Музикант Мија Јагодинац 

Пре рата могли сте, за време лепих летњих вечери и ноћи, пред којом од овдашњих великих београдских кафана, као што су биле „Руски цар“, „Уједињење“, „Друга београдска пивница“ („Динина кафана“), наићи на непрегледну масу света који је закрчио не само тротоаре већ и целу улицу пред кафаном и, претворивши се сав у ухо, слушао неку свирку што је допирала или из кафана, или од једнога од читаве шуме заузетих кафанских столова пред кафаном.

Кад бисте приступили ближе да видите у чему је ствар, угледали бисте за једним повећим столом циганску музикантску дружину од осам до десет свирача, која је тако свирала да је онај свет смео с ума и куда је пошао и занесен свирком није се сатима мицао с места. То је била по целој Србији и околним покрајинама чувена предратна севдалинска свирачка дружина Мије Сеферовића Јагодинца.

Може мислити ко шта хоће о циганској музици али, каква је да је, она је неоспорно један саставни део наше народне културе. Обдарена памћењем за музику, добром свирачком техником задобијеном дугим вежбањем и мислећи само о свирању, имајући за инструмент виолину која је много савршенији од простих народних музичких инструмената, Цигани су наше песме и игре изводили увек лакше и лепше од народних свирача дилетаната и јаче погађали у народу осећајне жице, но ма који други свирачи, било уметници, било музиканти.

Музика за широке масе

Сасвим је друго питање да ли је права музика имала од тога користи и да ли су Цигани свирачи ма у чему ту музику унапредили. У тој правој уметничкој музици, где треба да је све на свом месту, не сме се ни у шта дирати, нити се сме шта додавати и чиме украшавати; свако мењање, додавање или украшавање или је ван замисли аутора, а тада то више није његово дело, или је и на саму штету дела.

Међутим, у циганској музици то се све ради; било да је то народна, било уметничка музика. Циганин свирач не може а да је макар и местимице не „циганизира“, да јој детаље на свој начин улепша, да јој он, што он нађе да је лепо, потенцира, да јој дода украсе, за наш свет допадљиве и лепе. То је оно „циганско“ у музици што наш свет воли и јаче осећа, но ма какву праву и здраву вишу музику; то је оно што њега дира, у чему он ужива, чиме се одушевљава, кадшто и до екстазе, и због чега ће то увек остати као музика за широке масе.

Али, са друге стране, неоспорно је и то да та права, уметничка музика, никад неће на своје слушаоце, па ма како они били музички образовани, утицати онако и изазивати онаква душевна расположења и онакве осећаје као што ће то циганска музика, мајсторски извођена, утицати не само на народне масе већ и на оне који знају шта је права музика и имају за њу смисла и осећања.

Паганини, Саразат, Кубелик, Крајслер, Елнак и други виртуози на виолини биће побожно слушани од оних који за то имају смисла и више музичке културе; слушаоци ће се, повучени у себе, у побожном ћутању и музичкој екстази дивити и ономе што се свира, и виртуозу који то изводи, али ниједан од њих неће у одушевљењу дрекнути, почети да пева или скочити да поигра занесен музиком и атмосфером коју је ова створила.

Али кад га Циганин, добар примаш, праћен својим сложним и складним оркестром дирне у живац, слушалац ће, па често и онај музички образован, заборавити на све, певаће и ако није певач, скочити да се ухвати у коло, па ће често чинити и какву лудорију. А кад га примаш још боље дирне, он ће разбијати чаше, флаше, огледала и прозоре, бацати новац пред свирача, поклонити му свој сат и ланац или, као што је учинио у своје време директор једне велике београдске банке лумпујући у кафани „Македонија“, поклонити свирачима дружине Цицварића коње и свој скупоцени фијакер који га је чекао пред кафаном да га води кући.

Циганске дружине код нас

И опет, каква је да је, циганска музика је код нас, као и код Мађара и Румуна, неоспорно имала јаког музичког утицаја на свет, и сматра се као нешто нераздвојно од духовног живота народног, па се у том погледу она ипак мора сматрати као саставак наше опште културе.

