Кина, самодовољни џин: Слаба мека моћ најмоћније светске економије

Пре неколико дана, на једној конференцији у покрајини Гуангси, на југу Кине, разговарао сам са уредником кинеске издавачке куће која је објавила кинески превод две моје књиге. Био је веома задовољан тиме како је у Кини прошла моја књига „Глобална неједнакост“ (што, реално говорећи, вероватно значи да је продато неколико хиљада примерака), јер је, како је рекао, „кинеска публика заинтересована само за Кину. Не жели да чита књиге о другим земљама и остатку света.“ И заиста, додао је, кинески аутори пишу готово искључиво о Кини.

Као и многе опаске које изнесе неко ко о теми зна више од нас, али притом савршено формулише нешто о чему и сами већ дуго размишљамо, ова ме је погодила: реч је о нечему што сам и ја, а уверен сам и многи други, одавно примећивао.

Погледајмо само најновији талас књига о Кини, најразличитијих идеолошких усмерења, које су постале веома популарне у Сједињеним Државама: Чен Ђијен (са Одом Арнеом Вестадом), Велика трансформација: од револуције до реформи*; Јушенг Хуанг, Успон и пад Истока*; Тонгсон Бои, Против политичке једнакости*; Лин Чун, Револуција и контрареволуција у Кини*; Јуен Јуен Анг, Кинеско позлаћено доба*; Хо-фунг Хунг, Кинески бум: зашто Кина неће владати светом*; Ден Ванг, Вртоглавом брзином: Кинеска тежња да обликује будућност; Чен Ђијен, Џоу Енлај: један живот. Овде сам навео неке књиге које сам приказао на свом сабстеку (означене звездицом), као и неколико других.

Оно што се лако уочава јесте да су у свим овим случајевима аутори Кинези или људи кинеског порекла. Истовремено, постоје стотине књига о Кини које су написали амерички аутори (који нису кинеског порекла). Али оно што, чини се, недостаје – а што је заправо било садржано у опасци мог издавача – јесу књиге кинеских аутора о Америци, Западу, Африци или било ком другом делу света.

Не познајем кинеско издаваштво довољно добро: такве књиге свакако морају постојати. Али издаваштво на енглеском говорном подручју познајем прилично добро и у њему такве наслове не видим. Да ли је проблем у томе што амерички издавачи не желе да их објављују, или у томе што ниједан кинески историчар није пожелео да напише, на пример, биографију Роналда Регана или Била Клинтона, као што је Езра Вогел написао биографију Денг Сјаопинга, а Џозеф Торигијан биографију Си Џонгсуна (оца Си Ђинпинга)? Зашто Ђанг Цемин није написао књигу „О Америци“, као што је Хенри Кисинџер написао „О Кини“? (Једина таква књига која се, чини се, помиње у америчким круговима јесте Америка против Америке, дело садашњег члана Политбироа Ванг Хунинга, настало после његовог једногодишњег боравка у Сједињеним Државама осамдесетих година).

Не мислим да су главни разлози за то политичке, већ пре културне природе. Свако ко ради у академском свету могао је да примети огроман пораст броја радова о кинеској економији, политици и међународним односима који се објављују у бројним научним часописима. У последњих дванаест месеци сам сâм рецензирао најмање пет таквих радова. Писали су их аутори различитог порекла, укључујући, наравно, и многе Кинезе. Али оно што је, опет, упадљиво када се погледају њихове биографије јесте да ти кинески аутори – уз ретке изузетке – пишу искључиво о Кини. Не верујем да би неко систематско емпиријско истраживање показало да је овај мој утисак, заснован на личном искуству, погрешан.

Поставља се, дакле, исто питање: зашто? Чини ми се да постоје два могућа објашњења. Прво, кинески аутори, као што је приметио мој издавач, једноставно не показују велико интересовање за остатак света. То би могло бити наслеђе неколико миленијума историје, током којих су се односи Кине са спољним светом углавном сводили на формалну дипломатску размену и ограничену трговину. Кина није показивала нарочиту радозналост према другим народима и цивилизацијама – што се најбоље види по томе што чак ни после великих поморских експедиција средином 15. века није уследило трајније окретање спољном свету.

