Разговор са Џефријем Саксом: Нисам ни руски, ни кинески, ни Вучићев саветник, радите оно што је добро за вас

Његово име некада је било синоним за шок терапију. Крајем осамдесетих и почетком деведесетих спроводио је званичну америчку економску политику за земље у развоју, саветовао је разне владе, oд Латинске Америке до Европе. У америчким медијима данас га ретко има, а и када га има, описују га увредљиво, као „Путиновог корисног идиота“. Упркос томе, он је један од најгласнијих критичара америчке спољне политике. У новијој историји тешко да има веће економске звезде од њега.

У интервју за Око, Џефри Сакс, професор на Колумбија универзитету, један од најпознатијих економиста света, одговарао је на питања колико се променио он, колико свет, а колико Србија у последње четири деценије откако је на сцени. 

АНИЦА ТЕЛЕСКОВИЋ: Прво питање ћу позајмити од колегинице из „Економиста“, којa је питала Кристин Лагард, председницу Европске централне банке: „Помозите ми да разумем овај луди свет.“ Дакле, професоре Сакс, помозите ми да разумем овај луди свет. 

ЏЕФРИ САКС: Нажалост, недовољно људи размишља трезвено. Много је емоција. Има и страха. Тренутно има много тога погрешног у нашем начину размишљања. То води до сукоба, до ратова, до веома лоших стратегија различитих земаља. Своју земљу, Сједињене Државе, ставио бих близу врха листе. Зато морамо да се саберемо и да разумемо актуелну реалност света. Живимо у мултиполарном свету. Требало би да сарађујемо. Требало би да будемо међусобно повезани. Не би требало да будемо у свим овим сукобима.

Последњи рат између Израела, Америке и Ирана описали сте као глуп. Какав је мир који имамо сада?

Понекад то називамо рат по избору, што значи да идете у рат иако за тим нема потребе. Ја ово називам ратом из хира, јер су помислили: „У реду, зашто да не? Ићи ћемо у рат.“ Мислим да је Нетанјаху, који није међу мојим омиљеним личностима, наговорио Трампа на апсолутно неуспешну, глупу и незакониту акцију покушаја рушења иранске владе. Рекли су: убићемо им вође, а онда ћемо ми водити земљу. Какво је то сулудо размишљање? Дакле, убили су иранске вође 28. фебруара, па су мислили да ће већ следећег дана они бити ти који ће водити земљу. Наравно, то се није догодило. Иран је узвратио. Показао је да може да се бори против Сједињених Држава, да може да узврати. То је брзо довело до пат-позиције. Месецима су у ћорсокаку, али цео свет пати због тога јер је глобални енергетски систем угушен.

Ово сада је невероватно крхки мир, јер је Израел одлучан да сруши иранску владу, а он има велику моћ лобирања у Сједињеним Државама. Сви израелски лобисти тамо говоре: немојте да склапате мир, требало би да продужите рат. Наравно, то није засновано на војној стратегији, Трамп је то схватио. Али Израел ће провоцирати. Чак и данас су настављене борбе у Либану. Израел није заинтересован за мир, жао ми је што то морам да кажем. Заинтересован је за доминацију над другим земљама региона. А питање за Сједињене Државе јесте да ли имају довољно зрелости да као џиновска суперсила кажу Израелу: „Нећемо водити ваше ратове јер су смешни.“ То је оно што Сједињене Државе треба да кажу Израелу.

Кристин Лагард, коју сам споменула, сматра да су ризици ове енергетске кризе потцењени. Да ли се слажете?

Ако мир и потраје, болне последице због онога што се догодило на неки начин ће се осећати чак и у годинама које долазе. Енергетски систем се неће тек тако вратити на пређашње стање. Али можемо избећи најгоре. Разлог зашто је Трамп баш сада желео да склопи мир, а очигледно је су САД желеле овај прекид ватре, био је тај што су, када је Ормуски мореуз био затворен због напада који су предводиле САД, водеће земље света трошиле своје резерве нафте. Није дошло до потпуног и наглог колапса зато што су имале резерве у складиштима, али те резерве су се празниле и падале све ниже. Трамп је то пратио свакодневно. Коначно, морали су некако да зауставе рат. У супротном, дошло би до економске катастрофе првог реда.

Колико је велики овај нафтни шок? Да ли је сличан оном из 1973. године? Нафтни шок седамдесетих увео је свет у инфлацију, дужничку кризу и банкроте. Да ли се историја сада понавља?

