мишела.

Тако је 26. фебруара аутопутем поред мора, потом стрмим путевима уз планину Либан, у малено село хришћана маронита Жаржур у близини града Згарте, у коме живи свега седам породица, стигла повелика екипа: амбасадор Србије Милан Тројановић, његов заменик Саша Ојданић, новинарка ЛБЦ-ја Шерли Абу Чабке, сниматељ Тони Адем, Тарек и Раниа...

У Жаржуру, где се налази Мишелово прихватилиште за птице, сачекао нас је фасцинантан призор. На имању Мишеловог сарадника Фадија Хабиба, који ту живи са породицом у којој је и троје мале деце, много је кавеза у којима су биле роде, пеликани, орлови, лешинари, пристигли из Африке и многих европских земаља. Много је повређених птица, неке од рода су без ногe. Мишел је причао да је на југоистоку Турске, у Сирији, Либану и другим блискоисточним земљама много наоружаних људи и да они често, док преко ових предела прeлећу бескрајна јата птица селица, пуцају на њих не зато да би их користили за јело, него онако, без разлога.

Причао је и како се он од ловца (који животиње није ловио из забаве) преобратио у некога ко о птицама брине и моли људе да их не убијају и рањавају из хира, како је за њега нормално да помогне и рањеном човеку, али и птици и животињи и како би то ваљда требало да буде размишљање свих људи, али да нажалост није, што тешко разуме. Како има мастер из физијатрије и заштите природе, а да је од детињства волео животиње и птице и да је то његова страст. Кућа његовог пријатеља Фадија препуна је препарираних птица које су рањене стигле у прихватилиште и којима Мишел и Фади нису успели да помогну, али безброј је прича и о онима које су се опоравиле и полетеле поново ка својим стаништима.

У једном од кавеза био је и Феликс. Боја перја орлова крсташа мења се са годинама – птићи су светлосмеђи, такви су и док су млади, када одрасту перје им је тамнобраон, готово црно. Феликс, још „тинејџер“, издвајао се бојом од својих црнопутих колега, а локалпатриотски смо констатовали да је некако најлепши од свих, мада је и др Саван рекао да је изузетно крупан и јак за свој узраст.

Мишел је причао и о спасавању Феликса из Сирије, али није помињао све детаље. Кријумчарење и продаја птица грабљивица попут орлова, соколова, лешинара изузетно је уносан бизнис на Блиском истоку, у земљама Персијског залива оне се дебело плаћају. Спасавање птица може да буде и врло опасна работа, Мишелу и његовим сарадницима често стижу претње кријумчара зато што им кваре посао. У Сирији је Феликса лоцирао један од његових тамошњих сарадника, а један од проблема када су успели да дођу до њега био је и то што су на граници Сирије и Либана данима трајали сукоби. На крају се све добро завршило и Феликс је стигао у прихватилиште код Згарте скривен у картонској кутији. Данима није јео због стреса јер је у Сирији био заточен у малом кавезу, али се прилагодио и потпуно живнуо.

Сви смо отишли из Жаржура са осмехом и пуни ведрине, уз шале како се Феликс можда у Либану заљубио, да неће хтети да иде или да ће се из Србије одмах вратити код Мишела. Ширио се некако добар осећај да смо сви повезани у нечем лепом што враћа веру у живот, и поред потмулог звука ратних бубњева од којих је подрхтавао Блиски исток. Све је говорило другачије, али тешили смо се да су преговори у току, да ако и избије рат неће бити дуг, да Либан овог пута неће бити део тог рата...

Рат у Либану

У Жаржуру смо били 26. фебруарa, а у претходним данима су уз лавовске напоре др Савана, амбасадора Тројановића, Милана Ружића из ДЗППС-а, потезања личних веза, контаката многих министарстава у Србији, Турској, Либану, коначно обезбеђене све дозволе да Феликс преко Турске одлети за Србију. Требало је да кренемо заједно у зору, 1. марта.

Ујутру 28. фебруара пробудила ме је порука: „Почело је“, САД и Израел су напали Иран. Недуго потом позвао ме Мишел, питао да ли је мој лет отказан и да ли да креће ка Бејруту, пошто би по процедури требало да буде увече на аеродрому. Отворио сам сајт аеродрома „Рафик Харири“, уз летове свих страних компанија једна за другом су се ређале објаве „canceled“.