Али, треба приметити да тај утицај нису вршили, ни могли вршити, свирачи солисти, па ма како они били мајстори у своме послу. За тај утицај на масу, о коме је реч, тражи се не само квалитет и склад, већ и интензитет, а то је у стању дати само добро сложена и извежбана свирачка дружина, која у стопу прати сваки тон примаша и својом пратњом потенцира лепоте његовог свирања.

Таквих дружина са истакнутим и у нашем свету познатим примашима, било је у нашој земљи неколико одличних, и њихови примаши остали су у успоменама савременика и често се при весељима помињу, иако већ одавно не постоје. То су, нпр, биле дружине Цицварића и Андалије из Шапца, Вујице из Пожаревца, Мире Шумалије из Раче, Мике Малинор из Пожаревца, Лате из Крагујевца, Ајроши из Ниша, Гемиша из Кладова, Ђокице из Зајечара, Јове Белога из Београда и других.

Али, ниједна дружина није остала у тако живој неизгладивој успомени савременика као дружина Мије Јагодинца. Ако у циганском свирању још може бити виртуозности, за Мију се без поговора може рећи да је био виртуоз.

„Најбољи Циганин свирач у Србији, а можда још и далеко изван ње“, каже др Тихомир Ђорђевић у својој књизи Наш народни живот, „јесте Мија, Циганин из Јагодине. Он је учио свирати сâм, као и други Цигани, а нешто и од свога оца. Има сина који годинама свира и који је био у војној музици, али ни издалека није раван своме оцу. Син му свира по нотама и сваку ствар одсвира оцу, те је овај запамти и онда свира невероватно боље од сина јер има велику технику у прстима и нежан тон, изредан трилер и јединствени флажолет и пицикато. Мија свира све модерне мање ствари, валцере, потпури, увертире, маршеве, па и фантазије, али их он увек сâм прекраја. Најлепше су му оне ствари које сам ствара и свира на г-жици и ‘славуј', кога свира на е-жици. Ако је и сам раздраган, свира с највећим осећањем и одушевљењем. Необично му је жао што не зна нотно свирати и што га издаје снага. Мада се веома труди да свој оркестар попуни добрим снагама, он не може да нађе ни приближно равне себи чланове.“

Мијино порекло и школа

Мија је пореклом био турски Циганин и право му је име било Муја. Рођен је око 1860. у Јагодини. Отац му је био у оно време чувени зурлаш Сефер, од кога је Мија још у раном детињству научио свирати оријенталне мелодије и игре, као и од свога стрица доброг старог свирача Пуже, тако да кад му је било шеснаест година, био је већ изашао на глас као одличан свирач на виолини. Али од њега је изашао прави мајстор тек онда кад је у Србији дошао из Мађарске ондашњи надалеко чувени мађарски Циганин свирач Фердинанд са својом добро склопљеном свирачком дружином.

Фердинанд је свирао у разним местима наше земље, а највише у Београду. Његово свирање је било нешто ново за наш свет, како по начину извођења тако и по склопу оркестра. Примаш је свирао на типичан начин мађарских Цигана свирача, какав се дотле није чуо у нашој средини. Оркестар му је био састављен од првокласних музиканата; од инструмената имао је само виолине (ћемане), виолу (брач), и велики контрабас (бегеш). Дотле су се могли код нас чути само турски Цигани музиканти, са виолином, зурлом и бубњем (гоч).

Ефекат је био такав да је кафана „Српска круна“ била свако вече дупке пуна, да је цео свет у кафани плакао кад би Фердинанд засвирао какву жалостивну ондашњу песму, углас певао кад би то била каква весела мелодија и устајао да са одушевљењем игра кад би се засвирала каква српска или румунска игра, полка, валцер или мазурка.

Кад је Фердинанд са својом дружином дошао у Мијино родно место Јагодину, Мија га је замолио да га прими у његов оркестар, што је Фердинанд, кад је видео какав је то свирач, одмах одобрио и примио га за другог виолинисту (терцаша). Мија се одмах прилагодио Фердинандовом начину свирања и за време од три месеца, док је са њим путовао и свирао, научио је много и схватио шта значи прецизно и лепо свирати.

