Степинaц, Артуковић и Скорцени на маргинама меча Ирске и Југославије 1955: Како је фудбал победио Католичку цркву

Нетом објављена књига двојице професора савремене историје, Тонија Шоа и Аланa Мекдугала, „Хладноратовски фудбал – историја у десет мечева“ (Cambridge University Press, 2026), има колико занимљив, толико за нас и изненађујући садржај.

Од десет изабраних историјских мечева у овој књизи, чак два су посвећена утакмицама репрезентације Југославије. То су утакмице Ирска–Југославија из 1955. и Заир–Југославија из 1974. године. Остале утакмице о којима се говори у књизи су: Арсенал–Динамо из Москве 1947, чувена утакмица Западна Немачка–Мађарска у Берну 1954, када су Немци постали светски прваци, Шпанија–СССР у Мадриду 1964, Северна Кореја–Португалија у Лондону 1966, Чиле–СССР у Сантјагу 1973, Западна против Источне Немачке у Хамбургу 1974, букурештанска Стеауа против букурештанског Динама у Букурешту јуна 1988 и утакмица Кине против Норвешке у Гванџоу, новембра 1991.  

Ове утакмице демонстрирале су снагу фудбала и његов утицај на понашање спортиста, политичких структура, клубова, јавности, медија и осликавале светски баланс снага у Хладном рату. Тако је победа Југославије против Заира, данашњег Конга, 1974. године резултатом 9:0, узета као илустрација тешког ударца за мегаломанске амбиције владара земље Мобутуа Сесе Секоа, након кога је Заир/Конго у следећих пола века нестао са светске фудбалске сцене, да би се поново маестрално појавио баш на овом Светском првенству са изненађујућим нерешеним резултатом у утакмици с Португалијом (1:1).

Али чиме је, наоко маргинална, утакмица Ирске и Југославија из 1955. завредела да се нађе у овако малом и ексклузивном избору мечева који су, према суду аутора, обележили епоху Хладног рата?   

Ирска контроверза

Почетком педесетих у два наврата, 1950. и 1952. године, Фудбалски савез Југославије понудио је Фудбалском савезу Ирске (ФАИ) да свој, тада већ високо рангирани фудбалски тим, доведе у Даблин на пријатељску. ФАИ, који је иначе готово рутински и са спремношћу прихватао такве позиве, пошто су међународне утакмице биле његов главни извор прихода и угледа а нису биле лако доступне за земљу тада на периферији Европе, у случају гостовања Југославије показао је неуобичајено невољну реакцију.

Званичници ФАИ-а обично се нису обазирали због политичких система земаља из којих су долазили противници.Током тридесетих Ирска је три пута играла против тима који је представљао нацистичку Немачку, а када је 1946. међународна фудбалска активност након рата обновљена, шест од првих седам утакмица ирске репрезентације које је репрезентација биле су против националних тимова десничарских диктатура Шпаније и Португала.

Догађаје у вези фудбалске утакмице Ирске с Југославијом 1955, поред горе наведених аутора, детаљно је анализирао и Џејмс Квин у својој недавно објављеној књизи „Није то туђа игра: Фудбал и стварање ирског идентитета“ (Merrion Press, 2023). Џејмс Квин је иначе био главни уредник и један од аутора Речника ирских биографија, вишетомног издања Ирске краљевске академије са биографијама значајних личности из ирске историје.

Али, у то време Југославија је била комунистичка земља која је у ирској штампи редовно оптуживана за прогон католичких свештеника. Године 1950, ФАИ је без икаквог оклевања зато одбио позив за утакмицу који је стигао из Београда, а 1952. године је сматрао да претходно треба да потражи савет од Џона Чарлса Меквејда, католичког надбискупа Даблина и најутицајнијег члана католичке хијерархије у Ирској.

Меквејд је наиме био педантан администратор цркве који је пажљиво надгледао друштвени и културни живот своје епархије и очекивао је да званична тела државе, па и фудбалски савез, поштују његова мишљења. Када су га из ФАИ-а питали да ли да Ирска треба да одигра утакмицу против Југославије, он је прилично нерасположено одвратио да га фудбал не занима, али да би било боље да се меч не одржи – ако то може некако дискретно да се изведе. Тако је и било. ФАИ је послушао Меквејдов савет и меч није одржан.