Нада да Либан неће бити увучен у рат потрајала је до следеће вечери, када је ова земља поново ушла у ратни пакао. Те вечери су ме либански пријатељи, уз све своје муке, звали и говорили ми да се не плашим, да ће све бити у реду, размењивали смо црнохуморне вицеве из либанских и југословенских ратних искустава. Звао је и Мишел, а када сам га питао шта ради рекао је да не верује да ће рат стићи тако далеко до севера, али да за сваки случај припрема резерве хране за птице.

Следећих десет дана остао сам у Бејруту. Отишао сам 10. марта преко Кипра либанском авио компанијом Middle East Earlines, херојима који су једини летели свакодневно и поред бомби које су падале и дању и ноћу по Дахијеу, јужном делу Бејрута, у чијој непосредној близини се аеродром налази. Отишао сам са чудном мешавином гласова у глави, једних који су говорили да је време да идем, да сам потпуно емоционално исцрпљен, других који су причали да одлазећи издајем пријатеље који остају у паклу у који је Либан тонуо, без обзира што су ми сви ти пријатељи говорили да треба да одем. И да издајем, на крају, и Феликса, мада сам знао да остаје у добрим рукама.

Није могао да лети са МЕА-ом, компанија је тада морала да брине о људима којима је била једина веза Либана са светом. А и да је желела да га превезе, не би могао са мном да уђе на Кипар, јер Европска унија има строге прописе о птицама и животињама које долазе на њену територију.

Нисам следећих недеља успео да у глави изађем из Либана, по читав дан сам звао пријатеље, опсесивно пратио вести. Онда је 8. априла, после најкрвавијег ратног дана за Либан, почело какво-такво килаво примирје. Људи су и даље масовно страдали на југу, али се живот на северу враћао у неку, ма колико ненормалну нормалност, како то у ратовима бива.

Други покушај повратка

После неколико недеља су неке стране авио компаније почеле да лете за Бејрут и из Бејрута, али се испоставило да ниједна од њих не жели да транспортује орла. Разговори свих који су били део приче о Феликсу су учестали, полако се ширило безнађе око тога шта ће бити са њим. Последња опција је била да, ако не буде другог решења, а чинило се да се дошло до зида, буде пуштен у природу уз све ризике јер је већ предуго, готово седам месеци, био у кавезу.

А онда ме, када сам 18. јуна поново стигао у Либан, сачекала вест да ће Феликс 22. јуна ипак летети кући. Делегација Војске Србије долазила је у Либан да обиђе наше војнике који се налазе на југу Либана у склопу мировне мисије Уједињених нација УНИФИЛ, и начелник Генералштаба генерал Милан Мојсиловић, који је био део делегације, одмах је прихватио апел за помоћ наше амбасаде и ДЗППС-а да се Феликс превезе војним авионом у Србију.

Са замеником амбасадора Сашом Ојданићем и колегом Александром Аврамескуом отишао сам у Згарту дан пре него што је Феликс требало да крене. Радост због новог сусрета, топлина и добра енергија шириле су се кроз ваздух, осим када је др Саван причао да су на једном језеру у Либану претходних дана пуцали на пеликане и убили их неколико. Мишел је рекао да је Феликс још порастао и ојачао, да се наметнуо као нека врста лидера свим новим птицама које дођу у кавез, да је живахан и да делује као да зна да ће ускоро на пут.

Следећег дана на аеродрому као да се после дугог времена скупила нека породица, Мишел је донео Феликса, дошли су Милан, Саша и Џо из амбасаде, Шерли и Тони из ЛБЦ-ја, радосно узбуђење због краја дугог, али добро завршеног посла могла је да се опипа у ваздуху. Исте вечери, авион је слетео на војни аеродрому у Батајници и Феликс се коначно вратио кући.

Сачекали су га представници ДЗППС-а и Покрајинског завода за заштиту природе, и превезли у Прихватилиште за строго заштићене и заштићене дивље врсте у оквиру Зоолошког врта Палић у Суботици, где ће бити док се не привикне на ново окружење и почне поново да лети. Сутрадан су се појавили снимци из суботичког Врта на којима се види како је Феликс брзо ушао у свој нови, много већи простор, и онда шетао и пажљиво разгледао сваки детаљ.

Пре две вечери је либанска телевизија ЛБЦ приказала причу о Феликсу, започету још у фебруару. Кажу колеге са телевизије да се јавило безброј људи који су говорили да су били неописиво срећни зато што су коначно видели једну причу из Либана која има happy end.