Први нафтни шок је трајао дуже и имао је огроман ефекат. Такође, свет тада није знао како да се носи са тим, а замена за снабдевање из других земаља тада није била тако лако доступна. Данас, ако мир потраје, ефекат ће бити слабији. Да је рат ескалирао, то је могло да има много веће последице. Трамп је макар толико разумео – уплео се у неуспели рат и на неки начин је морао да се извуче. Да је рат ескалирао, било би горе него онда, зато што је 1973-74.  године бојкот продаје нафте Западу била политичка одлука, а сада би дошло до физичког уништење нафтних поља, цевовода и лука. То се, хвала Богу, није десило. Заиста је важно да овај мир потраје. Веома је важно да, када Израел провоцира, што ће сигурно учинити, цео свет каже: престани сада пре него што направиш већу штету.

Шта мале земље попут Србије треба да раде како би заштитиле своје становништво? Ми смо увозници енергената.

Пре свега, Србија преко свог председника мора да настави оно што ради, а то је да уз помоћ дипломатије каже да нам је потребан мир. Проблеме нећете решавати војно. Неопходна је отворена дискусија. Исто важи и за рат у Украјини, још један бескорисни рат за чије окончање постоји очигледно решење – неутралност Украјине и заустављање ширења НАТО-а. Тада ће се рат завршити. Али потребни су нам паметни лидери да кажу Бриселу или Вашингтону или Тел Авиву: престаните да провоцирате како бисмо могли да се вратимо миру. Наравно, свака земља, Србија или било која друга земља, мора да маневрише како би се уверила да може да преживи ако веће земље праве пометњу.

Веома сте критични према америчким санкцијама. Српска национална нафтна компанија, НИС, тренутно је под америчким санкцијама. Шта Србија треба да уради како би решила тај проблем?

Сматрам да су америчке санкције напросто незаконите. Законите санкције значе да су се УН, у Савету безбедности, сложиле око пакета санкција. Рекао бих и да једна земља не може, или не би требало, да малтретира друге земље. Сједињене Државе не би требало да буду у позицији да кажу Србији да не може да сарађује са Русијом. То је сулудо. Зашто то сада тако функционише? Функционише због притиска америчког долара. Знате, колико год неправедне биле америчке санкције, ако нека друга земља покуша да их заобиђе, САД ће блокирати њене банке и угрозити њену економију. Тако САД имају извесну практичну моћ над другим земљама да спроводе оно што је иначе незаконито са међународне тачке гледишта.

Америчка администрација сматра да је национализација решење. Ако је НИС наш национални интерес, да ли је национализација опција? Да ли треба потпуно истиснути Русе из компаније?

Не верујем у то да Сједињене Државе треба да диктирају услове било којег споразума.

У том контексту, Виктор Орбан, мађарски премијер, рекао је да је у мађарском националном интересу да купује руске енергенте. Рекао је: „Постоје будале и постоје издајници, они који играју за супротан тим, као у фудбалу; ми не желимо да будемо будале.“ Али зашто би Руси били будале и продали свој власнички удео у НИС-у у Србији и тако играли за амерички тим?

Поновићу још једном. Не верујем у једностране санкције Сједињених Држава. Кад год могу, говорим својој земљи да је за њу контрапродуктивно да покушавају да наређују остатку света. Зашто? Зато што ће пре или касније остатак света рећи да више не жели да користи долар. Рећи ће: сваки пут када користимо доларе, неко нам конфискује новац. Или: сваки пут када користимо доларе, примамо претње да ако урадимо ово или оно, уништиће нам банкарски сектор. Дакле, моје мишљење је да САД у потпуности треба да престане са оваквим захтевима. То нису америчка посла. Америка треба да се бавим својим пословима, а не односима између Србије и Русије, и тачка.

А да ли Србија уопште има избора?

Има. Важно је да свет, преко Генералне скупштине УН или Савета безбедности, и у практичном смислу, каже свакој земљи – не само мојој земљи већ свакој – да се понаша у складу са међународним правилима и да не наређује другим земљама. То је основни принцип мултиполарног света. Због њега бисмо били безбеднији а сасвим сигурно и развијенији. Јер, говорећи као економиста, знам да је трговина, на пример, између Србије и Русије или трговина између Србије и Кине обострано корисна активност. 

Српска делегација посетила је Кину пре неколико недеља. Знамо да сте Ви импресионирани Кином, али Европска унија није тако импресионирана нашом сарадњом са Кином. Зашто је то тако?