Моћ надбискупа Меквејда

Педесетих година 20. века, Католичка црква је имала доминантан положај и веома јак утицај на политику и свакодневни живот у Републици Ирској. Бискупи су старали да се сви сектори друштва придржавају строгих католичких вредности и обично су били консултовани о законима које је предлагала влада. Пошто је земља педесетих пролазила кроз економску кризу, дошло је до огромног пораста незапослености и последичне емиграције великог броја младих људи, тако да  Ирска не само да је била претежно католичко друштво, већ је њиме доминирала старија и конзервативнија генерација.

Надбискуп Меквејд је у тада био на врхунцу своје моћи. Године 1944. пооштрио је забрану католичким студентима да похађају Тринити колеџ у Даблину кога је сматрао протестантским универзитетом, па је, као такав, био претња за правоверност католичких студената који су га похађали. Године 1951. уплео се у битку са тадашњом владом око онога што је постало познато као „Шема мајке и детета“, државни програм који је предложио ирски министар здравља Ноел Браун, с циљем да се смањи изузетно висока стопа смртности одојчади у Ирској. Меквејд је, с друге стране, желео да ограничи улогу државе у болницама, од којих је већина била под католичком управом.

Надбискуп је победио, а Браунове политичке колеге из владе нису имале храбрости да га по овом питању подрже. Меквејд је ову своју „победу“ сматрао најважнијим догађајем у ирској историји од тзв. католичке еманципације 1829. године, када су укинута вековна политичка и грађанска ограничења за римокатолике у Великој Британији и Ирској. Тако су почетком педесетих болнице и школе, као и већина аспеката ирског живота, биле под доминацијом католичке цркве, којом је надбискуп Џон Чарлс Меквејд срећно управљао.

Године 1954. Меквејд је основао „Комитет за будност“, како би пратио комунистичке активности у Ирској. У поларизованој атмосфери Хладног рата, неки свештеници су користили сваку прилику да се супротставе злу безбожног комунизма и подстакну „црвени страх“.

Усташке везе

Ирски надбискуп очито није поштовао препоруку папе Пија XII да политика не треба да се меша у спорт и био је против одржавања утакмице с Југославијом. Меквејдово противљење је првенствено било мотивисано хапшењем надбискупа Алојзија Степинца 1946. у Загребу, због сарадње са нацистичком Независном Државом Хрватском током рата. Степинац је из затвора пуштен 1951. године, али је остао у кућном притвору.

Његов случај био је добро познат у Ирској: 1. маја 1949. године преко 100.000 људи окупило се у Улици О'Конел у Даблину како би протестовали против његовог третмана у Југославији, као и третмана кардинала Јожефа Миндсентија, који је фебруара 1949. у Мађарској осуђен на доживотни затвор.

Иначе, Ирска је имала и своју мрачну страну у везама са усташким и нацистичким режимом. Године 1947. она је пружила уточиште Андрији Артуковићу, усташком министру унутрашњих послова, одговорном за смрт стотина хиљада Срба, Јевреја и Рома, и омогућила му потом одлазак у САД.

Наиме, у мају 1945. године, уочи слома НДХ, Артуковић је побегао у Аустрију, накратко био притворен у логору у Спендорфу под британском управом, одакле је „пацовским каналима“ пребачен у Швајцарску, пошто му је католички свештеник Крунослав Драгановић обезбедио лажне швајцарске папире под псеудонимом „Проф. Алојз Аних“. Фрањевачки фратар др Луј Ивандић је био његов пратилац. Када су швајцарске власти откриле Артуковићев прави идентитет, наређено му је да напусти земљу.

Швајцарски фрањевци су тада писали ирској влади хвалећи Артуковића као побожног хришћанина који бежи од безбожног комунизма, и маја 1947. ирско Министарство спољних послова одобрило је његов улазак у земљу. Артуковић и његова породица стигли су у Даблин 15. јула 1947. и живели безбедно у Ирској годину дана. Влада му је затим издала ирске документе, с којима је Артуковић с породицом ушао у Сједињене Државе 1948. године. Када су САД покушале да га депортују назад у Ирску, ирски званичници су 1952. године одбили да га прихвате.