Друго могуће објашњење јесте недостатак самопоуздања кинеских аутора да пишу о другим земљама јер сматрају да их недовољног познају (што би, опет, могло бити последица недовољног интересовања за њих). Али ово друго тумачење тешко може да објасни случај бројних аутора кинеског порекла који већ деценијама живе у Сједињеним Државама и другим западним земљама и који те средине вероватно познају боље од већине њихових „домаћих“ становника. 

Да пређем на суштину: ова усредсређеност на саму себе ограничава идеолошки утицај Кине на остатак света, а тиме и њену меку моћ. Она је несумњиво порасла захваљујући кинеском економском успеху, али у тој области Кина и даље „игра далеко испод своје (економске) категорије“.

Довољно је упоредити експлозиван успон кинеских електричних аутомобила са растом кинеске меке моћи: да ли је и она бележила сличан узлет? Истина, постоје извесни помаци – нови безвизни режим за европске земље и, последично, већи прилив туриста; раст броја страних студената у Кини; појава такозваног Chinamaxxing-а међу појединим групама младих у Америци; успех кинеских филмова – попут оних Џија Џангкеа; мени је нарочито драга завршна сцена филма Захваћени плимом (Caught by the Tides, 2025) – као и телевизијских серија.

Али све је то веома скромно за земљу која ствара готово четвртину светске производње. Кина свакако не „производи“ четвртину светске културе или интелектуалне продукције – ако се под тим подразумевају утицајне књиге, белетристичке и научне из области политике, историје и других дисциплина, као и филмови, ликовна уметност, музика, позориште и друго.

Парадоксално, Кина је можда имала већу меку моћ у време када је водила самодеструктивну политику Маове Културне револуције. Иако маоизам никада није био јасно дефинисан нити је представљао глобалну идеологију, имао је присталице широм света – од Црвених Кмера у Камбоџи, преко покрета наксалита у Индији, герилског „Светлог пута“ (Sendero Luminoso) у Перуу и Нове левице у Европи. Поента, наравно, није у томе да су ти следбеници били „добри момци“, већ у томе да је идеолошка моћ Кине (чак и ако није била употребљавана у добре сврхе) тада можда била већа него данас.

О истом проблему сам већ писао и у контексту утицаја Кине на економске политике других земаља, односно питања њене спремности да подели своје „рецепте за развој“. Њен изузетан успех није довео до настанка јасног модела који би земље од Авганистана до Замбије могле да следе како би се за четири деценије обогатиле. Недостатак интересовања за остатак света, као и неспособност (или можда немогућност) да се искуства кинеског успеха сажму и преточе у опште применљиве политике економског развоја, а тиме и у препоруке за друге земље, по мом мишљењу ће и у годинама које долазе наставити да коче и озбиљно ограничавају меку моћ Кине. 

PS: Заборавио сам да поменем да део проблема произлази и из изузетно конкурентног образовног система. Ако сте кинески постдокторанд из економије и потребни су вам научни бодови и стално запослење, сасвим је природно да ћете се усмерити на области у којима имате највећу апсолутну и компаративну предност, како бисте повећали изгледе да ваши радови буду објављени у пет или десет најугледнијих научних часописа. Зато ћете највероватније изабрати теме које се тичу Кине. Многи кинески истраживачи управо тако поступају, а по свему судећи та стратегија даје резултате, јер своје радове заиста објављују у водећим светским часописима.

Међутим, то истовремено доводи до тога да кинески студенти и истраживачи показују све мање интересовања за остатак света, где немају исту компаративну предност. Тако, парадоксално, управо оно што им доноси академски успех уједно поткопава глобалну меку моћ Кине.