Знам зашто је то тако. Кина је успешна. Велика је и конкурентна. Успела је да надмаши Европу и Сједињене Државе у многим секторима. Речено им је: тржишна конкуренција, светска тржишта... Када су САД и Европа биле испред Кине, тражили су да тржишта остану отворена и то је тада била добра економија. „Како се усуђујете да будете протекционисти?“, говорили су. Кина се онда придружила Светској трговинској организацији. Када је сада надмашила САД и Европу, Европа каже: „О не, то је неправда!  Урадили сте ово, урадили сте оно...“ Свакакве оптужбе... Али ја већ 41 годину пажљиво пратим кинеску економију. Често сам ишао тамо, много пута годишње. И чак у размаку од само шест месеци или годину дана могу да видим како пред мојим очима кинеска технолошка генерација напредује. Када посетите исту компанију у размаку од годину дана, ви видите да је оно што су пре годину дана радили већ застарело. Сада прелазе на следећи ниво. У реду: можемо да се такмичимо, можемо бити паметни, можемо да сарађујемо, да коинвестирамо, али не би требало да говоримо да је Кина непријатељ. Не, кинески учинак је импресиван. Они производе веома добру робу и требало би је користити, требало би је купити.

Али можете ли да разумете критике појединих српских економиста у вези са овдашњим кинеским инвестицијама? Они инсистирају на томе да кинеске компаније које раде овде морају у потпуности да се ускладе са српским радним законодавством, правилима јавних набавки и стандардима заштите животне средине.

Слажем се с тим. Сматрам да као страни инвеститор треба да поштујете те услове. Али они могу бити сложени јер могу укључивати све врсте владиних одлука о употреби земљишта, о прописима и тако даље. Желим да кажем да велике инвестиције никад нису једноставне, зато што увек постоји јавни и приватни део. Али у основи, Србија гаји исправан приступ. За разлику од Европске уније, која је рекла: „О, Кина, она је непријатељ, а ако и није непријатељ, морамо је држати на одстојању, или морамо бити протекционистички настројени.“ Србија је то схватила пре десетак година, можда чак и раније. Србија је рекла: желимо Кину овде, она је добар инвеститор, она производи добру технологију. Може помоћи српском извозу јер овде прави висококвалитетни извозни производ који затим може отићи на Блиски исток, на европско тржиште, у Русију или негде другде. Тако да је идеја да се у Србији отворе врата кинеским инвестицијама била веома успешна. И то се може доказати, види се на основу података, у извозним резултатима, у континуираном приливу капитала, у развоју технологије, јер кинеске инвестиције доносе најсавременије, најконкурентније технологије на свету у области обновљивих извора енергије и многим другим секторима.

Извоз две кинеске компаније, које послују у Србији, у Америку је суспендован због кршења радних права. То је најновија одлука америчке царине. Како то коментаришете? 

САД се све више окрећу протекционизму. То је истина. Ја то називам неуротичним стањем ума. Уплашени су. Требало би да буду број један, требало би да доминирају, да командују свима осталима, и одједном –  Кина је боља од њих. Зато говоре другим земљама: „Немојте пословати с Кином. Ако послујете с Кином, ми нећемо узимати вашу робу.“ То је лоша стратегија. Наштетиће Сједињеним Државама. Не знам да ли ће се ситуација с кинеским компанијама коју помињете ускоро решити, али рекао бих људима у Србији да САД чине можда 13 или 14 процената светског извозног тржишта, а свет је много већи од тога. Покушајте да отворите америчко тржиште, али немојте да се заваравате да будућност Србије зависи од њега. То није тачно.

Како сте постали толико проруски и прокинески?

Јер сам за мир у свету. Волим глобализацију, интернационализацију, сарадњу... У каријери дугој 46 година имао сам задовољство да видим разна места, радим у њима, имам студенте, дугорочне пројекте... Дакле, имао сам могућност да их гледам својим очима, а не кроз пропаганду моје владе. То је велика разлика. Када из прве руке доживите друге делове света, када вас деценијама топло дочекују у Москви, Техерану или Пекингу, ви њих више не гледате као непријатеље. Они нису непријатељи. То су људи у другачијим политичким системима који покушавају да учине најбоље за свој народ, што је сасвим природно. Не би требало да ратујемо. Требало би да слушамо једни друге, да се разумемо и да тргујемо једни са другима.