Напустивши, због материне болести, ту дружину, Мија је нешто доцније засновао сам своју прослављену свирачку дружину, састављену готово искључиво од својих рођака, добрих јагодинских музиканата. Најбољи му је терцаш био његов брат од стрица Која Џанић, а најбољи бегешар рођак Мија Суљић. Доцније је увео у оркестар своје синове Косту (који је пре тога био у војној музици у Београду) и Цалета, знатно бољег свирача од Косте.

„С пун ћемер жути дукати“

Мијина свирачка дружина почела је одмах излазити на глас не само у Србији већ и у Румунији, Бугарској, Турској, Срему, Бачкој и Банату. Она је готово непрестано била на путу, свирајући по нашим већим местима; сваког лета она је прелазила границу и свирала по великим кафанама у местима ван наше земље.

У поједина наша места, као и преко Саве и Дунава, Мија је често позиван да свира на великим свадбама и банкетима. Скопљански паша, кад год је правио какво веће весеље, позивао га је у Скопље плаћајући дружини пут и добро је наградивши. Тако су после чинили и страни конзули у Скопљу. Зарађивао је добро и није било ретко да се враћао кући у Јагодину, како је он говорио, „с пун ћемер жути дукати“.

Стекао је и кућу у Јагодини и живео боље но обични Цигани свирачи. Кућа и данас постоји у старој Циган-мали, данашњој улици Петра Панајотовића. У кући је имао читаву колекцију виолина; био је изванредан мајстор за оправке музичких инструмената.

Мија, иако је био муслиман, имао је само једну жену. Од порода имао је седам кћери и петнаест синова. Било је интересантно завирити у његову собу за децу; није се могло ни помишљати на постеље, већ су од дувара до дувара собе биле поређане даске на којима су деца спавала. Жалио се како му само изјутра за доручак деци треба више пара но што износи цео дневни трошак за целу кућу.

Иначе, Мија је био у свему умерен. Није пио никаква пића, осим кафе и чаја. У свирању је био слухиста каквога, ваљда, никада више неће бити. И најтеже комаде учио је на слух, не узимајући виолину у руку; кад је комад одсвиран, он би узео своју виолину и тачно га одсвирао.

Мија и – Паганини

Са Мијом сам се добро познавао још од пре девет-стотинитих година. Кад год је са својом дружином долазио у Београд он ми се јављао, и ја сам тада са покојим познаником ишао у кафану где је свирао да га слушам. Знајући да сам професор, он ме је сматрао за професора музике, а ја сам се добро чувао да се не одам како немам ни појма о ноталном свирању.

Најчешће је свирао код „Руског цара“, „Уједињења“, у „Кнежевој пивари“ и у „Даниној кафани“ у Душановој улици. Те су кафане, кад би Мија у њима свирао, биле пуне света. Приступивши тада моме столу, између комада које је свирао и поздравивши се, седао је за сто и причао о својим музикантским доживљајима и о ономе чега се наслушао путујући по своме послу.

Био је врло простодушан, наиван, и не знајући много ван онога што је у непосредној вези са његовим занатом, понекад нам је за столом за време одмора при свирању причао такве ствари да се моје друштво и ја нисмо могли уздржати од смеха, што би га у таквим приликама увредило и помало наљутило.

Тако нам је, на пример, после свирања у „Даниној кафани“ причао ко је и какав је свирач био Паганини и неке немогуће приче о њему. Паганинија је, каже, позвао себи цар Фрања Јосиф да га весели и увео га у своју собу у којој је био постављен сто само за њих двоје, цара и музиканта. Цар је хтео да се провесели сам, без друштва, да би био слободан и неизложен причама које би се о његовом лумповању морале ширити по народу. Како смо се ми прво показали као неверне Томе, а после радовали да чујемо шта је све цар био спремио да почасти Паганинија, Мија је, пљуцкајући под сто после свакога избора јела, изређао све што је било изнесено на царски сто.