Нацисти у Ирској

Док званична историографија тврди да инфраструктура католичке цркве у Ирској није организовала његово бекство, већ је „дубока религиозна емпатија Ираца према антикомунистичким избеглицама омогућила усташким фашистима да успешно манипулишу ирском владом ради добијања азила“, у тако нешто може да се озбиљно сумња.

У деценијама након Другог светског рата, између 100 и 200 европских нациста и колаборационистичких бегунаца доселило се у Ирску. Ирска држава, како то објашњавају њени историчари, „вођена мешавином интензивног антикомунизма, антибританског расположења и општег непознавања пуног обима Холокауста“, пружила им је сигурно уточиште, и многи од њих су овде отплочели нове и успешне животе. Међу најистакнутијима нацистима који су уточиште нашли у Ирској довољно је као пример навести Ота Скорценија који је овде живео с лажним идентитетом.

Познат током рата као „најопаснији човек у Европи“, СС оберштурмбанфирер Ото Скорцени је 1959. у Ирској, у округу Килдар, купио сеоско имање Мартинстаун Хаус, са 160 хектара земље и великом вилом. Упркос својој упадљивој висини од 193 цм и препознатљивом ожиљку зарађеном у двобоју из студентских дана, Скорцени је живео не скривајући се превише. Постао је позната локална личност, возио је бели Мерцедес и био обасут почастима од стране даблинске политичке елите.

Иако је тврдио да је у Ирској обичан фармер, користио је своју слободу да путује, води послове у Шпанији и наводно помаже мрежи „Одеса“ у помагању другим нацистима да избегну правду.

Црква против фудбала

Када је нова понуда Фудбалског савеза Југославије Фудбалском савезу Ирске обновљена 1955. године, ФАИ, на чијем челу је био Оскар Трејнор, одлучила је да понуду прихвати, и то без консултовања са надбискупом Меквејдом. Наиме, околности су се у међувремену промениле.

Степинац се сада ретко помињао у ирским новинама, а пошто су и Ирска и Југославија претходне, 1954. године постале чланице новоосноване Уније европских фудбалских савеза (УЕФА), ФАИ је желела да успостави пријатељске односе са земљом из истог удружења која је имала до тада запажене фудбалске резултате, а политички се високо котирала у западном свету, упркос њеном комунистичком систему.

Након званичне објаве да ће се утакмица одиграти 19. октобра 1955. на стадиону „Далимаунт парк“ у Даблину, отац Џон О'Реган, канцелар Даблинске бискупије, позвао је секретара ФАИ-а Џоа Викама и изразио забринутост што је утакмица с комунистичком Југославијом договорена без консултација са надбискупом Меквејдом, што није био случај у раније, и предложио да се она откаже. Викам му је, међутим, уз претходни договор са Оскаром Трејнором, саопштио да је за отказивање прекасно и да ће се утакмица одиграти по плану.

Запањен оваквим ставом ФАИ-а, Меквејд је кренуо у кампању против фудбалске утакмице с „Титовим комунистима“. Најпре је наложио својој пастви да меч бојкотује, а приватно је с истим циљем контактирао ирског премијера Џона А. Костела. Овај ватрени католик и, поред осталог, члан утицајног католичког удружења Витезови Колумбана, спремно се сагласио с Меквејдом и рекао му да ће се влада и владајућа коалиција јавно успротивити мечу и учинити све да га бојкотује.

Премијер Костело је затим назвао председника Ирске Шона Т. О'Келија, који је долазио из редова опозиционе партије десног центра Фијана Фојл, и саветовао му да одбије раније прихваћен позив од ФАИ-а да присуствује мечу, како не би увредио цркву. Још два владина министра су такође отказала претходно прихваћен позив, укључујући и министра Вилијама Нортона из Лабуристичке странке, чланице владајуће коалиције.

Председник О'Кели, иако је био побожан католик, био је дубоко незадовољан овим преокретом: када је добио позив од ФАИ-а да присуствује мечу, пре него што га је прихватио консултовао се с владом и тада није било приговора. Сада, међутим, није могао да пркоси Костелу, а да не створи уставну кризу.