Да, али због таквих ставова Вас ретко има у америчким медијима. А када се појавите, описују вас као „Путиновог корисног идиота“. То је увреда. Како сте постали таква невоља на Западу?

Ја само говорим о томе како видим и доживљавам оно што се дешава. Ја сам професор, радим на Универзитету Колумбија, и као професор верујем да је моја друштвена одговорност у томе да говорим истину онако како је видим. То је све.

Да ли је било храбро супротставити се владајућем наративу? Сматрате ли себе храбрим човеком?

Када видим да људи у америчкој влади говоре глупости, не мислим да је храброст рећи да је то што причају глупо. Сматрам да се то напросто подразумева. Само желим да будем што прецизнији и искренији.

У Београд долазите често. Ваши ставови су музика за уши српских власти. Знате ли да сте у Србији на линији са владајућим наративом?

На неким местима сам у потпуној супротности са званичним наративом, и тамо не желе да ме чују. С друге стране, на неким местима сам у сагласности са званичним наративима. Али то није сврха мог рада. Не покушавам да се прилагођавам. Трудим се да изнесем своје ставове. Говорим у суштини исте ствар где год да сам, било у Вашингтону, Бриселу, Москви, Пекингу, Делхију, Адис Абеби или у Београду. Дакле, не желим да компликујем. Имам јасан став који је заснован на мом константном раду. И даље учим сваки дан, али се трудим да будем што јаснији и прецизнији.

Када сте прошли пут били у Београду, министар финансија је урадио интервју са вама. Али оно што је битније јесте да смо ми, изгледа, применили све ваше савете о Русији и Кини. Јесте ли постали наш незванични саветник?

Нисам ничији званични или незванични саветник, али се надам и осећам да сам пријатељ земље Србије.

Претпостављам да знате колико је поларизовано српско друштво. Бранко Милановић каже да је слична ситуација и у Америци. Могли би вас неки овде прогласити за „Вучићевог корисног идиота“?

Слушајте, ја нисам ничије корисно нешто. Надам се да нисам идиот и овде нисам у политичкој мисији. Чврсто верујем у принцип немешања у суверенитета земаља. Зато за Сједињене Државе кажем да не треба да се мешају у унутрашња питања других земаља. Не идем да водим кампању за политичаре. Не петљам се са политичким кандидатима. Веома поштујем владе док су на власти и покушавам да их саветујем да раде оно што је најбоље за њихов народ. Али се надам да нисам идиот, јер се искрено трудим да разумем ситуацију. А ако сам користан, то није зато што сам у нечијим рукама. Користан сам јер независно покушавам да анализирам и разумем светску ситуацију.

Ако желим да будем потпуно фер као новинар, мислим да би прави наслов о вама у српским медијима био: „Џефри Сакс – светски, а наш“. Да ли вам се свиђа?

Много пута сам посетио ову земљу. Увек су ме топло дочекали и уживам сваки пут када дођем овде. То сеже далеко у прошлост. Имам у Србији много пријатеља и колега. Радио сам, иначе, и за последњег премијера федералне Југославије, господина Анту Марковића, крајем осамдесетих. Учествовао сам у дешавањима током тих веома тешких и компликованих дана.

Умало сте постали саветник Анте Марковића?

Југославија је у то време била у веома дубокој економској кризи и покушао сам да предложим шта би требало да се уради. Притом и данас мислим да би тада предложена решења била успешна, али су се догађаји развили у сасвим другом правцу. То је, ипак, нека друга прича. У сваком случају, та посета Београду је била пре 37 година, и од тада веома често долазим у Србију. Увек сам сматрао да је долазак овде велика привилегија и задовољство.

Рекли сте једном да Америка није хтела да Југославија преживи. Зашто?

Мислим да су Сједињене Државе вероватно биле амбивалентне по питању Југославије, а и многим земљама у Европи је било свеједно или нису обраћале пажњу. Мораћете њих да питате, али мислим да се пре свега радило о ставовима Немачке. Да ли је било вредно труда предузимати мере које би помогле да се очува федерална Југославија? Можда нису разумели, или нису знали... Али, генерално, у ономе што се догодило у Југославији 1989, '90, '91, '92. и даље, Сједињене Државе су одиграле много мању улогу, рекао бих, него неке европске земље, а посебно Немачка..