Ту је било најпре „сирење“ али без лука и паприке, јер цар није на то навикао. Затим су наишле чорбе, у „златни чорбалуци, бре пилећа, бре јагњећа, бре гуску“, царска посла! После неки паприкаши, па онда „богате сарме од купуса, с пастрму и сланину“, а кад „наидоше она пуста печења“ (и ту се Мија загрцну од пљуцкања), Паганини је дошао у шкрипац и велику незгоду: није више могао, а није био ред за царском трпезом седети па гледати како је цар сам запео па једе. Кад се ту како-тако извукао, цар удари длан о длан, па донесоше четири велике тепсије бурека и пите.

А кад се и то свршило, цар запали цигару и нареди Паганинију да скине са виолине све жице, осим „срму“ (к-жицу) (Мија је слушао о томе како је виртуоз свирао најтежи и најлепши комад само на тој жици), па да се измакне од стола на пет корака и да му свира, а он ће, цар, „кад падне у кара-севдах, под сто, па да рокће од севдалук“.

Мало је требало да ми, гости који смо то слушали, одемо под сто од смеха док нас је Мија, увређен, љутито оставио и отишао својој дружини.

У гостима код Мије

Имао сам једном прилику, пре рата, бавећи се у Јагодини послом, да будем гост на ручку код Мије, у његовој властитој кући у Циган-мали. Ручак је био скоро онакав какав је он замишљао да је цар Фрањо Јосиф приредио Паганинију, са том разликом што сто није био постављен у царској соби већ насред дворишта. Мија ми је објаснио да је то зато што је у кући јака запара, а у авлији је „имало луфта“.

Око стола су служиле чисто одевене Циганке са Циганчићима. За време ручка и после овога, кад се пила црвеника из Јовца, претресала су се стручна музичка питања, о којима је Мија увек радо говорио. Ту се, на пример, утврдило да је ту и ту игру боље свирати у том и том басу, да поједине тонове треба „да истерујеш у молови“; да је мноштво игара најбоље свирати „преко прст“ (у тону H); да никад не треба после одсвиране песме свирати игру „у тон што не пасира“, јер при таквом прелазу „публика изгуби мерак, као да си ју опалио сас шамар“.

А Мија је имао сигуран осећај (који често недостаје баш и добрим свирачима) који тонови треба да дођу као „басови“ једни после других, а који се „слажу као рогови у врећи“, и да, на пример, никад на песму у басу F не треба прелазити на игру у басу D, већ или је свирати опет на F, или прећи на H, или понекад на C. Објашњавао ми је да је „неки џумбус-комати“, као, на пример, неке маршеве, или неке „каравлашке“ игре боље свирати на „биковито кемане“ (виолина са јаким, а грубим гласом); нежне севдалинке, а нарочито кад сам свирач „падне у кара-севдах“, боље се изводе на виолини са меким, слабијим али чистим гласом, али онда свирач има да свира меко, нежно, прсти само да додирују жицу „као да на њу мећеш мелем“.

Рат и смрт Мијина

За време рата Мија је често у кафанама свирао немачким официрима. Једном приликом, слушајући како он свира „славуја“ (по чему је он у Србији и околним покрајинама био чувен као Мија Славуј), један официр га је натерао да зине да би видео да ли му је у устима каква справица која подражава славуја.

Један немачки генeрал, одушевљен Мијиним свирањем, казао му је то на немачки; Мија је добро чуо само „гут“, па правећи се да не зна што то значи, одговорио је генералу да „сад Срби много гутају“, што опет генерал није разумео. 

Последњи пут сам Мију видео за време рата у јесен 1914. године. Кад сам у Нишу, као резервни официр, једно јутро изашао да вршим рапорт у своме одреду, на левом крилу оних што су се били постројили за рапорт, стајао у војничком ставу мирно Мија у цивилном оделу. Кад сам га зачуђено питао шта ће он ту, он ми је смирено одговорио да га је нужда натерала и да је дошао да ме замоли за какву помоћ јер „сад од свирања нема леб“.

О Мији сам од тада изгубио сваки рачун, па сам после рата сазнао да је умро 1916. године у доста великој беди. Али успомена о овоме најбољем српском свирачу, који је развесељевао и доводио у екстазу не само свет у своме месту и околини већ и најинтелигентнији свет у целој земљи, па и ван границе ове, трајаће још дуго у причама оних који су га познавали и слушали. И сви ће вам они рећи да се такав свирач неће више код нас родити.