Приватно је писао председнику ФАИ-ја Оскару Трејнору, свом пријатељу и саборцу, и у писму навео да практично нема избора него да због притиска владе бојкотује утакмицу са Југославијом, али је нагласио своје „непоколебљиво поштовање” према Фудбалском савезу Ирске.

Оскар Трејнор је иначе био бивши професионални фудбалер и голман Белфаст Селтика, учесник Ускршњег устанка 1916. године, високи официр ИРА-е и командант Даблинске бригаде у време Рата за независност 1920, бивши министар одбране у две „републиканске“ владе, те један од лидера тада опозиционе партије Фијана Фојл, којој је припадао и О'Кели.

Кампања против Титових комуниста

Костелина влада је интензивно притискала Фудбалски савез Ирске с циљем да се утакмица и откаже. Џо Викам и Оскар Трејнор, секретар и председник ФАИ-а, позвани су на састанак код секретара Министарства правде, Томаса Којна. Он им је саветовао да је настављање с припремама за утакмицу неразумно, а да он лично није расположен да одобри улазне визе Југословенима, пошто верује да би могли да искористе прилику да пребегну на запад.

Делегација ФАИ-а је тврдила да је утакмица спортска, а не политичка ствар, а да су Југословени „добри пријатељи који су се увек борили за ирску ствар у фудбалу“. Такође су истакли да је Фудбалски савез Ирске годинама радио на спортском угледу земље и да би свако отказивање утакмице вероватно створило међународни инцидент који би окаљао државу.

Којн је, иако невољно, на крају пристао да одобри визе Југословенима, али је инсистирао да ФАИ гарантује да ће покрити трошкове за сваког фудбалера који би могао да се одлучи да остане у Ирској.

Не треба напомињати да су сви југословенски репрезентативци одолели искушењима Даблина и вратили се у Београд након утакмице у пуном саставу. Далеко од тога да су били потенцијални пребези. Југословенска репрезентација је и иначе слободно путовала у иностранство без икаквог инцидента или покушаја њених играча да остану на западу.

Југословенски фудбалски тим био је понос Титове државе и уживао је привилегован статус у земљи. Био је то један од најконзистентнијих тимова у послератној Европи, који је стигао до четвртфинала три узастопна Светска првенства (1954–62), освојио сребрне медаље на три узастопне Олимпијске игре (1948–56), и најзад златну медаљу на Олимпијским играма у Риму 1960. године.

Код куће су сматрани важним амбасадорима своје земље у иностранству, а њихова спремност да играју против свих, и са Истока и са Запада, био је у складу са несврстаном спољном политиком Југославије. Уз то, након ратних разарања и крвавих међуетничких сукоба, успех репрезентације је за нову власт био и доказ да се бивши непријатељи могу ујединити остављајући прошлост иза себе.

На Далимаунт парку

Ирска држава је на разне начине јасно изразила своје неодобравање утакмице. Не само да на стадиону није било председника нити иједног владиног представника, већ је и војном оркестру наређено да уочи меча не свира државне химне, што је иначе била уобичајена церемонијална ствар. Водећи фудбалски радијски коментатор, Филип Грин, одбио је, уз подршку својих шефова, да извештава о утакмици, па она није ни преношена на радију. Атмосфера је била таква да су у данима пре утакмице познати ирски играчи попут Кона Мартина заустављани на улици и од њих је захтевано да не играју.

Док је Меквејд пазио да се у јавности не оглашава, лаичке организације попут Католичких извиђача Ирске јавно су осуђивали ФАИ због гостопримства „Титовим марионетама у главном граду католичке Ирске“, а младим људима присуство на утакмици претили проклетством смртног греха. Секретара ФАИ-а Џоа Викама, који је такође био побожан католика, и чије су две сестре биле монахиње, његов парохијски свештеник у Ларкхилу је са проповедаонице осудио као „Јуду који је продао Христа за једну фудбалску утакмицу“.