Ваше име било је тада синоним за шок терапију. Можете ли да нам објасните како је ваша каријера почела реченицом: „Ако си паметан, зашто не дођеш у Боливију?“

Пре свега, ја сам професор већ 47 година, тако да су ми главни циљ јасне идеје које могу бити корисне. Економија није чиста уметност или наука, она треба да буде корисна. Дакле, трудио сам се да будем користан. У Боливији су ме замолили да помогнем у заустављању хиперинфлације и, срећом, оно што сам препоручио је успело. После тога, друге земље су ме замолиле за помоћ и, срећом, многе од тих идеја су биле корисне. Тако сам од Боливије започео процес који је трајао 41 годину, а који ја називам клиничком економијом. Моја супруга је лекар, и то веома добар. Гледао сам је како лечи пацијенте и био сам мало љубоморан. Помислио сам како бих волео кад би економија понекад могла то да уради, да излечи болесног. Једна од лекција клиничке медицине јесте да треба да разумете свог пацијента, да разумете од чега заиста болује, какво лечење му одговара, како да прилагодите терапију стварним околностима тог пацијента, а не некој теоријској идеји. Покушао сам да урадим исто. А онда су ме многи људи питали како то да сам једном рекао једно, други пут друго, како сам променио мишљење? Пацијенти и болести су различити, зато. 

Можете ли да препознате себе с почетка деведесетих? Прочитаћу вашу изјаву о Русији из тог периода: „Морају коначно да престану са социјалистичким заблудама, да престану да штите и покушавају да спасу социјалистички систем, и да разумеју да је оно што желим за њих тржишно оријентисана економија заснована на приватној својини.“ Да ли сте се променили ви или су се промениле околности?

Мени то звучи као добар савет. Знате, када се Совјетски Савез распадао, он је у суштини био 100% у државном власништву и командно устројен. Отишао сам у Госплан 1991. године, да разговарам са високим званичницима. Совјетски систем је био заснован на идеји командне економије. То може да има смисла у неким околностима, али не може се цела економија водити на тај начин.

Седели сте у Кремљу у тренутку када се распао Совјетски Савез...

Буквално у тим тренуцима. Требало је да се сретнем са председником Јељцином, који је у то време био председник Русије у оквиру Совјетског Савеза. Мислим да је то било око 13. децембра 1991, али не сећам се тачног датума. Предводио сам малу делегацију. Седели смо у Кремљу, председник Јељцин је ушао кроз врата на супротном крају велике просторије, сео испред мене, пошто сам ја био на челу делегације, и обратио нам се: „Господо, могу да вам кажем да се Совјетски Савез управо распао“.

Сви смо били шокирани, иако смо знали да све иде у том правцу. Јељцин је онда рекао да је управо разговарао о томе на највишем политичком нивоу и да ће се Совјетски Савез претворити у 15 држава наследница. Сазнао сам то тог тренутка од председника Јељцина. Чуо сам директно од њега.

Зашто Ваши савети нису били успешни у Русији као у Пољској?

Зато што су Сједињене Државе и Европа одмах пристале на све што сам рекао да треба да ураде да би помогле Пољској. Када сам рекао да је Пољској потребан фонд за стабилизацију валуте, пристали су. Када сам рекао да Пољска треба да обустави отплату дугова, пристали су. Када сам рекао да Пољској треба у потпуности опростити део дугова, зато што је то заоставштина из прошлости, а ми сада идемо даље, пристали су. Када сам рекао да је Пољској потребна финансијска подршка, пристали су. Када сам рекао све потпуно исто за Совјетски Савез или за Русију, Вашингтон је све одбацио, буквално сваку моју препоруку. Рекао сам да је Русији потребан фонд за стабилизацију рубље. Не. Питао сам зашто не може, у Пољској је било успешно? Не. Када сам 1991. рекао да Совјетском Савезу треба значајна финансијска подршка да би се зауставила финансијска криза – не. А сада, после 35 година, прочитао сам записник са састанка Националног савета Сједињених Држава у Белој кући из јуна 1991. када су одбили предлоге које сам понудио. Били су будале. Нису знали ништа о финансијској стабилизацији, о економској реформи. У том записнику је наведено да желе односе са јавношћу. То је све. Ето, то је суштина.

Учествовао сам у многим активностима у вези са финансијском стабилизацијом прилика и моје препоруке за Русију су биле изузетно професионалне и апсолутно тачне, али Сједињене Државе су их одбиле. Нису их одбиле због економске логике или износа, већ због геополитике. Русију нису сматрали пријатељском земљом. Нису је сматрали савезником. С дуге стране, Пољска је била део Европе који ће бити на страни Сједињених Држава, сматрали су. Зато нису желели да суштински помогну Русији на исти начин на који су правовремено желели да помогну Пољској. Пре 35 година је направљена ова огромна грешка.