Али на дан одржавања утакмице, у среду 19. фебруара 1955, страхови од масовних протеста католичких група нису се обистинили. Испред стадиона „Далимаунт парк“ окупила се тек мала група са антикомунистичким транспарентима, а један демонстрант је махао жуто-белом папском заставом. У одсуству војног оркестра, уочи почетка утакмице националне химне су емитоване преко разгласа. На стадиону се званично окупило 22.000 гледалаца. 

Надмоћни гости, по кишовитом времену и блатњавом терену, темељно су „почистили“ Ирце резултатом 4:1. Хет-трик је постигао Милош Милутиновић.

Посећеност је била нешто мања него што би се очекивало за једну међународну утакмицу, али не драстично – хиљаде фудбалских навијача били су ипак спремни да пркосе жељама најмоћнијег ирског свештеника. Чак је и легендарни револвераш ИРА Ден Брин, чији је пуцањ званично започео Ирски рат за независност, и који је тврдио да га фудбал мало занима, присуствовао утакмици како би показао солидарност са саборцем Трејнором и „испалио свој последњи метак за Ирску“.

(Не)научена лекција

Многи посматрачи су били и изненађени оволиким одзивом гледалишта за утакмицу бојкотовану од стране државе и цркве, пошто је Ирска  тада била дубоко религиозна земља и под снажним католичким утицајем. Антиклерикализам је био у великој мери мањински став у земљи, а они за које се сматрало да се противе вредностима какве је црква проповедала ризиковали су осуду и изолацију. Већина оних који нису послушали Меквејда и који су отишли на утакмицу с Југославијом вероватно су били практикујући католици. Иако спремни да прихвате учење своје цркве у питањима вере и морала, и пристану на њену контролу над образовним, здравственим и васпитним институцијама, многи су очито сматрали да није посао цркве или државе да диктирају којим спортским догађајима могу да присуствују.

Међу навијачима на „Далимаунт парку“ 19. октобра 1955. није било антикатоличких транспарената, али је присуство преко 20.000 људи представљало редак чин јавног пркоса и подсетник Католичкој цркви да се ограничи на своју властиту сферу.

То, међутим, није била лекција коју је Меквејд научио. Пошто је био приморан да се због Југославије више заинтересује за фудбал, схватио је да је реч о популарном спорту и међу паством и међу свештеницима у његовој епархији, па је одлучио је да покуша да контролише сам ФАИ. Основао је одбор од четири свештеника под председавањем оца Џорџа Финегана, да се брине о духовним потребама играча и врши утицај на ФАИ.

У октобру 1957. постојала је могућност понављања контроверзе, када је ФАИ пристао да одигра Б-међународну утакмицу против комунистичке Румуније  Догађаји у вези са овом утакмицом добили су далеко мање публицитета него они из 1955, иако су уочи утакмице с Румунијом неке екстремне католичке организације почеле да истичу прогон католика од стране владе у Букурешту.

Надбискуп Меквејд је тужно закључио да ФАИ није ништа научио из случаја утакмице с Југославијом и замолио је оца Финегана да утиче  како би се осигурало да Фудбалски савез Ирске више неће организовати утакмице са тимовима из комунистичких земаља.

Службеници Министарства правде, плашећи се да не увреде Меквејда, одложили су издавање виза румунском тиму, али онда су добили „императивна упутства“ од новог министра правде – Оскара Трејнора, који је, након пада Костелове владе и победе његове партије на изборима, ступио на дужност у марту 1957. године.

Утакмица Ирска–Румунија је одиграна без инцидената, у недељу, 20. октобра 1957, на „Далимаунт парку“ пред 21.500 гледалаца. Меч се завршио нерешено, резултатом 1:1.

Следеће године, Ирска је играла утакмице код куће и у гостима против Пољске, а наредне и против Чехословачке. Меквејд више није покушао да интервенише, очигледно прихватајући да постоје границе његовог утицаја, чак и у Ирској педесетих година 20. века.

Зашто су аутори књиге о фудбалу у доба Хладног рата баш утакмицу Ирске и Југославије уврстили у свој избор историјских мечева који су обележили епоху? Зато што је у њој фудбал први пут победио Католичку цркву, тврде Тони Шо и Алан Мекдугал.