Значи ли то да нема добре економије без повољних геополитичких околности?

Знате, повољне геополитичке околности су изузетно важне за свет. И ако сте у финансијској кризи, веома тешкој, генерално посматрано, без обзира која земља је у питању, потребна вам је краткорочна туђа помоћ. У данашњем свету, ако сте у великој финансијској кризи, и ако сте пријатељ Сједињених Држава, Федералне резерве или Министарство финансија ће прискочити у помоћ: изволите, узмите неколико милијарди, брзо, брзо, брзо... Тако су урадили са Аргентином у првој години Трамповог мандата. Али ако сте непријатељ Сједињених Држава, ми вас обезглавимо. Сломићемо вам економију, уништићемо вам валуту. Зато би БРИКС требало да направи систем плаћања који није у доларима, како не би били толико рањиви на грабљивост САД. Даћу само један кључни пример. Иран је, наравно, у веома лошој економској кризи. То је земља коју су Сједињене Државе желеле да сруше. Нема сумње да су желеле да униште њену владу. Желеле су то да остваре економским мерама 2025. године, желеле су то да остваре сламањем иранске валуте, уништавањем иранске економије, тако да народ пати. А како ја то знам? Тако што је наш министар финансија то отворено рекао у интервјуу 20. јануара за „Фокс бизнис“. Објаснио је то, чак је томе дао и име: назвао га је економским државништвом. Рекао је у том интервјуу још да је наш циљ да сломимо иранску валуту, да изведемо људе на улице, да покушају да изврше оно што ми називамо променом режима. То је одвратно, жао ми је што то морам да кажем. Одвратно. Али није довољно само осетити гађење према томе. Иран би требало да има алтернативу. Требало би да буде у могућности да се обрати Русији, Кини, и другим земљама, а не да га амерички долар држи за гушу. То је оно што БРИКС треба да каже Сједињеним Државама. Престаните да користите долар као оружје, јер није на вама да то радите. А ако покушате, ми имамо  своје валуте. Не можете сломити наше валуте. 

Колико се свет променио од времена када је Америка била водећа сила света?

Сада смо у мултиполарном свету, али то је компликовано пошто САД то психолошки не прихватају, а Европа не зна шта да ради. Дакле, Европа је веома збуњена. Европљани су мислили: добро, САД ће нам пружити безбедност, а ми ћемо се једноставно ширити на исток кад год пожелимо. Тренутно се за Европу може рећи да је веома збуњена и ратоборна. Прешла је пут од визије мира преко визије америчке доминације до збуњене, компликоване, мултиполарне стварности, и тренутно нема заједнички став о томе како да живимо заједно. У Украјини и даље бесни рат, а Европљани говоре о ескалацији. Можда ћемо у региону Персијског залива добити неколико крхких дана мира, који је управо успостављен. Понављам, надам се да ће потрајати. Суштина је у томе да је данас мултиполарност чињеница, али пошто ту чињеницу нису сви прихватили, још нисмо безбедни.

А колико се Србија променила од времена Анте Марковића, преко времена Вука Јеремића и Божидара Ђелића, који су били ваши студенти, до данас, када је Александар Вучић на власти?

Када сам дошао овде први пут 1989. године, разговарао сам са председништвом федералне Југославије. У просторији је њих девет – председници република и аутономних покрајина, и један који је координирао. Све је било веома компликовано. Сада од југословенских република имамо суверене државе, али и даље немамо јасно одређене позиције. Неке су се придружиле НАТО-у, неке су на другој страни, да тако кажем, неке су у Европској унији, неке још нису. Управо сам, путујући у Београд, дуго чекао на граничном прелазу између Хрватске и Србије. Шта је та граница? Искрено, то је губљење времена. Дакле, морамо наставити да напредујемо. Верујем да се Србија добро снашла у овим околностима и да је главни разлог зашто је добро прошла тај што је основна национална стратегија била да настави с повезивањем са различитим местима. Не пратите Европу да бисте постали непријатељ Русије – то нема смисла. Не пратите Европу да бисте постали непријатељ Кине. Наравно, треба да покушате да се придружите Европској унији, али под разумним условима и у разумном времену. Мислим да је то права стратегија. Али у овој земљи никада ништа није једноставно јер она повезује светске силе и различите светове.